Povodom jučerašnjeg otvaranja izložbe sa van Gogovim čempresima

 

                                           

  1990. godine, Van Goghov muzej- Amsterdam izložio je skoro 140 slika i crteža Vincenta van Gogha. 1,2 miliona ljudi je videlo tu retrospektivu, a neki su čak i kampovali na letnjim vrućinama kako bi ušli da vide njegova dela. 30 godina kasnije, juče, otvorena je  Met-ova izložba “Van Goghovi čempresi”, ( Metropolitan muzej umetnosti, New York, od  22. maja do 27. avgusta 2023.) Iako izložba uključuje samo 44 rada verovatno će privući dosta publike. Čempres je dugo bio prepoznat kao snažan motiv Van Goghovog rada ali se slike čempresa retko izlažu zajedno.

                                                      

                                                                  

      Svaka godina donosi nalet teorija o Vincentu van Goghu. Njegov život je toliko dugo ispitivan da se čini da imamo sve informacije, a ni blizu dovoljno. Čvrste istine su:odsekao je uho, osim ako nije odsekao samo donju polovinu, osim ako to nije uradio nije Paul Gauguin. Upucao je sebe, osim ako nije upucan. Dvoumljnja oko biografije prenose se i na dela.

Van Gogh je počeo da slika čemprese pred kraj svog života. U to vreme živeo je na jugu Francuske i stvarao neka od svojih najjačih dela. Čempresi su bili simboli i juga Francuske i Orijenta, stražari na hrišćanskim, jevrejskim i muslimanskim grobljima širom južne Evrope i Bliskog istoka, simbol je i smrti i besmrtnosti.  Ko zna šta su značili Van Goghu. Slikao ih je često, ukupno 40 slika zajedno sa 15 crteža i četiri ilustrovana slova u kojima se pojavljuje čempres - ne uvek kao glavna tema.

                                  Zvezdana noć sa čempresima na lebvoj strani koji su zbog neba dugo bili                                                                                         zanemareni. 

U slike sa čempresima spada  i  njegovo najpopularnije delo, “Zvezdana noć” u kojoj se, pored hipnotičkih ritmova uskovitlanog neba, pojavljuje i par čempresa koji su dugo ostali u senci neba. 

"Pšenično polje, sa čempresima“, septembar, 1889.Nacionalna galerija, London; Fotografija © The National Gallery, London

  Ovu sliku  je 1993. godine kupio je Walter Annenberg za 57 miliona dolara kao poklon za Met. Slika je bila deo  kolekcije Emila Bührlea, nemačkog proizvođača oružja koji se obogatio prodajom oružja nacistima. 

      Slika nudi sjajan pogled na provansalsku prirodu: stabljike žute pšenice savijaju se na vetru; oblaci se prevrću po nebu; ljubičasto-plava vapnenačka brda poznata kao Alpilles talasaju se u daljini. A onda, na desnoj strani, evo njega, stablo čempresa, tamno-smaragdno u kontrastu sa svetlim nebom. Ustvari to mogu biti i dva čempresa, manje naslonjeno na više, poput ljudskih figura čije se strane dodiruju.

                                         
 

                                          “Čempresi”, juni 1889.  Metropolitan Museum of Art

     Slika "Čempresi" predstavlja čemprese  u dramatičnom krupnom planu. Platno je okrenuto okomito i čini se da je vrh višeg drveta odsečen kako bi se njegov oblik sabio u glomaznu masu koja se uzburkava. Ovu sliku van Gogh je naslikao u Azilu Saint-Remy, u prelepom selu sa mnoštvom stabala maslina, čempresa i pšeničnih polja. Nekoliko milja dalje bio je gradić Saint-Remy. Tu je slikar proveo vreme između 1888. i svoje smrti 1890. 

     Van Gog, čije se mentalno zdravlje kolebalo dok je slikao ove radove, naslikao je čemprese visokim i uspravnim usred pejzaža koji vrvi od intenzivnih, uvijenih poteza, kao da su jedine koji su nepromenjeni čak i uz vetar. Upravo zbog tih pokreta čini se da je njegova priroda živa, da drhti od života mada je u jednom od pisama svom bratu napisao: "Juče sam nacrtao veoma velikog moljca. . . . Naslikati ga značilo je ubiti ga, što je šteta za tako lepo stvorenje.” Lepotu i vitalnost živog slikar nikada ne može preneti potpuno ali je može naznačiti.

      U početku je Van Goghu bilo dozvoljeno da slika u vrtu azila, a slikao je pogled na pšenično polje sa svog prozora, ali je kasnije mogao da izađe na selo u pratnji člana osoblja azila.

             drveće u vrtu azila, 1889.jedno od onih dela koja se obično drže van pogleda javnosti.Prikazuje pogled sa prozora ustanove iako ne prikazuje ivice okna.  

     Van Goghove kompozicije su pretrpele značajnu promenu neposredno pred odlazak u azil. Njegovo nebo i polja, nekada uredno izbalansirani, izbačeni su iz poretka, kao što su u Pejzažu pod uzburkanim nebom (1889), u kojem se tmurni oblaci spuštaju iznad drveća koje možda neće izdržati oluju koju nagoveštavaju. Oblaci su daleko veći od bilo čega drugog na platnu - s izuzetkom nekih čempresa s desne strane čiji šiljasti vrhovi kao da ih odbijaju, poput noža uperenog u potencijalnog napadača. Dolaskom u azil njegova paleta je postala tamnija; u narednim radovima preovladava duboko zelenilo, namazano toliko da se približava crnini.

25. juna 1889. u Saint-Rémy-de-Provenceu pisao je svom bratu Teu:

       " Čempresi me i dalje zaokupljaju, voleo bih da uradim nešto s njima poput platna suncokreta, jer me čudi da još niko nije uradio ih onako kako ih ja vidim. Predivan je u pogledu linija i proporcija, kao egipatski obelisk. A zeleno ima tako izuzetan kvalitet." 

U istom pismu Vincent je napisao o boji čempresa:

     "To je tamna mrlja na suncem okupanom pejzažu, ali to je jedna od najzanimljivijih tamnih nota, koju je najteže pogoditi tačno koju mogu zamisliti. Sada moraju biti viđen ovdje naspram plavetnila, radije u plavetnilu.”( izvor)

Obelisk: Spominjanje obeliska neki povezuju sa sećanjem na 'Obelisk u spomen na 1813', statue u Sheveningenu. Van Gogh je živeo i radio u Hagu od 1869. -1873. u čijoj je blizini Scheveningen. 

  

         

Cesta s čempresima ili Seoska cesta u Provansi 

( teško je odabrati sliku zbog velikih razlika u boji )

  Cesta s čempresom i zvezdom, poznata i kao Seoska cesta u Provansi noću, ulje je na platnu iz 1890. maja meseca. To je poslednja slika koju je napravio u Saint-Rémy-de-Provence. Prikazuje seoski put u tihom noćnom satu sa dve male figure u donjem desnom uglu, kočijom i gostionicom u pozadini. Put više liči na reku, a prostor kao da tone. Pejzaž pulsira, zahvaljujućirazličitim smerovima poteza kista na cesti, polju i nebu.

„Još uvek imam čempres sa zvezdom odozdo, poslednji pokušaj – noćno nebo sa mesecom bez sjaja, vitki polumesec koji jedva izlazi iz neprozirne senke koju baca zemlja – jedna zvezda preteranog sjaja, ako želite, meki sjaj ružičaste i zelene na ultramarinskom nebu, preko kojeg žure neki oblaci. Ispod, cesta oivičena visokim žutim štapovima, iza ovih plavih Bass Alpes, stara gostionica sa žuto osvetljenim prozorima i vrlo visokim čempresom, vrlo ravnim, vrlo sumornim.” (Od Vincenta van Gogha do Paula Gauguina, 17. juna 1890., Auver-sur-Oise) ( izvor )

Najnovija istraživanja 

     Nedavno je na površini platna " Čempresi" otkriveno prisustvo kamene materije u pigmentu, pesak, vapnenački šljunak ( Silvia A. Centeno, istraživač i Charlotte Hale, konzervator) „ali ne možemo tačno da znamo kako su tamo dospeli"                                             

     Otkriće je potvrdilo ono što su naučnici već znali: većina "čempresa" naslikana je na otvorenom. Moguće je završna obrada urađena u ateljeu. 

kamenčić ugrađen u pigment (izvor) 

Silvia A. Centeno, levo i Charlotte Hale koriste mikroskop za ispitivanje van Goghovih "čempresa" ( uz pomoć rendgenskog fluorescentnog mapiranja)izvor 

   

     Ovu sliku je sam van Gogh opisao kao 'grupu njih [čempresa] u uglu žitnog polja u letnji dan kada duva maestral. […]Čempresi su obavijeni karakterističnom plavom bojom koja se kreće u velikim strujama vazduha. Drveće je nacrtamno kovrčavim, plamenim potezima kista, a sva okolna vegetacija je takođe puna života, kao da vetar silovito besni. Kritičar Albert Aurier u januaru 1890. objavio je članak pun hvale za ovo Van Goghovo delo. On je pohvalio slikara kao sanjarskog realistu koji stvarnost prilagođava svojoj volji na neusporediv način. Van Gog je bio prijatno iznenađen ovom kritikom.   Smatrao je da mu Aurier odaje preveliku počast. U znak zahvalnosti, poslao mu je ove čemprese sa dve figure u podnožju.( izvor) 

                                                         1889. Brooklyn Museum, New York.

                         

                        Voćnjak oivičen čempresima, iz 1888. Fotografija: Muzej Kröller-Müller

Most Langlois u Arlesu. Fotografija: Rheinisches Bildarchiv Koln/Wallraf-Richartz-Museum

