"Učiniti Ameriku ponovo velikom"- ponovo velikim hegemonom!!

"Svi pričaju o taocima koji se drže tako nasilno, nehumano i protiv volje celog sveta, na Bliskom istoku – Ali to su sve priče, a nikakve akcije! rekao je Tramp na svojoj platformi za društvene mreže Truth Social. " Molim vas, neka ova istina služi kao predstavljanje da će, ako se taoci ne oslobode pre 20. januara 2025., datuma kada s ponosom preuzimam dužnost predsednika Sjedinjenih Država, na Bliskom istoku biti pakleno za oni koji su počinili ove zločine protiv čovečanstva“, rekao je Tramp.

"Oni koji su odgovorni biće pogođeni teže nego što je bilo ko pogođen u dugoj i pričanoj Istoriji Sjedinjenih Američkih Država. OSLOBODITE TAOCE SADA!" dodao je on.

"Ovo je tip koji je rekao da će nas držati podalje od ratova. Sada izgleda da će Amerikanci umirati u ime izraelskih zatvorenika. Učiniti Ameriku ponovo velikom? Više kao Učini Izrael ponovo velikim”, napisao je Riter na društvenoj mreži X.

Nakon suludih raketnih udara u dubinu Rusije novi, ponosni predsednik Amerike stavio je katanac na usta, bio je zabavljen postavljanjem jastrebova u svoju administraciju. Njih 6- storo, mrzitelja Rusije, obradovanih Bajdenovom odlukom, pobornika udara na Iran, daljeg finansiranja Ukrajine, njenog ulaska u NATO i naravno stvaranja velikog Izraela ( vidimo i stvaranja Velike Albanije).

1. Krenulo se predatorski od pretnje BRIKS-u a potom
2. najavom sankcija ( dokazano moćnim američkom oružjem) protiv „nepoćudnih" to ce biti svih onih u regiji.
3. imenovanjem 6 „jastrebova“: - Marko Rubio, mestodržavnog sekretara, zagovornik neokonzervativne ideologije globalne dominacije SAD i američkih vojnih intervencija u svetu;
- Majkl Valc, savetnik za nacionalnu bezbednost, podržao odluku Bajdenove administracije da Ukrajini pošalje rakete dugog dometa i da Kijevu dopusti gađanje ciljeva duboko unutar Rusije;
- Pit Hegset, ministar odbrane, zagovornik napada na Iran, nove doktrine da "pravila rata“ u njihovu korist, suzbijanja „ruske propagande“ u američkim medijima;
- Kit Kelog, specijalni izaslanik za Ukrajinu i Rusiju koji je izjavio da je Bajdenova administracija trebalo da „odmah isporuči Ukrajini oružje koje joj je bilo potrebno za proterivanje ruskih snaga na samom početku rata“;
- Sebastijan Gork,novi direktor za borbu protiv terorizma,koji je javno je nazvao Putina siledžijom i „nasilnikom“ i poput Keloga, zapretio Rusiji bitnim uvećanjem vojne pomoći SAD Ukrajini ukoliko RF ne prihvati pregovore pod američkim uslovima;
- Elisa Stefanik, novi ambasador u UN, koja je 2022. optužila Rusiju da je izvršila „genocid“ u Ukrajini i založila se za što skoriji prijem Ukrajine u NATO.

" Nadajmo se da je naučio iz svojih grešaka“, napisao je Srđa Trifković u Chronicles-u dan posle izbora, „i da neće neke nove trojanske konje dovesti na visoke pozicije“. Ta nada sada izgleda izneverena. Niko od Trampovih lojalista iz perioda četvorogodišnje hajke adminstracije Demokrata i američke duboke države na njega i njegove pobornike nije dobio neku ključnu funkciju.

"Čujemo uzdahe olakšanja američkih saveznika u svetu“, piše tako Njuzvik, hronično neprijateljski raspoložen prema Trampu. „Ovo su visoko kvalifikovane i iskusne ličnosti, ljudi koji znaju ko su neprijatelji Amerike: Rusija, Kina i Iran, a ko su naši saveznici, u NATO-u pre svega“.

Sada postaje donekle jasnije zašto je Trampu bilo dozvoljeno da pobedi, a Kamali ovog puta nije bilo dopušteno da krade i vara (kao Bajdenov tim 2020), zašto nije bilo antifa i BLM nereda po ulicama nakon njegove pobede i zašto je medijska mašina sada manje histerična u odnosu na Trampa nego u bilo kom trenutku u proteklih devet godina.( Srđa Trifković)

Da li se Tramp nagodio sa dubokom državom?
" Prema mišljenju nekih političkih analitičara, dolazak Donalda Trampa na vlast u SAD nije rezultat slučajnosti ili promena raspoloženja birača, već promišljena odluka onih koji se smatraju Vladarima sveta 1 ( vidi duboka država) moćnih milijardera iz senke, pretežno bankara." Ovo je uvod u tekst napisan na ovom blogu 6.novembra. ( Vidi :Ko je pobednik u Americi, Tramp ili duboka država?
Ako postoji nešto što Duboka država zahteva, to je tihi, neprekidni tok novca i uverenje da će se stvari odvijati kao u prošlosti a te "stvari" su na međunarodnom planu, zastupanje „američke izuzetnosti“ : prava i dužnosti Sjedinjenih Država da se mešaju u svaki region sveta prisilnom diplomatijom i čizmama na terenu i da ignorisu bolno stečene međunarodne norme civilizovanog ponašanja. Pobeda je ovo Hegemonije, stare Amerike. Glasalo se za manje zlo a dobilo isto, sa malim korekcijama, shodno Trampovom karakteru- narcisoidnom, sujetnom i predatorskom. 

William Winwood Reade, Mučeništvo čoveka

Godine 1871. putopisac i antropolog W. Winwood Reade (1838–1875) bio je inspiriran svojom prepiskom s Darwinom da svoje usko etnološko istraživanje o zapadnoafričkim plemenima pretvori u najširu istoriju koju se može zamisliti, onu koja će pokazati Darwinov veliki princip prirodne selekcije u delo kroz evolucijsku istoriju čovečanstva, sežući do nastanka samog svemira. Ali kada je "Mučeništvo čoveka objavljeno 1872., Reade je priznao da ga Darwin verovatno neće smatrati vrlo dobrim darvinistom, jer nije mogao pokazati da je prirodna selekcija ništa više od sekundarnog zakona koji uređuje sve detalje. Kada je u pitanju istorizacija ljudi unutar sveobuhvatne istorije celokupnog stvaranja, Reade je tvrdio da je primarni zakon zakon razvoja, manje sporna teorija ljudske evolucije koja je bolje prikladna Readeovoj progresivnoj i teleološkoj istoriji života.

********

12. septembra 1871. istraživač i antropolog W. Winwood Reade napisao je Čarlsu Darvinu da završava 'skicu istorije Afrike u vezi sa univerzalnom istorijom' koja će eksplicitno primeniti darvinističke principe na njeno razumevanje ljudskog razvoja. Reade je bio inspirisan svojom prepiskom s Darwinom, počevši od 1868., da svoje prilično usko antropološko istraživanje zapadnoafričkih plemena pretvori u najširu istoriju koju se može zamisliti. Na kraju objavljeno 1872. godine, Mučeništvo čoveka će ispričati evolucijsku priču ljudske istorije iz šireg konteksta porekla svemira. Dok je Reade prvobitno govorio o svom projektu kao o 'univerzalnoj istoriji', na kraju je proizveo nešto više u skladu sa onim što su istoričari viktorijanske nauke identifikovali kao 'evolutivni ep', žanr koji je procvetao u drugoj polovini devetnaestog veka nakon objavljivanje 1844. godine izuzetno popularnih Vestiges of the Natural History of Creation, koje je anonimno napisao škotski izdavač Robert Chambers . 2

Reade je ispričao romantičnu priču o svemu stvorenom, počevši od nastanka Sunčevog sistema u magličarskoj hipotezi do rođenja ljudske vrste i evolucije ljudskog uma, sintetizujući široku lepezu nauka u okviru razvojne teorije evolucije. Nekoliko popularizatora nauke kao što su Grant Allan, David Page, Arabella Buckley i Edward Clodd sledili su Chambersovo vodstvo u pisanju evolucijskih priča o životu, pomažući da se evolucijski ep uspostavi kao legitiman žanr naučnog pisanja. I iako se takav rad pojavio nakon objavljivanja Darwinovog Porekla vrsta 1859. godine, autori evolutivnog epa obično su gledali na nedarvinističke teorije evolucije kako bi ispričali svoje romantične i svrsishodne priče o čitavom životu. 3

U tom smislu, stvaranje Readeovog evolutivnog epa je zanimljiva priča sama po sebi, jer je Reade eksplicitno krenuo da napiše darvinističku univerzalnu istoriju naizgled suprotno jednoj od glavnih konvencija novog žanra. Verovao je, barem u početku, da će darvinistička evolucija ponuditi opstu usklađenost koja bi mogla povezati ne samo nauke o ljudima i životu, već i fizičke nauke pod maskom zaista velikog narativa.

Ovo je, naravno, bio neverovatan poduhvat, ali je to bio onaj koji je prvobitno bio zamišljen prilično usko kao studija afričke ljudske istorije koja se nastavila širiti jer je Readeu bilo teško da shvati bilo koju naizgled svetovnu činjenicu bez da je stavi u univerzalni, evolucioni kontekst. I to je bio projekat koji se u velikoj meri uobličio u prepisci sa samim Darvinom. Kao što ćemo videti, pre nego što je Reade krenuo na svoje putovanje u Zapadnu Afriku kasnih 1860-ih, bio je na prekretnici u svojoj struci. Bio je primoran da podnese ostavku iz Saveta antropološkog društva Jamesa Hunta u Londonu (ASL) 1865. godine. Nakon toga smislio je ideju da poseti Afriku, Uzeo je novac od svog nasleđa i krenuo u zapadnu Afriku u decembru 1862. na brodu SS Armenian, koji je pripadao Afričkoj parobrodnoj kompaniji. U zemlje koje je obišao, išao je praktično nenaoružan, samo je iza sebe, kako je pisao, imao veliku nenapunjenu pušku "kao amblem dostojanstva i moći". Niti se čini da je imao ikakve prethodne savete o svojoj opremi ili ponašanju pre nego što je napustio Englesku, osim od hirurga na jednom od poštanskih parobroda za Zapadnu Afriku kojeg je sreo u Engleskoj u jesen 1861. i kome je u razgovoru prvom nagovestio ideju istraživanja. Skupo je platio svoje neiskustvo jer je, po vlastitom priznanju ,podlegao mnogim groznicama i drugim bolestima koje su prerano prekinule njegovu karijeru .

Po povratku u Englesku krajem 1863. Reade je objavio izveštaj o svom putovanju pod naslovom Divlja Afrika ; a zatim, nakon što je s pravom utvrdio da je poznavanje medicine jedno od najvažnijih pomagala istraživaču divljih zemalja, odlučio da stekne znanje ušavši kao student u bolnicu St Mary's u Paddingtonu. Tu je ostao tri godine, prošao je uobičajeni kurs, a nakon izbijanja epidemije kolere u jesen 1866., dobrovoljno se prijavio u bolnicu za koleru osnovanu u Sautemptonu i primio je dužnost. Odluku da ponovo ode u Afriku pomogao je izvesni Andrew Swanzy, vlasnik važne firme koja je tada trgovala sa Gold Coastom. Ovaj je ponudio da snosi troškove drugog putovanja na Zapadnu obalu, dajući mu vlastitim rečima "carte blanche da idem gde želim u ovoj zemlji, da ostanem koliko god hoću i da trošim koliko god želim". Ekspedicija je stavljena pod kontrolu Veća Kraljevskog geografskog društva, a Reade je ponovo krenuo na putovanje u Afriku u jesen 1868. 

