Izjave sa ruske strane povodom ispaljivanja Storm Shadow i Scalp na Rusiju

 

U medijima je danas osvanula informacija da je Ukrajina prvi put ispalila britanske projektile Storm Shadow na vojne ciljeve u Rusiji. Mediji to izveštavaju na osnovu izvora, uključujući BBC i The Quardian
Nakon odluke Joea Bidena da dozvoli Ukrajini da koristi rakete vojnog taktičkog raketnog sistema (Atacms) unutar Rusije, bilo je verovatno da će Britanija slediti njihov primer.
Britanski premijer Starmer nije javno objavio da je odobrio korištenje Storm Shadows-a, ali se to svakako čini. Starmerova kancelarija nije potvrdiola Bloombergov izveštaj. Portparol je izjavio da oni ne odgovaraju "na pitanja o operativnim pitanjima", prenosi agencija Reuters. 

  Iako se čini da je ovo prvi put da je Storm Shadow ispaljen na Rusiju, to nije prvi put da se koristi protiv ruskih snaga . U septembru prošle godine korištena je za uništenje ruske podmornice u krimskoj luci Sevastopolj, na Dom ruske Crnomorske flote. Ubrzo nakon toga, još jedan projektil Storm Shadow pogodio je sedište flote, ubivši 34 osobe.

__________________________

 
Storm Shadow je anglo-francuska krstareća raketa s maksimalnim dometom od oko 250 km (155 milja). Lansira se iz aviona, zatim leti brzinom skoro zvuka, pre nego što se spusti i detonira svoju visokoeksplozivnu bojevu glavu.
Storm Shadow - proizveden je od strane proizvođača MBDA - smatra se idealnim oružjem za prodor u kaljene bunkere i skladišta municije. Svaki projektil košta skoro milion američkih dolara (767.000 funti). Obično se lansira iza pažljivo planiranog niza mnogo jeftinijih dronova, poslanih napred da zbune i iscrpe neprijateljsku protivvazdusnj odbranu. ( sinoc je Rusija upravo bila zasuta napadimq dronova- prim. autora bloga ) 

 ___________________________ 

    Video snimci koji su postavljeni na društvene mreže i koje su distribuirali proruski ratni blogeri pokazuju da je do 12 projektila pogodilo metu za koju se veruje da je komandni štab u selu Marino, što je prva potvrđena upotreba britanskog oružja na ruskom tlu tokom rata. Ukrajinski mediji izveštavaju da su tu stranicu možda koristili severnokorejski i ruski oficiri.

    Čini se da nepotvrđene slike distribuirane putem aplikacije za razmenu poruka Telegram pokazuju fragmente projektila na lokaciji u regiji Kursk. Jedan stručnjak za oružje, Trevor Ball, bivši pripadnik američke vojske, rekao je da slike koje kruže pokazuju fragmente sene oluje, iako nije mogao proveriti jesu li to trenutne ili stare slike.

    Isto tako Amerika je odobrila upotrebu svojih protivpešadijske mina. Ova odluka dolazi samo dva dana nakon što je Ukrajini dozvoljeno da ispaljuje rakete većeg dometa koje su isporučile SAD unutar ruske teritorije i uporedo sa britanskom a verovatno i odlukom Francuske o upotrebi njihovih projektila.

 
    Ukrajinska vojska sada ne samo da može gađati ruske trupe na frontu, već može napadati i logističke centre, skladišta oružja i trupe dublje u zaleđu Rusije. Institut za proučavanje rata (ISW) identifikovao je oko 225 ruskih baza koje bi bile u dometu projektila ispaljenih iz Ukrajine. 

   Tokom noći Ukrajina je izvršila veliki napad dronovima, blizo pedeset njih ( verovatno ispred poslatih projektila). Sada se očekuje odgovor Rusije. 

IZJAVE IZ RUSIJE

Šef ruske vanjske obaveštajne službe Sergej Nariškin rekao je u intervjuu objavljenom u sredu da će Moskva uzvratiti na zemlje NATO-a koje omogućavaju ukrajinske raketne udare dugog dometa na rusku teritoriju.

Andrej Klincevič, šef Centra za proučavanje vojnih i političkih konflikata (Telegram kanal):

 
„Malo tehničkih detalja za razumevanje opasnosti od oružja kao što su dalekometne rakete ATACMS za nas.
   Važna napomena: ‘SCALP’ i ‘Storm Shadow’ imaju penetrirajuću bojnu glavu (prodiru pod zemlju kroz beton), što stvara ozbiljnu pretnju za naše objekte za skladištenje nuklearnog oružja, lansirne komplekse protivraketne odbrane (ne mešati sa PVO) i radare za rano upozorenje na raketni napad koji rade preko horizonta, da ne pominjemo administrativne i infrastrukturne objekte.

Nakon što je Velika Britanija počela Ukrajini isporučivati identične projektile Storm Shadow Makron je najavio isporuku francuskih projektila SCALP. Iz Frnacuske nema vesti. Interesantno je to da je jedino njihova ambasada u Kijevu otvorena, ostale ne rade.

_______________________

 
SCALP je raketa od 1.300 kg naoružana konvencionalnim eksplozivom, koja se obično lansira iz aviona poput Eurofightera Typhoona britanskih vazdušnih snaga ili iz francuskog Rafaela. Izradio ju je evropski proizvođač MBDA. Na njihovoj stranici stoji da je SCALP “dizajniran da ispuni zahteve napada protiv fiksnih ili stacionarnih ciljeva od visokog značaja kao što su ojačani bunkeri i ključna infrastruktura”. Korišten je u nizu sukoba, uključujući Irak, Libiju i Siriju.

 
Projektil koristi inercijalnu navigaciju, GPS i referenciranje terena za projekciju kursa na nižoj visini do cilja kako bi izbegao otkrivanje. Također koristi infracrvenu kameru za usklađivanje slika mete sa pohranjenom slikom “kako bi se osigurao precizan napad i minimalna kolateralna šteta”, tvrdi MBDA. Bojeva glava se može programirati da detonira ili iznad mete, u onome što je poznato kao vazdušni udar, pri udaru ili nakon probijanja.
______________________ 

 "Ali važno je to što su nam ove rakete poznate, već smo ih na Krimu oborili na desetine, tako da se za nas ništa kritično neće promeniti, dodao je Klincevič,
     Treba razumeti da se nalazimo u središtu snažne informaciono-psihološke operacije. Amerikanci, u skladu sa svojim borbenim pravilima, ratuju u pet sredina i tri prostora, od kojih je jedan informacioni.
Mediji su takođe oružje. Niko nije zvanično potvrdio pristanak američkih zvaničnika na nanošenje udara duboko u Rusiju raketama ATACMS, ali svi razumeju da novine ne bi objavile takve informacije na sopstvenu inicijativu.
     Nedavno je, nakon duge pauze, Zelenski izveo masovni udar dronovima, uključujući i na Moskvu. Nakon toga smo uzvratili udarom krstarećim raketama po energetskim objektima Ukrajine, što nismo radili oko dva i po meseca.( Rusija je u proslu nedelju izvela raketni i dronovski napad na ukrajinsku nacionalnu elektroenergetsku mrežu u kojem je poginulo sedam ljudi - prim. autora bloga)
      Pokazali smo svoje mogućnosti. I sada nam sa Zapada mogu poslati signal – uzdržite se od potpunog uništenja energetike Ukrajine ili ćemo ipak dati sve te rakete i ukinuti ograničenja. Ali ako su ta ograničenja već ukinuta, ako je Zapad odlučio da ide na eskalaciju, mi ćemo to shvatiti kao udar na nas ne od strane Ukrajine, već od zemalja Zapada.“

____________________

Vasilij Dandikin, vojni ekspert:

Dozvola Kijevu da nanosi udare zapadnim raketama duboko u Rusiju je pre svega takav pozdrav izabranom predsedniku SAD Donaldu Trampu od aktuelnog američkog lidera Džoa Bajdena. Bajden i jastrebovi-demokrate koji stoje iza njega nisu raspoloženi za mirno rešavanje sukoba u Ukrajini.

