Pomisao na stvaranje nove vrste novca mnogima će izgledati vrlo ĉudna, pa ĉak i besmislena. Za brojne savremene ljude, novac naprosto ĉine papirne novĉanice kovanice koje izdaju pojedine zemlje. Pravo na kovanje novca spada u stavke koje definišu naciju, ĉak i male nacije kao što su Vatikan ili Mikronezija.
Ipak, to je tako tek manje-više odnedavno. Do Ameriĉkog građanskog rata, većinu novca u upotrebi u Sjedinjenim Državama izdavale su privatne banke; vladao je potpun rusvaj suparniĉkih novĉanica, koje su postajale bezvredne ako im matiĉna banka propadne. Mnoge države u to doba upotrebljavale su inostrane novĉiće.
Ovo se samo nastavljalo na mnogo dugotrajnije stanje; ljudi su se gotovo odvajkada trudili da nađu bolji oblik novca, pa su usput isprobali zlato, školjke, kamene diskove i dudovu koru.
U potrazi za boljim oblikom novca, suština je uvek bila pronaći neki pouzdaniji i jednoobrazniji naĉin da se ustanovi vrednost svega što nas okružuje – nekakvo zajedniĉko merilo, zahvaljujući kom bismo mogli pouzdano uporediti vrednost drvene grede, jednog ĉasa stolarskog rada i slike šume. Kako se izrazio sociolog Najdžel Dod,15 valjan novac nam „omogućava da pretvorimo kvalitativne razlike između predmeta u kvantitativne razlike, koje nam onda omogućavaju razmenu".
Valuta kakvu su zamišljali sajferpankeri oterala bi standardizaciju koju nam novac pruža u logiĉku krajnost i donela nam univerzalni novac koji se može trošiti bilo gde; ne bismo bili ograniĉeni državnim valutama, ne bismo ih morali nositi sa sobom i razmenjivati na svakoj granici, ovako kao sada.
Dok su se trudili da osmisle novu valutu, sajferpankeri nisu gubili iz vida odlike uspešnog novca. Dobar novac obiĉno je trajan (zamislite novĉanicu odjednog dolara odštampanu na toalet-papiru), lako prenosiv (zamislite novĉić odĉetvrt dolara težak deset kilograma), razmenjiv (zamislite da imamo samo novĉanice od sto dolara i nemamo sitninu), jednoobrazan (zamislite da sve novĉanice od jednog dolara izgledaju razliĉito), i teško dostupan (zamislite novĉanice koje svako može iskopirati).
Ipak, pored svih ovih odlika, novac uvek zahteva i nešto mnogo manje opipljivo, a to je vera ljudi. Ako će farmer da prihvati novĉanicu od dolar u zamenu za žito oko kog se marljivo trudio, mora verovati da će taj dolar vredeti nešto u budućnosti, svejedno što je u pitanju samo zeleno parĉe papira. Kljuĉna odlika uspešnog novca, vremenski gledano, nije ko ga je izdao – pa ĉak ni koliko je lako prenosiv ili izdržljiv – već broj ljudi voljnih da ga upotrebljavaju.
U dvadesetom veku dolar je služio kao globalna valuta, uglavnom zato što je većina ljudi verovala da Sjedinjene Države i njihov monetarni sistem imaju praktiĉno najveće izglede za preživljavanje. Ovo objašnjava zašto su ljudi prodavali lokalne valute i štedeli u dolarima.
Veza između novca i vere već dugo pretvara pojedince koji uspevaju da stvore i zaštite novac u kvazireligijske liĉnosti. Engleska reĉ money, novac, potiĉe od imena starorimske boginje Junone Monete, u ĉijim se hramovima kovao novac. U Sjedinjenim Državama, prema guvernerima centralne banke – Saveznih rezervi, koji imaju zadatak da nadziru snabdevanje novcem, odnose se kao prema nekakvim prorocima; njihove objave se analiziraju kao kozje iznutrice u stara vremena. Predstavnicima Saveznih rezervi podarene su moć i nezavisnost kakve nema gotovo nijedan drugi državni zvaniĉnik, a zadatak zaštite državne valute poveren je naroĉitoj agenciji, Tajnoj službi, koja je tek kasnije dobila i dodatnu odgovornost da štiti predsednikov život.