 
Mora se odmah reći da je Knjiga popunilo najnepoželjniju prazninu u znanju Afrike. Po prvi put je Reade dao, ucrtanu sa nekoliko smelih poteza, istoriju grčke i rimske kulture viđenu, ne kao sam izvor i ishodište sve civilizacije, već na njenom mestu kao puku epizodu tokom univerzalne istorije; i tome se pridružio, na način da ga ljudi razumeju , s istorijom naroda koji su prethodili Grčkoj i Rimu, s jedne strane, i, s druge strane, istorije naroda potčinjenih mahometanskim osvajanjem , čije je posledice u Africi istražio iz prve ruke. Napisao je tečnu pripovest koju mogu pratiti i najmanje upućeni, pronicljivim i epigramskim frazama koje čitaocu pružaju barem onoliko zadovoljstva koliko nam on kaže da su učinili piscu; dok nas za autoritete upućuje na knjige kao što su Wilkinsonovi Stari Egipćani , Bunsenovo mesto Egipta u univerzalnoj istoriji , Rawlinsonov Herodot , Layardova Asirija , Groteova Istorija Grčke , Gibonovo Rimsko Carstvo i Macaulayeva Istorija Engleske , najbitnije unutar Engleske. Njegovo delo je odavno prihvaćeno u javnosti kao pouzdan vodič. On je zaista anticipirao modernu nemačku metodu koja studentu bilo kojeg predmeta stavlja u ruke Encyclopædie u kojoj se naširoko iznose temeljne i najbolje utvrđene činjenice , pre nego što je tu praksu uveo u Handbuch , Lehrbuch., i ostali. Metoda ima određene nedostatke i nije univerzalna; ali u Readeovom slučaju, gde bi se velika većina njegovih čitalaca mogla pretpostaviti da je barem malo upoznata sa činjenicama sažetim u knjizi, ne može biti sumnje u njene velike vrednosti. Da upotrebimo nezamenjivu metaforu, čitajući knjigu napisanu po ovom principu, počinjemo da vidimo sumu i zaboravljamo drveće.

Neke peopuste, naravno, treba pripisati napretku koji se dogodio u našem saznanju od njegovog vremena. Ako bi takva knjiga bila napisana u današnje vreme, verovatno bi počela ne Egiptom, već Vavilonijom, kao kolevkom civilizacije ;niti bi, kao što to čini, izostavila svako pominjanje velikog carstva Hetiti, koji su nekada vladali gotovo celom Malom Azijom i borili se pod jednakim uslovima i protiv Egipta i protiv mezopotamskih sila, kao i protiv visoke kulture istočnog Mediterana na sta je upozorio Dr Arthur Evans. U njegovoj religioznoj istoriji, moramo očekivati ​​da ćemo naći još ozbiljnije propuste, jer je uporedno proučavanje religija nauka koja je nastala tek nakon sto je napisano Mučeništvo čoveka , pa je čak i sada u povoju. Mislim da nijedan od njegovih profesora sada ne bi izvodio svo obožavanje, kao što to čini Reade (sledom toga Herbert Spencer), iz straha od duhova, niti bi se bilo koji izveštaj o ranim danima hrišćanstva smatrao potpunim bez ikakve napomene rivalskih istočnjačkih religija, kao što je obožavanje aleksandrijske Izide i perzijskog Mitre, koji su se s njom takmičili za naklonost zapadnog sveta i različitih jeretičkih sekti koje su u podapostolsko doba nazivale gnosticima, čiji su preživeli pod tadašnjim imenom manihejanci bili u srednjem veku da bi na neko vreme oteli gotovo celu južnu Evropu od Katoličke crkve. Ipak, ove praznine su relativno male kada uzmemo u obzir količinu pokrivenog platna, a sa istorijskog aspekta čitanje istoire Ancienne des Peuples de l'Orient classique M. Maspera s odličnim nastavkom g. Leonarda Kinga i g. HR Halla bi bilo skoro dovoljno da se početnik upozna sa najbolje utemeljenim stavovima naučnika o ovoj temi. S religijske strane, stvari su još uvek u tom stanju kada je lakše doći do teorija nego do činjenica; ali se, naravno, ne mogu zanemariti radovi pisaca poput profesora Tajlora, dr JG Frejzera i dr Jevonsa, a većina stranih univerziteta je odavno uspostavila katedre za komparativnu religiju. Štaviše, treba napomenuti da ovi propusti ni na koji način ne ometaju široke obrise upečatljivih slika koje nam Reade pokazuje: i da, iako Egipat koji on slika nije Egipat u svom najvećem i najponosnijem obliku, već Egipat Phil-Hellenes, kada je umetnost postala konvencionalna, a kultura jedva spašena od nestale vladavine svestenika Amena, ipak je upravo u tom periodu ona prvi put počela uticati na Evropu. To što je na taj način trebao moći razaznati osobine koje su bile predodređene da prežive nezavisnost zemlje jedna je od najneobičnijih stvari u ovoj izvanrednoj knjizi i pokazuje kako je morao poboljšati svoje kritičke moći od Izidinog vela .

Dugo je i duboko razmišljao o religioznim temama, i nakon izvesnog oklevanja, vidljivog u njegovim delima, došao je do zaključka da je hrišćanstvo njegovog vremena bilo lažno. Bio je potaknut da svojoj univerzalnoj istoriji priloži osudu suvremenog hrišćanstva. On je to sažeo u ovoj tezi :— "Natprirodno hrišćanstvo je lažno. Obožavanje Boga je idolopoklonstvo. Molitva je beskorisna. Duša nije besmrtna. Nema nagrada i nema kazni u budućem stanju".

| Bog je čisto naučno pitanje. Bez obzira da li je on lični ili bezličan, odrediv ili nedefinisan, naše dužnosti i odgovornosti ostaju iste. Postojanje raja i pakla može uticati na naše proračune, ali ne može uticati na naše moralne obaveze.|

Napad je bio utoliko neočekivaniji što je Reads u svojim ranijim pismima pazio da izbegne bilo kakve primedbe koje su uvredljive za vladajuću religiju. U Liberty Hallu , kao iu Velu Izide , govorio je o Engleskoj crkvi s ljubavlju i poštovanjem, a ako je u See-Sawu osudio uskost određenih protestantskih sekti, to je očigledno bilo samo da bi olakšao veće dobročinstva Starije sestre. U svojim radovima pred Antropološkim institutom, opet , dok je pohvalio islam kao bolju religiju od hrišćanstva za divlje rase Afrike, on je ipak odbacio sve pokušaje da sudi između njihovih suštinskih zasluga i voljno je svedočio o sebi - žrtvi i moralnim životima misionara svih denominacija koji su tada bili na delu na Obali.

|Duše idiota koji nisu odgovorni za svoje grehe će otići u raj; duše takvih ljudi kao što su Gete i Ruso su u opasnosti od pakla. Zato je bolje roditi se idiot nego se roditi Gete ili Ruso; a to je potpuno apsurdno.|

Štaviše, u samom Mučeništvu čoveka , on je pokazao politička mišljenja koja su direktno suprotstavljena nasilnim i revolucionarnim doktrinama onih ekstremista koji su, pod imenima komunista, anarhista i sličnih, nekoliko meseci držali Francusku u teroru i bili u ovoj zemlji gotovo jedini navodni protivnici hrišćanstva. U njemu je branio Monarhiju, hvalio nasledni sistem Doma vršnjaka i izjavio da je cela vlada zemlje "skoro savršena koliko svaka vlada može biti". Ipak, pisac koji je tako mogao da se pokaže kao prijatelj ustaljenog poretka stvari, koji je mogao da osudi komunizam kao apsurd, i da izjavi da se Engleskom bolje upravlja od Amerike, u istoj je knjizi izjavio da se hrišćanstvo mora uništiti i da u svojoj u budućim napadima na njega trebalo bi da koristi "najjasniji jezik kojim je mogao da govori". Svi oni koji su bili zainteresovani za propagandu hrišćanske vere u bilo kojem njenom obliku morali su zaista osetiti da je ona ranjena u kući prijatelja.

Posledica je bila da se niko nije mogao naći da kaže dobru reč za knjigu. Novine poput Timesa , Spectator- a i Akademije odbijale su to primetiti u svojim kolumnama. The Saturday Review ,u dugom i, u nekim aspektima, ne i nepravednom članku, kaže, "to je divlje, nestašno, i teško da bismo trebali pogrešiti ako dodamo bogohulno". Knjiga koja počelo tako dobro trebala je završiti tako loše. Atheneum , koji je s velikom ozbiljnošću tretirao Readeove prve književne pokušaje, opisao je Mucenistvo kao "potpuno bezvrednu knjigu, nepotrebno profanu i nepristojnu u nagodbi",

Ipak, sve ove psovke bile su potpuno neefikasne. Knjiga se od prve dobro prodavala, a izdanje za izdanjem nestajalo je, a da se potraznja na nju nije ni na koji način smanjivala. U trideset sedam godina koliko je prošlo od njegovog prvog objavljivanja, prodato je više od petnaest hiljada primeraka, a ova potražnja je bila potpuno spontana, a nijedna povoljna recenzija o njoj se nije pojavila, koliko se može utvrditi, sve do 1906. godine.Knjiga je ostala u svemu nepromenjena i nije se pokušalo povećati njena prodaja reklamom.

Često su ga nazivali ateistom a niko bio manje ateista od Readea. Toliko daleko od poricanja postojanja Boga, on se trudi u svim svojim spisima da to potvrdi. Kada bude potvrdio da će doći vreme kada će "čovek biti savršen; on će tada biti tvorac; on će stoga biti ono što vulgarni obožavaju kao boga", on je oprezan da tvrdi da "čak i tada on u stvarnosti neće biti bliži nego što je trenutno Prvom Uzroku, Nedokučivoj Misteriji, Bogu", i čini se da je verovanje u ovo Vrhovno Biće bilo najjače od njegovih uverenja. On to, zaista, stavlja u formu ispovesti vere u Izopćenika , koju je on napisao na samrtnoj postelji, gde tera svog junaka da kaže: "Verujem u Boga, Neshvatljivog, čiju prirodu čovek nikada ne može utvrditi." On, zaista, nije verovao u Ličnog Stvoritelja, jer, kako više puta ističe, oni koji tako veruju odmah se suočavaju s Epikurovom dilemom da Stvoritelj ne može istovremeno biti svemoguć i dobronameran. Iz ove dileme, izgleda da nijedna od velikih monoteističkih religija – judizam , hrišćanstvo i islam – nije pružila nikakav izlaz; i, prema Readeu, jedini način da se to izbegne je verovati da:
|"Vrhovna moć nije um, već nešto više od uma; ne sila, već nešto više od sile; ne biće, već nešto više od Bića za šta nemamo reči, nečega za šta nemamo ideje."|

u Pogledu Darvina,kako je Reade širio svoj referentni okvir kako bi uključio šire, duže i različite vremenske okvire, suočio se s mogućnošću da darvinistička evolucija, ili barem prirodna selekcija, ne nudi najbolje objašnjenje za početak naracije u kosmičkom ognjenu da bi se završila budućim savršenstvom čoveka. Stoga je u završnim fazama pisanja svoje knjige Reade utvrdio da primarni zakon koji upravlja istorijom života nije prirodna selekcija, već zakon samog razvoja Sa nekoliko predviđanja budućnosti ljudske rase Reade je zaključio svoju knjigu, a koja su tadašnja kritika dočekala kao "divlje stvari", "histeričnu rapsodiju" i slično. Reade je po prirodi imao sklonost ka pozitivnoj nauci i mnogi su bili zaprepašteni predviđanje, pojava-- „Tri izuma koja će možda dugo biti odložena, ali koja su možda blizu... Prvi je otkriće pokretačke sile koja će uzeti mesto pare sa svojim glomaznim gorivom od nafte ili uglja, drugo, pronalazak zračne lokomocije koja će transportovati radnu snagu uz beznačajni trošak novca i vremena za bilo koji deo planete. i treće, proizvodnja mesa i brašna pomoću hemijskog procesa u laboratoriji, sličnom onom koji se sada izvodi u telima životinja i biljki."

Epika ili ?!

Istražujući različite uticaje Readeovih širokih koncepcija istorijskog razvoja – od Hunta i ASL-a do Darwina i dalje do nedarvinističkih oblika razvoja kao što su oni koji nude EB Tylor i Robert Chambers – članak pokazuje način na koji je jedan viktorijanski intelektualac bio u stanju da sintetizuje raznovrstan niz naučnih i društvenih teorija kako bi konstruisao evolucionu priču čitavog života. Iako je moguće da Readeova konačna i iznenadna promena evolucijske odanosti govori nešto o nezavisnosti njegovog intelektualnog razvoja, to može, što je još važnije, reći nešto o centralnom značaju razvojnosti u samom evolutivnom epskom žanru, teoriji evolucije koju je Reade bio primoran da zagrli. Iteracije evolucionog epa iz dvadesetog i dvadeset prvog veka, od HG Wellsa do Edvarda Vilsona i dalje do Dejvida Kristijana i velike istorije, imaju tendenciju da potvrde da je evolucioni ep definitivno nedarvinistički žanr evolucione istorije.

Izvor 1

Izvor 2

Winwood Reade, Religija razuma i ljubavi- prevod 

Winwood Reade, Religija razuma i ljubavi

Mučeništvo čoveka je istorija sveta sa potpuno novog gledišta, slobodoumni tekst kasnog devetnaestog veka. Nije preterano reći da je pružio pogled na istoriju jednako revolucionarno kao i Darwinov pogled na nauku – potpuno nov i nereligiozan način gledanja na tu temu. Bio je veoma popularan i uticajan posle objavljivanja 1870-ih i dugo nakon toga - Arthur Conan Doyle, HG Wells i George Orwell su bili pod njenim velikim uticajem.

