среда, 16. мај 2018.

Francis Bacon – O mladosti i starosti





Čovek mlad po godinama može biti star po satima ako nije gubio vreme, ali to se retko događa. Uopšte,  mladost je poput prvih promišljanja koja nisu tako mudra kao ona nakon njih. Jer, postoji mladost misli kao i mladost dobi. Pa ipak, domišljatost mladih ljudi življa je nego u starih; a zamisli se roje u njihovom umu bolje, tako reći božanskije.

Prirode u kojih je mnogo žara i jakih i žestokih žudnji i nemira nisu zrele za delovanje sve dok ne pređu zenit svojih godina, kao što je bio slučaj s Julijem Cezarom i Septimijem Severom. O ovome drugome govorilo se: Juventutem egit erroribus, imo furoribus plenam, tj. Mladost mu je bila puna lutanja, štaviše, ludovanja. Pa ipak, on je od svih bio gotovo najsposobniji imperator. Ali, mirne naravi mogu biti valjane u mladosti kao što se vidi iz primera Augusta Cezara, firentinskog vojvode Cosima, Gastona de Foixa i drugih. S druge strane, žar i živost naravi u starijih odlični su u vođenju poslova. Mladi su ljudi sposobniji u dovinuću nego u prosudbi, sposobniji u izvršavanju nego u savetovanju i sposobniji za nove pothvate nego u ustaljenim poslovima. Jer iskustvo zrele dobi, u stvarima koje spadaju u njezine granice, usmerava, ali u novim stvarima zavarava. Greške mladih ljudi upropaštavaju posao, ali greške starih ljudi svode se samo na to da je moglo biti učinjeno više ili brže. U vođenju i upravljanju poslovima, mladi ljudi prihvataju više nego što mogu primiti, uzburkaju više nego što mogu umiriti, brzaju prema kraju, a da ne razmotre ni sredstva ni meru, drže se nekoliko načela na koja su slučajno naišli, neoprezno srljaju pri uvođenju promena, iz čega proizlaze iznenadne neprilike, laćaju se odmah krajnjih rešenja, a neće priznati, niti se okaniti onoga što udvostručuje greške, kao neki neuvežban konj koji neće niti stati, niti krenuti. Stari ljudi previše prigovaraju, predugo razmišljaju, premalo rizikuju, prebrzo se kaju, a retko izguraju stvari do kraja i zadovoljavaju se osrednjim uspehom.

Dakako, dobro je uposliti i jedne i druge; dobro je za sadašnjost jer vrline jednih mogu popraviti nedostatke drugih; dobro je za budućnost jer mladi ljudi mogu biti učenici, a stari izvršitelji; i na kraju, dobro je za vanjska događanja jer autoritet uživaju starci, a naklonost i omiljenost mladi. Ali što se moralne strane tiče, možda će mladost uživati prednost kao što je starost uživa u politici. Izvesni rabin iz reči: Mladi će ljudi imati vizije, a stari će snivati snove, zaključuje da su mladi ljudi bliži Bogu negoli stari jer vizija je jasnije otkrivenje negoli san. I zaista, što čovek više pije od sveta, to ga više on opija: i starost dobija više u snazi razumevanja negoli u vrlinama volje i osećanja. Ima onih što prerano steknu zrelost, a koja brzo iščezne. To su najpre oni krhkoga duha, čija oštrica brzo otupi: takav je bio retor Hermogen čije su knjige izvanredno oštroumne, a koji je kasnije otupio. Drugu vrstu čine oni koji imaju izvesnu urođenu sklonost koja više dolikuje mladosti negoli starosti, kao što je tečan i bogat govor koji dobro ide uz mladost, ali ne i uz starost, kao što Tully kaže o Hortenziju: Idem manebat, neque idem decebat, tj. On je ostao isti, mada to isto više nije bilo dolično. Treći su oni koji se u početku založe previše i srčaniji su nego što to godine mogu podneti.
Takav je bio Scipion Afrički o kome Livije doista kaže: Ultima primis cedebant, tj. Kraj mu nije bio ravan početku.

четвртак, 10. мај 2018.

Blackrock- Ant uspon najmoćnijih


Ko vlada svetom, duboke države ili finansije i kako? Svega 147 kompanija, isprepletenih vlasničkim vezama, upravlja velikim delom svetskog bogatstva. U centru moći nalaze se investicione banke i fondovi koji polako preuzimaju svetsku realnu ekonomiju. Kada se pogleda bilo koja veća američka kompanija ili neki evropski gigant, među najvećim akcionarima ponavljaju se stalno ista imena gigantskih fondova.

Finansije su jedno od prvih sektora u kojima je započelo eksperimentisanjae sa veštačkom inteligencijom, računarskim programima koji mogu da obrade neshvatljivo ogromne količine pod ataka. Dakle, VI / AL se više ne bavi samo šampionima šahovskog ili Go igara, ona ulazi u svet svakodnevnive gde će drastično izmeniti sliku sveta i zameniti mnoge profesije. Privilegiju primene VI/AL imale su i još više će imati isključivo firme sa velikim finansijskim sredstvima. One će agresivno ovladati finansijskim poslovima i na isti način, na koji su u istoriji novi tehnološki izumi ugasili stare načine rada i poslovanja, i ovoga će puta nestati pojedini poslovi a pojaviti novi, složeniji.

Da li je ovo početak vladavine veštačke inteligencije u najosetljivijem segmentu čovečanstva -finansijama? Ne, već smo duboko zagazili u to vreme s tim da nas mediji ne informišu dovoljno te još nismo svesni ko i kako vlada finansijskim svetom.
Prema McKinsey globalnom istraživanju, kompanije sa sedištem u SAD već su apsorbovale 66 procenata svih eksternih investicija u kompanije koje rade sa VI/AL u 2016. godini; Kina je bila na drugom mestu, sa 17 procenata i beleži brz rast. Obe zemlje su razvile „ekosisteme“ VI/AL i usvojile nacionalne strateške planove sa značajnim naglaskom na VI/AL, u nekim slučajevima uz podršku inicijativa za finansiranje vrednih više milijardi dolara. Južna Koreja i Velika Britanija su usvojile slične strateške planove.Prema rezultatima istraživanja Instituta za budućnost čovečanstva Univerziteta Oksford, za preuzimanje polovine ljudskih poslova mašinama će biti potrebno 45 godina.U studiji Instituta se zaključuje da će veštačka inteligencija potpuno promeniti saobraćaj, zdravstvo, nauku i finansije- prvo banke, a potom investitorske kompanije i fondovi.



VI 2


 " Ispitivanja o primeni veštačke inteligencije koja su sprovođena u preko 13 oblasti, pokazuju da 86 odsto vodećih biznismena u bankarstvu već koristi prednosti ove tehnologije. Većina se slaže u tome da će do 2020. godine imati ugrađenu VI tehnologiju u različitim operacijama u celom finansijskom sistemu, od globalnog do lokalnog nivoa. Glavni način na koji tehnologija menja bankarstvo je kroz povećanje stepena automatizacije ali i u donošenju teških odluka koje se tiču bankarskih pozajmica i kreditiranja kao i u procesu pružanja informacija o tome gde treba investirati. Uz VI lakše ce se obavljati procene rizik poslovanja neke firme i mogućnost da se na vreme uskrate sredstva firmama za koje se predviđa poslovni gubitak.Klijenti će dobijati još preciznije informacije o uslovima kreditiranja i savetima za štednju u odnosu na primanja, možda čak i potpuno personalizovane uslove kreditiranja.


U trku u razvoju i primeni VI ukljucile su se investicione kompanije i upravo u tom sektoru iznikao je investicioni Titanik,Blackrock.
BLACKROCK 





ALLADIN IDEJA LARRY FINKA

Otac Larija je imao prodavnicu cipela, majka je bila nastavnica engleskog jezika. Na Kalifornijskom univerzitetu studirao je politiku, a zatim finansiranje nekretnina. Ova kombinacija je bila trađena na Wall Streetu: mogao je da se pridruži tada najboljoj adresi, investicionoj Prvoj nacionalnoj banci Boston. Tamo je trgovao hipotekama. Sa 31 godinom, postao je najmlađi član najvišeg rukovodstva. Bio je zvezda i uživao u dobrom ugledu. Godine 1986, g. Larry Fink je polako napredovao uz lestvice kada je dotad nezabeleženi pad kamatnih stopa izazvao katastrofu za ovu banku. Njegova jedinica je izgubila 100 miliona dolara a njegova zvezda je potonula brzinom kojom je zasjala.
On se zakleo da neće dopustiti da se to ponovi – i 20 godina je gradio Aladdina.


Finkov credo je: rizik mora biti analiziran pre početka poslovanja. Ovo je osnova za uspeh njegove kompanije Blackrock, koju je osnovao 1988. godine. Kupcima, uključujući fondacije, penzijske fondove i univerzitete, ponuđeno je "najbolje moguće upravljanje rizicima", kaže Fink. To obezbeđuje oko 200 analitičara i "Aladdin". Jedinice od hiljadu računara izračunavaju milione transakcija svakog dana i proveravaju svaku poziciju u portfolijima klijenata za rizike.

U Aladdinovoj memoriji je ogromna istorija iz poslednjih 50 godina – ne samo finansijskih – nego najrazličitijih događaja. Aladdin konstantno uzima stvari koje se dašavaju danas i poredi ih sa događajima iz prošlosti. Iz miliona i miliona korelacija – Aladdin prepoznaje moguće katastrofe – moguće budućnosti – i pomera investicije da izbegne takvu mogućnost.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko Blackrockov sistem utiče na oblikovanje sveta – u izvesnom smislu moćniji je i od tradicionalne finansijske politike, on sprečava svaki razvoj događaja koji je previše rizičan. A kada u tom cilju pomerate 11 biliona dolara – to je zaista značajna nova sila.








KLJUČNA TAČKA KAPITALIZMA

"Blekrok“ (Blackrock) je najveći upravnik imovine na svetu. Ali taj gigantski i moćni koncern je bio obavijen  velom tajne sve dok nije objavljena prva knjiga koja zaviruje iza kulisa njegovog delovanja.

To je prva knjiga na svetu koja je ikada napisana o “Crnoj steni“ iz Njujoka. Ime “Blekrok“ je poznato često samo pažljivim čitaocima ekonomskih rubrika. I nemačka dopisnica iz SAD Hajke Buhter, specijalizovana za ekonomiju, na to ime je počela češće da nailazi tek tokom svojih istraživanja u poslednjih nekoliko godina.

"Neki bankari su pričali o njima. Ili bi se, kada se govorilo o proverama centralnih banaka, spominjalo ime Lerija Finka“, seća se ta novinarka koja već više od deset godina izveštava sa Volstrita

Odjednom je to ime počelo svuda da se pojavljuje

"To ime mi pre finansijske krize uopšte nije bilo poznato, a nakon nje moglo se čuti svuda. Svuda!“ Ipak, prilikom razgovora s jednim poznavaocem prilika on ju je zamolio da govori tiho jer veruje da je u kuhinji neko iz "Blekroka“ ko bi mogao da im "zabiberi čorbu“. Ona u svojoj knjizi "Blekrok“ naziva "najmoćnijim koncernom koji niko ne poznaje“. "Blekrok“ u svojim fondovima upravlja vrednošću od 4,7 biliona dolara. Preko platformi tog koncerna za analize i trgovanje okreće se više od 14 biliona dolara. Ali uticaj "Blekroka“ je čak i veći od vrednosti tih investicija i vrednosnih papira.




Finansijska mreža oko čitavog sveta

"'Blekrok' savetuje centralne banke, pa i ministre finansija, velike ulagače, državne fondove, kao i penzione fondove ovde u SAD, osiguranja i fondacije“, objašnjava Buhter. A preko obveznica i deonica finansiraju i preduzeća. "Nema zapravo ničeg na tržištu finansija u čemu 'Blekrok' na neki način nema svoje prste“, dodaje Buhter.

Iz jednog neupadljivog solitera na Menhetnu šef "Blekroka“ Leri Fink i njegovi ljudi pletu mrežu oko sveta. Ta finansijska institucija je tako recimo i veliki deoničar u vodećim američkim bankama, baš kao što drži veliki deo deonica i u naftnim koncernima i industriji oružja. Fondovi "Blekroka“ su, ukupno gledano, i najveći vlasnici preduzeća koji čine nemački berzanski indeks Daks.

To samo po sebi nije opasno, ukazuje Buhter, ali je vrlo značajno i predstavlja veliki potencijal moći: "U današnje vrijeme moćan već kad držiš četiri, pet ili šest odsto deonica nekog preduzeća. Možeš da pozoveš i lično će šef da dotrči na telefon.“

Kada u Nemačkoj automobili silaze sa pokretne trake ili rudari u Južnoj Americi vade rudu, fondovi "Blekroka“ ostvaruju dobit, a time i njegovi klijenti. Baš kao i kad američki naučnici razvijaju nove lekove ili se u Africi iz rudnika vadi zlato. Hajke Buhter kaže da niko ne može tačno da kaže gde tu može da se pojavi problem, jer s obzirom na to da je "Blekrok“ upleten svuda, uvek postoji mogućnost da se na nekom mestu pojavi sukob interesa.

Ako na primer neka firma može da ima vrednosne papire koje je izdao "Blekrok“ dok su istovremeno njene deonice pak u vlasništvu "Blekroka“. "A ko sme da se usudi da se zameri jednom od najvećih i najuticajnijih velikih deoničara koji je pritom još i tvoj poverilac“, kaže Hajke Buhter.

Uspon Lerija Finka

Sve je počelo kasnih 1980-ih kao "dodatni“ poslić jednog private equity društva. Tada je Leri Fink – koji je pre toga kao broker investicione banke "First Boston“ zbog pogrešnih prognoza razvoja kamata i gubitka od sto miliona dolara uništio sopstvenu reputaciju – angažovan za posao sa vrednosnim papirima i obveznicama.

Buhter o Finku u svojoj knjizi piše sledeće: "Najuticajniji čovek modernog sveta finansija izgleda na prvi pogled kao neki običan računovođa“. Leriju Finku je, prema njenom mišljenju, uspelo nešto što nije nikom drugom u vremenu u kojem živimo: "On je izgradio sopstveno carstvo na Volstritu i to za manje od tri decenije.“ A za to je potreban poprilično jak ego i neverovatno mnogo ambicije, zaključuje novinarka.


BlackRock


"Isterivači duhova“ Volstrita

Interesantno je da je upravo finansijska kriza inicirana bankrotom investicione banke "Lehman Brothers“ bila katalizator uspeha poslova "Blekrok“. On je bio poznat po svojoj ekspertizi u "razvezivanju“ portfelja hipotekarnih papira kako bi se šteta bar ograničila. Od malog upravnika imovinom oni su tako postali "spasioci“ i "isterivači duhova“ (ghostbusters) sa Volstrita, piše Buhter u svojoj knjizi. Usledili su telefonski pozivi iz američke centralne banke (Fed). Tadašnji ministar finansija Tim Gajtner šefa "Blekroka“ oslovljavao je imenom.

"Bilo bi dobro sve to malo podrobnije sagledati“, mišljenja je Buhter. Ona doduše smatra da u regulisanju tržišta do sada nije nedostajalo dobre volje, ali problem je u kompleksnosti situacije i činjenici da "Blekrok“ ima svoje prste praktično svuda. "Svako područje pojedinačno nije problem“, kaže novinarka, ali dodaje da kada se svi zajedno saberu, onda odjednom dobijamo sliku koja nameće pitanje: kakvo smo to čudovište u stvari stvorili?

Blekrok-mozaik

Hajke Buhter je malo bolje sagledala i ispisala 280 stranica o tom koncernu. Na njima je nastao mozaik informacija široke palete – od suvlasništva "Blekroka“ nad nemačkim preduzećima, pa sve do savetovanja u spasavanju Grčke. Pritom njen cilj, kaže, nije bio da upre prstom i optuži, već da prosvetli i skrene pažnju javnosti na tog finansijskog džina koji je u neku ruku i proizvod načina na koji funkcionišu finansijski svet.

