среда, 20. март 2019.

Unutrašnjost Zemlje- toplota




Šta je zaista ispod površine planete?

Struktura 


      Proučavanjem svojstava rasprostiranja (vremena putovanja, amplitude refleksija, karakteristike disperzije, itd.) seizmičkih valova naučnici su otkrili detaljnu strukturu Zemljine unutrašnjosti. Veći deo Zemljine unutrašnjosti je relativno jednostavan i može se predočiti sferom (unutrašnja jezgra) okruženom ljuskama (slika).
  Pitanje koje se nameće je kako su naučnici saznali za delove unutrašnjosti i veličinu pojedinih, npr, da zemljina jezgra počinje na 300 kilometara dubine? Odgovor  je dala seizmografija. Ona izučava rutu kojom se vibracije šire kroz različite delove Zemlje.Vibracije, S-valovi, proizvode zvuk koji čujemo. 'S-valovi' mogu odjeknuti kroz čvrsti, kruti materijal, ne i kroz tekućine. To što na putu širenja kroz Zemljinu unutrašnjost odjednom nestanu dovelo je seizmologe do zaključka da su morali naići na nešto tekuće. Tako je izračunato da se na oko 300 kilometara dubine stene i kamenje tope i pretvaraju iz krutog u tekuće agregatno stanje. To sugeriše da centar Zemlje čini gusta ali tekuća materija. 1930-ih godina danska seizmografkinja Inge Lehmann otkrila je postojanje još jedne vrste valova - 'P-valove'   koji neočekivano putuju kroz Zemljino središte, njenu jezgru, a njihov se uticaj oseća na drugom kraju planete. Ona je iz toga izvukla zaključak da je Zemljina jezgra podeljena u dva sloja.  Prema njenom otkriću, unutrašnji sloj Zemljine jezgre počinje na oko 5.000 kilometara dubine i zapravo je u krutom stanju, dok gornji sloj jezgre tvore metali i stene pretvoreni u tekućine. Njeno otkriće je potvrđeno 1970. godine. Dokazano je da valovi završavaju na drugom delu planete.




       Kako bi konkretno saznali nešto više o tome šta se nalazi u najpovršnijem delu kore Zemlje sovjetski naučnici su u periodu  od 1970. do 1989. godine , usred puste tundre, poluotoka Kola na samom severu Evrope,  iskopali rupu duboku 12.262 metara . Rupa je nazvana  Kolska superduboka bušotina. Iako je Kolska superduboka bušotina najdublja tačka na zemlji, dublja i od Marijanskog jarka, ona čini tek neznatan deo udaljenosti do središta Zemlje. Naime, do tamo je nekih 6.400 kilometara pa ovih  12.262 metara čini tek neznatnih 0,19 posto te udaljenosti. Drugim rečima, doslovno je tek zagrebana površina Zemlje.

Kolska bušotina 


Masa Zemlje, sastav ...

      I bez da se zašlo u dubine  Zemljine unutrašnjosti o njoj se zna poprilično mnogo. Na primer poznata je masa Zemlje. Ona se izračunala pomoću njene gravitacijske sile i objekat koji se nalaze na njenoj površini. Prema tim izračunima masa zemlje iznosi 6 x 10 na 24-tu kilograma, tačnije 59 i još 20 nula. 'Gustoća materijala na površini Zemlje je mnogo niža od prosečne gustoće cele Zemlje, stoga su naučnici zaključili da u njenoj unutrašnjosti postoji nešto mnogo gušće' (  prof. Simon Redfern, Univerzitet u Cambridgeu).
        Zna se, takođe, od kojih teških metala je Zemlja napravljena. Poznato je kako više od 80% Zemljine središnjice tvori gvožđe. Glavni dokaz tome su velike količine  koje se nalaze u svemiru koji okružuje Zemlju. Gvožđe je jedan od deset najčešćih elemenata koje pronalazimo u našoj galaksiji, a pronađeno je i u meteorima. A s obzirom na količinu u kojoj ga pronalazimo, gvožđa ima i na površini Zemlje i to u poprilično velikim količinama. Stoga teorija koja objašnjava nastanak Zemlje navodi i kako je pre 4.5 milijardi godina velika količina gvožđa nekako pronašla svoj put u središte Zemlje. Pretpostavlja se da je upravo središte najteži i najmasivniji deo našeg planeta. Poznato je da je  gvožđe relativno gust element u normalnim uslovima, ali se pod ekstremnim pritiskom  kojim je podvrgnuto u Zemljinoj unutražnjosti,verovatno slama te postaje još gušće. Upravo to objašnjava Zemljinu masu, te dokazuje da se u unutrašnjosti zemlje nalazi puno ovog metala.
     Ostatak Zemljine unutrašnjosti čine stene sačinjene od silikata kroz koje rastaljeno gvožđe  pronalazi put prema utrobi. Slično se događa i sa vodom kada protiče kroz masnu površinu te stežući se u kapljice putuje kroz zemlju. Gvožđe putuje u malenim, nazovimo ih rezervarima, izbegavajući razlevanje u velike i raširene potoke.
  Uglavnom hemijski sastav bi izgledao ovako :

Kora: O, Al, Si, Fe, Mg, Ca, Na, K
Plašt: Mg, Fe, Si
Jezgra: Fe, Ni

Zemljina termalna struktura

(Termalna konvekcija je prenos topline kretanjem zagrijanih delova materije.)

Pitanje temperature jezgre jedno je od najtežih. Zemlja je topla zbog tri uzroka: toplina od formiranja, toplina od hlađenja unutrašnje jezgre i radioaktivna toplina (radioaktivni raspad urana, torija i rubidija).


Konvekcija u plaštu je spora, nekoliko cm na godinu.
Konvekcija u jezgri je puno brža, nekoliko km na godinu.
Atmosferska konvekcija je silovita i kontrolisana toplinom od Sunca.

Toplina u Zemlji se u skladu s drugim zakonom termodinamike prenosi prema hladnijem mestu, dakle prema površini Zemlje. Da je Zemlja manja, toplina bi se prenosila samo vođenjem, ali zbog njezine veličine dolazi i do konvekcije. Kondukcija (vođenje) topline odvija se putem sudara molekula, dok se kod konvekcije materijal, kreće, talasa.

2013. godine francuski istraživači su u laboratoriji izazvali uslove iz unutrašnjosti Zemlje i dali najbolja predviđanja do sada. Testirajući čisto gvožđe kojeg su podvrgnuli visokom pritisku, nešto višem od polovine pretpostavljene temperature koja greje unutrašnjost Zemlje, zaključili su da je tačka taljenja gvožđa u unutrašnjosti Zemlje oko 6.230 stepeni Celzijusa, no zbog prisutnosti drugih metala, tačka taljenja je ipak nešto niža i to oko 6.000 što odgovara temperaturi na površini Sunca.

Zemlja je uspela zadržati svoju temperaturu od početka nastanka,a toplinu dobija zahvaljujući trenju gustih materijala od kojih je sačinjena te od raspadanja radioaktivnih elemenata. No svakih milijardu godina, Zemljina se jezgra ohladi za oko 100 stepeni Celzijusa-


Gde se sve i kako proizvodi toplota? 

                                   Globalna mapa 2015 (AGM2015)

Mapu je objavio naučni časopis "Sajentifik" i na njoj je prikazano kako se pomera toplota  u unutrašnjosti Zemlje


Naučnici imaju okvirnu ideju koliko toplote se proizvodi u unutrašnjosti planete, ali gde se ona tačno proizvodi do sada je bilo teško navesti. Zahvaljujući mapi globalne emisije antineutrina moglo bi da se sazna nešto više o unutrašnjosti Zemlje, kao i o toplotnim procesima koji se tamo dešavaju.
"Dejli mejl" je objavio  da je ova mapa prva sa detaljno navedenim emisijama antineutrina i može takođe da pomogne naučnicima da prate izvore radijacije koju ljudi proizvedu u nuklearnim reaktorima.



     Neutrino i njegov antimaterijski rođak antineutrino najsićušnije su subatomske čestice poznate nauci. Ove čestice su usputni proizvodi nuklearnih reakcija unutar zvezda, supernova, crnih rupa i čovekovom rukom napravljenih nuklearnih reaktora.
      Oni takođe mogu da budu rezultat i radioaktivnog raspadanja unutar naše planete, gde toplota, preostala iz vremena nastanka Zemlje, služi kao gorivo za pomeranje tektonskih ploča, vulkane i magnetno polje planete.



Mapu je objavio naučni časopis "Sajentifik" ( scientific reports )  i na njoj je prikazano kako se toplota pomera u unutrašnjosti Zemlje, što bi trebalo da omogući bolje shvatanje ovih procesa.
- Ova mapa antineutrina mogla bi da obeleži početak nove naučne pod-discipline. Ona je slična nastanku prve mape Severne Amerike nakon dolaska Kolumba, pošto su i ti rani istraživači imali na raspolaganju samo rasute informacije iz nekoliko nepovezanih poseta, a iskoristili su ih da naprave sveobuhvatnu alatku za mnoge druge mape - izjavili su  Džon L
ernd s Univerziteta Havaja.



Vilijam Mekdonou, profesor geologije na Univerzitetu Merilend koji je koautor studije, navodi da je "unutrašnjost Zemlje veoma teško videti, čak i uz pomoć moderne tehnologije"
- Ova mapa mogla bi da se pokaže posebno korisnom za buduća proučavanja procesa unutar donje kore i omotača jezgra - objasnio je Mekdonou.


                                               
 Nije loše pogledati i ove dve mape toplotnih "tačaka" na površini.

Antineutrino Global Map 2015 (AGM2015) daje informacije o površinskom elektronskom antineutrinskom toku Zemlje ( iznad energetskog spektra od 0 do 11 MeV ) ujedno  pomaže u identifikaciji neprijavljenih nuklearnih reaktora.


Google Maps 



Kombinacija prirodnih i od ljudi napravljen antineutrino flux

Googl Maps 


недеља, 17. март 2019.

Ilja Jefimovič Rjepin



                      Burlaki na Volgi,1873.ulje na platnu, 132 × 281 cm,
                               Državni ruski muzej, Sankt Peterburg

        U moskovskoj Tretjakovskoj galeriji, a povodom 175.te  godišnjice ,  juče je otvorena spektakularna izložba dela ruskog realista Ilje Jefimoviča Rjepina. Na tri sprata galerije  postavljeno je 300 njegovih dela sabranih iz 26 ruskih i stranih muzeja i privatnih kolekcija.
       Pored planetarno čuvene slike „Burlaki na Volgi“ posetioci će moći da vide u celosti sliku „Svečana sednica Državnog saveta“ veličine 5 sa 9 metara, koja je urađena po državnoj narudžbi.



Jelena Fedotova

Burlaki na Volgi (1870.-73.)

       Burlaki na Volgi je prva slika koja je Ilji Rjepinu (1844.-1930.) donela veliki uspeh. Ideja za nju mu je sinula još za vreme studija na Akademiji likovnih umetnosti. Šetajući obalom Neve, Rjepina je zadivio pogled na radnike koji su poslednjim snagama vukli težak teret dok su kraj njih prolazili bezbrižni građani.
Rjepin je dolazio iz siromašne porodice.
         Kao sin vojnika, rodom iz grada Čugujeva, saosećao je s položajem siromašnih. Tema slike je bila u oštrom kontrastu s tradicijom akademskog slikarstva, gde su dominirale "uzvišene" teme iz mitologije i istorije. Rjepin je izabrao temu koja govori o "istini života", a u nju je svesno ugradio i društvenu kritiku. Njegovi "Burlaci" su postali metafora za teško stanje života mnogih Rusa.
       Na Svetskoj izložbi u Beču 1873. godine slika je osvojila bronzanu medalju. Veliki knez Vladimir Aleksandrovič ju je kupio za 3000 rubalja.

Sadko u podvodnom carstvu (1876.)


     Nakon što je diplomirao na Akademiji, Rjepin odlazi na veliko putovanje u inostranstvo. 1873. odlazi u Italiju, gde živi u Rimu, a zatim u Francusku, gde živi tri godine i proučava najnovije umetničke pokrete. Iako Rjepin ne prihvata impresionizam, pažljivo proučava taj novi stil.

      U inostranstvu razmišlja o obeležjima nacionalnog karaktera i slika "Sadko", koja jasno prikazuje odbijanje "stranih" lepota od strane bajkovitih ruskih junaka. I premda je sam Rjepin sliku smatrao neuspelom, ona prikazuje kako se razvijao njegov pogled na umetnost i život.


Procesija ( 1883)



    Rjepin u ovom delu ponovno kritikuje društvenu nejednakost. Slika zadivljuje raznolikošću likova - više od 70 likova daje "povezanu sliku života ljudi".

"Procesija" je izazvala podeljenu reakciju savremenika. Neki su smatrali da je slika "konačno uspostavila Rjepinovu reputaciju vodećeg umetnika Rusije", dok su drugi u njoj videli "pristrani prikaz ruske stvarnosti".

     Ivan Grozni i njegov sin Ivan, 1581. godine (1883.-85.)


      Smatra se da je Rjepin sliku zamislio kao paralelu s tragičnim događajima iz 1881. - ubistvom cara Aleksandra II. i smaknućem pripadnika revolucionarne organizacije Narodna volja. S obzirom na to da nije mogao prikazati stvarne događaje, umetnik je iskoristio paralelu kako bi u istoriji prikazao ono što se događalo u sadašnjosti.

