петак, 16. новембар 2018.

Ogledalni neuroni – katalizatori civilizacije






Zašto delimo strahove sa osobom koja je u strahu, zbog čega se dešava da pri gledanju pokreta kod drugog učinimo isti pokret a da toga nismo svesni. Manje ili više svi smo sposobni da imitiramo druge, sposobni smo da imitiramo ne samo pokrete već i osećanja, ali nismo svesni da naš mozak to čini svakodnevno zahvaljujući automatici neuronskog mehanizma ( odustvovanja su zabeležena kod nekih bolesti ). Postoje različite teorije o delovanju i funkciji tog sistema i istraživanja su u punom jeku od 1995 godine, kada je sistem otkriven. Svi se slažu u tome da taj mehanizam objašnjava naše razumevanje drugih, empatiju i uopšte socijalne sposobnosti.


“…ogledalni neuroni će napraviti za psihologiju,
što je DNA napravila za biologiju: pružiće zajednički
okvir i pomoći u objašnjavanju čitavog niza umnih
sposobnosti, koje su do sada ostale tajanstvene i
nedostupne pokusima. Oni su veliki korak napred
u evoluciji mozga primata.” 

V.S. Ramachandran.




                      O ogledalnim neuronima 


       Dalek put smo prevalili i nebrojene teorije oborili da bismo ustvrdili sledeće činjenično stanje: prošlo je 250.000 godina od kako je ljudski mozak, ovakav kakav poznajemo i svi posedujemo, dosegao i danas važeće dimenzije, zapreminu i potencijal. Stoga je pomalo misteriozno zbog čega je promicao čitav jedan eon od 160.000 godina “hibernacije” tog istog mozga, da bi se tek nakon toga rasplamsao do enormne fleksibilnosti, raznovrsja i mogućnosti. Da li je nešto nedostajalo? Šta se promenilo u cerebralnoj morfologiji?


      Pre nego što stigne odgovor i na to pitanje, postavlja se jedno drugo: pitanje kulture i svih njenih komponenti koje su svoju tačku postanka imale pre 40.000 godina – u trenutku (prvog) Velikog Praska ljudske evolucije, ili “velikog skoka”, kako se još naziva. Umetnost, sofisticiran jezik, tehnološki progress – sve to i još više od toga metaforički je eksplodiralo baš tada (i samo još jednom kasnije, doduše pod drugačijim uslovima – u poslednjih 150-200 godina, od industrijske revolucije, kada je otpočela aritmetička progresija savremenog techno sveta).

       Tzv. neuronima ogledalima, ili ogledalnim neuronima (mirror neurons) pažnja je već bila posvećena u razmatranjima nastanka empatije, ali su implikacije koje ovde slede dalekosežnije. Početkom 1990-ih, kada je na Univerzitetu u Parmi Giacomo Rizzolati ogledima na primatima ustanovio postojanje ovih nervnih ćelija u čeonom režnju koje se aktiviraju kada se dela, obavlja određeni čin, ali i kada se posmatra isti čin koji obavlja neko drugi – na pomolu je bilo rešenje vekovne zagonetke koja je mučila i samog Noama Čomskog (tj. njegov lingivstički “alter-ego”): da li se jezik pojavio “niotkuda”, izdejstvovan posredovanjem sofiticiranog “jezičkog organa” specifičnog za čoveka, ili je primitivni sistem gestova i simbola poslužio kao kostur za jezičke sintakse?

     Vilayanur Ramachandran je neurolog i direktor Centra za mozak i kogniciju Univerziteta u San Dijegu. On produbljava evoluciju jezika logičkim skokom na evoluciju kulture i podseća na jedan ne često korišćen naziv za čoveka, iako prikladan: makijavelijanski primat. Time se referiše na našu sposobnost da naslutimo intencije drugih, preokrenemo to u našu korist i (po potrebi) ih nasamarimo. Pri tom, ključna reč u ovoj fazi je “imitacija”. Imitacija kao preduslov učenja. I čini se da je upravo pojava neurona ogledala – najverovatnije kao rezultat neke genetske mutacije koja se prirodnom selekcijom “primila” u većoj populaciji i prokrčila sebi put do opstanka – ta kojoj imamo zahvaliti za veliki obrt pre 40 milenijuma.

