U jesen 2010. laptop marke „soni vajo, nervni centar najvećeg preduzeća u bitkoinskom svetu – Mt. Goksa – stajao je na ĉetvrtastom drvenom stolu pod krovom od palmovog lišća. Na samo metar-dva od njega nalazio se ovalni bazen.
Osnivaĉ Mt. Goksa Džed Makejleb bio se preselio u Nosaru, primorski kostarikanski grad, manje od dva meseca nakon što je otvorio menjaĉnicu. On i Maj Sun bili su usamljeni na njujorškom imanju i nisu hteli još jednu zimu da provode zatvoreni s dvoje male dece. U Nosari su našli kuću blizu plaže, deca su išla u vrtić koji je radio po Montesori metodu, a Džed je imao priliku da konaĉno usavrši surfovanje, a imao je i kolibu u zadnjem dvorištu, gde je mogao da radi.
Ipak, novi biznis u punom jeku uspeha nije im se uklapao u planove o mirnom tropskom životu. Samo deset dana kasnije, osvanuo je prvi dan kada je zamenjeno hiljadu bitkoina, a desetak dana posle toga prvi put je za jedan dan zamenjeno deset hiljada bitkoina, što je znaĉilo da je tog dana hiljadu dolara promenilo vlasnika. Džed je od svakog uĉesnika u svakoj razmeni dobijao 0,5%, što je pristojna naknada za nešto što zahteva vrlo malo rada. Ipak, dotok i odliv novca, naroĉito s Pejpala, izazivao je glavobolju.
Dźed je patio od problema svakog preduzeća koje prima kreditne kartice ili koristi Pejpal. Sve tradicionalne platne mreže dopuštaju korisnicima da ponište trošak i mogu da povrate novac od trgovaca poput Džeda, ĉak i nakon proknjiženja transakcije. Ovaj problem je bio među prvima kojima su sajferpankeri želeli da se pozabave pri stvaranju digitalne gotovine – jer su bili besni što sistem takozvanog povraćaja novca daje toliku moć kompanijama koje izdaju kreditne kartice. Sam bitkoin nije omogućavao povraćaj sredstava, ali ako bi Džed prodao bitkoine preko Pejpala nekom ko onda poništi isplatu preko Pejpala, Džed bi izgubio novac na Pejpalu a ne bi mogao da dobije bitkoin nazad. U roku od mesec dana Džed je objavio kako ne može da se zaštiti od ovoga.
„Sve se to naplaćuje od mene, i glupo je, dakle molim vas, molim vas, nemojte to raditi", molio je na forumu.
Posle ove poruke, umesto da se poboljša, stanje se pogoršalo. Džed se trudio da razreši nesporazume pre nego što dosegnu vrhunac, pa makar to znaĉilo i gubitak novca, samo da mu ne zatvore nalog na Pejpalu. Ipak, jednog jutra je otvorio laptop i otkrio da je Pejpal uradio upravo to; više nije bilo lakog naĉina da prima novac od mušterija. U međuvremenu, ljudi ĉiji je novac ostao zarobljen na Džedovom blokiranom raĉunu na Pejpalu žalili su se što ga je tako teško dobiti nazad.
„Ja se ovim bavim u slobodno vreme, besplatno, dakle nemojte da ste drski."- napisao je Džed ljudima koji su ga kritikovali.
Džed oĉito nije bio spreman na ovako nešto kada je otvorio Mt. Goks. Nije nameravao da mu se to pretvori u posao s punim radnim vremenom. Bio je motivisan da radi na zanimljivim problemima, a Mt. Goks je umesto toga postajao niz dosadnih nevolja koje su mu samo stvarale pritisak. Kao što biva s mnogima koje zanimaju veliki izazovi i smela rešenja, Džedu je bilo dosadno da detaljno sprovodi ta rešenja u delo – za ovo će zajednica platiti nešto kasnije.