Alan Grinspen, možda najĉuveniji prorok Saveznih rezervi – premda je i on imao svoje mane – znao je da novac nije nešto što samo bankari centralne banke mogu stvarati. U svom govoru 1996. godine, baš kada su sajferpankeri uznapredovali u ogledima, Grinspen je izjavio da zamišlja kako bi tehnološka revolucija mogla ponovo otvoriti mogućnost postojanja privatnog novca, i da bi to u stvari moglo biti korisno:
„Zamislivo je da će, u bliskoj budućnosti, posrednici u elektronskom plaćanju, koji posreduju na primer putem pretplatnih kartica ili digitalne gotovine', osnovati specijalizovane korporacije za pružanje ove usluge – korporacije dobrog finansijskog stanja i dobrog kreditnog rejtinga."16
U godinama koje su usledile za Grinspenovim govorom, sajferpankerski svet sav je vrveo od uposlenosti. Godine 1997. britanski nauĉnik po imenu Adam Bak 17 poslao je na sajferpankersku mejling listu plan za nešto što je nazvao heškeš (hashcash), i to je rešilo jedan od najosnovnijih problema koji su usporavali projekat digitalne gotovine: navodnu nemogućnost da se napravi bilo kakav digitalni fajl koji se ne možee bezbroj puta iskopirati.
Bak je, radi rešenja ovog problema, došao na pametnu ideju, koja će se kasnije ispostaviti kao važan ĉinilac za stvaranje bitkoinskog softvera. U svom konceptu, Bak je kreativno iskoristio jedan od glavnih elemenata kriptografije s javnim kljuĉem: kriptografske funkcije za sažimanje ili heš funkcije. To su matematiĉke jednaĉine koje je lako rešiti, ali je teško na njih primeniti obrnuti inženjering, baš kao što je manje-više lako pomoću papira i olovke pomnožiti 2.903 sa 3.571, ali je daleko teže ustanoviti koja dva broja treba pomnožiti da bi se dobilo 10.366.613. U suštini, kod heškeša, kompjuteri su morali da dokuĉe koja dva broja se mogu pomnožiti da bi se dobio rezultat 10.366.613, premda su posredi bili znatno teži matematiĉki problemi. Zapravo su bili toliko teški da je raĉunar mogao samo više puta da nagađa s ciljem da naposletku nađe pravi odgovor. Kada bi kompjuter došao do odgovora, zaradio bi heškeš.
Stvaranje heškeša ovim metodom bilo je korisno u kontekstu digitalnog novca jer je postizalo cilj: da heškeš bude redak i teško dostupan – a to je odlika valjanog novca, ali ne i digitalnih fajlova, koji se uglavnom lako daju umnožiti. Raĉunaru je bio potreban velik trud da bi stvorio svaku novu jedinicu heškeša, i stoga je sam taj proces zadobio ime proof-of-work (dokaz o radu)18- što će kasnije postati glavna inovacija na kojoj će se zasnivati bitkoin. Glavni problem s Bakovim sistemom, ako ga posmatramo kao neku vrstu digitalnog novca, bio je što se svaka jedinica heškeša mogla upotrebiti samo jednom i svako u sistemu bi morao da stvara nove jedinice kad god poželi da ih koristi. Još jedan problem bio je što osoba s beskrajno dobrim kompjuterom može da proizvodi sve više i više heškeša i tako smanjuje vrednost svake jedinice.
Godinu dana nakon što je Bak uĉinio svoj program dostupnim, još dva ĉlana sajferpankerske liste osmislila su sopstvene sisteme, i u njima ispravila pojedine mane heškeša; ishod su bili digitalni žetoni koji su zahtevali „dokaz o radu―, ali su se mogli koristiti višekratno. Jedan je bio koncept nazvan bit-zlato19; njegov izumitelj Nik Sabo, struĉnjak za raĉunarsku bezbednost, predstavio je ovu ideju bliskim saradnicima poput Hala Finija 1998, ali nikad je zapravo nije upotrebio u praksi. Drugi, poznat kao b-novac, potekao je od Amerikanca po imenu Vej Dej.20 Hal je napravio sopstvenu varijantu, manje privlaĉnog naziva21: dokazi o radu za višekratnu upotrebu (reusable proofs of work, RPOW).
