среда, 20. јануар 2021.

Mentrup "mislilac" protiv javnog mnenja

 



Nadam se da shodno poslednjim potezima nedodirljivih centara moći tekst neće 
biti skinut . 

                                                    **** 
 Uprava preduzeća Mentrup Bedachung und Holzbau (nem.) „Krovovi Mentrup“ ( izrada krovova i drvna građevina), iz nemačke pokrajine Severna Rajna, Vestfalija objavila je u subotu na Fejsbuku saopštenje sledećeg sadržaja: 

Daje se na znanje! 
 
     Vakciniše li se neko od zaposlenih, smesta dobija otkaz, bez otkaznog roka! 

     Ko dopusti da mu ubrizgaju nepouzdane vakcine, osporene od tolikih stručnjaka u svetu, ugrožava stabilnost poslovanja našeg preduzeća!

    Mi snosimo odgovornost za sve zaposlene! To podrazumeva postojan promet, plate na vreme itd. Odbijamo eksperimente s proizvodnim kapacitetima svog preduzeća zarad farmaceutske industrije! U tom pogledu obučavamo svoje zaposlene i na to im skrećemo pažnju. 

    Mi smo ekipa koja radi zajedno! Svi imamo zadatak da svoje preduzeće, porodice i porodice zaposlenih stabilno provedemo kroz ovu privrednu krizu! Ko to ne razume, moraće potražiti posao negde drugo! 
  
   Hvala na pažnji! 
  
Poslovodstvo Mentrup Bedachung und Holzbau GmbH 
  
  Posle kritika, vlasnik preduzeća sutradan je obrisao objavu, uz prateće saopštenje: 

  Moj stav povodom prethodne objave: 

    Srdačno se zahvaljujem svima, i mislim to ozbiljno! Živimo u vremenu kad se sve prihvata nekritički. Na starim i bespomoćnim ljudima vrši se vakcinacija, i bez stručnog objašnjenja, pri tom zapravo ni ne znajući posledice po čoveka. 
  Prihvata se da ministri preko stručnih branši prosto odluče da se morate vakcinisati ili ostajete bez posla… 
  Imam najbolje zaposlene koje poslodavac može poželeti. Nikome od njih nisam ni zabranio vakcinisanje (što kod svih ne bi ni bilo neophodno), niti ga postavio kao obavezu. To neću činiti ni ubuduće, jer to ionako nije na meni. U petak smo to razjasnili sa zaposlenima i obrazložili objavljeno saopštenje. 
  U ovim vremenima je važno da smo jedni prema drugima iskreni i verodostojni! 
  Niko od hejtera nije se dosad nijednom kritički osvrnuo na planove za obaveznu vakcinaciju za medicinsko osoblje, što smatram zaista zabrinjavajućim! Imam mnogo prijatelja i poznanika koji rade kao medicinsko osoblje i koji se baš zbog tog veoma boje i hteo sam da ih ohrabrim! 
  
 NIKO NEMA PRAVO DA NEKOM PROTIV SOPSTVENE VOLjE USKRAĆUJE VAKCINACIJU, A POGOTOVO DA MU JE NAMEĆE! 

  Iako se niko ne usuđuje da progovori, učiniću to ja za vas! Razmislite do čega bi mogli dovesti vaši komentari ako ne uzmete u obzir i drugu stranu! 
  
    Uve Mentrup 
  
     Prema pisanju Špigla, prvobitna, u međuvremenu obrisana objava podeljena je za jedan dan 3 hiljade puta, i imala 9 hiljada sviđanja („lajkova“).( izvor


        Ovo je tekst preuzet sa jednog srpskog portala koji je neutralno preneo tekst iz nemačke štampe. Gotovo da ne postoji neki značajniji društveni problem o kom se mediji bave na vrednosno neutralan način, što je pretpostavka objektivnog novinarstva pa ipak se i u, medijski podeljenoj javnosti Nemačke,  našao jedan čiji tekst sledi




Iz teksta ovog izvora izdvajam deo u kom Uve Mentrup ( vlasnik ) pojašnjava i svoj stav prema maskama : 