U potrazi za nekim ko bi mu pomogao da se izbori s radom na Mt. Goksu, Džed je preko interneta poĉeo da ĉetuje s korisnikom pod nadimkom Medžikal Taks (MagicalTux); uskoro je Džed saznao i njegovo ime: Mark Karpeles. Mark je bio na internetu gotovo neprekidno jer se od svih mesta na svetu samo tu osećao prijatno. Mark, debeljuškasti dvadesetĉetvorogodišnjak, odrastao je u Francuskoj, naizmeniĉno kod majke i babe, koje se nisu slagale i stalno su ga premeštale iz škole u školu. S deset godina Marka su poslale u katoliĉki internat u Šampanji – ove škole se sećao sa strahom i strepnjom. Ĉak i u detinjstvu Marku je interakcija s drugim ljudima izuzetno teško polazila za rukom, dok je raĉunarsku logiku razumevao potpuno prirodno. U školi je briljirao u matematici – i umeo je da rastavi i sastavi digitron – ali se muĉio s književnošću i društvenim naukama; naposletku je napustio školu, a nedugo potom je uhapšen zbog hakovanja. Otada je vodio nomadski život u potrazi za mestom gde će se osećati kao kod kuće. Prvo je probao u Izraelu, misleći da će se tamo osetiti bliže katoliĉanstvu, ali uskoro je postao veoma usamljen, a raketna vatra iz Gaze remetila mu je funkcionisanje servera. Kada se vratio u Francusku, zaposlio se kao programer, ali se uskoro posvađao sa šefom. U ovom periodu postavljao je setne tekstove na blog koji skoro niko nije ĉitao; tu je govorio o svom životu.
„Iskreno da kaźem, oduvek osećam da mi je život nekako prazan, skoro kao da nisam na pravom mestu ili kao da mi nedostaje nešto što mi je potrebno da bih zaista živeo, a ne samo preživljavao."55 napisao je 2006. godine.
Marku se konaĉno ukazala prilika da poseti Japan, koji ga je privlaĉio otkako je proĉitao seriju manga stripova koje mu je majka dala. Kada je stigao i prijavio se u minijaturni hotel, deo njega koji je u Francuskoj uvek bio u strahu sada se primirio pod uplivom stoicizma i ljubaznosti japanske kulture. Nije bilo naodmet ni što su devojke u Japanu izgleda zapravo poštovale ĉinjenicu da je programer.
U trenutku kada je preko interneta upoznao Džeda, Mark je u Tokiju živeo već više od godinu dana i bio je osnovao sopstvenu kompaniju za veb-hosting koja je iznajmljivala serverski prostor klijentima. Za bitkoine je saznao od francuskog klijenta u Peruu, jer je ovaj želeo lakši naĉin za plaćanje raĉuna koje mu je Mark slao. Kada se krajem 2010. Mark zainteresovao za bitkoin, otkrio je da zajednicu ĉini skladna i prijateljski nastrojena grupa ljudi na internetu; u takvom društvenom okruženju mogao se osećati prijatno. U svako doba dana i noći beskrajno je ĉetovao o svemu, od slabo poznatih japanskih sistema plaćanja do Satošijevog identiteta – Mark je bio potpuno siguran da ĉovek nije Japanac.
„Ja sam programer i sarađivao sam s gomilom Japanaca; ovaj kod se potpuno razlikuje od svega što sam ikad video u Japanu (ali se ne razlikuje mnogo od zapadnjaĉkog)", napisao je Mark jedne noći na ĉet-kanalu.
Na internetu, za razliku od stvarnog života, Mark je nastupao drsko i samouvereno – toliko drsko, zapravo, da je ponekad bio i neprijatan. Ipak, živeo je sam s maĉkom po imenu Tiban, i uvek je bio na raspolaganju i spreman da pomogne. Sam se ponudio da se nađe Martiju Malmiju i hostuje veb-sajt o bitkoinu na svojim serverima. A kada je Marti ponudio da poveže Džeda sa svojom evropskom bankom ne bi li Mt. Goks poĉeo da prima evro, Mark je pomogao Džedu oko pozadinskog softvera. Ovaj poduhvat uverio je Džeda u Markove sposobnosti.