Razgovor o ovim idejama na sajferpankerskoj listi i u srodnim grupama ponekad je liĉio na prepucavanje suparniĉke braće koja se nadmeću. Sabo se brecao na druge predloge, govorio da se svi previše oslanjaju na specijalizovan raĉunarski hardver umesto na softver. Ipak, ovi muškarci – a svi su bili muškarci – takođe su stekli veliko međusobno poštovanje. Premda su im ogledi bili neuspešni, ambicije su im rasle i više se nisu svodile samo na anonimni novac. Između ostalog, Bak, Sabo i Fini su pokušavali da savladaju problem dažbina i prepreka trenutnog finansijskog sistema, u kom banke naplaćuju takse na svaku transakciju i otežavaju vam slanje novca preko državnih granica.
„Želimo potpuno anonimne, prenosive jedinice za razmenu, i transakcije po izuzetno niskim cenama. Ako nam to pođe za rukom (a oĉito pojedini ljudi oprobavaju digikeš i još ponešto sliĉno), banke će postati zastareli fosili, baš kao što i zaslužuju", izjavio je Bak na sajferpankerskoj listi uskoro nakon što je pustio heškeš u promet.
Kada je pisac nauĉne fantastike Nil Stivenson 1999. objavio knjigu Kriptonomikon, istraživaĉi sa sajferpankerske liste dobili su platonski ideal ka kom su mogli stremiti. U romanu, koji je u hakerskim krugovima postao legendaran, zamišljen je podzemni svet; ovaj svet funkcioniše zahvaljujući digitalnom zlatu, pri ĉijoj upotrebi ljudi ne moraju odavati ko su i šta su. U romanu je nadugaĉko opisana kriptografija koja je sve to omogućila.
Ipak, ogledi sajferpankera u stvarnom svetu i dalje su nailazili na praktiĉne prepreke. Niko nije mogao smisliti kako da se stvori novac bez oslanjanja na centralnu instituciju, a mane takve institucije bile su moguća propast ili nadzor vlade. Ogledi su takođe nailazili i na suštinskije poteškoće, to jest kako naterati ljude da koriste nove digitalne žetone i da im pripišu vrednost. Pre nego što je na scenu stupio Satoši Nakamoto, a pošto je projekat za sobom imao ovakvu istoriju, mnogi ljudi koji bi vrlo verovatno bili pobornici bitkoina postali su krajnje blazirani. Stvaranje digitalnog novca delovalo je kao obiĉan san, isto kao pretvaranje uglja u dijamante.
****
U avgustu 2008. godine Satoši je stupio u svet putem imejla koji je poslao tvorcu heškeša Adamu Baku; zamolio ga je da pogleda kratak rad u kom je opisao nešto po imenu bitkoin. Bak nije ĉuo ni za bitkoin niti za Satošija, i nije se naroĉito pozabavio imejlom osim što je usmerio Satošija na druge sajferpankerske oglede koji su mu možda promakli.
Šest nedelja kasnije, na Noć veštica, Satoši je poslao detaljniji predlog na specijalizovanu i veoma akademski orijentisanu mejling listu posvećenu prvenstveno kriptografiji – bila je jedan od brojnih naslednika sajferpankerske liste, koja je izašla iz upotrebe. Kao što je uobiĉajeno u ovim krugovima, Satoši nije rekao ko je ni odakle je, i niko nije pitao. Bila je važna ideja, ne osoba. Preciznim, suvoparnim jezikom Satoši je zapoĉeo razgovor smelom tvrdnjom da je rešio mnoge probleme duge potrage za svetim gralom univerzalnog novca.
„Radim na novom sistemu elektronske gotovine, koji bi potpuno radio po principu peer-to-peer 22, bez oslanjanja na treću stranku―, poĉinjao je imejl.