Nikolo Makijaveli, Firentinske istorije

"SAMO JA VAS MOGU NAUČITI DA PRAVITE RAT, JA ZNAM ŠTA SU NAJVEĆI OSVAJAČI ZNALI I ČINILI"

Postoje li neka dela koja nečiji osećaj časti (ili savest, ili sposobnost da se noću spava) zabranjuje da počini – kao pojedinac, kao nacija – bez obzira na obećani kraj? Makijaveli nije dovodio u pitanje upotrebu torture u političke svrhe, čak ni nakon što je bio njena žrtva. „Kada sama sigurnost zemlje zavisi od odluke koju treba doneti“, napisao je on u „Raspravama“, „ne bi trebalo dozvoliti da prevladaju razmatranja pravde ili nepravde, čovečnosti ili okrutnosti, a ne slave ili sramote. ” Ovo je nesumnjivo bila prećutna pozicija mnogih vlada kroz istoriju. Iako se često kaže da moderna politika počinje od Makijavelija, većina političara i dalje beži i krije se na pomen njegovog imena. Godine 1972, Henry Kissinger,najverovatnije „makijavelistički“ savetnik vladara kojega je ova zemlja( Amerika i svet) ikada videla, ustuknuo je pred insinuacijom da je nešto naučio od firentinskog sekretara, rekavši: „Vrlo se malo od Makijavelijevog može koristiti u savremenom svetu"(???!!!)

                                               

Prvi put objavljene posthumno 1532. godine, Makijavelijeve Firentinske istorije naručio je Giulio de' Medici, kasnije papa Klement VII, ne kao hvalospev Firentinskoj Republici za koju je Makijaveli nazvan "il segretario", već kao veličanje porodice Mediči. Nakon krize 1513. godine, hapšenjima zbog zavere, mučenja i nakon što je osuđen na kućni pritvor, Makijavelijev odnos sa porodicom Mediči se pasivno počeo popravljati. Ako posveta Il Principea (1513.) Lorenzu II Medičiju nije imala nikakvog efekta, deo tada dominantne frakcije Firence nije bio protiv njega, već mu je umesto toga odobrio imenovanje. Prva od osam knjiga predstavlja opštu istoriju pada Zapadnog Rimskog Carstva do početka 15.veka; knjige II, III i IV predstavljaju istoriju Firence pre uspona Medičija; a poslednje četiri knjige govore o borbi za vlast koja se završila Medičijanskim gospodstvom, završavajući smrću Lorenza il Magnifica.

                                           
 

Mučenje 

Jedna metoda mučenja koja se koristila u firentinskim zatvorima u slavnim danima renesanse bio je strappado: zatvorenik je podignut u vazduh konopcem pričvršćenim za zglobove, koji mu je bio vezan iza leđa, a zatim je iznenada pao na pod onoliko puta koliko je bilo potrebno da ga natera da prizna. Budući da je postupak obično iščašio ramena, potrgao mišiće i učinio jednu ili obe ruke beskorisnim, značajno je da je Niccolò Machiavelli, nakon što je navodno podvrgnut šest takvih "kapi", zatražio olovku i papir i počeo pisati. Makijaveli nije imao šta da prizna. Iako se njegovo ime našlo na inkriminirajućoj listi, on nije učestvovao u propaloj zaveri za ubistvo tek obnovljenih vladara Medičija. (Neki su rekli da je na meti bio Giuliano de' Medici, drugi da je to bio njegov brat kardinal Giovanni.) Bio je u zatvoru skoro dve nedelje kada je, u februaru 1513., u očajničkoj molbi za pomilovanje, napisao par soneta upućenih „Veličanstvenom Đulijanu“, mešajući patos sa smelošću i očigledno neugasivom duhovitošću. „Imam na nogama, Đulijano, par okova“, počeo je on i nastavio da izveštava da su vaške na zidovima njegove ćelije bile velike kao leptiri, i da je buka ključeva i katanaca zveknula oko njega kao Joveove munje.

 ____________________________ 

 O metodi korišćenoj kod Makijavelija, tj. strappado — danas je poznato i kao „palestinsko vešanje“ — koje je odgovorno za smrt iračkog zatvorenika u CIA-inom pritvoru u Abu Ghraibu 2003.: zatvorenik je obešen za ruke, koje su mu bile okovane iza leđa, i umro je od gušenja. ______________________________

Možda zabrinut da pesme neće impresionirati, objavio je da ga je muza koju je pozvao udarila u lice radije nego da je pružila usluge čoveku koji je bio okovan kao ludak. Nasledniku porodice koja se ponosila svojim umetničkim pokroviteljstvom, uputio je ogorčenu žalbu „Tako se postupa prema pesnicima!“ par okova”,

 

Crtice iz biografije 

Makijaveli nije bio posebno poznat po svojoj poeziji, i malo ko bi ga nazvao čovekom koji ima pravo na podršku Medičija. Njegova porodica je bila ugledna, ali daleko od bogate, i imala je određena republikanska udruženja. Dvojica rođaka njegovog oca bila su obezglavljena zbog protivljenja osnivaču dinastije, Kozimu de Medičiju, koji je 1434. godine doveo do kraja istorijsku republiku, kako bi bolje zaštitio ogromno bogatstvo porodične banke. Tokom Makijavelijeve mladosti, čini se da mu je otac ušao u naučne krugove oko nadaleko voljenog Lorenca de Medičija, koji je decenijama uspeo da vlada Firencom, a da Firentinci nisu osetili teret ili sramotu da su pod vladavinom. Ali Lorenco je umro 1492. godine, a dve godine kasnije Mediči su izbačeni iz grada. Makijaveliju je bilo dvadeset pet godina; Giuliano de' Medici, Lorenzov najmlađi sin imao je petnaest godina. Dok Makijaveli nije imao nikakve veze sa religioznim režimom dominikanskog propovednika Savonarole, koji je zamenio Medičije - prezirao je propovednikove pobožne "laži" čak i dok se divio njegovim republikanskim reformama - došao je na svoje kada se grad okrenuo protiv svog spasitelja i Savonarole. Godine 1498., kada su i Bog i Savonaroline pristalice izgubili svoje državne funkcije, Makijaveli je našao posao. 

Sledećih četrnaest godina ponosom je služio nezavisnom gradu-državi koja se vratila u svoj republikanski oblik, ali je sada pažljivo poduprta da izdrži Medičijeve snage koje vrebaju na njenim granicama ili pretnju koju bi mogle predstavljati druge bogate porodice. Glavni zaštitnik slobode grada bilo je Veliko veće: administrativno telo sa članstvom od više od tri hiljade građana, što je Firenci, s oko pedeset hiljada stanovnika, dalo najšire reprezentativnu vlast svog vremena.

U dobi od dvadeset devet godina, Makijaveli je imenovan za drugog kancelara, s odgovornošću za gradsku prepisku i domaće izveštaje. Njegova ogromna fizička i intelektualna energija (nehajno se hvalio referencama na „grčki, latinski hebrejski i kaldejski“) čini se da je razlog za njegovo dodatno imenovanje, u roku od mesec dana, za sekretara takozvane desetorice rata, koja ga je poslala u udaljene diplomatske misije, obično pred nadolazećom krizom. Rat nikad nije bio daleko. Bile su to godine kada su Francuska, Španija i Sveto Rimsko Carstvo, boreći se oko suparničkih zahteva, poslale svoje strašne armije da marširaju preko slabih italijanskih država koje se neprestano bore; Milano, Đenova, Firenca, Venecija, Napulj i bilo koji broj manjih vojvodstava, markiza i republika teško su se branili zbog nedostatka jedinstvenog fronta.

Da stvar bude gora, različite italijanske sile su se oslanjale na plaćeničke trupe koje su lakše menjale strane od današnjih igrača velike lige, potpisujući novi ugovor čim bi se pojavila bolja ponuda. Makijaveli je uživao u hitnosti i metežu, punio je bisage knjigama i odgalopirao da raspravlja o firentinskom slučaju, a zatim bi izveštavao o onome što je pronašao. U jednom izveštaju, on je opisao svoje dužnosti kao odmeravanje vladarovih „namera, šta on zaista želi, u kom pravcu se okreće njegov um i šta bi ga moglo naterati da krene napred ili da se povuče unazad“; napisao je o potrebi „da se budućnost nagađa kroz pregovore i incidente“. Sve u svemu, čini se da se od njega očekivalo da darove psihologa prinese zadatku proroka.