   Delo je izazvalo nezadovoljstvo Aleksandra III., koji je lično  zabranio izlaganje ove slike. Platno se na meti vandala našlo dva puta. Prvi put ga je 1916. godine ikonograf Abram Balašov tri puta probio nožem, oštetivši lice cara.

 Sliku je 2018. godine drugi vandal udario metalnom šipkom, oštetivši lik carevića na tri mesta. Slika se nalazi na restauraciji.

                       Portret kompozitora  Modesta Musorgskog (1881.)


Ova slika se ističe kao jedan od vrhunaca Rjepinova majstorstva u slikanju portreta. Psihološki portret je naslikan u tragičnom trenutku kompozitorova života, dok se teško bolestan nalazio u vojnoj bolnici. Rjepin je portret naslikao na odelu u samo četiri dana, shvativši da se njegov stari prijatelj nalazi "na pragu večnosti".

Portret Pavla Tretjakova (1883.)


      Ovo je jedan od dva portreta čuvenog kolekcionara i osnivača Tretjakovske galerije naslikanih za njegova života. U trenutku kada je Tretjakov galeriju donirao Moskvi, njegova privatna zbirka sadržavala je 1276 slika, 471 crtež i 10 skulptura, kao i 84 dela stranih umetnika. Tretjakov nije voleo pozirati, a na ovaj je portet pristao samo iz poštovanja prema Rjepinu.

      Kolekcionar je prikazan ispred slika u svojoj galeriji, uključujući "Nad večnim mirom" Isaka Levitana i "Tri bogatira” Viktora Vasnjecova. U godini kada je portret naslikan Tretjakov je bio na vrhuncu svoje delatnosti, a njegova zbirka postaje poznata ne samo u Moskvi, nego i u Rusiji. On je bio jedan od glavnih kolekcionara Rjepina i drugih peredvižnjevaca ("lutalica"), umetnika koji su se bavili društvenom kritikom.

Zaporoški kozaci pišu pismo turskom sultanu (1880.-91.)


"Zaporošci", koje je Rjepin slikao više od deset godina, postali su izraz ljudske vitalnosti i slobodnog duha. Sam Rjepin je o svojim junacima pisao ovako: "Vraški narod! Niko na svetu nije tako duboko osećao slobodu, jednakost i bratstvo."
 Slika je inspirisana pričom o tome kako je sultan Mehmed IV. 1675. godine Zaporoškim kozacima dao ultimatum i zatražio da se podvrgnu njegovoj vladavini. Kao odgovor na to, Zaporošci su Mehmedu IV. uputili smiono pismo, odbijajući njegove zahteve: "O sultane, turski vraže, prokletoga vraga brate i tajniče samog Lucifera!"

Nisu mu se nadali (1883.-1888.)


"Nisu mu se nadali" je deo Rjepinovog ciklusa posvećenog sudbini prvih ruskih revolucionara populista. U razdoblju 1870.-1880. ovaj je revolucionarni pokret bio u procvatu, da bi zatim bio brutalno ugušen. Rjepin je, poput mnogih drugih, idealizovao mladu opoziciju te je povukao paralelu između sudbine populističkih revolucionara i Isusa Hrista.

Kompozicijski gledano, likovi na slici nalikuju na likove iz priče o uskrsnuću Lazara i Krista u Emausu. Povratak osuđenog revolucionara - verovatno s prisilnog rada u kaznenoj koloniji - bio je jednak uskrsnuću.


Svečano zasedanje Državnog veća 1901. u čast stogodišnjice njegova osnivanja (1901.-1904.)



Rjepin je sliku naslikao za stotu godišnjicu Državnog veća na zahtev vlade: ogromno platno dimenzija 400 x 877 cm naslikano je u najkraćem mogućem roku - za samo tri godine. Studije za sliku, izvedene s impresionističkom slobodom i u mestimično gotovo apstraktnom stilu, gotovo su značajnije od same slike. Članovi eća su umetniku pozirali posebno - ukupno je za sliku naslikano 48 skica za portret. Platno se do 1917. godine nalazilo u Marijinskoj palači, a neke je studije kupio Muzej Aleksandra III. za deset hiljada rubalja. Umetnik je taj novac darovao za potrebe flote.

Autoportret s N. B. Nordman (1903.)



Rjepin 1899. godine kupuje zemljište u mestašcu Kuokkala u Finskoj, a imanje je nazvao "Penati". Upravo je ovde Rjepin proveo poslednje godine života zajedno sa svojom drugom ženom Natalijom Borisovnom Nordman.

Rjepina su nakon revolucije 1917. nekoliko puta pokušavali uveriti da se vrati u sovjetsku Rusiju. On, međutim, nikada nije prihvatio novu vlast te je do kraja svoga života ostao u Kuokkali, gde je preminuo u dobi od 96 godina 1930. godine.

izvor 
Russia Beyond



Tretjakovska galerija


     Tretjakovska galerija (Državna galerija „Pavel Tretjakov“ -Государственная Третьяковская Галерея- )ima zbirku od 180.000 primeraka iz ruske umetnosti, počev od ruskih ikona pa sve do ostvarenja savremenih ruskih slikara i vajara.
      Osnovali su je 1856. trgovci braća Pavel i Sergej Tretjakov. Datum osnivanja je određen prema zapisu o otkupu slike "Iskušenje Šiljdera" i"Susret s finskim krijumčarima " Vasilija Khudyakova. To nisu prvi radovi koje su braža kupili, ali pouzdani podaci o prijašnjim akvizicijama nisu sačuvani.
    U početku je galerija bila smeštena u posebno uređenim prostorijama kuće Tretjakovih. Kako je kolekcija postajala sve veća pristupilo se gradnji dvoetažne zgrade koja je graničila s palačom. Ista je dovršena 1874. Proširenja su nastavljena 1882., 1885., 1892. godine.


 


Projekat pročelja iz 1900. godine



Zgrada galerije iz 1913. godine 

Dvadesetih godina prošlog veka Crkva sv. Nikole u Tolmachiju dobila je status kućne crkve u Tretjakovoj galeriji. To je ujedno prvi ruski kućni crkveni muzej, koji ima čast držati najsvetije ruska svetišta.

Crkva sv. Nikole u Tolmachiju 06.jpg 
Crkva s. Nikole, Tolmachi

Od 1927. - 1935. srednji deo letnjikovca Tretjakovski dopunjen je sa šesnaest novih zgrada. Tokom bitke za Moskvu 1941.-1942. zgrada Tretjakovske galerije je teško oštećena, a njezina rekonstrukcija dovršena je tek 1944. godine. Prva posleratna izložba otvorena je 1945. 1956. godine je odlučeno da se napravi nova zgrada jedan deo za izložbe Saveza umetnika SSSR a drugi za Tretjakovu galeriju. Zgrada je završena 1979. godine. Godine 1985. Državna umetnička galerija na Krymsky Valu pripojena je Tretjakovoj galeriji i formirana je jedinstvena muzejska celina koju čini tih nekoliko zasebnih objekata od kojih se centralni nalazi u Lavrušinskom prolazu, nedaleko od centra Moskve.

                           

New Tretyakov Gallery

             Ð ÐµÐ·ÑƒÐ»Ñ‚ат слика за Tretjakovska galerija Ð ÐµÐ·ÑƒÐ»Ñ‚ат слика за Tretjakovska galerija


Galerija je prvi put otvorena za javnost 1867. godine. Nosila je ime braće : Gradska galerija Moskve Pavela i Sergeja Tretjakova, a raspolagala je sa 1.276 slika, 471 crteža, 10 skulptura ruskih umetnika i 84 slika stranih majstora. 1890-ih Tretjakovska galerija je dobila status nacionalnog muzeja, u privatnom vlasništvu i javnom karakteru, a 1892. Posle smrti brata Pavel Tretjakov je galeriju donirao Moskvi. Nakon revolucije 1917. godine, galerija je nacionalizovana a njoj su pripojene zbirke umetničkih dela različitih muzeja i privatnih sakupljača.

субота, 16. март 2019.

Luj Ferdinand Selin,Putovanje na kraj noći ( 4 deo)