   „Mi smo sertifikovana kompanija za odlaganje azbesta“, kaže on, misleći na sigurnosne zahteve koje treba poštovati: zaštitnu odeću, uključujući masku FFP2. Posle 70 minuta mora se uzeti pauzu od pola sata. Tada se mora obući potpuno nova zaštitna odeća. 
  „Obučeni smo za nošenje takvih maski“, poziva se na relevantne smernice. Smatra zahtev da bi stariji trebalo da nose FFP2 maske bez treninga loša šala. Pogotovo što je 52-godišnjak uveren da bi stariji ljudi sigurno maske nosili dugo, nekoliko dana. „Dnevno koristimo pet do šest komada kada radimo sa azbestom.
 ....Takav papir na vašem licu je mnogo opasniji“, dodaje on. 

Ni šef ni zaposleni jutros ne nose pokrivač za usta i nos, izveštava novinar -autor  intervjua . Vlasnik veruje, konstatuje novinar, da glasine da vakcinacija protiv koronavirusa može brže da vrati put u normalu nisu tačne

„ Mediji su dobili široku ovlast. Ne informišu pravilno, slede vladu. Ne verujem statistikama Instituta Robert Koch (RKI), Svetske zdravstvene organizacije (VHO).

  Ako verujete Uve Mentrupu, previše se pogrešno radi. 

„Grip je preživeo u poslednjih nekoliko godina i decenija bez vakcinacije. Smrtni slučajevi gripe su zanemareni, virus je virus“, ne krije on svoje mišljenje. Ne verujem medijima. Nije tačno da su klinike pune koronarnih pacijenata. Mediji bi morali „dobiti neke informacije“. To čine svaki dan, ali ne ulazi u svoje izvore. 

Čak i ako njegova kompanija nije pretrpela nikakve gubitke zbog Corone, Mentrup se plaši  da dugoročno mnogim zanatskim preduzećima preti bankrot.

 „Samo oni koji su poslušni preživeće jer dobijaju javne ugovore.“ Uveren je u to i „želi da učini nešto sada“, a ne da bude marioneta vlade. „Samo  farmaceutsku industriju vide, a ne ljude“, tvrdi on. Čovečanstvo se mora vratiti. ....Ja nisam bočni mislilac, ja sam mislilac “, kaže on sa uverenjem.  ...Smrt od korone je u proseku starosti 82 godine, ali prosečna starost smrti u Nemačkoj je 81 godina, sam izračunava. Prema statističkoj platformi za podatke, 80 procenata umrlih od korone bilo je 70 godina i više. Procenat starijih od 80 godina u broju poginulih iznosi 69,4 procenta. 
izvor : Weltfalische Nachrichten



                                                    **** 

    Članak iz Westfälische Nachrichten sadrži delove intervjua sa vlasnikom bez komentara novinara-autora i komentara čitalaca ( pratilaca FB). što nije slučaj sa člankom iz u FrankfurterRundshchau   pod naslovom "Krovopokrivač  kreirao skandal" (!!?? ) u kom je novinar, Mirko Schmid, objavio priličan broj komentara. Već sam podnaslov govori o negativnom stavu prema vlasniku, indirektno o odnosu novinara prema celoj stvari oko korone.

Većina izabranih komentara je, očekivano, negativna.
Jedan od njih je npr. 

 „Pozdrav iz bolnice - odeljenja CoVid. Oduševljen sam što sam prošle nedelje primio prvu dozu vakcine koja je testirana u jednoj od najvećih studija vakcinacije na svetu i koju su stotine profesionalaca širom sveta proglasili sigurnom i spremnom za upotrebu. Ali šta ovi ljudi znaju u poređenju sa drvograditeljem. Nadam se da će ova vakcina okončati pandemiju i vratiti nas u normalan život - i nadam se da ste juče svojim postom otvorili oči nekim kupcima. Bez obzira kako to danas izvrćete i okrećete: trebalo bi da se stidite “.