Zato se dozvola Kijevu da gađa raketama ATACMS teritoriju Rusije može smatrati pokušajem sabotaže pregovora koji još nisu ni počeli, a koje je najavio Tramp. Bajden se nalazi daleko od teritorije sukoba, zato se ne plaši njegove eskalacije.

A Zelenski ima čega da se plaši. Uzvratni udar može zbrisati ne samo Bankovsku ulicu u Kijevu, već i sahraniti sve strateške objekte na teritoriji Ukrajine.

Podsetimo, o dozvoli da se gađa teritorija ‘starih’ regiona Rusije, koju je Kijevu dao američki odlazeći predsednik Džo Bajden, izvestio je The New York Times pozivajući se na svoje izvore. Zvanično u SAD nisu potvrdili ovu informaciju.

Nakon američkih novina, o dozvoli za gađanje svojim dalekometnim raketama po Rusiji počeli su da pišu i evropski mediji. Tako je francuski Le Figaro javio da su Francuska i Britanija takođe dozvolile Ukrajincima da gađaju svojim raketama SCALP i Storm Shadow teritoriju Rusije.

Međutim, sledećeg dana članak je iz nekog razloga uklonjen sa sajta.

_____________________ 

  Igor Korotčenko, direktor Centra za analizu svetske trgovine oružjem, glavni urednik časopisa „Nacionalna odbrana“ (RIA Novosti):

„Ako se ovo potvrdi, postoje tri moguća scenarija razvoja događaja. Prvi scenario predviđa masovni raketni napad Oružanih snaga Rusije, bez presedana po svom obimu. Glavni cilj će biti ključni objekti ukrajinske energetske infrastrukture, što će naneti ozbiljnu štetu njenom funkcionisanju i dovesti do faktičke paralize cele zemlje i njene vojne strukture.

Drugi scenario su precizni raketni udari po glavnim vladinim zgradama u centru Kijeva. Takva varijanta je vrlo verovatna, s obzirom na to da su nedavno ruski dronovi već napali štabove SBU i čak zgradu Generalštaba VSU u glavnom gradu Ukrajine.

Treći scenario je najradikalniji i upravo njega se plaši Zapad. On podrazumeva upotrebu nuklearnog oružja, ali isključivo u demonstrativne svrhe.

Što se tiče sredstava presretanja raketa ATACMS, to su pre svega raketni sistemi PVO S-400 i S-300V4. Oni mogu da vrše presretanje balističkih raketa protivnika. Mogućnost presretanja raketa takođe imaju raketni kompleksi srednje daljine ‘Buk-M3’.“

_____________________

Transformacija Ukrajine iz posrednika u direktno okupirani „plаcdarm“ Zapada bi, prema ruskoj interpretaciji od pre, značila da ukrajinski suverenitet više ne postoji. Ukrajina postaje teritorija pod kontrolom neprijateljskih snaga, što znači otvoreni rat između Rusije i NATO-a.U tom slučaju cilj Rusije bi bio eliminisanje ukrajinske države kao pretnje, uklanjanje infrastrukture NATO-a sa te teritorije i stvaranje uslova za mir pod ruskim uslovima.

Senator Andrej Klišas jasno stavlja do znanja „ostaci Ukrajine“ gube pravo na državnost.To bi značilo da Rusija ne bi više smatrala Ukrajinu suverenim entitetom, već teritorijom koju treba osloboditi od zapadnog uticaja.

Rusija već ima prednost u hipersoničnom oružju poput „Avangarda“, „Kinžala“ i „Cirkona“, koje Zapad još nije u stanju da efikasno presretne. Ova tehnologija omogućava Rusiji da sprovede ciljani i izuzetno precizan napad na ključne vojne i infrastrukturne tačke neprijatelja. U slučaju dalje eskalacije, upotreba ovih sistema mogla bi odigrati ključnu ulogu u ruskom odgovoru. ( Mihail Ivančenko )

Ukrajina ispalila rakete većeg dometa koje su isporučile SAD na Rusiju

Američki zvaničnici potvrdili su upotrebu vojnog taktičkog raketnog sistema (Atacms) za CBS vesti. Pet projektila je oboreno, a jedna je oštećena, čiji su fragmenti izazvali požar na vojnom objektu u Karačevu, u regionu Brjanska, oko 370 kilometara jugozapadno od Moskve i 110 kilometara od granice sa Ukrajinom. Napad je započeo u 03:25 (00:25 GMT).Ukrajina nije službeno potvrdila korištenje američkih projektila ATACM, ali su anonimni zvaničnici o tome govorili za nekoliko međunarodnih medija. I ukrajinska novinska stranica RBC prenela je ovu informaciju na svojoj web stranici na engleskom jeziku,

Treba podsetiti da Ukrajina već više od godinu dana koristi Atacms u oblastima koje je okupirala Rusija. U nedelju su The New York Times i Washington Post objavili da je američka vlada dala dozvolu za raspoređivanje projektila u Rusiji.
Ove rakete mogu pogoditi ciljeve na dometu do 300 km (186 milja) i teško ih je presresti.

Sergej Lavrov optužio je Washington za pokušaj eskalacije sukoba. „To što je Atacms više puta korišćen preko noći protiv Brjanske oblasti je naravno signal da [SAD] žele eskalaciju. Bez Amerikanaca, upotreba ovih visokotehnoloških projektila, kao što je Putin mnogo puta rekao, je nemoguća."

Rusija "polaziti od razumevanja" da su projektilima upravljali "američki vojni stručnjaci". "Shvatićemo ovo kao obnovljeno lice zapadnog rata protiv Rusije i reagovaćemo u skladu s tim", rekao je on na konferenciji za novinare na G20 u Rio de Janeiru.

Kremlj je odobrio izmene ruske nuklearne doktrine, postavljajući nove uslove pod kojima bi zemlja razmotrila korištenje svog arsenala. Sada će se napad iz nenuklearne države, ako bude podržan od strane nuklearne sile, tretirati kao zajednički napad na Rusiju.

Koliko daleko mogu doseći projektili:

Kakve su to rakete ATACMS?

Stručnjak za odbranu Han Bouwmeester ( NL)objašnjava da se rakete ATACMS više službeno ne proizvode. "ATACMS je skraćenica od Army Tactical Missile System. To su kontejneri sa projektilima koji se mogu ispaliti iz kamiona. To se dešava i sa HIMARS-om koje je Ukrajina ranije dobila. Osim toga, iz tog kontejnera se može ispaliti šest projektila dometa od 80 kilometara ATACMS je kontejner iz kojeg se jedna raketa može ispaliti do udaljenosti od 300 kilometara."

Prema Bouwmeesteru, ta velika udaljenost je važna u ratovanju, jer može odseći protivničku logistiku i duge linije snabdevanja. "Pomislite na skladišta oružja, šatore, kamione i tako dalje. Ratovanje nije samo na liniji fronta, već i izvan njega. Ovi projektili su namenjeni za izvođenje dublje operacije."

Zašto predsednik Biden sada odobrava ovo oružje?

Američki dopisnik Erik Mouthaan je jasan u vezi s tim: "Ovo je sve motivisano činjenicom da će postojati nova vlada sa eventualno potpuno drugačijom politikom. Bajden želi da učini što je više moguće da podrži Ukrajinu. U ovom trenutku niko ne zna šta ce Trampovo preuzimanje dužnosti značiti za rat. On je rekao da želi okončati rat, ali još ne znamo šta to znači. Bajden se boji da će podrška stati kada Trump preuzme dužnost."

