Stefan Malarme, Poslepodne jednog fauna

                                         William-Adolphe Bouguereau

1876

Te nimfe, njih želim ovečit ( ovekovečiti) 

Dok laka, 

njihova ruj jasna, treperi sred zraka 

pod bokornim snovima. 

Zar sve bi sanja? 

Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja 

mnoga nežna grana, što je sva sred pravih 

istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih 

pobedu kroz savršenu grešku ruža 

Razmislimo… 

il’ par žena što se pruža 

oličava želju tvojih čula bodrih! 

Faune, sen beži iz očiju modrih 

i hladnih, kao vir suza, te čednije: 

al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije 

kao lahor toplog dana sred tvog runa? 

ali ne! Dok nesvest umorna i puna 

gušeć jarom sveže jutro što se ljuti, 

šumori tek voda na mojoj flauti 

kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar 

izvan te dve cevi spreman da me vedar 

pre nego zvuk raspe sred kiše opore, 

jeste, na vidiku bez ijedne bore, 

vidljiv i spokojan tog umetnog daška 

nadahnuća, koji skud nebesa draška. 

 O sicilski žali s tišinom močvara 

koje dražeć sunce moja taštost hara, 

prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE

„Da tu sekoh šuplje trske pokorite

darom;  dok nad sinjim zlatom tih venaca

dalekih sa resom datom  dnu zdenaca,

talasa se zverska belost sa brloga:

i da na lak prelid cevi sred vrtloga

to jato labuda, ne! najada krenu

il’ tone…“

 

Antoine Coypel (1661-1727) - Portret nimfe i satira  - Musée des Beaux-Arts d' Angers (France)
 

 

Mirno, sve sja u divljem trenu

bez traga veštinom kojom skup se ote

odveć pirom željen čije traži note:

tad probudiću se sred prve smelosti,

prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,

krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.

 

Drukčije od blagog ništa s usne palog,

poljupca, što tiho te raspusne ganu,

grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu

tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;

no, dosta! arkana proba za svedoka

štap širok i dvojan koji plavet čika;

koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,

sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo

okolnu lepotu kroz zabune samo

lažne između nje i kratkog nam peva;

i stvara što više dok se ljubav sleva

da iščezne kroz san svakodnevni s leđa

il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,

zvučna i zaludna, jednolična crta.

 

Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta

siringo, s jezera gde čekaš na mene!

Ja ću gordo brujan, pominjat plamene

boginje; i kroz idololjubne slike

u senci njihove raspletat pantljike:

isto, kada grožđa sisao sam jasnost,

da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,

smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan

i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan

pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.

 

O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.

„Moj vid, bušeć  trske, svaki vrat ovinu

večni, što sli u val svoju opeklinu

sa krikom besnila do nebesa gaja:

a blistava kupka kose već se spaja

kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!

Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji

okušana češnja tog zla biti dvoje)

usnule kroz ruke nesputane svoje;

otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim

tom spletu, mrženom senkama ukletim,

ruža čija slast je na suncu sve veća,

gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“

 

Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži

divlja svetog svežnja nagog što spas traži

s plamne mi usne žedne, kao što munja

drhtne! strah potajni kad telo ispunja:

od stopa neljudske do srca stidljive

koju začas čednost slaže kroz vidljive

lude vlažne suze i tihost dahova.

„Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova

izdajnih, odelit raščešljani grumen

poljubaca kom čak bozi daše rumen:

jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući

pod nabore srećne te same (tičući

tek prstom, da čednost paperjasta njena

primi ushit druge sestre sred plamena,

malu, bezazlenu i što se ne menja: )

kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,

ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,

spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“

 

Pa šta! Prema sreći odvešće me druge

rozima s mog čela pletuć kike duge:

ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,

svaka opna prska i bruji od pčela;

a krv nam, zaneta onim što je melje,

otiče za ceo večiti roj želje.

 

U času kad taj gaj zlato i prah stišće

svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:

Etno! to sred tebe gde dođe Venera

tvojom lavom hodeć nehajno s večera,

kad tutnji san tužni ili se plam gruša.

Držim kraljicu!

 

O zla kazno..

Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna

najzad predaju se gordom miru podna:

treba snit zaborav pred kletvama holim,

žednim peskom ležeć i kako još volim

širit usta delotvornoj zvezdi vina!

 

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.

 

 

 

__________________________________________

 

 

 

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja (24. decembra 1984.)

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija Poslepodne jednog pauna, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš

Stefan Malarme

 

__________________________________________ 

Napomene prevodioca:

• Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.
• 
  
• Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

 
Stefan Malarme, „Faunovo popodne“
 Stefan Malarme, Demon analogije,
izbor i prevod Kolja Mićević,
Mali vrt, Beograd, 2012.


                                          prethodni deo :   Poslepodne jednog fauna

                                        Bouguereau,  Metropolitan Museum, New York.