Napravilo je to gužvu. Jedni su rekli »Taj momak je anarhista, hajde da ga streljamo na vreme” smesta, nema tu oklevanja, šta ima da se oteže — u ratu smo«... Ali Bilo je i onih drugih, strpljivijih, koji su smatrali da sam ja sao sifiličar i iskreno lud, pa da me zatvore shodino tome dok ne bude mir, ili bar mesecima, jer oni koji nisu ludi i sasvim su pametni, kako vele, hteli su da me lće dok će oni sami voditi rat. Ako hoćeš da te smatraju pametnim treba samo da si silno bezobrazan — a ovo je najbolji dokaz. Kad si dovoljno bezobrazan, ništa ti više ne treba, skoro sve ti je dozvoljeno, apsolutno sve, većina je uz tebe, a većina odlučuje šta je dobro, a šta ne valja.
        Ipak, moja jc dijagnoza bila i dalje sumnjiva. Tako vlasti odlučiše da ću biti neko vreme na postmatranju. Moja prijatetjica Lola dobila je dozvolu da me posećuje, a i moja majka. To je bilo sve.
     Smestili su nas, nas sumnjive ranjenike, u gimnaziju u Isi le Mulinou, specijalno organizovanu da prihvati i goni na priznanje, blago ili jako zavisno od slučaja, vojnike slične meni, ćiji je patriotski ideal bio poljuljan ili čak ozbiljno ugrožen. Nisu sa nama zaista loše postupali, ali smo sve vreme osećali ipak da nas vreba bolničko osoblje, ćutljivo i obdareno velikim ušima.
    Posle izvesnog perioda ovog posmatranja izlazilo se neupadljivo i odlazilo bilo u ludnicu, bilo na front, a počesto bogami i na streljanje.
  Među drugarima sakupljenim u ovom sumnjivom prihvatilištu uvek sam se pitao koji je od ovih što šapuću u trpezariji na putu da pređe među aveti.
     Kraj ulazne kapije, u kućici, bila je vratarka koja nam je prodavala šećerleme i pomorandže i ono što treba da čovek zašije dugme. Pored toga, prodavala je i uživanje. Za podoficire je uživanje bilo deset franaka. Svako je mogao da ga dobije. Samo čuvajući se poveravanja koja se lako čine u takvim trenucima. Takvi su izlivi mogli skupo da staju. Ono što su njoj poverovali ona je prenosila glavnom lekaru, vrlo savesno, i to vam je ulazilo u dosije za Ratni sud. Izgledalo je dokazano da je tako na osnovu poveravanja poslala na streljanje narednika kolonijalne konjice, koji nije imao ni dvadeset godina, pa rezervistu inženjerca koji je gutao eksere da bi ga boleo stomak, i još nekog histerika, koji joj je ispričao kako priprema svoje napade oduzetosti na frontu... A da bi mene ispipala, ponudila mi je jedne večeri dokumenta oca šestoro dece, koji je poginuo, kako je rekla, a meni bi to pomoglo da me rasporede u pozadinu. U stvari, bio je to jedan mućak od žene. U krevetu, treba reći, bio je to dobar posao, te smo se svi opet vraćali i ona nam je zaista pružala uživanje. A da je bila đubre, bila je, i to pravo. To se i traži za pravo uživanje. U čitavoj toj kuhinji zadnjice i pokvarenjakluka bila je kao biber za dobar sos, neophodan za celovit ukus.
       Zgrade gimnazije otvarale su se prema vrlo prostranoj terasi, leti pozlaćenoj suncem, okruženoj drvećem, i odatle je bio divan pogled na Pariz, veličanstvena perspektiva. Tu su nas četvrtkom očekivali posetioci i među njima Lola, koja mi je redovno donosila kolače, savete i cigarete.
      Svoje lekare smo viđali svakog jutra. Blagonaklono bi nas ispitivali, ali nikad nismo znali šta zaista misle. Pronosili su oko nas, uvek ljubaznog izraza, našu presudu na smrt.
    Mnogi su bolesnici, od onih koji su bili na posmatranju i koji su bili emotivniji od ostalih, u ovoj sladunjavoj atmosferi dolazili do takvog stanja razdraženosti da su ustajali noću i umesto da spavaju šetali gore-dole po sobi, glasno se bunili protiv sopstvenog straha, u grču izmedu nade i očajanja, kao na klizavoj padini planine. Tako bi se mučili danima i jedne noći bi se opustili i srozali odjednom do dna, odlazeći da sve priznaju glavnom lekaru. Te više nikad nismo videli. A ni ja nisam bio miran. Ali kad je čovek slab, snagu će steći ako u sebi uništi i poslednju trunku autoriteta ljudi kojih se plaši. Treba da nauči da ih vidi onakve kakvi su, i gore no što jesu, to jest s bilo koje tačke gledišta. To opušta, to vas oslobađa i predstavlja odbranu kakva se ne može ni zamisliti. To vam daje još jedno ja. Onda ste dvojica.
      Njihovi postupci od tog časa nemaju za vas onu odvratnu mističnu privlačnost, koja vam podriva snagu i jede vam vreme, a njihova komedija nije ništa prijatnija ni korisnija za vaš lični, intimni napredak od komedije najgore svinje.
       Pored mog kreveta ležao je kaplar, moj prvi sused, i on dobrovoljac. Do avgusta meseca bio je, kako mi reče, profesor gimnazije negde u Tureni i predavao je istoriju i geografiju. Posle nekoliko meseci rata taj se profesor pokazao kao lopov da mu nema para. Niko nije mogao da ga spreči da iz komore svog puka krade konzerve, ili iz furgona intendanture, iz četne rezerve ili bilo gde čim ih nađe.
      S nama ostalima i on se ovde našao, u neodredenom iščekivanju Ratnog suda. Kako je, medutim, njegova porodica uporno dokazivala da je kontuzovan granatom, i depresivan, istraga je suđenje odlagala iz meseca u mesec. Nije mnogo govorio i satima je češljao bradu, a kad bi sa mnom razgovarao, uvek bi reč bila o istom — o načinu koji je pronašao da mu žena više ne ostaje u drugom stanju. Da li je zaista bio lud? Otkad se svet izvrnuo naopako, pa ispada lud svako ko pita zašto ga ubijaju, očigledno ne treba mnogo da bi nekog proglasili ludim. Samo treba još i to da prođe, ali kad je u pitanju izbegavanje opšte klanice, neki mozgovi dospevaju do izuzetne maštovitosti. Sve što je zanimljivo odigrava se na kraju u skrivenoj senci. Ništa se ne zna o pravoj istoriji ljudi.
     Prenšar je bilo ime tog profesora. Šta li je on to rešio da bi spasao svoju karotidu, i pluća i očne živce? To je bitno pitanje, ono koje bi trebalo postaviti ljudima kad bismo bili zaista čovečni i bliski stvarnosti. Ali mi smo bili vrlo daleko od toga, teturali smo se u nekakvom idealu besmislica, pod stražom ratničkih i ludačkih parola, kao već oprljeni pacovi pokušavali smo bezumno da pobegnemo sa broda u plamenu, ali nismo imali nikakav celovit plan niti iole poverenja jedni u druge. Zabezeknuti ratom, zapali smo u ono drugo bezumlje — u strah. Lice i naličje rata.
      Ipak mi je u tom opštem ludilu izražavao neku naklonost, taj Prenšar, zazirući od mene, razume se.
    Tu gde smo bili, svi u istom položaju, nije moglo biti ni prijateljstva, ni poverenja. Svako je govorio samo ono što je išlo u prilog čuvanju sopstvene kože, jer su sve ili skoro sve prenosili cinkaroši koji su nas vrebali.
    S vremena na vreme bi poneki od nas nestao, što je značilo da je dokazni materijal prikupljen i da će slučaj biti okončan pred Ratnim sudom u Biribiju ili na frontu, ili — za one koji su najbolje prošli — u ludnici u Klamaru.
    Drugi sumnjivi ratnici su pristizali, svih rodova oružja, i vrlo mladi i skoro stari, zaplašeni, a bilo ih je i koji su se junačili, posećivale su ih žene i roditelji a i deca, razrogačenih očiju, četvrtkom.
    Sav je taj narod obilato plakao u sali za posete, naročito predveče. Nemoć sveta u ratu dolazila je da se isplače, kad bi žene i deca otišli, po hodnicima s bledom, mrtvačkom svetlošću gasnih svetiljki, pošto se završi poseta, vukući noge obrazovali su veliko slinavo stado, ništa bolje, odvratno.
    Za Lolu je poseta tom kao nekom zatvoru gde sam bio, opet bila nekakav doživljaj. Nas dvoje nismo plakali.
Nismo više imali suza.
— Je li istina da ste zaista poludeli, Ferdinande?- upita me ona jednog četvrtka.
— Poludeo sam! — priznadoh.
— Onda će vas ovde lečiti?
— Strah se ne leči, Lola.
— Znači, toliko vas je strah?
— I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da
istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim... Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo... Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka... Ipak može lakše da oživi od pepela... Pepeo znači kraj... Šta kažete na to? ... I onda, razume se, rat...
— O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov...
— Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide... Ne kažem da žalim zbog rata... Ja se s njim ne mirim... Ja zbog rata ne lijem suze... Ja ga načisto odbacujem sa svim ljudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak nisu oni u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću više da umirem.
— Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti.
— Onda živeli ludaci i kukavice! Ili tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lola, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?... jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?... Niste, zar ne?.,. Nikad se niste potrudili đda saznate! Za vas su oni isto toliko bezimeni, nevažni i neznani koliko i poslednji atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pred nama, koliko i vaše govno od jutros... Eto vidite, Lola, da su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, budale jedne! To ja vama kažem.
     I dokazao sam. Jedino je život važan! Za deset hiljada godina, možemo da se kladimo, ovaj rat, koji nama izgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen... Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio... To je sve što Ijudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko godina, nekoliko časova...Ja u budućnost ne verujem, Lola...
     Kad je otkrila u kojoj se meri ja dičim svojim sramotnim stanjem, prestade da me smatra bednim i da me sažaljeva... Puna prezira, ona me osudi, konačno.
     Odluči da istog časa ode. To je bilo isuviše. Kad sam je ispratio do kapije te večeri, nije me poljubila.
     Zaista nije mogla da prihvati da osuđeniku na smrt nije istovremeno dat i duh žrtvovanja. Kad sam je upitao za naše palačinke, ni na to mi nije odgovorila.
     Vrativši se u bolcesničku sobu zatekoh Prenšara kraj prozora, okruženog vojnicima, kako proba na suncu zaštitne naočare za gas. To mu je palo na um, objašnjavao je, na morskoj obali za vreme letovanja, a pošto je sad leto, to će ih on nositi preko dana u šetnji po parku. Park je bio ogroman i pod strogim nadzorom bataljona živahnih bolničarki. Sutradan je Prenšar uporno zahtevao da ga otpratim do terase da bi isprobao svoje lepe naočare. Raskošna popodnevna svetlost je kupala Prenšara, zaštićenog neprozirnim staklima, primetio sam da mu je nos kod nozdrva skoro proziran i da ubrzano diše.
— Prijatelju — reče mi — vreme prolazi, ali ne radi za mene... Moja je savest nedostupna griži, oslobođen sam, hvala Bogu, takvih bojažljivosti... Na ovom svetu zločinima nema broja... Odavno su od prebrojavanja digli ruke... digli ruke... Sve same pogreške... A čini mi se da sam ja napravio grešku... Zaista nepopravljivu...
— Kradući konzerve?
— Da, zamislite samo, ja sam mislio da je to mudro!
        Da bih se izvukao iz borbe i tako sramno preživeo, ali ipak i dalje živeo i vratio se u mirno doba kao što se čovek vraća iscrpljen na površinu mora poste dugog ronjenja... Zamalo pa da uspem... Ali rat zaista suviše dugo traje...Što on duže traje, to se ne mogu više zamisliti dovoljno odvratni ljudi da bi se Domovini zgaditi... Počela je da prihvata sve, svačije žrtve, bilo otkuda dolazile, sve
raspoloživo meso za Domovinu... Postala je krajnji neprobirač kad su u pitanju mučenici za njen oltar. Nema više vojnika nedostojnog da nosi oružje i pre svega da umre pod oružjem i od oružja... Od mene će, prema poslednjim vestima, napraviti heroja! Mora da je ludilo pokolja dobilo neumoljive razmere, kad se prašta krađa jedne konzerve, šta rekoh? Kad se zaboravlja! Svakodnevno nam se, razume se, pruža prilika da se divimo kršnim pljačkašima i sa nama se i čitav svet klanja njihovom bogatstvu, a njihov je život, kad se pobliže razmotri, samo dug zločin koji se svakodnevno ponavlja, ali ti ljudi uživaju slavu, počasti i imaju moć, njihova su nedela osveštana zakonima, dok, međutim, koliko god daleko zalazili u istoriju — a meni možete verovati kad je istorija u pitanju — sve nam dokazuje da krađa iz koristoljublja, pogotovu sitna krađa hrane kao što je hleb, šunka, sir, neumitno donosi izvršiocu izričitu osudu, neumoljivo izbacivanje iz zajednice i veliku kaznu, automatski gubitak časti i sramotu koja se neda okajati, a sve to iz dva razloga, prvo zato što je izvršilac takvih prestupa obično siromah i što takvo stanje po sebi znači bitnu nedostojnost, a drugo, što njegov postupak sadrži nekakav prećutan prekor zajednici. Krađa siromaha postaje kao neki protest pojedinca, shvatate li?... Kuda to vodi? Tako je kažnjavanje sitnih krađa, ne zaboravite, bilo gde, uvek krajnje strogo, ne samo kao način odbrane društva, već, i pre svega, kao ozbiljno upozorenje svim bednicima d budu na svom mestu i u svojoj kasti, mirni i vedro pomireni sa crkavanjem od gladi i bede vekovima i još duže...
      Dosad su u Republici sitni lopovi imali bar tu prednost da su lišeni časti nošenja rodoljubivog oružja. Ali vec' od sutra stvari se menjaju i već sutra ću ja, lopov, stati na svoje mesto u vojnim redovima... Takva je naredba... Na najvišem mestu je odlučeno da se zaboravi ono što oni nazivaju mojom »trenutnom zabludelošću«, i to, pazite dobro, uzev u obzir ono što se zove »čast porodice«. Kakva blagonaklonost! I sad ja tebe pitam, drugar, ko će to biti pretvoren u sito i rešeto pod kišom i francuskih i nemačkih metaka? Ja, i to sam samcijat, zar ne? A kad poginem, da neće čast porodice da me vaskrsne?... Čuj, kao da je gledam, mislim svoju porodicu, kad sve ovo ratno čudo prode... Kao što sve prolazi. Veselo će skakutati moja porodica po travi, kad ponovo dođe Jleto, kao da je gledam u sunčane nedelje... Dok ću ja, tri stope ispod zemije, ja — tata, sav ucrvljao i odvratniji od kile balege 14. jula, fantastično truliti svim svojim razočaranim telom... Đubriti brazde neznanog orača, to je prava budućnost pravog ratnika! Eh, druže, ovaj vam je svet samo ogromno preduzeće za zavitlavanje Ijudi! Vi ste mladi. Neka vam ovi trenuci mudrosti vrede koliko i godine! Slušajte me dobro, prijatelju, ne dozvolite da vam ovo olako promakne, te da ne sagledate sav značaj onog bitnog znaka kojim se odlikuje svako ubilačko licemerje. Društva. »Raznežavanje nad sudbinom, nad životom bednika...« Kažem vam, sitni ljudi, pređeni u životu, pretučeni, pljačkani, večito izrabljivani, upozoravam vas, kad moćnici ovog sveta počnu da vas vole, znači da nameravaju da vas pretvore u meso za topove. To je onaj znak... I on nikad ne vara. Uvek počinje naklonošću. Luja XIV je baš bolela štikla za njegov dobri narod, tu se bar znalo na čemu smo. A i Luja XV isto tako. Ovaj je njim brisao zadnjicu. Nije se živelo ni dobro ni lepo u to doba, istina je, siromasi nikad nisu lepo živeli, ali ih bar nisu s ovakvom upornošću i zagriženošću klali kao što to rade naši današnji tirani. Nema mira, kažem vam, za male ljude, sem u preziranju velikih, koji o narodu misle jedino iz ugla svojih interesa ili svog sadizma...da su lišeni časti nošenja rodoljubivog oružja, heroja, te su bivali sve jeftiniji, zahvaljujuđ usavršavanju sistema. Svima je išlo dobro. Bizmarku, obojici Napoleona, Baresu, kao i amazonski Elzi. Barjaktarska religija smeni hitro nebesku, tu maglinu već ispuhanu Reformacijom i već odavno svedenu na episkopske čantre za priloge.
     Nekad je kod fanatika bilo u modi: »Živeo Isus Hristos! Jeretike na lomaču!«. Samo jeretici su bili retki i ipak dobrovoljci. A evo dokle smo došli, nebrojenom mnoštvu se na uzvike: »Uz kolac beskičmenjake! Jalovnjake! Naivne knjiške moljce! Milioni na-desno!« rađa sklonost za ratnički poziv. Ljude koji ne žele ni da raspore ni da ubijaju čoveka, smrdljive pacifiste, treba zgrabiti za šiju i raskomadati! I da se ubijaju na trinaest načina masovno primenjenih! Da bi se naučili pameti, prvo da im se živima izvuče utroba, iskopaju oči i iščupaju godine iz njihovog tričavog slinavog života. I to da se radi u masama, da
crkavaju, da se peku, da krvare, da se puše u kiselinama, sve to da bi Domovina bila još milija, još veselija i još slađa! A ako još ima šljama koji neće da shvati ove uzvišene stvari, ovi treba odmah da se sahrane s ostalima, mada ne baš uz njih, već na ivici groblja pod sramnim nadgrobnim natpisom kukavice bez ideala, jer su izgubili, prezrenja dostojni, veličanstveno pravo na malo senke slavopojnog i opštinskog spomenika podignutog onim pristojnim mrtvacima u središnjem redu, i izgubili pravo i na malo odjeka Ministra, koji će dolaziti nedeljom da piša u kući prefekta i da potresno grmi iznad grobova posle dobrog ručka...
      Ali iz dna parka pozvaše Prenšara. Glavni lekar ga je hitno zvao preko dežumog bolničara.
— Evo idem — odgovori Prenšar i jedva stiže da mi doturi koncept govora, koji je upravo isprobao na meni. Šmirantski potez.
     Njega, Prenšara, nikad više nisam video. Imao je manu intelektualca, bio je lakomislen. Znao je mnogo stvari taj momak, i baš to ga je i zbunjivalo. Trebalo mu je mnogo, mnogo da bi se pokrenuo, da bi se odlučio.
     Kako je već daleko od nas ono veče kad je otišao, kad se samo setim. Ipak se dobro sećam. Kuće predgrađa, koje su ivičile naš park, ocrtavale su se vrlo jasno, kao sve stvari pre no što će utonuti u tamu, Senke drveta su rasle i pele se ka nebu spajajući se s noćnom tamom. Nikad nisam ni pokušao da nešto o njemu saznam, da li je zaista »nestao« taj Prenšar, kako su mi rekli. Ali bilo bi bolje da je nestao