Uradio je to veoma dobro. Iako ga je nedostatak bogatstva sprečio da postigne čin ambasadora – zvanično običan izaslanik, a sebe je, prilično veličanstveno, nazvao firentinskim sekretarom – njegove sposobnosti su ga učinile desnom rukom glavnog zvaničnika republike, Pjera Soderinija. Bio je postavljen da radi na dvorovima francuskog kralja Luja XII, pape Julija II i cara Svetog rimskog carstva Maksimilijana, sve vreme proučavajući različite oblike vladavine i temperamenta koji su mu bili ponuđeni. Kao i većina psihologa, Makijaveli je bio nezasitno radoznao o ljudskom umu. I niko koga je sreo nije ga impresionirao više od Čezara Bordžije, sina španskog pape Aleksandra VI, koji je bio na vrhuncu moći kada je 1502. primio Makijavelija u vojvodskoj palati Urbino – uz svetlost sveća, kako legenda kaže ono, obučeno u crno, već po tome lik samosvesne teatralne pretnje. Borgia je nedavno osvojio Urbino, zajedno sa velikim delom centralne Italije, smelošću, brzinom i izdajom. (Machiavelli se posebno divio manevru u kojem je Borgia zamolio vojvodu od Urbina da mu pozajmi svoju artiljeriju kako bi pomogao u zauzimanju obližnjeg grada, a zatim se okrenuo protiv nebranjenog vojvodstva i umesto toga ga zauzeo.) Makijaveli nije mogao a da ne suprotstavi Borgijinu zapanjujuću efikasnost sa frustrirajuće sporu i razboritu firentinskeu republikeu, koja je pokazala nedostatke, kao i vrline potrebe za konsenzusom naroda, a on je uzbuđeno pisao svojim šefovima u Palazzo della Signoria lekcije koje je ponudio ovaj veličanstveni neprijatelj. U nemilosrdnom mladom ratniku vidieo je potencijalnog heroja:

Najpraktičnija lekcija koju je zasenjeni izaslanik izvukao od Bordžije bila je raspoređivanje vojske građana. U jednom trenutku svojih kampanja, nakon što su se njegovi plaćenici urotili protiv njega, Borgia je bio primoran da regrutuje seljake sa svojih osvojenih teritorija. Makijaveli je prepoznao prednosti takvog sistema, koje su bile posebno jasne kada se Firencina plaćenička vojska, koja je ratovala protiv Pize, sramotno okrenula i pobegla kada je borba postala previše žestoka. Ko je, uostalom, bio spreman da umre za šaku florina (posebno za oskudnu šaku koju je platila republika)? S druge strane, ko nije bio voljan umreti za svoju zemlju? Godine 1505. Makijaveli je zastupao argumente u korist firentinske građanske milicije, a živahnog februarskog dana 1506.nekoliko stotina toskanskih farmera prodefilovalo je Piazza della Signoria, brzo obučeni u crveno-bele pantalone i bele kape. Uprkos commedia-dell'arte zraku, samo tri godine kasnije Makijaveli je predvodio hiljadu trupa građana u poslednjem od petnaest godina napada na Pizu, i - na opšte zaprepašćenje - Firentinci su pobedili.

Makijavelijeva vojna reputacija ostala je čista sve do 1512. godine, kada je milicija, braneći susedni grad Prato od španskih trupa, prekinula redove i otrčala besramno kao i najzahtevniji plaćenici. Što je još gore, poraz je ostavio Firencu na gubitničkoj strani šire bitke između Francuske i savezničkih snaga Španije i pape Julija II. Pošto je Firenca bila ranjiva, dugo ogorčena pro-Medičijeva frakcija je iskoristila svoju šansu, a republikanska vlada je zbačena. I tako se dogodilo da su u septembru 1512. godine, nakon osamnaest godina odsustva, Mediči ujahali nazad u grad. Za nekoliko dana, Makijavelijeva milicija i Veliko veće su smenjeni.

 

Iako je Makijaveli ubrzo izgubio poziciju sekretara, čini se da je verovao da je zadržao neki autoritet, napisavši službenu molbu u ime Piera Soderinija, kojem je pomogao da pobegne uoči povratka Medičija. Ovaj izuzetan dokument—objavljen po prvi put na engleskom, kao „Oprez Medičijima“, u „Osnovnim spisima Makijavelija“ (priredio i preveo Peter Constantine; Moderna biblioteka; 17,95 dolara) — predstavlja argument protiv frakcije Medičija i nastavljeno ocrnjivanje Soderinijevog imena. 

     Makijaveli nudi političko obrazloženje („Vlada Medičija samo bi se oslabila napadom na čoveka koji je u izgnanstvu i ne može mu nauditi“) za ono što se čini pokušajem da se brani prijatelj i, u njegovo ime, firentinski narod. Naravno, sve iluzije o uticaju su raspršene nekoliko meseci kasnije, u februaru 1513.strappado . Pitanje je da li je Giuliano de' Medici ikada pročitao sonete koje mu je posvetio Makijaveli, ali njegova intervencija na kraju nije bila potrebna. Nakon mesec dana iza rešetaka, Makijaveli je pušten na slobodu zahvaljujući amnestiji datoj nakon što je kardinal Giovanni de Medici izabran za pape za Lava X, prvog Medičijevog pape. („Bog nam je dao papinstvo“, navodno je rekao Đulijanu. „Uživajmo u tome.“) Četiri dana, Firenca je sijala od ponosa i opojne izglede za usluge iz prepune papske blagajne: vatromet, lomače, lupanje zvona, a kanonade su sve pozdravile umornog bivšeg sekretara dok se vraćao kući.

       Čak se i sada Makijaveli nadao da će „ovi naši novi gospodari“ naći njegove usluge od koristi. Bio je iskusan, bio je (sa četrdeset i tri godine) izuzetno energičan, a tokom svoje dugogodišnje državne službe pokazao se kao čovek od poverenja. "Moje siromaštvo je dokaz moje vernosti i vrline",poverio se prijatelju. I očajnički mu je trebao posao. Tog proleća, još uvek nezaposlen, povukao se iz grada da živi sa svojom ženom i decom na porodičnoj farmi, u blizini San Casciana, u podrugljivom pogledu na toranj Palazzo della Signoria. Bilo je to prostrano i oronulo mesto, a on je nažalost bio van svog elementa, hvatao je ptice i igrao karte; njegovi svetski prijatelji poslali su podrugljive pozdrave kokoškama. Ali uveče, približavajući se svojoj radnoj sobi, skinuo bi blatnjavu odeću i obukao ambasadorsku . “Prikladno opremljen, Zakoračim u časne dvorove antičkih“, pisao je, u jednom od najpoznatijih pisama renesanse, „gde se ne stidim razgovarati s njima i ispitivati ih o motivima njihovih postupaka, a oni, iz njihovu ljudsku dobrotu, odgovorili bi mi.” Livije, Ciceron, Vergilije, Tacit: zapisao je njihove odgovore i, dodajući zapažanja iz istorije kojoj je prisustvovao, krajem 1513. završio je malu knjigu o državnom upravljanju – knjigu o strogo praktičnim pitanjima, koja se bavi vojskama i tvrđavama, s načinima držanja na vlasti – za koje je odlučio da će Giulianu jednom za svagda pokazati njegovu korisnost,budući da se u njemu raspravljalo o ljudima i njihovim postupcima „onakvima kakvi su u stvarnoj istini, a ne onakvima kakvima se zamišljaju“. Nikad pre ni posle pisac nije tako jasno dokazao da je istina opasna stvar.

 VLADALAC ( Princ) 

       Vladalac, Makijavelijev vodič za suverene, pokazao se kao „skandal na koji zapadna politička misao i praksa gledaju sa užasom i fascinacijom od svog prvog objavljivanja“, da citiramo iz uvoda Alberta Rasela Askolija u Petera Konstantinov novi prevod (Moderna biblioteka; 8 dolara; takođe uključen u „Osnovne Makijavelijeve spise“). Godinama kružila u rukopisu, knjiga je objavljena tek 1532. — skoro pet godina nakon Makijavelijeve smrti — i dobila je prvu značajnu kritiku u toku decenije, od engleskog kardinala koji je autora proglasio „neprijateljem ljudske rase“. Makijaveli je bio optužen da je inspirisao Henrija VIII da prkosi papskom autoritetu i preuzme crkvenu vlast za krunu. Tridesetak godina kasnije, u Francuskoj, knjiga je okrivljena za podsticanje kraljice Katarine de Mediči da naredi masakr dve hiljade pobunjenih protestanata. (Izgleda da je malo toga osim njene porodične veze opravdalo makijavelističku asocijaciju.) Njegova ozloglašenost je rasla, manje zbog poznavanja uvredljive knjige nego zbog mnogih jezivih i često iskrivljenih napada koje je izazvala, sa naslovima po redu „Stratageme Sotona.” Gde god je suveren uzurpirao vlast od crkve ili plemstva, kad god je upotrebljena razmetljiva prevara ili ubilačka sila, Makijaveli je bio špijun u seni, škrabajući po svom stolu usred maslinika, a njegovo pero je umočeno u otrov tako snažno da je pretio vlasti strukture Evrope. (Izgleda da je malo toga osim njene porodične veze opravdalo makijavelističku asocijaciju.)

Šta je izazvalo ovoliko negodovanja ..? 

Ovde su, van konteksta i postavljene s kraja na kraj (metoda koja nije nepoznata njegovim napadačima), neke od Makijavelijevih najistaknutijih i sotonističkih stavki: 

- „Vladalac, posebno novi vladalac, ne može sebi priuštiti da neguje osobine za koje se ljudi smatraju dobrim .Da bi održao državu, princ će često biti primoran da radi protiv onoga što je milosrdno, lojalno, humano, pošteno i skrupulozno”; 

- “Mudar vladar ne može i ne treba održati svoju reč kada bi to bilo na štetu”;

-  „Muškarci moraju biti ili polaskani ili eliminisani, jer će se muškarac lako osvetiti za malu pritužbu, ali ne onu koja je zaista teška“; 

-“Čovek brže zaboravi smrt svog oca nego gubitak svoje baštine.”

 - : „Kako se živi i kako treba živeti - toliko su odvojeni da će onaj ko prezire ono što je stvarno učinjeno za ono što treba učiniti, postići propast, a ne vlastito očuvanje.”