Postoji samo razlika u stepenu između hemičara koji danas raspoređuje sile u svojoj laboratoriji tako da proizvode gas, i kreatora koji raspoređuje sile tako da proizvode svet; između baštovana koji sadi seme i tvorca koji sadi maglicu. Nama je sada da razmotrimo da li imamo lične odnose prema Vrhovnoj Sili; postoji li drugi svet u kojem ćemo biti uzvraćeni prema našim postupcima. Ne samo da je ovo veliki problem filozofije; to je od svih pitanja za nas najpraktičnije, ono u kojem su naši interesi najvažniji. Ovaj život je kratak; i njegova zadovoljstva su loša; kada dobijemo ono što želimo, skoro je vreme da umremo. Ako se može pokazati da se životom na određeni način može postići večna sreća, onda je jasno da niko osim budale ili ludaka ne bi odbio živeti na takav način. Stoga ćemo ispitati trenutnu teoriju uvažavajući prirodu Kreatora, dizajn Kreacije; i buduća sudbina čoveka. Ali pre nego što nastavimo s ovim istraživanjem, prvo moramo reći da nameravamo odvojiti teologiju od morala. Kakva god da je priroda Božanstva i da li postoji budući život ili ne, veliki moralni zakoni se ni na koji način ne mogu promeniti. Bog je čisto naučno pitanje. Bez obzira da li je on lični ili bezličan, odrediv ili nedefinisan, naše dužnosti i odgovornosti ostaju iste. Postojanje raja i pakla može uticati na naše proračune, ali ne može uticati na naše moralne obaveze.

Popularna teorija je sledeća: - svet je stvorilo Veliko Biće; stvorio je čoveka na svoju sliku; i stoga je njegov um analogan ljudskom. Ali dok su naši umovi nesavršeni, uznemireni strastima, umrljani grehom i ograničeni u moći, njegov um je savršen u ljepoti, savršen u moći, savršen u ljubavi. On je svemoguć i sveprisutan. On voli ljude koje je stvorio, ali žali zbog njihovih prijestupa. On ih je postavio na zemlju kao sredstvo iskušenja; onima koji su sagriješili i kaju se, onima koji su skrušeni i ponizni, oprostiće, i podariće im večnu sreću. One koji su zli, tvrdoglavi i tvrdoglava, one koji poriču i opiru se njegovoj vlasti, kazniće po svojoj pravdi. Ova nagrada se dodeljuje, ova kazna je nanesena duši, duhu koji tokom života boravi u telu. To je nešto potpuno različito od intelekta ili uma. Duša najsiromašnijeg stvorenja na ulicama i duše najvećeg filozofa ili pesnika jednake su pred Stvoriteljem; on ne poštuje osobu; duše se mere samo svojim gresima. Ali gresi neznalica biće oprošteni; gresi prosvećenijih će biti strože osuđeni.

Ovo se čini vrlo razumnom teorijom sve dok je ne ispitujemo izbliza i dok god ne izvršimo njene propozicije u njihovoj punoj meri. Ali kada to učinimo, otkrivamo da nas to dovodi do apsurda, što ćemo vrlo brzo dokazati.

Duše idiota koji nisu odgovorni za svoje grehe će otići u raj; duše takvih ljudi kao što su Gete i Ruso su u opasnosti od pakla. Zato je bolje roditi se idiot nego se roditi Gete ili Ruso; a to je potpuno apsurdno.

Tvrdi se da nam doktrina o besmrtnosti duše i o sreći u budućem stanju daje rešenje tog mučnog problema, bede nevinih na zemlji. Ali u stvarnosti ne čini ništa slično, ne objašnjava poreklo zla i ne opravdava postojanje zla. Jadno bespomoćno dete gurnuto je u svet od strane više sile; nikome nije učinila nikakvu štetu, a ipak je mučena na najstrašniji način; hrani se porokom, zločinom i bolešću; dozvoljeno mu je da pati određeno vreme, a zatim se ubije. Vrlo je dobro reći da je nakon toga odvedeno u večno blaženstvo; ali zašto nije tamo direktno odneto? Ako čovek ima dete i tuče to dete bez ikakvog razloga, da li je ikakvo ublažavanje zločina reći da mu je posle dao kolač i vino?

Ovo nas dovodi do karaktera Stvoritelja. Moramo ponovo primetiti da ne opisujemo stvarnog Stvoritelja, već popularnu ideju Stvoritelja. Rečeno je da Vrhovna Moć ima um; ovo poričemo, i da bismo pokazali da su naši razlozi za poricanje dobri, nastavićemo s kritikom ovog imaginarnog uma.

Na prvom mjestu, kao neospornu moralnu maksimu ćemo navesti da bog nema pravo stvarati ljude osim za njihovo dobro. Ovo čitaocu može izgledati kao izvanredna izjava; ali da je živio u Francuskoj u vreme Luja XIV, takođe bi smatrao da je izvanredna izjava da kraljevi postoje za dobro naroda, a ne ljudi za dobro kraljeva. Kada je vojvoda od Burgundije prvi put izneo taj aksiom, sveti Simon, nipošto servilan dvorjanin, i prosvećen čovek za svoje godine, bio je „oduševljen dobrohotnošću te izreke, ali zaprepašten njenom novinom i prestravljen njenom smelošću. " Naš prijedlog može izgledati vrlo čudan, ali se svakako ne može pobiti; jer ako se kaže da je Stvoritelj toliko velik da je stavljen iznad naših zakona morala, šta je to nego stavljanje Moći iznad Ispravnosti? A ako se maksima prizna kao tačna, kako se onda mogu opravdati fenomeni života?

Rečeno je da je Stvoritelj svemoguć, a takođe i da je dobronamjeran. Ali jedna tvrdnja je u suprotnosti s drugom. Kaže se da je savršen po moći, a da je savršen i po čistoti. Pokazaćemo da on ne može biti oboje.

Ponašanje oca prema svom detetu izgleda okrutno, ali u stvarnosti nije okrutno. On tuče dete, ali to radi za njegovo dobro; on nije svemoćan; stoga je dužan da bira između dva zla. Ali Stvoritelj je svemoćan; stoga bira okrutnost kao sredstvo obrazovanja ili razvoja; on stoga preferira okrutnost ili je ne bi izabrao; stoga voli okrutnost ili je ne bi više voleo; on je stoga okrutan, što je apsurdno.

Opet, ili je greh ušao u svet protiv volje Stvoritelja, u kom slučaju on nije svemoćan, ili je ušao s njegovom dozvolom, u kom slučaju je to njegov agent, u kom slučaju bira grijeh, u kom slučaju ima preferira greh, u kom slučaju voli greh, u kom slučaju je grešan, što je opet apsurd.

Dobro na ovom svetu prevladava nad lošim; dobro se stalno povećava, loše se sve manje. Ali ako je Bog Ljubav, zašto uopšte postoji nešto loše? Da li je svet poput romana u koji su zlikovci stavljeni da bi ga učinili dramatičnijim, a u kojem vrlina trijumfuje tek u trećem tomu? Sigurno je da osećaji stvorenog nisu ni na koji način razmatrani. Kad bi zaista postojao sudnji dan, bilo bi da se čovek pojavi u advokatskoj komori ne kao zločinac, već kao tužitelj. Šta je učinio da bi bio podvrgnut životu mučenja i iskušenja? Bog nas je možda sve usrećio, i sve nas je učinio nesrećnim. Je li to dobronamernost? Bog nas je možda sve učinio čistima, i sve nas je učinio grešnima. Je li to savršenstvo morala? Kad bih verovao u postojanje ovog čoveka stvorenog Boga, ovog božanskog Nabukodonosora, rekao bih: "Možeš me naterati da živim u tvom svetu, o Stvoritelju, ali ne možeš me naterati da mu se divim; možeš me natovariti lancima, ali ne možeš me naterati da ti laskam, možeš me poslati u pakao, ali ne možeš zadobiti moje poštovanje, osuđuješ li sebe, ti si ih izmislio, što je još gore, ako sat koji si napravio ne ide dobro, da li su zato prokleti točkovi i opruge?

Ali to je kada otvorimo Knjigu Prirode, tu knjigu ispisanu krvlju i suzama; kada proučavamo zakone koji regulišu život, zakone koji proizvode razvoj, jasno vidimo koliko je iluzorna ova teorija da je Bog Ljubav. U svemu ima okrutnog, rasipnog i napuštenog otpada. Od svih životinja koje se rode samo nekoliko može preživeti; i zahvaljujući ovom zakonu dolazi do razvoja. Zakon ubistva je zakon rasta. Život je jedna duga tragedija; stvaranje je jedan veliki zločin. I ne samo da ima otpada u životu životinja i ljudi, ima otpada i u moralnom životu. Instinkt ljubavi usađen je u ljudske grudi, a ono što je za neke uteha, za druge je mučenje. Koliko je srca koja žude za naklonošću uskraćena u samoći i hladnoći! Koliko žena sedi pored svojih usamljenih ognjišta razmišlja o danima koji su mogli biti! Koliko će očiju kada sretnu ove reči koje ih podsećaju na njihovu tugu biti ispunjeno suzama! O, hladni, okrutni, jadni živote, koliko su dugi tvoji bolovi, kako su kratka tvoja uživanja! Šta su radosti nego lepa djeca koja prerastu u žaljenje? Šta je sreća osim prolaznog sna u kojem nam se čini da spavamo, a za koji znamo da smo bili tek kada je prošlo? Bol,tuga, bolest i smrt - da li su to izumi Boga koji voli? Da se nijedna životinja neće uzdići do izvrsnosti osim ako bude fatalna za živote drugih - da li je to zakon ljubaznog Stvoritelja? Beskorisno je reći da bol ima svoju dobroćudnost, da masakr ima svoju milost. Zašto je tako određeno da loše bude sirovina za dobro? Bol nije manji bol jer je koristan; ubistvo nije manje ubistvo jer je pogodno za razvoj. Evo još krvi na ruci, i svi je mirisi Arabije neće zasladiti.

Na ovo smo onda dovedeni sa mnogo hvaljenom teorijom o poluljudskom Proviđenju, antropoidnom božanstvu, konstruktivnom umu, Deus Paleyensisu, Bogu stvorenom na lik časovničara. Šta onda da zaključimo? Zašto, jednostavno ovo, da je trenutna teorija lažna; da nas svi pokušaji definisanja Stvoritelja dovode samo do smešnih zaključaka; da Vrhovna Moć nije Um, već nešto više od Uma; ne Sila, već nešto više od Sile; ne Biće, već nešto više od Bića; nešto za šta nemamo reči, nešto za šta nemamo ideje. Treba da zaključimo da Čovek nije stvoren na sliku svog Tvorca, i da Čovek ne može razumeti svog Stvoritelja ništa više nego što ga mogu razumeti bube i crvi. Kao što su ljudi u danima neznanja pokušavali da otkriju perpetum-motion i kamen filozofa, tako sada pokušavaju da definišu Boga. Ali s vremenom će takođe naučiti da je priroda Božanstva izvan moći ljudskog intelekta da ga reši. Univerzum je anoniman; objavljuje se prema sekundarnim zakonima; ovo barem možemo istražiti i u njima možda možemo pronaći delomično rešenje velikog problema. Poreklo zla se ne može objasniti, jer ne možemo objasniti poreklo materije. Ali pažljivo i bez predrasuda proučavanje prirode otkriva zanimljivu činjenicu koja će biti od vrednosti za čovečanstvo.

Zemlja liči na sliku o kojoj mi, poput insekata koji puze po njenoj površini, možemo stvoriti samo slabu i nesuvislu ideju. Tu i tamo vidimo veličanstveni bljesak boja; imamo nejasnu koncepciju da postoji sjedinjenje u svim njegovim dijelovima; ali nama, pošto smo tako blizu, nijanse izgledaju zamućeno i zbunjeno. Ali raširimo krila i poletimo u zrak; letimo malo unazad u Svemir dok ne dođemo do prave tačke gledišta. I sada se boje spajaju i harmoniziraju, i vidimo da slika predstavlja Jednog čovjeka.