________________


     Već je naš zlovoljni mir bacao svoje seme za vreme samog rata.
     Moglo se već naslutiti kako će histeričan biti gledajući ga kako se trese u podrumu Olimpije. U dugom dansing-podrumu, zrikavom od stotinu ogledala, tresao se u prašini i očajanju uz negro-judeo-saksonsku muziku. Pomešanih Britanaca i crnaca, Levantinaca i Rusa, bilo je svuda, znojili su se i drali, setni i uniformisani, po grimiznim sofama. Te uniforme, kojih se već sada s mukom prisećamo, bile su seme današnjice, ona stvar koja još raste i koja će se potpuno pretvoriti u đubre tek nešto kasnije, s vremenom.
     Dobro raspaljenih želja višečasovnim igranjem u Olimpiji svake nedelje, odlazili bismo potom u posetu našoj švalji-rukavičarki-knjižarki gospođi Erot u Berezinski prilaz iza Foli-Beržera, kojeg sad nema, a gde su nekad dolazili mali psi sa svojim malim gospodaricama da obave fiziološke potrebe.
     Mi smo, pak, dolazili da pipajući tražimo sreću, kojoj je besno pretio čitav svet. Bilo nas je stid te želje, ali ipak se moralo i na to misliti. Teže je odreći se Ijubavi no života. Na ovom svetu čoveku život prolazi u ubijanju i obožavanju i to istovremeno. »Mrzim te! Obožavam te!« Čovek se brani, održava se, prenosi život na dvonošca sledećeg veka, grozničavo, po svaku cenu, kao da je neviđeno prijatno nastaviti vrstu, kao da će nam to na kraju krajeva doneti besmrtnost. Želja da se uprkos svemu ljubi kao što se čovek češe.
    Mentalno mi je bilo bolje, ali je moja vojnička situacija i dalje bila nerešena. Dozvoljeno mi je bilo da izađem u grad s vremena na vreme, Naša se švalja, dakle, zvala gospođa Erot. Čelo joj je bilo nisko i delovalo je ograničeno, tako da je čoveku pred njom u početku bilo nelagodno, ali su usne bile, naprotiv, tako nasmejane i tako sočne, da čovek potom više nije znao kako da joj umakne. Iza neverovatne govorljivosti i nezaboravnog temperamenta krila je niz jednostavnih, gramzivih i pobožno šićardžijskih namera.
     Za nekoliko meseci već je stekla prilično bogatstvo zahvaljujući saveznicima i, pre svega, svojoj utrobi. Treba reći da su je oslobodili jajnika, operisana je od jajnika prethodne godine. Oslobodilačka kastracija donela joj je bogatstvo. Ima kod žena tih kapavaca koje kao da im samo proviđenje šalje. Žena koja se sve vreme plaši trudnoće, u stvari kažu da je nemoćna i nikad neće daleko otići na putu uspeha.
      Mladi, a i stariji ljudi, misle da se na taj način može lako i za male pare voditi ljubav u sobi iza nekih knjižarsko-sitničarskih radnji. To je još bilo tačno pre dvadeset godina, ali od tada se mnoge stvari više ne rade, a ni ova koja spada u one najprijatnije. Anglosaksonski puritanizam nas sasušuje iz meseca u mesec, i već je sveo tako reći na nulu improvizovan provod u sobi iza radnje. Sve se okrenulo braku i pristojnosti.
    Gospođa Erot je znala dobro da iskoristi poslednju slobodu da se ljubav još vodi stojeći i za male pare. Neki sudski izvršitelj prošao je, jedne nedelje, pored njene radnje, ušao je, eno još je tamo. Bio je pomalo laponac, to je i ostao bez daljnjeg. Njihova je sreća bila tiha. U senci novina punih izbezumljenih poziva na poslednje rodoljubive žrtve, život, strogo odmeren, bez imalo nepredviđenog, nastavljao se, i to čak mudriji no ikad. To su naličja i lica, kao senka i svetlost, iste medalje.
     Izvršitelj gospode Erot ulagao je u Holandiji novac za svoje prijatelje, one najbolje obaveštene, a i za gospođu Erot, kad je došlo do uzajamnog poverenja. Kravate, prslučići, kosuljice, koje je prodavala, privlačili su ženske i muške mušterije i pogotovu ih navodili da često navrću.
      Veliki je broj susreta na međunarođnom i nacionalnom polju koji su se odigrali u ružičastoj svedosti zavesica uz neprekidnu priču gazdarice, čija bi punačka, brbljiva i do besvesti namirisana ličnost probudila grešne sklonosti i u najokorelijem žučnom mrzovoljniku. U čitavoj toj gužvi, ne gubeći ni najmanje glavu, gospođa Erot je nalazila svoju računicu, pre svega novčanu, jer je uzimala porez i na prodaju i na osećanja, a i zato jer je bilo mnogo ljubavi oko nje. Spajala je i razdvajala parove sa skoro podjednakim uživanjem, služeći se ogovaranjem, podmetanjem, izdajom.
    Izmišljala je neumorno sreću i dramu. Održavala je vatru strasti. Njen je posao samim tim sve više cvetao.
    Prust, i sam upola avet, gubio se s neverovatnom upornošću u beskrajnoj, razvodnjenoj ništavnosti rituala i postupaka koji obavijaju visoko društvo, Ijude prazne, aveti želje, neodlučne razmenjivače partnera koji stalno čekaju svog Vatoa, mlake putnike u potrazi za malo verovatnim Kiterom. Ali gospođa Erot, po poreklu narodska i ovozemaljeka, čvrsto je bila vezana za zemlju sirovim prohtevima, glupim i određenim.
     Ako su ljudi zlobni, možda je uzrok njihova patnja, ali dugo traje od časa kad prestanu da pate do časa kad počnu da bivaju bolji. Lep materijalni i ljubavni uspeh gospođe Erot još nije stigao da ublaži njene osvajačke sklonosti.
     Nije bila zlobnija od većine sitnih trgovkinja iz okoline, ali se upomo trudila da vam dokaže suprotno, zato se čovek i seća njenog slučaja. Njena radnja nije bila samo mesto ljubavnih sastanaka, bilo je to i nekakvo skriveno predvorje sveta bogatstva i raskoši u koje nikad, uprkos žarkoj želji, nisam kročio, i iz kojeg sam, uostalom, bio brzo i bolno isključen, pošto sam stidljivo tamo zakoračio, samo jednom i nikad više.
    Bogati ljudi u Parizu žive zajedno, njihove četvrti u celini predstavljaju krišku torte čiji vrh dotiče Luvr, dok se zaobljena ivica završava pod drvećem između Otejskog mosta i Kapije Tern. Eto, to je otmen kraj grada. Sve ostalo je muka i đubre.
   Kad se pođe krajem bogatih, prvo se ne primećuju velike razlike od ostalih četvrti, sem što su ulice malo čistije i to je sve. Da bi se napravio izlet u same kuće tih ljudi, u te stvari, treba računati ili na slučajnost ili na prisnost.
    Preko radnje gospođe Erot moglo se zakoračiti malo bliže tom rezervatu, zahvaljujući Argentincima koji su silazili iz privilegovanih četvrti da bi se kod nje snabdeli gaćama i košuljama i malčice okusili lepi izbor njenih nadobudnih prijateljica, glumičica i muzičarki, koje je gospođa Erot s predumišljajem okupljala..
    Za jednu od njih sam se ja, koji ništa nisam mogao da joj ponudim do svoju mladost, kako se to kaže, ipak preterano zagrejao. U tim krugovima su je zvali mala Mizin.
     U Berezinskom prilazu svi su se znali od radnje do radnje, kao u kakvoj palanci već godinama stešnjenoj između dve pariške ulice, što znači da su jedan drugom zavirivali u tanjir i ljudski se klevetali do ludila. Što se tiče materijalne strane, pre rata su trgovci raspravJjali o životu sitnom kao mrvice i dozlaboga. štedljivom. Između ostalih iskušenja bede, hronična žalba ovih dućandžija je bila što moraju u tom polumraku da pale gasne lampe još u četiri popodne zbog izloga. Ali to im je donosilo zauzvrat atmosferu pogodnu za diskretne predloge.
    Mnogo je radnji ipak počelo da propada zbog rata, dok je radnja gospođe Erot, zahvaljujuči mladim Argentincima, oficirima parajlijama i savetima prijatelja, sudskog izvršitelja, dobila nov polet, što su svi u okolini propraćali možete zamisliti kakvim užasnim opaskama.
     Da napomenemo uzgred da je u to isto vreme slavni poslastičar iz broja ... iznenada izgubio svoje lepe mušterije zbog mobilizacije. Lepe Iljubiteljke slatkiša u dugim rukavicama, prinuđene da idu pešice, jer se dotle došlo rekvizicijom konja, nisu više dolazile. I nikad više neće doći. A Sambane, knjigovezac notnih tekstova, iznenada nije umeo da se odbrani od želje koja ga je uvek mučila, da sablazni nekog vojnika. Izuzetna smelost, u zao čas, jedne večeri nepovratno ga je uništila u očima nekih rodoljuba, koji ga odmah optužiše za špijunažu, te je morao da zatvori radnju.
     Gospođica Ermans, naprotiv, iz broja 26, čija je specijalnost dotad bila onaj gumeni artikal, o kojem se govori ili se prećuti, vrlo bi se dobro snašla, zahvaljujući datim okolnostima, da nije imala nepremostivih teškoća da nabavi »prezervative«, jer ih je dobijala iz Nemačke.
    Samo je gospođa Erot, u stvari, na pragu novog razdoblja finog rublja i demokratije, lako zakoračila u napredak.
     Mnogo se anonimnih pisama slalo iz radnje u radnju, i to paprenih. Gospođa Erot je više volela, radi lične razonode, a i da bi se izdvojila, da ih upućuje visokim ličnostima, te je i u tome dolazila do izražaja jaka ambicija, koja je činila osnovu njene naravt, Predsedniku vlade, na primer, pisala je samo da bi mu rekla da je rogonja, a maršalu Petenu na engleskom, uz pomoć rečnika, koliko da ga nasekira. Anonimno pismo? Hladnom vodom našareno perje! Gospođa Erot je dobijala svakog jutra čitavu gomilicu tih pisama, i nisu bila namirisana, možete mi verovati. To bi je za desetak minuta bacilo u misli, čak i zaprepastilo, ali bi odmah potom povratila ravnotežu, bilo kako, pomoću bilo čega, ali bi je uvek povratila i to čvrsto, jer u njenon unutrašnjem životu nije uopšt bilo mesta za sumnju, a još manje za istinu.
     Među njenim mušterijama i štićenicima, mnogo malih glumica je donosilo sa sobom više dugova no haljina. Sve ih je gospoda Erot liferovala, a njima je to koristilo. Među njima i Mizin, koja se meni činila najljupkija od svih. Pravo malo nevinašce, što mi je i dokazala. Neumoljiva u svojoj želji da uspe ovde na zemlji, a ne nebu, snalazila se kako je  umela, kad sam je upoznao, u vrlo ljupkoj jednočinki i vrlo pariškoj i brzo zaboravljenoj, u pozorištu Varijete. Pojavljivala se u nekakvom prologu, u stihovima i melodično. Divan i komplikovan žanr.
   Zbog mog osećanjsa prema njoj, moje se vreme pretvori u grozničavo trčanje od bolnice do izlaza iz njenog  pozorišta. Uostalom, tad je nisam samo ja čekao. Pripadnici suvozemne vojste osvajali su je jedan za drugim,  vazduhoplovci takođe i još lakše, ali zavodničku zastavicu  držali su bez premca Argentinci. Njihova trgovina smrznutim mesom dobijala je, zahvaljujući naglom porastu novih jedinica, razmere prirodne sile. Mala Mizin je dobro iskoristila te dane konjunkture. Imala je pravo, danas Argentinaca više nema.
     Ništa nisam shvatao. Rogove mi je naticalo sve i svi,  žene, novac, ideje. Bio sam rogonja i nije mi bilo milo.  I danas mi se dešava ds sretnem Mizin slučajno, jednom  u dve godine ili češće, kao i većinu ljudi koje sam nekad  vrlo dobro poznavao. To je onaj rok, dve godine, potreban da bi se uvidela na prvi pogled, onaj koji ne vara kao ni instinkt, sva ružnoća kojom je sad obeleženo jedno lice, svojevremeno ljupko.
      Čovek kao da je na trenutak u nedoumici, a onda  mora da prihvati ono u šta se to lice pretvorilo s rastućim  odvratnim neskladom celog lika. Mora da prihvati karikaturu koju su lagano i brižljivo urezivale te dve godine.  Da prihvati vreme i tu ružnu sliku. I tek onda može da  kaže da je i sebe zaista prepoznao (kao stranu novčanicu koju na prvi pogled okleva da uzme), da nije pogrešio put, da je zaista izabrao onaj pravi bez ikakvog dogovaranja,  onaj neizbežni put pređen za ove dve godine, put trulenja.  I eto, to je sve.
      A kad bi me Mizin tako srela, slučajno, toliko se užasavala i mene i moje glavurde, da je gledala da me svakako  izbegne, da pobegne, da okrene glavu, bilo šta... Smrdeo sam joj, očigledno, na čitavu jednu prošlost, ali ja znam kojih je ona godina, i to već odavno, uzalud joj je trud,  nikako ne može da mi pobegne. Stoji tako, zbunjena  pred mojom egzistencijom, kao pred čudovištem. Ona,  tako tanana, smatra se obaveznom da mi postavlja trapava,  blesava pitanja, kakva bi postavljala služavka uhvaćena  u grešci. Žene imaju narav služinčadi. Ali ona možda više uobražava tu odvratnost no što je oseća. I to je nekakva
