понедељак, 26. децембар 2016.

Književno breme magarca ( II deo ) - basne




Životinje nisu bile zastupljene samo u religioznim spisima.  Nalazimo ih u najstarijim pesmama  i pričama. Bаsnа je tipična  аlegorijska epskа formа u kojoj su glаvni аkteri upravo životinje. Po Vigotskom, onа prethodi lirici, epu i drаmi, а njeni likovi ovаploćeni u životinjаmа,  prаuzor su svih epskih i drаmskih junаkа. Izdvajam samo nekoliko autora i nekoliko basni o magarcu, pre svega Ezopa.




Rezultat slika za Salvador give illustrations of fables Aesop
Ezop: Magarac i lavlja koža 


EZOP 

O basni ne treba puno pisati. Poznato je da vodi poreklo iz Indije i da je u Evropu je stigla upravo preko Ezopа (Aisopos, 6.st. pre Krista), grčkog basnopisca, rodom iz Frigije u  Maloj Aziji. Takođe se zna da se pod Ezopovim  imenom  nalazi 400 basni, od kojih su, pretpostavka je,  mnoge dodali kasniji priređivači. Kako god, Ezopu,  nema sumnje, pripada najznačajnije mesto u istoriji basne.  Mada kratka ( jedna sadrži tek jednu rečenicu *1 ) Ezopova basna je dramski komponovana, sa tragičnim krajem koji je ujedno i pouka. U basni se ističu moralne vrline, ipak Ezop ističe stvarne odnose u tadašnjem društvu i prirodi, to jest vladinu pravo jačeg, lukavijeg, promućurnijeg. Ezopova tipizacija je prostodušna i naivna karakterizacija ljudskih tipova.

Magarac je čest lik u njegovim basnama. Činjenica je da se Ezop nije apsolutno pridržavao jedne tipizacije.  Tako je magarac u basni Magarac i vuk magarac  prepreden, a vuk naivan, dok je u basnama Magarac u lavljoj koži, Magarac i cvrčci i Magarac plesač  on primer glupana. I ta će mu uloga ostati prilepljena vekovima.

"...diskriminišući stav prema magarcu sažet je u rečima Ezopovog seljaka dok lamentira nad svojom sudbinom nakon što su ga magarci upregnuti u kola doveli pred ponor: "O Zeuse, što sam ti ikada skrivio, da tako, protiv očekivanja, pogibam, i to ne od plemenitih konja, ni dobrih mazgi, nego od najprostijih magaraca" (1974:6). Dakle, i od smrti postoji nešto strašnije – smrt koju su skrivili magarci.
_________________
*1)
LAVICA I LISICA


            Lavica, kad joj je lisica prigovorila da uvek rađa samo jedno mladunče, ovako  odgovori: "Jedno, ali lava."
________________
Rezultat slika za Aesop illustrations donkey and horse


Ezop: Konj i magarac

KONJ I MAGARAC

Imao neki čovek konja i magarca. Kad su jednom bili na putovanju, reče magarac konju: “Uzmi malo od mog tereta ako hoćeš da ostanem živ ”. Konj ga ne posluša. Magarac od umora pade i uginu. Gospodar tada sve natovari na konja, pa i samu magarčevu kožu, a konj stade na sav glas jaukati: “Jao meni bedniku! Šta učinih! Zato što nisam hteo preuzeti mali teret, sada, evo, nosim sve, pa i magarčevu oderanu kožu.





Rezultat slika za Aesop illustrations Lion, the donkey and the fox


LAV, MAGARAC I LISICA

Lav, magarac i lisica udruže se i pođu zajedno u lov. Nahvataše se obilne lovine pa lav naredi magarcu da podeli plen. Magarac pravedno načini tri jednaka dela i ponudi lavu i lisici da biraju. Lav se na to razljuti i pojede magarca, a potom zapovedi lisici da ona podeli lovinu. Lisica sve skupi na gomilu, a za sebe ostavi samo malen deo. Tada će lav: “Ko je tebe, mila moja, naučio tako deliti?” A ona odvrati:“Magarčev udes.”

__________________________


Srodna slika



MAGARAC,GAVRAN I VUK

U basni Magarac, gavran i vuk jošje jasniji  položaj magarca kod Ezopa ili u Ezopovo doba.

   Neki je magarac izranjen po leđima, pasao na nekoj livadi. Kad se na njega spusti gavran i
započne mu kljuvati ranu, stane magarac revati i poskakivati od boli. Dok je gonič podalje
stajao i smejao se, opazi to vuk koji je onuda prolazio i kaže:
- Jadni li smo mi vukovi! Ako na što samo oko bacimo, odmah nas progone, a ovome se još i smeju.

"Okrutnost goniča koji se smeje magarčevim mukama u zaključku priče potiskuje se u pozadinu – usprkos našim očekivanjima pouka nema težište ni na bespomoćnom ranjenom magarcu ni na bešćutnosti goniča, već na odnosu gavrana i vuka koje bismo mogli smatrati sporednim naspram potresnoj slici s početka.

