недеља, 19. јул 2020.

FAUST – tragalac za znanjem ili zli čarobnjak

Anton Kaulbach, Faust und Mephisto 
1790- 1887


od renesanse....

   Samu reč ‘renesansa’ odmah povezujemo s čitavim nizom svetlih imena. Možda će nas ponajpre podsetiti na velikane umetnosti poput Giotta, Botticellija, Leonarda, Michelangela, Diirera, Brunelleschija, Donatella, Palladija, Rabelaisa, Ronsarda, Marlowea i Shakespearea. Ili, pak, na pokrovitelje umetnosti kao što su bili Lorenzo de' Medici, Ludovico Sforza ili Gonzage iz Mantove. Podsetiće nas na Borgije, čije se ime uvek vezuje uz intrige i političku moć. Uz renesansu se vezuju i imena moreplovaca, istraživača i konkvistadora poput Vasca da Game, Henrika Moreplovca, Kolumba, Vespuccija, Magellana, Drakea, Ralegha, Cortesa i Pizzara, teologa poput Luthera, Zwinglija, Calvina i Johna Knoxa, te humanističkih pisaca poput Erazma i sir Thomasa Morea. Tu su i vladari koji su za sobom ostavili neizbrisiv trag u istoriji - Franjo I Francuski, carevi Svetog Rimskog carstva, Karlo V i Rudolf II, Filip II Španjolski, te Henrik VIII i Elizabeta I od Engleske.




      Međutim, iza svih ovih pojedinaca stoji arhetipska figura Fausta, renesansnog maga, sa svojim pozitivnim i negativnim aspektima. U faustovskoj je figuri utelovljen vladajući mentalitet renesanse - njeno glavno nadahnuće, duhovni i moralni (ili amoralni) kontekst i karakter, te obećanja, očekivanja i optimizam koji obeležavaju i opravdavaju njeno delovanje. Umetnici i njihovi pokrovitelji, istraživači i konkvistadori, teolozi, humanisti i svetovni moćnici, svi su oni ustrajali u svojim naporima, nepokolebljivo verujući da time stvaraju bolji, duhovniji svet, u kome će, kao nikada pre, znanje i moć udružiti snage u rađanju novoga čovečanstva. Upravo se u ovoj specifičnoj vezi između znanja i moći najsnažnije očituje figura Fausta ili renesansnog maga. Renesansa će iznedriti Fausta kao vrhovnog arhetipa i paradigmu modernoga zapadnog čoveka, kao vodeći mit u određenju zapadne kulture i civilizacije.

  Na nemačkom jeziku reč »Faust« znači »šaka«; a mnogi savremeni komentatori, smatrajući to dovoljno sugestibilnim, iako ne i posebno značajnim, ne pokazuju preteranu želju ulaziti dublje u poreklo ovoga imena.

  Na latinskom, međutim, »Faustus« znači »sretnik« ili »onaj koji uživa naklonost«. Upravo je to nadimak Simuna Maga, koji se sa svetim Petrom upustio u dvoboj u čudima. Faust je, dakle, kasnija inkarnacija ili avatar Simuna Maga iz XVI veka. Tome u prilog govore brojni detalji. Šimun je, navodno, putovao u pratnji prostitutke za koju je tvrdio da je reinkarnisana, Helena Trojanska. U gotovo svim verzijama priče o Faustu, uključujući Marloweovu i Goetheovu, glavni junak koristi svoje paklene moći kako bi se združio s Heleninim duhom. Neko bi mogao tvrditi kako Faust, barem u Marloweovoj drami, time neizbežno postaje prokletnik, jer njegovo sjedinjavanje s Helenom ujedno znači i sjedinjenje s bestelesnim sukubom, demonskim entitetom. Prema kasnijim komentatorima kao što je Joris-Karl Huysmans, polno združivanje s takvim entitetom - muškim inkubom[1] ili ženskim sukubom[2] - predstavlja tajanstven, neizreciv i neopisivo težak »greh protiv Duha Svetoga«, jedini greh koji, navodno, nikada ne može biti oprošten.

       Iako su ga uskoro zavile legende, čini se kako je zaista postojala istorijska osoba poznata kao Faust. Najraniji zapis koji se na njega odnosi bilo je pismo iz 1507. godine koje je napisao alhemičar i hermetički filozof Tritemius, a koje se danas čuva u vatikanskoj biblioteci. U poruci upućenoj Johannesu Virdungu von Hassfurtu, astrologu i hermetičaru na dvoru rajnskog elektora palatina u Heidel-bergu, Tritemius izveštava da je:


‘’...taj čovek, o kojem si mi pisao [sic], Georgius Sabellicus, koji se usuđuje nazivati najvećim od nekromanata, najobičniji brbljavac i lutalica ... javno govori o stvarima koje su odvratne i protivne učenjima Svete Crkve ... Magister Georgius Sabellicus, Faustus (Dr. Johann Georg Faust - pronounced /faʊst/; c. 1480 – c. 1540), junior, nadahnuće nekromanata, astrolog, drugi mag, hiromant, koji poseduje sposobnost divinacije koristeći se uzvišenim mestima i vatrom, a drugi je u veštini divinacije vodom... navodno je izjavio ... kako Hristova čuda nisu vredna tolikoga divljenja, te da on sam može činiti jednake stvari kao i Hrist... stigao je u Kreuznach, i ... obećao još izvrsnije stvari, držeći kako je u alhemiji prevazišao sve prethodne majstore, te da može razumeti i ispuniti sve ljudske želje. U međuvremenu, ispraznilo se učiteljsko mesto ... na koje je postavljen prema preporuci Franza von Sickingena, činovnika tvoga vladara i čoveka vrlo sklonog okultnom. S najgorim zločinačkim namerama uskoro je počeo zavoditi dečake, a kada su njegova dela konačno razotkrivena, izbegao je kazni davši se u beg...’’




       Tritemiusovi su komentari zanimljivi iz više razloga. Osim Fausta, ona svedoče o hermetičkim interesima Franza von Sickingena. Sickingen, blizak prijatelj Ulricha von Huttena, bio je jedan od najmoćnijih Slobodnih vitezova Carstva i jedan od vođa takozvane Viteške pobune protiv carske vlasti. Poput Fausta, i on će kasnije oduševiti Goethea i odigrati središnju ulogu u Goetheovoj drami Gotz von Berlichingen koja opisuje Pobunu vitezova.

       Što se, pak, samoga Fausta tiče, Tritemiusov nam opis pruža prilično jadnu sliku. Umesto veličanstvenog meštra - čarobnjaka, ovde je izronio tek sitni šarlatan i pederast. Jasno je, međutim, da je Tritemius uočio vezu između Georgiusa Sabellicusa i biblijskoga lika Šimuna Maga. Nalazimo se čak u iskušenju da postavimo pitanje nema li sam naziv »Faustus« poreklo u Tritemiusovu prezrivom i ciničnom odbacivanju Sabellicusa kao »Faustusa juniora... drugoga maga ...« - drugim rečima, kao bledu imitaciju i travestiju biblijskog čarobnjaka.

       U svakom slučaju, i bez obzira na to dolazi li od Tritemiusa ili, pak, od samoga Georgiusa Sabellicusa (Fausta), ime je ostalo, a jednako tako i Tritemiusovo mišljenje o njemu. Nijedan od kasnijih zapisa, koji se odnose na istorijskog Fausta, ne spominje ga u posebno laskavom svetlu. U pismu iz 3. oktobra, 1513. godine, neki Conrad Mutianus Rufus tvrdi kako je upoznao Fausta, »pukoga hvalisavca i budalu«, čuvši ga kako »brblja u jednoj krčmi...» 12. februara, 1520. godine, Faust se očigledno nalazio u Bambergu, gde je izradio astrološku kartu za gradskoga biskupa, prijatelja Ulricha von Huttena. Biskupove knjige sadrže podatak o iznosu isplaćenom »doktoru Faustu, filozofu«, za izradu horoskopa. 17. juna, 1528., jedan je pisar iz Ingolstadta zabeležio prisutnost »doktora Jorga Faustusa von Heidelberga«, koji je, ubrzo nakon toga bio prognan iz grada.

      Dokumenti govore kako se Faust, pre nego je bio isteran, predstavljao kao vitez Reda sv. Ivana, i zapovednik jednog od ivanovskih samostana na granici austrijske Karintije. Navodi se kako je bio sklon astrološkim prognozama kao, na primer, ona prema kojoj se proroci rađaju kada se Sunce i Jupiter nađu u istoj konstelaciji. Faust se spominje kao »Georgius Faustus Helmstet (ensis)«. Helmstet, selo kraj Heidelberga, pokazalo se kao mogući trag za savremenoga istraživača, Franka Barona. Baron je u arhivima heidelberškoga Univerziteta tražio podatke o studentima iz Helmsteta i pronašao nekog »Georgiusa Helmstettera«, koji je na Heidelbergu studirao od 1483. do 1487. godine. Među šezdeset i sedmoricom studenata upisanih u isto vreme, bio je jedan od dvojice koji su odbili otkriti svoje porodično ime. Diplomirao je godine 1484., a magistarsku je titulu stekao 1. marta, 1487. Ovo je, dakle, jedina informacija o poreklu istorijskog Fausta, koja sama po sebi ne govori mnogo.

      U maju 1532., četiri godine nakon izgona iz Ingolstadta, Faust se pojavio u Nurembergu. Gradski arhivi sadrže zapis izjave koju je potpisao zamenik burgomeistera( gradonačelnika, prim. autora bloga ) : »Siguran prolazak doktoru Faustu, velikom sodomiti i praktičaru crne magije ... odbija se«.

      Godine 1534., rođak Ulricha von Huttena, Filip von Hutten, takođe poznat kao Felipe de Urre, krenuo je sa španskom ekspedicijom u Novi Svet. On će kasnije nestati u divljinama Orinoca, u jalovoj potrazi za legendarnim izgubljenim gradom Manoa. U jednom od svojih poslednjih pisama, odaslanih iz današnje Venecuele početkom 1540., izvestio je kako su se reči »filozofa Fausta obistinile, jer nas je snašla loša godina«. Ovo bi značilo da je Filip, ili neko blizak njemu, pre polaska ekspedicije zatražio savet od Fausta.

        Poslednji zabeleženi spomen o istoriskom Faustu ujedno je i jedan od najkraćih, ali i jedan od najškakljivijih i najizazovnijih. Tokom 1534., mesijanska je sekta holandskih anabaptista preuzela vlast u Munsteru. Proglasivši grad novim Jeruzalemom, a svoga vođu »kraljem Siona«[3], dali su se u neobuzdane seksualne orgije praćene ubistvima, očekujući neizbežnu i skoru apokalipsu. Strahujući od anabaptističkih ustanaka na severu Nemačke, te u Holandiji i Flandriji, lokalni su moćnici skupili vojsku i početkom 1535. godine opkolili Munster. 25. juna grad je konačno pao, a istoga je dana bila zabežena i Faustova prisutnost. Nema, međutim, spomena o tome u kome je svojstvu Faust učestvovao  u tamošnjim zbivanjima; je li se nalazio među braniteljima ili napadačima. Isto tako nema spomena o tome što se s njim dogodilo posle, ili, ako se nalazio među braniteljima, kako je pobegao. Veruje se da je umro pre 1539., ali je tačan datum njegove smrti nepoznat.



      To je, otprilike, sve što se može pouzdano reći o istoriskom Faustu.

      Prema Franku Baronu, njegov navodni sporazum ili ugovor s Đavolm, proizlazi prvenstveno od Martina Luthera:

’Uticaj Martina Luthera najvažniji je činilac u nastanku legende o Faustu. Na samome početku, još za života istorijskog Fausta, Luther je prvi put proglasio čarobnjaka Fausta bliskim đavoljim saradnikom, a ta će saradnja biti osnovni element gotovo svih priča napisanih nakon Faustove smrti’’.