Dozvola za oružje nije došla iz vedra neba. "O tome se priča već neko vreme", kaže Mouthaan. "Bajden je dugo oklevao oko ovoga, jer nije želeo da eskalira. Povoljan je trenutak da to uradi, jer će to verovatno biti samo privremeno. Pretpostaviće da će nova administracija to preokrenuti. Ali na ovaj način, ako pregovori treba da se održe, Ukrajina može imati što jače mesto za pregovaračkim stolom."

Hoće li upotreba ovog oružja eskalirati u još veći rat?

Ovako misli holandski analiticar:

Trampov sin i neki ruski zvaničnici kritikovali su Bajdenov izbor i vide ga kao okidač za Treći svetski rat. Ipak, to je uglavnom ratna retorika, kaže Bouwmeester. "Takav jezik smo čuli i ranije iz Rusije. I kada se koristi drugo oružje i sistemi. To je poznata Putinova ratna retorika, da se utera strah. Da li je to tako, moraćemo, naravno, sačekati i videti. "

NAJNOVIJE VESTI:

Koliko sekundi je potrebno balističkoj raketi da stigne do Londona, Pariza ili Berlina?

Na ruskoj državnoj televiziji objavljena je grafika koja prkazuje putanje kojima će moskovske interkontinentalne balističke rakete krenuti da stignu do prestonica evropskih zemalja koje Kijevu opskrbljuju najviše vojne pomoći.Od ostalih gradova pomenuti su Među označenim gradovima nalaze se Varšava, Bukurešt, Prag, Talin i Riga.Za Srbiju je posebno značajno što se među označenim metama nalazi i Bukurešt, glavni grad susedne Rumunije. Američke baze u Nemačkoj takođe su označene kao potencijalne mete, uključujući poznate vojne objekte poput Ramštajna.

U emisiji je posebna pažnja posvećena Velikoj Britaniji, koju ruska televizija označava kao "tradicionalnog neprijatelja". Pored Londona, na udaru bi se našli i drugi britanski gradovi poput Mančestera i Birmingema, kao i ključne vojne instalacije.

Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev poručio je danas, nakon što su SAD dozvolile Ukrajini da ispaljuje rakete dugog dometa duboko na rusku teritoriju, da Moskva „ima pravo da uzvrati oružjem za masovno uništenje protiv Kijeva i glavnih NATO instalacija“ i ocenio da je to „već Treći svetski rat“.

Medvedev je u objavi na svom Telegram kanalu naglasio da ta odluka administracije odlazećeg američkog predsednika DŽoa Bajdena može da se okvalifikuje kao napad članica NATO na Rusiju. Upotreba raketa alijanse na ovaj način sada može da se okvalifikuje kao napad zemalja bloka na Rusiju. U ovom slučaju Rusija se poziva na pravo da uzvrati oružjem za masovno uništenje protiv Kijeva i glavnih NATO instalacija, gde god da se nalaze. A ovo je već Treći svetski rat – napisao je Medvedev.
On je dodao da nije toliko važno ko je i kada doneo odluku o upotrebi taktičkih balističkih i krstarećih raketa dugog dometa zemalja NATO „duboko u teritoriju“ Rusije, kao i da je takvih pokušaja bilo i ranije.
Takođe, napomenuo je Medvedev, nije važno koliko članice NATO imaju takvih raketa, niti da, „kako navode, njihova upotreba treba da ima ne samo vojni, već i informativni efekat“.

Igor KOROTČENKO:

RUSIJA treba da razmotri mogućnost upozoravajućeg pojedinačnog nuklearnog udara u vodama ispred obala Velike Britanije i Francuske nakon što su te dve zemlje dozvolile Kijevu da njihovim krstarećim raketama dugog dometa tuče ciljeve na ruskoj teritoriji, rekao je Igor Korotčenko, glavni urednik moskovskog časopisa „Nacionalna odbrana“. „Ukoliko pre što se Bajden, pored toga što je Bela kuća odobrila upotrebu raketa ATACMS od strane Ukrajine za napade duboko na ruskoj teritoriji, složio i sa sličnim akcijama Velike Britanije i Francuske za korišćenje prebačenih britanskih i francuskih krstarećih raketa kao što su kao Storm Shadow i SCALP-EG od strane Oružanih snaga Ukrajine. Jer, to već čini situaciju eksplozivnom“, naglašava Korotčenko. Prema njegovim rečima, Oružane snage Ukrajine će moći da izvode masovne udare krstarećim raketama britanske, francuske i američke proizvodnje po ruskoj teritoriji. „U takvoj situaciji može se postaviti pitanje demonstracionog nuklearnog udara u morskom području u blizini obale Velike Britanije i Francuske. Time bi se pokazala odlučnost Rusije u slučaju nepreduzimanja mera za suzbijanje takvih akcija ukrajinske strane“, ukazuje Korotčenko.

John Zerzan, Broj i carstvo

Naslov ovog tekst u originalu glasi „Numb and Number“, što je aluzija na naslov knjige Alena Badjua „Number and Numbers“ (Alain Badiou, „Le Nombre et les Nombres“, 1990), u njenom engleskom prevodu. Tu igru reči („Tup / Neosetljiv i broj“) bilo je nemoguće ponoviti na srpskohrvatskom (za sada), tako da je naslov ovog prevoda preuzet iz druge fraze koja se nalazi u tekstu. (AG)

Digitalno doba pre svega znači apsolutnu vladavinu Broja. Doba „Big Data“, kompjutera koji mogu da procesiraju 30 kvadriliona (bilijardi) transakcija u sekundi (uzgred, Kina ima najbrži), algoritama koji sve više predviđaju – i kontrolišu – ono što se dešava u društvu. Standardizovano testiranje je još jedan primer reduktivne bolesti kvantifikacije.

Po svom uticaju i posledicama, broj prevazilazi sve ostale ideje. Brojanje znači nametanje definicije i kontrole, dodeljivanje numeričke vrednosti. To je temelj sveta u kojem se sve što se može pripitomiti i kontrolisati može i komodifikovati. Broj je ključ gospodarenja: sve se mora izmeriti, kvantifikovati. Nije stvar u tome šta možemo da uradimo s brojem već u tome šta on radi nama. Kao i tehnologija, njegova bliska saveznica, broj je sve samo ne neutralan. On želi da zaboravimo da ima toliko toga što ne bi trebalo ili se ne može meriti.

U leto 1985, Fifth Estate je objavio moj esej „Broj: njegov nastanak i razvoj“ (Number: Its Origin and Evolution), u času kada je digitalno doba hvatalo zamah, posle eksplozije ličnih kompjutera s početka osamdesetih. Ubrzani (anti)puls tehnološke promene iz poslednjih trideset godina, u osnovi je bio matematizacija. Posle nestanka zajednice, društveni život je postao oblast otuđenja, bestelesnosti, ispraznosti, statistike. Njegovo jezgro je administracija, kao što je suština broja kalkulacija. „Matematička misao je prisilna“, utvrdio je britanski filozof Dž. R. Lukas. Broj totalizuje; u matematici, dvosmislenost je anatema. Tehnokultura se povinuje tim normama, a mi plešemo u ritmu njegove melodije, njegovog koda: broja.

Ali, ima i onih koji aplaudiraju toj novoj, sve ispraznijoj realnosti. Pokazalo se da postmodernizam ipak nije bio najniža tačka ljudske misli. Alen Badju ne misli da Tehnološko doba donosi sve više nihilizma i osrednjosti. Ismevajući Hajdegerovu kritiku uspona tehnologije, on izjavljuje da je nemamo dovoljno!

Badjuova knjiga Biće i događaj (1988), prazna i aistorijska, nekako je uspela da mu donese reputaciju možda najveće zvezde zapadne filozofije. U knjizi Broj i brojevi (1990), usledio je nastavak himne otuđenju. Matematika je filozofija bića - prema njegovoj formuli, u isti mah gnusnoj i zapanjujućoj. Njegov marksističko-lenjinistički sledbenik, neumorni postmodernistički pop-klovn Žižek, proglasio je Broj i brojeve „veličanstvenim… (ta knjiga) i najavio novu epohu u filozofiji“. Žižek je u pravu, ali samo u duboko negativnom smislu. Mišel Fuko očigledno nije imao u vidu dolazak Badjua, kada je izjavio kako je „teorija, po svojoj prirodi, suprotstavljena moći“.