      Upravo su neuroni ogledala osnova svojevrsne bihejvioralne mimikrije; u slučaju hominida, kompleksnije od one sa značenjem “utapanja” u faunu okruženja. Mentalnom mimikrijom ostvaruje se psihološka veza sa drugim bićima – bilo da je reč o dečijem uzrastu i usvajanju jezika ili o odrasloj dobi i upotrebi jezika, i jedno i drugo izvire iz sposobnosti da se oponaša druga osoba, prepoznavanjem skupa pokreta kao kombinacije poznatih radnji. Jedno od do sada najverovatnijih odgovora na autizam leži baš u mogućnosti da osobe sa ovom mentalnom smetnjom imaju nerazvijen sistem mirror neurona.

      Vratimo se na Rizzolatija. Moždana Broka oblast bila je pozornica na kojoj su se susreli sposobnosti govora (koju ovaj deo mozga kontroliše) i pomenuti opažaji čina i opservacije čina – konkretno hvatanja objekta i posmatranja hvatanja objekta. Tehnikom emisije pozitrona Rizolatti i Arbib dokazali su da se Broka oblast aktivira pri ovoj motoričkoj radnji, odnosno gledanju iste. Zaključak je glasio da je ovde zapleteno i nameravanje postupaka i akcija sa razumevanjem i predviđanjem nameravanih akcija drugih ljudi (“Language is within our grasp”, Trends in Neurosciences, 1998) – uzgredno, mirror neuronima postavljena je osnova za ideju da je jezik nastao iz manuelnih radnji.

     U eseju objavljenom na veb sajtu edge.org, Ramachandran iznosi tvrdnju po kojoj je čitava debata “priroda ili odgoj” (nature vs nurture) poprilično bespredmetna, u svetlu iznesenih saznanja o neuronima ogledalima. “Ljudska kultura i ljudski mozak su, u izvesnom smislu, zajedno evoluirali u uzajamne parazite – bez ijednog od njih, ne bi bilo ljudskog bića u uskom smislu “mislećeg bića” (na isti način na koji ćelija ne može postojati bez parazitirajuće mitohondrije).”

      Sa oprezom opominjući da je u jedan čisto darvinistički process evolucije, postepen i spor, dospela mrva lamarkističke evolucije, skokovite i nagle, ovaj moderni velikan nauke (član najelitnijeg naučnog kluba na planeti, Atheneum) nadahnjuje svojim izlaganjem na jednoj od TED konferencija (video ima titl na srpskom jeziku).

     Postoje i suprotna gledišta. Opozicija poput Richard-a Cooka sa Univerziteta u Londonu smatra da je neuronima ogledalima pripisano izdašno više značaja nego što zaslužuju. Cosmos Magazine prenosi njegovo mišljenje iz Biology Letters po kojem su veze dve ili više individua stečene predviđanjima i razumevanjem kao rezultatom rada neurona ogledala često nesavršene i neodgovarajuće – i to odveć da bi se. Cecilia Hayes sa oksfordskog Univerziteta odbacuje predstavu mirror neurona kao pokretačke snage, jer je njen opit nagovestio da se oni kao sistem “sklapaju” u pojedincu za njegovog života kao rezultat korelacije iskustava i posmatranih akcija.

      Otkrovenje ili, uslovno rečeno, razočaranje? Kakva god da je istina, doba u kojem će obe frakcije dokazivati svoje i opovrgavati suprotne postulate i nalaze, je pred nama.

izvor

women_puzzle_pieces_1600_wht_7872



DODATAK 

INTERAKTIVNI NEURONI


Istraživači Institute for Cognition and Information iz Nijmegena i FC Donders Centre for Cognitive Neuroimaging na Univerzitetu Radboud otkrili su da ogledalni neuroni postaju još aktivniji ako je onom ko posmatra drugoga namera da akciju izvede na drugi način ili dopuni. ( objavljeno u Nature Neuroscience od 27. maja 2007. godine.