"Ljudi bi uvek da je i u tom sektoru kao i svuda – da se tačno zna ko je ko i kako sve funkcioniše“, rezimira Buhter. Ali to nije tako i to ljude uvek veoma ljuti. Ona je tokom svojih istraživanja došla do zaključka da se "finansijski sistem neprestano menja, da je stalno u pokretu i da se ne može uvek jasno prepoznati ko ima koju ulogu.“

(Dojče vele)

                               




USPON ANTA-a 

Kineska paralela uspeha Blackrocku je Ant, kompanija koja se bavi finansijskim uslugama. Preko svoje Alipay ( deo za platni promet koji je evoluirao u Ant Financial, finansijsko. tehnološku grup i koji je 16 puta veći od  PayPala ) , kompanija je osvojila više od polovine kineskog tržišta plaćanja. Tokom prvih 10 meseci 2017. godine Ant je imao promet od 13 triliona dolara. Firmu vodi Jack Ma, osnivač e-commerce giganta Alibaba i ona uključuje ne samo najveći svetski fond za tržište novca, banku.
Iako je ANT-ovo preuzimanje remitera za transfer novca MoneyGram, čije je sedište u Teksasu, blokirano od strane američkih zvaničnika, Ant još uvek ima planove za širenje na globalnom nivou. Uprkos zabrani ove dve kompanije ne misle da su jednom za svagda osujećeni njihovi napori da rade zajedno te planiraju “stratešku saradnju”, sa fokusom na Kinu, Indiju i Filipine, destinacije na koje mnogi radnici šalju novac.

Džek Ma se povukao sa mesta izvršnog direktora „Alibabe“ 2013. godine, zadržavši poziciju predsednika kompanije. Kompanija „Alibaba“ danas ima inicijalnu javnu ponudu (IPO) u vrednosti od 150 milijardi dolara, što je najveći IPO kompanije listirane u SAD-u, ikad zabeležen na Njujorškoj berzi. Taj uspeh je omogućio da Džek Ma postane najbogatiji čovek u Kini, a njegov imetak iznosi 29 milijardi dolara.

Pored toga što je dospela među najuspešnije kompanije na svetu ova kompanija ima cilj da se svrsta i među najveće sile u svetskoj ekonomiji do 2036. godine. Naime, kineska kompanija je već sada ekonomski jača od zemalja kao što su Švedska, Poljska, Iran, Norveška i Austrija.

Ukoliko kompanija može da usluži dve milijarde potrošača, to je jedna trećina ukupnog svetskog stanovništva. Ako može da stvori 100 miliona radnih mesta, to je verovatno više nego što većina vlada može da postigne. A ako može da podrži svoje poslove sa 10 miliona…to se zove ekonomija”, smatra Džek Ma.

Cilj koji je Džek Ma postavio za svoju kompaniju je moguće ostvariti, naročito ako se uzme u obzir da „Alibaba“ planira da zaradi bilion dolara do 2020. godine, čime bi postala 16. ekonomija sveta, veća od Turske ili Saudijske Arabije. Tim tempom, 2036. godine „Alibaba“ bi bila peta ekonomija sveta, odmah iza SAD, Kine, EU i Japana.

Nedavno je Ma objavio je da će u naredne tri godine investirati 15 milijardi dolara u istraživački program „Alibaba DAMO Academy“ koji obuhvata sedam istraživačkih laboratorija i 100 naučnika iz celog sveta čiji će se rad fokusirati na VI.



( izvor) )

                                 



уторак, 08. мај 2018.

Pauk i vibracije




Paukova mreža je zapravo zategnuti instrument


Pre 450 miliona godina, u devonu, pauci su izašli iz mora na kopno i tako postali prve kopnene životinje koje su koristile atmosferski kiseonik za disanje.  Danas je poznato 37.766 vrsta paukova, raspoređenih u 109 porodica. Nalazimo ih u gotovo svim kopnenim ekosistemima gde imaju važnu ulogu kao predatorski organizmi.


Svojstva mreže

Paukova mreža smatra se jednim od najsavršenijih životinjskih "proizvoda". Pauk ih proizvodi zahvaljujući žlezdama koje se nalaze na donjem delu njegova tela. Iz njih izlazi predivo za izgradnju . Predljive žlezde mogu biti različitih oblika: grozdaste, mehuraste, cevaste, kruškaste te različitih veličina. Broj žlezda je različit, no u pravilu ih je više kod pauka koji pletu veće mreže.Oblici mreža pauka vrlo su različiti. Mogu biti položene okomito, vodoravno ili pod uglom. Pauci koji žive u grmlju ili drveću predu velike mreže za lov kukaca. Najjednostavnije takve mreže nepravilna su oblika, s nitima razapetim na sve strane. Najsloženiju i najpravilniju mrežu isprede pauk krstaš (araneidae). Njegova se mreža sastoji od zrakasto razapetih niti koje se sastaju u središtu te niza koncentričnih krugova. (izvor)

Izuzetno tanka i lagana, paukova mreža je, međutim, daleko čvršća nego što nam se to na prvi pogled čini.Naučnici koji su ispitivali paukovu mrežu i vlakna od kojih je ona sačinjena, ustanovili su da se jačina tih vlakana može meriti sa jačinom kevlara, vrste materijala od kojeg se proizvode neprobojni pancir.  Insekti, koje pauk lovi pletenjem mreže, nemaju baš nikakve šanse da se "ispletu" i pobegnu iz mreže kad jednom u nju upadnu. Pauk svoju mrežu plete najčešće vertikalno, između grana, drveća i svih drugih pogodnih objekata, kako bi se insekti u letu upleli u mrežu i - u njoj ostali. Osim što je paukova mreža veoma jaka, ona je i lepljiva, što insekte dodatno onemogućava da se spasu.


Prema istraživačima na Smithsonian Tropical Research Institutu, mozgovi malih pauka su toliko veliki da ispune sve telesne šupljine, uključujući i one u nogama.




Uloga vibracija

Pauku mreža služi za privlačenje plena ili partnerke. Pauci izuzetno dobro vide, jako dobro percipiraju vibracije, čuju zvuk. Oni nemaju uši a ipak se orijentišu putem vibracija. Većina pauka čuje zvukove iz neposredne blizine, ali ima i onih kod kojih su senzorske mogućnosti veće. Naučnici su sasvim slučajno otkrili da te vrste paukova imaju specijalne dlake koji preuzimaju pomeranje čestica te mogu čuti i na većoj udaljenosti.

Paukovi nisu jedine životinje koje se orijentišu putem zvuka i dakako različitih frekvencija. Na primer frekvencije na koje pauci reaguju su relativno niske i u rangu sluha drugih letećih insekata. Kada čuju zvuk niske frekvencije, pauci se "zamrznu" na jednom mestu što je nešto kao antipredatorska reakcija.
( Kod vukova je princip vibracija sasvim drugačiji. Svaki vuk zavija  na svoj način. To znači da oni mogu prepoznati jedni druge i u najtamnijim noćima. Alfa mužijaci i veći vukovi proizvode dublje tonove, dok niže rangirani vukovi u čoporu proizvode više tonove)


Vibracije mreže

Vibracije pauku daju vitalne informacije o stanju mreže, tj.deformaciji i najvažnije o prirustvu plena. Pauci mogu kontrolisati ( štimovati ) napetost i krutost mreže da bi je optimalno namestili prema svojim osetilnim sposobnosti. Pauk "čupkanjem" svilenkastih vlakana mreže izaziva male talase vibracija u svakom pravcu, i povratno oseća povratne vibracije na svakoj od svojih 8 nogu. 
"Oni proizvode ove vibracije kako bi dobili informacije", kaže Bet Mortimer, student doktorskih studija na Univerzitetu Oksford i jedan od glavnih naučnika u istraživanjima paukove mreže.  "Zbog toga što ima 8 nogu, pauk zapravo može da "čuje" na 8 različitih strana". (izvor


U saradnji sa Universidad Carlos III. iz Madrida, stručnjaci sa Oxforda su uzeli su mrežu vrtnog pauka krstaša i u vlakna poslali tačno izmerene signale. Laserom su izmerili vibracije koje su se širile mrežom. Pokazalo se da je pauk menjao valne amplitude, odnos "štimao" napetost i krutost mreže. to znači, tvrdi jedan od istraživača da su pauci ne samo "u stanju vrlo precizno izmeniti napetost svojih mreža.. već i da raspolažu mehanizmom za direktnu kontrolu napetosti i krutosti niti".

pauk krstaš



 čČujnost  i jačina proizvedenog zvuka 


Lutajući pauk ima jedan od najosetljivijih detektora vibracija. On može otkriti i šuštanje lišća na daljini od nekoliko metara. On spada u najotrovniju vrstu pauka na svetu, a njegov otrov je toliko moćan da i najmanja količina momentalno ubija miša, dok kod čoveka izaziva smrt za samo pola sata. Ovaj pauk ne pravi mrežu, već luta u potrazi za plenom. Love noću, tako da u toku dana traže mesto za skrivanje. Neretko za zaklon izabere područja unutar kuće, odeću, aute, obuću, kutije; te time povećava rizik susreta s ljudima.Njegov drugi naziv ‘banana pauk‘ dolazi iz običaja da se sakrije u svežnjima banana. Postoje slučajevi u kojima je lutajući pauk putovao zajedno s bananama te se u konačnici pojavio na policama supermarketa.



lutajući pauk 


Vibracije su važne i kod udvaranja. Puno mužjaka će proizvesti specifičan "muzički" obrazac pomoću kojih ženke utvrđuju ne samo da se radi o mužjaku, nego i je li u pitanju prava vrsta i bi li se s njime mogle pariti. Na primer,mužjak zujavog pauka, koji se skriva u grmlju, šiblju, lišću, a noću postaje aktivan loveći manje insekte, tokom udvaranja udara pomoću pedipalpa i prednjih nogu po skrovištu ženke i vibrira abdomenom, proizvodeći zvuk sličan zujanju.


zujavi pauk


Neki pauci imaju organe za proizvodnju zvuka na različitim delovima tela, primerice na kleštima, bedrima, između prednjeg i stražnjeg tela… Oni su građeni na isti način, a zvuk proizvode tako da preko nabrane plohe prevlače dugi nazubljeni deo. Od toga ploha titra. Zvuk velikog pauka ptičara dovoljno je glasan da ga može čuti i čovek. Kada se osete ugroženima oni ispuštaju zvukove koji se mogu čuti na udaljenosti do pet metara. Na taj način od sebe teraju potencijalne neprijatelje.

(  U pogledu jačine stvorenog zvuka  najglasniji su kitovi ulješture  koji proizvode neverovatno glasan zvuk od 230 decibela. Ako ipak merimo jačinu u odnosu na veličinu životinje, apsolutni šampion je mužjak Micronecta scholtzi, malenog vodenog insekta veličine 2 mm. Mužjaci M. Scholtzi insekta proizvode ovaj neverovatno glasan zvuk, pa čak i za njihovu veličinu, svojim penisom! Mužjak trlja penis od hrapavu površinu trbuha, te na taj način stvara zvuk jačine 99.2 dB.)



Evo jednog " domaćeg ljubimca ",Zilla, koji proizvodi zvuk dok se šeće po podrumu,jer joj se međusobno dodiruju dlake na nogama i telu.



Pauk ptičar, poznat kao tarantula je najveći pauk na svetu, Ovi pauci ne love plen po mreži, već ga čekaju ispred ulaza u svoje gnezdo. Kada se plen dovoljno približi, pauk ptičar ga brzo hvata i svladava otrovnim očnjacima. Pauk ptičar je dobio ime po slici koju je naslikala biolog Sybille Merian, koja je u 17.veku putovala Surinamom i tamo videla pauka koji se hranio mrtvom pticom.Tada joj niko nije verovao, ali danas je dokazano da ove vrste pauka love ptice kojima se hrane samo ako nema ništa drugo. Najčešći plen su žabe, kukci, gušteri, male zmije i razne vrste glodavaca.

Pauk lovi miša







четвртак, 03. мај 2018.

Dve Koreje - dve strane 38 paralele

                                                     dve strane 38. paralele


Početkom XX veka, nakon poraza Ruske Imperije u ratu sa Japanskom Imperijom (1904-1905 godine), Koreja je aneksirana od strane Japana. Podela nekada jedinstvene Koreje usledila je nakon poraza Japana, a sama podela na južni i severni deo izvršena je dogovorom između Sovjetskog Saveza i SAD-a, 1948. godine. 15. avgusta 1948 godine je proglašena Republika Koreja(Južna), a 9. septembra iste godine je proglašena Demokratska Narodna Republika Koreja (Severna). Plan je bio da demarkacione linije budu privremene i da se Koreja ujedini, ali je plan propao. Zbog toga što je svaka od strana smatrala celokupnu teritoriju Korejskog poluostrva svojom, 25 juna 1950 godine je izbio rat.

Današnje granice dve Koreja definisane su nakon završetka građanskog Korejskog rata (1950. – 1953.).
_________________________________________
   "U igri velikih sila korejski narod, tek izašao ispod jarma gotovo 
  poluvekovne japanske okupacije, imao je nesreću da je na jednoj, 
severnoj, strani bio tiranin Kim Il Sung, a na drugoj,
 južnoj, diktator najgoreg kova Singman Ri" 
_________________________________________

JUŽNA KOREJA

Političko uređenje
Južna Koreja je predsednička republika: na čelu izvršne vlasti je predsednik republike koji se bira na petogodišnji mandat, predlaže ministre koje potvrđuje Narodna skupština, zakonodavna vlast sastoji se od jednog doma Narodne skupštine, zastupnici se biraju na pet godina.

Površina
smeštena je u istočnoj Aziji, na južnom korejskom poluostrvu, ukupne površine 99.720 km2 , a po površini zauzima 109. mesto u svetu (malo je veća od Mađarske ili Portugala).

Stanovništvo
Sa 50.924.172 stanovnika, Južna Koreja se svrstava na 27. mesto u svetu ( drugi izvor i podaci ). Prosečna starost iznosi 40,2 godine, a očekivano trajanje života 79,8 godina. Populacija Južne Koreje rapidno stari, čak brže nego populacija Japana.

Najveći grad
1. Seul – 9.800.000 stanovnika


_________________________________________
AMERIKA 

"Južna Koreja je potrebna SAD da bi imale opravdanje 
zašto drže toliko vojnika u neposrednoj blizini Kine, kao
 i za protivraketni štit, tzv. THAAD, koji u Pekingu vide
 na isti način na koji Rusija posmatra protivraketni štit u
 Evropi - kao američku opasnost. Ni Kinezi, kao ni Rusi,
 ne veruju Vašingtonu da je štit napravljen da bi zaštitio 
Južnu Koreju od nuklearnog napada Severne Koreje, 
odnosno Evropu od napada Irana. Za SAD u predstojećem
 sukobu sa Kinom, po bilo kom osnovu, trgovinskom ili 
oružanom, Južna Koreja je fundamentalan saveznik zajedno 
sa Japanom i Tajvanom." 
_________________________________________


SEVERNA KOREJA

Političko uređenje
Demokratska Narodna Republika Koreja je republika sa jednostranačkim političkim sistemom. Na čelu izvršne vlasti je predsednik republike i bira se na 5 godina.Zakonodavnu vlast ima jednodomna Vrhovna narodna skupština koja ima 687 zastupnika, biranih neposredno, na opštim izborima, za mandat od 5 godina.

Površina
Severna Koreja je smeštena na severnom delu korejskog poluostrva. Površina države iznosi 120.540 km². Zenmljom dominiraju planine na severu i istoku zemlje. Najviši vrh je 2.750 m visoki ugašeni vulkan Paektu na granici sa Kinom. Nizije, koje su nastale spajanjem rečnih dolina, nalaze se pretežno uz zapadnu obalu, a u najvećoj je smešten i glavni grad Pjongjang.

Stanovništvo
Po broju od 25.115.311 stanovnika, Severna Koreja zauzima 5o mesto u svetu, ( drugi izvor i podaci ) Prosečna starost stanovništva iznosi 31 godinu, prosečna očekivana dužina života iznosi 71,3 godinu.