Broj podrazumeva određeni odnos i to upravo odnos moći, kao i kapital, samo na još dubljem nivou. Komunisti kao Badju (i Žižek), suvišno je reći, nikada se nisu zamarali suprotstavljanjem moći. Jedna fusnota iz knjige Endrjua Gibsona je u tom pogledu veoma rečita. Badju mu je jednom rekao kako „ne voli Džejmsa Džojsa. Stiče se utisak da kod njega prosto ima suviše sveta.“ Suviše nekontrolisanog sveta.

Broj je za Badjua oblik bića. Šta više, „matematika je beskonačni razvoj onoga što se može reći o biću kao biću.“ Drugim rečima, matematika je već filozofija; ontologija je zapravo matematika.

Postmodernizam je uzdigao liberalnu sumnju kao svoj odgovor svakome ko bi mogao da zamisli stanje s one strane otuđenja i potčinjavanja. Na svoj negativan način (na primer, Derrida) učinio je sve da bi podrio svaki osnov za nadu. Badju, sa svoje strane, promoviše pozitivnost, koja stremi istom cilju. Politika je za njega mogućnost „raskida s postojećim“. Ali, tu pozitivnu nadu, taj „raskid“, on zasniva na nečemu što je, po svemu sudeći, više na strani otuđenja i potčinjavanja. Badjuov prevodilac, Džejson Barker (Jason Barker), ispravno primećuje da je „Badjuova kanonska političko-filozofska referenca Altiserova knjiga ’Lenjin i filozofija’ i drugi eseji.“Staljinista Altiser je podržavao francusku Komunističku partiju protiv radnika i studenata za vreme ustanka iz maja 1968. Kao što Badju laka srca priznaje, „kod Altisera nema teorije subjekta, niti je može biti.“Dvojica komunista, ruku pod ruku, protiv individue, protiv oslobođenja. Ono što je „naizgled izraženo strogo matematičkim jezikom“, prema Brunu Bostelsu, „preuzeto je iz sfere militantne politike“. To su, konkretno, marksističko-lenjinističke verzije tih kategorija, kao što su „normalnost, singularnost i ekskrescencija“. Još konkretnije, maoizam.

Fransoa Laruel smatra da Badjuov „poduhvat nema premca u istoriji filozofije“, kao spoj platonističke matematike i maoizma. „Misao“, u svom najogoljenijem autoritarnom izdanju, na svim niovima.

Platonizam, vis-à-vis matematike, smatra da su brojevi nezavisno postojeći predmeti. Ali, brojevi nisu nešto što postoji tamo napolju, negde, što treba otkriti; oni su izmišljeni, kao što je to Vitgenštajn, da navedem samo njega, dobro znao. Izmišljeni da bi izašli u susret potrebama složenih društava, zasnovanih na nejednakosti. Brojanje, računanje, ta sve veća opsesija, koja počinje s pripitomljavanjem i civilizacijom, dostigla je tačku u kojoj se, prema Žaku Elilu, „sve ono što u ljudskom životu nije podložno delovanju matematike mora isključiti.“

Možemo da brojimo i merimo samo ono što je beživotno, zato što takav proces neminovno isključuje ono što je živo. Istaknuti matematičar iz XIX veka, Gotlob Frege, govorio je o „čudu broja“, ali i primetio kako je „najviši stepen (matematičke) strogosti… najudaljeniji od onoga što je prirodno.“ Kao što je to jezgrovito izrazio Toro, „Priroda mrzi pravu liniju.“

Filozof nauke Kit Devlin greši kada kaže da brojevi „nastaju iz uvažavanja obrazaca iz prirodnog sveta koji nas okružuje“. Nastaju zato što su neophodni za upravljanje određenim tipom društva; brojevi imaju samo nametnut odnos sa onim što postoji u svetu. Istoričar matematike Grejam Fleg pravi sličnu grešku kada kaže: „Brojevi otkrivaju jedinstvo koje povezuje ceo život kakvim ga doživljavamo.“[ „Jedinstvo“ o kojem je reč nije postojalo pre nego što je bilo proizvedeno, uz neprocenjivu pomoć broja.

Prema Badjuovoj apsurdnoj formulaciji, matematika je „istorija večnosti.“Mnogo razumnije je primetiti da je razvoj matematike tesno povezan s razvojem civilizacije kao celine. Na početku pripitomljavanja (i njegovog čeda, privatnog vlasništva), žito je trebalo izvagati zbog prodaje, dok je zemlju, kao vlasništvo, trebalo nadgledati – a ubrzo i oporezivati. Najzad, geometrija doslovno znači merenje zemlje. Organizacija i inženjerski radovi svakako su zahtevali usluge egipatskih i vavilonskih matematičara, da bi se izgradile prve dve zapadne civilizacije.

Nije slučajno to što je vavilonsko-sumerska civilizacija, prvo pravo carstvo, bila i prva koje je razvila ideju o pisanim brojevima. Broj je od ključnog značaja za upravljanje i mobilizaciju velikih razmera; brojevi i carstvo išli su ruku pod ruku još od najdavnijih vremena. Vavilonska aritmetika bila je „potpuno artikulisana kao apstraktna računska nauka oko 2000 pre n. e.“, odnosno, oko 2000 godina pre čuvene „klasične“ matematike drevnih Grka.

„Sve je broj“, objavio je Pitagora, koji je, treba to napomenuti, tako osnovao i celu jednu religiju. Platon, i sam pitagorejac, u svom Timaju je dušu sastavio od sedam brojeva. U Indiji, kao i u Grčkoj, neka precizna obredna pravila bila su propisana geometrijskim vežbama, koje su trebalo da odagnaju patnju onih u nemilosti bogova.Taj oblik idealizma je sve samo ne neka izumrla vrsta: matematičar i filozof iz XX veka, L. E. J. Brauer (Brouwer), video je univerzum kao „konstrukciju matematičara“.

Imućni aristokrata Platon bio je autor čuvene izreke koja je ustanovila ontološko prvenstvo matematike, koju Badju bezrezervno podržava. Uz to kod Platona ide i izjava da je prvi korak iz mraka pećine ka mudrosti bilo ovladavanje umetnošću brojeva. Tako je misao postavljena na putanju reprezentacije i matematičke objektivizacije. Mnogo konkretnija, svakodnevna uloga matematike – da služi potrebama vlasti – čini od te putanje istoriju tlačenja, pre nego Badjuovu „istoriju večnosti“.

Badju s odobravanjem citira nemačkog matematičara Riharda Dedekinda (Richard Dedekind), po kojem „čovek uvek broji“.Naravno, dobro je poznato da u većini primitivnih zajednica ljudi koriste samo „jedva, dva, mnogo“ kao krajnju granicu svog zanimanja za brojeve. Noviji primer nudi Danijel Everet, u osvrtu na godine provedene u brazilskoj Amazoniji, kada zaključuje da „Piraha nemaju brojeve, niti računaju na bilo koji način“.

Dodajmo i neke kvalifikacije o upotrebi brojeva. Etnograf V. Dž. Makgi je zaključio da aboridžini „u brojevima po pravilu vide kvalitete ili potencije koje ljudi iz razvijenijih kultura ne primećuju“. Asocijacije ili nijanse koje se koriste uz brojeve govore da ti ljudi još nisu izgubili osećaj za jedinstveni karakter svega što postoji, svakog događaja. To je još uvek prisutno u ranim mernim pojmovima. Jedinice kao što su jard (dvorište), stopa, funta, imale su ljudske razmere i reference, i bile lokalno relevantne, sve dok masovna, dalekometna civilizacija nije odnela prevagu.