     Da bi se naglasilo koliko su takve ideje bile šokantne, treba ih uporediti s drugim primerima iz žanra u kojem je Makijaveli svesno radio: “Ogledala vladara”, je vrsta profesionalnog bukvara koji su savetnici mladih ili nedavno uzdignutih monarha nudili, a koji je trebao oblikovati njihov sud, a sa njim i budućnost države. Filozof se nije mogao nadati direktnijem uticaju na sudbinu čovečanstva nego pisanjem takve knjige; ili, praktično govoreći, za bolju reklamu za kraljevski posao. Erazmo, čije je “Obrazovanje hrišćanskog vladara” napisano dve godine nakon Makijavelijevog dela – je svoju raspravu prvo predstavio Karlu Aragonskom i, nakon što nije uspeo da izazove željeni finansijski rezultat, Henriju VIII - okrenuo je svoj pobožni savet oko centralne teze „Ono što mora biti duboko i pre svega usađeno u vladarev um je najbolje moguće razumevanje Hrista“. Makijaveli je, s druge strane, predložio najbolje moguće razumevanje metoda Cesarea Bordžije.

Međutim, postoji kontekst koji se,  ako nije poboljšan, lako previdi u svetlu Makijavelijeve aforističke veštine. Ne želimo se vraćati na izgovor da se tako često ponašaju vladari (ili drugi ljudi), iako je istina da Machiavelli nije izmislio političko zlo opisujući ga. Kao i svi proslavljeni umetnici svog vremena i mesta - a državno umeće je bila jedna od renesansnih umetnosti - Makijaveli je bio u ropstvu drevnih paganskih modela. Ali postoji ključna razlika: slikar bi mogao smestiti Madonu unutar klasičnog trema bez narušavanja hrišćanskog značenja figure. Dela koja prodiru ispod površine klasičnih formi da bi došla do klasičnog mišljenja – književna, filozofska, politička – zahtevaju barem priznanje, sukoba između paganskih i hrišćanskih ideala: snaga naspram poniznosti, zemaljski život naspram onoga sveta, heroj protiv sveca. Za Makijavelija izbor nije bio težak. Rimska republika je za njega bila neosporno zlatno doba; čak i pre nego što je napisao „Vladara“, počeo je da komentariše Livijevu „Istoriju Rima“, pomno analizirajući rimski sistem slobode i ne ostavljajući nikakvu sumnju da je on u srcu republikanac. („Nije posebno dobro, već opšte dobro ono što čini gradove velikim. I bez sumnje se ovo zajedničko dobro ne primećuje nigde osim u republici.“) Ali hrišćanska pobožnost je iscrpila snagu potrebnu da se ovaj herojski oblik vladavine vrati u život. Velika republika njegovog vremena je propala jer ljudi kojima su poverene njene slobode nisu znali kako da se bore za njih. Video je kako njegov prijatelj Soderini gubi Florens odbijajući da ograniči slobode koje su protiv njega na kraju iskoristili njegovi neprijatelji; odnosno verovanjem da dobrota i pristojnost mogu pobediti neumoljive poroke i zavidne namere ljudi.

Ovo nije bio Borgiin nedostatak. Ipak, on nije bio čudovište, ako se pitanje morala razmatra pošteno, u smislu stvarno ostvarenog dobra, a ne ugleda stvorenog za sebe. Ne plašeći se da će biti poznat po okrutnosti, Borgia je svrgnuo niz sitnih vladara koji su bili toliko slabi da su pljačke i ubistva rasprostranjeni u njihovim zemljama, sve dok - "uz nekoliko primernih pogubljenja" - nije uspostavio mir i red. Makijaveli tvrdi da se Borgia pokazao istinski milostivijim od Firentinaca, koji su, čuvajući svoju reputaciju, dozvolili da se grad Pistoja uništi frakcijskim borbama, a ne da intervenišu svojim oružjem. „Vladalac se, dakle, ne sme plašiti da mu se prigovori za okrutnost“, zaključuje on, izgovarajući jednu od nezaboravnih crnosrdnih maksima koje ne znače baš ono što govore. (Po pitanju ubistva nekolicine da bi se spasio veći broj, Thomas More je zauzeo sličan stav u “Utopiji”, koja je za samo tri godine pratila “Vladaoca” i, dajući ime samom pojmu političkog idealizma, zauzela je od tada skoro orvo mesto u moralnom kontrapunktu.) Za Makijavelija su okrutne i neobične mere trebalo da se koriste samo iz nužde, da se brzo okončaju i da se pretvore u koristi (sigurnost, sigurnost, bogatstvo) za prinčeve podanike. Vladari koji su počinili nepotrebne ili preterane okrutnosti – kao što je španski kralj Ferdinand, koji je opljačkao kristijanizovane Židove i Maure u svojoj zemlji, a zatim ih proterao – bivaju ukoreni, bez obzira na to kakva su njihova postignuća bila. „Ova sredstva mogu dovesti do moći“, potvrđuje Makijaveli, a zatim odstupa od svog čuvenog saveta Realpolitike i dodaje, „ali ne i slavu“. ”

 

Moralista ili ne ?

Pa da li je on zapravo moralista? Ili, ne daj Bože, svetac? Makijaveli je bio veoma precizan pisac, koji je neprestano prerađivao svoje rukopise da bi postigao stil koji je jasan kao danje svetlo. Pišući na svom maternjem italijanskom jeziku s toskanskim inflekcijama (a ne na naučnom latinskom jeziku koji se obično koristio za značajna dela), oslanjao se na jednostavne reči i izraze, ponosan na svoju slobodu od “nepotrebne umešnosti kojom toliki pisci pozlaćuju svoja dela”. Jedna od zagonetki koje Makijaveli postavlja svojim čitaocima je da ova verbalna jasnoća sama sebi daje tako nesigurno značenje.

Peter Constantine, koji je osvojio mnoge nagrade za svoje zapanjujuće višejezične radove u prevođenju Čehova, Tomasa Mana, Voltera i Sofokla (između ostalih), preveo je “Vladaoca” s naglašenom namerom da njegov autor dobije status “glavnog stiliste, pisca prelepe proze.” Istina, "glavni stilista" retko je prva pomisao kada Makijaveli uđe u razgovor.

Ipak, nakon pažljivog poređenja, stilski najelegantnija verzija „Vladaoca“ ostaje skoro pedeset godina star prevod Džordža Bula, napet i gotovo hemingvejevski prikaz Makijavelijeve snažne republikanske proze. (Primer dokaza: Konstantin iznosi jednu od Makijavelijevih poznatih rečenica: „Pošto vladalac mora znati kako da iskoristi prirodu zveri u svoju korist, mora oponašati i lisicu i lava, jer lav ne može prkositi zamci, dok lisica ne može prkositi čoporu vukova. ” Prkositi zamci? Bulova manje rečita verzija je glatkija engleska i takođe bolje oponaša udarac Makijavelijevog italijanskog: „Dakle, pošto je princ primoran da zna kako da se ponaša kao zver, mora da uči od lisice i lava; jer je lav bespomoćan pred zamkama, a lisica je bespomoćna protiv vukova

"Čak i sa najmoćnijom vojskom, ako želite da izvršite invaziju na državu, treba vam podrška naroda.”

Nijedna druga verzija ovog stiha nije tako demokratski ozvučena kao kod Bula, čak ni Makijavelijeva, koja kaže da uspeh invazije zavisi od favore de' provinciali , frazi koju je Bull preveo kao "dobru volju stanovnika", a drugi prevodioci kao podrška naroda.

„Vladar mora imati narod na svojoj strani, inače neće imati podršku u nepovoljnim vremenima“;

„Vladar se ne treba preterano brinuti o zaverama kada su ljudi dobro raspoloženi prema njemu. Ali ako su mu oni neprijatelji i mrze ga, mora se bojati svega i svakoga.”

I direktan vrhunac ove teme: 

"Najbolja tvrđava za vladara je da ga njegov narod voli."

Predstavljen kao samo još jedna komponenta poruke knjige o sebičnoj Realpolitik, Makijavelijevo uporno bubnjanje lekcije da se vladar mora dobro odnositi prema svojim podanicima ima gotovo podsvesnu snagu. Bilo da je vladar lav ili lisica, “Vladar” postavlja zamku kako bi ga, u odnosu na njegov narod, pretvorio u jagnje!

Cilj opravdava sredstvo

Makijaveliju se često pripisuje fraza “Cilj opravdava sredstva”. Iako nikada nije koristio upravo ove reči, a čini se da ta ideja datira iz grčke tragedije, implicirani moralni relativizam je od suštinskog značaja za procenu njegovog dela. 

Međutim, ukoliko je "Vladar" bio zamišljen kao sredstvo za postizanje cilja, to je bio neuspeh: nema dokaza da ga je Giuliano de' Medici ikada pročitao, ili firentinski naslednik kome je Makijaveli na kraju posvetio knjigu, Đulijanov despotski nećak.  Rečeno je da je Lorenco više voleo dar para pasa. U svakom slučaju, nijedan princ nije smatrao za shodno da ponudi autoru posao. 

     U okviru plana same knjige, poslednje poglavlje predviđa cilj koji je toliko važan - ujedinjenje talijanskih država - da opravdava ne samo sva sredstva koja se moraju koristiti da se 

“Vladar” je ponudio prvi veliki sekularni šok hristijaniziranoj državi u kojoj još uvek živimo. Davno pre Darwina, Makijaveli nam je pokazao verodostojan svet bez raja ili pakla, svet “jeste” a ne “trebalo bi biti”, u kojem se na ljude hladno gledalo kao na srodne zverima, a zemaljska vlada je jedina nada za poboljšanje naše prirodne situacije. . Iako su njegove ideje nailazile na sporadičnu podršku kroz istoriju – među engleskim antimonarhistima iz sedamnaestog veka, među nemačkim nacionalistima iz devetnaestog veka – tek u današnje doba naučnici su počeli da odvajaju čoveka od njegove uklete reputacije. Značajna biografija Roberta Ridolfija, iz 1954. godine, strastveno je dokazivala italijansku toplinu duha svog subjekta. Leo Strauss, nekoliko godina kasnije, tvrdio je da je Makijaveli nameravao da svojim najnečuvenijim izjavama samo zaprepasti i zabavi. I, u punom iskupljenju, Sebastian de Grazia, dobitnik Pulitzerove nagrade, “Machiavelli in Hell” iz 1989., zagovarao je stasquondam đavola kao duboko hrišćanskog mislioca. Danas postoji čitava škola političkih filozofa koji u Makijaveliju vide borca ​za intelektualnu slobodu, prenosioca modela slobode od antičkog do modernog sveta. Ipak, ono što je najviše zapanjujuće u našem dobu nije želja stručnjaka da isprave naš pogled na oklevetanu istorijsku ličnost, već ono što smo napravili od te figure u njegovom najzahtevnijem uniženom obliku.