Telo ljudske individue sastavljeno je od tela sličnih ćelijama koje se nazivaju "fiziološke jedinice". Svaka ćelija ili atom ima svoju individualnost; raste, neguje se, rađa mlade i umire. To je u stvari animalcule. Ima svoje telo i svoj um. Kao što su atomi za ljudsku jedinicu, tako su i ljudske jedinice za ljudsku celinu. Postoji samo Jedan Čovek na zemlji; ono što nazivamo muškarcima nisu individue već komponente; ono što mi zovemo, smrt je samo pucanje ćelije; ratovi i epidemije su samo zapaljive pojave koje se javljaju u određenim fazama rasta. Ne postoji takva stvar kao što je duh ili duša; intelekt ljudi liči na one instinkte koji naseljavaju korpuskule i koji se raspršuju kada korpuskula umre. Ipak, oni se ne gube, oni se čuvaju u telu i ulaze u druge oblike. Ljudi stoga nemaju veze sa prirodom, osim kroz organizam kojem pripadaju. Priroda ne priznaje njihovo individualno postojanje. Ali svaki atom je svestan svog života; svaki atom može poboljšati sebe u lepoti i snazi; svaki atom stoga može, u beskonačno malom stepenu, pomoći razvoju ljudskog uma. Ako oduzmemo život jednom atomu, to jest jednom čoveku, ili ako pogledamo samo jednu grupu, sve izgleda kao okrutnost i zbrka; ali kada posmatramo čovečanstvo kao Jedno, nalazimo da postaje sve plemenitiji, sve božanskiji, polako sazreva ka savršenstvu. Mi pripadamo sitnicama Prirode, u njenom smo pogledu, kao kap kiše na nebu; da li čovek živi ili umire, jednako je ravnodušno prema prirodi kao i da li kap kiše pada na polje i hrani vlat trave, ili pada na kamen i osuši se do smrti. Ona ne nadzire ove male detalje. Ovo otkriće nikako nije laskavo, ali proširuje našu ideju o šemi stvaranja. Taj svemir zaista mora biti veliki u kojem su ljudska bića tako mala!

Sledeće činjenice proizlaze iz naših istraživanja: Natprirodno kršćanstvo je lažno. Obožavanje Boga je idolopoklonstvo. Molitva je beskorisna. Duša nije besmrtna. Nema nagrada i nema kazni u budućoj državi.

Sada ostaje da se razmotri da li je ispravno tako reći. Nesumnjivo će se pretpostaviti da ću iskoristiti molbu da je pisac uvek opravdan u objavljivanju istine, ili onoga za što savesno veruje da je istina, i da ako to čini štetu, on nije kriv. Ali odmah ću priznati da je istina samo sredstvo za postizanje cilja - dobrobiti ljudske rase. Ako se može pokazati da se govorenjem istine čovečanstvu nanosi povreda, tada tvrdoglavo pridržavanje istine postaje samo farisejska vrlina, duhovni ponos. Ali u moralnom životu Istina je, iako nije nepogrešiva, naš najsigurniji vodič, a oni koji tvrde da je treba potisnuti moraju biti spremni da iznesu nepobitne argumente u korist svog cilja. Ako ostane barem senka sumnje, njihov klijent, Laž, nije prikladan, a Istina ostaje u posedu savesti. Hajde sada da čujemo šta specijalci imaju da kažu. Prvo će govoriti zagovornici hrišćanstva protiv istine, a ja ću odgovoriti; a onda će zagovornici deizma izneti svoj slučaj. Ono što će oni nastojati da dokažu je da je čak i priznavanje istinitosti mojih tvrdnji nemoralno delo davati ih svetu. S druge strane, preuzimam obavezu da pokažem da je uništenje hrišćanstva od suštinskog značaja za interese civilizacije; a takođe i da čovek nikada neće dostići svoje pune moći kao moralno biće sve dok ne prestane da veruje u ličnog Boga i u besmrtnost duše.

„Hrišćanstvo je, dopuštamo, ljudsko po svom poreklu, pogrešno u svojim teorijama, varljivo u svojim pretnjama i nagradama“, kažu zagovornici hrišćanstva. "Isus Hrist je bio čovek sa svim manama i nesavršenostima proročkog karaktera. Biblija je jednostavno zbirka jevrejskih spisa. Čuda u Starom zavetu ne zaslužuju više pažnje od istoričara nego čuda u Homeru. Čuda u jevanđeljima su poput čuda u Plutarhovim životima, oni ne umanjuju vrednost biografije, a vrednost biografije ne umanjuje apsurdnost čuda Do sada idemo s vama, ali tvrdimo da je ova religija sa svim svojim zabludama pružila neprocjenjive usluge i da je u umovima ljudi tako neodvojivo povezana s čistoćom života i pravilima. moral, da je nemoguće napasti hrišćanstvo, a da ne napadneš sve što je dobro, sve što je čisto, sve što je lepo u ljudskoj prirodi niste se pridružili žrtvama pagana zar niste uvek govorili o njihovim drvenim duhovima i njihovim vodenim duhovima, i njihovim bogovima vode i neba? I zar niste izuli cipele kada ste ušli u džamiju, i zar niste, kada su vam dali verski blagoslov, uzvratili verski odgovor? A pošto biste mogli biti tako tolerantni prema divljacima, sigurno ćete biti još tolerantniji prema onima koji pripadaju vašoj rasi, prema onima koji poseduju plemenitiju religiju, i čije umove može nepažljiva reč naterati da najviše pate izuzetan bol. Ipak, napadate kršćanstvo, i napadate ga na pogrešan način. Trebali biste, u interesu vlastite stvari, pisati na takav način da se umovi postepeno osposobljavaju za razmišljanje i prevare na sumnju. Ne samo da je bezdušno i nehumano, takođe je nerazumno, isto tako je i nenaučno govoriti stvari koje će šokirati i ogaditi one koji počinju da se raspituju, a neukusno je šaliti se na teme koje se smatraju svetim sveto u očima mnogih promišljenih i kultiviranih ljudi. Trebalo bi da usvojite ton nevoljnosti i da demonstrirate, takoreći protiv svoje volje, greške popularne religije. Vernici barem imaju pravo zahtevati da ako razgovarate o ovim pitanjima na kojima se zasnivaju njihove nade u večnu sreću, to učinite ozbiljno i pristojno."

Na ovo odgovaram da religija Afrikanaca, bilo paganska ili muslimanska, odgovara njihovom intelektu, i da je stoga prava religija; a isto se može reći i za hrišćanstvo među neobrazovanim ljudima. Ali hrišćanstvo nije u skladu sa kultivisanim umom; može se prihvatiti ili bolje reći zadržati suzbijanjem sumnji i prokazivanjem istrage kao grešne. Stoga je to praznovjerje i treba ga uništiti. Što se tiče usluga koje je nekada pružao civilizaciji, ja ih radosno priznajem, ali je isti argument nekada mogao biti iznesen u korist proročišta u Delfima, bez kojeg ne bi bilo grčke kulture, pa stoga ni kršćanstva. Pitanje nije da li je kršćanstvo pomoglo civilizaciji naših predaka, već da li sada pomaže našoj. Čvrsto sam uvjeren da je sve što je štetno za intelekt štetno i za moralni život; i na ovom uverenju zasnivam svoje ponašanje u odnosu na hrišćanstvo. Ta religija je pogubna za intelekt; zahtijeva da se razum žrtvuje na oltaru; naređuje civilizovanim ljudima da veruju u legende o divljoj rasi. On postavlja užasnu sliku, prekrivenu prljavštinom i krvlju, u Svetinju nad svetinjama; razdire sveti veo istine na dvoje, uči da je Stvoritelj Univerzuma, ta uzvišena, ta nedokučiva moć, pokazao leđa Mojsiju i naredio Osiji da počini preljubu, a Jezekilu da jede balegu. Nema potrebe da se kaže ništa više. Takva religija je bogohulna i prljava. Neka mu se dive oni koji mogu. Ja, sa svoje strane, smatram svojom dužnošću da oslobodim njegovih okova koliko god mogu. U ovom trenutku moja savest govori jasno, i to će biti poslušano. Što se tiče načina i sredstava, koristiću argumente i stil koji najviše odgovara mojoj svrsi. Dosta je bilo pisanja implicitno i insinuirano; Ne verujem u njegovu korisnost i ne odobravam njegovu masku. Ne bi trebalo biti prevare u pitanjima vere. U svojim budućim napadima na hrišćanstvo koristiću najjasniji jezik koji sam u stanju da govorim.

Ismevanje je destruktivni instrument, a moja namera je da uništim. Ako čovek seče drvo, beskorisno je tražiti od njega da ne udara tako jako. Ali zato što se ismeva, ne znači da pišem samo iz zabave; a pošto rušim verovanje iz korena, to ne znači da sam ravnodušan prema bolu koji nanosim. Velike revolucije se ne mogu ostvariti bez mnogo muke i nekog zla. Nisu li Rimljanke patile kada su kršćani došli i oteli im bogove, i podigli njihove umove, kroz bol i tugu, na višu vjeru? Religija koju predajem je onoliko visoko iznad hrišćanstva koliko je ta religija bila superiornija od idolopoklonstva Rima. A kada se uporede relativne civilizacije dvaju doba, ovaj fetiš mastila i papira, ova sirijska knjiga nije, istina, ništa manje idol od onih kipova koji su obožavali Italijane i Grke. Kipovi su bili prekrasni kao kipovi; knjiga je divna kao knjiga; ali kipovi nisu sišli s neba; knjiga nije bila magična kompozicija; nosi oznake ne samo ljudske genijalnosti, već i ljudske izopačenosti i praznovjerja.

Što se tiče zagovornika deizma, oni priznaju da kršćanstvo nije prilagođeno mentalnom stanju tog doba; oni priznaju da Bibliju treba napadati kao što je Ksenofan napao Homera; oni priznaju da su basne o bogu koji oplodi ženu, o bogu koji živi na zemlji, ostaci paganskog praznovjerja; oni priznaju da je doktrina vječne kazne nespojiva sa pravdom, pa je stoga nespojiva s Bogom. Ali oni izjavljuju da kršćanstvo ne treba uništavati nego reformirati; da njegove varvarske elemente treba protjerati, i da ga onda, kao čisto bogosluženje, ponuditi svijetu. „Istina je“, kažu, „da je Bog idol, slika sačinjena od ljudskih ideja koja bi se superiornim bićima činila grubom i podlom za takvu svrhu kao što nam se čine drvo i kamen divljaka Ali ovo idolopoklonstvo je pogodno za moralnost čoveka, taj izuzetan oblik koji on podiže u svom umu, i pred kojim se klanja u molitvi, taj Bog čistoće i ljubavi, postaje njegov ideal. i primjer kao što su Grkinje postavljale kipove Apolona i Narcisa u svoje odaje da bi ljepota mramorne forme mogla ući u njihove utrobe kroz prozore njihovih očiju, tako se vječnim razmišljanjem o savršenstvu um oplemenjuje, a radnje koje se rađaju iz njega. su božanski I sigurno je slatka i utješna vjera da je iznad nas veliko i dobroćudno biće koje će, kada prođu tuge ovog života, uzeti. Kako može povrijediti ljude da vjeruju da će pravednici nagraditi i da će zli biti kažnjeni u budućem stanju za čestite, tako pune užasa za radnike bezakonja? Ne poričete toliku muku i neko zlo će biti uzrokovano? uništavanjem ovog vjerovanja; a šta imaš da pokažeš na drugoj strani? Šta ćete staviti u ravnotežu? Zamislite kako je strašno čak i od jednog ljudskog bića oduzeti nade u budući život.

"Svi ljudi ne mogu biti filozofi; svi se ne mogu sa snagom i smirenošću pomiriti sa smrtnom presudom duše. Uništenje ima možda više užasa za um nego sama vječna kazna. O, ne čini srce siročetom, ne bacaj ga nago i plačući nad svijetom ne oduzimaj ga od oca, ne ubijaj njegove nade u vječni dom! otišle pred njima u grob, jadne nesrećne žene čija je ljepota izblijedjela, koje nemaju ko da se brine za njih na zemlji, čija je jedina sreća u nadi da će se, kada im život završi, ponovo spojiti sa onima koje su izgubili. I hoćete li oduzeti tu nadu, ima ljudi koji su cijeli svoj život proveli u disciplini i samoograničenju da bi mogli biti nagrađeni u budućem stanju? iluzija, da bi bolje uradili da se smeju, da piruju i da kažu "Hajde da se veselimo, jer sutra ćemo umreti" ima ljudi koje strah od kazne u budućem životu odvraća od poroka? od kriminala. Hoćete li se usuditi širiti doktrinu koja oslobađa sva ograničenja i prepušta ljude bijesu njihovih strasti? Istina je da nismo demoralisani ovim vjerovanjem u bezličnost Boga i izumiranje duše; ali bi to bilo opasno vjerovanje za one koji su izloženi jakim iskušenjima i čije umove kultura nije podigla do religije dostojanstva i samokontrole.