Drugi, najblaži : 
„5% aplauza, 95% odbijanja, loše oglašavanje i šteta za preduzeće zbog nagle pretnje nelegalnim otkazima. Verovatno nije vredelo. “

Novinar je, ipak, citirao dva pozitivna komentara  ( baš se pretrgao!!!) . 

Očigledni protivnik vakcinacije  komentariše ovako: „Napokon poslodavac koji preispituje i pokušava da probudi ostatak usnulih ovaca i prikolice Merkel.“

Još jedno hvala:„ Puno vam hvala na hrabrosti i poštenju.“

       Kraj članka novinar završava podsmešljivo : "I sam Uve Mentrup je ponovo reagovao i sazvao konferenciju za štampu. Konferencija za štampu krovca koji govori o vakcinama!!! 
Da bi utvrdio svoj stav prema  krovopokrivaču - misliocu on dodaje i ovo : Na svojoj privatnoj Facebook stranici podelio je sliku slogana: „Što su veća oštećenja krova, to je bolji pogled na zvezde.“ 


                                                         **** 

    Osim što iz ovog primera možemo steći delomičan, a ipak verodostojan,  utisak o odnosima ljudi i medija spram "korona" politike u Nemačkoj,  primer  negativnog stava nemačkog novinara o mišljenju jednog krovopokrivača , tj. rangiranje inteligencije ljudi prema zanimanju, fantastično se uklapa u istu sliku javnosti.  U biti reč je  o preziru duboko elitističke naravi.  
     U sociologiji se poslednjih decenija i sve više istražuju pojmovi jednakosti i nejednakosti. Za razliku od teorije zapadna demokratija  se  svesrdno trudi da poništi samu pomisao na nejednakost prikazujući sebe kao visoko razvijeno društvo, te u svojim govorima zanemaruje nejednakosti prozišle, pre svega, usled materijalne nejednakosti koja je suštinski jedan od najznačajnihjih ishodišta nejednakosti.   Realnost koja uporno opovrgava demagoške izlive vladajućih elita su brojke koje ukazuju da  većina ljudi živi u oskudici, dok se manjina baškari u izobilju i neograničenoj raskoši.     
      Realnost su i dnevneo razbuktale diskusije, žučne rasprave, sporovi sa starim, poznatim argumentima i dilemama.
   Nejednakost je, bez ikakve sumnje, jedan od središnjih, večnih i nerešivih problema ljudskih odnosa a politika  je upravo jedno od područja ljudske delatnosti koja se izdigla na pijedestal nedodirljivosti sistematski popločavajući put nejednakosti.  Danas imamo jednu novu klasu, političku elitu koja, poput ovog novinara, prezire narod, ujedno se istom ulizuje jer u konačnici i od njega zavisi njena pozicija. Korporativni predatori i pojedinci su, naravno, izuzeti od ovog poslednjeg. Njihove pozicije osigurava carstvo novca. Tu sliku odslikava Mentrup " mislilac". 

среда, 06. јануар 2021.

Ernesto Sabato: Najgore od svega je vrtoglava brzina

 




Ima oko dvesta pedeset miliona napuštene dece koja lutaju ulicama širom sveta.Ta nam deca pripadaju kao naša sopstvena i treba da budu prevashodni motiv naše borbe, i njihova najistinskija vokacija. 





  Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini. Spokojstvo, izvesna sporost, neraskidivo su povezani sa čovekovim životom, kao smena godišnjih doba sa biljkama, ili sa rođenjem deteta. 

 Pri vrtoglavoj brzini ne rađaju plodovi niti ima cvetanja. Svojstven joj je strah, čovek počne da se ponaša kao automat, više ne oseća odgovornost, više nije slobodan, niti prepoznaje druge oko sebe. 

 Srce mi se steže kad vidim ljudska stvorenja u ovom vozu kojim se krećemo vrtoglavom brzinom, isprepadana i nesvesna kuda idu, nesvesna pod kojom zastavom se bije ova bitka za koju se, uostalom, nisu ni opredeljivali.