Ogledalni neuroni su neuroni koji aktivni ili aktivniji postaju kada ti doživljavaš šta neko drugi radi, na istom mestu u mozgu kao i osoba koja obavlja akciju. I 'akcija' neurona uzrokuje pokret ili govor ili osećanja koja ta osoba oseća i emocionalno doživljava. Ispitanici su u eksperimentu dobili zadatak da uzmu određeni predmet pri ćemu su videli jedni druge, to jest kako to drugi čine. Kod ispitanika koji su uzeli predmet na drugi način su ogledalni neuroni bili aktivniji što je bio neočekivani rezultat.
Ogledalni neuroni, kao što kaže sama reč ( postupak u ogledalu) uradili su nešto više To nije bila prosta preslika " akcije " već izmena, dopuna. U tom smislu su to zapravo interaktivni neuroni.

Image result for mirror neurons images

Da li je u tom slučaju pojam ogledalni pogrešan, upitan je profesor Harold Bekkering, profesor kognitivne psihologije na ovom Univerzitetu. On smatra da pojam ogledalni zaista ne pokriva sve u vezi ovih neurona , ali da je u ovom momentu prerano da im se menja ime. Aktivnost ovih neurona je, zaključuje on, mnogo više od proste imitacije, ona je povezana sa odabirom prave akcije. Posmatrač reaguje automatski, on aktivira odgovarajuću aktivnost i to bez potrebe da suzbije posmatranu aktivnost. To znači da se neuroni ogledala koriste stalno kako bi adekvatno delovali u društvenom kontekstu. Cilj imitacija je, s druge strane, retko kada u tome. Odgovor ( neurona ) na ponašanje drugih lica je mnogo očiglednije. To objašnjava nedostatak adekvatnih odgovora kod autizma,psihičkih poremećaja kao što su antisocijalno ponašanje,psihopatije, šizofrenije. U tim slučajevima je reč o disfunkcionalnosti ogledalnih neurona.


Related image




Neuroni koji su oblikovali civilizaciju


          

                                                           
IZ ARHIVE 

                                                           Evolucija svesti i progres 

Johan Huizinga, U senci sutrašnjice : O dijagnozi zla od kojeg boluje naše vreme .







«Živimo u opsednutom svetu - a to znamo. Ni za koga ne bi bilo nešto neočekivano kada bi se jednog dana nenadano razbuktala ta naša ludost u besnilo, koje bi, kad bi se stišalo, ostavilo sirote evropske ljude tupe i izgubljene; motori bi još i dalje šumili, zastave bi još dalje lepršale -ali duha više ne bi bilo.



kratak izvod

Svagde se sumnja u održivost društvenog sistema u kojem živimo, svagde se javlja neodređen strah od bliže budućnosti, osećaj propadanja i raspada kulture. Nisu to samo zebnje koje nam nadolaze u besanim noćnim časovima, kada plamen života tiho tinja. To su promišljena očekivanja koja se temelje na opažanju i sudu. Činjenice nas pritiskuju.