uteha koja mi ostaje. Možda je ja samo navodim na osećanje da sam ogavan. Možda sam u tome pravi umetnik. Najzad, zašto ne bi bilo isto toliko umetničkog u ružnom  koliko i u lepom. To je žanr koji treba negovati. To je sve.
      Dugo sam mislio da je mala Mizin glupa, ali to je bilo samo mišljenje izazvano taštinom odbijenog udvarača. Znate, pre rata svi smo bili još veće neznalice i još  uobraženiji no danas. Skoro ništa nismo znali o svetu uopšte, jednom reči bili smo nesvesni... Balavcima kao  što sam bio ja još je bilo vrlo lako prodati rog za svecu.  Mislio sam da će mi to što sam zaljubljen u tako slatku  Mizin dati ne znam kakvu snagu, a pre svega hrabrost  koja mi je nedostajaia, i sve to samo zato što je ona bila  Jlepa i tako lepo muzički obdarena! Ljubav je kao alkohol,  što je čovek slabiji i pijaniji, to misli da je jači i pametniji, i uveren je u svoje pravo.
    Gospođa Erot, rođaka mnogih palih junaka, izlazila  je iz Parza samo u dubokoj crnini, uostalom u varoš je išla retko, njen je izvršitelj bio ljubomoran. Okupljali  smo se u trpezariji iza radnje koja se s rastućim prosperitetom sve više pretvarala u pravi mali salon. Tu se dolazilo na razgovor, prijatnu i pristojnu zabavu pod gasnom svetiljkom. Mak Mizin za klavirom očaravala nas je klasičnom muzikom, isključivo, iz obzirnosti prema tom  bolnom vremenu. Sedeli bismo tako popodnevima, rame uz rame, s izvršiteljem u sredini, uljuljkujući se zajedno  svojim tajnama, strepnjama i nadama.
      Služavki gospođe Erot, odskora u službi, bilo je  mnogo stalo da sazna kad će se najzad neki od nas odlučiti na ženidbu s nekom od devojaka. Kod nje na selu slobodna zajednica se nije mogla ni zamisliti. Svi ti Argentinci, oficiri, mušterije-njuškala izazivali su u njoj skoro životinjski nemir.
    Mizin je sve češće bivala u društvu južnoameričkih  mušterija. Tako sam uskoro bio potanko upućen u sve  tajne kuhinja i posluge te gospode, jer sam sačekivao svoju prijateljicu na izlazu za poslugu. Sobari te gospođe smatrali su me za podvodača. I tako malo-pomalo svi  počeše da me smatraju za podvodača, čak i sama Mizin,  a nekako u to vreme i svi uobičajeni gosti radnje gospođe Erot. Ja tu nisam mogao ništa. Uostalom, kad-tad dođe do toga da vam udare neku etiketu.
    Vojne vlasti su mi produžile bolovanje za još dva meseca i govorilo se čak da će me osloboditi vojne obaveze. Mizin i ja rešismo da stanujemo zajedno u Bijankuru. To je bio način da me se oslobodi lukavstvom, jer je koristila to što stanujemo daleko da se sve ređe vraća kući. Uvek je nalazila nove izgovore da ostane u Parizu.
    Noći u Bijankuru su bile tihe, ponekad bi ih oživela  neka od onih detinjastih vazdušnih uzbuna zbog aviona  i cepelina, koje su stanovnicima grada davale priliku za  opravdavajuće drhtanje. U očekivanju svoje dragane odlazio sam u šetnju čim padne mrak, sve do mosta Grenel, tamo gde se senke penju iz reke sve do nadvožnjaka metroa, njegovog đerdana svetiljki zategnutog u mrklom mraku ogromne gvožđurije koja uz grmljavinu juriša  pravo u bok velikih zgrada Pariza.
    Ima u gradovima nekih tako glupo ružnih mesta, da je čovek tu skoro uvek sam.
    Mizin se na kraju vraćala tom našem kakvom-takvom ognjištu samo jednom nedeljno. Sve je češće pratila pevačice kod Argentinaca. Mogla je da svira i zarađuje za  život u bioskopima, meni bi bilo mnogo lakše da odlazim po nju, ali Argentinci su bili veseli i dobro su plaćali, a bioskopi su bili tužni i plaćali su malo. Od takvih izbora se sastoji čitav život.
   Da bi mi konačno pošlo naopako, dođe i Vojničko poprište. Ona odmah uhvati stotinu veza, moja Mizin,  u Ministarstvu, i sve je češće sad odlazila na front da zabavlja naše drage vojnike, a ta su putovanja trajala po čitavu nedelju. Tamo je krčmila sonatu i adađo pred dvoranama punim onih iz štaba, lepo smeštenih da bi videli  njene noge. Vojnici su se gurali po klupama iza svojih starešina, oni su uživali  samo u melodičnim odjecima.  Zatim je provodila vrlo zamršene noći u hotelima vojne zone. Jednog mi se dana odande vratila vrlo vedra, noseći diplomu za hrabrost, koju je potpisao jedan od naših velikih vojskovođa, moliću lepo! Ova je diploma značila  početak njenog konačnog uspeha.
    U argentinskoj koloniji je odmah uspela da stekne ogromnu popularnost. Divili su joj se. Ludovali za mojom  Mizin, tako slatkom ratnom violinistikinjom. Tako sveža i kovrdžava, a uz to još i heroina! Kod Argentinaca priznanje ide iz utrobe, divljenju prema našim vojskovođama nije bilo granica, a kad im se moja Mizin vratila sa svojim dokumentom u originalu, svojom lepom njuškicom i hitrim i slavnim prstićima, utrkivali su se ko će je više voleti, prosto kao na licitaciji. Herojska poezija osvaja, ne nailazeći na otpor, one koji ne idu u rat, a još lakše i sigurnije one koji se zahvaljujići ratu ogromno bogate. To je pravilo.
     Vragolasti heroizam, to vas obara s nogu, kažem  vam. Fabrikanti oružja iz Rija nudili su svoje ime i svoje  akcije ljupkoj curi, koji je tako lepo davala ženstvenost  francuskoj ratničkoj hrabrosti, a njima na korist. Mizin je umela, treba priznati,da o sebi sastavi popriličan repertoar ratnih zgoda i nezgoda, koji joj je, kao koketan šeširić, divno pristajao. Često bi i mene iznenadila svojom veštinom i, slušajući je, morao sam da priznam da sam ja,  kad je reč o izmišljotinama, sirovi simulant u poređenjus njom. Imala je dara da svoje »pronalaske« smesti u daleku dramsku perspektivu u kojoj je sve postajaio, i ostajalo,  dragoceno i upečatljivo. Mi, borci, bili smo u svojim pričama, to sam tek sad uvideo, grubo tačni i vezani za trenutak. A moja je lepotica operisaia u razmerama večnosti. Treba verovati Klodu Lorenu kad kaže da je prvi plan jedne slike uvek odvratan, a da umetnost zahteva da je srž slike da u daljini, u neuhvatljivom, tamo gde je laž, sanjarija uhvaćena na delu, jedina ljubav čoveka. Žena koja zna da vodi računa o našoj bednoj prirodi lako postaje naša dragana, naša neophodna i vrhunska nada.  Kraj nje očekujemo da nam sačuva lažno opravdanje  našeg postojanja, ali u međuvremenu, igrajući tu čudesnu ulogu, ona može sebi da obezbedi sredstva za sasvim lep život. Mizin to nagonski nije propuštala.
    Njeni su Argentinci bili u četvrti Tern, i naročito  na ivici Bulonjske šume, u zasebnim kućama, lepo odvojenim i zatvorenim, blistavim, koje su u ovo zimsko doba  bile prijatno zagrejane, tako da bi već na ulazu čovek i nehotice počeo da misli s optimizmom.
    U svom drhturavom očajanju počeo sam, krajnje  neumesno, da vrlo često odlazim, kao što sam već rekao, da čekam svoju drugaricu u prostorijama za poslugu. Strpljivo sam čekao, ponekad do zore. Spavalo mi se, ali sam ostajao i te kako budan, zahvaljujući ljubomori, a i belom vinu kojim me je posluga izdašno služila. Argentince, gospodare, viđao sam vrlo retko, slušao sam njihove pesme i reski španski jezik, i klavir, čija svirka nije prestajala, ali svirale su najčešće neke druge ruke, a ne ruke Mizin. Gde li su za to vreme bile njene ruke, gadure jedne?
     Kad bismo se našli ujutro pred vratima, namrštila bi se kad bi me ugledala. Još sam u to doba bio prirodan kao životinja, nisam hteo da ispustim svoju lepoticu, to je sve, kao pas kost.
     Najveći deo mladosti čovek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je očigledno da će me moja prijateljica napustiti, konačno i uskoro. Još nisam naučio da postoje dva čovečanstva: čovečanstvo bogatih i čovečanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naučio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari i ljudi pre no što ih dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem.
       Grejući se tako u predsoblju pred kuhinjom sa drugarima slugama, nisam razumevao kako to iznad moje glave igraju argentinski bogovi, mogli su biti i nemački, francuski ili kineski — to nije bilo važno, ali bogovi, bogati, i to je bilo ono što je trebalo shvatiti. Oni gore sa Mizin, a ja dole bez ikoga. Mizin je ozbiljno razmišljala o svojoj budućnosti i zato je više volela da bude s nekim bogom. I ja sam, naravno, razmišljao o svojoj budućnosti, ali u nekakvom bunilu, koje me je držalo sve vreme, prigušenom ali prisutnom strahu da će me ubiti u ratu ili da ću crći od gladi u miru. Bio sam kao na belom hlebu i joŠ zaljubljen. Nije to bio samo ružan san. Ne baš mnogo daleko od nas, na nepunih sto kilometara, milioni ljudi, hrabrih, dobro naoružanih, dobro obučenih, čekali su me da mi smrse konce, a i Francuzi su me čekali da mi oderu kožu ukoliko ne prihvatim da mi je oni preko puta iseku u krvave kaiševe.
   Za siromaha na ovom svetu postoje samo dva osnovna načina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilačke strasti tih istih u ratu. Ako, pak, počnu da misle o vama, odmah ti bližnji pomisle na mučenje i ni na šta drugo. Zanimate ih jedino kad ste u krvi, smradovi! Prenšar je, što se toga tiče, bio u pravu. Pred skorom neminovnošću klanice ne razmišlja se mnogo o budućnosti, čovek bi samo da u ljubavi provede to malo dana koliko mu je ostalo, jer je to jedini način da nekako zaboravi to telo, koje će mu sutra odrati odozgo do dole.
    Pošto je Mizin bežala od mene, ja počeh sebe da smatram idealistom, tako čovek svoje sitne nagone oblači u krapne reči. Bolovanje mi se bližilo kraju. Novine su pozivale gromko sve moguće borce, razume se pre svega one koji nisu imali veza. Zvanično je bilo rečeno da se sme misliti samo na to kako da se dobije rat.
   I Mizin je, kao i Lola, želela iz sveg srca da što pre otperjam na front i da tamo i ostanem, a kako joj se činilo da ja s tim otežem, odlućila je da ubrza stvari što, međutim, nije bilo u njenoj prirodi.
   Jedne večeri, kad smo se izuzetno vraćali zajedno u Bijankur, prođoše vatrogasci uz trubljenje i svi ljudi iz naše kuće jurnuše u podrum u čast ne znam kakvog cepelina.
    Ovakve sitne panike, kad se čitava jedna četvrt, u pižami i sa svećom u ruci, cičeći strpava pod zemlju da izbegne jednu skoro izmišljenu opasnost, davale su punu meru zabrinjavajuće površnosti tih bića, čas zaplašenih kokoši, čas uobraženih, a poslušnih ovaca. Takve čudovišne nedoslednosti moraju da zauvek odvrate od ljudi i najstrpljivijeg i najupornijeg ljubitelja društva.
      Na prvi zvuk alarmne trube Mizin zaboravi sav heroizam koji su joj priznali u Vojničkom pozorištu. Uporno je zahtevala da se sručim s njom u dno podzemlja, u hodnike podzemne železnice, u kanalizaciju, bilo gde, ali u zaklon, i to najdublji, i to odmah! Gledajući stanare kako jure, debeli i mršavi, neozbiljni i dostojanstveni, preskačući sve po četiri stepenika, ka spasonosnoj rupi, to je čak
i mene, najzad, naoružalo ravnodušnošću. Kukavica ili hrabar, ne znači mnogo. Zec ovde, heroj tamo, isti je to čovek, niti misli ovde niti misli tamo. Sve što nije sticanje novca beskrajno ga prevazilazi. Sve što znači život ili smrt procenjuje pogrešno i naopako. Jcdino što razume je novac i pozorište.
       Mizin je cmizdrila pred mojim opiranjem. Ostali stanari su nas nagovarali da pođemo s njima, te sam najzad pristao da me ubede. Kad je bilo reči o izboru podruma, iznesoše niz različitih predloga. Pobedio je mesarov podrum većinom glasova, smatralo se da leži dublje od svih podruma u zgradi. S praga nas zapahnu oštar zadah, koji sam dobro poznavao, i u tom času mi bi apsolutno ne-