Negativni brojevi sazrevaju u poznom srednjem veku. Bili su od neprocenjive pomoći u velikim finansijskim transakcijama, u kojima je moglo doći do gubitka. U tom periodu veoma je napredovalo internacionalno bankarstvo, što je matematici dalo novu vrednost.[27] Mnogo pre nego što su Galilej, Kopernik i Dekart obezbedili faustovsku podršku kardinalnoj ulozi broja u dominaciji prirodom, matematika je uveliko bila od suštinskog značaja za trgovce, kartografe, imperijalne navigatore, bankare i ostale.

Naučna revolucija iz XVII veka velikim delom se odvijala u duhu broja. Fontenel (Bernard le Bovier de Fontenelle) je 1702. primetio kako je „geometrijski duh“ neophodan u zavođenju poretka i preciznosti.Taj duh je procvetao sa Imanuelom Kantom (1724–1084). Znanje je za njega matematičko znanje. Nužan i aprioran, uvek već prisutan, broj je od središnjeg značaja za naš proces spoznaje. Novi značaj nauke duboko je uticao na društvo u celini. Mislioci prosvetiteljstva su govorili o „političkoj geometriji“, o „društvenoj matematici“.

U svom Opisu Nove Engleske (Description of New Egland, 1616), kapetan Džon Smit (John Smith) je pitao neke urođenike koliko su riba ulovili, da bi što preciznije procenio obim potencijalne pljačke. Utvrdio je da „Divljaci svoje morske zalihe porede s brojem vlasi na svojim glavama“, što teško da je bio zadovoljavajući izveštaj. Opsesivna matematička orijentacija pojavila se u Severnoj Americi veoma rano, ali, prema Patriši Koen, nije odnela prevagu sve do dvadesetih godina XIX veka. Njena knjiga Calculating People (Ljudi koji računaju, 1982) bavi se „naglom popularnošću brojeva i statistike u džeksonovskoj Americi“.

Brojanje se sastoji iz dodeljivanja reči stvarima. Prvi numerički simboli bili su zapravo prvo pismo. U tom ranom stadijumu, mnoge kulture su za slova i brojeve koristile iste simbole. Na primer, alef je bio i prvo slovo hebrejskog alfabeta i prvi redni broj. Špengler je tu vezu razvio mnogo dalje, pitajući se da li u broju možemo prepoznati „rođenje gramatike“.

Merenje se, kao i brojanje, bavi samo jednim aspektom predmeta, onim koji meri, odnosno, kojem dodeljuje broj. Taj apstraktni potez je osnova opšte standardizacije života, svojstvene globalizujućoj civilizaciji. Naravno, uvek je postojao i postoji otpor. Ali, prema rečima psihologa S. S. Stivensa (Stanley Smith Stevens), „Ako imamo u vidu duboku ljudsku potrebu za kvantifikovanjem, da li je matematika mogla da počne negde drugde, a ne u merenju?“ Slično tome, Džon Henslou (John Henslow) smatra da je „merenje ono što definiše čovečanstvo… (ono) po čemu se civilizovani razlikuju od necivilizovanih.“

Sve veća složenost i sveobuhvatnost integracije, koje moderna dominacija zahteva, znače sve više i više merenja. Ono je sveprisutno, isto kao što je i nametnuto. „Duboka ljudska potreba“ – ili pogubna dinamika civilizacije? Nema civilizacije bez merenja, ali zato ima života izvan civilizacije – najzad, možda samo izvan civilizacije.

Preovlađuje stav da bez merenja znanje ostaje ograničeno, da nešto ne možemo zaista „uhvatiti“ ako nije izmereno. Sama reč „uhvatiti“ (grasp; zgrabiti i sl.) govori mnogo toga; ona pripada jeziku kontrole. Kontrolisati prirodu, vladati njome, držati je u šaci: pravi leksikon dominacije. Da li to zaista način poimanja? Šta sve gubimo, ako samo merimo? Zar nas takav pristup ne udaljava od mnogo intimnije spoznaje? Tradicionalni urođenički narodi ne moraju ništa da „grabe“, da bi to spoznali.

Mali primer iz oblasti „fitnesa“: elektronski uređaj sa aplikacijama za merenje telesne sposobnosti, kao funkcije različitih brzina: disanja, pulsa, itd. To je samo način za eksternalizaciju i postvarenje naših vlastitih tela, za gubljenje dodira sa samim sobom i sopstvenim čulima

To je deo ubrzane tehnicizacije i pratećeg gubitka lične kompetencije, zaštitnog znaka digitalnog doba. Taj proces ironično, ne vodi ka većem vladanju brojevima. Numerička pismenost u stvari opada. Kompjuteri su zamenili registar kase: prodavci nemaju potrebe da vraćaju kusur, a mnogi to i ne umeju. Jedna prijatelj, kada ga je neki tinejdžer pitao za vreme, pokazao mu je obližnji sat. Tinejdžer nije znao da pročita vreme sa sata s kazaljkama već samo sa digitalnog displeja. Neizbežno upitan za definiciju vremena, što je uvek bio klizav teren, Ajnštajn je odgovorio da je vreme ono što se meri satom. Korespondencija između merenja i vremena bila je opširno razmatrana; ali, u čemu se sastoji merenje vremena?

Platon je utvrdio suštinsku vezu između vremena i broja, ali to nas samo podseća da i dalje ne možemo reći šta su zapravo te stvari, vreme i broj. Aristotel je tvrdio da se stvari nalaze u vremenu kao što se ono izbrojano nalazi u broju, što značajno pojašnjava neke stvari.

U trećem veku pre n. e., Plotin se pitao: „Zašto bi puko prisustvo broja trebalo da nam donese vreme?“To je značajno, utoliko što pokazuje kako vreme počinje da osvaja teren i upućuje nas da pobliže razmotrimo samo računanje vremena. Pogledajmo Beduine iz VII veka, iz onoga što se danas zove Saudijska Arabija. Iako pastoralni narod (i, samim tim, pripitomljivači), imali su sasvim minimalnu predstavu o vremenu. Onda dolazi Muhamed, koji je otkrio vreme kao deo nove religije. Pet kompulzivnih molitvi regulišu svaki dan. Svi naši dani, rekao je Prorok, izbrojani su. Kao što će ih matematički navođeni industrijski proces regulisati i brojati hiljadu godina kasnije.

Za Maje i ostale narode iz Srednje Amerike, fokus na vremenu i broju bio je odraz njihove preokupacije poretkom i vladavinom. Bergsonovo durée, ili življeno vreme, bio je pokušaj da se iskorači iz tog nametnutog, identično numerisanog vremena. Ali, sprega između vremena i broja se nastavila i produbila, kako je ova pripitomljavajuća realnost počela da sve više mesta i života na ovoj planeti stavlja pod svoju kontrolu.

„Nema načina da izbegnemo brojeve“, zaključio je Grejam Fleg. Filozof Mišel Ser se slaže: „Kakav god bio put matematičnosti koji se otvara pred nama, on je tu zauvek.“ Isto beskrajno potčinjavanje osveštava i Badju, koji samu misao podređuje broju. Ali, još uvek smo u stanju da zamislimo šta bi sve izronilo kada bi brojanje, merenje i vreme nestali, kada bismo sami raskrstili s njima. Zamislimo šta bi se sve moglo pojaviti samo u našem svetu.

„Elegancija“ matematike? Pre će biti da je reč o nečemu sličnijem hladnoći razvijene civilizacije. Politička teoretičarka Suzan Bak-Mors je to veoma rečito izrazila: „Društveno telo civilizacije je bezlično, ravnodušno prema onom drugarskom osećanju koje u društvima u kojima se ljudi sreću licem u lice, ove navodi da se ponašaju s moralnim obzirima.“ Licem u lice, tamo gde nema mnogo potrebe za brojanjem ili je nema uopšte.