Jasno vidimo kako su gotovo sve stvari, koje su se nekad pričinjale čvrstim i svetima, postale kolebljivima: istina i čovečnost, razum i pravo. Vidimo državne oblike koji više ne funkcionišu, proizvodne sisteme koji su u agoniji. Vidimo društvene sile koje povećavaju svoje delovanje do besmislenosti. Čini se da bučni stroj tog našeg veličajnog vremena počinje zapinjati. ...Reč kultura raširila se po celom svetu... Holandski, skandinavski i slavenski jezici već su je odavna preuzeli: u španskom, italijanskom i američkoj engleštini sasvim je običajna. ...Kultura ponajpre traži određenu ravnotežu duhovnih i stvarnih vrednosti. Ta ravnoteža omogućava da nastaje takvo društveno stanje koje se od pojedinaca, koji u njemu žive, ceni kao nešto više i bolje nego zadovoljenje puke potrebe i puste volje za moći. ...Neku kulturu možemo zvati visokom i onda ako se ne ističe kakvom naročitom tehnikom ili kakvim velikim kiparskim radovima, ali ne onda ako joj manjka osećaj za milosrđe. ...svaka kultura uključuje u sebi neku težnju...Ako bi savladavanje prirode bio jedini preduslov za opstanak kulture, tada ne bismo imali razloga odricati mravima, pčelama, pticama, dabrovima posedovanje kulture. ...U ime prava ljudske prirode svagde se počinje sumnjati u obavezni autoritet strogo važećeg temeljnog etičkog zakona. ...Želja za spasom, koja tera napred svaku zajednicu i svakog pojedinca, ima stotinu različitih lica. Svaka skupina teži za svojim vlastitim spasom, a da se sva ta delomična nastojanja za spasom ne povezuju u jedan spas, koji bi lebdeo iznad svih i koji bi sve obasjavao. ...Tako su starija vremena posedovala kao uopšteno priznati ideal: poštovanje Boga - pa makar se to shvaćtalo na različite načine - pravednost, krepost, mudrost. ...Ali ako napustimo takve pojmove, javlja se sumnja i u samo jedinstvo kulture. Jer ono što stupa na njezino mesto jest samo zbroj međusobno suprotnih želja. Pojmovi koji danas povezuju svekoliko kulturno nastojanje nalaze se samo u nizu ideja kao: blagostanje, moć, sigurnost (tu su uključeni mir i red). ...Zapravo, zaboravlja se paradoksalna, neizbežna posledica da pojmu kulture ima tek onda mesta kad je ideal, koji određuje usmereno držanje, obuhvatniji i viši nego interesi same zajednice. ...Oko umetničke proizvodnje zatvorio se circulus vitiosus [pogrešan, pokvaren krug], unutar kog umetnik zavisi od medija, a time od mode, a oboje opet od trgovačkih interesa. Čini se da se od državnog pa sve do porodičnog života sve raspada...

U društvu u kojem vlada opšte  obrazovanje, opšti  i direktni publicitet svega što se dnevno događa, i na veliko provedena podela rada, postaje prosečan čovek sve manje upućen na vlastito mišljenje i na vlastito izražavanje. To može možda za trenutak izgledati paradoksalno. ...Još je teže opisati efekat političke reklame. Je li čovek, kada ide na glasanje, zaista potaknut na odluku pri nekom izboru gledanjem različitih mačeva, sekira, čekića, pesnica, zalazećih sunca, krvavih ruku i strogih [te današnjih neprestano smešećih] lica, koje mu stranke pred očima dočaravaju? ...Sigurno je da reklama u svim svojim oblicima računa s oslabljenom sposobnosti rasuđivanja i, svojim preteranim širenjem i nametanjem, sarađuje na tom slabljenju. [Začuđuje također u tzv. demokratskim i integracijama stremećim sistemima da usprkos postojanju stotinjak demokratskih stranaka inače u ukupnosti neglupi narod popušta pred voljom pojedinaca koji glasaju za dve iznimno blesave stranke koje time postaju jaki učesnici "dođi-prođi" ponašanja vlasti koju izabire zapravo mali deo ukupnog na izborima odazvanog biračkog tela, tako da od demokracije - "vladavine naroda" - stvara u biti ono što ona nije, te time u (ne)potpunosti legalizuje pravo na pobunu.] ...Nauka, ukoliko je ne drži neko više načelo, predaje svoje tajne bez otpora tehnici, koja je narasla u prekomernost i koja se komercijalno vodi; a tehnika, koja je po sebi još manje zauzdana vrhovnim načelom koje podržava kulturu, stvara sredstvima nauke sva ona oruđa koja od nje zahteva organizam moći. ...Prema računanju koje se temelji na nauci o nasleđivanju i nauku o narodu  , dovelo bi, pri onolikom neprestanom ograničavanju broja dece koliko se to danas provodi u većini zapadnih evropskih zemalja, do izumiranja domaćeg stanovništva u samo nekoliko naraštaja. ...Jer zašto bismo nastojali održati neku kulturu, kad uopšte neće više biti naslednika koji bi je bili dostojni?