podnošljiv.
— I ti ćeš sići tu, Mizin, gde meso visi na kukama?— upitah je.
— A što da ne? — odgovori ona iznenađeno.
— E, u meni — rekoh joj ja — to budi neka sećanja š više volim da se vratim gore.
— Znači, odlaziš?
— Naći ćemo se čim se ovo završi.
— Ali, sve to može da potraje...
— Više volim da te sačekam gore — rekoh joj. —Ne volim meso, a i ovo će brzo biti gotovo.
       Za vreme uzbune, zaštićeni u skloništima, stanari su izmenjivali vragolaste ljubaznosti. Neke od gospoda, u kućnim haljinama, one što su poslednje pristigle, elegantno i s merom su se žurile ka svodu punom vonja, gde su im mesar i mesarka nudili gostoprimstvo, izvinjavajući se zbog veštačke hladnoće, neophovne za održavanje robe.
       Mizin nestade s ostalima. Čekao sam je gore u stanu, celu noć, ceo dan, celu godinu. Nikad se više nije vratila.
      A ja sam od tada postajao sve nezadovoljniji i samo su mi se dve misli vrtele po glavi. Spasti kožu i otići u Ameriku. Ali umaći ratu već je bio pozamašan posao, na kojem sam se preznojavao mesecima.
       »Topova! Ljudi! Municije!« zahtevali su rodoljubi, nikad im nije bilo dosta. Izgleda da se ne sme ni oka sklopiti dok jadnu Belgiju i nevini mali Alzas ne oslobodimo germanskog jarma. Ta je misao opsedala, kako su nam tvrdili, najbolje među nama i nije im davala da dišu, da jedu, da se pare. Ipak, reklo bi se da ih to nije sprečavalo, one preživele, da prave poslove. Moral je u pozadini bio dobar, to se moglo reći.
     Trebalo je na brzinu da se vratimo u jedinice. Ali mene su već na prvoj viziti ocenili daleko ispod proseka, kao jedva valjanog za neku drugu bolnicu, sad koštane i živčane bolesnike. Jednog jutra izađosmo iz Prihvatilišta nas šestorica, tri artiljerca i tri konjanika, ranjenika i bolesnika, u potrazi za mestom gde se obnavljaju izgubljena hrabrost, upropašćeni refleksi i polomljene ruke. Prvo
prođosmo, kao svi ranjenici u to vreme, kroz kontrolu u Val-de-Grasu, trbušastoj tvrđavi, dostojanstvenoj, obrasloj bradom drveća, čiji su hodnici mirisali tla vagona sporovozne kompozicije, danas je verovatno zauvek nestao taj miris, ta mešavina vonja nogu, slame i uljanih svetiljki. Nismo dugo ostali u Valu, tek što nas ugledaše, a već nas izgrdiše, i to valjano, dva oficira iz uprave, premoreni i prljavi od peruti, zapretiše nam Vojnm sudom i potom nas drugi administrativci izbaciše na ulicu. Nije bilo mesta za nas, rekoše, i uputiše nas neodređeno ka
nekom utvrđenju, negde, u prigradskom pojasu,
     Od krčme do utvrđenja, od rakijice do kafenceta, krenusrno nas šestorica, nasumce i pogrešnim putevima, u potragu za tim novim skloništem, koje je, izgleda, bilo specijalno namenjeno izlečenju nesposobnih heroja poput nas.
      Samo je jedan od nas šestorice nosio nešo imetka, koji se sastojao, treba reći, od plehane kutije keksa Perno, čuvena marka kojoj više nema ni pomena. U toj kutiji naš je drugar krio cigarete i četkicu za zube, a svi smo se smejali toj u to vreme neobičnoj brizi za zube i zbog te neobične tananosti nazivali smo ga »homoseksualac«.
      Najzad, posle mnogo oklevanja, dospesno u pola noći do od mraka naduvenih bedema tog utvrđenja Bisetr, broj »4« se zvalo. To je bilo to.
     Obnovili su ga da bi tu prihvatili bogalje i starce. Vrt još nije ni bio završen.
Kad stigosmo nastanjivala ga je samo nastojnica u vojničkom odelu. Padala je jaka kiša. Nastojnica se uplaši od nas kad nas je čula, ali mi je zasmejasmo stavljajuči joj ruku na pravo mesto. »Mislila sam da su Nemci«, reče ona. »Ti su daleko«, odgovorismo. »Gde ste ranjeni«, brinula se ona? »Svuda, ali on je čitav!«, odgovori joj artiljerac. Zaista se moglo reći da je to pravi duhovit
odgovor i nastojnica ga je tako i ocenila. U tom istom utvrđenju potom će s nama stanovati i starci iz staračkih domova. Za njih su pod hitno napravili nove zgrade,
ukrašene kilometrima prozora sa zategnutim zavesicama, tu su ih čuvali do kraja neprijateljstava kao insekte. Na okolnim brdašcima erupcija tesnih parcela borila se s gomilama klizećeg blata, jedva obuhvaćenog nizovima krhkih potleušica. U njihovoj senci bi ponekad izbila jedna zelena salata i tri rotkvice koje, ko bi znao zašto, zgađene kišne gliste prepuštaju vlasniku,
      Naša je bolnica bila čista — inače treba požuriti da bi se takve stvari videle — čitavih nekoliko nedelja u samom početku, jer za održavanje u nas niko nema nikakve sklonosti, čak smo u tom pogledu pravi prljavci.
       Legli smo, kao što rekoh, na sreću, u gvozdene krevete pri mesečini, prostorije su bile sasvim nove, tako da elektrike još nije bilo.
      Kad smo se probudili, novi glavni lekar je došao da se upozna, sav srečan što nas vidi, tako bi se reklo, sijao je od srdačnosti. Imao je on svojih razloga za zadovoljstvo; tek što je stekao četiri širita. Taj čovek je uz to imao i najlepše oči na svetu, baršunaste i natprirodne i obilato se njima služio na ushićenje četiri ljupke dobrovoljne bolničarke, koje su ga zasipale pažnjom i slatkim izrazima
lica, ne gubeći ni mrvicu od prisustva svog glavnog lekara. Od prvog trenutka je krenuo na naš moral, kao što nas je i upozorio. Bez prenemaganja je zgrabio prisno za rame jednog od nas, očinski ga protresao i ohrabrujućim glasom nam izneo pravila i najkraći put da čovek orno krene, i to što pre može, u susret ponovnom razbijanju njuške.
     Ma otkuda dolazili, svi su samo na to mislili, Reklo bi se da im je to prijalo. Bio je to novi porok. »Francuska vam je ukazala poverenje, prijatelji, ona je žena, najlepša žena na svetu je Francuska«, zabrunda on. »Francuska računa na vaše junaštvo! Žrtva najpodlije, najbestidnije agresije, ona ima pravo da zahteva od svojih sinova da je pošteno osvete! Da se u celosti vrate u njeno krilo njene
teritorije, čak i po cenu najvećih žrtava. Svi ćemo mi ovde, što se nas tiče, izvršiti svoju dužnost, prijatelji, a vi izvršite svoju! Naše znanje pripada vama! Vaše je! Sve njegove mogućnosti su u službi vašeg izlečenja! Pomozite nam i vi sa svoje strane svojom dobrom voljom! Znam da na nju možemo da računamo! Da biste uskoro mogli da se vratite na svoje mesto kraj svojih dragih drugova u rovove! Vaše sveto mesto! Za odbranu naše drage zemlje. Živela Francuska! Napred!« Umeo je da govori vojnicima.
      Mi smo stajali u stavu mirno, svaki u podnožju svog kreveta, i slušali ga. Iza njega jedna crnka iz grupe njegovih lepih bolničarki jedva je uspevala da savlada uzbuđenje koje ju je gušilo i iskazalo se u nekoliko suza. Ostale bolničarke, njene drugarice, odmah se užurbaše: »Mila!  Uveravam vas... Vratiće se, zaboga...!«
     Jedna od njenih rođaka, punačka plavuša, najbolje ju je tešila. Prolazeći kraj nas, pridržavajući, poverila mi je punačka plavuša u prolazu da lepa rođaka tako pada u očajanje zbog nedavnog odlaska verenika mobilisanog u mornaricu. Vatreni govornik, izbaćen iz koloseka, trudio se da ublaži lepo i tragično uzbuđenje izazvano njegovim kratkim i potresnim govorom. Bio je sav zbu-
njen i snužden pred njom. Buđenje suviše bolne uznemirenosti u elitnom srcu, očigledno patetičnom, svom od nežnosti i osećajnosti. »Da smo znale, doktore«, šaputala je plava rođaka, »mi bismo vas upozorile... Oni se tako nežno vole, da samo znate,..!« Grupa bolničarki i šef odoše dalje čavrljajući i šušteći niz hodnike. Za nas više nisu hajali.
       Pokušavao sam da se setim i da shvatim smisao tog govora koji je održao čovek divnih očiju, ali, daleko od toga da me rastuže, njegove reči mi se učiniše, posle kraćeg razmišljanja, izvanredno pogodne da me odvrate od umiranja. To je bilo mišljenje i ostalih drugova, samo oni u tome nisu nalaziii kao ja još i nekakvo izazivanje i uvredu. Oni nisu uopšte pokušavali da shvate šta se zbiva
oko nas u životu, jedino su razaznavali, pa i to jedva, da je već uobičajeno ludilo sveta poslednjih meseci bilo veće i da dobija razmere u kojima čovek zaista ne može da nađe nešto čvrsto na čemu bi zasnovao egzistenciju.
        1 ovde u bolnicj, kao ono noću u Flandriji, smrt nam nije davala mira, samo ovde nam je pretila izdalje, smrt neizbežna kao i tamo, istina je, ali usmerena na naše drhturave kosture putevima Administracije.
        Ovde se na nas nisu izdirali, razume se, čak su nam se obraćali vrlo blago, govorili su nam sve vreme o nečem drugom a ne o smrti, ali je osuda ipak bila jasna na svakoj hartiji koju su nam podnosili na potpis, u svakoj pažnji prema nama: medaljoni... narukvice... i najmanje odsustvo... Bilo koji savet... Osećali smo da nas prebrojavaju, vrebaju, numerišu u okviru velike rezerve priprem-
ljene za sutrašnji front. Razume se, sav taj civilni i sanitetski svet oko nas bio je, u poređenju s nama, mnogo vedriji... Bolničarke, gadure, nisu delile našu sudbinu i misiile su, naprotiv, samo kako će dugo da žive, i to što duže, i da vole, to je bilo jasno, i da se šetaju i hiljadu, deset hiljada puta da vode ljubav. Svaki od tih anđela držao je u onom predelu u donjem trbuhu, kao robijaši, svoj lični ljubavni plan za bolja vremena kad mi budemo već mrtvi u nekom blatu, izginuli ko zna kako.
    One će se onda s uzdahom prisetiti i s posebnom nežnošću, što će samo doprineti njihovoj privlačnosti, potresnim ćutanjem ćc podsetiti na tragična ratna vremena one koji se budu vratili... »Sećate li se malog Bardamija«, reći će one u predvečerje, misleći na mene, »onoga što nismo mogle da mu sprečimo kašljanje?... Mora da mu je bio slab, jadnom malom... Šta li je s njim bilo?«
    Malo poetskog žaljenja na pravom mestu pristaje ženi isto tako lepo kao i lepršava kosa na mesečini.
      Iza svake njihove reči, svake pažnje, trebala je već sad pročitati: »Crći ćeš, jadni vojniče... Crći ćeš... Rat je... Svakom svoj život... Svakom svoja sudbina... Svakom svoja smrt... Izgleda kao da delimo s tobom tvoje očajanje... Ali niko ne deli smrt s drugim... Sve treba za zdrave telom i duhom da je razonoda, ni manje ni više, a mi smo razumne devojke, lepe, ugledne, zdrave i lepo vaspitane... Za nas je sve automatska biologija, vesela predstava i sve se u radost pretvara! To traži naše zdravlje! Ružno rasplinjavanje u tuzi nam je nedostupno... Nama treba uzbuđenja, samo podsticanje uzbuđenja... Brzo ćete biti zaboravljeni, mali vojnici... Budite dobri, crknite što pre... I neka se rat završi da možemo da se
udamo za nekog od vaših Ijubaznih oficira... Nekog crnomanjastog, po mogućstvu...! Živela domovina o kojoj tata stalno govori!... Kako ljubav mora da prija kad se čovek vrati iz rata!... Naš će mužić nositi odlikovanja!... Biće otmen!... Moći ćete da uglačate njegove lepe čizme na dan našeg venčanja, ako još budete bili u životu, mladi vojniče!.., Zar vas neće radovati naša sreća, mali vojniče«!...
       Svakog jutra je dolazio i opet dolazio glavni lekar u pratnji svojih bolničarki. Bio je to naučnik, kako nam rekoše. Oko naših posebnih soba kaskali su starci iz susednog doma izlišnim i rasklimatanim koracima. Išli su i pljuckali ogovaranja i krnjotke zuba iz sobe u sobu, prenoseći okrajke ogovaranja i provaljena olajavanja. Zatvoreni u zvanićnu bedu kao u slinavi tor, ostareli radnici su pasli svu pogan koju ostavljaju u duši duge godine robovanja. Nemoćne mržnje, užegle u pišljivoj besposlici zajedničkih soba. Koristili su svoju poslednju
klecavu snagu da još malo naškode jcdan drugom i da se uzajamno unište u onome što im je jos predstavljaio uživanje i za šta su još imali daha.
     Vrhunsko zadovoljstvo! U njihovim okorelim kosturima nije više bilo ni atoma koji nije bio sušta zloba.