      Izgleda da je Luter prihvatio razlikovanje - prvi put ustanovljeno u Srednjem veku, a kasnije prihvaćeno i od strane hermetičara poput Fičina, Pica i Reuchlina - između božanske i prirodne magije s jedne strane, i sitnoga čarobnjaštva, nekromantije i vradžbina s druge. Nije, međutim, zabeleženo da je Luter izražavao neprijateljstvo prema svojim uglednim savremenicima kao što je, na primer, bio Agripa. No, osoba Fausta, onakva kakva izranja iz istoriskih zapisa, s te bi strane mogla biti predmetom sasvim opravdanih napada. Za Lutera je svaka magija koja proizlazi iz delovanja takve osobe mogla biti samo sotonske prirode. Tako se četrdesetih godina XVI veka, Faustov primer često spominjao kao opomena u luteranskim propovedima. Jedna od njih izravno ga je usporedila sa Šimunom Magom: ‘’Šimun Mag želio je odleteti u nebesa, ali Petar je molio za njegov pad ... Isto je u Veneciji pokušao i Faust. No, i on se žalosno obrušio na zemlju.’’

       Tako se šezdesetih godina XVI veka proširila legenda o Faustu kao »đavoljem šuraku«. Međutim, njegovo je ime - Georgius ili Georg - iz razloga koji ostaju nepoznati, bilo zamenjeno imenom Johannes. Upravo se kao Džon (John), engleskoj varijanti imena Johannes, on pojavljuje u Marloweovoj drami iz 1593. Godine 1562., navodnu je biografiju »Johannesa Faustusa« napisao i objavio Philipp Melanchthon, jedan od Lutherovih najvatrenijih štićenika. Ona je naišla na izvanredan odjek u popularnoj kulturi, doživevši devet izdanja u sledećih četrdeset godina. Ustvari, do kraja XVI veka u opticaju je bilo više od četrnaest izdanja priče o Faustu. Određeni su elementi, koje je u ovu priču uneo sam Melanchthon, uskoro postali standardima. Tako je, na primer, Fausta redovno posećivao demonski Mefistofeles, u liku crnoga psa. Zbog ovoga će, kako ćemo kasnije videti, u popularnoj predaji Faust često biti izjednačavan s Agrippom.

      U svim ranim verzijama priče o Faustu - onima iz XVI i XVII veka - samoga Fausta neizbežno sustiže zla sudbina. Čak se i Marlowe, samoproglašeni ateist, osetio obaveznim u svojoj publici izazvati religiozne osećaje i opisati glavnog junaka kao beznadnog prokletnika. Moralna je poruka sasvim jasna - sporazum s takozvanim ‘’nečistim silama’’ neizbežno vodi u propast. Međutim, u pozadini ove moralizacije leži mnogo opasniji podtekst, koji odražava crkveno - i, uopšte, hršćansko - neprijateljstvo protiv učenosti.

      Nije sporazum s Đavolom ono što vodi Fausta u prokletstvo, niti je to njegova želja za moći. U svim verzijama priče o Faustu, uključujući i kasniju Marloweovu i Goetheovu, glavni je junak vođen i motivisan, jednostavno, željom za znanjem. Ova ga želja u hršćanskim očima stigmatizira kao ‘zlog’. Iz nje proizlazi sporazum s Đavolom, dok je moć više-manje usputna posledica toga sporazuma. S hršćanskog je stanovišta svako znanje, ukoliko nije usklađeno s ustanovljenom crkvenom dogmom, suštinski zlo - čije je poreklo u oblasti paklenog ‘Iskušavatelja’, koji je prvi put u Rajskom vrtu naveo Evu da proba plod Drveta. Prema judeo-hršćanskoj predaji, izgon Adama i Eve iz izvorne čistoće posledica je probanja ploda s Drveta Znanja. Priča o Faustu, barem u svojim hršćanskim varijantama, odražava antipatiju s kojom je crkvena ortodoksija gledala na znanje. Ništa toliko rečito ne opisuje u kojim je razmerama hršćanstvo ne samo zahtevalo monopol na učenost, već i jačalo svoju moć držeći svoje sledbenike u zastrašujućem neznanju.

      Kakvi god bili prestupi istorijskog Fausta, greh legendarnog ili mitskog Fausta bio je sasvim drukčije prirode. U očima Crkve, on je proglašen krivim zbog svoje žeđi za znanjem i nastojanja da pronađe način na koji će je utoliti. Potraga za ovim sredstvima svakako leži izvan domena čistoga hršćanskog učenja, stoga ona neizbežno nosi predznak infernalnog.

       U kasnijim oblicima priče o Faustu - a svakako u Geteovoj verziji - ovoga tragača za znanjem ne sustiže uvek tako zla kob. U stvari, on biva oslobođen svake moralne i teološke krivice. Zaista, Goetheov Faust na kraju biva ne samo otkupljen, već i uzdignut do statusa Prometejske figure. Sva njegova nastojanja usmerena su ka jednome cilju, a to je, prema Geteu, izranjanje svesti. Čak ni u istorijskoj stvarnosti nisu svi prototipi Fausta bili prokletnici. Štaviše, oni koji su trpeli zbog svoje potrage trpeli su u rukama ljudskih, a ne božanskih posrednika.

Izvor: M.Baigent & R.Leight - “Eliksir I kamen”

izvor 



недеља, 07. јун 2020.

Ko je zapravo neprijatelj ? ( Karl Šmit)




                                  Karl Šmit – Carl Schmitt (1888–1985)


Neprijatelj kao suština političkog
Predrag Petrović

       Ovim tekstom ćemo prikazati jedno smelo određenje pojma politike koje je izazvalo, ali koje i dalje izaziva niz sporenja u akademskim krugovima. Reč je o poimanju politike u kategorijama prijatelj-neprijatelj, nemačkog teoretičara prav i politike Karla Šmita, koje je on izložio u svom tekstu iz 1927. godine pod nazivom Pojam političkog. Karl Šmit je bio jedan od najznačajnijih teoretičara 20. veka čije su ideje o politici i pravu privlačile pažnju mnogih velikih pisaca kao što   su Jirgen Habermas, Leo Štraus, Volter Benžamin, Hana Arent, Slavoj Žižek, Đorđo Agamben, Žak Derida i dr. Pored toga, njegov intelektualni rad ostao je u senci njegovog političkog angažmana. Naime, Šmit je postao član Nacional-socijalističke partije 1933. godine, te je ubrzo potom postavljen za predsednika Nacional-socijalističkog udruženja pravnika.

      Smatra se da je bio jedan od najznačajnijih ideologa nacističke Nemačke, jer je opravdavao nacističku diktaturu i „Firer državu', za šta je nalazio oslonac u pravnoj teoriji.1 Šmit je u svojim radovima izložio veoma zanimljive i smele ideje o suverenu, poretku, slobodnoj volji, vanrednom stanju, terorizmu i politici, te je liberalizam izložio prodornoj kritici.2 Ipak, zbog njegovog političkog angažmana njegove su ideje dugo godina bile terra incognita, odnosno nisu bile poznate   široj akademskoj publici.3 Međutim, savremena društvena i politička dinamika, koja je u prvi plan izbacila probleme slabih država (poretka) i naglog porasta političkog nasilja, uticala je na veliki rast interesovanja za Šmitove ideje. Tako su poslednjih godina mnoge izdavačke kuće počele da objavljuju kako izvorne Šmitove tekstove, tako i rasprave o njima. Jedno od najznačajnih njegovih dela svakako je Pojam političkog, pa ćemo na narednim stranicama predstaviti ideje koje je Šmit izložio u tom tekstu.

     Karl Šmit promišlja politiku sa stanovišta njene suštine. On za srž politike postavlja razlikovanje na prijatelje i neprijatelje. Samom određenju pojma politike Šmit pristupa tako što izbegava da dâ preciznu definiciju i sadržaj pojma, već utvrđuje pre svega kriterijum na osnovu kojeg se ispoljava samostalnost i specifičnost politike u odnosu na druge oblasti života. Naime, svakoj oblasti života karakteristične su određene suprotnosti na osnovu kojih se one i mogu razlikovati jedne od drugih. „Uzmimo da su na području moralnoga krajnja razlikovanja dobro i zlo; u estetskome lepo i ružno; u ekonomskome korisno i štetno ili, primerice, rentabilno i nerentabilno. Specifično političko razlikovanje na koje se mogu svesti političke radnje i motivi jeste razlikovanje na prijatelja i neprijatelja“ (Šmit, 2001). Ovi kriterijumi se ne smeju brkati i mešati jedni s drugima, jer „nema potrebe da politički neprijatelj bude moralno zao, nema potrebe da on bude estetski ružan; on se ne mora javljati kao privredni konkurent, i može čak izgledati probitačno da se s njim prave poslovi“ (Šmit, 2001: 19). Upravo u tom nesvođenju jednih kriterijuma na druge ogleda se samostalnost svake pojedinačne oblasti.

     Smisao razlikovanja na prijatelja i neprijatelja jeste u tome da označi krajnji stepen intenziteta grupisanja i razdvajanja. Ono ne označava vlastito područje stvarnosti, već samo stepen inteziteta neke asocijacije ili disocijacije ljudi čiji motivi mogu biti religijske, nacionalne, privredne ili druge vrste i koja u različitim vremenima izazivaju različita povezivanja. Dakle, može postojati neka religijska, ekonomska ili moralna suprotnost, a da nije istovremeno i politička, ali čim takva suprotstavljenost postane dovoljno jaka da ljude efektivno grupiše na prijatelje i neprijatelje, ona nužno postaje politička.
        Nije bitna motivacija, niti područje na kojoj se odvija suprotstavljanje, već samo grupisanje kojim se konkretno vrši razlikovanje na prijatelje i neprijatelje. „I 'klasa' u marksističkom smislu reči prestaje da bude nešto čisto ekonomsko i postaje politička veličina kada dospe do te odlučujuće tačke, tj. kada klasnu borbu uzima ozbiljno i klasnog protivnika tretira kao stvarnog neprijatelja, te se protiv njega bori bilo kao država protiv države, bilo u građanskom ratu u okviru države. Tada se stvarna borba ne odigrava više po ekonomskim zakonitostima, nego ima svoje političke nužnosti“ (Šmit, 2001: 26). Ovaj iskaz bi se mogao i podvesti pod onu dobro poznatu rečenicu da politika nije sve, ali da je u svemu. Svaka pojava je utoliko političnija ukoliko se više približava polovima prijatelj-neprijatelj.

       Ko je zapravo neprijatelj? Neprijatelj, dakle, nije ni estetski ružan, ni moralno loš, s obzirom na to da se kriterijumi ne mogu podvoditi jedni pod druge, već predstavlja jedno bivstvovanje egzistencijalno suprotstavljeno drugom, „tako da su u ekstremnom slučaju s njim mogući konflikti koji se ne mogu rešiti niti nekim unapred donetim normiranjem, niti presudom nekog 'neučestvujućeg' i zato trećeg“ (Šmit, 2001: 19). On je „bar eventualno, tj. po realnoj mogućnosti, samo neka borbena skupina ljudi koja stoji naspram iste takve skupine. Neprijatelj je samo javni neprijatelj“ (Šmit, 2001: 20). Privatna ličnost nema političkih neprijatelja.

      Pojmovi borba i neprijatelj ne mogu se shvatati apstraktno, kao simboli očišćeni od konkretne realnosti, već oni dobijaju realan smisao time što imaju i zadržavaju odnos naročito prema realnoj mogućnosti fizičkog ubijanja. Rat sledi iz neprijateljstva, jer je samo krajnja realizacija neprijateljstva. U njemu se, kao u najekstremnijem političkom sredstvu, otkriva mogućnost razlikovanja prijatelja i neprijatelja.

      Međutim, to ne znači da je rat nešto svakodnevno i da su ljudi u stalnom ratu jedni protiv drugih. Od odlučujuće važnosti jeste postojanje realne mogućnosti izbijanja ratnih sukobljenosti, koja i određuje ljudsko mišljenje i ponašanje. Političko nije u samoj borbi, već „u ponašanju koje je određeno   tom realnom mogućnošću, u jasnom saznanju sopstvene, time određene situacije i u zadatku da se prijatelj i neprijatelj
tačno razlikuju“ (Šmit, 2001: 25).