Najveći grad
1. Pjongjang
_________________________________________
                                                                          KINA 

"Zvanični Peking iz čisto pragmatičnih razloga trpi 
Kim Džong Una. Kao što je tolerisao njegovog dedu i oca,
 ne gajeći nikakav respekt prema njima, štaviše prezirući
 ih. Kinezima je potrebna dinastija Kim da bi koristeći nju, 
kao plašt, stali na put mogućem ujedinjenju ostrva jer ne žele 
da imaju kopnenu granicu sa zemljom koja je dobrovoljno 
predala komandu svojih vojnih snaga SAD, tim pre što u 
Mandžuriji i duž granice živi veoma brojna korejska zajednica 
koja bi mogla lako da se pretvori u neku vrstu pete kolone. Paralelno,
 Peking balansira politiku prema Seulu, jer je Južna Koreja u 
ekonomskom kontekstu veoma važan partneri u eventualnom sukobu 
sa Japanom potencijalni saveznik,po principu "neprijatelj mog 
neprijatelja je moj prijatelj".
_________________________________________





Tok Korejskog rata od 1950 do 1953 

Iako je potpisano primirje 27. jula 1953 rat se pravno nikada nije ni završio, a potpisivanje "Panmundžon deklaracije mira, prosperiteta i unifikacije Korejskog poluostrva" 27. aprila 2018 je prvi konkretan sporazum kojim se pokreću pregovori koji bi vodili trajnom miru. Po svim kriterijumima, rat je završen neodlučnim rezultatom. Severna, ali i Južna Koreja su doživele neuspeh u pokušaju ujedinjenja, a na obe strane je poginulo 3 miliona ljudi uz neopisiva razaranja.

_________________________________________
                                                                JAPAN 

Japan je zvanično, pod pritiskom SAD, saveznik Južne Koreje, 
ali nepoverenje između Tokija i Seula je recipročno, baš kao 
i mržnja između dva naroda, cementirana japanskom okupacijom
 iz prošlog veka. Japanu najviše odgovara postojeći status kvo,
 s obzirom na to da bi ujedinjena Koreja bila jači ekonomski 
konkurent, a u slučaju da uđe u kinesku sferu predstavljala bi
 i opasnost po bezbednost Zemlje izlazećeg sunca, jer bi se 
Koreja pretvorila u "veliku kinesku luku" u Japanskom moru.
Istovremeno, Japan s oprezom prati i promene u Vašingtonu,
 nije nimalo slučajno što je japanski premijer Šinzo Abe bio 
prvi strani zvaničnik kojeg je Donald Tramp sreo posle pobede 
na predsedničkim izborima u SAD. Dosada je pakt između Japana
 i SAD bio baziran na postulatu da Vašington garantuje bezbednost
 Tokiju a Japan se odriče svoje neoimperijalne politike i ambicije 
da postane nuklearna sila.
_________________________________________

RUSIJA 

Moskva je do kraha SSSR-a održavala u životu Severnu
 Koreju, trgovinska razmena između dve zemlje iznosila
 je preko dve milijarde dolara pre 26 godina. Danas, i pored
 napora Putinove Rusije da unapredi saradnju sa Pjongjangom, 
ne prelazi sto miliona dolara. Proklamovana politika Moskve 
"Povratak na istok" stavlja obe Koreje u gotovo istu ravan, 
Pjongjang malo više u geopolitičkom a Seul u ekonomskom
 kontekstu. Iz ruskog ugla najbolje rešenje je mirna koegzistencija 
i saradnja dveju Koreja, dok su za Kremlj jednako loša rešenja 
da čitavo poluostrvo uđe u sferu bilo kineske ili američke dominacije.

_________________________________________


 Sve je u ljudima...

Pogled na Južnu Koreju


Dovoljna je samo jedna vožnja podzemnom železnicom u Seulu da bi čoveku postalo očigledno zbog čega je Južna Koreja jedna od država sa najbržim prvirednim rastom na svetu. Ne radi se, dakle, samo o tome da supersonično dizajniran metro koji godišnje preveze jednu ipo milijardu ljudi funkcioniše bes-pre-kor-no. Nije toliko impresivna ni činjenica da se svaka sledeća stanica najavljuje na korejskom i engleskom, audio i vizuelno, niti to što za relaksaciju putnika u vagonima diskretno svira klasična muzika, dok je na monitorima u kupeima moguće pratiti vesti, reklame i muzičke spotove. Nije čak ni stvar u tehnološkim dostignućima, do sad masovno viđenim uglavnom u SF-filmovima, tipa ogledala koje se pred vašim očima pretvara u reklamu, odmaknete se a ono opet ogledalo, ili u pokretnim trakama na koje je dovoljno stati, i one će vas transportovati do mesta gde presedate na sledeću liniju metroa... ne, ne, na stranu sve to dragi Votsone, rešenje je u – ljudima.

Na peronu, pre svakog ulaza u voz, precizno su označena mesta na kojima treba da stoje i čekaju stariji građani, gde ostali putnici, a gde invalidi. Ljudi stoje i čekaju u redu, a u voz ulaze disciplinovano i bez guranja. Čak je i na običnim stepenicama obeležen pravac kretanja, pa se većina žitelja Seula levom stranom žustro penje, dok desnom trče nizbrdo. Kao po komandi, mlađi starijima ustupaju mesto, što je nasleđe konfučijanizma na kome je utemeljena savremena Koreja. Čini se kako su se tokom korišćenja metroa razvila i neka nova, nepisana pravila, pa je uobičajena pojava da putnici koji pročitaju novine iste lepo slože, stave na policu iznad sedišta da bi ih pokupio i pročitao u vozu neki sledeći putnik. Takođe je fascinantno to što su gotovo sve ulice četvrtog grada po broju stanovnika na svetu (10 miliona stanovnika), baš kao i podzemna železnica, za razbarušene balkanske standarde pedantno čisti, te da je većina podzemnih stajališta ukrašena cvećem, dok je ponegde postavljen i akvarijum.




TV i filmovi na mobilnom telefonu


Kako Južnokoreanci u svemu vide potencijal za biznis, pojedine ulice i većina metro stanica preko dana postaju prave male tržnice sa načičkanim legalnim i ilegalnim tezgama na kojima je moguće kupiti skoro sve – od lepeze koja je u Koreji, s obzirom na visoke temperature i nivo vlage u vazduhu, ne samo ukrasni već i upotrebni predmet, preko omiljene poslastice, sladoleda od zelenog čaja, do ukrasa za mobilne telefone. Ovaj artikal, najčešće u vidu narukvice ili priveska od šarenih traka i perlica koji još uvek nije dovoljno poznat u Evropi ili Severnoj Americi, toliko je popularan u Južnoj Koreji, da se njihovi mobilni telefoni već proizvode sa kukicom za ukras. Podatak da su Južnokoreanci toliko vezani za svoje mobilne telefone prestaje da čudi ako se ima u vidu da su neke od opcija koje nude lokalni provajderi plaćanje bankarskih i drugih računa, video-telefoniranje, te gledanje TV programa pa čak i određenog broja filmova... sve u sklopu mobilnog telefona. Dodajmo još i to da bez obzira na masovnu upotrebnu mobilnih telefona, jedva da se primećuje da Korejanaci telefoniraju, jer to čine uvek u pola glasa i sa obaveznom rukom preko usta.

Dodajmo odmah da je sva prilika da kad telefoniraju, Koreanci to najčešće čine – zbog posla. U poređenju sa Evropom, ovde se radi brže, duže i više. Obavezno radno vreme iznosi 8 časova dnevno 5 dana u nedelji plus 4 sata subotom, međutim svaki Korejanac koji je na iole odgovornijem položaju na poslu, ostaje bitno duže. Noćna šetnja pojedinim delovima Seula otkriva neprirodno mnogo svetla najviše usled brojnih neonskih reklama koje su često postavljene jedna na drugu, ali je izvesno i da deo svetla dolazi i iz velikih poslovnih zgrada u kojima ljudi rade često i iza ponoći.

Ali, baš kao i u većini SF-filmova, i ovde postoji – peripetija. Dovoljno je da se vratimo u podzemnu železnicu i primetićemo da je uz već opisano cveće, ribice i sladoled od zelenog čaja, obavezan dekor svakog perona staklena vitrina u kojoj su uredno poslagane gas-maske. Malo pažljiviji pogled otkriva još i protivpožarne aparate, šlemove kao i detaljno upustvo u slici i reči o tome koji su pravci evakuacije u slučaju bombardovanja.

Poslednjih pedesetak godina, stanovnici Južne Koreje žive u strahu od biološkog, hemijskog, a nešto duže od decenije i od potencijalnog nuklearnog napada od strane jedinog suseda – Severne Koreje. Upravo su u toku «Razgovori Šestorice», inicirani 2000. godine, u kojima učestvuju predstavnici obe Koreje, Kine, Japana, Rusije i SAD i čiji je cilj mirno nuklearno razoružanje Severne Koreje.


SAD ili Staljin?

Kao jedinstvena i suverena država Koreja je postojala stolećima. Prosperitet Koreje se posebno vezuje za Džoseon dinastiju koja je vladala poluostrvom od 1392. godine pa sve do savremenog doba. Tokom 1910. godine, Japan je anektirao čitavu teritoriju i ostao da vlada Korejom sve do poraza u Drugom svetskom ratu. U sklopu razoružavanja Japana, američke i ruske vojne snage su 1945. godine ušle u Koreju, Sjedinjene Države na južni, dok je Sovjetski Savez zauzeo severni deo poluostrva. Protivno želji naroda Koreje, i uprkos rezoluciji Ujedinjenih nacija od 14. septembra 1947, tokom 1949. godine osnovane su dve države Koreje, jedna sa društvenim uređenjem po ugledu na SAD, druga – prilično verna kopija Staljinove Rusije. Nakon što su se velike sile povukle, Severna Koreja je, pomognuta SSSR-om, napala južnog suseda. Nedugo potom, u tzv Korejski rat (1950-1953.) uključile su se SAD i trupe UN. Južnokrejski saveznici su stigli do Pjongjanga i kineske granice, i pre nego što će ujedinjenje biti proglašeno, u rat se uključila komunistička Kina, stavši na stranu Severne Koreje. Bio je to sukob dva bloka, rat između dve ideologije, dva oprečna pristupa životu, čija je posledica nasilno razdvajanje jednog naroda.

Bez obzira na to što je kolektivno sećanje na Japan kao kolonijalnu silu, te na Kinu kao glavnu prepreku ujedinjenju države, veoma jako, te što se uspomene na to čuva gotovo svaki istorijski spomenik, daleko najveći broj posetilaca Seula su upravo Japanci i Kinezi. Koliko turizam Južne Koreje zavisi od ova dva naroda, najbolje govori podatak da je na apsolutno svim turističkim destinacijama u Seulu, sve ispisano na tri jezika: kineskom, japanskom i engleskom.

Dok je Južna Koreja, koja je 60-tih godina po ekonomskom razvoju bila bliska Gani i sličnim zemljama Afrike, danas jedanaesta država po ukupnom nacionalnom dohotku, ispred Švajcarske, Austrije ili Belgije, te se može podičiti da je država koja ima najveći broj internet priključaka po broju domaćinstava na svetu, njen severni sused beleži negativan ekonomski rast.

Ideologija Severne Koreje se temelji na kolektivizmu, trijumfu radničke klase i slepoj predanosti «ocu nacije». Okosnicu njene «sunčane politike» (zvaničan naziv) čini uverenje o samodovoljnosti Severne Koreje, zabrani bilo kakvih spoljnih uticaja, te genijalnosti doživotnog «voljenog vođe» Kim Džon-ila, koji je sudeći prema zvaničnim biografima, u dve godine, u pauzi između važnih državnih poslova, stigao da komponuje 6 opera i projektuje jednu od najviših građevina u Pjongjangu. Iako je među Korejancima tradicionalno najviše budista i hrišćana, u Severnoj Koreji je zakonom zabranjeno ispovedanje bilo koje religije. Isto važi i za slušanje inostranih radio-stanica, nošenje odeće od teksasa, dok su ženama zabranjene kratke suknje.

Krajem 90-tih, a posebno nakon neuspele privredne reforme 2002. godine, mali broj humanitarnih radnika kojima je bio dozvoljen ulazak u Severnu Koreju vratio se kući sa alarmantnim vestima. Prema zvaničnim južnokorejskim procenama do sada je oko 2 miliona žitelja Severne Koreje preminulo od gladi.

Sever pravi tunele, a jug novac

Jedina tačka susreta dve Koreje je «demilitarizovana zona», popularno skraćena u DMZ - 4 kilometara široka granica razdvajanja dve države. Kraj ove, u suštini ničije zemlje, sa južnokorejske strane već decenijama patroliraju snage Ujedinjenih nacija, pri čemu su najbrojniji vojnici američkog kontingenta. Poslednjih meseci ih zamenjuju pripadnici oružanih snaga Južne Koreje, a ako je za verovati seulskim turističkim vodičima, razlog je to što je većina jedinica SAD-a hitno premeštena u Irak. Na svakom koraku je sve očiglednije da je davno prošlo vreme kad bi nemir na DMZ ugrožavao svetski mir, ideja koja je 2002. godine ekranizovana u serijalu o Džems Bondu. Svojevremeno mesto odmeravanja snaga dva bloka, upkos bodljikavoj žici i prisustvu oklopnih vozila i oružanih snaga, DMZ danas više podseća na zabavni park. Dok ulazimo u vozić koji vodi u jedan od četiri otkrivena tunela koje su Severnokoreanci tokom ranijih decenija iskopali sa idejom da tajno pređu ispod DMZ-a i osvoje Južnu Koreju, naš vodič i nehoteći sažima logiku na kojoj počiva funkcionisanje Južne Koreje: «Severna Koreja je pravila tunele, a mi sad na tim tunelim pravimo novac».

Dok hodamo DMZ-om, vodič nam skreće pažnju na to da sa desne strane možemo da vidimo zastavu Severne Koreje koja je dugačka 32 metra, a široka 28, te teška 25 kilograma. Očekujući još jednu priču o naprednim tehnologijama, možda o optičkoj napravi koja meri težinu na daljinu ili već nešto slično, pitam vodiča otkud to da su mu poznate precizne dimenzije. «Pa kako da ne znam», odgovara mi Čarli, Južnokorejanac srednjih godina koji se ni ne trudi da strance nauči da pravilno izgovaraju njegovo korejsko ime, «čim su podigli zastavu njihov radio je samo o tome izveštavao! Javljali su da su radnici Koreje napravili najveću zastavu na svetu!» Čarli dodaje kako je za posao vodiča veoma važno da je u toku, i da zbog toga on redovno sluša radio-program Severne Koreje. Prošle nedelje je, kaže, glavna vest bila da su naučnici Severne Koreje izmislili piće nalik koka-koli, samo bolje. Nazvali su ga, kaže, «Kok».

Pozitivni primeri saradnje

Pre svega zahvaljujući biznismenima kao što je Chung Ju Jung, osnivač «Hyundai» koorporacije, inače rodom iz severnog dela poluostrva, od 2000. godine su intenzivirani kontakti dve Koreje. Od tada, Južna Koreja obezbeđuje severnom susedu pomoć u hrani i struji, u zamenu za obustavljanje nuklearnog programa. Prošle godine je saradnja dobila i konkretni oblik kad su na teritoriji Severne Koreje Južnokoreanci izgradili «Kaesong» fabrički kompleks. Danas kompleks zapošljava žitelje Severne Koreje, koji proizvode artikle za Južnu Koreju i inostranstvo. Poseban kuriozitet predstavlja i podatak da je pre mesec dana Kim Džon-Il lično primio predstavnika «Hyundai» korporacije, te dao pristanak za organizovanje turističkih poseta nekolicini lokaliteta u Severnoj Koreji, među kojima i Pjongjangu.

Pitanjem međukorejskih odnosa se u Južnoj Koreji bavi ministarstvo za ujedinjenje i ono trenutno ima pune ruke posla. Prema zvaničnim procenama, naime, još uvek je oko 10 miliona Korejanaca odvojeno od svojih rođaka. Tokom 2000. godine je upriličen i prvi susret oko 6 000 srodnika. Za sredinu avgusta ove godine planira se video konferencija rođaka s obe strane granice, i u tu svrhu je Južna Koreja već postavila optički kabl preko granice. Šezdeset godina nakon što su Sovjeti presekli telefonske žice izmedju dve Koreje, rođaci rastavljeni bodljikavom žicom će bar moći da pričaju telefonom.

Povodom mogućnosti ujedinjenja dve države, Južnokoreanci su zvanično prilično uzdržani, a istraživanja javnog mnjenja pokazuju da više od 30 odsto mladih nema nikakvog sentimenta prema sunarodnicima s druge strane granice. Dva najčešća argumenta su bojazan da južnokorejska ekonomija još uvek nije dovoljno jaka da bi bez finansijskih posledica podnela ujedinjenje, te strah da bi Severkorejanci loše uticali na južnokorejsku demokratiju. Sa druge strane granice, pak, raste broj onih koji reskiraju život ne bi li pobegli od gladi, bede i autoritarnog partijskog režima. Južna Koreja prihvata prebegle iz Severne Koreje i uključuje ih u programe rehabilitacije. Svakom obezbeđuje i oko 800 američkih dolara kako bi počeli život iz početka, svota koju većina iskoristi da bi platila krijumčare da preko granice prošvercuju i iz komunističkog raja izvuku bar još jednu osobu.