     Čim se pročulo da ćemo mi, vojnici, deliti relativnu udobnost utvrđenja s tim starcima, oni počeše jednodušno da nas rnrze, što im nije smetalo da stalno dolaze i bez predaha prosjače ostatke duvana, vukući se duž prozora, i komade bajatog hleba što su popadali pod klupe. Njihova pergamentska lica su se lepila u vreme obeda uz prozorska stakla naše trpezarije. Niz prljave bore nosa klizili su
njihovi pogledi kao u starih oblapornih pacova. Jedan od tih bogalja kao da je bio lukaviji i veči mangup od ostalih. On bi dolazio i pevao nam pesmice iz svog doba, zvali su ga čika Biruet. Pristajao je da radi sve  što se t traži samo za duvan, sve što hoćeš, izuzev da prođe pored mrtvačnice utvrđenja, koja je, uostalom, radila punom parom. Jedna od omiljenih šala bila je da ga povedemo
kao u šetnju na tu stranu, »Nećeš da uđeš?« pitali bi ga kad bi se našli baš ispred vrata, A on bi besneći pobegao, ali tako brzo i tako daleko da ga dva dana ne bismo viđali. Čika Biruet je nazreo smrt.
       Naš glavni lekar lepih očiju, profesor Betomb, postavio je za dobro naše duše čitavu vrlo složenu aparaturu, svu svetlucavu, čija smo električna pražnjenja povremeno primali, strujanja za koja je on tvrdio da daju tonus i koja smo morali da prihvatimo pod pretnjom izbacivanja. Izgleda da je taj Betomb bio vrlo bogat, a trebalo je biti bogat da bi čovek mogao da kupi sve te skupe elektrićne drangulije. Njegov tast, veliki političar, koji se duboko umočio u mućke kod državnih kupovina zemljišta, omogućio mu je tu raskoš.
      Trebalo je to i iskoristiti, Sve se sredi. Zločini i kazne. Takvog kakav je bio, nismo ga mrzeii. Proučavao je naš nervni sistem s neverovamom pažnjom, a ispitivao nas s učtivom prisnošću, Ova brtžljivo proučena dobrodušnost bila je prava poslastica za bolničarke, sve vrlo otmene, koje su radile s njim. One su svakog jutra čekale, slatke lutkice, trenutak uživanja u izrazima njegove krajnje
dobrote, bile su to šećerleme! Svi smo igrali u komadu u kojem je Betomb sebi dodelio ulogu naučnika, dobročinitelja, duboko  humanog, samo se trebalo
sporazumeti.
     U toj novoj bolnici bio sam u sobi s podnarednikom Branidorom, profesionalnim vojnikom; bio je to stari poznanik bolnica, taj Branldor. Vukao je svoja prorešetana creva već mesecima i promenio četiri odeljenja.
       U toku tih boravaka naučio je kako prvo da privuče, a potom i da zadrži simpatije bolničarki. Povraćao je, mokrio krv i imao često krvave prolive, a i disao je teško, ali to ne bi bilo dovoijno da mu obezbedi sasvim izuzetnu pažnju medicinskog osoblja, koje je videlo i gore stvari. Između dva gušenja, ako bi prošao koji lekar ili bolničarka: »Pobeda! Pobeda! Pobeda će biti naša!« povikao
bi Branldor, ili bi to prošaputao krajičkom ili crlim plućima, zavisno od slučaja. Tako se usaglasio s vatrenom agresivnom literaturom umesno izrežiranim utiskom i uživao je visoko moralno uvaženje. On je znao caku.
     Pošto je pozorište svuda bilo prisutno, trebalo je glumiti, i Branldor je bio u pravu, nema stvari koja može da izgleda gluplje i da izazove veće negodovanje od mlitavog posmatrača izvučenog slučajno na scenu. Kad se čovek tu nađe, mora da se prilagodi tomu, zar ne, da živne, glumi, da bude odlučan ili da nestane. Naročito su žene zahtevale predstavu i bile su nemilosrdne, gadure,
prema zbunjenim amaterima. Rat, u to nema sumnje, podstiče jajnike, one su zahtevale heroje, a oni koji to uopšte nisu bili morali su se bar predstavljati kao takvi ili se, pak, pripremiti za najodvratniju sudbinu.
      Za osam dana u ovom odeljenju shvatili smo svu hitnost neophodne promene stava i, zahvaljujući Branldoru (u civilu je bio trgovačlci putnik čipkom), ti isti zaplašeni ljudi u potrazi za senkom, opsednuti sramotnim sećanjima na klanicu, jer takvi smo bili u dolasku, pretvoriše Se u đavolsku bandu momaka rešenih, do poslednjeg, da pobede i, možete mi verovati, vičnih ubeđivanju i krupnim rečima. Sočan jezik postade naš jezik i tako papren da su dame ponekad crvenele, nikad se ipak nisu tužile, jer se dobro zna da je vojnik koliko hrabar toliko i nehajan, a počešće i prostačina — što je veća prostačina to je hrabriji.
      U početku, dok smo podražavali Branldora što boIje možemo, naše rodoljubivo ponašanje nije bilo baš kako treba, nije baš bilo ubedljivo. Trebalo nam je dobrih osam dana, pa čak i dve nedelje upornih proba, da bismo našli zaista pravi ton.
    Čim je naš lekar, redovni profesor Betomb, primetio, kao naučnik, blistavo poboljšanje naših moralnih kvaliteta, on reši, a cilju ohrabrenja, da nam dozvoli posete, i to prvo posete rođaka.
     Neki zaista obdareni vojnici, kako sam čuo, osećaju kad uđu u borbu nekakvu opijenost, čak i pravu slast uživanja. Čim bih ja pokušao da za sebe zamislim neku slast tako izuzetne vrste, razboleo bih se bar za osam dana. Osećao sam se do te mere nesposoban da nekog ubijem, da je bolje bilo to i ne pokušavati i odmah s tim prečistiti. Nije meni nedostajalo iskustvo, čak je sve učinjeno da
mi se za to otvori volja, ali nisam imao dara. Možda je za mene bilo potrebnije sporije uvođenje u stvar.
     Jednog dana reših da iznesem profesoru Betombu teškoće, duševne i telesne, na koje nailazim trudeći se da budem onoliko hrabar koliko to želim i koliko to zahtevaju uzvišene okolnosti. Malo sam se plašio da me ne oceni kao drskog i bezobraznog brbljivca... Kad tamo, baš naprotiv! Naučnik izjavi da je vrlo srećan što sam u nastupu iskrenosti došao njemu da poverim duševni nemir koji osećam.
— Bolje vam je, prijatelju Bardami! Jednostavno vam je bolje! — Eto šta je on zaključio. — Ovo što ste mi sad sasvim spontano poverili smatram, Bardami, kao vrlo ohrabrujuću indikaciju primetnog poboljšanja vašeg mentalnog stanja!... Uostalom, Vodesken, skromni ali zaista pronicljivi posmatrač moralnih padova kod vojnika Carstva, još je 1802. zabeležio takve pojave u saopštenju, delu danas već klasičnom, mada nepravedno zanemarenom među našim današnjim studentima, zabeležio je, kao što rekoh, s mnogo tačnosti i određenosti krize zvane »krize priznanja« koje nailaze i izvanredno su povoljan znak kod moralnog rekonvalescenta... Naš veliki Dipre, skoro čitav vek kasnije, povodom istog tog simptoma sačinio je već slavnu nomenklaturu u kojoj se ova istovetna kriza javlja pod nazivom »kriza sakupljanja sećanja«, kriza koja, po ovom autoru, neposredno prethodi — ukoliko je lečenje ispravno — masovnom porazu anksioznih pojava i konačnom oslobađanju polja svesti, u stvari sekundamoj pojavi u toku psihičkog oporavka. Dipre, s druge strane, daje u svojoj slikovitoj terminologiji, koja je njegovo prevashodno svojstvo, naziv »misaona dijareja oslobođenja« toj krizi koju kod pacijenata prati osećanje vrlo aktivne euforije, upadljivi porast društvene aktivnosti i vrlo primetno poboljšanje sna, ovaj ponekad traje po čitav dan, i najzad — drugi stadijum: vrlo primerna hiperaktivnost genitalnih funkcija, u toj meri da nije redak slučaj javljanja kod dotle frigidnih subjekata, prave »erotske izgladnelosti«. Otuda i izraz: »Bolesnik
ne ulazi u fazu ozdravljenja, on na nju juriša!« To je izraz, izvanredno slikovit, zar ne, za te povratne pojave kojima je drugi naš veliki francuski psihijatar, Filiber Maržeton, označavao zaista trijumfalan povratak svih normalnih
aktivnosti kod rekonvalescenta od bolesti straha... Št se vas tiče, Bardami, ja vas već sad smatram rekonvalescentom... Da li vas interesuje, Bardami, pošto smo već kod tako zadovoljavajućeg zaključka, Činjenica da upravo sutra podnosim u Društvu vojnih psihologa saopštenje o osnovnim odlikama Ijudskog duha?... Mislim da je saopštenje na visini.
— Svakako, profesore, ta me pitanja vrlo živo interesuju.
- E pa da vas ukratko upoznam, Bardami, s postavkom koju iznosim: pre rata je čovek za psihijatra bio neprozirna nepoznanica, a mogućnosti njegovog duha bile
su zagonetka...
— To je i moje skromno mišljenje, profesore...
— Rat, vidite li, Bardami, neuporedivim sredstvima koja pruža za delovanje na nervni sistem, igra ulogu velikog otkrića ljudskog duha! Vekovima još ćemo imati prilike da razmišljamo o ovim psiho-patološkim otkrićima, vekovima strasno da proućavamo... Da priznamo iskreno... Mi smo dosad tek naslućivali emotivno i duhovno bogatstvo čoveka! Ali sad, zahvaljujući ratu, tu smo! Sad smo načinili prodor, bolan svakako, ali za nauku preloman i blagodatan, u samu srž! Od prvih otkrića zadatak modernih psihologa i psihijatara za mene, Betomba, nije više mogao biti doveden u pitanje! Potpuna reforma naših psiholoških koncepcija se nametala!
To sam i ja, Bardami, mislio.
— Zaista, profesore, mislim da bi bilo dobro...
— Eto, i vi tako mislite, Bardami, nisam vam ja to rekao! U čoveku su, vidite, dobro i zlo u ravnoteži, s jedne strane egoizam, s druge altruizam... Kod elitnih pojedinaca više je altruizma no egoizma. Je li tačno? Je li?
— Tačno je, profesore, baš je tako...
— A kod elitnog pojedinca, pitam ja vas, Bardami, koja to najviša celina u njemu podstiče altruizam i primorava taj altruizam da se iskaže?
— Patriotizam, profesore!
— Eto vidite, sami ste to rekli! Odlično me shvatate, Bardami, patriotizam i njegov nerazdvojni pratilac —slava, prosto kao njegov dokaz.
— Istina je.
— Naši čestiti vojnici, ne zaboravite, u prvom vatrenom krštenju su već znali da se spontano oslobode sofizama i uzgrednih koncepata, a posebno sofizama samo-
održanja. Nagonski i u jednom dahu su se sjedinili s našim osnovnim razlogom postojanja — našom domovinom, Da bi se došlo do te istine inteligencija je ne samo nepotrebna, već ona tu i smeta! Reč je o istini srca, Bardami, kao što su i sve bitne istine! O domovini je reč i tu se narod ne vara! A tu se upravo nedorasli naučnik izgubi...
— Kako je to lepo, profesore! Isuviše lepo! Klasika!
      Rukova se sa mnom oberučke, Betomb, skoro prijateljski nežno. I tad očinskim glasom dodade za moje dobro: »Tako ja shvatam lečenje svojih bolesnika, Bardami, elektrikom telo, a snažnim dozama patriotske etike duh, pravim injekcijama ohrabrujućeg morala«.
— Shvatam, profesore.
Shvatao sam, zaista, sve bolje.
      Rastavši se od njega, pohitao sam na službu božju sa svojim oporavljenim drugovima u novu novcatu kapelu. Ugledah Branldora koji je izražavao svoj visoki moral iza velike kapije, ulivajući oduševljenje ćerčici nastojnice. Odmah sam mu se pridružio, čim me je pozvao.
      To popodne đodoše iz Pariza rođaci prvi put otkako smo ovde, a potom su dolazili jednom nedeljno.
       Najzad sam pisao majci. Bila je moja majka srećna što me vidi i plakala je kao kučka kad joj opet vrate štene. Mislila je da mi mnogo pomaže ljubeći me, ali je ipak bila slabija od kučke, jer je ona verovala u reči koje su joj govorili da bi me od nje odvojili. Kučka, pak, veruje samo u ono što oseća. Majka i ja smo jednog popodneva napravili veliki krug oko bolnice, vukući se još nedovrše-
nim ulicama tog kraja, ulicama sa još neobojenim stubovima za svetiljke između dugih čađavih fasada išaranih stotinama obešenih krpka, sirotinjskih košulja, slušajući cvrčanje masti u podne, vesnika nezdravog sala. U velikoj mlitavoj zapuštenosti pojasa oko grada, tamo gde se lažni sjaj njegove raskoši raspada i počinje da truli, grad pokazuje, onom koji hoće to da vidi, svoju veliku zadnjicu
s kofama za đubre. Ima fabrika koje se u šetnji zaobilaze, koje ispuštaju svakakve smradove, neke jedva zamislive, gde i sam vazduh ne može više da primi sav taj smrad.