      Odsustvo mogućnosti oružane borbe značilo bi i kraj politike. Ukoliko bi se to i desilo, ostali bi samo od politike očišćeni pogled na svet, kultura, civilizacija, privreda, moral,  pravo, umetnost, zabava, ali ne bi više postojali politika i država. Šmitu nije poznato da li će i kada će nastupiti to stanje na Zemlji, ali je siguran da ono za sada ne postoji. Stoga bi bila čista fikcija pretpostaviti ga kao postojeće stanje. Međutim, Šmit ne izvlači i suprotan zaključak koji nužno proističe iz njegovog poimanja politike. Naime, on je zanemario drugi pol grupisanja, asocijacije, prijatelje, te ne zaključuje da politike ne bi bilo ako bi nestalo grupisanje u prijateljske asocijacije. Time je, u stvari, celokupnu politiku sveo na nivo neprijateljskog grupisanja i isčekivanja ratnog sukoba.

      Politika je ljudska sudbina i svaki pojedinac, kao i svaki narod, u velikoj je zabludi ako misli da će svečanim deklaracijama o miroljubivosti i razoružanju uspeti da pređe u svet čiste moralnosti, privrednosti i pravnosti, u svet očišćen od politike. Razoružan, pacifikovan narod ne postaje automatski i narod bez neprijatelja. Time on postaje samo žrtva drugih, koji će umesto njega preuzeti na sebe odluku o odlučujućem slučaju, odluku o prijatelju i neprijatelju. „Političko ne iščezava iz sveta time što neki narod nema više snage ili volje da se zadržava u sferi političkoga. Iščezava samo slab narod“ (Šmit, 2001: 36).

      Državi kao merodavnom političkom jedinstvu pripada pravo da određuje neprijatelja, tj. ona poseduje jus belli. Ovo pravo podrazumeva mogućnost da se od članova zajednice zahteva spremnost na žrtvovanje i ubijanje, kao i spremnost da se ubijaju ljudi sa druge, neprijajeljske strane. Svaka država ima obavezu da u okviru svojih granica obezbedi mir i sigurnost, tj. da stvori normalnu situaciju kako bi mogle važiti pravne norme. I upravo iz ove nužnosti obezbeđenja 'normalnosti' proističe i pravo države da u kritičnim situacijama kao „političko jedinstvo, sve dok postoji, samovoljno određuje i 'unutrašnjeg neprijatelja'“ (Šmit, 2001: 38). To podrazumeva, dalje tvrdi Šmit, „oštrije ili blaže, ipso facto nastupajuće ili na temelju posebnih zakona sudski delotvorne, otvorene ili u generalnim opisima skrivene vrste progona, stege, proskripcije, stavljanja van zaštite“ (Šmit, 2001: 31). Pošto u ovakvim stanjima političko jedinstvo države postaje problematično, ne mogu se primenjivati ustavne i zakonske norme, jer su one izraz tog jedinstva, pa jedino preostaje to da sukob bude razrešen ratnim sredstvima. Upravo u ovoj tački ocrtava se specifičnost Šmitovog poimanja politike, koji je grupisanje na prijatelje i neprijatelje, kao i tome primerena sredstva rata, smatrao normalnim ne samo u spoljnopolitičkim odnosima, već i
u unutrašnjem političkom procesu.


***


        Šmit poima politiku tako što razdvaja prijatelje i neprijatelje, te njegova preokupacija državnim jedinstvom koje se pak može postići lociranjem i progonom neprijatelja, direktan je napad na liberalnu ideologiju. Uzimajući Hobsovu premisu o 'ratu sviju protiv svih' kao svoju inspiraciju, Šmit je u stvari nastojao da ospori liberalno negiranje politike po kome je politika pitanje 'života ili smrti'. On je time želeo da ukaže na zabludu liberalne ideologije o tome da postoji treći put između levice i desnice, te da moralizacija političkog diskursa nije nikakav napredak demokratije. Šmit nas odlučno podseća na to da je suština politike u borbi i da niko ne može da ukine razlikovanje na prijatelje i neprijatelje.


    Ovakvo određenje politike izazvalo je niz kritičkih reakcija u akademskim krugovima. Kao što kod Šmita postoji distinkcija u središtu političkog, tako postoji i distinkcija među njegovim čitaocima, koji su se podelili u njegove „prijatelje ili neprijatelje“, što nam u dovoljnoj meri govori o kontroverznosti njegovih ideja. Iskustva modernih totalitarnih diktatura (nacizma i staljinizma), čija je glavna pokretačka snaga bila lociranje i progon neprijatelja, kao i Šmitov politički angažman u nacističkom režimu, uticali su na to da njegove ideje ipak imaju više neprijatelja, te da njegova dela dugi niz godina budu poznata tek malom krugu političkih filozofa. No, savremena društvena i politička dinamika pokazale su da postojanje „drugog“, odnosno neprijatelja nije samo svojstvo autoritarnih poredaka i da liberalne demokratije nisu imune na takvu praksu. Globalna borba protiv terorizma, kao i traženje i progon terorista koje su zapadne države predvođene SAD otpočele nakon 11. septembra 2001. godine uticali su na mnoge pisce da drugačije čitaju Šmitova dela, te da se upitaju nije li Šmit bio u pravu.

izvor 

Napomena : tekst je objavljen u  časopisu Bezbednost Zapadnog Balkana posvećenom temi KARL ŠMIT I KOPENHAŠKA ŠKOLA STUDIJA BEZBEDNOSTI.


_____________________________________________





DVA PISMA EMILA SIORANA KARLU ŠMITU
Br. Dokumenta: RW 265–2545
(Landesarchiv Nordrhein-Westfalen)
20, rue Monsieur le Prince Pariz, 9. juli 1950



Gospodine,

Nesumnjivo biste bili iznenađeni kada biste saznali da Vas odavno poznajem. Kao stipendista Humboltove zadužbine, 1934. i 1935. godine bio sam u Nemačkoj. U Berlinu sam, s vremena na vreme, na univerzitetu imao sreću da slušam Vaša predavanja.

Pošto mi gotovo u celini nedostaje pravničko obrazovanje, Vaše delo ne poznajem u potpunosti. Ali Vaša knjiga o romantizmu, kao i ona o pojmu političkog potpuno su me osvojile. Na živ i dubok način obrađujete probleme. Vaši spisi odišu šarmom ideja koje pronalazim u fragmentima koje ste mi ljubazno poslali. U mnogim tačkama osećam da sam Vam blizak. Ono što kažete o „neprijatelju” deluje mi da je vrhunsko razmišljanje i divim Vam se kako ste uspeli da postignete toliki stepen ravnodušnosti koji Vam
je dozvolio da uklonite svoj opravdani gnev.

„Weisheit der Zelle” je poglavlje koje je mogao da napiše jedan stoik starog Rima. Pamtim, pre svega, dve primedbe: „Svaka obmana jeste i ostaje samoobmana”, „Ali svako uništenje je tek samouništenje”. Dodao bih jedino da nije reč samo o našim zabludama i našim destrukcijama, koje se okreću protiv nas, nego da sva naša dela, dobra ili loša, moramo na ovaj ili onaj način iskupiti: time nužno postajemo žrtve sopstvenog dela.


Zanimljivo je da Vas je moj naporan i dug rad podsetio na Štirnera. Kao i Vi, poznajem ga još od svoje „male mature”. Čak sam svojevremeno o njemu i neku vrstu maturskog rada napisao. Od tada ga nisam ponovo čitao, ali rado bih se prepoznao u portretu koji od njega pravite i ne plašim se, na nekim mestima, što ličim na njega...
Kada će se pojaviti Vaša knjiga? Nestrpljivo je očekujem i krivo mi je što nedovoljno poznajem misao jednog od najblistavijih umova našeg vremena.

Primite, gospodine profesore, izraze mog najdubljeg poštovanja,

E. Sioran


Br. Dokumenta: RW 265-2546
(Landesarchiv Nordrhein-Westfalen)
20, rue Monsieur le Prince Pariz, 16. oktobar 1950.


Dragi gospodine,


Upravo sam se vratio s jednog putovanja iz Španije. Neposredno pre puta pročitao sam „Ex Captivitate Salus”; vrativši se u Pariz, pronašao sam Vašeg „Donoso Cortés-a” koji sam odmah pročitao. Da li još jednom da Vam kažem u kojoj meri sam zapanjen sličnošću naših ukusa? Poznat mi je značaj Vaše karijere, ozbiljnost Vašeg dela, i više nego dobro mi je znano koliko sam ja običan diletant, svaštar – no čitajući Vaše stranice o Klajstu, čije je samoubistvo predstavljalo jednu od mojih najvećih opsesija – osetio sam s vezan najdubljim vezama za Vas. Pokušavam da zamislim Vašu žalobnu šetnju duž Wannsee-a, te jeseni 1944. godine, i misli koje su proganjale Vašu tadašnju teskobu. Lako mi je da naslutim u Vama lirsku dubinu kojoj se pravnik opire iako Vam taj isti otpor daje snagu da prevaziđete svoje opasnosti i intelektualizujete svoje emocije (ova kontrola samoga sebe remeti me, snaga mi nalaže da krenem u histeriju...).


Ne znam da li ću moći da nabavim dela Donosa Kortesa. Do tada ću svakako čitati Tokvija. Sve što o njima kažete privlači me i zanima me. Dodao bih da je Žozef de Mestr jedan od autora kome sam se najčešće vraćao. Još kao mladić pasionirao me je njegov spis „O papi” a kasnije sam više puta čitao „San-Peterburške večeri”, kao i njegova „Razmatranja o Revoluciji”.


Vaše knjige ću proslediti nekolicini upućenih prijatelja. Neće biti samo poželjno, već nužno, njihovo objavljivanje na francuskom. Nažalost, Francuska je zemlja romana. Znate li da jedan esej, ako se i prodaje, retko pređe dve hiljade prodatih primeraka.


Zahvaljujući Vam na Vašim lepim knjigama, molim Vas, dragi gospodine, da primite izraze mog iskrenog divljenja.


E. Sioran

P. S. U prethodnom pismu zaboravio sam da Vam kažem da sam Rumun (rođen u Hermanštatu [Hermannstadt] i da često pričam o Vama sa svojim prijateljem Eliadeom (koga ste upoznali, za vreme rata, u Lisabonu).



_____________________________________




ČETVRTO” (DRUGO) SASLUŠANJE KARLA ŠMITA

Saslušanje # ...............
Saslušanje profesora Karla [sic] Šmita
Gdin R. M. V. Kempner [R. M. W. Kempner]
Prisutna gđica Renteln [Rentelen]
11. April 1947. popodne
Stenografkinja: Irmtrud Mauerer-Lang [Irmtrud Mauerer-Lang

KEMPNER: Bilo je veoma ljubazno od Vas što ste mi pisli, profesore Šmit.

Šmit :  Želeo sam da iskoristim priliku koju ste mi ukazali i pitam Vas ukoliko bih mogao da podnesem nekoliko priložaka u pisanoj formi. Tako bih imao vremena da ih tačnije formulišem i odredim. Ovako, uvek nanovo i nanovo završavam u digresijama i podučavanju. Trideset godina sam bio profesor. Sto ga bih o pitanju koje ste mi postavili: „U ko joj meri ste opskrbi li teorijska utemeljenja za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, proširenje i razvoj Grossrauma putem sile”, više voleo da raspravljam u pisanoj formi. Mogao bih, dakle, da se stekne utisak o mojoj delatnosti kao sporednoj jer se ona ionako može prosuđivati samo na osnovu objavljenih tekstova. S druge strane, ništa drugo me ne tereti iz uzev onga što sam na pisao.

Kempner: Zar niste na nekim konferencijama nastupali za jedno s ključnim ličnostima?

Šmit: Ne sećam se da sam to radio. Da li je to bilo za vreme rata?

Kempner: Pre 1936. godine.

Šmit: Da li se Vaše pitanje odnosi na moje delovanje u Ligi nemačkih pravnika?

Kempner: Ono se odnosi na teorijsko utemeljenje napadačkog ratovanja. Vi svakako znate da je u pitanju napadački rat?

Šmit: Napisao sam knjigu o diskriminišućem pojmu rata.1

Kempner: Pretpostavljate da je sve što ste napisali dobro poznato i da to pokazuje da ste Vi teorijski ustanovili temelje ratnih zločina, odnosno, napadačkih ratova.

Šmit: Ne, to ni je tačno.