Iz devet strana dugog PDF dokumenta23 u prilogu imejla jasno se videlo da je Satoši vrlo dobro upoznat sa svim prethodnim pokušajima da se stvori samoodrživ digitalni novac. Satoši je u svom radu citirao Baka i Veja Deja, kao i nekoliko manje poznatih ĉasopisa o kriptografiji. Ipak, Satoši je iskombinovao sve ove ranije izume i stvorio je sistem razliĉit od svih prethodnih. Umesto da se oslanja na centralnu banku ili kompaniju koja će izdavati novac i pratiti njegovo korišćenje – kao što je sluĉaj s postojećim finansijskim sistemom i Ĉomovim digi-kešom – ovaj sistem bio je zamišljen tako da o svakoj bitkoinskoj transakciji i imovini svakog korisnika evidenciju vode raĉunari svih korisnika digitalnog novca, u zajedniĉkoj bazi podataka koja će postati poznata pod nazivom blok-lanac.
Odlučujući blockchain (crni) sastoji se od najdužeg niza blokova počevši od ishodišta do trenutnog bloka. Alternativni lanci ostaju bez nastavka (ljubičasti) čim su kraći od drugog lanca.
Ovaj proces je složen; ĉak i struĉnjacima bi trebalo više meseci da shvate kako sve to radi. Ipak, osnovni elementi sistema mogu se otprilike skicirati, kao što je Satoši i uĉinio u svom radu, kasnije poznatom kao Bitkoinski izveštaj. Kako se navodi u dotiĉnom radu, svaki korisnik sistema mogao bi imati jednu javnu bitkoinsku adresu ili više njih – to je nešto sliĉno bankovnim raĉunima – i privatni kljuĉ za svaku adresu. Novĉiće povezane sa određenom adresom mogla bi da troši samo osoba koja ima odgovarajući privatni kljuĉ za tu adresu. Privatni kljuĉ bio je malo drugaĉiji od uobiĉajene lozinke, koju mora da ĉuva neki centralni autoritet kako bi proverio unosi li korisnik taĉnu lozinku. Kod bitkoina, Satoši je primenio ĉudo kriptogranje s javnim kljuĉem, i sada je korisnica – nazovimo je opet Alis – mogla da potvrdi transakciju i dokaže da ima privatni kljuĉ bez potrebe da iko drugi vidi ili zna njen privatni kljuĉ.24 .
Taĉna metoda kojom se blokovi dodaju u blok-lanac možda je najsloženiji deo sistema. Najjednostavnije reĉeno, ovo podrazumeva neku vrstu raĉunarske trke izmeđuu svih kompjutera na mreži, po modelu koji je Adam Bak25 osmislio zaheškeš. Kompjuter koji pobedi u trci zadužen je da zabeleži najnoviji transakcioni blok u blok-lanac. Što je podjednako važno, pobednik takođe dobija svežanj novih bitkoina – pedeset bitkoina u vreme kada je mreža konaĉno proradila. Ovo je zaista bio jedini naĉin da se novi bitkoini donesu na svet. Nagrada u vidu novih novĉića podsticala je korisnike bitkoina da podese kompjutere za uĉestvovanje u zajedniĉkom vođenju evidencije.
Ako bi bilo sporno koji je raĉunar dobio lutriju, prevagnula bi ona transakciona evidencija koju je već prihvatila većina kompjutera na mreži. Ako, na primer, većina raĉunara na mreži veruje da je u prošloj trci pobedila Alis, ali nekoliko raĉunara veruje da je pobedio Bob, većina kompjutera na mreži bi prenebregavala kompjutere koji koriste Bobovu evidenciju sve dok se ovi ne bi prikljuĉili većini. Demokratski naĉin odluĉivanja bio je važan jer je spreĉavao da se nekoliko rđavih kompjutera odmetne i poĉne da dodeljuje sebi mnogo novih bitkoina; ovakvi prestupnici morali bi da preuzmu većinu kompjutera na mreži kako bi ovo postigli.
Po demokratskom modelu odluĉivalo bi se i o izmenama u bitkoinskom softveru, instaliranom na raĉunaru svakog korisnika. Svaki korisnik mogao bi da unese izmenu u bitkoinski softver otvorenog koda, ali izmene bi stupile na snagu tek kada većina kompjutera na mreži prihvati izmenjenu verziju softvera. Ako samo jedan kompjuter poĉne da koristi razliĉitu verziju bitkoinskog softvera, ostali raĉunari bi ga u suštini ignorisali i on više ne bi pripadao bitkoinskoj mreži. Da ponovimo, ovako je glasilo pet osnovnih koraka korišćenja bitkoina:
• Alis zapoĉinje prenos bitkoina sa svog raĉuna tako što potvrdi ovaj transfer privatnim kljuĉem i pošalje informacije o transakciji ostalim korisnicima.