Prije svega, priznajem da obožavanje i kontemplacija čovjekolikog, ali idealnog Bića mora imati, putem zakona oponašanja, oplemenjujući učinak na um idolopoklonika, ali samo dok vjerovanje u takvo Biće usklađuje se sa intelektom. Pokazalo se da je ova teorija o dobroćudnom Bogu u suprotnosti sa zakonima prirode. O drvetu moramo suditi po plodovima; moramo suditi o tvorcu prema onome što je napravio. Autor svijeta je izmislio ne samo dobro nego i zlo u svijetu; izmislio je okrutnost; izmislio je grijeh. Ako je izmislio grijeh, kako može biti drugačije nego grešan? A ako je izmislio okrutnost kako može biti drugačije nego okrutan? Od ove neumoljive logike možemo pobjeći samo odustajanjem od hipoteze o ličnom Kreatoru. Oni koji vjeruju u Boga ljubavi moraju zatvoriti oči pred fenomenima života ili iskriviti svemir kako bi odgovarao njihovoj teoriji. Ovo je, suvišno je reći, štetno za intelekt; sve što je štetno za intelekt, štetno je za moral; i stoga je vera u Boga ljubavi štetna za moral. Obožavanje Boga mora se svrstati u one privremene načine, glad, rat, ropstvo, nejednakost uslova, želju za dobitkom, koje priroda koristi za razvoj čovjeka, a koje ona odbacuje kada su joj poslužili kao stolar mijenja svoje alate u različitim fazama svog rada.

Ukidanje ove drevne i uzvišene vjere; svrgavanje Boga; nestanak pobožnosti kao ličnog osjećaja; uništenje Slika napravljenog od zlatnih misli u prefinjenom obliku Idealnog čovjeka, i nježno ugrađenog u ljudsko srce - čini se da su to zla, a takva su nesumnjivo. Ali ponašanje je izbor zala. Ne možemo učiniti ništa što je isključivo i apsolutno dobro. Le genre humain n'est pas place entre le bien et le mal, mais entre le mal et le pire . Nijedan korisni izum se ne može uvesti a da neka grana industrije ne bude ubijena i da se stotine dostojnih ljudi ne bace u svijet, bez zanimanja. Sve mentalne revolucije praćene su katastrofama. Mumrije i masakri njemačke reformacije, iako su bili poznati samo naučnicima, jedva da su bili manje užasni od onih u Parizu 1793. godine, a oba perioda ilustruju isti zakon. Posjedujem činjenice koje bi mi omogućile da pokažem da je ukidanje trgovine robljem, tog besmrtnog i slavnog događaja, uzrokovalo smrt mnogih hiljada robova, koje su stoga zapravo ubili Sharp, Clarkson, Wilberforce i njihovi sljedbenici. . Ali ukidanjem su od tada spašeni milioni života. Prva generacija je patila; zarobljenici su hvatani da bi ih prodali, a tržište ugušeno i ubijano. Ovo je nesumnjivo bilo zlo. Ali onda su ratovi za stvaranje robova završili i nastupio je mir. Na isti način tvrdim da čak i ako sadašnja generacija bude povrijeđena ukidanjem postojećih vjera, ipak bi ukidanje bilo opravdano. Sljedeće generacije bi disale u atmosferi istine umjesto da budu odgajane u atmosferi laži, a mi koji smo tako duboko dužni svojim precima preuzeli smo obaveze prema svome potomstvu. Pročistimo, dakle, zrak, i ako svjetlost ubije nekoliko bolesnih biljaka koje su se naviknule na nečistoću i tamu, moramo se tješiti razmišljanjem da je u prirodi uvijek tako i da smo od dva zla izabrali ono koje je najmanje.

Ali opasnosti od Istine nisu tako velike kao što se obično pretpostavlja. Često se kaže da kada bi se strahovi od paklene vatre iznenada uklonili, ljudi bi se bez ograničenja napustili svojim sklonostima i apetitima; da će bezobzirnost i očaj zavladati ljudskim rodom, a društvo će se raspasti. Ali vjerujem da strahovi od paklene vatre jedva da uopće imaju bilo kakvu moć na zemlji, i da kada djeluju na ljudski um, to je da ga učine pobožnim, a ne da ga učine dobrim. Metafizička teorija ne može obuzdati bijes strasti: isto tako pokušati vezati lava paučinom. Prevencija zločina, poznato je, ne zavisi od težine, već od sigurnosti odmazde. Kao što zločinac često bude oslobođen od porote jer su kazne zakona nesrazmjerne veličini prekršaja, tako su đavolski zakoni koji izriču vječnu kaznu za prolazne grijehe ublaženi sistemom besplatnih pomilovanja koji ih lišava bilo kakvu efikasnost koju su nekada posedovali. Kakva bi bila korist od zakona protiv ubistva ako bi osuđeni zločinac mogao dobiti svoju slobodu izvinjavanjem kraljici? Ipak, takav je kršćanski sistem, koji je, iako u jednom smislu lijep zbog svoje milosti, također nemoralan zbog svoje popustljivosti. Pretpostavka da su užasi paklene vatre suštinski ili čak pogoduju dobrom moralu suprotstavljena je istorijskim činjenicama. U mračnom veku nije bilo muškarca ili žene, od Škotske do Napulja, koji su sumnjali da su grešnici poslani u pakao. Religija koju su imali bila je ista kao i naša, s tim izuzetkom da su svi vjerovali u nju. Stanje Evrope u toj pobožnoj epohi ne treba opisivati.

Društvo se ne održava pretpostavkama teologije, već onim moralnim osjećajima, tim društvenim vrlinama, koje su ljude uzdigle iznad životinja, koje su sada instinktivne u našoj prirodi, i kojima je intelektualna kultura naklonjena. Jer, kako postajemo sve više i više prosvetljeni, sve jasnije uočavamo da je sa celokupnom ljudskom populacijom kao što je bilo sa prvobitnim klanom; dobrobit svakog pojedinca zavisi od dobrobiti zajednice, a dobrobit zajednice zavisi od dobrobiti svakog pojedinca. Naša savjest nas uči da je ispravno, razum nas uči da je korisno, da ljudi treba da žive po Zlatnom pravilu. Ovakvo vođenje života stoga svakom čovjeku nalažu njegovi vlastiti instinkti, a također i glas popularnog mišljenja. Ne mogu biti srećni oni koje njihovi bližnji mrze i preziru; a što se tiče onih, odmetnika društva, koji se, poput domaćih životinja koje divljaju, skupljaju stada na tajnim mjestima i, vjerni samo svojoj družini, ratuju protiv čovječanstva, Zakon, koji se rijetko izbjegava, Zakon, koji nikada ne oprašta, juri ih od jazbine do jazbine, i čini im živote punim jada kao što su puni zločina.

Sadašnja religija je indirektno suprotna moralu, jer je suprotna slobodi intelekta. Ali to je takođe direktno štetno za moral izmišljanjem lažnih i kopile vrlina. Jedna činjenica mora biti poznata svima onima koji imaju bilo kakvo iskustvo o ljudskoj prirodi - iskreno religiozan čovjek je često izuzetno loš čovjek. Pobožnost i porok često žive zajedno u istom stanu, zauzimaju različite odaje, ali ostaju uvek u najprijateljskim odnosima. Niti ima nečeg značajnog u ovome. Religija je samo odanost: jednako je iracionalno očekivati ​​da čovjek bude čestit zato što ide u crkvu, kao što bi bilo očekivati ​​od njega da bude čestit jer je išao na sud. Njegov kralj, istina, zabranjuje nemoral i prevaru. Ali glavne vrline koje se traže su denominacija lizavac - ono što se naziva "ponizno i ​​skrušeno srce". Kada hrišćanin zgreši kao čovek, on pravi nadoknadu kao dvorjanin. Kada povrijedi bližnjega, češće ide u crkvu, moli se više, čita veliki broj poglavlja u Bibliji i tako vjeruje da je očistio grijehe koji su mu položeni. račun. To je, dakle, nemoral religije kakva sada postoji. Ona stvara vještačke vrline i suprotstavlja ih stvarnim porocima. Djeca se uče da rade to i to, ne zato što je to dobro, već da bi ugodili kralju. Kada kršćani budu obaviješteni da se ne samo našim fizičkim već i moralnim postupcima upravlja nepromjenjivim zakonom i da je zlo postupanje s umom, kao i zlo postupanje s tijelom, kažnjeno gubitkom sreće i zdravlja, oni vape protiv doktrina koja je tako pravedna i tako stroga. Oni su poput mladih rimskih plemića koji su se žalili kada su Tarkvini protjerani, govoreći da je kralj ljudsko biće, da može biti ljut i opraštati, da ima mjesta za naklonost i dobrotu, ali da je zakon gluv i neumoljiva stvar -- leges rem surdam inexorabilem esse ; da ne dozvoljava opuštanje i popustljivost -- nihil laxa-menti nec veniae habere , i da je opasna stvar za slabe i pogrešne ljude da žive samo od svog integriteta -- periculosum esse in tot humanis erroribus sola innocentia vivere . Kršćani vjeruju da su aristokratija neba na zemlji; oni su primljeni na duhovni sud, dok milioni ljudi u stranim zemljama nikada nisu predstavljeni. Kleknu i kažu da su jadni grešnici, a srca im se grče od gnusnog ponosa. Jadne zaljubljene budale! Njihova servilnost je stvarna, i njihova drskost je stvarna, ali njihov kralj je fantom, a njihova palata je san.

Čak i kod kršćana relativno besprijekornog života njihova religija je štetna. To uzrokuje rasipanje moralne snage. Postoje strasne želje za vrlinom, čežnje za dobrim, koje se s vremena na vreme poput svetog duha spuštaju na sve kultivisane umove, i iz kojih, ma koliko čudno izgledalo, nisu isključeni ni slobodoumnici. Kada takav impuls oživi bezbožnika, on ga troši u službu čovječanstva; hrišćanin ga troši na zrak; posti, bdi i moli. A šta je cilj svih njegovih molbi i selama? Reći će vam da pokušava spasiti svoju dušu. Ali najčudnija karakteristika u ovom slučaju je ovo. On ne samo da misli da je mudro i mudro s njegove strane poboljšati svoje izglede za sreću u budućem stanju; smatra je najplemenitijom od svih vrlina. Ali nema velike zasluge u brizi o vlastitim interesima, bilo na ovom ili onom svijetu. Čovjek koji vodi istinski religiozan život da bi otišao u raj nije za divljenje više od čovjeka koji vodi redovan i marljiv život da bi zaradio bogatstvo u gradu; a čovjek koji nastoji osigurati nebesko naslijeđe odlaskom u crkvu, čitanjem poglavlja u Bibliji, porodičnim molitvama i izgovaranjem milosti u falsetu licemjerno zatvorenih očiju, nije iznad nivoa onih koji se laskaju i laskati orijentalnim dvorovima kako bi stekli monopol ili imenovanje.

Stara poslovica važi iu religioznom kao iu običnom životu, da je samoodržanje prvi zakon prirode. Sve dok ljudi vjeruju da postoji bog ili kralj koji će poslušati njihove molitve i koji će se predomisliti na njihov zahtjev; sve dok veruju da mogu dobiti dvorac u nebeskoj Belgraviji, sve dok će dužnosti dvorjana stavljati iznad dužnosti čoveka, dokle god će verovati da je laskanje ugodno Svevišnjem, dokle god će oni će vjerovati da se mogu ogriješiti o zakon i izbjeći kazne zakona, sve dok će vjerovati da se djela odanosti mogu uravnotežiti s djelima nemorala, tako dugo će činiti sebičnost je vrlina, a spasenje duše viši princip ponašanja od društvene ljubavi. Ali kada se vjera u ličnog boga ugasi; kada se molitva i pohvala više ne čuju; kada je univerzalno vjerovanje da s tijelom umire duša, tada lažni moral teologije više neće odvesti ljudski um na krivi put. Pobožnost i vrlina će postati identični. Želja za činjenjem dobra koja se javila u nuždi, a koju su razvile nade u nebesku nagradu, sada je instinkt ljudske rase. Te nade i iluzije poslužile su kao skela i sada se mogu bezbedno ukloniti.

Uvijek će biti entuzijasta za vrline kao što ih ima sada, ljudi koji ukrašavaju i čiste svoje duše pred ogledalom svoje savjesti i koji teže da postignu idealnu izvrsnost u svojim postupcima i svojim mislima. Ako se takvim ljudima kao što su ovi oduzme nada u besmrtnost, hoće li se njihova priroda preobraziti? Hoće li se oni koji su gotovo anđeli odmah pretvoriti u zvijeri? Hoće li trezni postati pijanice? Hoće li čednost postati senzualna? Hoće li pošteni postati prevarant? Hoće li marljivi postati besposleni? Hoće li pravednici voljeti ono što su naučili da se gnušaju? Hoće li se oni koji su teškom borbom osvojili trezvenu sreću vrline vratiti bijedama poroka kojima malo ljudi u jednom ili drugom trenutku nije bilo zaneseno? No; proći će kroz nekoliko sati nevolje; oni će nositi još jednu iluziju u grob; nije prvi koji su sahranili, ne prvi za kojim su oplakivali. A onda, više nesposobni da se nadaju sebi, nadati će se budućnosti ljudske rase: nesposobni da vjeruju u ušnog Boga koji sluša ljudske molbe, kovaće zlato svojih srca u korisna djela umjesto da ga spaljuju kao tamjan pred zamišljenim tronom.