Kempner: Zar ne bi ste priznali da je Vaš uticaj, na osnovu Vašeg rada, u ovoj oblasti mnogo snažniji i mnogo opasniji nego i sâmi pripadnici SS-a koji su doslovno osvajali tuđe zemlje i masovno ubijali ljude?

Šmit: Idete predaleko. Rado bih o tome progovorio. To je složena tema.

Kempner: Iz kriminološke perspektive to je nesumnjivo. Zar se ti mene biste upustili u metafizičke obrte?

Šmit: Ja ništa neporičem. Problem ideološke odgovornosti ne zahteva metafizičke obrte.

Kempner: Zar niste trideset godina propoveda i ideale demokratije? Trideset godina ste širili priču o Grossraum-u.

Šmit: Ni to nužno ne proističe iz mojih spisa.

Kempner: Naravno da proizlazi. Da nije bilo ljudi poput Vas, Nirnberg sad ne bi ni bio razrušen.

Šmit: To je sasvim druga tema.

Kempner: U poređenju s Vama, zar Štrajher nije bezopasni propovednik?2

Šmit: Na sasvim drugačijoj ravni. Ja sam pristalica slobodnog podučavanja.

Kempner: Jednom prilikom ste rekli da sebe poredite s nekim ko dijagnostifiku je kugu. Ali, zar niste upravo Vi neko ko širi kugu?

Šmit: To nije bila moja namera.

Kempner: Da li ste 1932. godine Vrhovnom sudu podneli svoju pravnu procenu?3

Šmit: Da, kao predstavnik vlade Rajha. Smatram da je Šlajherova vlada jedina nudila mogućnost da se zaustavi haos.

Kempner: Vi ste svakako sa entuzijazmom dočekali izglasavanje Ermächtigungsgesetz?4

Šmit: Radilo se o privremenom ustavu.

Kempner: Velikog novog doba?

Šmit: Taj odnos nije kauzalan.

Kempner: Zar niste sa entuzijazmom dočekali diktaturu kao ispunjenje svoojih naučnih snova?

Šmit: Ne, ja sam 1928. godine objavio rad Legalitet i legitimitet koji afirmiše partije Vajmarske koalicije.
5

Kempner: Tada ste bili upleteni u nacističke poslove da biste se potom od njih
udaljili. „Das Wandern ist des Müllers Lust”.
6

Šmit: Skitnja je mlinaru san. Tu je, u stvari, reč o zadovoljstvu koje se javi
kad neko iskusi nešto novo. Kao što i etnolog oseti zadovoljstvo kada ugleda neko novo urođeničko pleme. U tom smislu, ja sam kriv. Intelektualna
znatiželja izražava moju suštinu. Sve i svugde posmatram; to je deo moje naučničke prirode.

Kempner: Kao kriminolog, takođe sam zainteresovan da prepoznam nove
oblike kriminala.

Šmit: Da li se to odnosi na mene?

Kempner: To tek treba da se utvrdi. Zar niste svojim studentima neprestano
govorili u kolikoj meri je Drang nach Osten, odnosno ratovanje, uzbudljivo?

Šmit: Takve banalnosti nikad nisam izgovorio.

Kempner: Zar Vaš san nije bio da predajete pravnu teoriju kao profesor na
Nemačkom fakultetu u Londonu?

Šmit: To nije bio moj san.

Kempner: Ili na Nemačkom fakultetu u Moskvi?

Šmit: Naravno da ne, ja volim Ruse. Moja žena je Srpkinja, rođena Srpkinja.
Ja volim slovenske narode.

Kempner: Postoji nekoliko stvari koje bih želeo da saznam o Vašem putovanju
u Pariz.

Šmit: Taj put je bio zanimljiv. Mogu da Vam o njemu kažem ključne stvari.

Kempner: Kakve stvari?

Šmit: Stvari koje su povezane s mojim putovanjem u Pariz.

Kempner: Molim Vas da to napišete.

Šmit: Još uvek imam nekoliko pitanja i zahteva opšte prirode. Izuzev neudobnog kreveta, nemam sto, a ni stolicu. Tako ne mogu da pišem. Da li mogu da potražim papir i mastilo? Da li mogu da napišem svojoj ženi da mi
pošalje moj rad o međunarodnom pravu i poretku Grossraum-a, kao i onaj
o diskriminaciji ratova? Da li mogu da joj pišem da sam saslušavan?

Kempner: Možete da joj pišete da ste saslušavani i da nas zanimaju određena
pitanja.

Šmit: Moja biblioteka je zaplenjena i mogu da dobijam pakete samo dva puta mesečno

Kempner: Vaša supruga može da piše Američkom istražnom organu, odnosno, meni. Da li ste svesni u kojoj meri su naša mišljenja oprečna?


Šmit: Da, stvari prihvatam kao mnogo složenije i problematičnije nego što
to one zaista jesu. Pobornik sam prava na slobodnu učenost.

Kempner: Mi smo poslednji koji bismo Vam uskratili to pravo. Ali nećemo do
pustiti da demokratija bude napadnuta prividnim sredstvima demokratije i
da se ubijaju ljudi.

Šmit: Najfinija artikulacija upravo tog koncepta potekla je od mene.
7

Kempner: Da li ste posle Libmana8 preuzeli uredništvo Deutschen Juristenzeitung-a?

Šmit: Posle Baumbaha.
9

Kempner: Zar doktrina po kojoj bi trebalo ubijati savezničke pilote ne potiče
upravo od ljudi poput Vas?

Šmit: Ali, molim Vas. U onome što sam napisao nećete pronaći ni jednu reč
o napadu na Poljsku i slične stvari.

Kempner: Da li biste bili ljubazni da zapišete sve što bi moglo da bude zanimljivo sa stanovišta kriminologije. Ne usredsređujte se na metafiziku. Nije reč o odgovornosti za ideološke iskaze i teze. Reč je o ratnim zločinima. Kada o
svemu završimo raspravu, odlučićemo kako ćemo nastaviti.


Prevela Sanja Bojanić Milutinović


1 Carl Schmitt, Die Wendung zum diskriminierenden Kriegsbegriff, München, 1938.
2 Julijus Štrajher [Julius Streicher] (1885–1946), Gaulajter od Frankonije [Gauleiter von Franconia], bio je jedan od najekstremnijih nacističkih i rasističkih ideologa.
Kao osnivača i izdavača novina Der Stürmer, najzlobnijeg i najotrovnijeg antisemitskog štiva u istoriji, Štrajhera je Nirnberški vojni sur osudio na smrtnu kaznu i pogubio ga.
3 Videti Preussen contra Reich vor dem Staatsgerichtshof: Stenogrammbericht der Verhandlungen vor dem Staatsgerichtshof in Leipzig vom 10. bis 14. und vom 17. Oktober
1932 (Berlin, 1932). Videti isto tako Hennig Grund, „Preussenschlag” und Staatsgerichtshof im Jahre 1932 (Baden-Baden, 1976); Jürgen Bay, Der Preussenkonflikt 1932/33:
Ein Kapitel aus der Verfassungsgeschichte der Weimarer Republik (Erlangen, 1967); Earl R. Beck, The Death of the Prussian Republic: A Study of Reich-Prussian Relations,
1932–1934 (Tallahassee: Florida State Univ., 1959).
4 Reč je o aktu izglasanom 24. marta 1933, kojim novi konzervativno-nacistički kabinet zadobija izvanredne moći i koji se smatra ključnim u Hitlerovoj eliminaciji opozicije, u konsolidovanju diktatorske moći a, sledstveno tome, i nacifikaciji Nemačke. O Šmitovoj analizi videti, „Das Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich”, Deutsche Juristen-Zeitung, Jg. 38, Heft 7 (April 1, 1933), str. 455–458. Videti isto tako, Carl Schmitt, Das Reichsstatthaltergesetz (Berlin, 1933), str. 9.
5 Iako je Šmitova knjiga Legalitet i legitimitet bio pokušaj da se spreči nacističko preuzimanje moći uz pomoć sile ili legalno demokratskim sredstvima, ona nije bila objavljena sve do leta 1932. Ova knjiga se nije neposredno odnosila na Veliku koaliciju katolika, socijal demokrata i umerenih demokrata koji su došli na vlast 1928, a propali 1930. godine pre nego što je Šmit postao ustavni savetnik predsednika Brininga
[Brüning] i generala Kurta fon Šlajhera [Kurt von Schleicher].
6 „Skitnja je mlinaru san”.


_________________________

BELEŠKA POVODOM OBJAVLJIVANJA „ČETVRTOG”
(DRUGOG) SASLUŠANJA KARLA ŠMITA


Objavljivanje ovog nedavno pronađenog dokumenta dopunjuje objavljivanje tri ostala saslušanja koja su prevedena u Novoj srpskoj političkoj misli u broju 1–4, godina 12, 2005. godine („Карл Шмит у Нирнбергу 1947. године – Три саслушања”, str. 7–19; prevod: Petar Bojanić). Prevod na srpski „Četvrtog” (drugog) saslušanja – „četvrtog”, jer su do sada bila poznata tri; „drugog”, jer je ovo saslušanje bilo drugo po redu od četiri – sledi englesku verziju koja je objavljena u časopisu Telos br. 139, leta 2007 („The „Fourth” (Second) Interrogation of Carl Schmitt at Nuremberg”, str. 39–43; prevod: Joseph W. Bendersky).

Prevod sa engleskog jezika je potom blago korigovan naknadnim uvidom u nemački original. Srpski prevod u potpunosti prenosi beleške i objašnjenja koje je Benderski dodao prilikom prevoda ovoga saslušanja na engleski jezik. Prevodu Šmitovog saslušanja prethode dva veoma značajna teksta Džozefa Benderskog. U obimnoj studiji „Carl Schmitt’s Path to Nuremberg: A SixtyYear Reassessment” (str. 6–34), Benderski na, do sada, najpotpuniji način rekonstruiše kontekst i glavne odgovorne osobe za dva hapšenja Šmita i njegova dva boravka
u zatvoru u Berlinu (od avgusta 1945. do 10. oktobra 1946) i Nirnbergu (od marta do 21. maja 1947). Autor pokušava da objasni razloge, upotrebljavajući različitu arhivsku građu i oslanjajući se na knjigu Helmuta Kvariča [Helmut Quaritsch] posvećenu Šmitovim saslušanjima iz 2000. godine (Carl Schmitt: Antworten in Nürnberg, Berlin, Duncker & Humblot), hapšenja i amaterski pripremljenih ispitivanja Karla Šmita.

Benderski rekonstruiše sve ličnosti umešane u ovu „pravnu” akciju posebno se osvrćući na uloge dva Šmitova „učenika”: Karla Levenstejna [Karl Löwenstein], koji praktično daje nalog za prvo Šmitovo hapšenje unutar sveopšteg procesa denacifikacije i koji 4. oktobra konfiskuje njegovu biblioteku (Levenstejn je bio student Maksa Vebera, od 1931. je predavao u Minhenu na pravnoj katedri da bi potom emigrirao; Benderski pronalazi da još 1925. Levenstejn jedan Šmitov tekst kvalifikuje kao genijalni) kao i Osipa Flethajma [Ossip Flechtheim], člana Kempnerovog tima, koji je zapravo Šmita poslao u Nirnberg i posebno je zaslužan što je do saslušanja uopšte došlo. Juna 1933. godine – Benderski otkriva jedan podatak – Šmit odbija da bude mentor Flethajmove doktorske disertacije na univerzitetu u Kelnu. Dok Flethajm smatra da je Šmitovo odbijanje posledica Flethajmovog porekla, Šmitovo pismo Flethajmu od 7. juna 1933, koje Benderski navodi na osnovu arhivske građe, svedoči o neutemeljnosti Flethajmovog obrazloženja teme doktorata o Žozefu de Mestru [Josephe de Maistre]. U drugom prilogu koji neposredno prethodi prevodu četvrtog saslušanja Karla Šmita (str. 35–38), Benderski detaljno objašnjava genezu otkrića poslednjeg saslušanja u arhivu „Holokaust muzeja” u Vašingtonu. On svedoči o svojim razgovorima s Kempnerom i njegovom neobjašnjivom skrivanju postojanja ovoga saslušanja kao i o sadržaju Kempnerovih pohranjenih spisa koji se odnose na Šmita i njegov boravak u Nirnbergu.