     U blizini buđa malo vašarište između dva visoka i nejednaka dimnjaka. oljušteni drveni konjići, preskupi za one koji su ih željni, ćesto nedeljama privlače, odvraćaju i zadržavaju iste male rahitične slinavke, s prstima u
nosu, svojom napuštenošću, siromaštvom i muzikom. Sve se svodi na trud da se istina udalji od ovakvih mesta, a ona se vraća i plače nad svima, uzalud je trud,
uzalud piće, i to ono gusto vino, cmo kao mastilo, nebo je ono što je, čvrsto navučeno iznad svega, kao velika bara puna dimova predgrađa.
      Blatnjava zemlja dole povećava umor nogu, a sa obeju strana život je pritešnjen i čvrsto oivičen hotelima i opet fabrikama. S te strane zidovi već liče na mrtvački sanduk. Pošto je Lola konačno otišla, Mizin isto tako, nisam više imao nikoga. Zato sam najzad i pisao majci, koliko da ipak vidim nekog svog. U dvadesetoj godini već sam imao samo prošlost. S majkom sam nedeljom
obilazio ulice i ulice. Pričala mi je sitne zgode iz svoje radnje, ono što se oko nje govorilo o ratu, u gradu, da je rat tužan, »užasan« čak, ali da ćemo se s mnogo hrabrosti ipak svi izvući, za nju su izginuli bili nesrećni slučajevi, kao na trkama, samo se treba dobro držati i čovek neće pasti. Što se nje tiče, ona je u ratu našla novu veliku žalost, koju je pokušavala da ne budi suviše, kao da ju je bilo strah te tuge, bila je puna strašnih stvari koje ona nije razumevala. U dubini duše je smatrala da je malom čoveku kao ona suđeno da pati od svega i svačega, da je
to njihova uloga na ovom svetu, i da su stvari u poslednje vreme pošle naopako u velikoj meri upravo zato što se nagomilalo mnogo grehova baš tih malih ljudi... Sigurno su pravili gluposti, kojih nisu bili ni svesni, razume se, ali su ipak krivi, i čak treba da su zahvalni što im je tom patnjom data prilika da iskupe svoju nedostojnost... Moja je majka spadala u »nedodirljive«. Taj sa sudbinom pomireni i tragični optimizam bio je za nju nekakva vera i predstavljao je osnovu njene prirode.
    Išli srno tako nas dvoje ulicama izmedu još neisparcelisanog zemljišta, po kiši, pločnici tu tonu i izmiču ispod nogu, mladi jasenovi duž ivice dugo zadržavaju kapi kiše na granama, koje zimi trepere na vetru, siromaška čarolija. Put za bolnicu vodio je ispred brojnih tek otvorenih hotela, neki su imali ime, a neki se ni toliko nisu potrudili. »Izdavanje za nedelju dana«, pisalo je jednostavno. Rat
ih je ispraznio, odvodeći radničke i trudbeničke stanare. Nisu se vračali čak ni da umru tu, I to je posao — umiranje, samo oni su to obavljali napolju.
     Majka bi me dopratila do bolnice plačući, prihvatala je nesreću — moju smrt, ne samo da je na to pristajala, već se pitala da li sam i ja toliko pomiren sa sudbinom kao ona. Verovala je u sudbinu ćvrsto kao u metar u Muzeju umetnosti i zanatstva, o kojem mi je uvek govorila s poštovanjem, jer je u mladosti naučila da je metar u njenoj radnji tekstilom i sitnom robom savesno urađena kopija tog divnog zvaničnog etalona.
      Između parcela te upropašćene prirode još se moglo naći poneko obrađeno polje, tu i tamo, čak se nekoliko starih seljaka još grčevito držalo tih ostataka pritešnjenih novim zgradama. Kad bi nam ostalo vremena do povratka uveče, odlazili bismo, majka i ja, da ih gledamo, te čudne seljake koji su uporno preturali gvožđem meku i zrnastu masu nazvanu zemlja u koju se spuštaju mrtvaci da istrunu i iz koje se ipak dobija hleb. »Ipak mora da je zemlja tvrda!«svaki put bi primetila moja majka gledajući ih u nedoumici. Nije, u stvari, znala za bedu drugačiju od one koja liči na njenu, na gradsku bedu, i pokušavala je da zamisli šta znači beda sela. To je jedina radoznalost koju sam video u svoje majke i to joj je bila dovoljna razonoda za jednu nedelju. S tim se vraćala u grad.
      Nisam uopšte imao nikakvih vesti od lole, a ni od Mizin. Zaista su bile, gadure, na onoj boljoj strani gde je osmeh obavezan, a odstranjivanje ovakvih kao mi nemilosrdno, ovakvih predviđenih za topovsku hranu i žrtve. Tako su me već u dva maha vratili na mesta gde se čuvaju taoci. Sad je sve bilo samo pitanje vremena i iščekivanja.
Kocka je bila bačena.
     Branldor, moj sused u bolnici, podnarednik, kao što sam već rekao, uživao je nepokolebljivu popularnost kod bolničarki. Sav je bio prekriven zavojima, a zračio je optimizmom, Svi su mu u bolnici zavideli i podražavali njegov način. Pošto smo postali pristojni i nismo više bili moralni šljam, počesmo i mi da primamo posete Ijudi uglednih i na visokim položajima u pariskoj administra-
ciji. Pročulo se po salonima da je neuropsihijatrijski centar profesora Betomba postao pravo mesto rodoljubivog plama, pravo žarište tako reći. Od tada su nam dolazili u dane posete ne samo biskupi, već i jedna italijanska grofica, veliki proizvođač municije, a potom i sama Opera i članovi Francuske komedije. Dolazili su da nam se dive na licu mesta. Jedna lepa pitomica Komedije, koja je recitovala stihove da joj nije bilo para, čak se vratila da mi uz uzglavlje recituje stihove izuzetno herojske. Njenom riđom i perverznom kosom (a koža joj je bila u skladu) prolazili su pri tom neobični talasi čija su treperenja udarala pravo u mene sve do donjeg trbuha. Pošto me je božanstvena pitala za moje ratne podvige, pružio sam joj sve pojedinosti, i to tako potresne da više nije skidala
oka s mene. Duboko dirnuta, zatražila je dopuštenje da u stihovima iskuje, posredstvom pesnika, jednog od njenih obožavalaca, najupečatljivije delove moje priče.
     Odmah pristadoh. Profesor Betomb, upućen u stvar, dade svoje vrlo povoljno mišljenje. Čak je tom prilikom i istog tog dana, dao intervju izveštačima velike »Nacionalne Ilustracije«, koji nas snimiše sve zajedno pred ulazom u bolnicu pored lepe članice Komedije. »To je najuzvišenija dužnost pesnika u tragičnim časovima koje preživljavamo«, izjavi profesor Betomb, koji nije propuštao nijednu priliku da nam otvori volju za Epopeju! »Nije više vreme za sitne šićarđžijske planove! Dosta ubuđale literature! Nova se duša rascvetala u nama usred velikog i plemenitog praska bitaka! Polet velike rodoljubive obnove to sad zahteva! Najviši vrhovi očekuju našu Slavu!... Tražimo veličanstveni zamah poeme !... U svoje ime izjavljujem da smatram izvanrednom činjenicom da se u ovoj bolnici, koju ja vodim, pred našim očima nezaboravno ostvaruje uzvišena stvaralačka saradnja Pesnika i jednog od naših heroja!«...
       Branldor, moj sobni drug, čija je mašta u datim okolnostima malo zaostajala za mojom i koji nije bio ni na fotografiji, oseti jaku i trajnu ljubomoru. Otada poče divljački da mi osporava obeležje heroizma. Izmišljao je nove priče, prevazilazio je sam sebe, nisu ga više mogli zaustaviti, njegovi su podvizi već zalazili u bezumlje.
      Teško mi je bilo da pronađem nešto jače, nešto da dodam tim preterivanjima, međutim niko u bolnici nije popuštao, obuzeti takmičarskim duhom svi su se trudili, koliko ko može, da izmisle što lepše »ratne stranice« da bi u njima zablistali uzvišenošću. Doživljavali smo veliku herojsku epopeju u ulogama fantastičnih junaka u čijem smo dnu bedni drhtali svim svojim telom i dušom. Krv bi propljuvali da su nas pročitali. Rat je bio zreo.
      Naš veliki prijatelj još je primao mnogobrojne strane ličnosti, gospodu naučnike, neutralne, skeptične i radoznale. Glavni inspektori Ministarstva prolazili su, doterani i sa sabljom o pasu, kroz naše sobe, pošto im se vojni
vek produžio, to su se i podmladili, to jest omastili se novim dodacima. Stoga nisu uopšte škrtarili na odlikovanjiina i pohvalama ti inspektori, sve je biilo u redu. Betomb i njegovi divni ranjenici postadoše čast i slava saniteta.
     Moja lepa zaštitnica iz »Komedije« dođe još jednom samoinicijativno da obiđe mene posebno, dok je njen uobičajeni pesnik dovršavao rimovanje pesme o mojim podvizima. Tog sam mladića najzad sreo, bledog, uznemirenog, na zavoju jednog hodnika. Krhkost njegovih srčanih vlakana, kako mi reče, po mišljenju lekara predstavlja pravo čudo. Stoga ga ti lekari, zabrinuti za slabašna bića, drže daleko od vojske. Zauzvrat se poduhvatio taj mali bard, po cenu svog krhkog zdravlja i svom svojom duhovnom snagom, da iskuje »Moralni tuč naše Pobede«. Prema tome, lepo oruđe u nezaboravnim stihovima, razume se, kao i sve ostalo.
     Nisam imao razloga da se žalim, pošto je izabrao baš mene, među tolikim neporecivo hrabrim, za svog heroja. Uostalom, kraljevski sam bio uslužen. Bilo je to, istinu govoreći, divno. Događaj resitala odigrao se u samoj Francuskoj komediji u okviru takozvanog poetskog popodneva. Bila je pozvana cela bolnica. Kad se na sceni pojavila moja crvenokosa i uzdrhtala recitatorka, veličanstvenog gesta, stasa obavijenog u duge, najzad sladostrasne, nabore trobojnice, bio je to znak za čitavu dvoranu da se digne na noge, željna onih ovacija kojima nema kraja. Bio sam na to pripremljen, svakako, ali ipak iskreno iznenađen, nisam mogao da skrijem svoje iznenađenje od suseda, slušajući moju divnu prijateljicu, kako treperi, uzdiše, čak i jeca da bi bolje predočila svu dramu obuhvaćenu epizodom koju sam ja izmislio za nju. Njen pesnik me je svakako prevazišao kad je reč o mašti, on je još čudovišno uveličao plod moje mašte uz pomoć plamenih rima, strašnih prideva koji su svečano padali u apsolutnu tišinu punu divljenja. Podignuta zamahom do jedne cezure u najvatrenijem delu, obraćajući se loži gde smo sedeli Branldor i ja i još nekoliko ranjenika, umetnica, ispruženih divnih ruku, kao da se predavaia najvećem heroju medu nama. Pesnik je u tom času pobožno ilustrovao fantastični izraz smelosti koju sam sebi pripisao. Ne sećam se više šta je to bilo, ali nije bila neka limunada. Srećom, kad je reč o herojstvu, ništa nije neverovatno. Publika pogodi smisao umetničkog prinošenja žrtve i cela dvorana se tad okrete nama urlajući od radosti, u zanosu, u groznici, pozdravljajući heroje.
      Branidor je zauzimao ceo prednji deo lože i sve nas je prevazilazio, jer je sve mogao da nas skoro potpuno pokrije svojim zavojima, on je to činio nametno, đubre jedno.
     Ali dvojica drugova se popeše na stolice i ipak se prikazaše masi iznad njegovih ramena i glave. Pljeskali su im da je sve treštalo. »Ali o meni je reč!« hteo sam da uzviknem u tom času. »Samo o meni!« Znao sam ja dobro mog Branldora, taj bi se svađao pred svima, možda bi došlo i do tuče. Najzad je on odneo šnur. Nametnuo se. Ostao je pobednički sam da, kao što je i želeo, pokupi ogromno divljenje i poštovanje. Nama pobeđenima nije bilo druge do da jurnemo iza kulisa, što smo i učinili, i tu smo srećom opet naišli na divljenje. Uteha... Međutim, naša glumica i inspiratotka nije bila sama u loži. Kraj nje je bio pesnik, njen pesnik, naš pesnik. I on je, kao i ona, voleo mlade vojnike, i to nežno. To su mi i dali na znanje, na umetnički način. Prava sreća. Ponoviše mi to, ali ja uopšte nisam uzeo u obzir njihovo Ijubazno upućivanje u stvar. Utoliko gore po mene, jer su stvari mogle vrlo lepo da se srede. Bili su vrlo uticajni. Naglo se oprostih, glupo uvređen. Bio sam mlad.
        Da napravimo bilans: avijatičari su mi oteli Lolu, Argentinci uzeli Mizin, najzad mi je ovaj daroviti izopačenko ispred nosa digao moju divnu glumicu. Savzbunjen, izašao sam iz Komedije dok su gasili poslednje svećnjake po hodnicima i sam, kroz noć bez tramvaja, vratio sam se u bolnicu, mišolovku u dnu nepobedivog blata i nepokorenih predgrađa.




                                            Putovanje na kraj noći ( 2 deo )
                                           Putovanje na kraj noći ( 3 deo)