“Mafijaški menadžer: Vodič kroz korporativnog Makijavelija”;
“Princesa: Makijaveli za žene”; i ukusno nazvana „Šta bi Makijaveli uradio?
Krajevi opravdavaju podlost”
...predstavljaju samo delić savremenog, najprodavanijeg književnog žanra. Makijaveli možda nije, u stvari, bio Makijavelista. Ali u američkim poslovnim i društvenim krugovima on se zalaže za princip da je pobeda – bez obzira na to – sve. I samo zbog toga, prvi put u istoriji, on je kulturni heroj.

"Nakon što je sve bilo izgubljeno” tako je Makijaveli govorio o godinama nakon što je izašao iz zatvora. Nije uspio da povrati posao i čamio je izvan dvorana moći. Ali čak i dok je oplakivao svoju sudbinu i nastavljao da traži naklonost Medičija, nastavio je pisati, gotovo grozničavo, i u raznim oblicima. Završio je svoje "Rasprave o prvoj Livijevoj deceniji", naučnu odu republikanskom idealu - Džon Adams je voleo ovu knjigu - za koju se čini da je čitao naglas prijateljima iz sve više antimedičkog kruga koji se okupljao u baštama Palača Rucellai. Posvetio se poeziji, radeći na klasičnim temama u Danteski terzarimi, a otkrio je i dar za pozorište. Najčudnije, usred ovih mračnih godina, okrenuo se komediji. Bio je onaj o đavolu koji se plašio svoje žene; onaj koji je adaptirao od rimskog dramatičara Terencije; a onda je tu bio i “Mandragor”, satirična, bezobrazna, često skatološka farsa koja uključuje bezvremenski trio nadobudnog ljubavnika, glupog muža i podmitljivog sveštenika, koji su svi u zaveri da uvedu renesansnu Sofiju Loren u krevet. Bio je to najveći hit Makijavelijeve karijere. Iako je datum sastavljanja neizvestan — primedba da „ovde u Firenci, ako niste u vladajućoj stranci . . . ne možeš naterati ni psa da laje na tebe” opisuje dugoročnu zapreku – znamo da je predstava prvi put postavljena 1520. godine, u produkciji koja je bila toliko uspešna da je papa Lav X kasnije naredio zapovedni nastup na papskom dvoru te godine. I tako, sedam godina nakon što je sve izgubljeno.

Da bi uspeo u životu čovek mora biti prilagodljiv. Ovo je glavna lekcija “Vladara” i čini se da je Makijaveli bio odlučan da živi po njoj. Republikanac za vreme republike, kraljevski sluga kada vladaju prinčevi: „Onaj ko uskladi svoj način delovanja sa kvalitetom vremena, dobro će proći.“ Od Lava X i njegovog rođaka Đulija de Medičija — nadbiskupa Firence i njenog de facto vladara od smrti prezrenog Lorenca — Makijaveli je sada dobio nalog da napiše zvaničnu „Istoriju Firence“, zadatak koji ga je postavio u ugledna književna družina, i prenio predlog drugih zadataka koji dolaze. Ali posledica, iako kontradiktorna, lekcija „Vladara“ je da, koliko god se trudio, „čovek ne može da odstupi od onoga čemu ga priroda naginje“. Sastavljajući istoriju koju je naručio Medici, Makijaveli se mučio oko toga kako predstaviti Medičije, a rezultat je sve samo ne delo dvorjana. Izveštavajući o tome kako je želja porodice da „ima isključivu vlast“ dovela do toga da je zgazila svu političku opoziciju, ostavljajući druge stranke bez alternative osim zavera i ubistava , on je otvoreno zaključio da je pod Medičijevim režimom „sloboda bila nepoznata u Firenci“. (deo teksta iz The New Yorker) Claudia Roth Pierpont- 15. septembar 2008) Pitanje da li cilj opravdava sredstva.  

 

Makijavelijev uvod 

PRESVETOMU I PREBLAŽENOMU OCU
GOSPODINU NAŠEMU
KLEMENTU SEDMOMU
PONIZAN SLUGA
NICCOLO MACHIAVELLI*

Pošto mi Vaša Svetost,1 Preblaženi i Presveti Oče, dok je još manja sreća zapadaše, zapovedi da opišem ono što učini firentinski narod, ja sam uložio sav onaj mar i umeće što mi ih priroda i iskustvo podariše, da Vam udovoljim.2 I pošto pišući stigoh do onih vremena koja, zbog smrti Veličanstvenog Lorenza Medicija, izmeniše obličje Italije, pa mi bijaše stvari što zatim uslediše, jer su više i veće, višim i većim duhom opisati, prosudih da bi dobro bilo sve ono što do tih vremena opisah sažeti u jedan svezak i podastreti ga Presvetom Vašem Blaženstvu da Ono, jednim delom, počne uživati plodove Svoga semena i mojih truda. Čitajući, dakle, to, Vaše Presveto Blaženstvo će ponajpre videti, pošto Rimsko Carstvo poče na zapadu gubiti moć, s koliko razaranja i s koliko vladara, tokom više stoleća, menjaše Italija svoje stanje; videće kako papa, Mlečani, Napuljsko Kraljevstvo i Milansko Vojvodstvo prisvojiše prve časti i gospodstva te pokrajine; videće kako Njegova domovina, ustavši da se oslobodi od pokornosti carevima, sve dok se ne poče njome vladati podokriljem Njegove Kuće, ostade otcepljena. I budući da mi Vaše presveto Blaženstvo bijaše posebno naložilo i zapovedilo da s merom opišem dela Njegovih pređa, da bi se videlo da sam bio daleko od svakoga ulagivanja (jer, koliko god Vam je milo čuti istinite pohvale ljudi, toliko Vam se ne mile kad su česte i ljupko opisane), prilično strahujem da će se Vašoj Presvetosti učiniti da sam, opisujući dobrotu Giovannija, mudrost Cosima, čovečnost Piera i veličanstvenost i razboritost Lorenza, prestupio Njezine zapovedi. Stoga molim oprost ako se Njoj i komu god takvi opisi, kao malo verni, ne svide; jer mi je valjalo, nalazeći pohvalama ispunjene uspomene onih koji ih u različita vremena opisaše, ili ihispisati kako sam ih nalazio, ili ih u svojoj zavisti prećutati. A ako pod tim njihovim vrsnim delima bijaše skrito, kako neki kažu, častoljublje protivno (opštoj) koristi, nije moja dužnost da ga opisujem kad ga ne poznajem; jer u svemu mojem pripovedanju nikada nisam hteo neko nečasno delo nekim časnim razlogom zaodeti, niti neko hvale vriedno delo potamniti kao da je izvršeno s nekom oprečnom svrhom. Ali koliko sam daleko od ulagivanja prepoznaje se u svim delovima moje istporije a poglavito u ličnim besedama i raspravama, kako u tačnima tako i u krivima,3 koje bez ikakve iznimke, izričajima i sledom, čuvaju dostojanstvo naravi osobe koja govori. Na svim se mestima brižljivo čuvam mrskih reči, jer su zaista nepotrebne doličnosti i istini istorije. Ne može me, dakle, niko ko ispravno razmotri moje zapise ukoriti da sam laskavac, ponajvećma kad vidi kako o uspomeni oca Vaše Presvetosti nisam mnogo govorio; razlog tome bijaše njegov kratak život, u kojem se on nije mogao istaknuti, niti sam ga ja opisom mogao proslaviti.4 Ipak su posve velika i uzvišena bila njegova dela, budući da od njega poteče Vaša Presvetost; a to njegovo delo uvelike preteže sva dela njegovih pređa i dodat će mu više stoleća slave nego što mu je opaka sudbina oduzela godina života. Ja sam se, pak, trudio, Presveti i Preblaženi Oče, da u ovim svojim opisima, ne kaljajući istine, zadovoljim svakoga; a možda nikoga neću zadovoljiti; i ne bih se ni čudio kad bi tako bilo, jer sudim da je nemoguće, ne uvredivši mnoge, opisati događaje svoga doba. Ipak veseo izlazim na bojište, nadajući se da će me oružane legije Vašeg presvetog suda podupreti i braniti, kao što me čovečnost Vašeg Blaženstva časti i krepi; te ću s duhom i pouzdanjem s kojima sam do sada pisao nastaviti svoj pothvat, dok se od mene moj život ne razdeli i dok me Vaša Presvetost ne ostavi.5

_________________________

* U originalu: Storie fiorentine. Obično se prevodi kao Istorija Firence, ali mi se ovde čini primerenijim prevod Firentinske istorije jer on plastičnije odražava prelaz od pri-povesti do istorije.(Bel. priređivača.)