Petar Bojanić


___________________________________



понедељак, 01. јун 2020.

Iz intervjua sa Tomasom Bernhardom





       Televizijski intervjui su napravljeni na Majorci (1981), u Beču (1984) i Madridu (1986).
        Prevod je rađen prema knjizi Tomas Bernhard – susret (Thomas Bernhard – Eine Begegnung, Verlag der Österreichische Staatsdruckerei, 1991), koju čine transkripti tih intervjua, kao i onih njihovih delova koji su izbačeni u montaži.

        Intervjuae je Tomas Bernhard dao novinarki ORF-a Kristi Flajšman.

(str. 31, na Majorci)

Krista Flajšman: 
Kako vi radite?

Tomas Bernhard: 

      Vrlo koncentrisano. Najbolje rano ujutro. Od pet do devet, a onda idem u šetnju, uzmem novine i pijem kafu, uživam apsolutno ništa ne radeći, dobar vazduh i lepo sunce, dan bez oblaka, brda, pa čak onda i ljudi odjednom postaju prijatni. U podne obilato jedem, što je moguće više i zdravije, potpuno se najedem. A onda od četiri opet radim, možda čak i bolje nego ujutro. I onda opet u šetnju i uskoro dolazi vreme za večeru. Ali sasvim malo večeram. Gutljaj vina, gutljaj mineralne vode, pola dinje, parče šunke i ostalo. Onda malo televizije. Iako je španska. Gledate lica i na osnovu njih nešto zamišljate. Okrepljujuće je kada ne razumete jezik zato što onda zamišljate verovatno mnogo više od onoga što vam slike stvarno govore. Kod kuće onda vidite slike i sve razumete i to je čisto đubre. Moguće da je i ovde to čisto đubre, ali vi to ne primećujete zato što ne razumete. A za rad najvažnije, barem meni (a svako je različit), da budem u zemlji čiji jezik ne razumem zato što onda neprestano imam osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da bez prestanka pričaju o važnim filozofskim stvarima. Kada razumete jezik, onda imate osećaj da je sve što se govori đubre, zar ne? Tako u Španiji i đubre za mene postaje filozofija. Kraljevsko i carsko đubre – jer Španija je kraljevina.

Flajšman: 

     Nije li vam ponekad potrebno nešto neprijatno da biste pisali? Nešto što vas ljuti?

Bernhard: 

      To je nešto o čemu ne treba brinuti, to vas prati svuda, pa čak i do Španije. U stvari, ja pišem baš zato što je skoro uvek neprijatno, zato što postoji mnogo neprijatnih stvari. Svako to oseća. Neprijatno je, zar ne, već samo ustajanje iz kreveta. A onda kada razmišljate šta se sve kod nas događa, verovatno događa, sve same neprijatnosti. I sve to je neminovno. U osnovi, pišem samo zato što je mnogo neprijatnih stvari. Kada bi sve bilo prijatno, verovatno uopšte ne bih ni mogao da pišem. Tada niko ne bio mogao da piše. Kada je prijatno, onda tu nema ništa za pisanje, a osim toga, bili biste glupi da pišete kada vam je prijatno zato što se prijatnosti treba potpuno prepustiti, zar ne? Ona se mora iskoristiti. Kada se osećate prijatno a sednete za pisaći sto, to prijatno raspoloženje nestaje. Zašto bih sebi uništavao prijatno raspoloženje? Sasvim lepo mogu da zamislim kako sam čitav život samo u dobrom raspoloženju i uopše ništa ne pišem. Ali pošto prijatno raspoloženje, kao što sam već rekao, traje samo nekoliko sati, ili samo neko kratko vreme, opet se vraćate pisanju.

Flajšman: 

Da li se nekad ljutite na druge ljude?

Bernhard: 

      Uglavnom se ljutim, a ponekad i ne. Ne treba lupati glavu oko ljutnje na druge ljude pošto su drugi ljudi uglavnom nepodnošljivi. Kada sedite u kafeu i sve je prijatno, na kraju morate i da platite, i već to je dovoljno da se naljutite – jer zašto, u stvari, morate da platite? Ili kad prelazite ulicu, i naiđe automobil, i opet se čovek naljuti. Zašto mora da dođe baš sada, kad ja prelazim ulicu? Uopšte ne morate da se brinete za ljutnju, nje će uvek biti. Trenutno se uopšte ne ljutim. Osećam se nelagodno jer nema na vidiku neke stvari za koju mi se čini da bi mogla da me naljuti.

Flajšman: 

Kako se osećate u ovom trenutku?

Bernhard: 

Odlično, moram da kažem. Čuje se kako pljuskaju talasići, sunce sija, oko nas su samo Španci i Englezi koje ne razumem – idealna konstelacija. Ali neće to dugo trajati. Odjednom sagledate celinu i sve propadne. Ali možda će danas ovako trajati sve do dok ne padne veče, nije isključeno. Ponekad je i nekoliko dana prijatno.

Flajšman:

Prebacuju Vam da imate negativan stav prema životu, da li je to tačno? Da li ste vi negativan čovek?

Bernhard: 

Ne. Ja imam sasvim normalan stav prema životu, kakav verovatno imaju i svi normalni ljudi, taj stav nije potpuno negativan, ali nije ni potpuno pozitivan. Jer čovek se neprekidno susreće sa svime. To čini život. Ne postoji samo negativno, to je glupost. Ali svakako ima ljudi koji vole da stalno na taj način posmatraju stvari. Olako se kaže – ovaj je ludak i onda on, zar ne, čitavog života ostane ludak. Uvek ga nazivaju ludakom i to ga prati sve do smrti. A neko drugi je lirski, egzaltirani pisac još od svojih dvadesetih godina i onda to ostaje sve dok ne umre. Onda od toga polaze svi kritičari i ljudi koji ga čitaju. Ja sam verovatno čitavog života negativni pisac. Ali moram da kažem da se u toj ulozi osećam dobro zato što me ne iritira. Kažu da sam negativan pisac, ali i da sam istovremeno pozitivan čovek. Dakle, ništa ne može da mi se dogodi. Ili? Možda je to neko opasno stanje? Ne znam ni sam. Meni je sve to vrlo prijatno, a posebno ako sam daleko od domovine i ako su oko mene prijatni ljudi i palme, blagi vetrić i dobra kafa. (…)

(str. 57, Majorka)

Flajšman: 
A kakvi su ljudi oko vas?

Bernhard: 

Sve sami Englezi, a Engleze volim zato što su potpuno ruinirani pa sad s obe noge čvrsto stoje na zemlji. To je zaista vrlo prijatno, postali su blagi i na neki način potpuno digli ruke od svoje nadmenosti. Ranije, kada biste sreli Engleza još sa vrata biste videli kako vas gleda sa visine. Samo se setite Gandija, oni su u to vreme još imali običaj da zaista bičuju. Takve stvari više ne možete da vidite, toga se odrekla čak i engleska viša klasa. Negde na obali, verovatno kod Dovera, spalili su sve svoje bičeve. Nemaju više bičeva i sada su podnošljivi. Ranije su Englezi bili potpuno nepodnošljivi.

Flajšman: 

Nije li predrasuda to što govorite?

Bernhard: 

Postoje samo predrasude. Moji sudovi mogu da budu samo predrasude. U osnovi postoje samo predrasude, čak i sudije koje izriču konačne presude u stvari izriču samo predrasude. Sudovi uopšte i ne postoje. Hoću da kažem da ljudi neprekidno donose sudove o drugim ljudima i stanjima, a u stvari se radi samo o predrasudama. Nažalost, nažalost. I tako se osuđuje čitav svet, a sve je samo predrasuda. Mislite da nije tako? Ili možda verujete kako neki debeli, tupavi sudija, obučen u svoju sudsku odoru i sa svojim pomoćnicima, kaže “izričem presudu za to što se udavili ženu” ili “zato što ste ukrali pet krojcera, na toliko ili toliko godina teške robije” – toga više nema, postoje samo “objedinjene presude”. (…)

Flajšman: 

Nije li to ipak preterivanje…

Bernhard:

 Opet predrasuda. Vidite, tako je to. Sve je preterivanje, ali se bez preterivanja ništa ni ne može reći jer čim povisite glas i to je preterivanje, jer inače zašto biste uopšte podizali glas? Čim se nešto kaže, to je preterivanje. Ova tvrdnja je neoboriva. Protiv nje se ništa ne može reći.

(…)

(str. 75, Majorka)

Bernhard: 

Sve zavisi od perspektive. Svako ima drugačiju, Bogu hvala. I svako uvek ima ispravnu perspektivu, bez obzira što neko drugi uvek može da tvrdi suprotno, za svakog je uvek njegova perspektiva ispravna. Samo što zbog drugih počnete da sumnjate, odustajete od svoje perspektive i onda ste gotovi, barem u tom slučaju kada ste se nje odrekli. Zašto se ljudi odriču svojih perspektiva? (…) Ljubav, to je za svakog nešto različito. Ljubav je sve, zar ne? Ljubav može da bude sve, zato što sve što postoji na svetu neko može da voli, dakle ljubav sve obujmljuje. Već sa rečju istina stvari stoje drugačije, to tu ne važi. Reč ljubav se može napisati, ali se ljubav ne može opisati. Za to postoji zaista jednostavno objašnjenje. Ne možete opisati ljubav. Čak ni u jeftinim ljubavnim filmovima ljubav nije opisana već je samo pretvorena u kič. Kada napišete ljubav, to je pretvaranje u kič pošto je ljubav sve. Kada vas posmatram, to je ljubav. I kada ne gledam u vas, i to je ljubav. Kada gledam drvo, i to je ljubav, zar ne. Svaka ljubav je uvek na ivici kiča. Važno je koliko daleko odlazite u ljubavi i koliko otvarate usta. Ako usta otvorite malo više nego što treba, onda je to kič, a ne više ljubav, a ničeg nema ni ako ih isuviše zatvorite. (…)

(…) (str. 138, Majorka)

Flajšman: 

Kakvi ste bili kao dete? I vi ste pretili?

Bernhard: 

U detinjstvu niste uvek samo izloženi pretnji, već i pretite. Više deca prete roditeljima nego što roditelji prete deci, pošto su deca mnogo prepredenija od roditelja. Roditelji, čak i mladi roditelji, uvek su već okoštali, jer proces okoštavanja počinje već sa dvadeset godina, a deca su potpuno sveža. Vene su im zdrave, sve je puno dinamike i protok je odličan. Zbog toga deca, zar nije tako, vide mnogo jasnije. A odrasli žive samo u uobrazilji, a deca žive stvarno, to je razlika. Od dvadesete godine čovek živi još samo u uobraziljama. Živi se samo od knjiga i od onoga što je čovek naučio, od onoga što mu je rečeno. U osnovi ljudi preko dvadeset žive samo iz literature, uopšte više ne iz stvarnosti. Samo deca, mladi ljudi do dvadesete, samo oni žive u stvarnosti. Stari ljudi žive samo iz potpuno požutele literature, i to je logično. Tako je to, kao iz neke stare biblioteke, od toga oni žive, od prašine i memle. A deca uvek izvlače dobar loz. Šta još želite da znate? Voleo bih da konačno budem ozbiljan, ne želim više da samo pravim šale i budem vickast. Voleo bih da sa vama konačno popričam o nečem ozbiljnom.

Flajšman: 

O čemu to?

Bernhard: 

Pa, ne znam. S Vaše strane mora da dođe nešto ozbiljno čemu bih ja mogao da se suprotstavim svojom ozbiljnošću. Ili ne da se suprotstavim, nego da izađem u susret. Suprotstavljanje je nešto stravično.

Flajšman: 

Vi to sigurno ne biste voleli. Vi ne želite da bude ozbiljni.