01. 08.2005

Marija Šajkaš

Autor je novinar i postdiplomac Međunarodnih odnosa na Novoj Školi u Njujorku


Image result for Severna i Južna Koreja podela zemlje
Koreje noću 


KOREJE 

Pjongjang se bori sa egzistencijalnom krizom a Seul
 sa krizom identiteta, što čini korejski teatar još zapaljivijim, 
ne samo zbog fizičkog dodirivanja interesa velikih svetskih 
i regionalnih igrača, već i zbog dvostrukih, pa čak i trostrukih
 partija koje igraju sve strane. U geopolitičkom kvadratu SAD
-Kina-Japan-Rusija svi pokušavaju da obezbede taktičku prednost
 koristeći direktno ili indirektno Pjongjang i Seul. U toj čorbi 
su dobro plivali, do sada, "dinastija Kim" na severu i par tajkuna 
koji drže, defakto, vlast na jugu

UMETNUTI TEKSTOVI  ISPISANO KURZIVOM 
su autrostvo Đeljka Pantelica, a izvor
Nedeljnik u kom možete proćitati ceo tekst autora. 

ATORWITHME

среда, 02. мај 2018.

Sergej Nikolajevič Bulgakov, Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog Braća Karamazovi kao filozofski tip





"Pitanje koje s takvom tragičnom snagom i sumanutom hrabrošću ovde postavlja Ivan, pitanje porekla i značaja zla u svetu i razumnosti svetskog poretka - večno je pitanje metafizike, staro kao svet, pitanje je koje se od Lajbnicovog vremena počelo nazivati problemom Teodiceje. Na to pitanje odgovarali su i bogoslovi, kod kojih se ono formuliše kao problem Promisli božje, i filozofi - i optimisti kao Lajbnic, i pesimisti kao njegov pakosni kritičar Volter ili Šopenhauer i
Eduard Hartman, i spiritualisti, i materijalisti, i deisti, i ateisti. Ne treba misliti da to pitanje postavlja samo religiozni pogled na svet, ono ostaje i za ateistički koji još snažnije ističe harmoniju budućnosti koja se, međutim, kupuje disharmonijom sadašnjosti." 


Bulgakov 

                                           Sveska Dostojevskog i skica 5. poglavlja romana.

Mnogopoštovane gospođe i gospodo,

Ivan Karamazov, sedeći u ružnoj krčmi veli svome bratu Aljoši: "evo kako do dana današnjeg rade ruski dečaci. A drugi? Evo, na primer, ova smrdljiva birtija, ovde se sretnu, pa posedaju u ćošak. Nikad pre u životu nisu znali jedan drugoga, a čim izađu iz krčme, opet se četrdeset godina neće znati, pa ipak, o čemu li će raspravljati kad tako ukradu časak u krčmi? O svetskim pitanjima, ni manje, ni više: ima li Boga, postoji li besmrtnost? A koji pak ne veruju u Boga, e, ti će raspaliti o socijalizmu i anarhizmu, o preuređenju celog sveta po novom rasporedu, što ti dođe isti đavo, jedna te ista pitanja, samo s druge strane. I tušta i tma najoriginalnijih ruskih dečaka ne bavi se ničim drugim u današnje vreme - do pričom o večnim pitanjima. Zar nije tako? - Da, - pravim Rusima su pitanja da li postoji Bog i besmrtnost, ili, kako ti to kažeš, pitanja s druge strane, naravno, najvažnija pitanja, iznad svih drugih, a tako i treba da bude" - odgovorio mu je na to Aljoša.

Ja takođe vidim u nesmanjenom interesovanju za ta pitanja najkarakterističniju odliku naše mladeži i naše inteligencije, crtu dubokog neprijateljstva prema svemu što nosi na sebi beleg kulturne građanštine, a pored toga vidim u toj crti pečat dubokoga idealizma, uzvišenosti raspoloženja, koje iz unutrašnjeg sveta prelazi u spoljašnji, koje od raspoloženja prerasta u delanje. Kao što je to istaknuto u Ivanovim rečima, naše društvo sa različitih strana prilazi tim pitanjima, čas iz ugla, recimo, sociologije, čas metafizike. Naravno, ove strane ne isključuju jedna drugu, tačnije, one uvek na ovaj ili onaj način podudaraju, ali obično se izrazitije naglašava jedna od tih strana. Ne tako davno preživeli smo period zanosa sociološkom stranom pogleda na svet; ako se ne varam, sada počinje zaokret prema metafizici. U svakom slučaju, moglo bi se smatrati neospornim da je naša inteligencija valjda najviše filozofski nastrojena, ali pritom sasvim nedovoljno filozofski obrazovana. Nivo filozofskog obrazovanja kod nas je izuzetno nizak, ne samo kod čitalačke publike, već i kod one koja piše. Do danas mi, Rusi, gotovo da ničim nismo obogatili svetsku filozofsku literaturu, i jedini naš originalni filozof ostaje zasad Vladimir Solovjov, čije filozofske zasluge osporavamo. Međutim, ako nemamo originalnu naučnu literaturu iz oblasti filozofije, imamo "najfilozofskiju" lepu književnost; ta snaga misli našega naroda koja se nije izrazila u filozofskim traktatima našla je sebi izlaz u umetničkim delima i u tom pogledu tokom XIX veka, bar u njegovoj drugoj polovini, u ličnostima Dostojevskog i Tolstoja, čak Turgenjeva, u manjoj meri i Čehova - kročimo na čelu evropske književnosti čineći njen obrazac. Veliko duhovno blago sakupljeno je u našoj književnosti i treba umeti oceniti ga.

Na žalost, ne mogu reći da smo mi verno izvršili tu prirodnu i, u najboljem smislu reči, patriotsku obavezu. Može biti da se to čini u odnosu na Turgenjeva, Tolstoja i naše savremene pisce, ali to još nije učinjeno u odnosu na velikoga stradalnika naše književnosti - Dostojevskog.

On ostaje nekako zaboravljen u isturenom sloju naše književnosti, oko njegovoga svetog imena skupljaju se uvredljivi nesporazumi zahvaljujući kojima ga bezmalo za svoga drže književni reptili, a najbolji deo društva ne oseća krvnu vezu sa njim. Naravno, u izvesnoj meri tome su razlog, može biti, specifični politički pogledi Dostojevskog, ali ko će se drznuti da ga pomeša sa zvaničnim predstavnicima i čuvarima tih pogleda?

U ličnosti Dostojevskog imamo ne samo neosporno genijalnog umetnika, velikog humanistu i privrženika naroda, već i izrazit filozofski talenat. Od svih naših pisaca počasno zvanje umetnika-filozofa s pravom pripada Dostojevskom; kada se stavi pored njega, čak i Tolstoj u tom smislu gubi dosta od svoje gorostasne veličine. I ta strana - na sramotu naše književnosti - ostala je najmanje rasvetljena i ocenjena u našoj kritici. Imajući to u vidu, uprkos svim beskrajnim teškoćama ocene Dostojevskog kao filozofa, osećam nesavladivu potrebu da se zadržim upravo na toj njegovoj strani. I u takvoj je prilici uvek prirodnije zaustaviti se na onome delu koje je i u filozofskom, u umetničkom smislu najgenijalnije; kod Dostojevskog su to Braća Karamazovi, a u tom romanu najsvetlija tačka u filozofskom smislu jeste lik Ivana Karamazova.

Od cele galerije tipova toga romana taj je lik nama, ruskoj inteligenciji, najbliži, najsrodniji; nas same bole njegove patnje, nama su razumljive njegove potrebe. Istovremeno, taj nas lik uzdiže u takve vrtoglave visine, na koje je filozofska misao uzletala samo u liku svojih najhrabrijih služitelja. Ali okrenimo se samome romanu.

Ivan Karamazov je jedna od središnjih figura te grandiozne epopeje ruskog života u kojoj je on našao odraza od svojih najviših do najnižih manifestacija. On je jedan od trojice braće Karamazova, koji su, možda, u očima Dostojevskog simbolično predstavljali celo rusko društvo, sav ruski život. Ali u isto vreme Ivan je epizodna figura u romanu, ne pripada mu u njemu nikakva akcija. Odnos Ivanov prema tragediji koja se odigrala među zidovima doma Karamazovih može se okarakterisati najviše kao neumesna popustljivost. Iako samoga Ivana kasnije muči misao da je zapravo on moralni vinovnik ubistva, to je bunilo njegove bolesne duše, karakteristično pre za to duševno stanje, negoli za određivanje stvarnog Ivanovog učešća u ubistvu.

- Nisi ga ti ubio - veli mu Aljoša kroz čija usta govori i sam autor. I odista, nije teško sagledati da se krvavi događaj u romanu nadvija s fatalnom silinom, da je tragedija neizbežna, te da bi se svejedno odigrala bez i najmanjeg Ivanovog učešća. Objektivno gledajući celu stvar, i Aljoša bi se mogao smatrati popustljivcem u istoj meri kao i Ivan.

S tačke gledišta arhitekture romana može se učiniti nesrećnim to što je jedna od centralnih figura u isto vreme nekako epizodna i suvišna u razvoju radnje.

Neosporno je da gotovo svi romani Dostojevskog pate od velikih nedostataka, čak aljkavosti u arhitekturi i izvedbi, te fanatici forme imaju razloga da zapadnu u pravedan gnev.

Ali nekako je čudno i neumesno govoriti o nedostacima forme kad je reč o tako kolosalnim delima kao što su Braća Karamazovi.

Ona su sama za sebe zakon, pa razumna kritika u odnosu njih treba da se ograniči samo na konstatovanje činjenica, na što je moguće potpuno predstavljanje umetničke zamisli.

Posle svega iznetog o Ivanovom mestu u romanu lako je razumeti da se duševni svet Ivanov u romanu od svega najmanje karakteriše njegovim postupcima. Glavni i osnovni izvor za razumevanje njegove duše jesu njegove vlastite reči o sebi. Relativno su drugorazrednog značaja opaske o njemu koje čine drugi akteri, ali one dobijaju značenje tek u vezi s rečima samoga Ivana. Ivanova karakteristika načinjena je u dramskoj formi, i to većim delom u obliku monologa, a ređe dijaloga. To je svojevrsna dramska epizoda u romanu; iako je sam Dostojevski izbegavao dramski oblik, mnoge stranice njegovih romana uzdižu se do pravog šekspirovskog dramskog patosa. Po dramskoj formi mnogo toga iz dijaloga i Ivanovih monologa može se u prvom redu uporediti sa prvim, filozofskim scenama iz Fausta. Posebnog spomena vredan je virtuozni tehnički zahvat, dostupan u našoj, pa i celoj svetskoj književnosti jedino Dostojevskom, a to je karakteristika Ivanove duše data kroz njegovo bunilo. Imamo u vidu izuzetnu glavu Đavo. Košmar Ivana Fjodoroviča. Zahvaljujući bunilu, praćenom halucinacijom i bolesnim podvajanjem svesti, imamo ovde nešto poput monologa u dijaloškoj formi. Đavo Ivana Fjodoroviča nije metafizički Mefistofeles koji predstavlja apstraktno načelo zla i ironije, to je proizvod vlastite bolesne duše Ivanove, delić njegovoga sopstvenog ja.

Sve što muči Ivana, što on prezire u sebi i mrzi, pri čemu ne samo u sadašnjosti, već i u prošlosti, sve to kao da dobija personifikaciju u đavolu. Psihijatrima prepuštamo da analiziraju ovu epizodu sa psihijatrijske tačke gledišta, koja u ovoj prilici nije od velike važnosti, dok je za nas dragocena kao svedočanstvo o Ivanovom duševnom stanju. To je kulminativna tačka nervnog i umnog uzbuđenja Ivanovog, trenutak kada njegove snage malaksavaju i kada njime, konačno, ovladava bolest. Njegovo pojavljivanje na sudu na poslednjim stranicama romana malo toga dodaje njegovoj duševnoj drami.

Malo toga dodaje Ivanovoj karakteristici i ljubavna intriga, njegova romansa sa Jekaterinom Ivanovnom, koju je Dostojevski pridodao radi spoljašnjeg povezivanja, pa, mogućno, i zbog nesposobnosti da previše komplikuje fabulu romana. Romansa sa Jekaterinom Ivanovnom je sasvim spoljašnja epizoda u Ivanovom životu; ona ne igra doslovce nikakvu ulogu u njegovom duševnom svetu, te je stoga suvišna i ne odgovara piščevim umetničkim ciljevima, suštinski isto onoliko suvišna, dodajemo sa svoje strane, kao što je to u tragediji Faust intriga Fausta sa Margaretom, koja se vrlo dobro mogla ustupiti bilo kojem od drugorazrednih lica i koja nimalo ne karakteriše Fausta. Ivan se upušta, kako se izrazio naš Hercen, u logičku, rekao bih čak - metafizičku romansu koja mu skriva sve ostalo. U duševnom životu Ivanovom svi likovi iz romana - otac, Aljoša, Mitja i posebno Smerdjakov - imaju svoj značaj, čega su lišene samo Jekaterina Ivanovna i Grušenjka. Iz toga razloga nećemo se više zadržavati na toj epizodi.

Dodao bih ovome da Dostojevski daje samo, tako reći, momentalnu fotografiju Ivanove duše. On vrlo kratko i isprekidano obaveštava o njegovoj prošlosti, o njegovom detinjstvu i mladosti -u romanu je Ivanu 23 godine - i ništa ne kazuje o njegovoj budućnosti. Priča se naglo prekida. Spoljašnji razlog tome bila je smrt pisca koji je sa sobom u grob poneo toliko neiskazanih reči.

Ali teško je pretpostaviti da bi Ivan u daljem toku zauzeo u romanu istaknuto mesto - u predgovoru Dostojevski govori u krajnjoj liniji samo o Aljoši kao o junaku budućeg romana koji je, prema autorovom planu, trebalo da bude nastavak Braće Karamazova.

Karakteristično je i to što u romanu nigde nema opisa Ivanove spoljašnjosti, iako se opisuje spoljašnjost svih glavnih ličnosti.

Čini mi se da to nije slučajnost, niti aljkavost, već unutrašnji umetnički instinkt. Ivan je duh, je sav apstraktan problem, on nema spoljašnjosti. Odista, kome bi na um palo da zahteva opis Faustove spoljašnjosti, o kojoj takođe nema nikakvog nagoveštaja u tragediji.

Na taj način sav talenat Dostojevskog usmeren je ka tome da razotkrije i osvetli stanje Ivanove duše u datom trenutku; ono kao da se nalazi u žiži reflektora piščevog talenta.

Ivan pripada onim višim prirodama kojima konačni problemi bitka, takozvana metafizička pitanja o Bogu, o duši, o dobru i zlu, o svetskom poretku, o smislu života, nisu prazna pitanja šture teorije, već poseduju najživlju, neposrednu realnost. Takve prirode ne mogu da žive, ako ne postave i ne razreše ta pitanja. S psihološke tačke gledišta nema značaja kakvi su zaključci ili odgovori do kojih je ovo ili ono lice došlo povodom tih pitanja. Karakteristična osobina stanja u kojem se nalazi Ivan u romanu jeste neverovanje, gubitak vere u staro, na čije mesto još nije došlo novo. Takvo prelazno stanje u najvećoj je mogućoj meri nezdravo; bolest razvoja preti ponekad smrtnim ishodom. Podsetiću vas na ono mesto u Ispovesti, tome izuzetno dragocenom psihološkom spomeniku, gde Tolstoj pripoveda kako je, nalazeći se na vrhuncu lične sreće, krio od samoga sebe oruđa samoubistva, jer ga je ono tako snažno privlačilo. Slično stanje opisano je u Milovoj autobiografiji gde je predstavljena bolest neverništva, moralna kriza koja ga je zadesila pri prelasku iz mladosti u zrelije doba.