Atmosfera u Buenos Ajresu se promenila. Muškarci i žene užurbano idu ulicama ne videći jedni druge, a jedino do čega im je stalo jeste da ispune satnicu koja ugrožava njihovu ljudskost. Više nemaju vremena za ćaskanje uz kafu, što je bio jedan od znakova raspoznavanja ovog grada u vreme dok ga još nečoveštvo i prisila nisu pretvorili u pomahnitali megalopolis. Onda kada su majke vodile decu u parkove ili u posetu svojim starcima. Može li biti cvetanja pri ovolikoj brzini? Jedan od ciljeva ove jurnjava izgleda da je produktivnost, ali da li su ovi proizvodi istinski plodovi?  

  Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini; ako živi poput automata biće dokrajčen. Spokojstvo, izvesna sporost, neraskidivo su povezani sa čovekovim životom, kao smena godišnjih doba sa biljkama, ili sa rođenjem deteta.
 

 Na putu smo, ali ne koračamo; nalazimo se u nekom prevoznom sredstvu kojim se krećemo bez zastoja, kao da smo ona nekakvom ogromnom splavu, ili nekom vasionskog gradu, kakvi kažu da će biti jednoga dana. Više se ništa ne kreće brzinom čovečjeg hoda; da li iko od nas više korača polagano? Ali vrtoglava brzina nije samo izvan nas, ona se prenela i na naš um, koji ne prestaje da emituje slike, te radi kao kada čovek daljinskim upravljačem menja televizijske kanale i kao da i on skače s jednog kanala na drugi; a možda je ubrzanje zahvatilo i naše srce, koje već bije ritmom žurbe ne bi li sve brzo prošlo i nestalo. Ova zajednička sudbina predstavlja za ljude veliku šansu, ali ko se usuđuje da iskoči napolje? Više ne umemo ni da se molimo, jer smo izgubili tišinu, ali i vapaj. 

 
Pri vrtoglavoj brzini sve deluje zastrašujuće i ljudi više ne razgovaraju. Ono što jedni drugima kazujemo više su šifre nego reči, više je informacija nego novost. Iščeznuće razgovora guši dogovor među ljudima, a time i mogućnost da sopstveni strah pretvore u pokretačku snagu koja će ga pobediti i pružiti im više slobode. Ali ozbiljan problem je što u ovoj bolesnoj civilizaciji ne samo da postoje eksploatacija i siromaštvo, nego i jedna uzročno-posledična duhovna beda. Ogromna većina ljudi ne želi slobodu, strahuje od nje. Strah je simptom našeg doba. On je toliki da bismo, ukoliko malo zagrebemo po površini, mogli da uočimo panikom zahvaćene ljude koji žive rukovodeći se zahtevnošću rada u velikim gradovima. Zahtevnost je tolika da čovek živi po automatizmu, baca se na posao a da prethodno nije imao mogućnost da izgovori ni jedno hoću niti ijedno neću. 

 Najviše ljudi u službi je neka apstraktne vlasti. Neki od zaposlenih zarađuju više a neki manje. Ali ko je taj slobodni čovek koji donosi odluke? Ovo je jedno od ključnih pitanja koja svi treba sebi da postavljamo sve dok ne začujemo, u sopstvenoj duši, šta je to za šta treba da preuzmemo odgovornost. 

 Smatram da treba da pružimo otpor: ovo je bila moja deviza. Ali se danas često pitam na koji način treba oživotvoriti ovu reč. Ranije, kada je život bio manje težak, pod otporom bih podrazumevao nekakav čin junaštva, kao što je odbijanje da se i dalje vozimo ovim vozom koji nas vodi u ludilo i nesreću. Može li čovek da traži od ljudi koji žive vrtoglavom brzinom da se pobune? Može li se od ljudi i žena u mojoj zemlji zahtevati da odbiju da žive u ovom divljem kapitalizmu ako čovek zna da oni izdržavaju svoju decu, svoje roditelje? Ako ja na njima takva odgovornost, kako čovek da traži na napuste takav način života? 