Bernhard: 

Ali naprotiv, sve vreme se trudim da budem ozbiljan. Već četrnaest dana se trudim da budem zaista ozbiljan. Ozbiljan sam, sasvim sam ozbiljan, zaista. Ja sam totalitet ozbiljnosti. Ali vi me tako gledate i onda nekako moja ozbiljnost sklizne u neozbiljnost. To mi smeta zato što sam srećan samo kada sam ozbiljan. A Vi mi tu sreću, moju zaista najveću sreću, oduzimate tim svojim Palma-pogledom. Išli smo i na groblje kako bismo se malo uozbiljili, tamo je bilo nešto malo toga – grobovi, na neki način je to ozbiljno, zar ne, i tamo sam bio veoma srećan. Ali tek što smo izašli iz groblja, našli smo se pored ludnice, i više nije bilo ni traga ozbiljnosti. I već osam dana smo neozbiljni – a ja volim ozbiljnost. Ne Ernsta Majstera (igra reči – Ernst (ozbiljnost, nem.) Majster (majstor, nem.), već ozbiljnost kao majstora, kao majstora iz Austrije, a ne majstora iz Nemačke. To nije smrt, nego senka smrti koja me, naravno, uvek prati, i koju ja volim zato što mi garantuje ozbiljnost. Smrt je za mene kao neka prikolica, ja ju vučem sa sobom, kad idem, ona je iza mene, odnosno, ja je ne nosim već je za mene zakačena, vučem je iza sebe. Nažalost, ni ovo nije ozbiljno. Vi mi oduzimate ozbiljnost.

Flajšman: 

Mislite na smrt da biste mogli biti ozbiljni?

Bernhard: 

Uopšte ne mislim na smrt, ali smrt neprestano misli na mene. “Kada da ga pokupim?” – tako to izgleda iz druge perspektive. Ali ja se tako nerado vraćam kući. “Otići kući”, to znači umreti, biti mrtav. “Biti kod kuće, to je biti mrtav”, to je rekao već Paskal. “Kada si kod kuće, onda si mrtav”. Večni mir, večita kuća – jeste smrt! Zato tako nerado putujem nazad kući, imam osećaj da će me već čekati kada stignem tamo, da me čeka iza mojih vrata sa svojom crnom rukom – uvek to vidim kada se približavam svojim vratima, tu ruku Kurda Jirgensa (to je glumac, poznajete ga, igrao je Smrt u Salzcburgu sa tim koščatim šakama), vidim kako ulazim i onda – krak! Stalno to osećam, taj pritisak, i zbog toga se držim, videćete ako bolje pogledate, malo pogrbljeno, skupljenih ramena, zbog tog pritiska smrti. Toga me niko ne može osloboditi, to se ne može ukloniti operacijom. Tu mi na desnom ramenu čuči strah – kao neka (smeje se), kao neka ptičica smrti, zar ne? Tu se ona smestila. … Sve to što bih ja voleo da kažem, može se reći i ozbiljno. Ako se umesto „ptica smrti“ jednostavno kaže „smrt“. Ako se koriste kruti pojmovi koji se žele izneti jednim izrazom kao što je recimo šoljica kafe, ali sada opet ni to nije ozbiljno, jer kada se smrt upoređuje sa šoljicom kafe, ni to nije baš skroz ozbiljno, zar ne? Iako se, naravno, sve može uporediti sa svime. Stvarno. Bahmanova je bila konsternirana kada sam joj jednom rekao – sedela je na krevetu, a ja pored nje – da se sve sa svime može uporediti i da sve istovremeno jeste sve. Što, naravno, nije nimalo lako. Kako, na primer, papu – čitav se taj naš razgovor odvijao u Rimu – „pokriti“ izrazom šoljica kafe ili šoljica čaja, ukoliko je to jedno isto? Ali te dve stvari se mogu zameniti. To jest, mogu da zamislim šoljicu kafe na papskoj stolici u crkvi Svetog Petra, i papu na tanjiriću za kafenu šoljicu, zar ne? Dakle, može se iz pape piti i otići na audijenciju kod šoljice kafe. Takva se zamena bez sumnje može napraviti, ako tako želite. Ako imate potrebnu ozbiljnost koja vas pokreće.

Flajšman: 
Dakle, svi su pojmovi međusobno zamenjivi?

Bernhard: 

Naravno da može. Sve možete zameniti, u tome je čar, odnosno veličina prirode. Drama ljudi je upravo u tome što se oni vaspitanjem i pogrešnim obrazovanjem, a pre svega književnošću, ne samo fiksirani za pojmove, već ste za pojmove zakucani. U glavi su im svi ti ukucani pojmovi, a oni samo jurcaju okolo. U tome je prava drama ovog sveta, zar ne. Pisci su uvek čekić i pojam: smrt, život, ljubav, kukavičluk, slavoljublje, i ostalo. To je prava drama.

Flajšman: 

Znači da više nema istine i laži?

Bernhard: 

Sve može da dođe na mesto nečeg drugog, i Vi ste apsolutno u pravu kada za istinu kažete da je laž i apsolutno ste u pravu kada za laž kažete da je istina, ali jedan sudija to nikada ne može da uvidi, zar ne. Istina i laž igraju glavnu ulogu u sudu sveta, zar ne. I tu vi, sa svojim pogledom na stvari, nemate šta da tražite. Filozof nema šta da kaže sudu zato što je sudija mali čovek koji je ljubomoran na filozofa, zato što sudija na sebi ima tešku, verovatno jeftinu, ali tešku crnu odoru, i mrzi sve, i samog sebe, pošto ga sve pritiska. Ne stižu oni daleko. A ako ga boli vrat, onda dobijete godinu dana više. Ako ga zaboli glava, još dve godine, a ako ima rak, onda dobijate doživotnu pošto je on ispunjen ludačkim besom. Kada je dobre volje, provlačite se sa minimalnom kaznom. Ali, pošto su sve sudije uvek loše volje – nikada nisam video sudiju koji je dobre volje – onda se gotovo uvek izriču visoke kazne, svi oni boluju od raka, žene im stalno ponavljaju: „još ćeš ti videti, razbolećeš se od raka“. To je nesreća ovog sveta, i od nje boluje pravosuđe. Ja sam imao mnogo posla sa sudijama i uvek sam ih posmatrao kako stoje za bifeom i halapljivo jedu nakon što su osudili par nesrećnika. Što su ih više osudili, to se bolje osećaju. Na jednu presudu dva sendviča – takav je otprilike odnos.

Flajšman: 

Opet ste vrlo subjektivni.

Bernhard: 

Sve je subjektivno, i naravno, sve je netačno. Barem je toliko jasno. Nikada nisam tvrdio da sam izrekao bilo kakvu istinu ili bilo šta ispravno. Tako vam je to.

Flajšman: 

Jednom ste napisali da čovek ne može sebe da opiše, ne postoji opis samog sebe. A Vi ipak sebe opisujete i predstavljate se.

Bernhard:

 Opisivanje samog sebe može biti jedino odraz samog sebe, dakle umesto „samoopisivanje“ trebalo bi reći „samoogledanje“ zato što je svaka samorefleksija samoogledanje, samorefleks. Nemam ništa protiv da se to tako nazove, pošto nema nikakve istine, a ni laži, i sve je otvoreno – 4 milijarde ljudi je 4 milijarde svetova, zar ne. Dakle, nema dvoje ljudi koji svet vide na isti način, pošto su svih 4 milijarde potpuno različiti. Dvoje ljudi koji imaju četiri plava oka svet će videti potpuno razičito. A to ništa ne znači. Hoćete da čujete nešto ozbiljno? Slušate me kako sve vreme nešto govorim, ali šta je to što govorim, šta kažem, to ne znam ni ja sam. Postavite nekom pitanje da li uopšte zna šta govori – čak i ako vam taj neko drži predavanje, sve će vam reći pogrešno, od samog početka pa do kraja. Koještarije, kako se to kaže.

Flajšman: 

A koja pitanja Vi postavljate sebi?

Bernhard: 

Mislim da sebi još nisam postavio ni jedno pitanje. Jednostavna, takozvana pitanja, ona se postavljaju sama od sebe, ne moram ih ja postavljati… (…)

(str. 193, Beč)

Flajšman: 

Školovali ste za glumca. Da li je to uticalo na način koji pišete?

Bernhard: 

Verovatno. Sve što čovek uči svakako ima velikog uticaja na ono što radi. Ja sam i školovani trgovac, i to je uvek igralo veliku ulogu. Takođe sam učio za vrtlara, a učio sam i da vozim kamion, i upoznao sam različite ljude. Tako se širi krug ljudi koje poznajete i onda možete pisati relativno dobre knjige. Inače, ja uopšte ne spadam u pisce, i nikad se nisam tako osećao.

Flajšman: 

Već kao…?

Bernhard: 

U osnovi sam uvek bio realan čovek. Ova vrsta pisanja na koju Vi mislite, stvaralaštvo ili kako se to već zove, malo ima veze sa realnošću, i potpuno je bezvredno. To vidite čim otvorite knjige. Pišu se gotovo isključivo bezvredne knjige, i pišu ih ljudi koji sede u nekom društvenom stanu, primaju neku platu, prave neke svoje kartoteke pojmova i onda prave knjige kao što krojačice šiju odeću.

Flajšman: 

A kako ih Vi pravite?

Bernhard: 

Uvek sam bio slobodan čovek. Ne primam nikakvu platu i knjige pišem na sasvim prirodan način, onako kako se moj život odvija, a on je sasvim sigurno drugačiji od života svih tih ljudi. Samo onaj ko je zaista nezavistan može zaista dobro pisati. Kada ne zavisite ni od čega, to se oseća u svakoj rečenici. Zavisnost parališe svaku rečenicu koju napišete. Svuda su samo ukočene rečenice, samo ukočene stranice, samo ukočene knjige, jer svi su ti ljudi zavisni od žena, porodica, troje dece, bivše žene, države, firme, osiguranja, šefa. Možete pisati šta god hoćete, ali uvek se oseti zavisnost, i zato je loše, ukočeno, invalidno.

Flajšman: 

Ali, mnogi pisci žive ispod egzistencijalnog minimuma. Ne bi li onda trebalo…

Bernhard: 

Za to su samo krivi. Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu.

Flajšman: 

To znači da treba ukinuti svaku podršku?

Bernhard:

Nikakva podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip „opstani ili umri“. Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile

Flajšman: 

A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?

Bernhard: 

I to sve treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno. Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa više i nisu.

Flajšman: 

A u drugim zemljama nije tako?

Bernhard: 

Verujem da nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.

Flajšman: 

Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?

Bernhard:

Pa, ti ljudi se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: „stesati (na pravu meru)“. Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da opstane.

Flajšman: 

A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?

Bernhard: 

Ja sam trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi idite drugde. Ali s obzirom na to da ja uglavnom ne dozvoljavam da igraju moje komade, ili dozvoljavam da se izvedu samo jednom, onda se tu ne radi o velikim iznosima. Ali, za taj jedan put želim da dobijem koliko meni odgovara u odnosu na vreme koje sam potrošio radeći na komadu. Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije. (…)



(str. 209, Madrid)

Flajšman: 

Da li je to neka satisfakcija kada vidite prevode svojih knjiga?

Bernhard: 

Ne, uopšte. Vrlo je zabavno, ali nema nikakve veze sa onim što čovek piše zato što je to knjiga onog koji je prevodio. On ide nekim svojim putem i uvek istera svoje. Knjiga se ne može prepoznati. Prevedena knjiga je kao leš po kojem je automobil gazio sve dok ga nije unakazio do neprepoznatljivosti. Onda vi te ostatke možete pokupiti, ali to više ničemu ne služi. Prevodioci su nešto strašno. Oni su siromašni ljudi koji ništa ne zarađuju za svoje prevođenje, dobijaju najniže honorare, vapijuće niske honorare, kako se to kaže, a obavljaju jeziv posao, tako da se sve to na kraju izjednači. Ako radite nešto što je ništa, onda za to ne treba ništa ni da zaradite. Zašto uopšte neko prevodi, zar ne bi trebalo da sam nešto napiše? Prevođenje je jeziv način služenja.

(…)

(str. 228, Madrid)

Flajšman: 

Upotrebljavate izraz Gospod Bog. Verujete u njega?

Bernhard:

Ne morate verovati u nešto što stalno vidite. Gospod Bog je svuda, tako da u njega ne moram da verujem. Već u Crkvi vam kažu – Bog je svuda. Dakle, štedim na verovanju. …

Flajšman: 

Da li je biti pisac za Vas zanimanje?