1 Klement VII (Giulio Medici, sin Giuliana koji je poginuo u zaveri Pazzijevih), papa od 1523. do 1534.

2 Formalni su naručioci dela tzv. Časnici Firentinskog studija (Officiali dello Studio fiorentino), zapravo rukovodstvo Firentinskog Univerziteta. Delo je naručeno 1520. godine, na nagovor kardinala Giulija, kasnije Klementa VII.

3. Tj. onima koji su navedeni u neposrednom ili posrednom obliku.(U originalu:...cosi retti come obliqui...Ovde obliqui potiče iz lat.sermo obliquus,tj.navedeni govor.)

4 Giuliano Medici (1453-1478), poginuo u zaveri braće Pazzi protiv Medičejaca.videti:Firentinske vesti,VII, 36.

5 Makijaveli je 1525. Klementu VII u Rimu predao rezultat svog rada i za to dobio kao nagradu stotinu dukata.Prvi put je delo objavljeno gotovo istovremeno u Rimu i Firencu, 1532. god. O njegovuom doprinosu istoriografiji videti:P. Carli,Contributo agli studi sul testo delle »Stone fiorentine« od Niccolda Machiavellija,u: »Memorie della R. Accademiadei Lincei«, CCCIV, 1909; GG Gervinus,Geschichte der florentinischer Historiographie,Frankfurt, 1833; E. Fueter,Geschichte der modernen Historiographie,München-Berlin, 1911, iBibliografski dodataku ovoj knjizi.42

izvor

izvor Gutenberg 

Juda

                                           

Ono što je rimska moć polako gradila, nenaoružani izdajnik je istog trena srušio. 

 

Klaudije Klaudijan

 

Rusi, saberite se !

    

 Nije lep osećaj biti na bilo kojoj protivničkoj strani ni u miru a kamoli u ratu.  Razuman deo čovečanstva priklanja se jedino dijalogu i miru. Ako tu varijantu ratnička oligarhija izbegava  preostaje  svrstavanje na stranu koja se proceni pravednijom.

     Svetski sukobi dele svetsku javnost. I u ovom slučaju imamo neravnomernu podelu; sudeći po brojkama, veći deo je na strani Rusije. Pretpostavka je, da se ove zemlje priklanjaju  Rusiji smatrajući da ona vodi pravednu borbu koja može biti odlučujuća za veći deo sveta. gde i oni spadaju.  Druga strana manipuliše  pojmom pravde ne samo teoretski već i praktično ponašanjem.  Ta, druga strana je manja, ali jača u svakom pogledu, od vojne , ekonomske snage, do raspolaganja svetskim - međunarodnim institucijama preko kojih završava skoro pa veći deo vrlo važnih segmenata rata.  Konkretnije, na jednoj strani je jedna zemlja sa teoretskom podrškom, sa druge je ogroman broj zemalja koji aktivno učestvuju u ratnim dejstvima. Upada u oči da  "pomoć" tih zemalja postaje sve veća i sve opasnija. Krenulo se od humanitarne, finansijske, do naoružanja koje bi moglo da završi najopasnijim. Takozvana, mnogo pominjana crvena linija, odavno je pređena, što navodi na pomisao da su zapravo izbrisane sve granice. Niko ne za dokle će ići patološka ratnička elita, verovatnoća je da to zna samo najuži krug. Od njih ne treba očekivati razumna rešenja. S druge strane imamo takođe nejasnu sliku Ruskog rukovodstva, ali baš zato što imamo jasnu predstavu o zemlji Rusiji, ruskom narodu, njihovim vrednosnim sistemima i idejama, nagriza nas crv sumnje. Koje i kakve?

    O tome je reč u tekstu koji sledi. Mislim da je vredno pročitati jedno od mišljenja koje se bavi ovim pitanjem.  

     Pre toga treba napomenuti da su borbe u Ukrajini neverovatno krvave,  obe vojske su izuzetno jake bez obzira što ukrajinskae snage nisu samo ukrajinske jer u svojim, posebno rukovodećim kadrovima,  imaju ogromnu pomoć NATO-a. Uprkos nadmoći spisak ukrajinskih vojnih jedinica uništenih u borbama oko Bahmuta je ogroman, zapravo strašan. Među uništenim jedinicama se nalaze elitni bataljoni  predviđene za ukrajinsku protuofanzivu.  U pitanju je, prema nekoj proceni( americkih i britanskih izvora- preneo Beric) oko 150.000 ljudi, što poginulih što ranjenih.  Upravo je ova bitka primer težine rata na gradskom području gde se borbe vode oko svake zgrade, ulice, strane ulice. Bahmut treba spomenuti zbog stupidnih komentara oko dužine trajanja ove bitke i na osnovu nje procene ruske strane. Šta više i naslov teksta koji prenosim nosi vrlo problematičan naslov.  

    Objektivne procene mogu dati isključivo stručnjaci i ovaj tekst prenosim SAMO KAO jedno od mišljenja javnih ličnosti da bi se stekao uvid u momentalno  javno mnenje u Rusiji. O zapadnom mnenju znamo  previše.   

Evgenij Satanovski, 

Dosta je prenemaganja! 

 9. maj 2023 

 Uz dužno poštovanje, zamolio bih rukovodstvo svih nivoa, pa sve do najvišeg, uključujući sve naše instance, oligarhijske klanove, resore i organizacije, interesne grupe, uključujući i najautoritativnije lobističke i druge strukture, kao i dvorjane, oficire, funkcionere i diplomate svih nivoa: prestanite da se mučite sa budalaštinama oko pregovora sa Ukrajinom, Zapadom, međunarodnim organizacijama, kao i svetskom zajednicom, koju predstavljaju UN i drugi uvaženi klimoglavci. Isto važi i za pojedinačne lidere pojedinih država koje pokušavaju da deluju kao posrednici između Moskve i Kijeva, uključujući neutralne i prijateljske (Kinu, Indiju, Tursku ili bilo koga drugog, svejedno).

    Nikakve rezultate nećete postići, osim globalne sramote, uključujući i onu pred sopstvenim stanovništvom. Bilo da je to „žitni dogovor“, gluposti o izvozu ruskih đubriva i prehrambenih proizvoda na svetsko tržište, o izvozu amonijaka „Toljati-azota“ preko luke Odesa, ili pak, neki drugi finansijski interesi nekog drugog bogatuna. Pored još jedne, daleko ne prve u našoj novijoj istoriji, neverovatno drske obmane, iz čitavog tog prenemaganja, po definiciji, ne može izaći ništa, kao što nije iz NIKAKVIH naših pregovora, ugovora i sporazuma sa Zapadom tokom poslednje trećine veka, od neširenja NATO-a na Istok do „Minska“, „Minska-2“, „Normandijskog formata“, „Šrederove formule“ i ostalih trikova iz beskrajne serije „Rusija, sa čitavim njenim rukovodstvom, bila je, jeste i biće izigrana kao poslednji naivčina“.

     Ili skinite krst, ili obucite gaće. Ili se borite i pobedite, ili se oprostite od zemlje koja zbog tako čudnih gestova jednostavno neće postojati – sa svim njenim resursima, nuklearnim potencijalom koji jedva da ikoga plaši i glupom uobraženošću o velikoj prošlosti, bizarno pomešanom sa naivnim uverenjem da državi i onima koji njome vladaju garantuje istu takvu budućnost. Ne garantuje. Pogotovo imajući u vidu sve one mitove kojima se rukovode nadležni, kao i kadrovske greške koje su već napravljene i koje će nesumnjivo biti napravljene u budućnosti. Veoma bih voleo da se taj kontinuirani lanac laži, krađa, brbljanja, ispiranja očiju i imitacije nasilnih aktivnosti umesto dobijanja konkretnih rezultata konačno prekine. Ako treba, neka lete glave onih koji su u sve ovo umešani, u bilo kojoj količini. Jer, posle svega, niko uopšte ne može ostati zdrav i čitav!

    To će istovremeno pomenutim neutralnim i prijateljskim državama pokazati da ima smisla da ostanu neutralne i prijateljske u odnosu na Rusiju, a ne da nas zamlaćuju kao poslednje frajere, kako to otvoreno radi Turska, uspešno mameći od nas sve moguće i nemoguće u tehnološkoj i finansijskoj sferi, a u politici gradeći novu Otomansku Portu na račun „ruskog sveta“ u Zakavkazju, Kazahstanu i Centralnoj Aziji, istovremeno snabdevajući Ukrajinu oružjem i čineći sve što je potrebno da ojača svoju sferu uticaja unutar Rusije u slučaju našeg poraza. Što sa interesovanjem prate Indija, Kina, Iran, Brazil i ti isti Arapi. Treba dobiti rat – za početak u Ukrajini, a ne glumiti da rata nema i ponavljati idiotske fraze o spremnosti za pregovore i o „crvenim linijama“, dođavola s njima! Veoma jednostavno. 

Telegram kanal E. Satanovskog

preveo Ž. Nikčevi

izvor 

Klizi li liberalna demokratija u 'demokratski despotizam'?

 

Adrian Pabts

Od pojave neoliberalizma u kasnim 1970-im, zapadne demokratije su svedoci opadanja političkog učešća građana i rastućem uticaju multinacionalnih korporacija. Teoretičari kao što su Colin Crouch, Sheldon Wolin i Peter Mair konceptualizuju ovaj razvoj u terminima 'post-demokratije', bauk 'obrnutog totalitarizma' ili 'izdubljenja' demokratske politike. 1 Povezivanje ovih koncepata je argument da je posleratnj period demokratizacije ustupio mesto koncentraciji moći u rukama malih grupa koje su nereprezentativne i neodgovorne, kao što je primer veze između globalnih firmi i nacionalnih vlada.