Zamislite trenutak takvog prelaska, takvog bolnog loma čoveka obdarenog ogromnim umom, logičkom neustrašivošću, strastvenom iskrenošću, čoveka apsolutno nesposobnog na kompromise sa samim sobom, i dobićete Ivana Fjodoroviča Karamazova. Taj umni i talentovani čovek, u cvetu svoga života i životnih snaga, sasvim ozbiljno govori o samoubistvu, doduše, ne sada, već negde oko tridesete, kada se ohladi nedolična žudnja za životom. A Ivan voli život i ume da ga ceni. "Ako i ne verujem u poredak stvari, dragi su mi lepljivi listići koji se razvijaju u proleće, drago mi je plavo nebo, drag poneki čovek, kojeg pokatkad, veruješ li, ne znaš ni zašto voliš, drag mi je poneki ljudski podvig u koji sam, može biti, odavno prestao i da verujem, pa ga eto ipak, po staroj navici, poštujem srcem." Duša toga čoveka otvorena je za sve veliko i lepo. On veli da će otputovati u Evropu koju smatra dragim grobljem, "najdražim mogućim grobljem""tamo leže dragi pokojnici, svaki kamen iznad njih svedoči o tako uzavrelom prošlom životu, o tako strasnoj veri u svoj podvig, u svoju istinu, u svoju borbu i svoju nauku, da ću, znam to već unapred, pasti na zemlju i ljubiti to kamenje i plakati nad njim." Na taj način, celokupna evropska kultura koju on ume toliko da ceni i poštuje, u sadašnjosti mu izgleda kao dragi pokojnik. Ceo život kao da mu je ostao bez ukusa. Ivanovo stanje moralnog mrtvila čini ga hladnim i bezosećajnim egoistom, kod kojeg okolni život izaziva samo gađenje i uznemirenje. Podilaze nas žmarci kad on o mogućnosti da Dmitrij ubije oca veli da će to "jedan gad prožderati drugoga", šokira nas, pa i ozlojeđuje njegov gospodski nadmen, grub odnos prema Smerdjakovu, kojem je sudbina slučajno namenila da postane pravi junak njegovog metafizičkog romana;mnogo nam toga u Ivanovom načinu ophođenja, postupcima i posebno u njegovim osećanjima izgleda nemilosrdno i odbojno. Ali pritom ne verujemo da u svemu tome nalazi odraza prava suština prirode toga čoveka kojeg znaju da dirnu lepljivi prolećni listići i koji bi celivao kamenje evroske kulture kvaseći ga suzama. Ne veruje u to ni sam Ivan kada o sebi kaže Aljoši: "nikad nisam mogao da razumem kako čovek može voleti svoje bližnje". Onaj Ivan kojeg vidimo u romanu nije onakav kakav je u stvarnosti, kao što je i Raskoljnikov koji se sprema za ubistvo starice veoma malo nalik na pravog Raskoljnikova.


Neprestana patnja, ljuti bol nerazrešenih sumnji primorava Ivana da se s pažnjom ophodi samo prema svome unutrašnjem svetu; za učešće u spoljašnjem životu njemu ponestaje snage. Ivan nije bolestan samo pri kraju romana, kada zapada u pravi delirijum, već je bolestan od samoga početka, bolestan od onoga časa kada su u svoj razgovetnosti pred njega iskrsla pitanja koja su ga mučila i koja je morao ili da reši ili da moralno umre.

Sofista i dijalektičar u Ivanu pokatkad zaklanja mučenika za ideju, ali ovaj poslednji ne može se sakriti pred prodornim pogledom starca Zosime koji posle znamenitog razgovora o crkvenom sudu proročanski veli Ivanu: "ta ideja (o besmrtnosti duše) još nije razrešena u našem srcu i muči ga. Ali i mučenik voli pokatkad da se bavi svojim očajanjem, opet na neki način iz očajanja. Zasad se iz očajanja i vi bavite člancima iz časopisa i svetovnim sporovima, a ni sami ne verujete svojoj dijalektici i s bolom u srcu podsmehujete joj se u sebi... U vama to pitanje nije rešeno i u tome je vaša velika nesreća, jer ono uporno zahteva rešenje..." U tim vidovitim rečima sadržan je ključ Ivanove duše. Kakvo je to pitanje ili, bolje reći, kakva su to pitanja koja su kod Ivana ostala nerešena i čija je nerešenost njegova velika nesreća?

Petar Aleksandrovič Miusov u istoj sceni u manastiru o Ivanu priča ovu stvar: "Nema ni pet dana kako je u jednom ovdašnjem, uglavnom ženskom društvu u raspravi svečano izjavio da na celoj zemlji apsolutno pouzdano nema ničeg što bi ljude primoravalo da vole sebi slične, da uopšte nema takvoga prirodnog zakona po kojem čovek treba da voli čoveka, te da ako i jeste do sada bilo ljubavi na zemlji, onda to nije bilo zbog prirodnog zakona, već samo stoga što su ljudi verovali u svoju besmrtnost. Ivan Fjodorovič dodao je uzgred da upravo u tome i jeste sav prirodni zakon, tako da čim uništite u čovečanstvu veru u njegovu besmrtnost, u njemu će odmah presušiti ne samo ljubav, već i svaka živa snaga koja bi trebalo da nastavi svetski život. I ne samo to: kada ništa više ne bude nemoralno, sve će biti dozvoljeno, čak i antropofagija. Ali ni to nije sve: završio je tvrdnjom da se za svako pojedinačno lice, koje ne veruje ni u Boga ni u svoju besmrtnost, moralni zakon prirode mora odmah pretvoriti u potpunu suprotnost ranijem religioznom i da egoizam čak do zločina ne samo da treba da se dozvoli čoveku, već i da se smatra za neophodan, najrazumniji i bezmalo najplemenitiji izlaz u njegovom sadašnjem položaju." A Ivan u romanu ne veruje ili još ne veruje u besmrtnost duše. Istu tu misao ponavlja mu njegov strašni dvojnik-đavo. On govori o budućem carstvu slobode i nauke, kada će čovek, pošto konačno odbaci veru u Boga, postati čovekobog. Ali "sada se postavlja pitanje, mislio je moj mladi mislilac (ismejava Ivana đavo): je li moguće da će ikada doći takvo vreme ili ne?"
Ako dođe, onda je sve rešeno, te će se čovečanstvo konačno urediti. Ali pošto se to, zbog ukorenjene ljudske gluposti, valjda ni za hiljadu godina neće dogoditi, svakome ko je već sada svestan istine dozvoljeno je da svoj život uredi onako kako to njemu odgovara, na novim načelima. U tom smislu njemu je "sve dozvoljeno".

To nije sve: ako to vreme nikada i ne dođe, a pošto Boga i besmrtnosti ipak nema, novome čoveku dozvoljeno je da postane čovekobog, pa makar i jedan jedini u celom svetu i da već, naravno, u novom zvanju, laka srca preskoči svaku raniju moralnu prepreku ranijega robačoveka, bude li to potrebno. Za Boga nema zakona! Tamo gde stupi Bog, tamo je već mesto božje! Gde stupim ja, tamo će istoga časa biti najviše mesto... "sve je dozvoljeno" i gotova priča! To "sve je dozvoljeno", uopšte uzev, najdraža je ideja ili, bolje, omiljeni predmet razgovora Ivana Karamazova: on razvija tu ideju i Aljoši, i Mitji u tamnici, i Smerdjakovu, a vi znate kakav će koban smer Smerdjakovljevim mislima zadati ovo gledište.

Ali ako ostavimo po strani epizodu sa Smerdjakovom i zaustavimo pažnju isključivo na filozofskoj strani stvari, vidimo da se ovde bezuslnovno odlučno postavlja jedan od najvažnijih, centralnih problema svih vremena i naroda, problem koji je postavio već Sokrat, pa čak i njegovi prethodnici, antagonisti sofisti, a to je etički problem, pitanje kriterijuma dobra i zla, pitanje etičke sankcije. Izgleda da se u naše vreme od svih filozofskih problema etički stavlja na prvo mesto i vrši presudan uticaj na celokupan razvoj filozofske misli. Ali, razume se, taj problem nikada nije iskorenjen, niti je iskorenjiv iz filozofije i držim da on predstavlja najvažnije, po važnosti odista prvo pitanje filozofije.

Čestit u svojoj hrabrosti i nemilosrdan u svojoj doslednosti, Ivan izvlači etičke zaključke iz filozofije ateizma ili, ako mi dozvolite da upotrebim filozofski termin današnjice, pozitivizma, i dolazi do zaključka, neveselog po njega, da se kriterijum dobra i zla, pa dakle i morala, ne može dobiti bez metafizičke ili religiozne sankcije. On nema religioznu veru, ali s njenim gubitkom, on sa zaprepašćenjem gubi i moral. Namerno ne ulazim u teorijsku ocenu Ivanovih pogleda, dakle, da li je on u pravu ili ne, kada vezuje kriterijum dobra i zla za religiju, jer na to pitanje ljudi različitih pogleda na svet odgovoriće različito. Ističem samo opšteljudski sadržaj toga pitanja koje postavlja sebi svaki čovek počinjući da živi svesnim životom i prelazeći sa dečje, tradicionalne vere na svesnu veru ili neverništvo.

Ivanova tragedija nije u tome što on dolazi do zaključaka koji negiraju moral. Zar je malo ljudi kojima teorijsko "sve je dozvoljeno" služi samo kao zgodan izgovor za praktičnu amoralnost? Njegova je tragedija u tome što se sa takvim zaključkom ne može pomiriti njegovo srce, "uzvišeno, sposobno da muči takve muke", kako ga je okarakterisao starac. Dovoljno je setiti se Ivanovih muka kada je sebe smatrao krivcem za ubistvo oca. Teorijski razum dolazi ovde u nesklad sa praktičnim, ono što negira logika podiže svoj glas u srcu i, uprkos svim negiranjima, postoji kao činjenica neposredne moralne svesti, kao glas savesti.

Priroda, u najvećoj meri etička, prinuđena je da negira etiku - u tome taj čudovišni konflikt. To je kao kad bi neko bio prinuđen da negira dnevnu svetlost koju vidi svojim očima, s tom razlikom što taj nesklad koji se tiče pojedinačne činjenice spoznaje ne može da se poredi po svome značaju s pitanjem koje zadire u celokupan moralni život čovekov.

Ateistički amoralizam, kako bi se mogli definisati Ivanovi etički pogledi, i mimo volje podseća na slična traganja nemirnog duha, kojem je, zahvaljujući ćudima mode, bilo suđeno da postane idol današnjice - Fridriha Ničea. Svako ko je makar i površno upoznat sa Ničeovom filozofijom morala, bez muke će sagledati istovetnost osnovnih motiva i osnovnih ideja kod Ničea i Ivana, što sasvim razumljivo proističe iz srodnosti njihovog osnovnog problema - problema kompatibilnosti apsolutnog morala sa pozitivizmom. (Ostavljamo pritom, razume se, detalje Ničeove filozofije, smatrajući sve ostalo drugorazrednim u poređenju sa etičkim problemom.) Videli smo da se ovde i tamo ponavlja ne samo opšti pogled koji Ničeovog "natčoveka" ili Ivanovog "čovekoboga" stavlja "s onu stranu dobra i zla" i za njih čini "sve dozvoljenim", karakterističan za obojicu, već i princip egoizma, negacija altruizma, koja se zauzima mesto eliminisanog morala. Egoistička veličina natčoveka, moral gospodara i moral robova - to su neizbežni "plodovi praznine srca" koji ostaju na ruševinama morala dužnosti i ljubavi. Duševna drama Fridriha Ničea i Ivana Karamazova istovetna je - teorija amoralizma koja se ne podudara sa moralnim zahtevima ličnosti. Veličina Ničeovog duha, po mom viđenju, izražava se upravo u strastvenosti i iskrenosti doživljavanja te drame koja se završila tragično - Ničeovim ludilom. Drugoga puta iz Ničeove filozofije nema i ne može biti; da je on, pošto je napisao ono što je napisao, ostao uspešan malograđanin, kakav je ostao, na primer, Volter pošto je napisao Kandida, tu stvar punu očajanja i neverovanja, Niče bi ostao samo beletrista koji je u prefinjenoj prozi i stihovima varirao razne filozofske teme. Svojim ludilom, više nego svojim spisima, pokazao je stvarni značaj i istinsko značenje problema koje je tretirao.

Ničeov život je nužni komentar koji tragičnim lučem obasjava njegove sumanute spise i koji čini razumljivim stvarne Zaratustrine patnje. Dostojevski je proročanski i dalekovido formulisao Ničeov problem, problem ateističkog amoralizma, ali suprotno Ničeu koji se sav istrošio u proživljavanju te protivurečnosti, Dostojevski je razume i uzdiže se iznad nje; duh našeg romansijera, pored Ničeove duše - Ivana, sposoban je, ispostavlja se, da pronađe u sebi mesta za Aljošinu dušu i za proročanski duh starca Zosime. Za samog Dostojevskog može se kazati đavolovim rečima o podvižnicima, koje je nečastivi imao prilike da iskušava i čija duša "vredi koliko i čitavo sazvežđe""oni su u stanju da u isti mah predočavaju u mislima takve bezdan vere i neverovanja da se zbilja pokatkad čini kako bi se čovek za dlaku sunovratio naglavačke"...[2] Nužnost da suzimo svoje izlaganje nagoni nas da ovde ostavimo po strani težak zadatak kritičkog ocenjivanja opšteg pogleda na svet Dostojevskog, taj dug ljubavi i pažnje koji naše društvo nije odužilo velikom piscu.

Ivan se neodlučno i uslovno izjašnjava o moralu; on veli: ako nema Boga i besmrtnosti duše, sve je dozvoljeno. Ali kada ga pitaju da li ima Boga, on ponekad odlučno odgovara da nema Boga, a ponekad daje gotovo suprotan odgovor. Sva težina Ivanovog položaja sastoji se u tome što nije kadar da izvuče nikakav konačan zaključak. Ivan žudno traži veru, umoran je od sumnji. O njemu veli njegov podrugljivi dvojnik-đavo: moj je san "da se ovaplotim u dušu trgovkinje od sedam pudova, pa da palim sveću Bogu". Ali dovoljno je izbliza zaviriti u Ivanovu dušu kako bi se razumelo koliko je on dalek od spokojstva vere, koliko mu je ono nedostupno i koliko su duboke i široke njegove sumnje. I mimo volje obuzima me zbunjenost što se moje izlaganje više primiče onim glavama romana gde se opisuje razgovor braće Ivana i Aljoše u krčmi. Dostojevski ovde postiže odista titansku snagu i hrabrost, teк su glave krvlju pisane i jedinstvene su u svojoj vrsti u vasceloj svetskoj književnosti. Specifična zamisao krije se čak i u enterijeru u kojem se braća sreću prvi put da bi razgovarali o Bogu i njegovom svetu. Ivan, o kojem se kaže da nije voleo ni pijanstvo, ni razvrat i da "uopšte nije bio ljubitelj gostionica", i iskušenik Aleksej sede u prljavoj krčmi, poput one u kojoj je Raskoljnikov slušao Marmeladovljevu priču. Sedeli su "kod prozora, iza paravana... Soba je ta bila prva od ulaza, sa bifeom kod zida sa strane. Kroz nju su svakog trenutka promicali kelneri. Od gostiju bio je samo jedan starčić, penzionisani oficir, koji je u kutu pio čaj. Sva uobičajena gostionička jurnjava bila je u ostalim sobama, čulo se dozivanje kelnera, otvaranje pivskih flaša, lupa bilijarskih kugli, brujanje vergla." A iza paravana, u uglu, nemilosrdno se ocenjuju stvaralačke zamisli božje, otvara se istorija sveta u daljinu i dubinu vekova, otkrivaju se bezdane dubine legende o velikom inkvizitoru, uzdiže se k nebu tamjan ljudske misli... Ima nečega nepatvoreno ruskog u toj jednostavnosti i odsustvu svih spoljašnjih efekata dekora koje ovde prati iznošenje velikih ideja.