...Je li filozofija započela ples, a društvo ga prihvatilo? Ili moramo tu okrenuti sud i priznati: tu je filozofija plesala kako je život svirao? [Današnji svet je preplavljen sveopštim "sviranjem" i birokratskim "plesom", ali to će ga koštati postojanja. Klipani koji smeju parkirati svoju nepošteno zarađeni automobil  "sviralu" na povlaštenom mestu mogu pričati narodu o "jednakosti svih pred zakonom", ali ne i pojedincima.] ...Dakle, prema tome država sme sve. Ona se vlastitim određivanjem svoga interesa moći i vlastitom odlukom kršiti zadanu reč. ... [Država] se sme protiv neprijatelja boriti svim sredstvima koja služe svrsi, pa čak i vražjim ratom bakterija. ...kad sam bio mlad, moglo se čitati u školskim knjigama da jedino neki narodi na najnižem stepenu kulture koriste otrovne strelice, a taj običaj nestaje u kulturi na višem stepenu. Zaista ne znam je li to još stoji u školskim knjigama. Ako to stoji, već iz pristojnosti vreme je da se izmene... školske knjige ili mi sami. ...Države će se i dalje u prvom redu i pretežno ravnati prema svome interesu ili prema onom što drže za to; međunarodni moral imaće muke da ih prisili da pređu bar milimetar preko crte koju njima propisuje taj interes, tj. strah od međunarodne solidarnosti. Ali taj milimetar predstavlja prostor časti i poverenja i veći je nego hiljadu milja volje za moći i nasilja! ... Platon je nazvao ljude igračkama bogova. Danas se može reći da ljudi većinom koriste svet kao svoju igračku. ...Koliki ljudi kucaju da ne bude uroka, a svesno misle da u to ne veruju".



уторак, 13. новембар 2018.

Erik Sati- belle epoque i međuratno doba u Parizu





Što svet postaje užasniji umetnost postaje apstraktnija.
Srećan svet stvara umetnost koja slavi ovde i sada.

Pol Kle



Prekretnice koje su se dogodile u umetnosti 19. veka vezane su pre svega za njegovu drugu polovinu – u književnosti to je bilo objavljivanje Bodlerove pesničke knjige „Cveće zla“, a u slikarstvu grupa slikara koja izlaže na tzv. „salonu odbijenih“, među prvima Mane sa svojim „Doručkom na travi“. Na umetničku scenu stupa nova generacija „bez uzora i učitelja“ u ranijoj umetnosti, koja svojim delovanjem razbija dotadašnje šablone i postaje nosilac novog duha koji će obeležiti poslednje decenije 19. veka.

Belle epoque ili srećno doba, nazvana je epoha pred početak Prvog svetskog rata. Veselost i šarenilo pariskih bulevara i varijetea, kakve poznajemo sa platna impresionista, površnom posmatraču daju izgled vedrine i zadovoljstva. Nove ideje i novi momenti se pojavljuju na Zapadu u ovo vreme – 1895. prva projekcija braće Limijer, 1900. Frojdovo delo o tumačenju snova, 1903. let braće Rajt i prvi vestern film, 1905. Ajnštajnova teorija relativiteta i prva kolor fotografija. 1906-1910. Pikaso i Brak kao kubisti u slikarstvu, 1908. Šenbergova atonalna muzika, 1910. Kandinski sa apstraktnim slikarstvom.

U književnosti nastavi Židovi „Podrumi Vatikana“, Prustova „Svanova ljubav“, Apolinerovi „Alkoholi“ i „Kaligrami“, Sandrarova „Proza u transsibirskoj železnici“, Žarijev „Kralj Ibi“. Slično slikarima, pesnici-kubisti raščlanjavaju stvarnost po svojoj volji i potrebama. Uočljiv je zanos za atributima modernog života – velegradom, mašinama, prekookeanskim brodovima, svetlećim reklamama. Apoliner u pesmi „Krug“ iz zbirke „Alkoholi“ ispisuje svoj čuveni stih: „Na kraju ti je dosta tog starog sveta“ koji upućuje na pesnikovu „modernost“ (o tome govore i predmeti koji se u pesmi pominju – automobili, gradska vreva, Ajfelova kula kao „pastirka pod kojim bleji stado mostova“).