• Drugi korisnici mreže provere ima li na Alisinoj bitkoinskoj adresi dovoljno sredstava, a onda dodaju Alisinu transakciju na spisak skorašnjih transakcija, poznat kao blok.
• Kompjuteri se utrkuju u rešavanju problema da se vidi ĉiji će se spisak transakcija, to jest blok, pridodati blok-lancu.
• Kompjuter ĉiji je blok dodat blok-lancu dobija sveţanj novih bitkoina
• Raĉunari na mreži poĉinju da prave nov spisak nedavnih, još nepotvrđenih transakcija u pokušaju da osvoje sledeći svežanj bitkoina.
Ishod ovog složenog postupka bio je varljivo jednostavan, ali nikad ranije nije bio moguć; bila je to finansijska mreža koja može da stvara i premešta novac bez pomoći centralnog autoriteta. Bez banaka, bez kompanija koje se bave kreditnim karticama, bez regulatornih tela. Sistem je bio osmišljen tako da niko osim vlasnika privatnog kljuĉa ne može trošiti ili uzimati novac sa određene bitkoinske adrese. Što je još važnije, svaki korisnik sistema mogao je biti siguran da će u svakom trenutku postojati samo jedna javna, nepromenljiva evidencija o imetku svakog ĉlana sistema. Radi ovoga, korisnici nisu morali pokloniti poverenje Satošiju onako kako su korisnici digikeša morali da se oslone na Dejvida Ĉoma, ili korisnici dolara na Savezne rezerve. Morali su samo da veruju sopstvenim raĉunarima sa instaliranim bitkoinskim softverom, i Satošijevom kodu, a to je bio otvoreni kod i stoga je svako mogao da ga pregleda. Ako se korisnicima ne bi dopadalo nešto u pravilima koja je Satošijev softver propisivao, mogli su da izmene pravila. Ljudi koji bi se prikljuĉili bitkoinskoj mreži bili su bukvalno i klijenti i vlasnici, i banke i kovnice.
Ipak, za sada je Satoši samo bio opisao svoj veliki plan i ništa više.
Uprkos ĉinjenici da je u radu o bitkoinu opisan jedan ovako velik korak, kada se Hal Fini ukljuĉio u razgovor – nedelju dana nakon što je rad poslat – na mejling listi o kriptografiji bila su samo dva odgovora. I jedan i drugi su bili izriĉito negativni. Džon Levin, priznati struĉnjak za raĉunarsku bezbednost, izjavio je da bi zlonamerni hakeri lako savladali sistem i mogli bi da proguraju verziju blok-lanca razliĉitu od one koju svi ostali koriste.
„Dobri momci imaju daleko manju procesorsku snagu od negativaca―, pisao je Levin drugog novembra. „I druge stvari su mi tu sumnjive, ali ovo je ubistveno."
Levinove brige bile su osnovane. Bitkoinski sistem, kako ga je Satoši opisao, oslanjao se na to da će kompjuteri donositi odluke većinski. U poĉetku, kada je bilo manje raĉunara na mreži, bilo je lakše postati većina i preuzeti glavnu reĉ.
Ipak, Satoši se nadao da isprva, dok je mreža još mala, niko neće biti naroĉito motivisan da preotima sistem. Kasnije, ako se javi poriv da se mreža napada, to bi, kako se nadao, znaĉilo da je privukla dovoljno ĉlanova i da ju je stoga teško preoteti.
Drugi dugogodišnji veteran sajferpankerskih rasprava, Džejms Donald, rekao je da nam je „sistem izuzetno potreban, ali prema njegovom tumaĉenju Satošijevog rada, baza podataka transakcija, blok-lanac, brzo bi postala prevelika da bi je korisnici skidali sa interneta.
Sledećih nekoliko nedelja Hal je u suštini bio jedini Satošijev branilac. Na mejling listi o kriptografiji Hal je pisao da se ne brine preterano oko napada koje pominje Levin. Ipak, Hal je priznao da nije siguran kako bi sve to izgledalo u praksi i izrazio je želju da vidi sam kod, ne samo opis koncepta.