Pošto je – u povelikoj meri zahvaljujući pažnji koju je privukao Vikiliks – cena bitkoina krajem decembra 2010. skoĉila na skoro trideset centi po novĉiću, Džed je pozvao jednog njujorškog pravnika i raspitao se o mogućim regulativnim posledicama poslovanja putem preduzeća kao što je Mt. Goks. Pravnik je rekao da se ne zna taĉno kako bi vlada ocenila bitkoin. Na forumu su se vodile dugaĉke debate o tome može li se bitkoin smatrati novcem, koji bi onda bio u domenu regulatornih tela za bankarstvo, ili bi spadao u robu i time bio u nadležnosti nekog drugog dela državnog aparata. Kako god bilo, pravnik je rekao Džedu da će na kraju verovatno morati da se registruje kao preduzeće za transfer novca, što će zahtevati dugaĉke obrasce i mnogo raĉuna za pravniĉke usluge.
Džed se obratio Marku za savet; pitao je šta on mislio o dokumentu dugom ĉetiri stranice, koji je Džed sastavio s namerom da ga pošalje mogućim ulagaĉima. U dokumentu je istakao koliko je Mt. Goks napredovao za kratko vreme otkako postoji. Preduzeće je po Džedovoj proceni vredelo dva miliona dolara: „Mt. Goks ostvaruje prihod uz vrlo male troškove i ogromne moguće prednosti", pisalo je u dokumentu. Džed je rekao Marku da želi da prikupi oko dvesta hiljada dolara, uglavnom kako bi unajmio pravnika da mu pomogne da se izbori sa zakonskom situacijom.
Ipak, posao je donosio sve veću glavobolju, a Džed nije mogao da se skrasi. U januaru je korisnik Mf. Goksa po imenu Baron uspeo da ishakuje naloge na Mt. Goksu i ukrade oko 45.000 dolara u bitkoinima i u drugoj digitalnoj valuti koju je Džed koristio za transfer novca. Kada je Baron opet uplatio tih 45.000 dolara u Mt. Goks kako bi kupio još bitkoina, Džed mu je blokirao raĉun. Zbog ovog sluĉaja Džed je bio samo još sigurniji da je Mt. Goks sjajna meta za hakere, a on nije imao ni vremena niti je bio dovoljno struĉan da ga valjano zaštiti.
Džed je napisao Marku: „Molim te, neka sve ovo ostane meĊu nama. Ne želim da širim paniku, i nisam siguran hoću li ovo uskoro uraditi, ali mislim da ću možda probati da prodam Mt. Goks.“
Kada se Mark ukljuĉio u razgovor preko IRC-a, Džed ga je zapitao da li bi on bio zainteresovan da kupi sajt i dao mu je ponudu koju je bilo teško odbiti. Mark ne bi ništa morao da plati unapred. Trebalo je samo da prvih šest meseci daje Džedu pedeset posto od zarade kompanije. Džed bi i dalje posedovao dvanaest procenata preduzeća, ali Mark je mogao da uzme ostatak. Džedov deo kompanije namerno je bio dovoljno mali da on bude zaštićen od svake kriviĉne odgovornosti ako Mt. Goks ubuduće naiđe na probleme.
Džed i Mark su naoko bili veoma razliĉiti. Mark je bio krupan, nezgrapan Francuz, a Džed vitak, uglađen Amerikanac. Ipak, i jedan i drugi su bili samotnjaci, skeptiĉno su posmatrali svet izdaleka i živeli uglavnom u sopstvenoj glavi. I jedan i drugi su bili jedina deca samohranih majki, što im je ulivalo samopouzdanje, ali u isto vreme i nepoverenje prema tradicionalnom autoritetu – ovaj sklop osobina trenutno se dobro uklapao u ideologiju bitkoina.