 Situacija se toliko promenila da treba ponovo, i detaljno, da razmotrimo šta podrazumevamo pod pružanjem otpora. Na to ne umem da vam odgovorim. Ukoliko bih imao odgovor na to pitanje, bio bih nešto poput Vojske Spasa, ili bih, kao oni verski fanatici – koji možda veruju u predskazanje – na sav glas izvikivao odgovor po ćoškovima ulica, sa žurbom s kakvom se postupa kada nas samo nekoliko metara deli od katastrofe. Ali, slutim da je ono što želim da vam poručim ovim pismom mnogo manje izuzetno, mnogo skromnije, nešto što bi bilo verovanje u čudo. Nešto što bi odgovaralo ovoj noći koju preživljavamo, možda tek nekakva sreća, nešto što bi pomoglo da se naša nada održi u životu. 

 Nedaće savremenog života, nezaposlenost i prenaseljenost dovele su do toga da se čovek ozbiljno zabrine za stvari koje se tiču ekonomije. I kao što je u ratu životna dilema da li je biti bolje vojnik na bojnom polju ili ranjenik u nekoj bolnici, u našim zemljama, za bezbroj ljudi, život se svodi na to da li će čovek imati stalno zaposlenje ili će biti izopšten. Veliki je osećaj napuštenosti koji se širi gradovima; velika usamljenost kakvu je iskusio prvobitni čovek jedna je od tragedija vrtoglavog življenja i delotvornosti. 

 Prva tragedija koja hitno treba da bude zaustavljena jeste čovekovo potcenjivanje sebe samoga, što je korak koji prethodi potčinjavanju i omasovljenju. Danas čovek sebe ne doživljava kao grešno biće, on sebe vidi kao zupčanik, što je tragičnije i još gore. A ta profanacija jedino može biti zaustavljena tako što se svako od nas uputiti pogled ka drugom čoveku, ne da bi procenio domet njegove lične uspešnosti niti da bi analizirao bilo koji od njegovih postupaka. Jedan zagrljaj može da nam pruži zadovoljstvo što pripadamo jednom velikom delu, u koje smo svi uključeni. 

 Ako bismo, uprkos strahu koji nas paralizuje, obnovili veru u čoveka, ubeđen sam da bismo bili kadri da pobedimo strah koji nas koči stvarajući od nas kukavice. Ja sam godinama živeo u okolnostima u kojima mi je život bio ugrožen. Da li sam se bojao? Dabome, bojao sam se do ludila, ali nisam mogao nazad. Da nije bilo mojih drugova, sirotog naroda sa kojim sam već bio sklopio ugovor, sigurno bih sve napustio. Čovek nema smelosti kada je sam i izolovan, ali je ima ako se toliko udubio u stvarnost drugih ljudi da mu više nema povratka. Kada sam radio u Komisiji CONADEP[1], noću sam sanjao užasne snove u kojima su mučenjima, naspram kojih bi ja pre izabrao smrt, bile podvrgnute osobe koje sam najviše voleo na svetu. Neustrašiv u snu, potom bih se budio izmučen i ne znajući šta dalje da radim, ali nekoliko časova kasnije nisam mogao da odbijem da saslušam one koji su molili da ih primim. Nisam mogao, bilo bi neprihvatljivo da kažem ne roditeljima čija su deca, istinski, bila izmasakrirana. 




  Hoću da kažem da nisam mogao da ih odbijem jer sam već bio unutar te priče. Tako to biva, čovek se ohrabri da priđe tuđem bolu, i život postaje jedan apsolut. Ali, najčešće se dešava da se, mi, ljudi, čak ne približujemo ni pragu onoga što se dešava u svetu, onoga što se događa svima, i onda gubimo mogućnost da nešto preduzmemo, da umremo mirne savesti, ostajući pripitomljeni poslušnici jednog društva koje ne poštuje ljudsko dostojanstvo. Mnogo je onih koji smatraju da je bolje ne mešati se, jer ideali uvek bivaju okaljani kao što se platonske ljubavi prljaju fizičkim dodirom. Verovatno tu ima neke istine, ali nas ljudske rane dozivaju. 