Takav je, dakle, ambijent u kojem se braća prvi put međusobno upoznaju. Ivan odgovara na neizgovoreno Aljošino pitanje "u šta veruje i za šta živi njegov dragi brat". Najpre Ivan u duhu pozitivizma veli: otkud može moj "euklidovski zemaljski" um "pojmiti štogod o Bogu" i zaključiti postoji li on. Ali potom nastavlja: "prihvatam Boga, i ne samo rado nego još i više: prihvatam i premudrost i cilj njegov, koji su nam već potpuno nepoznati; verujem u poredak, u smisao života, verujem u večnu harmnoniju, u kojoj ćemo se navodno svi mi sliti, verujem u 'slovo', u kome leži sva vasiona i koje samo 'bi k Bogu' i koje samo je Bog, i ostalo, i tako dalje u beskonačnost. U tom pogledu ljudi su mnogo reči načinili. Izgleda, dakle, da sam već na dobrom putu - a? Ali zamisli sad da ja, u krajnjoj liniji, ovaj svet božji ne prihvatam, znam da postoji, ali ga nikako ne priznajem. To nije da ja Boga ne prihvatam, shvati to, nego ovaj svet, što ga je on stvorio, ne prihvatam, niti mogu pristati da ga prihvatim. Da objasnim: ubeđen sam kao dete da će se sve patnje zaceliti i proći, da će cela neprijatna komika ljudskih protivurečnosti nestati kao bedna utvara, kao gnusna izmišljotina nemoćnog i kao atom majušnog čovekovog euklidovskog uma; da će se, najzad, u vasionskom finalu, u trenutku večne harmonije, desiti i pojaviti nešto toliko dragoceno da će ga biti dosta za sva srca, za utoljenje svih negodovanja, za iskupljenje svih zločinstava ljudskih, za svu od njih prolivenu krv; biće dovoljno da se ne samo oprosti nego da se i opravda sve što se dogodilo ljudima - neka, neka se sve to zbude i pojavi, ali ja to ne prihvatam, niti hoću da prihvatim!" 


Ivan neće da prihvati svojim "euklidovskim" umom celishodnost i razumnost ljudskih patnji. O svima "suzama ljudskim, kojima je prožeta cela zemlja od kore do središta ne kažem ni reč... Ja sam stenica i priznajem sa svom poniznošću da nikako ne mogu razumeti zašto je sve tako uređeno. Ljudi su, dakle, sami krivi: dat im je bio raj, njima se prohtelo slobode, pa su ugrabili vatru s nebesa znajući i sami da će biti nesrećni, znači, nemaš ih zašto žaliti". "Ali dečica su nevina, ona nisu 'kušala jabuku'", na primeru njihovih patnji jasnija je stoga nepotrebnost patnji uopšte. I tako slede strahovite stranice o dečici zaklanoj, ubijenoj iz pištolja dok su igrajući se pružale ruke prema tom pištolju, mučenoj na poganim mestima, mučenoj, rastrgnutoj od čopora napujdanih pasa pred materinim očima... duga, krvava galerija. "Nikako ne razumem" - grmi Ivan - "zašto su ona morala da pate i zašto da se patnjama kupuje harmonija? Zašto su i ona dospela među materijal i sobom nađubrila za nekoga buduću harmoniju?" Ivan se odriče harmonije po tu cenu. "Ona ne vredi ni jedne jedine suzice ni samo onog jednog izmučenog deteta što je tuklo sebe šačicom u grudi i molilo se 'Bogi' u svojoj smrdljivoj jazbini neiskupljenim suzicama svojim! Ne vredi, jer su suzice njegove ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, inače ne može biti harmonije. Ali čime, čime ćeš ih iskupiti? Zar je to mogućno? Zar time što će one biti osvećene? Ali šta će mi ta osveta, šta će mi pakao za mučitelja, šta tu može pakao popraviti kad su ona već namučena?" - "Suviše skupo cene tu harmoniju" -zaključuje Ivan - "nije za naš džep da toliko platimo ulaznicu. I stoga ja žurim da svoju ulaznicu vratim. I samo ako sam pošten čovek, dužan sam da je vratim što je moguće pre. To i činim. Nije da ne prihvatam Boga, Aljoša, nego mu samo sa najvećim poštovanjem vraćam ulaznicu." - "To je pobuna! - progovori tiho Aljoša, oborivši pogled."[3] Da, to je pobuna, pobuna čoveka protiv Boga ili, izražavajući istu tu misao na ateistički način, pobuna nemoćne ljudske ličnosti protiv objektivnog poretka stvari. Vatreni duh bajronovskog Kaina, duh svetskog bola, vaskrsnuo je u Ivanu! Ivan odgovara Aljoši: "Pobuna? Ja ne bih želeo od tebe takvu reč... Može li se živeti od pobune, a ja hoću da živim". Da od pobune se ne može živeti i to raspoloženje ili to shvatanje sveta mora se nekako pobediti ili preživeti, jer inače nema izlaza.

Krivo ogledalo Ivanove duše, njegov đavo, prostački podrugljivo razvija istu ideju nužnosti zla u svetskoj disharmoniji. On suprotstavlja sebe Mefistofelesu koji uvek želi zlo. "Ja sam možda jedini čovek u celoj prirodi koji voli istinu i želi dobro." Đavo priča kako je i on poželeo da uzvikne "hosana", ali "šta bi ispalo od moga povika 'hosana'? Istoga trena sve bi utrnulo i prestale bi se događati nesreće. I eto, samo po službenoj dužnosti i svome socijalnom položaju bejah prinuđen da ugušim u sebi podsticaj za dobro i da se zadržim na gadostima. Svu čast dobra neko uzima za sebe, a meni preostaju samo gadosti." "Znam - žali se đavo - u tome postoji neka tajna, meni nipošto neće da je otkriju, jer ja bih, kad se dosetim u čemu je stvar, verovatno urliknuo 'hosana!', pa bi nestao neophodni minus i na celom bi svetu nastalo blagostanje." "Durim se i stegnuta srca vršim svoju misiju: upropašćujem hiljade da bi se spasao jedan. Koliko je, na primer, trebalo upropastiti duša i osramotiti poštenih reputacija da bi se dobio samo jedan Jov, s kojim su me tako žestoko nasamarili vo vremja ono! Ne, dok se ne otkrije tajna, za mene postoje dve istine: jedna tamošnja, njihova, meni zasad nepoznata, a druga moja." Ivan gorko pati zbog tog đavolovog ruganja njegovim idejama.

Pitanje koje s takvom tragičnom snagom i sumanutom hrabrošću ovde postavlja Ivan, pitanje porekla i značaja zla u svetu i razumnosti svetskog poretka - večno je pitanje metafizike, staro kao svet, pitanje je koje se od Lajbnicovog vremena počelo nazivati problemom Teodiceje. Na to pitanje odgovarali su i bogoslovi, kod kojih se ono formuliše kao problem Promisli božje, i filozofi - i optimisti kao Lajbnic, i pesimisti kao njegov pakosni kritičar Volter ili Šopenhauer i Eduard Hartman, i spiritualisti, i materijalisti, i deisti, i ateisti. Ne treba misliti da to pitanje postavlja samo religiozni pogled na svet, ono ostaje i za ateistički koji još snažnije ističe harmoniju budućnosti koja se, međutim, kupuje disharmonijom sadašnjosti.

Kao primer takvog pogleda na svet može poslužiti savremeno materijalističko shvatanje istorije i na njemu zasnovano učenje socijalizma: buduća harmonija socijalizma kupuje se ovde neizbežnom žrtvom kroz patnje kapitalizma; "porođajne muke" novoga društva, prema poznatom Marksovom poređenju, ne mogu se izbeći. Otuda se s punim pravom i iz sve snage može postaviti Ivanovo pitanje cene te buduće harmonije i, razume se, njega nužno postavlja sebi svaka svesna ličnost.

Nema i ne može biti univerzalnog filozofskog sistema koji ne bi uzeo u obzir to pitanje u njegovoj sveukupnoj meri. U punom smislu reči to je svetsko pitanje; njegova osobina kao takvog nije samo u njegovoj nametljivosti, već i u nerešivosti, i to utoliko što mu nikakav progres nauke, nikakva snaga misli ne može doneti takvo rešenje koje bi likvidiralo i samo pitanje. Naprotiv, kako god da ga naizgled savršeno reši jedan filozof, njega obavezno mora iznova postaviti i drugi. Svaki filozof, tačnije, svaki čovek koji misli, pa otud i filozofira, to pitanje mora rešavati za sebe i na sopstvenu odgovornost, ne samo razumom, ne samo logikom, već celim svojim bićem. Čak i u slučaju njegovog nesamostalnog rešenja, tuđa misao mora proći kroz najveće svetilište svakog čoveka i tako postati organski deo lica koje ju je prihvatilo. To je odlika svih svetskih pitanja koja, uz to, čine i temeljne probleme metafizike; time se, pored ostaloga, odlikuju i sva pitanja koja su mučila Ivana Karamazova. Mi lično mislimo da je problem teodiceje, na način kako ga je postavio Ivan, nerešiv s gledišta eudemonističkog shvatanja progresa, pri čemu se progres tretira kao uvećanje sreće najvećeg broja ljudi. Taj se problem može rešiti ili otkloniti samo putem metafizičke i religiozne sinteze.

Ali nismo dodirnuli još jednu od najmučnijih sumnji koje uznemiravaju Ivanovo srce, svetsko pitanje čiji odgovor podrazumeva veru i nadu naših dana; imamo na umu problem globalnoistorijskog razvoja čovečanstva ili, što je isto, problem demokratije i socijalizma. Nama, deci XIX veka, nije teško da shvatimo suštinu toga problema. U umovima mnogih XIX vek je razorio ili bar sasvim poljuljao staro verovanje i stare predstave o ovom, zemaljskom životu kao pripremi za budući, nebeski. On je doneo gledište po kojem je naš život odista priprema za budući, ali ne nebeski, već zemaljski život. Mesto religije privremeno je zauzela teorija progresa ili, prema starom Kantovom izrazu, religija čovečanstva. Izračunavalo se i naučno dokazivalo da je budućem čovečanstvu suđeno carstvo slobodnog i ničim nepomućenog razvoja u kojem će se ovaplotiti i oživotvoriti svetli principi slobode, jednakosti i bratstva. Sve što nas opterećuje i ubija u našem sadašnjem životu, sve forme eksploatacije i podjarmljivanje čoveka od strane čoveka skončaće prirodnom smrću i svetu će se objaviti novi, slobodni čovek koji naučno vlada prirodom, čovekobog, kako bi to Dostojevski rekao.

Bez obzira na to da li se duša moli novim bogovima ili ne, treba primetiti da se u osnovi novoga shvatanja života, uprkos njegovom naučnom ruhu i čak ponekad stvarno naučnom pristupu pojedinim obuhvaćenim pitanjima, nalazi ipak vera; ona se ukratko može okarakterisati kao vera u čovekoboga koja je zamenila raniju veru u Bogočoveka. Neka se ne misli da ja na ovaj način korim novi pogled na svet. Ne, ja uopšte držim da se na dnu svakog pogleda na svet, dovoljno širokog i delatnog da se neposredno pretvara u religiju (pa makar i ateističku), nalazi vera; u osnovi svakog religioznog pogleda na svet postoji nešto što je nedokazivo i što je iznad svakog dokaza.

Veruj onom što ti srce veli,
Zalud jamstva čekaš od nebesa.


Ova teza, prema mome viđenju, znači da se samo na nauci ne može izgraditi živ i celovit pogled na svet, jer u njegovom stvaranju - pored uma koji nalazi izraza u nauci - učestvuju i iracionalni elementi osećanja, ukratko rečeno, srca. Dakle, da bi se živelo od uzdanja u svetlu i lepu budućnost čovečanstva i radilo u korist te daleke perspektive, treba verovati u čovečanstvo; verovati u to da je čovek stvarno sposoban da bude čovekobog, da se čovečanstvo kao celina zaista može uzdići do tih nečuvenih visina, a da se neće izvrgnuti u moralno siromaštvo čak i ako postigne animalnu sreću. U to treba da se veruje, ali se u to i ne mora verovati. Ovde je, dakle, problem u tom smislu što postoji mogućnost različitog shvatanja, ovde su mogućne sumnje, ukratko, ovde opet imamo svetsko pitanje, tj. pitanje koje se ne može konačno rešiti, ali koje i pored toga postavlja svako svesno biće. I to je pitanje postavljeno, a sumnja izražena u Legendi o velikom inkvizitoru. Legenda o velikom inkvizitoru jedan je od najdragocenijih bisera koje je sazdala ruska književnost. U toj neobičnoj, genijalnoj tvorevini spojena je uzvišenost jevanđelske predstave sa potpuno savremenim sadržajem, predstavljena su nemirna traganja naših dana, kao što je veličanstvena priča iz knjige o Jovu, preneta na jezik novovremenih pojmova, već jednom poslužila kao okvir za jedno od najvećih dela evropske književnosti - čudesnog Prologa na nebu u Faustu.

Legenda o velikom inkvizitoru je epizodna interpolacija u romanu: iako je ona najvažniji dokument za karakterizaciju Ivanove duše, ona se može izdvojiti i posmatrati kao samostalno delo. Legenda predstavlja "beskrajnu fantaziju", filozofsku poemu mladog studenta koji nikad u životu nije napisao ni dva stiha. To je, ako mi dozvolite smelo poređenje, religiozna slika Vasnecova koja svesno zanemaruje realizam materije u ime realizma ideje. Ona po drugi put dovodi Hrista na zemlju, i to u jeku religioznog nasilja i inkvizicije u najfanatičnijoj i najmračnijoj državi - Španiji. Divnim potezima predstavljena je pojava Hristova: "On se javi tiho, neprimetno, no - začudo - svi ga odmah poznadoše. To bi moglo biti" - dodaje Ivan - "jedno od najlepših mesta poeme, odnosno, ono baš po čemu ga poznaju. Narod s nezadrživom silinom hrli k Njemu, okružuje ga, jati se oko Njega, prati ga. On ćutke prolazi između njih s blagim osmehom beskonačne samilosti. Sunce ljubavi gori u njegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosvećenosti i Sile izviru mu iz očiju, obasjavaju ljude i potresaju njihova srca ljubavlju koju mu uzvraćaju." Ovo je čisto ruski način umetničkog tretmana Hristovog lika, te zbližava po duhu u svakom pogledu tako daleke pisce kao što su Turgenjev i Dostojevski. Prisetite se, zar se ne slika na isti način zanosan lik čovekoljupca u jednoj od najlepših Turgenjevljevih "pesama u prozi" - Hristos?

Hristos čini čuda, vaskrsava mrtve. Opaža ga pri tome i poznaje veliki inkvizitor - zvanični služitelj Njegovog učenja i naređuje da se uhapsi. Gomila se razmiče, a Hrista odvode u tamnicu. A u noć, zagušljivu seviljsku noć, Hristu u ćeliju dolazi inkvizitor, devedesetogodišnji starac, i tu dolazi do razgovora prožetog filozofskom uzvišenošću i svetom misticizmu. Uostalom, sve vreme govori veliki inkvizitor; Hristos govori bez reči, premda vi sve vreme čujete taj neizgovoreni uzvratni govor, govor ljubavi i svepraštanja. Ne tražite istorijsku vernost u kazivanju inkvizitora. Uskoro stičete uverenje da u fantastičnom liku srednjovekovnog inkvizitora razaznajete ojađenu i pometenu dušu Ivanovu; sin XVI veka kadar je, ispostavlja se, da primi u sebe najtegobnije sumnje naših dana, te suvereni despot nezadrživo hrabro, karamazovski drsko postavlja problem demokratije i socijalizma.