Mi ne želimo da istrijebimo religiju iz života čovjeka; želimo mu da ima religiju koja će biti u skladu s njegovim intelektom i koju će istraživanje ojačati, a ne uništiti. Želimo mu, zapravo, dati religiju, jer za sada ima mnogo onih koji je nemaju. Učimo da postoji Bog, ali ne Bog antropoidne sorte, ne Bog kome se udovoljava komplimentima u prozi i stihovima, i čije atribute mogu katalogizirati teolozi. Bog je toliko velik da ga mi ne možemo definisati. Bog je toliko velik da se ne udostoji da ima lične odnose sa nama ljudskim atomima koji se zovemo ljudi. Oni koji žele da obožavaju svog Stvoritelja moraju ga obožavati kroz čovečanstvo. Takva je, jasno je, shema Prirode. Mi smo stavljeni pod sekundarne zakone i njih se moramo pridržavati. Razvijati do krajnjih granica našu genijalnost i našu ljubav, to je jedina prava religija. Činiti ono što zaslužuje da bude napisano, pisati ono što zaslužuje da se čita, neguje bolesne, tješiti ožalošćene, oživljavati umorne, održavati hram tijela čistim, njegovati božanstvo u nama, biti vjerni intelektu, odgajati one moći koje su nam povjerene i koristiti ih u službi čovječanstva, to je sve što možemo učiniti. Tada će se naši elementi raspršiti i svemu je kraj. Sve je na kraju za jedinicu, sve je na kraju za atom, sve je na kraju za trun od krvi i mesa sa malom iskricom instinkta koju naziva svojim umom, ali sve nije na kraju za stvarni Čovek, istinsko Biće, onaj slavni. Mi učimo da je duša besmrtna; učimo da postoji budući život; učimo da postoji raj u dalekim vijekovima; ali ne za nas pojedinačne korpuskule, ne za nas točkice oživljenog želea, već za Onoga čiji smo elementi, i koji, iako nestanemo, nikada ne umire, već raste iz perioda u period i udruženim naporima pojedinačnih molekula zvanih ljudi, ili onih grupa ćelija koje se zovu nacije, uzdiže se prema Božanskoj moći koju će konačno postići. Naša religija je dakle Vrlina, naša nada je položena u sreću našeg potomstva; naša vjera je savršenstvo čovjeka.

Doći će dan kada će evropski Bog iz devetnaestog veka biti klasifikovan sa bogovima Olimpa i Nila; kada će surplice i sakramentalne ploče biti izložene u muzejima; kada će medicinske sestre prenositi djeci legende kršćanske mitologije kako im sada pričaju bajke. Doći će dan kada će se sadašnje vjerovanje u vlasništvo nakon smrti (jer egzistencija nije vlasništvo, a najdraža svojina od svih?) smatrati čudnom i sebičnom idejom, baš kao što se smiješimo divljem poglavici koji vjeruje da će njegova plemenitost biti nastavljen u svijetu ispod zemlje, i da će mu tamo prisustvovati njegove konkubine i robovi. Doći će dan kada će čovječanstvo biti kao Porodica šume, koja je vjerno živjela u sebi prema Zlatnom pravilu da ne bi umrla. Ali Ljubav ne Strah će ujediniti ljudsku rasu. Svijet će postati nebeska Komuna u koju će ljudi donijeti najdublje blago svojih srca, u kojoj neće zadržati za sebe čak ni nadu, čak ni sjenu radosti, već će se svega odreći za cijelo čovječanstvo. S jednom vjerom, s jednom željom, oni će zajedno raditi na Svetom Stvaru - izumiranju bolesti, izumiranju grijeha, savršenstvu genija, savršenstvu ljubavi, izumu besmrtnosti, istraživanju beskonačnog i osvajanje kreacije.

Vi blagosloveni koji ćete naslijediti to buduće doba o kojem možemo samo sanjati; vi čista i blistava bića koja ćete nas naslijediti na zemlji; kad okreneš pogled na nas jadne divljake, koji grizu zemlju za svoj svagdašnji kruh, jedući meso i krv, obitavajući u podlim tijelima koja nas svakodnevno srozavaju na nivo zvijeri, izmučeni bolovima i životinjskim sklonostima, zakopani u sumorna praznovjerja, neznajući o prirodi koja nas još drži u svojim okovama; kada čitate o nama u knjigama, kada razmišljate o tome šta smo, i poredite nas sa sobom, zapamtite da upravo nama dugujete temelj svoje sreće i veličine, nama koji sada u našim bibliotekama i laboratorijama i zvezdama kule i prostorije za seciranje i radionice pripremaju materijale ljudskog rasta. A što se nas samih tiče, ako smo ponekad skloni da požalimo što je naša sudbina bačena u ovim nesrećnim danima, sjetimo se koliko smo sretniji od onih koji su živjeli prije nas prije nekoliko stoljeća. Radni čovjek danas uživa u više luksuza nego kralj Engleske u anglosaksonsko doba; a na njegovoj komandi su intelektualna užitka, koja do malopre nisu mogli steći najučeniji u zemlji. Sve ovo dugujemo trudovima drugih ljudi. Sjetimo ih se stoga sa zahvalnošću; slijedimo njihov slavni primjer dodajući nešto novo u znanje čovječanstva; platimo budućnosti dug koji dugujemo prošlosti.

Svi ljudi zaista ne mogu biti pjesnici, pronalazači ili filantropi; ali svi ljudi se mogu pridružiti tom gigantskom i božanstvenom djelu, napretku stvaranja. Ko poboljša svoju vlastitu prirodu, poboljšava univerzum čiji je dio. Onaj ko nastoji da savlada svoje zle strasti - podle ostatke starog četvoronožnog života - i ko neguje društvene naklonosti: onaj ko nastoji da poboljša svoje stanje i da svoju decu učini mudrijim i srećnijim od sebe; kakvi god bili njegovi motivi, on neće živeti uzalud. Ali ako tako postupa ne iz puke razboritosti, ne u uzaludnoj nadi da će biti nagrađen na drugom svijetu, već iz čistog osjećaja dužnosti, kao građanin prirode, kao patriota planete na kojoj živi, ​​onda će naša filozofija koja mu se nekada činila tako hladna i nevesela, postaće religija srca i uzdići će ga do neba; vrline koje su za njega nekada bile samo apstraktni izrazi postaće obdareni životom i lebdeće oko njega poput anđela čuvara, razgovarajući s njim u njegovoj samoći, tješeći ga u njegovim nevoljama, učeći ga kako da živi i kako da umre. Ali ovaj uslov se ne može lako postići; kao što su sveci i proroci često bili primorani da praktikuju duga bdenja, postove i molitve pre nego što bi na njih pali zanos i kada bi se pojavile njihove vizije, tako se Vrlina u svom najčistijem i najuzvišenijem obliku može steći samo strogim i dugotrajnim kultura uma. Osobe sa slabim i neobučenim intelektom mogu živjeti po svojoj savjesti; ali će sama savjest biti manjkava. Negovanje intelekta je stoga religiozna dužnost; a kada ljudi pošteno priznaju ovu istinu, religija koja uči da se intelektu ne treba vjerovati i da on treba biti podređen vjeri, neizbježno će pasti.

Mnogo smo pisali o izumima i otkrićima i transformacijama ljudske prirode koji se nikako ne mogu dogoditi u godinama koje tek dolaze, jer smatramo da je dobro da svijetla, ali daleka budućnost uvijek bude prisutna u očima čovjeka. Ali sada ćemo razmotriti postojeću generaciju i ukazati na posao koji se mora obaviti i u kojem bi svi prosvećeni ljudi trebali da učestvuju. Hrišćanstvo mora biti uništeno. Civilizirani svijet je prerastao tu religiju i sada je u stanju Rimskog carstva u paganskim danima. Hladnodušna nevera iznad, grozno praznoverje dole, škola Plutarha koji nastoje da pomire bajke jednog varvarskog naroda sa činjenicama nauke i uzvišenim shvatanjima filozofije; mnoštvo augura koji se ponekad nasmeju kada se sretnu, ali koji su češće skloni da uzdahnu, jer su uglavnom ozbiljni i vredni ljudi. Ulazeći u Crkvu u mladosti, prije nego što se njihov um formirao, prekasno otkrivaju šta je to što obožavaju, a budući da ne mogu reći istinu, a puštaju svoje žene i djecu da gladuju, primorani su da vode život koji je laž. Kakvo je ovo stanje u društvu u kojem je "slobodoumnik" izraz zloupotrebe i u kojem se sumnja smatra grijehom! Ljudi imaju odaju Plavobradog u svojim mislima koju se ne usuđuju otvoriti; oni imaju vjeru koju se ne usuđuju ispitati da ne bi bili prisiljeni da je odbace od njih u preziru. Bogosluženje je konvencija, crkve su izložbe, mjesta zadatka, otrcani saloni u kojima se održava parohijalna "kod kuće", a ugledni trgovci izlažu svoje kćeri u drvenim tezgama. O čudesna, grozna i božanska religijo! Ti uzdižeš naša srca od briga zajedničkog života, prenosiš nas u nevidljivi svijet, nosiš nas uvis u taj uzvišeni hram neba gdje obitava Zastrti Bog, kojeg smrtno oko nikada ne može vidjeti, kojeg smrtni um nikada ne može shvatiti. Kako si pao! Kako si degradiran! Ali to će biti samo neko vrijeme. Sada smo u sumornoj pustinji koja razdvaja dva doba Vjerovanja. Nova era je blizu.

Netačno je reći „teologija nije progresivna nauka“. Obožavanje duhova predaka, obožavanje paganskih božanstava, obožavanje jednog boga, uzastopni su periodi napretka u nauci o božanstvu. I u istoriji te nauke, kao iu istoriji svih drugih, može se uočiti jedna zanimljiva činjenica. Oni koji ruše uspostavljeni sistem primorani su da napadnu njegove osnivače i da pokažu da je njihov metod neispravan, da je njihovo razmišljanje pogrešno, da su njihovi eksperimenti nepotpuni. Pa ipak, ljudi koji stvaraju revoluciju stvoreni su kao ljudi čije doktrine ruše. Ptolomejev sistem je zamijenjen Kopernikovim sistemom, ali Kopernik je bio Ptolomej iz šesnaestog vijeka. Na isti način, mi koji napadamo kršćansku vjeru smo pravi nasljednici prvih kršćana, iznad kojih smo uzdignuti napretkom od hiljadu osamsto godina. Kao što su oni propovijedali protiv bogova koji su napravljeni od kamena, tako i mi propovijedamo protiv bogova koji su napravljeni od ideja. Kako su njih nazivali ateistima i bogohulnicima, tako smo i mi. I da li je naš zadatak teži od njihovog? Istina, nemamo iste stimulanse za ponuditi. Ne možemo prijetiti da će svijet biti uništen; ne možemo podmititi naše obraćenike rajem, ne možemo ih natjerati da drhte paklom. Ali iako naša religija izgleda previše čista, previše nesebična za čovječanstvo, to zapravo nije tako, jer živimo u plemenitom i prosvijećenom dobu. U vrijeme Rimljana i Grka kršćanska je vjera bila najviša do koje je običan narod mogao doći. Vjeru poput one stoika i saduceja mogli su prihvatiti samo kultivirani umovi, a kultura je tada bila ograničena na nekolicinu odabranih. Ali sada znanje, sloboda i prosperitet pokrivaju zemlju; u protekla tri stoljeća ljudska vrlina se stalno povećava, a čovječanstvo je spremno da primi višu vjeru. Ali da bismo izgradili prvo moramo uništiti. Ne samo sirijsko praznovjerje mora biti napadnuto, već i vjera u ličnog Boga, što izaziva ropsko i orijentalno stanje uma; i vjerovanje u posthumnu nagradu koja izaziva sebično i usamljeno stanje srca. Ova vjerovanja su, dakle, štetna za ljudsku prirodu. Umanjuju njegovo dostojanstvo; zaustavljaju njegov razvoj; izoluju njegove naklonosti.