 To, međutim, zahteva stvaranje, nešto novo u odnosu na ono što sada preživljavamo, a stvaralaštvo je moguće tek u slobodi i duboko je vezano za smisao odgovornosti, to je sila koja pobeđuje strah. Čovek postmodernizma okovan je udobnostima koje mu obezbeđuje tehnika, i često se ne usuđuje da se prepusti dubokim iskustvima kao što su ljubav i solidarnost. Paradoksalno je, međutim, to što će ljudsko biće da se spase tek ako svoj život stavi na kocku za drugog čoveka, za svoga bližnjega, za svoga komšiju, za napuštenu decu koja po ulicama drhte od studeni, na vetrometini, nemajući zaštitu kakvu njihove godine iziskuju, što će nositi kao živu ranu do kraja života. 

 Ima oko dvesta pedeset miliona napuštene dece koja lutaju ulicama širom sveta.  

 Ta nam deca pripadaju kao naša sopstvena i treba da budu prevashodni motiv naše borbe, i njihova najistinskija vokacija. 

 Iz našeg odnosa prema tim siročićima može da nastane drugačiji način življenja, u kojem bi okrenutost sebi samima bila skandal, u kojem bi čovek mogao da otkrije i stvori jedan drugačiji svet. Istorija je najveći zbir grešaka, ratova, progona, mučenja i nepravdi, ali se, istovremeno, ili upravo zbog toga, milioni muškaraca i žena žrtvuju negujući one najbespomoćnije. Ti ljudi otelotvoruju otpor. 

  Ono što sada treba videti, štono veli Kami, jeste da li je njihova žrtva jalova ili plodotvorna, i ove je pitanje koje treba postaviti u svakom srcu, sa ozbiljnošću kakvu zahtevaju odsudni časovi. U toj odlučnosti prepoznaćemo mesto na kojem je svako od nas pozvan da pruži otpor; stvoriće se tada prostori slobode koji će moći da nam otvore do ovog časa neslućene horizonte. To je taj most, taj prelaz preko kojeg ćemo morati da pređemo. Ne možemo ostati vezani za prošlost niti možemo uživati gledajući u ponor. U ovom ćorsokaku u koji smo danas zapali, obnova čoveka i sveta ukazuje nam se ne kao jedan od mogućih izbora, već kao nešto tako neodložno kao što je rođenje deteta kada za to kucne čas. 

 Ljudi upravo u samim kriznim situacijama pronalaze snagu da ih prebrode. To su dokazali toliki muškarci i žene koji su se, imajući kao jedino sredstvo čvrstinu i hrabrost, izborili pobeđujući krvave tiranije na ovom našem kontinentu. Ljudsko stvorenje ume od prepreka da načini nove puteve jer je životu, da bi se obnovio, dovoljan prostor koliki pruža jedna pukotina. Pri tome je najvažnije da ne dozvolimo da se uguši ono što se može održati u životu. Da odbranimo, kao što su to herojski činili potlačeni narodi, tradiciju koja nam kazuje kolika je svetinja čovek. Da ne dozvolimo da nam izmakne draž malih trenutaka slobode u kojima možemo da uživamo: zajedničko sedenje za stolom sa dragim prijateljima, pružanje pomoći bespomoćnima, duge šetnje kroz šumu, zahvalnost koju osetimo u nekom zagrljaju. 

 Nekakav čin hrabrosti kao što je uskakanje u kuću koju je zahvatio požar. To nisu racionalni postupci, i ne treba ni da budu, jer ono što će da nas spase jeste ljubav. 

  „Otpor“ Str. 93-100, Plato, Beograd. 

  sa španskog: Slavica Kojić  

 Naslov originala: La Resistencia  

 za Stanje stvari priredio: Miroslav Zdravković

уторак, 05. јануар 2021.

Mir Božiji, Hristos se rodi !

 



Neka ovaj Božić svima u zemlji i rasejanju u domove unese mir, ljubav, slogu, radost i blagoslov u sve dane života i podari pokajanje i spremnost na praštanje


Iz Poslanice Sinoda Srpske pravoslavne crkve 


четвртак, 31. децембар 2020.