Inkvizitor ispoveda svoju veru ili, tačnije, svoje neverovanje u čovečanstvo koje ne može živeti, po njegovom mišljenju, oslanjajući se na sopstveni um i savest. On prebacuje Hristu to što mu je ovaj, pošavši od idealnog shvatanja čovečanstva i njegovih zadataka, svalio na pleća preteško breme. Jevanđelska priča o iskušenju Hristovom u pustinji i trima sablaznima kojima ga je kušao đavo služi inkvizitoru kao simbol celokupnog istorijskog problema. "U tim trima pitanjima kao da je skupljena u jednu celinu i predskazana sva potonja istorija čovečanstva i data u trima oblicima u kojima će se spojiti sve nerazrešive istorijske protivurečnosti ljudske prirode na celoj zemlji." "Pretvori u hlebove, i za Tobom će pohrliti čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, premda večno u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i da će im nestati Tvojih hlebova. Ali nisi hteo da lišiš čoveka slobode i odbio si predlog, jer kakva bi to bila sloboda - zaključio si Ti - kad bi se pokornost kupila hlebovima?" Ali za to nemaju dovoljno snage. Posle teških iskušenja, ljudi će razumeti "najzad i sami da se ne može ni zamisliti da slobode i hleba zemaljskoga bude dovoljno za sve u isto vreme, jer nikada, nikada oni neće biti kadri da se među sobom podele! A uveriće se i u to da nikad i ne mogu biti slobodni, jer su slabi, poročni, ništavni i buntovni." Tako inkvizitoru izgleda ekonomski problem socijalizma, slobodne demokratske organizacije proizvodnje, problem koji je pre toliko vekova postavio "strašni i zli duh" u njegovim proročanskim iskušenjima. "Da si primio 'hlebove', Ti bi zadovoljio ljudsku žudnju, kako pojedinog bića, tako i vascelog čovečanstva, a ta je: 'Kome se pokoriti?' Nema dugotrajnije i mukotrpnije brige za čoveka nego da, kad ostane slobodan, što pre nađe onoga kome će se pokoriti." Inkvizitor kori Hrista i zato što je odbacio drugu ponudu đavolovu da se strmoglavi s hrama, da načini čudo. "Ali Ti nisi znao da će čovek, čim odbaci čudo, odmah odbaciti i Boga, jer čovek ne traži toliko Boga koliko čuda." Raspeti Hristos nije hteo da siđe s
krsta. "Nisi sišao stoga što nisi želeo da čudom porobiš čoveka, žudeo si za slobodnom verom, a ne za čudom. Žudeo si za slobodnom ljubavlju, a ne za ropskim ushićenjima nevoljnika pred silom koja ga je jednom zauvek užasnula. Pa i tu si sudio o ljudima i suviše visoko, jer, naravno, oni su robovi, iako su stvoreni kao buntovnici." "Ispravili smo podvig Tvoj i zasnovali smo ga na čudu, tajni i autoritetu. I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado i što je, najzad, sa njihovih srca skinut strašni dar koji im je doneo toliko muka." Jara bije iz inkvizitorovih reči. U poređenju s njima reči o istoj ili sličnoj temi nekakvoga danas modernog i slavnog "Doktora Štokmana" i sličnih izgledaju kao dečje čavrljanje.

Inkvizitor treći put prigovara Hristu što nije hteo da od velikoga duha uzme vlast, zemaljsko carstvo koje mu je ovaj nudio, što je odbacio mač, uzdajući se samo u reč slobodnog ubeđenja. Ispravili smo podvig Tvoj - veli inkvizitor - uzeli smo mač u pomoć krstu, nasilje u pomoć slobodnom ubeđenju, "mi nismo s Tobom, već sa njim". Malobrojni izabranici uzeli su na sebe upravljanje ljudskim rodom zasnovavši ga na slatkom zavaravanju. "I svi će biti srećni, svi milioni bića, sem stotine hiljada onih koji upravljaju njima. Jer samo mi, mi koji čuvamo tajnu, samo ćemo mi biti nesrećni. Biće hiljade miliona srećne dece i sto hiljada stradalnika koji su uzeli na sebe prokletstvo spoznanja dobra i zla."

Dakle, na pitanje da li je čovečanstvo sposobno da prevaziđe svoje sadašnje stanje poniženosti, da primi u sebe načelo novog, slobodnog, autonomnog moralnog života, da izvrši budući zadatak na koji mu je skrenuta pažnja - inkvizitor odgovara jetkim i strastvenim ne. Dostojevski kao da daje nagoveštaj u kojem smeru treba tražiti izlaza iz očajanja inkvizitorovih pogleda, on to čini uz pomoć reči ćutljivog sagovornika - Hrista. S kakvom nas neponovljivom veštinom umetnik primorava da osećamo prisustvo toga ćutljivog sagovornika. "Što me ćutke i tako prodorno gledaš krotkim očima svojim?" - srdi se odjednom inkvizitor. - "Ja ne želim tvoju ljubav, jer ni ja Tebe ne ljubim... Ovo što imam da Ti kažem sve Ti je već znano, čitam to u očima Tvojim." Osećate kako taj ćutljivi pogled Spasiteljev, pun ljubavi, ne da mira i oduzima samopouzdanje. I kakvim se čudesnim akordom završava ova legenda: "kad je inkvizitor ućutao, on neko vreme čeka da čuje šta će mu zarobljenik odgovoriti. Teško mu pada njegovo ćutanje. On je video kako ga sužanj za sve vreme sluša, pronicljivo i tiho mu gledajući u oči, i očigledno ne želeći ništa da mu odgovori. Starac bi želeo da mu ovaj štogod rekne, pa makar i nešto gorko, strašno. Ali on se najednom, ćutke, približava starcu i tiho ga ljubi u njegova beskrvna devedesetogodišnja usta. I to je ceo odgovor." Inkvizitor pušta zarobljenika kojeg je ne tako davno nameravao da spali. Iako starac ostaje pri svojim pređašnjim idejama, "poljubac mu gori na srcu".


Ovde se, velim, daje nekakav nagoveštaj mogućnog rešenja otrovnih pitanja koje se, može biti, sastoji upravo u njihovom skidanju sa dnevnog reda, a to ne može učiniti logika koja ih je postavila, već delatna snaga ljubavi, poljubac koji gori na inkvizitorovom srcu. To je ona misao koju je tako svečano izrazio Vladimir Solovjov u svojim stihovima:

I smrt i vreme care na zemlji,
Vladarima pak nemoj ih zvati,
Nestaje sve u vrtlogu tmine.
Samo će sunce ljubavi sjati.

Inkvizitor nije uzalud hteo da spali Hrista, jer njegove, inkvizitorove ideje su direktna negacija hrišćanstva, ali ne zato što on drži bogohulni govor, već po samoj svojoj suštini. Osnovna ideja hrišćanstva sastoji se u etički jednakoj vrednosti svih ljudi, ideja formulisana kao jednakost svih pred Bogom. Nije reč o mehaničkom ujednačavanju prava i obaveza, niti o lažnoj jednakosti ljudi koji se po svojim prirodnim odlikama nužno razlikuju, te tako i nisu jednaki među sobom, već o potvrđivanju postojanja punopravne moralne ličnosti u svakom čoveku, u svakom biću, pri čemu ona ima izvesna prava, pa otud i obaveze. Nijedna ličnost - ponovljena je kasnije ista ta ideja u Kantovoj etici - nikada ne treba da bude sredstvo, ona je sama sebi cilj. Ideja etičke jednakosti ugrađena je u temelje naše evropske kulture - antički život negirao je tu ideju; on je bio zasnovan na suprotstavljanju morala gospodara i morala robova. Hrišćanska ideja etički jednake vrednosti i moralne autonomije, da bi se ostvarila u životu ljudi, zahteva uklanjanje spoljašnjih prepreka, tj. onih ljudskih ustanova koje protivureče toj jednakosti; ona stoga zahteva ukidanje onih oblika života u kojima je čovek čoveku sredstvo, a ne cilj, ukidanje formi eksploatacije čoveka od strane čoveka.

U tom smislu najnovija evropska kultura jeste hrišćanska kultura, te se osnovni postulati hrišćanske etike združuju sa osnovnim postulatima učenja savremene demokratije, ekonomske i političke, i to do potpune istovetnosti. Eto zbog čega je veliki inkvizitor, odbacujući demokratiju i slobodu u ime porobljavanja ličnosti, "sa njim, a ne s Tobom" ili, kako bi to Niče oholo rekao, antihrist. Ne zato što on sumnja u ostvarivost ovih ili onih oblika političkog ili društvenog uređenja - nije nemoguće sumnjati i istovremeno smatrati to moralnim idealom, a težnju ka tome idealu moralno obavezujućom - već zato što negira osnovni zavet Hristov koji uči o jednakoj vrednosti svih ljudi kao moralnih ličnosti i o ljubavi prema tim ljudima kao nosiocima jednog istog božanskog načela. "Tvoj inkvizitor ne veruje u Boga, eto šta je njegova tajna!" - veli Aljoša i Ivan to u potpunosti potvrđuje. Dostojevski hoće da ukaže na slabosti ateističkog (ili naturalističkog) učenja o jednakosti, na njegovu neprirodnost u smislu njegove suprotnosti čovekovim grubim, animalnim instinktima. Ljudi su jednaki u Bogu, ali nisu ravni u prirodi, a ta prirodna nejednakost pobeđuje etičku ideju njihove jednakosti tamo gde je ta ideja lišena religiozne sankcije. Ideja jednakosti među ljudima jeste moralni aksiom, moralni postulat koji se formuliše u velikoj zapovesti ljubavi: jednakost među ljudima je u tom smislu natprirodni, metafizički princip koji svoje ostvarenje nalazi u istoriji, ali upravo ta istorija svedoči o neprestanom skrnavljenju te ideje, o upornoj i u tom pogledu hroničnoj greholjubivosti ljudi koji čine nasilje jedan nad drugim. To nasilje do ideala uzdiže veliki inkvizitor, tako dalek od hrišćanske ljubavi koju se Hristov poljubac trudi da zapali u njegovom srcu. Inkvizitor hoće da podeli ljude na dve rase, na dva različita soja, između kojih zjapi nepremostiva provalija; na taj način uspostavljaju se dva morala - moral gospodara i moral robova, prema poznatoj Ničeovoj formulaciji.

Više puta smo, govoreći o inkvizitoru, spominjali Ničeovo ime. To nije slučajno, jer vidimo zapanjujuću bliskost polaznih ideja inkvizitorovog antihrišćanstva i autora Zaratustre. Osnovni motiv Ničeove socijalne filozofije je ista ideja kao i kod velikog inkvizitora - negacija etičke jednakosti ljudi, potvrda razlikovanja morala robova i gospodara. "Obaveze postoje samo u odnosu na ravne sebi, u odnosu na bića nižega reda može se postupati po sopstvenom nahođenju." Taj viši soj ljudi zapravo je i cilj istorije. Polazeći od te ideje Niče stiže do svih patoloških nakaznosti svoga učenja - do negacije ljubavi, samilosti, do veličanja rata, potpunog odbacivanja demokratskih ideala itd. itd. Zadivljujuće je genijalna dalekovidost Dostojevskog koji je prozreo jednu od najkarakterističnijih moralnih bolesti našega veka. Lik "natčoveka" uporno pobuđuje stvaralačku maštu Dostojevskog: u svoja dva najveća dela - Zločinu i kazni (Raskoljnikov) i Braći Karamazovima, da ne govorimo o onim drugim - pisac se vraća tome liku.

Svi problemi koje postavlja Ivan (i od kojih smo dotakli samo najvažnije), kao što se lako možemo uveriti, međusobno su organski povezani. Tiču se najsuštastvenijih strana pogleda na svet XIX veka. Osnovna je vera toga veka - vera u beskonačni progres čovečanstva; u toj veri susreću se sve teorije progresa kako god one bile različite. Taj je progres sam sebi cilj, nema nikakvoga spoljašnjeg imperativa koji bi taj cilj opravdavao ili ga pretvarao u sredstvo za drugi, viši cilj. Smisao toga progresa jeste što je moguće veća sreća za što veći broj ljudi. Osnovno pravilo morala XIX veka jeste altruističko služenje tome progresu. Najmarkantniji i najodlučniji izraz toga pogleda na svet jeste teorija takozvanog naučnog socijalizma ili uopšte socijalizma. Napominjem da je učenje socijalizma teorijski tek pojedinačan slučaj teorije progresa uopšte; mogućni su i drugi slučajevi da se zamisli budući razvoj čovečanstva, ali istorijski to je najvažnija, bar u naše vreme, gotovo jedina rasprostranjena teorija progresa. U tom smislu između teorije progresa uopšte i socijalizma posebno može se, imajući u vidu današnje vreme, staviti znak jednakosti. Stoga sve Ivanove sumnje, usmerene protiv dominantnog učenja progresa, usmerene su istovremeno i protiv teorije socijalizma shvaćene ne samo kao ekonomsko učenje, već kao opšti pogled na svet, rekao bih i šire - kao religija. Ivan izražava sumnju u tri osnovna verovanja te religije: u obavezu moralnih normi koje nalažu da se za taj bezlični progres ili dobro drugih ljudi žrtvuju lično dobro i interesi, zatim u ono što se može nazvati cenom progresa u kojem se sreća budućih pokolenja kupuje na račun nesreće sadašnjih (čisto
eudemonistička verzija teorije progresa), kao i najposle u budućnost toga čovečanstva kojoj se
prinose sve te žrtve.

Iz rečenoga vidi da u malenom gradu gde žive Karamazovi otkucava puls svetske misli. Ivan
Karamazov je svetski lik (premda još ni izdaleka dovoljno shvaćen i ocenjen). Dostojevski je u
tome romanu upravo onaj svečovek kojega je tako strastveno i rečito okarakterisao u svome
govoru o Puškinu.


Svetski značaj Karamazovljevog lika postaće nam razgovetniji kada ga uporedimo sa drugim
svetskim likom - Faustom. Možda će se nekome učiniti smelim takvo poređenje besmrtnog
Geteovog dela, te, kako je rekao Hajne, svetovne biblije Nemaca, pa i vascelog kulturnog sveta, i
našega Ivana Karamazova - toliko smo nenaviknuti da u punoj meri cenimo vlastitu nacionalnu
svojinu u poređenju sa zapadnom. Ali ja promišljeno vršim to poređenje i držim da je ono sasvim
umesno. Poređenje se, naravno, ne tiče forme dvaju dela, koja se ne dв porediti, već njihovog
idejnog sadržaja. A sa gledišta toga sadržaja Faust i Karamazov su u nesumnjivoj genetskoj vezi:
jedan izražava sumnje XVIII, a drugi XIX veka, jedan izvrgava kritici teorijski, drugi - praktični
um.


Gde je koncentrisan patos tragedije Faust? To je drama ograničenosti ljudske spoznaje, tj., ako
se ovde može upotrebiti filozofski termin, gnoseološka drama. Prve scene prvoga dela Fausta, taj
neosporno najgenijalniji deo tragedije, izražavaju skepsu Hjuma i Kanta. Na Kantovo pitanje: da
li je mogućna spoznaja (iskustvo) i koja je cena te spoznaje, Faust na izmaku života posvećenog
traganju za istinom odgovara: "und sehe, dass wir nichts wissen kцnnen! / Das will mir schier
das Herz verbrennen."[4] To je kritika čistoga uma, skeptički shvaćena. Faust se odaje magiji da
bi čarobnjaštvom stekao celovito znanje. Čaranjem izaziva duha zemlje - simbol univerzalne
kosmologije - trudeći se da ga pojmi i približi ga sebi, ali dobija od njega razoran odgovor koji
ga baca u očajanje: "Du gleichst dem Geist, den du begreifst, / Nicht mir."[5] Ovaploćena
sumnja i ironija - i prema sebi i prema svemu na svetu - stoji kraj Fausta u liku Mefistofelesa.

Faust simbolizuje evropsku misao koja se oslobodila od tutorstva bogoslovlja i koja pokušava
da korača sopstvenim nogama, prvi put postajući svesna svojih snaga. Prvi deo Fausta jeste
tragedija sumnje, čak i razočarenja u znanje. Taj motiv, posebno karakterističan za određenu
istorijsku epohu ili, tačnije rečeno, epohe, nikada, s druge strane, ne gubi za čovečanstvo svoj
značaj. Faustovu sumnju treba da preživi svaki čovek obdaren svesnom egzistencijom; ljudska
misao se neprestano vraća problemu spoznaje - to je večan problem filozofije. Pored ostalih
svetskih pitanja, ni ovo pitanje ne dopušta rešenje koje bi likvidiralo sбmo pitanje. Faustova
pitanja postavljaće se dok god čovečanstvo živi i misli; eto zašto nam i sada, sto godina pošto je
Faust napisan, njegova drama izgleda kao nešto rođeno, blisko i sasvim razumljivo. To je
osobina svetskih problema.