Nećemo poreći da su mnoga lijepa osjećanja često pomiješana s vjerom u lično Božanstvo, i sa nadom u sreću u budućem stanju; ipak držimo da, koliko god rafinirani izgledali, oni su sebični u srži i da će ih, ako se uklone, zamijeniti osjećaji plemenitije i čistije vrste. Ne mogu se ukloniti bez uznemiravanja i uznemirenosti; ipak su tuge koje su tako izazvane spasonosne i uzvišene. Vrhovna i tajanstvena Moć pomoću koje je svemir stvoren i od koje je određen da upravlja svojim tokom prema utvrđenom i nepromenljivom zakonu; onog groznog kome je vulgarno moliti se, o kome je besposleno i nepošteno raspravljati i raspravljati, o kome se nikada ne bismo smeli usuditi da mislimo osim sa poniznošću i strahopoštovanjem; da je Nepoznati Bog odredio da se čovječanstvo uzdigne nesrećom, a da sreća izraste iz jada i bola.

Dajem univerzalnoj istoriji čudan, ali istinit naslov - Mučeništvo čoveka. U svakoj generaciji ljudska rasa je bila mučena da bi njihova djeca mogla profitirati od njihovih nevolja. Naš vlastiti prosperitet je utemeljen na agoniji prošlosti. Je li stoga nepravedno da i mi patimo za dobrobit onih koji će doći? Glad, pošast i rat više nisu neophodni za napredak ljudske rase. Ali sezona duševnih muka je blizu, i kroz to moramo proći kako bi se naše potomstvo uzdiglo. Duša se mora žrtvovati; nada u besmrtnost mora umreti. Slatka i šarmantna iluzija mora biti oduzeta ljudskoj rasi, jer mladost i ljepota nestaju da se nikada ne vrate.

Izvor

William Winwood Reade, Mučeništvo čoveka

Karta nuklearne bombe pokazuje uticaj ruskog oružja na zemlje NATO-a

Nedavna eskalacija rusko-ukrajinskog rata dovela je do sve većeg broja govora o nuklearnom ratu, posebno nakon ponovljenih pretnji ruskog predsednika Vladimira Putina zemljama NATO-a. Newsweek se bavio uticajem ruskog nuklearnog oružja na prestolnice američkih NATO saveznika.

Putin je u septembru snizio prag upotrebe nuklearnog oružja rekavši: "Ovo uključuje strateške i taktičke avione, kao i krstareće rakete i dronove, hipersonična i druga vozila za dostavu. Rusija zadržava pravo upotrebe nuklearnog oružja u slučaju agresije, uključujući ako neprijatelj koji koristi konvencionalno oružje predstavlja kritičnu pretnju."

Od tada se veruje da je Velika Britanija odobrila Ukrajini da ispaljuje projektile koje je isporučilo londonsko ministarstvo odbrane na rusku teritoriju.

Newsweek je koristio mape koje je izradio Alex Wellerstein, profesor i istoričar nuklearne tehnologije, kako bi procenio kakav bi bio učinak ako bi Moskva napala svojim R-36M2 (takođe poznatim kao SS-18 Satan), jednom od najvećih i najmoćnijih teških interkontinentalnih balističkih raketa (ICBM) ikada napravljenih.

                                  
Satan Može proizvesti ekvivalent od 20 megatona (20.000 kilotona) TNT eksploziva i ima domet do 10.000 milja.

Radijus vatrene lopte (unutrašnji žuti krug), u kojem bi sve isparilo, intenzivna toplota koja se penje na milione stepeni F, dostigao bi oko 15,1 kvadratnih milja. Umereniji radijus oštećenja eksplozijom (unutrašnji sivi krug), koji pokriva 442 kvadratne milje eksplozije, uništio bi stambene zgrade i verovatno bi izazvao široko rasprostranjene požare.

Svako u krugu od 2.360 kvadratnih milja od eksplozije (radijus termičkog zračenja: širi narandžasti krug) bio bi u opasnosti da zadobije opekotine trećeg stepena po celoj koži, "često bezbolne jer uništavaju živce protiv bolova", što može uzrokovati ozbiljne ožiljke, onesposobljenje i zahteva amputaciju.

Unutar radijusa oštećenja od lagane eksplozije (širi sivikrug), 3.490 kvadratnih milja od eksplozije, treba očekivati ​​da će stakleni prozori puknuti, što može uzrokovati povrede. ( Utiecaj istog oružja na američke gradove pogledajte ovde) .

Newsweek je kontaktirao ministarstva odbrane SAD-a i Rusije putem e-pošte za komentar. Također je kontaktirao NATO, putem online kontakt forme, za komentar.

London, UK

U Londonu, gde se u proseku nalazi 13.167.093 ljudi u punom opsegu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u bilo kojem periodu od 24 sata, oko 3.941.740 ljudi bi umrlo, a 4.616.650 bi zadobilo povrede.

Berlin, Nemačka

Oko 2.011.330 ljudi bi umrlo, dok bi 1.568.280 zadobilo povrede u Berlinu, gde je u proseku 4.452.381 osoba u punom rasponu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u bilo kojem periodu od 24 sata.

Pariz, Francuska

U svakom datom periodu od 24 sata u Parizu, u prosjeku ima 11.648.592 ljudi u punom rasponu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije. Procjenjuje se da bi 4.957.180 umrlo, a 4.616.650 bi zadobilo povrede.

Ottawa, Kanada

U Otavi, gde se u proseku nalazi 1.302.359 ljudi u punom opsegu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u bilo kojem periodu od 24 sata, 586.940 bi umrlo, a 427.990 bi bilo povređeno.

Rim, Italija

Oko 1.852.110 ljudi bi umrlo, a 1.399.340 bi zadobilo povrede u Rimu, gdje se u prosjeku nalazi 4.420.652 osobe u punom opsegu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije.

Amsterdam, Holandija

Amsterdam bi pretrpeo oko 1.108.930 smrtnih slučajeva i 1.792.920 povređenih. U bilo kojem periodu od 24 sata, u prosjeku se nalazi 5.639.453 ljudi u punom rasponu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u gradu.

Ankara, Turska

U bilo kom periodu od 24 sata, u Ankari je u proseku 4.191.361 osoba u punom opsegu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije, gde bi bilo 2.229.850 mrtvih i 1.308.820 povređenih.

Varšava, Poljska

Oko 1.371.450 ljudi bi umrlo, a 957.820 ljudi bi zadobilo povrede u Varšavi. U bilo kom periodu od 24 sata, u proseku je 3.117.151 osoba u punom rasponu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije.

Madrid, Španija

U Madridu bi poginulo 2.664.160 ljudi, a 2.093.680 bi bilo povrijeđeno. U bilo kojem periodu od 24 sata, u prosjeku je 6.375.201 osoba u punom rasponu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u gradu.

Bukurešt, Rumunija

U proseku je 2.884.498 ljudi u punom opsegu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u bilo kom periodu od 24 sata u Bukureštu, gde bi 1.463.540 umrlo, a 782.510 bi bilo povređeno.

Stokholm, Švedska

U Švedskoj bi, procjenjuje se, 838.540 ljudi umrlo, a 647.150 bi zadobilo povrede. U svakom datom periodu od 24 sata, u prosjeku se nalazi 1.867.060 ljudi u punom rasponu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u gradu.

Helsinki, Finska

U Helsinkiju je 1.249.210 ljudi u punom opsegu eksplozije (sva četiri kruga) simulirane detonacije u bilo kojem periodu od 24 sata. Oko 498.480 bi umrlo, a 442.240 bi bilo povređeno.

San naš nasušni

Max Ernst, ilustracija za prvo izdanje Bretonovog eseja Spojeni sudovi, Editions des Cahiers Libres, Paris, 1932.

Aleksa Golijanin
La vida es sueño

Stojim sa M. na Savskom nasipu, iznad keja, ovde u blokovima, u savršeno bistroj, zvezdanoj noći. Ona mi pokazuje rukom ka nebu i kaže: „Sazvežđe Četiri firme.“
Sve je i dalje tako mirno, spokojno. Lepo mi je s njom, iako samo stojimo jedno pored drugog, kao i u stvarnosti, na distanci. (U stvarnosti smo miroljubivi antipodi. Ona je zaista uvek u nekom „biznisu“.)
* Ulazim u pekaru preko puta supermarketa i kažem: „Jednu kiflu s pogledom.“
* Samo reči, savršeno razgovetne, u snu: „Kada telo stane, senka ide dalje.“

Ovo poslednje možda ima veze s nečim što sam čitao tih dana, ali ne znam s čim. (Možda s Pesoom?) Možda i nema, nego samo tako zvuči, kao neka „literatura“.

Nekoliko starih beleški, iz vremena kada nisam ni slutio da bi se jednog dana mogla pojaviti knjiga Adornovih snova. Njegovo zanimanje za snove nije nikakva novost; treba samo pogledati Minima moralia ili neke njegove eseje o književnosti. Ali ta knjiga je ipak bila iznenađenje. Ništa napabirčeno od nekog sa strane, nego izbor snova koji je napravio sam Adorno, s namerom da o tome napiše i jedan esej. Ali, nije stigao: poslednji zabeleženi san je onaj od 12. aprila 1969, a Adorno je umro 6. avgusta iste godine. Ipak, iako nedovršena, knjiga je pravi mali biser. Zanimljiva je iz mnogo razloga, o čemu sam napisao i poseban tekst za naše izdanje, ali njen možda najveći kvalitet je to što vas poziva da i sami obratite malo više pažnje na taj deo svog života – prilično veliki, ali s kojim su skoro sve veze pokidane.

Kao što kaže jedna talmudska izreka, svaki neprotumačen san je kao neotvoreno pismo. Ali ne nužno i doslovno „protumačen“, na neki usiljen, čisto cerebralan način. Nekada obavimo i to, u hodu, ponekad i malo rigoroznije, kao što se osvrćemo i na svako drugo iskustvo koje nas dovoljno zaokupi. Kako nismo formirani u kulturi u kojoj se bavljenje snovima podrazumeva, zato što je tako očigledno reč o vitalnom delu stvarnosti, onda pomaže makar samostalni laički trening – čitanje Frojda i drugih (Tumačenje snova, pre svega, gde vas samo čitanje, nezavisno od toga da li je dr Frojd baš u svemu u pravu, uvlači u „proces“, u intenzivnije snevanje, odnosno, u nešto lakše prisećanje onoga što ste sanjali). Uviđate veze, ako ne uvek i ceo lanac značenja, opet se suočavate s nečim, bilo to prijatno, neprijatno ili razdiruće. Misao prosto teče dalje („Kada telo stane…“). Naučite i da se ne plašite svojih misli, himera, poriva – svojih ponora. Ali stvar je u boljem dosluhu sa snom, sa samim sobom, sa stvarnošću kao celinom. Dosluh, to je ovde prava reč. To mora da radi stalno.

Ali kako, s toliko ometanja, distrakcija, prisila, zurenja u ekran? Pored svih spoljašnjih pritisaka, sami prezasićujemo sve ulazne pore, doslovno smo začepljeni.