„Ideja zaista zvuĉi originalno, mnogo obećava i jedva ĉekam da vidim kako će se koncept dalje razvijati", napisao je Hal grupi.
Halovo zauzimanje za program navelo je Satošija da mu pošalje ranu verziju, beta verziju na testiranje. Tokom kontrolnih pokušaja u novembru i decembru rešili su neke rane problemĉiće. Nedugo potom, u januaru 2009, Satoši je poslao listi celokupan kod. U krajnji oblik softvera bile su unete sitne i zanimljive izmene u odnosu na sistem opisan u prvobitnom radu. Bilo je odluĉeno da će se novi novĉići dodeljivati otprilike na svakih deset minuta, a lutrija zasnovana na heš funkcijama, to jest funkcijama za sažimanje, postajaće teža ako raĉunari ĉešće budu stvarali novĉiće.
Softver je takođe uveo pravilo da pobednici svakog bloka dobijaju po pedeset novĉića prve ĉetiri godine, po dvadeset i pet novĉića naredne ĉetiri godine, i upola manje svake naredne ĉetiri godine sve dok se u promet ne pusti dvadeset i jedan milion novĉića, kada će stvaranje novĉića prestati.
> Prvog dana, kada je Hal skinuo softver sa interneta, mreža je već radila. Narednih nekoliko dana nije mnogo šta dodavano blok-lancu izuzev što su raĉunari na mreži (uglavnom Satošijevi26) osvajali po pedeset novĉića svakih desetak minuta. Ipak, u subotu uveĉe se odigrala prva transakcija:27 Satoši je poslao Halu deset novĉića da se uveri radi li taj deo sistema kako treba. Da bi završio transakciju, Satoši je upotrebio privatni kljuĉ povezan sa adresom na kojoj su novĉići ležali uskladišteni. Ova transakcija objavljena je na mreži – koja se u suštini trenutno sastojala samo od Hala i Satošija – i zavedena je u blok-lanac nekoliko minuta kasnije, kada su Satošijevi kompjuteri pobedili u sledećoj rundi lutrije heš funkcija. Ako bi u tom trenutku neko skinuo softver sa interneta, s njim bi skinuo i ĉitav dotadašnji blok-lanac, sa sve zapisima o deset novĉića koje je Hal dobio od Satošija, kao i pedeset novĉića koje je Hal osvojio u subotu.
U prvih nekoliko nedelja, drugi rani korisnici sporo su se prikljuĉivali. Satoši je održavao mrežu pomoću sopstvenih raĉunara.28 Satoši je takođe svesrdno ubeđivao ljude da koriste ovu tehnologiju i brzo je odgovarao svakom ko pokaže i najmanje zanimanje. Kada je, kasno jedne veĉeri, neki programer iz Teksasa pisao Satošiju29 i objasnio kako je dobro upoznat sa elektronskom valutom i kriptografijom, sutradan ujutru je dobio odgovor od Satošija:
„Interesovanja su nam svakako sliĉna!― pisao je Satoši s nedužnim poletom, a potom je opisao prepreke na koje je bitkoin nailazio:
Znaš, mislim da je devedesetih bilo mnogo zainteresovanih, ali posle više od decenije neuspešnih sistema, koji su zahtevali da se ukaže poverenje nekom trećem (digikeš i sliĉno), ljudi misle da ovde nema nikakve perspektive. Nadam se da mogu shvatiti razliku; sada, koliko ja znam, prvi put isprobavamo sistem koji ne zahteva nikakvo poverenje.
Postalo je, međutim, jasno da je Satošijev program sam za sebe samo gomila koda ostavljena na serveru, baš kao i mnogi drugi programerski snovi. Većina tih snova umre zaboravljena na nekom hard-disku. Bitkoinu je trebalo više korisnika i pobornika poput Hala da bi zaživeo, a nije ih bilo mnogo. Nedelju dana nakon što je program postao dostupan, jedan uĉesnik na mejling listi o kriptografiji napisao je: „Vlada nijedne velike države neće dopustiti da bitkoin u svom trenutnom obliku funkcioniše naveliko."