Magarcu nije ništa lakše ni u dvema pričama iz Pañcatantre – u obe je priče njegov vlasnik perač rublja, a on pretovaren i gladan, završava kobno. U prvoj, nakon što ga vlasnik presvlači u panterinu kožu da bi mogao pasti na tuđim poljima, otkrije se njakanjem, pa ga vlasnik polja ubije, a u drugoj (Magarac bez srca i ušiju) nakon što ga šakal "namagarči", svoj jadni život završava u kandžama lava. No, ni ova priča ne govori o magarećim patnjama, težište je na odnosu šakala i lava, na
tome ko će od njih na kraju pojesti, navodno lekovite, magareće uši i srce.
-----
Iako je basna nudila mogućnost indirektne društvene kritike, Ezopovim basnama nedostaje kritičnosti, one podupiru konzervativnu sliku grčkog društva i poukom deluju demotivišuće na potrebu menjanja nepravedna društvena statusa. Magarac je ograničen poreklom, baš kao svi članovi grčke zajednice, no u vrednovanju njegova lika odražava se bahati stav eupatrida prema prezrenim osobama "niska roda".
( izvor 1)


LA FONTEN

 Čak i magarci kad  porazgovaraju mogu rešiti  problem

DVA MAGARCA

Neki seljak imao dva magarca. Da ne bi pobegli, odlučio ih je vezati zajedno istim konopcem. Nakon nekog vremena magarci su postali gladni. Onda je jedan krenuo prema senu kako bi se najeo ali konopac je bio prekratak! Vukli su svaki na svoju stranu  i nijedan od njih dvojice nije uspeo dohvatiti ni mrvicu sena. Posle puno pokušaja, odlučiše razgovarati o svom problemu. Razgovor je duuuugo trajao: ipak su to bili tvrdoglavi magarci. Konačno odlučiše: oba, zajedno, pojesće prvu hrpu sena a posle, opet zajedno drugu. Odluku su proveli u delo i do sita se najeli, uprkos konopcu kojim su bili vezani.

I la fontenovi su opisi kratki i sugestivi, i on daje samo bitne crte, a sve ostalo se samo od sebe stvara pred očima čitaoca. On se nije zadržao na kratkoj fabuli i pouci. Proširio je i produbio karakterizaciju likova te je, prema vlastitim rečima, u svojim basnama dao komediju u sto raznih činova i široku sliku ljudskog života i francuskog društva.
Pozitivnu ulogu u njegovim basnama imaju samo mali, slabi i potlačeni ljudi, kod kojih on nalazi zaista uzvišene osećaje: vernost, samopožrtvovanje, zahvalnost, nekoristoljubivost, i istinsko prijateljstvo.


Dalijeve ilustracije La Fontenovih basni 


Životinje obolele od kuge

Kralju, reče lija, svi smo mi to već znali
Da tvoj obzir znak je srca ti finoće;
A kad ti se ovce, ta stoka, jesti hoće
To da greh je? Ne, ne, Gospodaru, to je
Za njih milosti znak tvoje...

„Sve su bile napadnute, ali nisu sve i umrle“, kaže Lafonten u svojoj basni „Životinje obolele od kuge“. Ovo je  iskaz pisca koji odaje njegovu ličnu ideju pravde.

Kratko podsećanje: da bi zaustavile pošast kuge, životinje odluče da žrtvuju jednu od njih, i to onu koja je najviše zgrešila. Lav se prvi javlja (kralj!); nabraja svoje grehe, lisica ga brani; to mu je u moćnoj prirodi, tvrdi lija, što je proždirao slabije od sebe. Pa on je time samo učinio čast svojim žrtvama. Nije gazda-lav kriv. Sud životinja tako zaključi da nije mnogo zgrešio ni vuk, ni tigar, niti iko od mesoždera; ali jeste magarac što je popasao malo fine, zelene trave ispod nekog drveta. I tako, osudiše magarca da je najviše zgrešio. I žrtvovaše ga, jednoglasno. Eno mu slika na kraju basne: izgrižen sav, izranjavan, na rubu provalije, trenutak pre sigurne smrti, čeka da ga neko u tu smrt napokon gurne.


La Fonten je napisao  ukupno 240 basni ( prva zbirka od 124 basne štampana je 1668. godine pod nazivom „Ezopove basne“)   u kojima je obradio motive preuzete većim delom od Ezopa, Fedra, Pilpaja i drugih basnopisaca.   Naravno La Fontenovi likovi,  orerušeni u životinjska obličja,  predstavljaju  ohole, egoistične, dvolične i okrutne osobe među kojima se malokad nađe plemenita i časna duša. On ismeva aristokratiju, ali ne štedi ni buržoaziju i pokazuje takođe njeno sitničarstvo, grabljivost, grubost, ograničenost i pohlepu za plemićkim titulama. U njegovim basnama u vidu životinja defiluju pred očima čitalaca svi pretstavnici ondašnjih staleža: krupno i sitno plemstvo, popovi, činovnici, lekari, učitelji i advokati. Sve se to ropski uvija i vrti oko kralja, koji je glavno lice ove velike komedije i koji kod La Fontena uvek istupa u licu lava. Ironičan je i sarkastičan, omalovažava kukavičlik, laž, lenjost, koristoljublje.


IVAN ANDRELJEVIČ KRILKOV:

MAGARAC I SLAVUJ

Magarac čuvši priču o prekrasnom pevu slavuja, zamoli ga da mu otpeva jednu pesmu kako bi se sam uverio u istinitost toga. Doboronamerni slavuj, uvek spreman za pesmu, pusti svoj glas od kojeg sve se stiša:

Umuknu ptice, stanu vjeti s gore,
Mirno legnu stada.
Pastiru stade dah, od sreće trne,
Zatreperi sva mu duša,
K pastirici plahi pogled svrne,
Pun zanosa sluša.

Ali magarac kao magarac, preporuči slavuju da bi bilo dobro da čuje seoskog petla kako u ranu zoru kukuriče jer bi od njega imao puno toga da nauči. Slavuj je u čudu gledao magarca i tek onda shvati da nije bitno šta ti neko kaže, već ko.

Slavuj je talentovani umetnik, magarac neuki kritičar.




I    deo- uz Božić 
III   deo - Apulej, Zlatni magarac 
IV   deo - Magareće uši 
V    deo - Vilijem Šekspir 
VII  deo- Metamorfoze 


Нема коментара:

Постави коментар