Dedekind je rekao da su brojevi „sredstvo pomoć kojeg se razlike među stvarima mogu uočiti lakše i oštrije.“ Ali, o kakvoj razlici on govori? Pisani numerički sistemi drevnih Egipćana,. Hitita, Grka i Asteka bili su strukturalno identični, i ta njihova srodnost ukazuje na globalnu homogenizaciju koja danas snažno grabi napred.

Šuplji matematički poredak jeste oblast nepristupačne hladnoće, ravnodušnosti, cinizma. Porast autizma je jedan od žalosnih aspekata tog stanja, između mnogih drugih; možda nije bez značaja to što je kod nesrazmerno velikog broj studenata i teoretičara matematike dijagnostikovan autizam.

Broj se razmeće kvalitetom i kvalitetima; u međuvremenu, Badju svoj autoritarizam zasniva na najdubljim temeljima masifikacije i otuđenja. Zdrave individue izbegavaju takve brutalne „mislioce“. Galen, lekar iz II veka pre n. e., napisao je o tome jednu poučnu priču: „Često mi se dešavalo da mi se ljudi srdačno obrate, zbog mog rada među bolesnima, ali kada bi otkrili da sam i vrsni matematičar, okretali bi glavu od mene.“

Džon Zerzan, jul 2013.

Izvor
 

Amsterdam i 'Asabiyya' — Plemenska solidarnost i gubitak kohezije

Brecht Jonkersaby

Amsterdam je bio poprište prave ulične bitke prošle nedelje, dok su se nasilni ultrasi izraelskog fudbalskog kluba Maccabi Tel Aviv suočili s udruženim snagama holandskih taksista, aktivista palestinskog pokreta solidarnosti i velikog broja muslimana — a posebno Holanđana marokanskog porekla.

Dok su mejnstrim mediji brzo nazvali tuče „pogromom“ koji je inicirao ništa drugo do čisti antisemitizam, činjenice su ubrzo postale jasne da su huligani iz baze navijača Makabija u Tel Avivu inicirali nasilje. Maccabi Tel Aviv je (ne)poznat po svom radikalno cionističkom i eksplicitno antipalestinskom i antiarapskom političkom identitetu, što objašnjava skandiranje "Smrt Arapima" i "U Gazi nema dece u životu" s kojima su stigli u Amsterdam. Za početak. Ubrzo se to dalje pretvorilo u napade na holandske kuće na kojima su palestinske zastave visile na prozorima, uznemiravanje nasumičnih muslimana i ljudi “arapskog izgleda” u gradu, pa čak i fizičke napade na lokalne taksiste.

Ono na šta izgrednici iz Makabija nisu računali je trenutna i nasilna reakcija s kojom su se suočili na ulicama Amsterdama. Hardkor ulične bitke obično ne padaju na pamet pored tipičnih vetrenjača i tulipana. Pa ipak, to se dogodilo: putem grupnih razgovora i društvenih mreža, veliki broj kontra-prosvednika uglavnom marokanskog porekla okupio se na ulicama, a odmah je započeo protunapad koji je trajao celu noć. Panika se proširila cionističkim redovima, a Benjamin Netanyahu je razmatrao raspoređivanje zvaničnika Mosada da „istraže“ incident na holandskom tlu.

Ipak, uprkos onome u šta bi vlada Holandije i većina mejnstrim medija hteli da verujemo, žestina reakcija na ulicama Amsterdama uopšte nije trebalo da bude iznenađenje.

Ova borba se događa kada napadnete grupu ljudi koji još uvek imaju živu grupnu solidarnost, bilo da su to Holanđani arapskog i amaziškog porekla ili muslimani uopste, kao u ovom slučaju. Ovo je savršen primer onoga što je poznati tuniski istoričar iz 14. veka Ibn Khaldun nazvao “ asabiyya ”.

Asabija , što se često prevodi kao plemenska solidarnost, je duboko ukorenjena unutrašnja kohezija i saradnja koja osigurava stabilnost i sigurnost plemena, grupe, nacije ili etnosa. Može rasti i širiti se, ali i sušiti i umreti - u ciklusu rađanja, širenja, rasta, propadanja i smrti koji će kasnije ponoviti Oswald Spengler i na neki način sovjetski istoričar i etnolog Lev Gumiljov sa terminom „strastvenost ”.

U svom remek-delu iz 1377. poznatom kao Muqadimah , uvodu u njegov veliki opus serijala svetske istorije u sedam tomova, Abu Zeyd Abdurrahman Ibn Khaldun predstavlja asabiyyu kao odlučujući faktor u usponu i padu carstava i carstava. Plemena i klanovi sa jačim društvenim vezama i unutrašnjom solidarnošću na kraju pometu okamenjene i često korumpirane institucije starijih carstava i zamene ih revitaliziranim i zdravim državnim organizmom u narednim stolećima.

Sve dok ova unutrašnja solidarnost ostaje jaka, budućnost dinastije, carstva ili klana je osigurana. Ali kada egoizam, arogancija, korupcija i dekadencija dođu u prvi plan, carstvo će proći na isti način kao i njegovi prethodnici. Ciklično kretanje istorije u kojem se nezdravi „organizam“ državnosti bez korena, neusredotočene državnosti neprestano zamenjujj vitalnom suštinom nove društvene i političke kulture.

| Ibn Khaldunovim vlastitim rečima: |Dinastije imaju prirodan životni vijek kao i pojedinci. Sve dok postoji dovoljno asabija među grupom, dinastija ostaje jaka. Kada asabija grupe oslabi, oslabi i dinastija.|

Slično drevnoj kineskoj doktrini Nebeskog mandata, asabija je nestalan i prolazan koncept koji može ojačati zahteve za imperijalnom moći i autoritetom kada se održava i podržava, ali može isto tako dovesti do propasti čitavih imperija kada je oslabljen i korumpiran.

Ibn Khaldun je bio veliki obožavatelj grubog i "primitivnog" plemstva nomadskih stanovnika severnoafričkih pustinja i srednjoazijskih stepa, i video je u njihovoj blizini prirodi i njihovom skromnom načinu života veću čast od onoga što se može naći u centrima velikih urbanizovanih civilizacija. Sedilački život, iako donosi velike prednosti, nosi stalnu i vrlo realnu opasnost da dovede do degeneracije, dekadencije i korupcije. Kao što je detaljno opisano u sledećim citatima:

|Kada grupa stekne moć, njena solidarnost i jedinstvo se čuvaju neko vrijeme. Ali kako uživaju u svojoj moći i bogatstvu, postaju zaokupljeni sebičnim brigama, a grupna solidarnost koja ih je držala na okupu nestaje.|

Asabija opada sa porastom luksuza i civilizacije. Jednom kada ljudi postanu sedeći i iskuse užitke bogatstva i moći, više ne osećaju potrebu da se vežu ili zavise jedni od drugih.

Ovo poslednje je izuzetno primenjivo na moderno zapadno društvo, barem na liberalno-kapitalističko društvo koje dominira Evropom i Severnom Amerikom već više od jednog stoleća. Individualizam i liberalizam doveli su do društva atomizovanih, izolovanih pojedinaca, koji često imaju malo ili nimalo solidarnosti jedni s drugima, niti sebe smatraju delom većeg entiteta. Ovo je omogućilo ljudima poput arhi-neoliberalne Margaret Thatcher da pokušaju da zacementiraju beskorenost kao vrlinu citatom da „ne postoji takva stvar kao što je društvo“.

A sada dolazimo do srži stvari. Razlog zašto su zapadni mediji toliko zapanjeni žestinom odgovora amsterdamskih ulica na huligane u Tel Avivu je taj što liberalni način razmišljanja ne može da shvati osnovni koncept kao što je „solidarnost“. A kamoli činjenicu da su ljudi spremni uzvratiti kao grupa ako je neko od njih napadnut.