Istorijski Faust, čovečanstvo XVIII veka, izlazi iz svoje radne sobe na arenu društvene borbe,
on teži da se udalji od svojih sumnji i da se zaboravi u društvenoj delatnosti. Težište života
prenosi se iznutra napolje, za cilj života proglašava se delatnost u korist ljudi. Vidite da je Faust
iz drugog dкla već sin XIX veka, propovednik društvene delatnosti, društvenog morala. Kratko
rečeno, nemoćni i umirući Faust postaje prorok socijalizma XIX veka. Njegov pogled na svet
gotovo da je istovetan sa pogledom Ogista Konta i religije čovečanstva, beskonačnog progresa
koji je sam sebi cilj

Nach drьben ist die Aussicht uns verrannt,
Tor, wer dorthin die Augen blitzelnd richtet,
Sich ьber Wolken seinesgleichen dichtet!
Er stehe fest und sehe hier sich um;
Dem Tьchtigen ist diese Welt nich stumm,
Was braucht er in die Ewigkeit zu schweifen!
Was er erkennt, lдsst sich ergreifen
Er wandle so den Erdentag entlang;
Wenn Geister spuken, geh' er seinen Gang,
Im Weiterschreiten find' er Qual und Glьck,
Er, unbefriedigt jeden Augenblick![6]

A predsmrtni zavet Faustov je zapravo deviza savremenog socijalizma koju neprestano ponavljaju njegovi predstavnici

Das ist der Weisheit letzter Schluss:
Nur der verdient sich Freicheit wie das Leben,
Der tдglich sie erobern muss.[7]


Dakle, Faust završava sa teorijom progresa. To je poslednji teoretski korak koji on uspeva da
načini pred smrt. Često se ukazuje na odsustvo unutrašnjeg jedinstva između prvog i drugog dela
Fausta. Ta je primedba tačna u tom smislu što drugi deo nije odgovor i rešenje pitanja koja je
postavio prvi. Faust ne rešava postavljeni gnoseološki problem, već se od njega udaljava, prestaje da se zanima za njega. Harmoniju duha nalazi u ravnoteži njegovih različitih sposobnosti, glas srca i kod njega daje odgovor na zahteve razuma. Na taj način društvena delatnost je za Fausta teorijski pis aller, praktično, a ne teorijsko rešenje pitanja. Društvena delatnost je za njega samo činjenica, a ne teorijski postulat. Ali od onoga čime završava jedno pokolenje - nastavlja drugo. I ono što je za jedno pokolenje krvlju plaćeni rezultat, za drugo, koje počinje od te tačke, sačinjava problem; na taj način, Faustovo zaveštanje je problem za Karamazova. Kao što je već rečeno, sve Ivanove sumnje, u celini uzete, sačinjavaju problem socijalizma, ali ne u ekonomskom smislu, kako ga postavlja u poslednje vreme, recimo, Bernštajn i sva ekonomska literatura, već u smislu moralnog pogleda na svet, kako ga postavlja savremena filozofija, posebno Niče, dakle, ne njegova teorija, već njegova religija. Ivan nije
socijalista ili bar ništa ne daje povoda da ga smatramo aktivnim socijalistom, ali on je u potpunosti obuzet tim pogledom na svet, on je dete socijalizma, ali nepoverljivo dete, dete koje sumnja. Nije neophodno da neko svesno deli ideje veka da bi ipak bio njegov sin; ponekad negiranje svedoči o mnogo strasnijem odnosu prema učenju koje se negira, negoli njegovo ravnodušno prihvatanje. U tom smislu može se, između ostalog, reći da je Niče, sa svim svojim neprijateljstvom prema socijalizmu, u potpunosti proizvod njegovog pogleda na svet, njegov nezakoniti sin. Veliki duh Dostojevskog zapazio je sve osnovne osobine novoga pogleda na svet; ne deleći ga, neprestano je mislio o njemu i tragovi toga napetog, strasnog razmišljanja sačuvani su u mnogim njegovim umetničkim delima (na primer, u Zlim dusima) i, u publicističkoj formi, u Piščevom dnevniku. I ta svoja razmišljanja, svoje neverice izrazio je umetnički markantno u Ivanu Karamazovu. Braća Karamazovi poslednje su u vremenu i najzrelije delo velikog pisca. Možda mu je upravo neverovanje pomoglo da dublje zaviri u probleme toga pogleda na svet; njegovo oko nije žmurilo pred njegovim slabim stranama i teorijskim naprslinama.
Dostojevski je posmatrao pogled na svet socijalizma isto kao i Ivanovo duhovno stanje, i to kao
nešto poput moralne bolesti, bolesti razvoja, kao prelazni pogled na svet posle kojeg će uslediti
viša sinteza, koja - dodaćemo sa svoje strane - treba da se sastoji u stapanju ekonomskih zahteva
socijalizma sa načelima filozofskog idealizma i opravdanju prvoga od strane drugoga.
Nespojivost filozofskog materijalizma ili pozitivizma sa onim etičkim zamahom koji zahteva
socijalizam, bolest religioznog neverovanja koja parališe i socijalni idealizam - to je dijagnoza
koju je Dostojevski u liku Ivana Karamazova postavio naprednom evropskom društvu. I, čini
nam se, istorija potvrđuje ispravnost te dijagnoze. Možda je i za pogled na svet XIX veka, pored
ostalog, Dostojevski vezivao velike jevanđelske reči, koje je uzeo kao moto za roman i koje
izražavaju zakon svakog zdravog razvoja: "Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično
padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi." (Jovan, 12, 24.)
Dakle, Ivan Karamazov izražava muke i sumnje XIX veka, kao Faust XVIII. Ako je Faust
predstavnik epohe individualističkog pogleda na svet, Ivan Karamazov je skeptički sin epohe
socijalizma. U tome je svetski značaj Karamazovljevog lika.


Ali sve veliko javlja se u nacionalnom obličju, te ističući svetske, nadnacionalne crte datoga
lika, moramo naznačiti i one nacionalne. Neposredan utisak govori sasvim jasno da je Faust,
ostajući pritom svetski lik, istovremeno Nemac od glave do pete, od kojeg pokatkad dopre zadah
filistarstva; isto je tako nesumnjivo da je Ivan Karamazov u potpunosti Rus s kojim svako od nas
mora osećati krvno srodstvo. Određenije govoreći, Ivan je ruski intelektualac od glave do pete,
sa svom njegovom strašću prema svetskim pitanjima, s njegovom sklonošću prema beskrajnim
razgovorima, sa neprestanom samoanalizom, s njegovom bolesnom, iscrpljenom savešću. U ovoj
poslednjoj odlici vidim najrazgovetniju i najkarakterističniju osobinu ruske inteligencije, osobinu
koja je u književnosti istaknuta mnogo puta; u izvesnom smislu, može se reći da celokupna naša
umetnička književnost i dobar deo publicistike direktno ili indirektno govori o toj bolesti savesti.
Priznajem, ja volim i cenim tu osobinu ruske inteligencije, po kojoj se ona, bar prema mome
viđenju, razlikuje od zapadnoevropske. Ona pridaje oreol moralnog mučeništva i čistote, ona
isključuje uobraženost i kulturnu malograđanštinu, ona produhovljuje. Tako ponekad lice teškog
bolesnika izgleda lepše, inteligentnije, plemenitije od zdravoga i rumenoga lica.

Bolest savesti, ta čudna bolest, određuje celokupan karakter naše kulture i, držim, celokupnog
našeg filozofskog razvoja. Spomenuo sam već gotovo potpunu teorijsku besplodnost ruske
filozofske misli; međutim, nas, Ruse, mori neprestana i silna metafizička i religiozna žudnja;
kako primećuje Ivan, mi smo stalno zaokupljeni, čas u jednom, čas u drugom obliku, svetskim
pitanjima. Nemoć naše filozofske misli, bez obzira na to, uzrokuje ista ta bolest savesti. U svakoj
teoriji mi pre svega tražimo odgovore na zahteve savesti, tražimo praktične upute. Na taj način
prilazimo teoriji sa njenoga praktičnog kraja, odakle se ne može doći do vrednih teorijskih
zaključaka. Otud nedostatak spokojstva, preterana strastvenost, koja spontano prodire u teoriju i
zamućuje njenu razgovetnost. Iz istoga razloga, od svih velikih problema filozofije, naš omiljeni
problem je etički. Etički problem, na primer, čini sav sadržaj filozofije gr. Tolstoja, te tipično
ruske filozofije. U tome je njena vitalnost, u tome je i njena potpuna metafizička slabost.
Polazeći od etičkog problema, posebno se njime ograničavajući, teško je izgraditi celovit i
vredan filozofski ili metafizički pogled na svet. Kant je od kritike čistoga uma došao do kritike
praktičnog uma i do pozitivnog učenja o moralu, mi idemo upravo suprotno. Ivan Karamazov je
pravi Rus upravo po tome što je u potpunosti zauzet etičkim problemom; zapanjujuća je
ravnodušnost toga snažnog filozofskog uma prema svim ostalim problemima filozofije, na
primer, prema teoriji spoznaje. I obratno, Faust, koji istupa sa gnoseološkim problemom, pravi je
Nemac, sa svom zadivljujućom snagom nemačke filozofske misli i sa nemačkim filozofskim
Grьbeleien[8] (za taj pojam jedva da bi se i mogla naći ruska reč). Osetili smo na taj način kod Ivana svoj rođenu bolest koja predstavlja našu nacionalnu odliku, bolest savesti, i sagledali smo u njoj Ivanovu osnovnu psihološku crtu.


Zašto se bolest savesti u toj meri ispoljava kao naša nacionalna crta? Odgovor na to pitanje
jasan je svakome. Zato što se između ideala i stvarnosti, između zahteva savesti i razuma s jedne,
i života s druge strane - kod nas isprečila ogromna provalija, zato što postoji strahovit nesklad, te
od toga nesklada postajemo bolesni. Ideal po samoj svojoj suštini ne podudara se sa stvarnošću,
on je negira; ali stepen te nepodudarnosti može biti različit, pa se u Rusiji ta nepodudarnost meri
razlikom od nekoliko vekova, jer dok inteligencija u svojim idealima kroči naporedo sa naj- naprednijom evropskom mišlju, dotle je naša stvarnost u drugom pogledu više vekova zaostala za Evropom. To je razlog što nigde u Evropi život ne vređa tako duboko na svakom koraku, ne muči i ne sakati kao u Rusiji. I sav taj moralni bol, koji potiče od te nepodudarnosti u svesti inteligencije, izražava se u osećaju moralne odgovornosti prema narodu, s kojim se inteligencija ne može potpuno i plodonosno sjediniti, jer je u tome ometaju tuđe sile. Taj bol u srcu ruskog intelektualca Dostojevski je izrazio s genijalnom jednostavnošću i potresnom snagom u jednome liku iz istog romana. Mitja Karamazov koji je, iznuren ispitivanjem sudskog istražitelja, prilegao na jednostavan sanduk sanja san:


"Kao putuje nekud u stepu, tamo gde je odavno služio, i vozi ga seljak po lapavici, na dvoprežnim kolima. Mitji kao da je hladno: početak je novembra, sneg veje krupnim mokrim pahuljicama, pa kako padne na zemlju, odmah se topi. I seljak ga živahno vozi, lepo zamahuje; ima dugačku rusu bradu, ne bi se reklo da je sasvim star, ali biće mu pedesetak godina, odeven u sivi seljački gunjac. Kad nedaleko eto seoca, vide se kuće u njemu, crne da ne mogu biti crnje, a pola kuća izgorelo, strče samo nagorele oblice. Na ulazu u selo naređale se seljanke, mnoštvo žena, čitav špalir, sve mršave, ispijene, lica im dođu nekako mrka. Naročito jedna s kraja, koščata, visokog rasta, reklo bi se da ima četrdesetak godina, a možda i svega dvadeset, lice joj izduženo, mršavo, u naručju joj plače dete; i grudi su joj, mora biti, isto tako sasušene, bez ijedne kapi mleka. A dete plače li plače, pruža ručice, golišave, stisnute u malene pesnice, od zime nekako sasvim modrikave.

- Što li plaču? Što li plaču? - pita Mitja prolećući kraj njih u žestokom trku.

- Detićak - odgovara mu kočijaš - detićak plače. Mitja je zapanjen što on to rekao onako svojski, seljački: 'detićak', a ne dete. I dopada mu se što je seljak rekao 'detićak': kao da je u tome više sažaljenja.

- Ama što li plače? - navaljuje Mitja kao glupak. - Što su mu ručice gole, što ga ne umotaju?

- Eto, ozebo detićak, promrzla mu pelena, pa ne greje.

- Ali zašto je to tako? Zašto? - nikako da se skrasi glupi Mitja.

- Puka sirotinja, pogorelci, leba ni za nokat; šta će, prose za svoju pogorelinu.

- Ne, ne - Mitja kao da baš ne razume - reci mi: zašto stoje majke-pogorelke, zašto su ljudi siromašni, zašto je stepa gola, zašto se one ne grle, ne ljube, zašto ne pevaju vesele pesme, što su tako pocrnele od crne bede, zašto ne nahrane 'detićka'?"


Ovaj san stalno, kroz ceo XIX vek, sanja ruska inteligencija. Sanja i sada da u mnogim
gubernijama, na razdaljini od mnogo hiljada vrsta i među mnogim milionima stanovnika gladuje
i plače "detićak". Ali do nas dopire samo njegov prigušeni plač i ne možemo mu pomoći
vlastitim dobrim pobudama. Neka se sanja taj san, neka boli savest sve dok mi ne budemo kadri
da naučimo šta je to "detićak", nećemo ga moći ni nahraniti, sve dok je on "siromašan i pocrneo
od crne bede", sve dok se oni "ne grle, ne ljube, ne pevaju vesele pesme"!


Preveo
Petar Bunjak

_____________________________


[1] Predavanje održano u Kijevu 21. novembra 1901. godine. - Prim. pisca.

[2] Uporedi odlomak iz beležnice Dostojevskog: "Inkvizitor i glave o deci. U vezi s tim glavama
mogli biste (verovatno Kavelin) da me tretirate naučno, premda ne toliko s visine kad je reč o
filozofiji, iako to nije moja struka. Ni u Evropi takve snage ateističkih izraza nema i nije bilo.
Dakle, ja ne verujem u Hrista i ne ispovedam ga kao dečačić, već je moje 'hosana!' prošlo kroz
veliko iskušenje sumnji." - Prim. pisca.

[3] Nameće se mimo volje kao poređenje slika koju je izazvalo isto raspoloženje, a koja pripada
jednome od najdubokomislenijih i najplemenitijih filozofa novije Francuske - prerano
preminulom Gijou: "jedne noći nekakav anđeo ili serafim uze me na svoja krila da bi me odneo u
jevanđelski raj, 'tvorcu' i osetih kako letim nebesima, iznad zemlje. Što sam se više uzdizao,
razgovetnije sam čuo dugotrajan i tužan zvuk koji je dopirao sa zemlje k meni, nalik na
monotonu pesmu brzaka što odozdo odjekuje u tišini planinskih vrhunaca. Ali ovoga puta
razlikujem ljudske glasove: behu to jecaji pomešani s molbama za pomilovanje, vapaji prekidani
rečima, behu to očajne molitve, uzdasi umirućih grudi koji se otkidahu zajedno sa hvalospevom;
i sve se to mešalo u jedan silni glas, u tako prodornu simfoniju da se moje srce ispuni
sažaljenjem. Učini mi se da je nebo potamnelo, te ne videh više ni sunca, ni radosti vaseljene.
Obratih se onome koji me je pratio. - Zar ne čuješ? - rekoh mu. Anđeo me pogleda mirna i vedra
lica. - To su - reče on - molitve ljudi koje sa zemlje idu Bogu. I dok je on to govorio, njegovo
belo krilo blistalo je na suncu; ali ono mi se učini crno i puno strahote. - Ja bih celoga sebe
isplakao kroz suze, kad bih bio taj bog - uzviknuh i osetih kako odista plačem poput deteta.
Ispustih anđelovu ruku i padoh na zemlju držeći da je u meni ostalo suviše humanosti da bih
mogao živeti na nebu." (M. Guyau, Esquisse d'une morale sans obligation, ni sanction. 5-me
йd., Paris, 1900, p. 12.) - Prim. pisca.

[4] "I vidim da ništa ne možemo da znamo! / To prosto hoće srce da mi sažeže." (Prevod
Ognjana Radovića.) - Prim. prev.

[5] "Ti si jednak duhu koga shvataš, / Ne meni." (Prevod Ognjana Radovića.) - Prim. prev.

[6] "Pogled na drugi svet nam je zaprečen; / lud je ko trepćuć tamo oči skreće, / nad oblacima
izmišlja sebi ravna! / Nek čvrsto stoji i gleda po svetu svem: / valjanome on neće biti nem! / Što
da u večnost teturavo hrli? / Što spozna, to nek hvata i nek grli. / Nek hodi po zemaljskog dana
stazi; / mirno nek ide i duhove kad spazi; / u koračanju daljem neka traži / i šta je patnja i šta
sreća prava, / on, kog nijednog trenutka ne blaži / saznanje da ga što zadovoljava!" (Prevod
Branimira Živojinovića.) - Prim. prev.

[7] "Ovo mi dušu svu napaja: / za onoga su život i sloboda / ko svakog dana
njih osvaja." (Prevod Branimira Živojinovića.) - Prim. prev.


[8] Mozganja, mudrovanja. - Prim. prev.


                                                                  

ARHIVA

ATORWITHME :  





ALEA :