Umetnost se odvija u nekoliko centara – Parizu, Minhenu, Berlinu, Moskvi. Umetnici sve više izlaze iz svojih „kula od slonove kosti“, približavajući se masama da bi vodili život „običnih“ ljudi. Književnici su često i novinari, poslovni ljudi, sportisti, putnici, a katkad i pustolovi. Apoliner i Pikaso lansiraju umetnost primitivnih naroda, stvaralaštvo, u kome, kako kažu, instikt i spontanost imaju prednost nad intelektualnošću i veštinom. Sve više se opisuje novo kosmopolitsko društvo Pariza. Žid svoj internacionalizam podupire podacima iz baštovanskog priručnika gde se „hvali otpornost biljaka koje su promenile zеmljište.“

Postepeno raste odstojanje prema melodramskoj tematici. Ismeva se tzv. „verterovsko doba“ kada je bilo otmeno biti tuberkulozan i nesrećno zaljubljen. Dolazi do osude preterane česnosti i lažnog stida. Fizička ljubav i seksualni život uopšte, postaju ravnopravni sa ostalim velikim književnim temama. Pisci opisuju novi tip žene kratke kose, bez grudi, oblina, sa strukom ispod pupka (korseti ovoga puta služe da spljošte, a ne da istaknu). Raste interesovanje za građanske pikanterije, metrese ministara, etikecija više nije važna.

Kao što su se pod uticajem Drajfusove afere iskristalisale dve suprotne grupe – jedni nacionalisti, verni tradiciji i redu, drugi napredni, koji veruju u opšteljudska prava, protivnici fanatizma, tako i u umetnosti uočavamo sličnu podelu – između tradicionalista vernih klasičnoj umetnosti i naprednih koji istupaju protiv „malograđanskih merila, uskogrudosti i zlatne sredine“, zalažući se otvoreno za nove umetničke tendencije.

Jedan od onih koji je ponikao u takvom vremenu, upravo na liniji progresivnih stremljenja bio je i francuski kompozitor Erik Sati. U formiranju njegovog karaktera postojala su dva glavna uticaja. Na prvom mestu njegov ekscentični stric Adrijen sa nadimkom „Morska ptica“ i Vino, orguljaš u crkvi Svete Katarine u Onfleru koji je Eriku davao prve časove klavira. Ovde nam se jasno otkrivaju dva fundamentalna aspekta Satijevog karaktera – njegova ljubav prema muzici i njegovo nezadrživo nepoštovanje konvencionalnog.

U tadašnjoj francuskoj muzici postojala su dva tabora – neovagnerijanci i anti-vagnerski nastrojeni kompozitori. Sati je podržavao drugu grupu ističući kako je nemačka muzika strana francuskom duhu – „mi bismo trebali da imamo našu sopstvenu muziku, ako je moguće bez kiselog kupusa“, kako su se u Sezan, Tuluz-Lotrek i drugi.“ Tokom godina Sati se družio sa slikarima isto kao i sa muzičarima. Kao što kasnije i sam primećuje da je više o muzici naučio od slikara nego od muzičara.

Čekajući da se njegove vrednosti i zvanično potvrde, on svira kao „drugi pijanista“ u čuvenom kabareu „Chat Noir“. U to vreme je već zreli boem sa Monmatra, koji nosi cilindar i gracioznu kravatu po modelu s kraja 19. veka. Veći deo dana (često i noći) provodi u ovom delu Pariza prihvatajući uticaje mjuzikhola, cirkusa, džeza, regtajma koje u kasnijim godinama ugrađuje u svoje kompozicije.

Verovatno ni jedan drugi muzičar, od strane svojih savremenika, nije toliko ponižavan i ismevan kao Sati, smatrajući ga samo šaljivdžijom, lošim amaterom koji pokušava da sakrije svoju osrednjost. Uprkos oficijelnoj kritici, on uživa poštovanje Debisija, Ravela, Stravinskog, Pikasa, Braka, Koktoa i mnogih drugih istaknutih umetnika. Sati je već četvrt veka govorio drskim muzičkim „žargonom“ sutrašnjice, koji je prihvatila većina naprednih kompozitora tog vremena.