Bernhard: 

Tako je ispalo. Kao kad je neko čistač cipela – a takvih još ima na gradskim ulicama tamo na Jugu – pa ga pitate da li je to njegov posao, a on vam kaže da mu ništa drugo nije ostalo osim da čisti cipele, pošto mu je otac jednom rekao: hajde pokreni se malo, zaradi neki novac. A tad mu je verovatno najzgodnije bilo da čisti cipele, pa onda to i dalje radi. Kod mene sa pisanjem je isto.

Flajšman: 

Ali povremeno ste radili i druge stvari?

Bernhard:

Kao i svaki čovek. Svaki čovek radi i neke sporedne stvari.

Flajšman: 

A šta ste vi, na primer, radili?

Bernhard: 

Čovek pere zube i oblači se. To je već neka delatnost. To je sporedan posao. Svakog dana se oblačiti i svlačiti. Već samo to je iscrpljujuće i jezivo. Kad pomislite da se milion puta oblačite i svlačite, potpuno iznurivanje. Pranje zuba, sečenje noktiju svake tri nedelje, jer ako ih ne posečete probušiće vam se čarape. Jeziva slika. Sve čisto sporedni poslovi. A ipak, to je prvi posao – kupanje, oblačenje, svlačenje. Prvo zaposlenje koje čovek dobije, a to se uvek previđa.

Flajšman: 

Ali radili ste i još neke poslove u svom životu?

Bernhard: 

Mnogo njih.

Flajšman: 

Koje, na primer?

Bernhard:

 To je nezanimljivo, kao što su nezanimljivi pisci koji kažu da su prali sudove i ribali podove, radili na građevini, vozili kamion i na kraju prikupljali priloge za Crveni krst. To je samo spisak stvari koje treba kod gledalaca da izazovu bednu sentimentalnost i ja sad ne moram da ga ponavljam. Sve je to u dobroj nameri, ali besmisleno. Kao što je besmisleno slati mleko u prahu u Afriku. Velike firme tako zamisle, pa se to onda i pošalje u pustinju, a onda kad oni to hoće da umute – nemaju vode. A one u Bonu nije briga, oni su na tome dobro zaradili. Tako je tamo pored peska i mleko u prahu. Time se bave propali glumci. Siđu sa bine, uzmu mleko u prahu i odu u Afriku. Dva puta godišnje se vrate, uzmu par miliona iz naših džepova i sjure se nazad u podsaharske pustinje, siromašnim ljudima. Tim pustinjama nije potreban gospodin Bem, ali gospodinu Bemu je potrebna pustinja da bi pobegao iz klešta u kojima se našao. To je drama želje da se pomogne i humanosti koja to nije. (…)

Flajšman: …

Ali, Vi želite nešto da postignete svojim pisanjem?

Bernhard:

 Ne, zaista ne. Samo da se zabavim i da mi ne bude dosadno na ovom svetu. To je u suštini glavni razlog, zar ne? Ako uz to i nešto zaradim – utoliko bolje. Ako ništa ne bih zarađivao, verovatno ništa ne bih ni radio, pošto bih morao da se bavim nečim drugim, i ne bih imao snage za takve uzlete. Flajšman: Ali, vi ipak želite da nekako utičete, da nešto promenite, to svako želi, zar ne? Bernhard: Uopšte ne. Ni na šta ne možete da utičete i ništa ne možete promeniti pošto svet ide svojim putem, sve se pojavljuje i nestaje, sve dolazi i odlazi, i na kraju je sve počišćeno, i šta biste vi tu hteli da menjate?

izvor : Komunikacija 

Izabrala i prevela s nemačkog: Aleksandra Kostić


                                   Thomas Bernhard, odlomci iz romana
                                  Thomas Bernhard, Provokacija umetnošću
                                  Predgovor biografiji Manfred Mitermajer 




петак, 29. мај 2020.

Mark Fišer: Bezvredan: o depresiji i kapitalizmu


           Od depresije, sa manjim prekidima, patim još od vremena kad sam bio tinejdžer. Neki od ovih perioda bili su krajnje iscrpljujući – završavajući se sa samopovređivanjem, povlačenjem (kada bih provodio mesece zatvoren u kući, usuđujući se da izađem napolje samo da bih svoje prijatelje uverio da sam još živ ili da bih kupio minimalne količine hrane koje su mi bile potrebne), i vremenom provedenim na psihijatrijskom odeljenju. Ne mogu reći da sam se oporavio od ove bolesti, ali mogu sa zadovoljstvom da kažem da su se i učestalost i ozbiljnost depresivnih faza značajno smanjili poslednjih godina. Jednim delom to je posledica promene moje životne situacije, ali je takođe povezano i sa drugačijim razumevanjem depresije i njenih uzroka. Govorim o sopstvenim iskustvima mentalne patnje ne zato što smatram da su ona na bilo koji način posebna ili jedinstvena, već kako bih dokazao svoje uverenje da se mnogi oblici depresije najbolje mogu razumeti – i da se protiv njih najbolje možemo boriti – kroz okvire koju su bezlični i politički, radije nego individualni i ’psihološki’.

         Teško je pisati o sopstvenoj depresiji. Ona se jednim delom konstituiše kroz podrugljivi ’unutrašnji’ glas koji vas optužuje za povlađivanje samom sebi – ti nisi depresivan, ti se samosažaljevaš, saberi se – a ovaj glas se brzo javlja ukoliko poželite da u javnosti govorite o svom stanju. Naravno, on uopšte nije ’unutrašnji’ – to je internalizovani izraz stvarnih društvenih sila, od kojih neke imaju direktan interes u poricanju bilo kakve povezanosti depresije i politike.

            Moja depresija je uvek bila povezana sa uverenjem da sam doslovno bezvredan. Veći deo života do tridesete godine prošao mi je u uverenju da nikada neću raditi. U dvadesetim sam lutao između post-diplomskih studija, perioda nezaposlenosti i privremenih poslova. Nisam osećao da pripadam ni jednoj od ovih uloga – na post-diplomskim studijama zato što sam diletant koji je lažirao prolaznost, a ne pravi akademac; u periodima nezaposlenosti, zato što nisam bio zapravo nezaposlen, kao oni koji su iskreno tražili posao, već zabušant; i u privremenim poslovima, zato što sam osećao da ne radim kako valja a i u svakom slučaju nisam zapravo pripadao tim kancelarijama ili fabričkim poslovima, ne zato što sam bio ’’previše’’ dobar za njih, već – prililčno suprotno – zato što sam bio prekvalifikovan i beskoristan, otimajući posao nekome kome je on stvarno potreban i ko ga zaslužuje više nego ja. Čak i kad sam bio smešten na psihijatrijskom odeljenju, mislio sam da nisam stvarno depresivan – prosto sam simulirao bolest kako bih izbegao rad, ili prema vraški paradoksalnoj logici depresije, simulirao sam depresiju kako bih prikrio činjenicu da nisam sposoban za rad, i da za mene nema mesta u društvu.


                      Kadar iz filma I, Daniel Blake (2016, r. Ken Loach)

          Kada sam konačno dobio posao nastavnika na Further Education koledžu, neko vreme sam bio ushićen – pa ipak po svojoj priordi ovo ushićenje je pokazalo da se nisam otresao osećanja bezvrednosti koje me je ubrzo odvelo do daljih perioda depresije. Nedostajalo mi je staloženo samopouzdanje nekog ko je rođen za taj posao. Na nekom ne preterano dubokom nivou, očigledno sam i dalje verovao da ja nisam taj tip osobe koja bi mogla da obavlja posao nastavnika. Ali odakle je dolazilo ovo uverenje? Dominantna škola ideja u psihijatriji locira korene ovakvih ’uverenja’ u nefunkcionisanju hemijskog balansa u mozgu, koje se može izlečiti tabletama; psihoanaliza i određeni oblici terapije pod uticajem svega navedenog famozno traže koren mentalnog poremećaja u porodičnoj pozadini, dok kognitivnu bihevijoralnu terapiju manje interesuje da locira izvor negativnih uverenja a više prosto da ih zameni kombinacijom pozitivnih. Nije da su ovi modeli potpuno pogrešni, ali oni propuštaju – očigledno propuštaju – najverovatniji izvor takvih osećanja inferiornosti: društvenu moć. Oblik društvene moći koji je na mene imao najviše uticaja je klasna moć, iako naravno rod, rasa i drugi oblici represije deluju proizvodeći isti osećaj ontološke inferiornosti, koja je najbolje izražena u ideji koju sam izložio gore: nisam taj tip ličnosti koja može da popuni uloge namenjene dominantnoj grupi.

          Na uporno insistiranje jednog od čitalaca moje knjige Kapitalistički realizam, počeo sam da istražujem delo Dejvida Smaila. Smail – terapeut, ali onaj koji je postavio pitanje moći u središnje mesto svoje prakse – potvrdio je hipotezu o depresiji za kojom sam posrnuo. U svojoj knjizi Koreni nesreće, Smail opisuje kako su obeleživači klase osmišljeni tako da budu neizbrisivi. Za one koji su od rođenja učeni da sebe smatraju manje važnim, sticanje izvesnih kvalifikacija ili bogastva retko će biti dovoljni da bi izbrisali – da li u njihovoj glavi ili u glavama drugih – osnovno osećanje bezvrednosti koje ih je obeležilo prilično rano u životu. Kad se neko izmesti iz društvene sfere u kojoj ’’bi trebalo’’ da zauzima svoje mesto uvek je u opasnosti da će ga savladati osećanja vrtoglavice, panike i užasa: ,,… izolovan, odsečen, u okruženju neprijateljskog prostora, odjednom ste bez ikakvih veza, bez stabilnosti, bez ičega što bi vas držalo uspravnim ili na mestu; vrtoglava, mučna nerelanost vas obuzima; pod pretnjom ste potpunog gubitka identiteta, osećanja potpunog lažiranja; nemate nikakvo pravo da budete ovde, sada, da naseljavate ovo telo, da se oblačite na ovaj način; vi ste ništa, i ’ništa’ je sasvim doslovno ono što osećate da ćete postati.’’

     Već neko vreme, jedna od najuspešnijih taktika vladajuće klase je responsibilizacija. Svaki član podređene klase je ubeđen da misli kako je negovo siromaštvo, nedostatak mogućnosti, ili nezaposlenost, njegova i samo njegova krivica. Pojedinci će pre kriviti sami sebe nego društvene strukture, za koje su navedeni/ubeđeni da veruju da zapravo ne postoje (one su samo izgovori, na koje se pozivaju slabi). Ono što Smail naziva ’magični voluntarizam’ – verovanje da je u moći svakog pojedinca da napravi od sebe štagod želi – dominantna je ideologija i nezvanična religija savremenog kapitalističkog društva, koju guraju eksperti TV realitija i biznis gurui isto koliko i političari. Magični voluntarizam je i posledica i uzrok trenutno istorijski niskog stepena klasne svesti. On je druga strana depresije – čiji suštinski stav je da smo svi mi nedvosmisleno odgovorni za svoju bedu i da je stoga zaslužujemo. Naročito pakostan dvostruki čvor koji je danas nametnut dugoročno nezaposlenim u Velikoj Britaniji: u isto vreme dok im se ceo život poručuje da su bezvredni govori im se i da mogu da postignu šta god žele.

            Fatalističku pokorenost stanovništva Velike Britanije merama štednje moramo razumeti kao posledicu svesno i namerno negovane depresije. Ova depresija se manifestuje u prihvatanju da će stvari biti samo gore (za sve osim za malobrojnu elitu), da smo srećni što uopšte imamo posao (tako da ne bi trebalo da očekujemo da će plate održavati brzinu inflacije), da ne možemo da priuštimo kolektivne odredbe države blagostanja. Kolektivna depresija je ishod plana resubordinacije (ponovnog podređivanja) koji sprovodi vladajuća klasa. Već neko vreme, postupno smo prihvatili ideju da mi nismo ljudi koji mogu da delaju. Nije to neuspeh volje baš kao što ni depresivna osoba ne može da se „trgne iz depresije“ tako što će se „sabrati“. Ponovna izgradnja klasne svesti izuzetno je težak zadatak, koji ne može da se postigne tako što ćemo se pozivati na već gotova rešenja – ali, uprkos onome što nam poručuje kolektivna depresija, to može biti učinjeno. Pronalazeći nove forme političkog angažovanja, oživljavajući institucije koje su se srozale, izvrćući privatizovano nezadovoljstvo u politizovani bes: sve se ovo može desiti, a kad se desi ko zna šta će sve postati moguće?