Dok su njih dvojica sklapala pogodbu, neobiĉni zakonski limbo u kom se nalazio bitkoin na svakom koraku je ostavljao svoj peĉat. Ni Mark ni Džed nisu poslovali preko advokata. Umesto toga su sami pisali ugovore i slali ih jedan drugom. Pošto su ih obojica potpisali, Mark je napisao sertifikat koji nije delovao baš validno, a u kom je pisalo da Džed zvaniĉno poseduje ĉetrdeset deonica Mt. Goksa, iako nije pisalo koliko deonica ukupno postoji.
Džed se nije mnogo trudio oko ugovora pošto je, uprkos procvatu Mt. Goksa, preduzeće još uvek imalo manje od tri hiljade klijenata, i ĉinilo se da će doneti profit od samo sto hiljada dolara za ĉitavu godinu.
Mark je preuzeo vlasništvo nad Mt. Goksom preko svoje korporacije, preko koje se takoĊe bavio i veb-hostingom, Tiban d. o. o., nazvane po njegovoj narandžasto-beloj, prugastoj maĉki.
Dok su Mark i Džed sklopili ugovor, cena bitkoina je skoĉila na više od jednog dolara, što je privuklo nov talas medijske pažnje. Privuklo je i još jedan velik hakerski napad. U tom trenutku, od dvadeset ijedan milion bitkoina, koliko će ukupno biti napravljeno, u prometuje bila jedna ĉetvrtina, što je vredelo oko pet miliona dolara po kursu od dolara po novĉiću. Što je još važnije, broj transakcija svakog dana polako ali sigurno je rastao.
Razlog ovog naglog razvoja bio je, u velikoj meri, i uspeh drugog preduzeća; ono će još više staviti na probu temelj poverenja koji se bitkoin trudio da izgradi. ***** Mogućnosti korišćenja bitkoina u stvarnom svetu nisu se mnogo razvile još otkako je Nju Liberti Standard ponudio da za njih proda nalepnice s likom Sunđer Boba Kockalonea. Mark Karpeles je još primao bitkoin u zamenu za usluge veb- hostinga, i jedan masaĉusetski farmer za njih je podavao ĉarape od alpake. Ipak, spektar proizvoda dostupnih u zamenu za bitkoin dramatiĉno je porastao nekoliko dana pre nego što je cena bitkoina prvi put naglo skoĉila sa oko pedeset centi na više od dolar, kada je jedna skromna forumska poruka najavila novi talas bitkoinske trgovine.
„Je l' video neko Silk roud? To vam je nešto kao anonimni amazon.com. Mislim da nema heroina, ali prodaje se svašta drugo."
Poruku je ostavio neko ko je na internetu koristio nadimak altoid. U stvarnom životu bio je to Ros Ulbriht, sto devedeset centimetara visok surfer i nauĉnik koji je već mesecima planirao Silk roud u trenutku kada je postavio ovu naizgled nedužnu poruku na forum.
Ros, veseo i obrazovan dvadesetšestogodišnjak, zapravo je poĉeo s pravljenjem Silk muda u julu 2010. kada je prodao jeftinu kuću u Pensilvaniji, kupljenu dok je tamo bio na postdiplomskim studijama.56 Pošto je od prodaje dobio trideset hiljada dolara, Ros je iznajmio vikendicu na oko sat vremena vožnje od svoje kuće u Ostinu u državi Teksas.57Takođe je kupio Petrijeve posude, ovlaživaĉe vazduha i termometre, kao i treset, vermikulit, gips i primerak Izgradnje i vođenja tajnih laboratorija za drogu iz pera Džeka B. Nimbla.