Ne znam da li je za to potrebna neka stručna potvrda, ali iskustveno se redovno pokazuje sledeće: kada zbog ilustracije za neku knjigu ili buklet, do kasno noću, uporno prelistavam beskrajne arhive slika, pošto sam prethodno po folderima tražio neku za koju mislim da je imam i da bi bila savršena, ali koju nikako ne mogu da nađem, kada se sve, dakle, svede na besomučno izlaganje nasumičnom i nepreglednom vizuelnom sadržaju, to za ishod skoro uvek ima košmar. „Košmar“ inače ne mora uvek da bude nešto previše strašno; a čak i kada vas nešto malo namuči, ako dakle ostavimo po strani one najgore delirijume, posle toga se budite kao i posle nekog dobrog sna. To vas može uznemiriti, ali više u smislu da iziskuje napregnutiju pažnju, nego što vas dovodi u loše raspoloženje. Naprotiv, ne možete da se načudite nekim figurama iz sna ili vas one čak i nasmeju, neočekivano obodre svojom slobodom, u odnosu na ceo budni režim mišljenja i izražavanja, čak i kada vam san zapara neku staru, duboku ranu (sinoć me je nemilice provlačio kroz jedan davni ljubavni brodolom, ali to je, u nekim malim detaljima, bilo urnebesno). Ali sada ne mogu da nađem neku drugu reč za tu zbrku koja u ovom slučaju ne znači ništa, koja ti ništa ne govori, koja ti se ničim ne obraća. Začepio si sve pore, nešto drugo ne može da prostruji, potisnuo si suviše duboko nešto što te se i dalje tiče, ali ne može da dođe do reči, do izraza, do vazduha. Budiš se kao prebijen. Dok se to ne provetri, prođe još jedan dan, često ni u čemu.[2]

1 Radio si na nečemu „svom“, nešto „kreativno“, što si sam izabrao, bez spoljašnje prisile, ali opet si se prezasitio nečim sporednim ili potpuno nepovezanim, zatrpao sve ulaze (nisi samo tražio slike koje bi ti odgovarale, nego, klik po klik, odlutao još dalje, toliko daleko da si i zaboravio zašto još sediš za kompjuterom). Isto kao da si ceo dan proveo u najgorem radnom režimu i svemu što ide uz to. Ovo drugo je dugo bila i moja sudbina, kojoj sam se donekle oteo; samo donekle, tek toliko da bih sada mogao da pišem i ovako nešto. Većina nadničara ili nema nikakve šanse da se makar malo otme ili na to i ne pomišlja. Ishod? Gubitak svakog dodira sa samim sobom, sa sopstvenim iskustvom – koje bi valjda trebalo da bude nekakva avantura, potraga za sopstvenim oblikom, izrazom, putem, a ne samo rmbanje… Nastavljamo da plivamo, neki, spolja gledano, vrlo sigurno, ali samo uz pomoć klišea, opštih mesta, bespogovornog konformizma (ponašanje, izgled, fraze koje izgovaramo, „ukus“ ili „stavovi“ koje imamo, itd.). Ishod je naizgled beskrajno raznoliko mnoštvo ljudskih gestova i mnjenja, ali kulturološki poslušno i lojalno, koje sledi manje-više istu predstavu o životu. S takvima, s pozicija vlasti ili onih koji pretenduju na vlast, možete da radite šta hoćete. Ukalupljeni, klišeizirani umovi podložni su svakoj vrsti manipulacije, često vrlo nesuptilne – pri čemu, kao što upozorava Elil, mislim baš u Propagandi (ostajem dužan tu referencu), najpodložniji manipulaciji nisu „nepismeni“, nego upravo oni „pismeni“, što znači konvencionalno obrazovani, koji inače gutaju medijske sadržaje i koji, najviše baš zbog tog svog „obrazovanja“, umišljaju da su kvalifikovani da „misle svojom glavom“! Istina, to danas obuhvata praktično sve društvene slojeve, budući da skoro svako ima neko obrazovanje, mada stepen i vrsta zainteresovanosti za medijske sadržaje drastično variraju.

(Što se tiče „nepismenih“, ovde više u smislu „necivilizovanih“, samo jedna crtica: u vreme bliže Elilovom, u nekim delovima Sovjetskog Saveza, među nekim „nepismenim“ narodima s obala Ledenog mora, nisu ni znali da se Drugi svetski rat uopšte dogodio. Ali koliko bi oni mogli podleći bilo kakvoj propagandi, ne samo zbog svoje izolovanosti, već pre svega zbog svojih kulturnih vrednosti, toliko drugačijih od naših?)

S dobrim snevačima to ne ide. I oni su, kao i svi, izloženi ometanju, moraju da rade, često i da se ozbiljno zlopate, ali kako su iskusili taj dosluh – ne samo sa snom, nego s celom misterijom iskustva – ne mogu da to drastično sužavanje ljudskog raspona prihvate kao sudbinu. Iz toga onda mogu izvući još neke zaključke. To su pravi neprijatelji ove kulture. Ostalo su njena dobra deca, čak i one najveće galamdžije.

Naravno, ta kolizija stvara poseban pritisak, koji može biti i poguban – ozbiljno poguban. Ali ozbiljan snevač je već izabrao da radije strada nego da se vrati u staro smeće. Mada, realno, on to prosto više ne može. I ne dolazi u iskušenje, jednostavno mu nema druge, i to mu je u redu, tako to oseća, tako da u tome nema ničeg posebno herojskog. Ređe biva da nekome uspe da regresira, da se vrati na bezbedno. Ali, ako i uspe, na šta to može da liči? Na nekog ko je „konačno pronašao svoj mir“, kako se to kaže, ali samo uz pomoć lobotomije. To je, dakle, put bez povratka, pa ko živ, ko lud ili mrtav. Kada smo pričali o tome, Grinvald me je podsetio na onu zen-priču o čoveku koji može da bira da ga gore pojedu divlje zveri, ili da dole, u dnu litice, za koju se drži noktima, skonča među zmijama. Onda u nekoj pukotini ugleda jagodu i posegne rukom ka njoj, iako to znači sigurnu propast. „O, kako je bila slatka!“, povikasmo uglas, kad sam se setio na koju priči misli.

S čitanjem do kasno noću je drugačije. Ako se to tako oduži, to je dobar znak. Eto vas opet u nekoj dobroj oluji. Kao radnja, jednolično, ali ne i zatupljujuće. Ne raspršujete se, nego sabirate. Tonete u san, nadovezujete se s nekim svojim mislima i figurama. I s nekim napornim smislenim radom ume da bude tako, čak i najzamornijim, kao što je, evo prisećam se, bio rad na transkriptu Kuglinog filma iz 1981; ili na La jetée (mada je to kraći film) i Sans Soleil (opet jedan duži). Sve na sluh, uz bezbrojna premotavanja napred-nazad, itd. To niko „normalan“ ne bi radio sam od sebe, toliko je zamorno. Ali dok sam to radio, svaki put uporno, u transu, spolja gledano kao zombi ili robot, po četiri ili pet dana uzastopce, ponekad i duže – najčudesniji i najluđi snovi, uvek okrepljujući. O, zašto nije uvek tako! Naporno, ali u fokusu ti je jedna stvar, za tebe važna i uzbudljiva, a ne njih milion, koje su ti prošle ekranom, skoro svaka beznačajna, tuđa, često potpuno idiotska.

Prema tome, oprez!

San i java: u oba slučaja trebalo bi da se stalno nalazimo usred nečega što nas se zaista tiče. Vidimo da nije tako, ovde pokušavamo da sagledamo neke razloge za takvo stanje, ali to bi nam moralo biti jedino prihvatljivo. Može biti naporno, zahtevno, napeto, rizično, ali presudno je da li je za nas smisleno. Ako i ne živimo, nego samo radimo i sledimo propisane klišee, onda, kao što kaže jedan situacionistički grafit, i „spavamo za gazdu“.[3] Doslovno ostajemo na dužnosti, u službi nekog ili nečeg drugog. Svako sanja, naravno, ali ako to i ne registrujemo ili ne vidimo u tome nešto dovoljno „ozbiljno“, ako nas ni najmanje ne intrigira šta se to dešava između tih „spojenih sudova“, onda zaista samo spavamo – laku noć, draga, do novog radnog dana… Ne obraćamo pažnju, ne sećamo se ničega, ili samo gledamo da to odagnamo; o tome nema nikakve priče (osim, vrlo retko, pukog ispovedanja, ako imamo kome), ne razmenjujemo ta iskustva. Skoro kao i o svemu ostalom.

Oblika, detalja i stanja ima bezbroj, ali ovde iznosim samo neka zapažanja o mehanizmu distrakcije ili ometanja. Na svakom koraku, i na javi i u snu, možemo videti dokle to ide i s kakvim posledicama. U svakom kutku ovog društvenog miljea, u kojem se svakodnevno krećemo, oblikovanog medijima i tehnologijom, u skladu s neumoljivim zahtevima jedne „kulture“ koja sebe, bez ikakvog zazora, vidi i nameće kao Radni logor, izloženi smo tako snažnom i učestalom ometanju, pored osnovnog pritiska „zarađivanja za život“ i drugih glavnih obaveza, da to ne ostavlja prostor ni za šta bitno drugačije. Bez „još jednog napora“, kako je to govorio stari Markiz, ili bez one nove „epistemološke (spoznajne) askeze“ o kojoj je govorio Ilić – ne u odnosu na „vino, žene i miomirise“ već u odnosu na sve „aksiomatske izvesnosti na kojima počiva savremeni pogled na svet“[4], u odnosu na sve te kalupe, na celu tu „ponudu“ – od nas ne ostaje doslovno ništa. Zato više i nemamo šta da prenesemo jedni drugima, da razmenimo nešto, osim nekih nemuštih, rastrzanih utisaka i polumisli. Tamo gde se to naizgled dešava, makar jednosmerno, u nekom povezanijem i aritkulisanijem obliku, na šta to liči? Kakve kolumne čitamo, kakva razmišljanja, kakvu književnost? Šta očekivati od umetnosti ili kritike, u takvoj krizi samog iskustva? Nijedna od tih stvari nije nesporna sama po sebi – ta „departmanizacija“ misli i izraza, na „žurnalistiku“, „književnost“, umetnost“, „filozofiju“, „kritiku“ – ali kada pogledamo šta dobijamo na svakoj od tih tacni, šta vidimo? Publika koja to i dalje guta proizvod je tog istog poremećaja, te degradacije, a ne dokaz kvaliteta ili nečeg ljudski relevantnog. Nestaju objektivni, elementarni uslovi za pojavu dobrih pisaca, umetnika, mislilaca (naročito društvenih kritičara). U nekim nišama, kao da nema zastoja, u muzici na primer, ali i tu ne baš na svakom koraku, pri čemu je reč o izrazu koji počiva na vrlo specifičnom daru, koji nije nužno praćen još nekim kvalitetima ili dometima, na nekom drugom ljudskom planu (najblaže rečeno).

U svakom slučaju…

Treba sastrugati sa sebe tu štroku – ceo taj nanos slika, klišea, opštih mesta, uslovnih refleksa – pročistiti sve pore i držati ih otvorenim. Odmrsiti i ponovo zategnuti sve naše mačje antene, i polako obnavljati dosluh sa svime u nama i oko nas. Možda u zvezdanom nebu onda nećemo videti „Sazvežđe Četiri firme“, nego neke zanimljivije, bogatije figure (mada je u tom snu to zaista delovalo blesavo).

Sve ono što ova kultura pokušava da napravi od nas, s nama takvima, onda možda neće ići tako lako.

28. I 2024.

Izvor

ARHIVA BLOGA

• Po oblastima

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Učiniti Ameriku ponovo velikom"- ponovo velikim hegemonom!!
• Winwood Reade, Religija razuma i ljubavi
• William Winwood Reade, Mučeništvo čoveka
• Karta nuklearne bombe pokazuje uticaj ruskog oružja na zemlje NATO-a
• San naš nasušni

Популарни постови

• 

  Bitkoin- opasnost po birokratiju

    Autor /i bitkoina? Poreklo naziva potiče iz engleskog jezika bit (bit) – jedinica informacije i koin /coin/ – valuta. Stigao...
• 

  Književno breme magarca ( II deo ) - basne

  Životinje nisu bile zastupljene samo u religioznim spisima.  Nalazimo ih u najstarijim pesmama  i pričama. Bаsnа je tipična  аlegori...
• 

  Tolstoj, Može li se išta naučiti od istorije.

                                  Pre 210 godina, 24. juna 1812, Napoleon je započeo svoj pohod na Rusiju. Tačno 691.501 vojnika, do tada najv...
• 

  Đorđo Agamben, Šta je dispozitiv?

  Homo sacer je najpoznatija knjiga Đorđa Agambena, italijanskog filozofa. Naslov ove njegove knjige je ujedno i moto njegove filozofije...
• 

  Mihail Bakunjin, Bog i država

  Petar Kropotkin o Bakunjinu ( Anarhija ) Tako je Pariska komuna podstakla ideju anarhizma kod latinskih naroda. Anarhistička orijentaci...
• 

  Džordž Orvel, Poezija i mikrofon ( radio vremeplov* 7)

             Pre oko godinu dana, ja i izvestan broj drugih angažovani smo u emitovanju knnjiževnih programa za Indiju, te između drugih stvar...
• 

  Sretna 2021 godina!

  Da Nova bude sretnija!   
• 

  Karta nuklearne bombe pokazuje uticaj ruskog oružja na zemlje NATO-a

  Nedavna eskalacija rusko-ukrajinskog rata dovela je do sve većeg broja govora o nuklearnom ratu, posebno nakon ponovljenih pretnji ruskog ...
• 

  Klizi li liberalna demokratija u 'demokratski despotizam'?

    Adrian Pabts Od pojave neoliberalizma u kasnim 1970-im, zapadne demokratije su svedoci opadanja političkog učešća građana i rastućem utic...
• 

  Ovako je nekako počelo.. vrli novi svet 22

    Tehnološki napredak samo nam je pružio efikasnija sredstva za nazadovanje —Oldos Haksli

Izjava o objavljivanju tekstova autora

Autor bloga ne radi i ne konsultuje se sa bilo kojom institucijom, organizacijom, ili privatnim licem, i ne prima novčana sredstva koja bi uticala na sadržaj tekstova čiji je autor.

Ostali blogovi

• DOM

  Sretna 2024!
• ALEA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.