Ono što Ibn Khaldun i Spengler nisu mogli predvideti je da se asabija pokazao posebno moćnim i potresnim u migrantskim zajednicama posleratne Evrope. Samo nekoliko primera su zajednice centralne Afrike u predgrađima Pariza, južnoazijsko stanovništvo Engleske, turska dijaspora u Nemačkoj i Marokanci u Holandiji. Lični moralni sud o tome kako se ovo odvija u stvarnosti, što uključuje nasilne buktinje i nerede u nekim slučajevima, trenutno nije relevantno. Činjenica je da postoji. Grupna solidarnost je tu da ostane, pa čak i u najmultikulturalnijim društvima, moderni ekvivalent plemenske kohezije ostaje sila na koju se treba računati.

Budimo iskreni prema sebi: da su ultrasi Makabija iz Tel Aviva pretukli običnog Holanđanku ili Holanđanku, ništa se ne bi dogodilo. Ne bi bilo nereda, protesta, možda čak ni medijskog izveštavanja. U najboljem slučaju, postojala bi policijska istraga — pod uslovom da se policajci nisu previše bojali da će biti proglašeni antisemitima zbog vođenja slučaja — koja bi se otegla dovoljno dugo da se krivci ionako vrate zdravi i zdravi u Tel Aviv .

To je jedna od ključnih slabosti zapadnog sveta i tako je već decenijama: nedostatak solidarnosti, nedostatak samosvesti, neobuzdani individualizam i temeljni egoizam. Savremeno evropsko društvo više nema asabije . Plemenska solidarnost i društvena kohezija su nejasni odjeci daleke prošlosti kada su etnos, religija i ekonomska klasa još uvek značili nešto u narodnom duhu. Kada je “dodirni jednog i dodirni sve” bila je normalna reakcija na agresiju.

Marokanska zajednica u Holandiji pokazala je da je njihova asabija i dalje netaknuta, čak i nakon pola veka života na Zapadu. Sve što je trebalo bila je jedna iskra da bure baruta unutrašnje solidarnosti eksplodira u trenutni odgovor protiv onih koji su omalovažavali zajednicu.

Opet, ovo je zamišljeno kao čisto analitički ugao, lišen što je više moguće otvorenog jezika. Čovek se može radovati ili žaliti zbog toga, ali ne može pobeći da će asabija morati biti uzeta u obzir. Razumevanje asabije je ključno kada se pokušava shvatiti način razmišljanja drugih kultura u sve više polarnom svetu. Kao i razumeti činjenicu zašto vanjski izlozi sjaja, moći i bogatstva ne moraju nužno biti prevedeni na mentalno, socijalno, psihičko ili duhovno zdravlje društva.

I možda Zapad može pronaći vlastito duhovno buđenje ako razume asabiju . Jer unutrašnja pretnja kosmopolitizma i liberalizma bez korena može biti veća opasnost od bilo kojih vanjskih protivnika. Možda se nešto može naučiti iz toga kako su ljudi u Amsterdamu – ne vlada, ne policija ili državni aparat, već ad-hoc snaga uglavnom ljutih Arapa i muslimana – de facto branili čast Holandije od okaljanja od strane grupa cionističkih supremacista koji veruju da su svuda iznad nežidovstva.

Da zaključim rečima Ibn Khalduna:

|Kroz istoriju su mnoge nacije pretrpele fizički poraz, ali to nikada nije označilo kraj jedne nacije. Ali kada nacija postane žrtva psihološkog poraza, onda to označava kraj nacije.|

Izvor

Ko je pobednik u Americi, Tramp ili duboka država?

Prema mišljenju nekih političkih analitičara, dolazak Donalda Trampa na vlast u SAD nije rezultat slučajnosti ili promena raspoloženja birača, već promišljena odluka onih koji se smatraju Vladarima sveta 1 ( vidi duboka država) moćnih milijardera iz senke, pretežno bankara. Sledi, dakle, neophodno geopolitičko resetovanje kroz Trampovu administraciju.

Figure, koje navodno upravljaju ne samo Sjedinjenim Američkim Državama, već i širim tokovima svetske politike, svesne su promena koje su usledile tokom rata u Ukrajini. Oni koji su pokrenuli taj sukob s ciljem da uz pomoć proksi vojske Ukrajine oslabe i podele Rusiju kako bi preuzeli njene resurse, suočeni su sa činjenicom da Rusija nije poražena, već naprotiv – prema njihovim analizama, Rusija izlazi kao pobednik.

U takvim okolnostima, Zapad se suočava sa potrebom da revidira svoje geopolitičke strategije, a dolazak Trampa na vlast se tumači kao početak novog pristupa.

Tramp kao posrednik za pregovore

Analitičari smatraju da su Vladari sveta prepoznali da bi Bajdenova administracija, zbog niza oštrih izjava i ličnih uvreda na račun Rusije i njenog lidera Vladimira Putina, imala znatno manje prostora za pregovore sa Rusijom. Bajden i Kamala Haris su svojim pristupom, tvrde analitičari, dodatno zaoštrili odnose, što je smanjilo mogućnost za postizanje obostrano prihvatljivih rešenja.

Za razliku od Bajdena, Tramp nije toliko jasno definisan kao neprijateljski nastrojen prema Rusiji, te je on pogodniji za pregovarača sa Moskvom, jer bi mogao otvoriti prostor za dijalog.

Putin je, prema mišljenju ruskih analitičara, sklon da postavi vrlo čvrste zahteve u pregovorima sa Zapadom, tražeći ustupke koji bi garantovali trajnu bezbednost Rusije. 2 ( vidi prvu zvanicnu izjavu Ministrastva vanjskih poslova gde se jasno daje na znanje da Rusija nece odustati od ciljeva specijalne operacije i da ne ocekuje od Amerike da prestane da vrsi pritiske)

Tramp bi u ovim pregovorima imao ulogu posrednika koji bi mogao da izdejstvuje povoljnije uslove za Zapad, ali i obezbedi stabilnost koju Rusija očekuje. Postavlja se pitanje kako će se odvijati podela uticaja između globalnih sila, pri čemu bi Kina imala svoje interese i ciljeve.

Podela Ukrajine kao ključ pregovora

Jedno od glavnih pitanja u predstojećim pregovorima biće budućnost Ukrajine. Analitičari smatraju da će Ukrajina, kao centralni punkt sukoba, gotovo sigurno biti podeljena, ali ostaje neizvesno koliki deo će Rusija pripojiti, a šta će ostati pod kontrolom preostalog ukrajinskog entiteta.

Rusija će, prema očekivanjima, insistirati na tome da deo Ukrajine ostane neutralan, politički i vojno, kako bi se osiguralo da zapadne sile ne koriste taj deo zemlje kao odskočnu dasku za buduće napade na Rusiju.

Ovo je posebno važno s obzirom na mogućnost da bi, ako Ukrajina ostane vojno aktivna uz pomoć Zapada, za deceniju ponovo mogla postati pretnja po ruske granice.

Takođe, spekuliše se da će Rusija zahtevati određenu vrstu kontrole nad ovim neutralnim delom Ukrajine, možda po uzoru na podelu Nemačke nakon Drugog svetskog rata, kada su SAD, SSSR, i ostale saveznice preuzele odgovornost za različite sektore.

Za Rusiju, mogućnost kontrolisanja ostatka Ukrajine predstavlja dodatni mehanizam za obezbeđivanje dugoročne stabilnosti.

Delta Dunava i strategija prema Balkanu

Još jedno pitanje koje će, prema analitičarima, biti u fokusu pregovora jeste delta Dunava, strateški važna tačka za Rusiju. Smatra se da bi Rusija mogla tražiti pravo na slobodan prolaz kroz Dunav kako bi lakše dolazila do Srbije, koja se nalazi u okruženju NATO članica.

Srbija, kao strateški saveznik Rusije, mogla bi imati koristi od ove inicijative, jer bi se otvorila mogućnost za direktan i siguran ruski trgovinski i vojni transport do balkanskog prostora. Ovakav korak bi umanjio pritisak koji NATO zemlje mogu vršiti na Srbiju, jer bi se omogućio slobodan protok ruskog tereta kroz evropske vode.