Ros nije napravio laboratoriju za psihodeliĉne peĉurke s namerom da postane sitan diler. Od života je oĉekivao nešto mnogo veliĉanstvenije. Otkako je prodao kuću u Pensilvaniji, znao je da želi da napravi novo tržište na internetu, gde će ljudi moći da kupe sve ono što nije dostupno u obiĉnim internet prodavnicama.58
Ova neobiĉna i opasna poslovna zamisao bila je posledica specifiĉne mešavine uticaja koji su oblikovali Rosov um. Roditelji su mu bili neka vrsta hipija i vodili su ga na odmore u Kostariku, gde ga je otac uĉio da surfuje. Radoznalost i snažna sklonost životu na otvorenom59 kasnije su ga, pored ostalog, pretvorile u duhovnog tragaĉa; tražio je naĉin da oslobodi um i dosegne jedinstvo sa svetom oko sebe kroz istoĉnjaĉku filozofiju i sintetiĉke droge. Ros je bio iz Teksasa i njegova potraga za slobodom dovela ga je do pojedinih mislilaca na granici između libertarijanskih ideja i anarhizma – istih onih filozofa koji su uticali na sajferpankere – i stekao je uverenje da je vlada glavna prepreka liĉnoj slobodi. Na Univerzitetu Pensilvanije bio je u jedinstvenom položaju: bio je i pripadnik studentskog libertarijanskog društva i zapadnoafriĉkog bubnjarskog ansambla. Svoje ideološko buđenje opisivao je duhovnim izrazima.60
„Gde god bih pogledao, video bih vlasti, i uţasne, porazne posledice koje
vlasti ostavljaju na ĉovekov duh―,61 govorio je Ros. „Bilo je izuzetno depresivno.
Kao da se probudiš iz nemirnog sna i naĊeš se u kavezu bez izlaza."
U Ostinu Ros nikom nije pominjao novo mesto za trgovinu na kom je radio, ali jeste nagovestio ĉime se bavi na svojoj Linktin stranici, gde je uopšteno napisao kako „pravi ekonomsku simulaciju, gde će ljudi iz prve ruke iskusiti kako bi to bilo živeti u svetu bez sistematske primene sile."
U poĉetku je svoj projekat nazvao Brokeri iz podzemlja (Underground Brokers),62 ali uskoro se odluĉio za primamljivije ime: Silk roud (Silk Road – Put svile). Peĉurke koje su rasle u bungalovu trebalo je da budu tek prvi proizvod, kako bi imao nešto na prodaju kada se sajt otvori – i uskoro je imao veliku crnu kesu za Ċubre punu gljiva.63
U stvaranju Silk rouda droga je predstavljala lakši deo. Teže je bilo naći naĉin da se droga prodaje preko interneta, daleko od pomnog nadzora vlasti. Prva potrebna alatka, kako je otkrio, bila je Tor, koja vam omogućava da prikrijete gde se nalazite i ko ste dok surfujete po internetu. Takođe omogućava veb-sajtovima da se sklone iza sliĉne zavese anonimnosti. Iako je Tor napravila Pomorska obaveštajna služba Sjedinjenih Ameriĉkih Država kako bi disidenti i špijuni mogli da stupe u međusobnu vezu, ovaj servis se zasnivao na idejama koje je razvio Dejvid Ĉom, kao i drugi kriptografi. Većinu sajtova na Toru mogu da koriste samo ljudi koji upotrebljavaju brauzer Tor. Veb-adresa Silk rouda koju je Ros postavio na bitkoinski forum – http://tydgccykixpbu6uz.onion – svedoĉila je da je u pitanju sajt na mreži Tor.
Drugo važno sredstvo koje je Ros otkrio bio je bitkoin. Preko Tora, mušterija koja poželi da kupi Rosove peĉurke mogla je posetiti Silk roud a da niko ne zna šta ona radi na vebu. Ali pod pretpostavkom da mušterija ne želi slati novac poštom, sve ostale mogućnosti digitalnog plaćanja lako su se mogle pratiti – kao što su sajferpankeri dobro znali. Ros je uvideo da bitkoin rešava ovaj problem. Ako bi kupac platio drogu bitkoinom, u blok-lanĉanoj evidenciji ostalo bi zabeleženo kretanje novĉića, ali bitkoinske adrese oba uĉesnika – niz slova i brojeva – ne bi ukljuĉivale njihova imena u transakciji. Sada je na identitet kupca mogla ukazati samo poštanska adresa gde osoba prima drogu. A ovo je bilo lako zaobići pomoću usluge anonimnog post restanta.