Hal je priznao kako bi se ovo moglo ispostaviti kao taĉno, ali opet je ustao u Satošijevu odbranu: „Nekoliko stvari ide u prilog bitkoinu: pod jedan, distribuira se i nema gde da zapne, ne postoji 'kovnica', ne postoji kompanija sa službenicima koji bi se mogli pozvati pred sud ili uhapsiti ili kojima bi se moglo zabraniti da rade."
Ipak, ĉak i Halov polet s vremena na vreme bi posustao. Dok mu je kompjuter radio punom snagom u pokušaju da stvori nove novĉiće, on se brinuo oko ugljen- dioksida koji bi ispuštali svi kompjuteri u trci da naprave novĉiće. Nakon što se njegov sin Džejson požalio da raĉunar sada lošije radi, Hal je iskljuĉio opciju "stvaraj novĉiće". Hal je poĉeo i da se plaši kako, s obzirom na to da je evidencija svih transakcija javna – iako svakoga predstavlja neka zbrkana adresa – bitkoin možda i ne pruža toliko anonimnosti koliko je on isprva mislio.
A onda se desilo nešto mnogo gore. Hal je poĉeo da zapliće jezikom. Tokom treniranja za maraton postajao je sve tromiji. Uskoro je svaki slobodan trenutak provodio kod lekara u pokušaju da otkrije kakva je to tajanstvena bolest u pitanju. Naposletku je dobio dijagnozu: Lu Gerigova bolest, degenerativno stanje zbog kog će mu svi mišići u telu naposletku atrofirati. U vreme kada je saznao za ovo, Hal je već neko vreme bio iskljuĉen iz bitkoinskog sveta. Neće se vratiti dok mu se stanje mnogo ne pogorša, a bitkoini se mnogo ne poboljšaju.
__________________
15 Nigel Dodd, The Social Life of Money (Princeton, NY: Princeton University Press, 2014).
16. Alan Grinspan, Konferencija o elektronskom novcu i bankarstvu, Ministarstvo fmansija Sjedinjenih Ameriĉkih Država, 19. septembar 1996, http://www.federalreserve.gov/boarddocs/speeches/19960919.htm.
17. Adam Bak poslao na SAJF, 28. mart 1997.
18. Dokaz o radu je podatak koji je teško ili skupo proizvesti, ali ga je lako proveriti. (Prim. prev.)
19. Nick Szabo, „Bit Gold―, neoznačeno brojem, decembar 2005, http://unenumerated.blogspot.co.uk/2005/12/bit-gold.html.
20. Vej Dej poslao na SAJF 1998.
21. Hal Fini poslao na SAJF, 15. avgust 2004.
22. Peer-to-peer mreža podrazumeva neposredno povezivanje sa raĉunarom drugog korisnika. (Prim.prev.)
23. Trenutna verzija dostupna je na adresi https://bitcoin.org/bitcoin.pdf.
24. Za više detalja o ovom i ostalim osnovnim elementima funkcionisanja bitkoinske mreže vidi Tehniĉki dodatak na strani 258.
25. Iako je ovaj proces urađen po ugledu na Bakov program, on se oslanja i na inovacije nekoliko drugih kriptografa i matematiĉara, ukljuĉujući Ralfa Merkla, Stjuarta Habera i V. Skota Stornetu.
26.Satošijeve rudarske aktivnosti pratio je argentinski analitiĉar Serhio Demijan Lerner. Sergio Demian Lerner, „The Well Deserved Fortune of Satoshi Nakamoto, Bitcoin Creator, Visionary and Genius―, Bitslog, 17. april 2013, https://bitslog.wordpress.com/2013/04/17/the-well-deserved-fortune-of-satoshi- nakamoto/.
27.Satošijeva adresa prilikom ove transakcije bila je 12cbQLTFMXRnSzktFkuoG3e HoM eFtp Tu3S, a Halova 1Q2TWHE3GMdB6BZKafqwxXtWA WgFt5Jvm3.
28. Kako tvrdi Lerner.
29. Taj programer, Dastin Tramel, postavio je ove imejlove na svoj blog na adresi http://blog.dustintrammell.com/2013/ll/26/i-am-not-satoshi/.
iz knjige: Nathanijel Popper: Digitalno zlato
Нема коментара:
Постави коментар