недеља, 27. децембар 2020.

Pandemijska - svakodnevnica 21 veka




Odlomak iz recenzije o knjizi : Luj Eduard, " Gotovo je s Edijem Belgelom "

 ".....šokantno je otkriti ...u francuskoj provinciji s početka 20. veka da neobrijani, smrdljivi, pijani i primitivni muškarci urlaju na svoje žene i tuku ih (kad zasluže), naporno rade u obližnjoj fabrici za male pare (žene, naravno, ne rade), žive u ruševnim kućama koje izjeda vlaga i ponekad nemaju ni za hranu, a svojih se feminiziranih sinova gade i na sve načine, računajući i batine, pokušavaju da ih izleče i privedu istinskoj muškosti. 

------------

   Zašto bi, naime, kog đavola, mladi francuski pisac s početka 21. veka pisao o počecima 20. veka? Stil je, doduše, okretan i živ, te se (ovaj) razočarani čitalac nekako dovlači do kraja prvog poglavlja gde, ne bez iznenađenja, otkriva da Eduar ne piše o početku 20. već o početku 21. veka u Francuskoj! 

      Luj Eduar sveži je glas francuske književnosti upravo zbog toga što se priključuje velikom talasu savremene književnosti koja iznova otkriva prustovsku analitičnost, pisanje o stvarima toliko običnim da ih, stičemo utisak, postajemo svesni tek u književnosti zahvaljujući, ......." ( izvor  )

Manipulacija društvenom svešću 

    Zapravo nije reč o ničemu novom! Živimo u svetu drastičnih razlika ne samo između društava različitih kultura i civilizacijskih dosega, već i u srcima svetskih metropola. U bilo kojoj sredini, nezavisno od boje kože, vere, u najdemokratskijim društvima žive nasilnici, agresivci, vladaju patrijarhalni zakoni, besmisleni tradicionalni antagonizmi, jednom rečju društvene ambijente određuju principi i zakoni preovlađujućih pojedinaca i grupa. To je slika društvenog života u svakoj kulturi. Uz tu sliku redovno ide reč manipulacija ljudskom svešću i ponašanjem. Uprkos tolikom pređenom putu ljudska svest se nije promenila, najviše je zatajila upravo u tom segmentu. Skloni smo zaboravu prošlih vremena i do krajnjih granica dovedenih manipulacija kojima su ljudi bili izloženi u različitim periodima. ("Stičemo utisak, postajemo svesni tek u (čitajući) književnosti"). Pamtimo uglavnom lično iskustvo.

    U vreme pandemije Covid 19 sve je očitije  da se ljudsko delovanje u principu može u potpunosti kontrolisati. Sve su veće razlike između onih koji misle da su žrtve manipulacije  dubokih država, pojedinaca iz svetske elite i onih slepo verujućih i nadasve očajnika zaraženih virusom. Ove dve grupe ljudi ( bolesne treba izuzeti) predstavljaju dve tipične ljudske reakcije građanina 20. i 21 veka, dva pogleda na  konfuznu političku /medijsku svakodnevnicu. Besmisleno je raspravljati o tome ko je i kada u pravu, jer niko među građanstvom  ne raspolaže istinom, bar ne punom, mada smo sve češće svedoci očigledne i opipljive manipulativne tehnike koja se koristi širom sveta, u mnogim zemljama i uvek protiv običnih građana. Manipulacije se sprovode pravnim sredstvima protiv  kojih se građanin ne može boriti. Nekada se verovalo da će inteligencija ( otuda poreklo ove reči ) biti predvodnik borbe za istinu, pokazalo se da ni ona nije imuna.

Čini se, zaista, da prvo umetnost  raskrinkava ljudsku ( manipulatorsku ) dušu, bilo opisujući konkretne slučajeve koje umetnik uoči u društvu ili jednostavno izmisli moguće. I tako mnoge generacije tek kasnije otkriju pravu sliku vremena u kom su živele a koju nisu bile sposobne da opaze.