Ovaj članak tvrdi da teza o postdemokratiji ne obuhvata u potpunosti trostruku pretnju s kojom se suočava liberalna demokratija: prvo, uspon nove oligarhije koja jača izvršnu vlast na račun parlamenta i naroda; drugo, oživljavanje populizma i demagogije povezano s odgovorom na tehnokratsku vladavinu i proceduralnu politiku; treće, pojava anarhije povezane sa atomizacijom društva i slabljenjem društvenih veza i građanskih veza. Kao posledica toga, liberalna demokratija rizikuje da sklizne u oblik 'demokratskog despotizma' koji održava iluziju slobodnog izbora istovremeno usađujući osećaj 'dobrovoljnog ropstva' kako je konceptualizovao Tocqueville.

Argument nije da demokratija postaje isto što i diktatura, već da liberalna demokratija mutira u nove oblike neliberalnog autoritarizma. Nova oligarhija nastoji da centralizuje moć, koncentriše bogatstvo i manipuliše javnim mnenjem koristeći medijske spinove, zatvarajući debatu i peglajući pluralitet. Njihov cilj je da učvrste sistem za koji navodno nema alternative. Dakle, proces u kojem demokratska vladavina postaje debazirana, pa čak i 'despotska' obuhvata niz mutacija unutar same demokratije. Između ostalog, ovo uključuje izabrane predstavnike i vlade koji deluju kao zainteresovana, samoposlužna stranka; korporativno zauzimanje države; kolektivnu demobilizaciju građanstva; kult apstraktne jednakosti; i praznu slobodu i uobraženost da je zapadni demokratski sistem jedini validan model.

Nova oligarhija?

Uspostavljene liberalne demokratije različite kao što su SAD, UK, Italija i Francuska trenutno karakteriše kriza predstavljanja. Poverenje javnosti u političke institucije naglo opada, posebno u glavne političke stranke koje su se iz masovnih pokreta pretvorile u male organizacije u kojima dominira elita (kao što Dommett raspravlja na drugom mestu u ovom broju). Suočeni s pobunjeničkim populističkim pokretima, smatra se da stranački establišmenti brane svoj vlastiti interes i interese svojih donatora, a ne svojih birača. Kolaps partijskog članstva, zajedno sa dugoročnim padom izlaznosti birača, sugeriše da je između izbora uticaj naroda na vladajuće elite minimalan. 2Štaviše, sve veći broj izabranih predstavnika su profesionalni političari iz sve užih socio-ekonomskih sredina za koje se smatra da se ne povezuju sa običnim biračima, niti vladaju u interesu većine, niti se bave dugoročnim potrebama društva.

Ovo ukazuje na skretanje liberalne demokratije ka efektivnoj oligarhiji, što se manifestuje u težnji demokratskih predstavnika da sami sačinjavaju zainteresovanu stranku. Tipično, političke stranke u vladi imaju tendenciju da deluju po pitanjima koja se tiču njihove vlastite frakcijske podrške, ili pak pitanja koja se tiču frakcijske podrške njihovih protivnika, kojima se mogu pozabaviti kako bi ih zaobišli. Ali vladajuće stranke se pokazuju relativno nemoćnima kada su u pitanju pitanja koja utiču na celo nacionalno ili međunarodno društvo, kao što su migracijska kriza, degradacija okoliša, siromaštvo, infrastrukturna ulaganja ili reformski kartelski kapitalizam. To je zato što, iako je zanemarivanje takvih pitanja štetno za svakoga ponaosob, ona retki predstavlja najneposredniju i najhitniju brigu moćnih grupa s vlastitim interesom.

Pojedinačno i kolektivno, građani su stoga podložni 'tiraniji malih izbora', kao kada se odlučimo za kupovinu u trgovačkom lancu zbog pogodnosti ili jeftine, iako zapravo ne želimo izgubiti trgovine na uglu i trpeti posledični pad lokalnog tržišta. prosperitet, solidarnost i zajedništvo koje to često podrazumeva. Paradoksalno, održavanje ravnoteže oligarhijskih interesa od strane predstavničke vlasti iz naizgled demokratskih razloga čini sve težim aktivno zastupanje manifestne konsenzualne 'opšte volje' naroda u celinu, solidarnost i zajedništvo koje to često podrazumeva.

Uspon nove oligarhije nije ograničen samo na vladajuće stranke, već se proteže na celokupnu izvršnu vlast. Liberalnu demokratiju karakteriše eksponencijalni rast izvršnog zakonodavstva (često naglašenog parlamentarnom većinom koja je dužna izvršnim aktima) i rastućom moći pravosuđa u odnosu na zakonodavnu vlast. Štaviše, čini se da nova nadnacionalna klasa sudija nije u stanju da odoli iskušenju da poveća svoju nadležnost ili da pomogne izvršnoj vlasti u nametanju jedinstvenih zakona. A tamo gde delovanje sudija obezbeđuje kontrolu prenaduvane vladine moći, može nesvesno potaknuti kulturu parničenja koja privileguje moćne i bogate, dok istovremeno podriva jednak pristup pravdi.

Nedostatak odgovornosti i učešća javnosti je otežan procesom 'samokorupcije' u kojem izabrana izvršna vlast traži da legitimna vlast prekorači svoj mandat u okolnostima koje se tim mandatom nisu mogle predvideti i za koje biračko telo ne može glasati. Nedavni primeri uključuju antiterorističko zakonodavstvo nakon 11. septembra i spašavanje banaka i država. U svakom slučaju vlade deluju pretežno u interesu malih grupa, kao što su službe sigurnosti, institucionalni investitori i globalna tržišta obveznica. Verovatno, ovo predstavlja oligarhijsku odbranu osnova oligarhijske kontrole – bilo da je to hitan odgovor na pretnju ili prilika za proširenje moći (ili oboje odjednom).

Ova oligarhija poprima oblik 'starih elita' i 'novih klasa'. 3 Prvi uključuju političke dinastije i vođe industrije, dok drugi obuhvataju mreže kao što su 'tehnološka oligarhija' u Silicijumskoj dolini, zagovornici 'kapitalističke filantropije' i niz tehnokrata u vladama - uključujući novu upravljačku armadu računovođa i revizori. I 'stare elite' i 'nove klase' koriste procedure predstavničke demokratije da povećaju svoju moć, bogatstvo i društveni status. U ovom procesu, nereprezentativna izvršna vlast – zajedno sa sve većom novčanom plutokratijom i nadmoćnim sudstvom – često zanemaruje neformalnije manifestacije interesa građana.

Nova demagogija?

Demokratije se suočavaju sa trajnom pretnjim neliberalnih, populističkih snaga koje paradoksalno nastoje uništiti individualne slobode u ime slobode govora (kao u slučaju ekstremno desnih rasističkih grupa ili verskih fundamentalista). Međutim, sama liberalna demokratija može biti katalizator populizma i demagogije. Pre svega, postoji napetost između materijalnih vrednosti i proceduralnih standarda. Ključna dilema s kojom se suočava svaki demokratski sistem je da on stalno treba da balansira dva suprotstavljena zahteva: poštovanje volje većine i zapovedanje pristanka naroda s jedne strane, dok štiti pojedince i manjine od ugnjetavanja s druge strane. Da bi to postigle, demokratije su kroz istoriju težile da kombinuju određene temeljne vrednosti (kao što su sloboda, jednakost i bratstvo u Francuskoj, ili život, sloboda i potraga za srećom u SAD) sa formalnim pravilima i procedurama. Problem je u tome što kada se suparničke vrednosti sukobe (recimo individualna sloboda i jednakost za sve), savremeni liberalizam sugerise da ljudi mogu samo 'pristati da se ne slažu' i zadovoljiti se apstraktnim, formalnim standardima kao što je 'negativna sloboda' (odsustvo ograničenja na pojedinca osim zakona i privatne savesti ).4 Doveden do svog logičnog zaključka, princip 'negativne slobode' implicira da liberalna demokratija treba da promoviše maksimalnu slobodu izbora u odnosu na bilo koje zajedničke suštinske ciljeve kao što je opšte dobro. To se događa bez obzira na to da li takva koncepcija slobode više podriva Orwellovu 'uobičajenu pristojnost', to jest potragu za uzajamnim priznavanjem nego za potpunom jednakošću ili emancipacijom. Na ovaj način, liberalno privilegiranje nepristrasnih standarda može dovesti do nametanja preferencija koje ne zahtevaju saglasnost naroda i stoga se ne mogu opisati kao istinski demokratske.

Drugo, relativna liberalna ravnodušnost prema suštinskim vrednostima može dovesti do situacije u kojoj sklonost iskorištavanju straha i manipulisanje mišljenjem postaje endemska karakteristika predstavničke demokratije. Liberalna politika se često vrti oko navodne zaštite od stranih elemenata: terorista, izbeglica, stranaca, onih koji se smatraju nedostatnim u 'preduzetništvu'. Kao posledica toga, navodna odbrana demokratije je sama po sebi raspoređena kako bi se opravdala suspenzija demokratskog odlučivanja i građanskih sloboda, kao što je slučaj sa antiterorističkim zakonodavstvom nakon 11. septembra koji je suspendovao ključne ustavne odredbe i vrednosti liberalnosti: pravičan pritvor, pravično suđenje , pravo na odbranu, pretpostavljena nevinost, habeas corpus, dobar tretman osuđenih, te mera slobode govora i slobodnog ispitivanja. 5 Proglašavanje vanrednog stanja je konstitutivna karakteristika modernih država, a ni liberalne demokratije se ne razlikuju kada je reč o trajnim izuzetnim ovlastima.