U svetu bitkoina mahom se pretpostavljalo da će ljudi željni da kupe nezakonitu ili društveno neprihvatljivu robu među prvima biti podstaknuti da koriste bitkoin. U jednom od prvih razgovora o tome gde bi se bitkoin najpre mogao probiti Satoši je tvrdio da će to biti na polju pornografije na internetu, gde korisnici „ili ne žele da suprug ili supruga vide raĉun, ili nemaju dovoljno poverenja u prodavce pornografije da bi im dali broj kartice".
Ros je svoju prvu poruku o Silk roudu poslao na bitkoinski forum, usred već dugo postojeće teme pod naslovom „Prodavnica heroina", gde se raspravljalo je li takva prodaja moguća. Marti se nekoliko meseci pre toga oglasio i usrdno je pokušao da smisli kako bi se to dalo izvesti. Za njega je kamen spoticanja predstavljalo pitanje kako da oba uĉesnika u transakciji steknu dovoljno poverenja jedan u drugog, te da pošalju bitkoin odnosno drogu.
Ĉinjenica da je Ros smislio kako da sklopi sve te kockice predstavljala je omanje ĉudo. Ros je na koledžu studirao fiziku, a na postdiplomskom programu Univerziteta države Pensilvanije nauku o materijalima. Ipak, bio je samo laik što se programiranja tiĉe i morao je usput da nauĉi sve detalje Tora i bitkoinskog softvera; mnogo puta je ponegde zakazao. Njegov uspeh svedoĉi o radnoj etici i smislu za poslovanje. U odgovor na Martijeve brige, napravio je založnu službu – koju je ĉinio on sam – a koja će ĉuvati bitkoine nekog kupca sve dok droga ne stigne u dobrom stanju, te da kupac ima nekakvo osiguranje ukoliko pilule ili prah ne stignu kako je oĉekivao. Što se programerskog dela tiĉe, Ros je nekako ubedio starog druga s koledža, iskusnijeg programera, da mu da mnoštvo tehniĉkih saveta.
Pored svega ovoga, međutim, Ros je bio sposoban da pokrene i održava Silk roud jer je bio potpuno oĉajan zbog teškog životnog trenutka. Dve godine ranije Ros je napustio postdiplomske sudije – iako je već bio objavio nekoliko nauĉnih radova – zato što je od života želeo nešto krupnije. Isprva su mu propadali svi pokušaji, ukljuĉujući i knjižaru s polovnim knjigama koju je vodio u doba kada je postavio Silk roud na internet. Ovo mu je bio jedan od prvih dugih i muĉnih perioda života, koji je inaĉe uglavnom vodio kao pod staklenim zvonom. Ros je izgledao kao filmska zvezda, govorili su mu da liĉi na Roberta Patinsona, i uvek je lako sklapao prijateljstva; bio je privlaĉan ženama, umeo je da se zabavlja i pobrao je mnoge uspehe, recimo dosegao je najviši ĉin u mladim izviđaĉima i dobio stipendiju za postdiplomske studije. Neuspesi nakon napuštanja postdiplomskog programa već krajem 2010. doveli su ga u krizu, izgubio je samopouzdanje, udaljio se od prijatelja i na neko vreme raskinuo s devojkom.