Prema analitičarima, delovanje Rusije u pogledu delte Dunava i uticaja na Balkanu odražava njenu ambiciju da u budućem poretku obezbedi svoje geopolitičke interese u regionu. Sve to pod pretpostavkom da će Srbija pripasti ruskoj zoni uticaja, Rusija bi imala slobodan pristup Balkanu, što bi dodatno osiguralo dugoročnu vojnu i ekonomsku saradnju sa Srbijom.

Slabljenje NATO-a i preispitivanje evropskog jedinstva

Rat u Ukrajini, tvrde analitičari, nije samo pokazao snagu ruske vojske, već je otkrio i slabosti NATO saveza, koji nije uspeo da vojno parira Rusiji.

Postavlja se pitanje o budućnosti NATO-a, jer mnoge članice počinju da preispituju ulogu saveza u današnjim globalnim odnosima. Predstojeći pregovori, za koje se očekuje da će ih predvoditi Tramp, mogli bi dovesti do redefinisanja strukture NATO-a, pa čak i do fragmentacije unutar Evropske unije.

Mnoge zemlje članice Evropske unije, posebno one poput Nemačke, koje su pretrpele ozbiljan ekonomski pad zbog sankcija prema Rusiji, sve glasnije izražavaju nezadovoljstvo. Sankcije su značajno umanjile konkurentnost evropskih ekonomija, posebno zbog poskupljenja energenata, na kojima su evropski proizvođači zasnivali konkurentnu prednost na svetskom tržištu.

Nemačka, kao industrijski lider EU, sada se suočava sa teškim posledicama, a analitičari predviđaju da će mnoge evropske zemlje tražiti način da obnove trgovačke odnose sa Rusijom i time povrate ekonomski primat koji su nekada uživale. 3 (vidi prvu izjavu Rutea )

  Nova podela sveta: uloga Kine u budućim pregovorima

Dok se očekuje da će Zapad i Rusija pregovarati o podeli Ukrajine i budućem statusu Evrope, Kina ostaje faktor o kojem će biti potrebno voditi računa.

Analitičari smatraju da će Kina, kao uzlazna ekonomska i vojna sila, tražiti svoje mesto u novoj podeli sveta, što će dodatno zakomplikovati pregovore. Pitanje je kako će se Kina postaviti prema podeli uticajnih zona između Rusije i Amerike, jer će njena podrška biti ključna za stabilnost svakog postignutog dogovora.

Pprema analitičarima Kina bi mogla podržati ruske stavove o neutralnosti ostatka Ukrajine, ali će istovremeno tražiti da se i njeni interesi zaštite, posebno u vezi sa pitanjem Tajvana i širih azijskih interesa.

Rusija i Kina bi mogle sarađivati u obezbeđivanju svojih interesa naspram Zapada, ali i međusobno pregovarati o zonama uticaja, kako bi se osigurala dugoročna stabilnost.

_____________________________

1. Termin “duboka država” skovan je u Turskoj i za njega se kaže da je sistem sastavljen od elemenata na visokom nivou unutar obaveštajnih službi, vojske, sigurnosti, pravosuđa i organiziranog kriminala. U najnovijem romanu britanskog pisca Johna le Carréa, Delikatna istina , jedan lik opisuje Duboku državu kao „... stalno širi krug nevladinih insajdera iz bankarstva, industrije i trgovine koji su provereni za visoko poverljive informacije koje su uskraćivane velikom broju Whitehall i Westminster.” Termin označava hibridnu asocijaciju elemenata vlade i delova najvišeg nivoa finansija i industrije koji su efektivno sposobni da upravlja Sjedinjenim Državama bez pozivanja na pristanak onih kojima se vlada kao što je izraženo kroz formalni politički proces.

2. Ne gajimo iluzije o Vašingtonu - "obuzdavanje Moskve" neće stati!" Pobeda na predsedničkim izborima u SAD D. Trampa, koji se vraća u Belu kuću posle četvorogodišnje pauze, svakako odražava nezadovoljstvo Amerikanaca kako rezultatima administracije DŽozefa Bajdena tako i izbornim programom Demokratske stranke Stranka koju je predložio njen, na brzinu predloženi, kandidat u liku potpredsednika K. Haris umesto aktuelnog šefa države.
Uprkos snažnoj propagandnoj kampanji koju su protiv D. Trampa pokrenule demokrate koristeći administrativne resurse uz podršku liberalnih medija, republikanski kandidat, iza sebe ima iskustvo prvog predsedničkog mandata, oslonio se na pitanja ekonomije i ilegalne migracije koja su zaista zabrinjavajuća, za razliku od globalističkog kursa Bele kuće.
U ovim uslovima, čak ni hronične mane američke „demokratije“ sa njenim arhaizmom i nedoslednošću sa savremenim standardima direktnih, fer i transparentnih izbora nisu pomogle vladajućoj grupi da spreči poraz Kamale Haris.
Ovo, međutim, ne menja duboku građansku podelu u Sjedinjenim Državama, gde je biračko telo gotovo ravnomerno podeljeno. U stvari, reč je o konfrontaciji između demokratskih i republikanskih država, kao i pristalica „progresivnih“ i tradicionalnih vrednosti.
Može se očekivati da će povratak D. Trampa podstaći pojačanu unutrašnju napetost i ogorčenost suprotstavljenih tabora, kaže se u saopštenju MSP RF.
Nemamo iluzija o izabranom američkom predsedniku, koji je dobro poznat u Rusiji, i novom sastavu Kongresa, gde republikanci, prema preliminarnim podacima, dobijaju prednost.
Vladajuća politička elita u Sjedinjenim Državama, bez obzira na partijsku pripadnost, drži se antiruskih stavova i linije „obuzdavanja Moskve“. Ova linija ne podleže fluktuacijama u domaćem političkom barometru u Sjedinjenim Državama, bilo da je reč o „Americi na prvom mestu” kako ga tumače D. Tramp i njegove pristalice, ili o „svetskom poretku zasnovanom na pravilima” demokrata.

Rusija će raditi sa novom administracijom kada se ona „registruje“ u Beloj kući, čvrsto braneći ruske nacionalne interese i fokusirajući se na postizanje svih ciljeva specijalne vojne operacije. Naši uslovi su nepromenjeni i dobro poznati u Vašingtonu.

3. Radujem se što ću ponovo raditi s njim na unapređenju mira kroz snagu kroz NATO. Preko NATO-a, SAD ima 31 prijatelja i saveznika koji pomažu u unapređenju američkih interesa, umnožavanju američke moći i čuvanju Amerikanaca. Zajedno, NATO saveznici predstavljaju polovinu svetske ekonomske moći i polovinu svetske vojne moći.
Suočavamo se sa sve većim brojem izazova na globalnom nivou, od agresivnije Rusije, preko terorizma, do strateškog nadmetanja s Kinom, kao i sve većeg usklađivanja Kine, Rusije, Severne Koreje i Irana.
Zajednički rad kroz NATO pomaže u odvraćanju agresije, zaštiti naše kolektivne sigurnosti i podržava naše ekonomije.
Novoizabrani predsednik Trump demonstrirao je snažno američko vodstvo tokom svog prvog mandata - mandat koji je preokrenuo tok evropskih troškova za odbranu, poboljšao transatlantsku podelu tereta i ojačao sposobnosti Alijanse.
Kada novoizabrani predsjednik Trump ponovo preuzme dužnost 20. januara, dočekat će ga jača, veća i ujedinjenija Alijansa.
Dve trećine saveznika sada troše najmanje 2% svog BDP-a na odbranu, a potrošnja i proizvodnja za odbranu idu napred u celoj Alijansi.
Moramo nastaviti ove napore kako bismo očuvali mir i prosperitet širom Severne Amerike i Evrope.