Demokratije također mogu manipulisati mišljenjem, a čini se da je populizam neizbežna posledica demokratskog primata procedure nad suštinom. Sve veća upotreba tehnika proizašlih iz PR-a i reklamne industrije jača sklonost demokratije ka demagogiji. 'Kultura' spinovanja, medijskih vratolomija, fokus grupa i naizgled beskonačnih izbornih kampanja pretvorila je politiku u spektakl opsteg masovnog mnenja koji se može opisati kao oblik manipulativnog populizma, koji obećava sve veću slobodu izbora, ali 'uslovi pod koji izbori se donose nisu sami po sebi stvar izbora'. 6Kao odgovor na manipulativni populizam vladajućih elita, zapadne demokratije su svedoci periodične pojave antielitnog populizma od strane pobunjeničkih pokreta kao što su Tea Party u SAD-u, Front National u Francuskoj ili Stranka nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva u Britaniji.

Niti se ovo može jednostavno odbaciti kao nova, privremena i efemerna pretnja demokratiji. Alexis de Tocqueville je 1830-ih upozoravao da je Amerika najslobodnije društvo na svetu, gde je, paradoksalno, najmanje bilo javne debate, a najviše od svega novog oblika 'tiranije' društvenog konformizma prema ukusima i preferencijama većine. U zapadnim demokratijama danas se očigledno o svemu može javno raspravljati (uključujući ličnu, privatnu sferu) osim o potencijalnim opasnostima same liberalne demokratije. Ovde bi se moglo opravdano prigovoriti da postoje brojne zaštitne mere, uključujući efikasniju podelu vlasti, čvrsto ukorenjenj vladavinu prava, veća prava i slobode pojedinca, kao i više jednakosti. Međutim, savremena demokratija je često sklona primeni spektakla i suptilnih oblika propagande. Naravno, ovo nije isto kao u diktatorskim režimima. U poređenju sa totalitarnom vladavinom dvadesetog veka, demokratska politika ima više indirektne moći, delujući kroz uticaj na umove ljudi i efikasnije obezbeđujući kontrolu putem jedinstvenih ukusa i mišljenja nego što to čini spoljašnje nametanje sile.

Ali zar se slobodna štampa i internet ne čuvaju od ovog navodnog klizanja u demagogiju? Dok je participativni potencijal društvenih medija za demokratiju stvaran i značajan, širenje novih tehnoloških mogućnosti može pogoršati tendenciju algoritamske samoregulacije i istovremenu otvorenost i za nadzor i za manipulaciju na daljinu. 7Čak i više nego u stvarnom svetu, virtuelnom sajber prostoru nedostaje robustan i lako primenjiv etos samodiscipline i recipročne prakse. Iz tog razloga, ima tendenciju da favorizuje prolazne ukuse i samoreferentnu kulturu koja je pogodna za vrstu masovnog nadzora koju ilustruje špijunski skandal NSA (demokratija je svakako pomogla da se otkrije stepen sistematskog njuškanja, ali da li je uspešan u vraćanje i vraćanje građanskih sloboda?). Tako eksponencijalna ekspanzija interneta unutar demokratskog diskursa pruža mogućnosti za slobodno samoizražavanje i veći nadzor, kao i društvenu kontrolu i demagošku politiku.

Nova anarhija?

Savremena liberalna demokratija donela je veće slobode i mogućnosti proširenjem individualnih prava i zamenom nasleđenog statusa prirodnom jednakošću pred zakonom. Postoji mnogo koristi, ali i gubitaka, posebno progresivna erozija društvenih veza i građanskih veza od kojih zavisi poverenje i saradnja živahnih demokratija i tržišnih ekonomija. Demokratska politika podstiče veću jednakost mogućnosti i veću društvenu mobilnost, ali je na isti način čini povezana s fragmentacijom i raspadom. Paradoksalno, demokratija – posebno pod uticajem neoliberalnog kapitalizma – može da stvori društva koja su istovremeno atomizovanija i više međuzavisna: „u našem javnom životu smo više upleteni, ali manje vezani, nego ikada ranije“. 8

Što je fundamentalnije, različiti modeli liberalne demokratije imaju tendenciju da osciliraju između suverene moći izvršne vlasti i suverene moći građana sto se tice slobodnog biranja pojedinaca koji su maknuti od ograničenja međuljudskih odnosa i koji imaju pretežno ugovorne veze jedni s drugima. Problem je u tome što to ima za posledicu podrivanje ljudskog udruživanja i političke uloge dobrovoljnih, demokratski samoupravnih posredničkih institucija kao što su profesionalna udruženja, sindikati ili univerziteti. Bez posredničke funkcije posredničkih institucija, demokratija rizikuje da sklizne u anarhiju suprotstavljenih pojedinaca koji slede svoje vlastite interese bez obzira na recipročno priznanje i obostranu korist. Konflikt koji je usledii reguliše 'nevidljiva ruka' tržišta ili kontrolise 'vidljiva ruka' države (ili opet oboje odjednom).

U krajnjoj instanci, primat države i tržišta nad ljudskim udruživanjem može dovesti do demokratskog sistema koji usađuje osećaj 'dobrovoljnog ropstva' – oblik suptilne manipulacije uz tobožnji pristanak u kojoj se ljudi slobodno podvrgavaju volji vladajuća oligarhija. Institucije centralne administrativne države i globalnog 'slobodnog tržišta' regulišu 'prirodno datu' (a u stvarnosti samo pretpostavljenu) anarhiju, koja je pogoršana nedostatkom asocijativnih veza. Pierre Manent to dobro kaže: 'demokratski čovek je najslobodniji čovek koji je ikada živeo i u isto vreme najpripitomljeniji […] može mu se samo dodeliti, može samo sebi dati, toliko slobode jer je tako pripitomljen'. 9

Kao što je Tocqueville očekivao, liberalne demokratije koje privileguju masovno mišljenje i interesne predstavnike na račun obrazovanja o vrlinama i vezama udruživanja mogu proizvesti oblike tutorske moći:

[…] vrhovna vlast tada pruža svoju ruku na celu zajednicu. Pokriva površinu društva mrežom malih složenih pravila, sitnih i jednoličnih, kroz koje ne mogu prodreti najoriginalniji umovi i najenergičniji likovi, da se uzdignu iznad gomile. Ljudska volja nije razbijena, već omekšana, savijena i vođena; muškarci su retkoprisiljeni da deluju, ali su stalno sputani da deluju. Takva moć ne uništava, već sprečava postojanje; ne tiranizira, već sabija, iznervira, gasi i zaglupljuje narod, sve dok se svaki narod ne svede na ništa bolje od stada plahih i marljivih životinja, čiji je pastir vlast. […] službenost redovnog, tihog10 1

Zaključna razmišljanja

Liberalna demokracija ima antidemokratsku dimenziju i stoga sadrži sjeme vlastite erozije i klizanja u oligarhiju, demagogiju i anarhiju. Ako je tako, onda demokratije zahtijevaju ne samo nedemokratske elemente kao što je vladavina prava (princip o kojem ne glasamo), već i veću ulogu neformaliziranog, nepravnog prosuđivanja o tome šta je dobro i ispravno za društvo kao cjelina. To zauzvrat uključuje osjećaj zajedničkih običaja i 'zajedničke pristojnosti', što će reći zajednički horizont zajedničke svrhe. Na kraju krajeva, demokratiji je potrebna ravnoteža pristanka „mnogih” sa savjetima „nekolicine” (ma koliko konstituisanih) i izvršnih odluka „jednog”. Obično, ovo drugo mora biti na neki način oličeno u jednoj osobi, kao što je to i danas u cijelom svijetu, u modusu predsjedničke i premijerske funkcije.

_________________________

Beleske

1 C. Crouch, Post-Democracy , Cambridge, Polity Press, 2004; SS Wolin, Democracy Incorporated: Managed Democracy and the Spectre of Inverted Totalitarism , Princeton, NJ, Princeton University Press, 2008; P. Mair, Ruling the Void: The Hollow-out of Western Democracy , London, Verso, 2013. 

2 A. Barnett, 'Korporativni populizam i bezstranačka demokratija', New Left Review , Vol. 3, 2000, str. 80–9; RJ Dalton i MP Wattenberg (ur.), Partije bez stranaka: političke promjene u naprednim industrijskim demokratijama , Oxford, Oxford University Press Wattenberg, 2002. 

3 C. Lash, Revolt elita i izdaja demokratije , New York, WW Norton & Co., 1995; P. Piccone, Suočavanje s krizom . The Writings of Paul Piccone , New York, Telos, 2008. 

4 I. Berlin, 'Dva koncepta slobode', u Four Essays on Liberty , Oxford, Oxford University Press, 1969, str. 118–72. 

5 G. Agamben, Izuzetno stanje , tr. K. Attell, Chicago, University of Chicago Press, 2005, str. 1–40. 

6 Z. Bauman, Ima li etika šanse u svijetu potrošača? , Cambridge, MA, Harvard University Press, 2008, str. 72.

 7 E. Morozov, The Net Delusion: The Dark Side of Internet Freedom , London, Allen Lane, 2011; Da biste sve uštedjeli, kliknite ovdje: Tehnologija, rješenje i nagon za rješavanjem problema koji ne postoje , London, Penguin, 2014; J. Bartlett, The Dark Net: Inside the Digital Underworld , London, William Heinemann, 2014. 

8 MJ Sandel, 'Proceduralna republika i neopterećeno ja', Politička teorija , vol. 12, br. 1, 1984, str. 94. 

9 P. Manent, Grad čovjeka , tr. M. LePain, Princeton, NJ, Princeton University Press, 1998, str. 181.

 10 A. de Tocqueville, Demokratija u Americi , str. G. Lawrence, New York, Doubleday, 1969, str. 650.

Izvor