Sa engleskog preveo Marko Bogunović

izvor The Occupied Times
izvor

1 responsibilizacija - Prenos odgovornosti s viših vlasti na zajednice ili pojedince koji su tada pozvani da preuzmu aktivnu ulogu u rešavanju vlastitih problema.( unos autora bloga - definicija prema  izvoru)


четвртак, 28. мај 2020.

Mark Fisher: Kapitalistički realizam - Zar nema alternative? 3. Kapitalizam i Realno




  "Kapitalistički realizam" nije izvorna jezična kovanica. Njome se još 1960-ih služila skupina nemačkih pop-artista te Michael Schudson u svojoj knjizi iz 1984. Advertising, The Uneasy Persuasion, a i jedni i drugi su iznosili parodijske aluzije na socijalistički realizam. Ono što je novo u vezi s mojom upotrebom tog termina jest njegovo opsežnije - čak neumerenije - značenje. Kapitalistički realizam kako ga ja razumem ne može se ograničiti na umetnost ili na kvazipropagandni običaj na koji funkcioniše oglašavanje. On je više nalik prožimajućoj atmosferi, koja uslovljava ne samo proizvodnju kulture već i regulisanje rada i obrazovanja, a ponaša se kao neka vrsta nevidljive barijere koja ograničava misao i delovanje.

      Ako je kapitalistički realizam toliko bešavan i ako su postojeći oblici otpora tako beznadni i nemoćni, odakle može doći delotvorni izazov? Moralna kritika kapitalizma, naglašavajući načine kojima uzrokuje patnju, samo pojačava kapitalistički realizam. Siromaštvo, glad i rat mogu se prikazati kao neizbežan deo realnosti, dok se nada da bi se ti oblici patnje mogli eliminisati lako može opisati kao naivni utopizam. Kapitalistički realizam može jedino biti ugrožen ako ga se prikaže nedoslednim ili neodrživim; ako se, takoreći, pokaže da tobožnji "realizam" kapitalizma nije ništa takvo.

       Ne treba ni reći da se ono što se smatra "realističkim", ono što se čini mogućim na svakoj tačci u društvenom polju, definiše nizom političkih određenja. Neka ideološka pozicija nikad stvarno ne može biti uspešna sve dok nije naturalizovana, a ona ne može biti naturalizovana dok se god o njoj razmišlja kao o vrednosti a ne kao o činjenici. Prema tome, neoliberalizam je nastojao eliminisati samu kategoriju vrednosti u etičkom smislu. U poslednjih trideset godina kapitalistički je realizam uspešno ustoličio "poslovnu ontologiju" u kojoj je jednostavno očigledno da se sve u društvu, uključujući zdravstvo i obrazovanje, treba voditi kao posao. Kao što je svaki radikalni teoretičar od Brechta preko Foucaulta i Badioua držao, emancipatorska politika mora uvek razoriti pojavljivanje "prirodnog poretka", mora razotkriti da je ono što se prikazuje kao nužno i neizbežno samo kontingencija, baš kao što mora učiniti da ono što se prethodno smatralo nemogućim izgleda ostvarivo. Vredi se prisetiti da je ono što se trenutačno naziva realističnim nekad samo bilo "nemoguće": gomile privatizacija koje su se događale od 1980-ih bile bi nezamislive samo desetljeće ranije, a trenutačni političko-ekonomski izgled (sa sindikatima čija je sudbina sve više neizvesna, denacionalizovana komunalnim službama i železnicom) jedva da bi se mogao zamisliti 1975. godine. S druge strane, ono što je nekad bilo izrazito moguće danas se smatra nerealističnim. "Modernizacija je", zapaža gorko Badiou, "naziv za strogu i servilnu definiciju mogućega. Te ‘reforme’ neizbežno nastoje učiniti nemogućim ono što je nekad bilo ostvarivo (za najveći broj ljudi) i učiniti profitabilnim (za prevladavajuću oligarhiju) ono što to nekad nije običavalo biti."

     Ovde bi možda trebalo uvesti elementarnu teoretsku distinkciju iz lakanovske psihoanalize oko koje se Žižek tako mnogo potrudio kako bi joj pridao savremeno važenje: razliku između Realnoga i realnosti. Kao što Alenka Župančič objašnjava, određivanje načela realnosti psihoanalize poziva nas da budemo sumnjičavi prema svakoj realnosti koja sebe prikazuje kao prirodnu. "Načelo realnosti", piše Župančičeva:

" nije neka vrsta prirodnog načina povezanog s time kako stvari jesu ... Načelo realnosti je samo ideološki posredovano; moglo bi se čak tvrditi da ono uspostavlja najrazvijeniji oblik ideologije, ideologije koja sebe prikazuje kao empirijsku činjenicu, ili biološku, ekonomsku i svaku drugu nužnost (a koju smo skloni opažati kao neideološku). Upravo bismo ovde trebali biti najoprezniji prema funkcionisanju ideologije."

   Za Lacana je Realno ono što svaka "realnost" mora potisnuti; dapače, realnost se uspostavlja upravo putem tog potiskivanja. Realno je nepredstavljivo X, traumatska praznina koja se može samo letimično opaziti u raspuklinama i nedoslednostima na polju navodne realnosti. Stoga bi jedna strategija usmerena protiv kapitalizma mogla uključivati prizivanje Realnoga (Realnih) koje je u podlozi realnosti koju nam kapitalizam prikazuje.

      Ekološka je katastrofa jedno takvo Realno. Na jednom nivou, naravno, moglo bi izgledati kao da su pitanja Zelenih jako daleko od toga da budu "nepredstavljive praznine" u kapitalističkoj kulturi. Klimatske promene i pretnja iscrpljivanjem resursa nisu bili toliko potisnuti koliko su inkorporisani u oglašavanje i marketing. Taj odnos prema ekološkoj katastrofi ilustruje da je struktura fantazije o kojoj kapitalistički realizam zavisi pretpostavka da su resursi beskonačni, da je sama zemlja samo ljuska koju kapital u određenom trenutku može skinuti kao istrošenu kožu, te da se svaki problem može rešiti pomoću tržišta (na kraju krajeva, Wall-E predstavlja verziju te fantazije - ideje da je beskonačna ekspanzija moguća, da se kapital može množiti bez rada - na dalekom svemirskom brodu, Axiomu, sav rad obavljaju roboti; da je krajnja istrošenost resursa na Zemlji samo privremena smetnja, i da, nakon prikladnog razdoblja oporavka, kapital može oblikovati zemljinu površinu planeta i ponovno ga kolonizovati). Ipak, ekološka se katastrofa u kasnom kapitalizmu ocrtava samo kao neka vrsta simulakruma, pri čemu su njene realne implikacije za kapitalizam previše traumatične da bi ih se asimiliralo u sistem. Važnost kritika Zelenih je u tome da one nastoje ukazati da se u temelju kapitalizma, daleko od toga da bi bio jedini održivi političko-ekonomski sistem, zapravo nalazi razaranje celoga ljudskog okoliša. Odnos između kapitalizma i eko-katastrofe nije ni podudaran ni slučajan: "potreba" kapitala "za konstantnim širenjem tržišta", njegov "fetiš rasta", znači da je kapitalizam po samoj svojoj naravi suprotstavljen svakom poimanju održivosti.

mentalno zdravlje

       No teme Zelenih već su postale zona sporenja, već su područje u kojem se odvija borba za politizaciju. U onome što sledi istaknuo bih dve druge aporije u kapitalističkom realizmu koje još ni blizu nisu politizovane na istom nivou . Prva je mentalno zdravlje. Mentalno je zdravlje, zapravo, paradigmatičan slučaj kako operiše kapitalistički realizam. Kapitalistički realizam ustrajeava na tome da se mentalno zdravlje tretira kao da je prirodna činjenica, nalik vremenu (ali, s druge strane, vreme više nije toliko prirodna činjenica koliko je političko-ekonomska posledica). Tokom 1960-ih i 1970-ih, radikalna teorija i politika (Laing, Foucault, Deleuze i Guattari, itd.) ujedinili su se oko ekstremnih mentalnih stanja kao što je šizofrenija tvrdeći, npr. da ludilo nije bila prirodna već politička kategorija. No sada je potrebna politizacija poremećaja koji su nam mnogo više svima zajednički. Doista, upravo je samo to zajedništvo problem: u Velikoj Britaniji Državna zdravstvena služba danas najčešće leči depresiju. Oliver James je u svojoj knjizi Selfish Capitalist uverljivo postavio saodnos između sve većih stopa mentalnih poremećaja i neoliberalnog načina kapitalizma koji se praktikuje u zemljama kao što su Velika Britanija, SAD i Australija. U skladu s Jamesovim tvrdnjama želim izneti argument da je nužno preformulisati rastući problem duševne napetosti (i duševnog poremećaja) u kapitalističkim društvima. Umesto da se prema njemu odnosimo kao prema obavezi koju pojedinci moraju prihvatiti kako bi razrešili vlastitu psihološku nevolju, umesto da prihvatamo nepregledne privatizacije duševne napetosti koja se događa proteklih trideset godina, trebamo se pitati: kako je postalo prihvatljivo da je toliko mnogo ljudi, a posebno toliko mnogo mladih ljudi, bolesno? "Pošast mentalnoga zdravlja" u kapitalističkim društvima dala bi naslutiti da je kapitalizam, umesto da bude jedini društveni sistem koji deluje, inherentno disfunkcionalan te da je vrlo visoka cena privida kako on deluje.

birokratija

        Drugi fenomen koji želim istaknuti jest birokratija. Nastojeći dokazati neodrživost socijalizma, neoliberalni su ideolozi često oštro napadali hijerarhizovanu birokratiju koja je navodno dovodila do institucionalne skleroze i neefektivnosti u planskim ekonomijama. S trijumfom neoliberalizma birokratija je trebala postati suvišna, relikvija neoplakane staljinističke prošlosti. Ipak, to je u suprotnosti s iskustvima većine ljudi koji rade i žive u kasnom kapitalizmu, kojima birokratija i dalje čini velik dieo svakodnevnoga života. Umesto da nestane, birokratija je promenila svoje obličje; i to novo, decentralizovano obličje dopustilo joj je da se razmnoži. Tvrdokornost birokratije u kasnom kapitalizmu sama po sebi ne pokazuje da kapitalizam ne funkcioniše - naprotiv, ona daje naslutiti da se način na koji kapitalizam doista funkcioniše uveliko razlikuje od slike koju prikazuje kapitalistički realizam.

     Delomično sam se odlučio usredotočiti na probleme s mentalnim zdravljem i birokratijom zato što se oba ističu na području kulture kojim sve više dominiraju imperativi kapitalističkog realizma: u obrazovanju. Tokom najvećeg dela tekućeg desetljeća radio sam kao predavač na koledžu za dodatno obrazovanje, i u onome što sledi, naširoko ću se nadovezivati na svoja tamošnja iskustva. U Velikoj Britaniji, koledži za dodatno obrazovanje obično su bili mesta koja su studente, često poreklom iz radničke klase, privlačila ako su želeli alternativu formalnijim državnim obrazovnim institucijama. Otkad su koledži za dodatno obrazovanje izuzeti od nadzora lokalnih vlasti početkom 1990-ih, postali su predmetom i "tržišnih" pritisaka i ciljeva koje nameće vlada. Oni su bili na čelu promena koje će se proširiti ostatkom obrazovnoga sistema i državnim službama - neka vrsta laboratorija u kojem su se isprobavale neoliberalne "reforme" obrazovanja, i kao takve, one su savršeno mesto za počinjanje analize posledica kapitalističkoga realizma.

izvor
Prevela Snježana Hasnaš


Sa bloga Ja- ateist

Mark Fišer: Kapitalistički realizam

- 1 deo
- 2 deo
- 4 deo
- 5 deo
- 6 deo
- 7 deo
- 8 deo
- 9 deo