„Bilo me je sramota što živim takav život―p", napisao je u digitalnom dnevniku
koji je vodio na laptopu. „Ţivotom su mi sve više upravljale misli i osećanja, a
moja reĉ je znaĉila sve manje."65
Silk roud je, u neku ruku, predstavljao poslednji trzaj. Krajem januara, kada ga je otvorio, već je, po sopstvenom raĉunu, potrošio dvadeset od trideset hiljada dolara, koliko je imao.66
Kada se Silk roud konaĉno otvorio i postao dostupan svakome ko ima brauzer Tor, bio je to jednostavan sajt sa slikama Rosovih peĉuraka, i pored njih cenom u bitkoinima. Na vrhu se nalazio ĉovek s turbanom na glavi, na leđima zelene kamile; ovo će postati zaštitni znak sajta. Već za koji dan uĉlanilo se nekoliko ljudi, i stigle su prve narudžbine Rosovih peĉuraka. Uskoro potom, pridružili su se prvi prodavci i ponudili na prodaju nezakonitu robu. Do kraja februara bilo je obavljeno dvadeset osam kupovina, a proizvodi su ukljuĉivali LSD, meskalin i ekstazi.67 Po poruci koju je Ros – pod novim nadimkom: silkroad – ostavio na bitkoinskom forumu, videlo se da mu samopouzdanje raste.
„U ovoj grupi vlada opšte mišljenje da smo na putu da postignemo nešto
krupno, nešto što bi stvarno moglo uzdrmati svet. Bitkoin i Tor su revolucionarni,
a sajtovi kao što je Silk roud su tek poĉetak―, napisao je na forumu.
U svom dnevniku Ros je bio iskreniji: „Na dobrom sam putu da ove godine
postignem napredak i steknem moć kakvu nikad nisam iskusio.―"
_________________________
55. Markov blog uklonjen je sa interneta, ali arhivirana verzija ovog posta dostupna je na adresi
http://web.archive.org/web/20140302234940/http://blog.magicaltux.net/2006/02/12/pensees-nocturnes/.
56. RUDS GX 250 i GX 251
57. RUDS GX 240A
58. RUDS GX 240A
59. Ros je govorio o mladosti na snimku za projekat Storikors zajedno sa prijateljem Reneom Pinelom 2012.
60. Erin Rowley, „Caribbean Students Host Cultural Event―, Daily Collegian, 24. mart 2008, http://www.collegian. psu.edu/archives/article_ef9c02f3-a9c2-5b8f-bld3--f0ef82e3dce0.html. Katharine Lackey, „Paul to Visit PSU―, Daily Collegian, 26. mart 2008, http://www.collegian.psu.edu/archives/article_239513a3-a577-5732-bab0-9cc27c5d4610.html.
61. Strašni Pirat Roberts poslao na SRF 20. marta 2012.
62. RUDS GX 240A
63. Richard Bates, RUTS, 22. januar 2015.
64. Satoši Nakamoto poslao na BTKF 23. septembra 2010.
65.RUDS GX 240A
66.RUDS GX 250
67.Silkroad poslao na BTKF 1. marta 2011.
56. RUDS GX 250 i GX 251
57. RUDS GX 240A
58. RUDS GX 240A
59. Ros je govorio o mladosti na snimku za projekat Storikors zajedno sa prijateljem Reneom Pinelom 2012.
60. Erin Rowley, „Caribbean Students Host Cultural Event―, Daily Collegian, 24. mart 2008, http://www.collegian. psu.edu/archives/article_ef9c02f3-a9c2-5b8f-bld3--f0ef82e3dce0.html. Katharine Lackey, „Paul to Visit PSU―, Daily Collegian, 26. mart 2008, http://www.collegian.psu.edu/archives/article_239513a3-a577-5732-bab0-9cc27c5d4610.html.
61. Strašni Pirat Roberts poslao na SRF 20. marta 2012.
62. RUDS GX 240A
63. Richard Bates, RUTS, 22. januar 2015.
64. Satoši Nakamoto poslao na BTKF 23. septembra 2010.
65.RUDS GX 240A
66.RUDS GX 250
67.Silkroad poslao na BTKF 1. marta 2011.
iz knjige: Nathanijel Popper: Digitalno zlato
Нема коментара:
Постави коментар