U periodu od 1908. Do Prvog svetskog rata Erik Sati objavljuje komade kojima daje sve grotesknije naslove i redovni prateći komentar sastavljen od dosetki i besmislenih primedbi koje su često imale veći značaj od same muzike. Tako nastaju nazivi – „Istinski mlitavi preludij“, „Tri valcera drage odvratnosti“, „Birokratska sonatina“, „Tri komada u obliku kruške“, „Isušeni embrioni“ i drugi, koji često sadrže parodije i aluzije na popularnu ili klasičnu muziku. Sati stvara naviku da iznad nota ubacuje misteriozna uputstva za izvođača, npr. Svirati „veoma svetlo“, „Sa dna misli“ ili „sa velikim zaboravom na sadašnjost“.

Jedna od najboljih ilustracija Satijevog duha može se naći u njegovim tekstovima objedinjenim pod naslovom „Sećanja obolelog od amnezije“ pisanih 1913. u kojima se nalazi i čuveni „Dan u životu muzičara“. Sati pruža humor oput onog koji srećemo kod Luisa Kerola („Iako je naša netačna, mi ne garantujemo za nju“), i nešto kasnije dadaista i nadrealista. S obzirom da ovaj tekst datira iz 1913., tri godine pre nego što se javio dadaistički pokret, Sati se sasvim sigurno može smatrati dadaistom pre samog dadaizma. Ovo pruža ilustraciju Satijeve neobične sposobnosti predviđanja i kreiranja prototipa gotovo svakog žanra.



Novo doba


Po Herbertu Ridu (i Marku Ristiću) 19. vek je trajao do 1914. godine. „Stara nacionalistička Francuska, Morisa Baresa“, ustupila je posle 1918. svoje mesto „Židovoj demokratskoj Francuskoj“. Za prve godine rata, Romen Rolan kaže da je „Posle prvog oduševljenja čovečanstvo otišlo samo za petnaest dana petnaest vekova unazad…“ U ratnim godinama grupa majstora kulture umrla je u kratkom razmaku – Anatol Frans, Pjer Loti, Ogist Roden, Klod Debisi. Stara umetnost ostala je nedorečena pred događajima koji su usledili na istorijskoj sceni. Odbacuju se ideali koji su u ratu pokazali svu svoju dotrajalost.

Za epohu između dva rata književna dela dobijaju veliku vrednost jer su mnogi tradicionalni izvori, memoari, novine i dokumenti počeli da gube ugled. Kao što je to uvek slučaj nakon kataklizmi, javlja se neobuzdana želja za razonodom, uživanjem i pustolovinom. Pol Elijar 1918. objavljuje svoje pesme kao program doba mira: „hoću da budem srećan“. Motiv o ljubavi i sreći postaje dominantan. U Pariz dolaze umetnici iz celog sveta – Majakovski, Erenburg, Babaelj, Ficdžerald, Hemingvej, Henri Miler. Džojs se doseljava u Pariz kao „dobrovoljni emigrant“. S druge strane, deo umetnika, da bi pobegao od sterilne Evrope, putuje na Istok.

Dadaistički zamah, potekao još 1916. iz ciriškog kabarea „Voltaire“ zapljusnuo je i Francusku i počinje svoj pariski život. Dadaizam je negovao lapsus kao poetsku figuru, koji se uklapao od ustale elemente dadaističkog izraza: humor, parodiju i skandal. Ubrzo dolazi do razlaza sa pokretom. Od tog vremena nadrealizam počinje da stvara osnovne boje epohe. Neologizam „nadrealistički“ stvorio najpre Apoliner da bi odredio karakter svoje drame „Tiresijine dojke“(po duhu bliske Žarijevom „Kralju Ibiju“), napisane s namerom da bi se narugalo „pseudorealizmu bulevarske scene“. Nadrealizam prihvataju mladi buntovnici, pesnici, slikari, medijumi i sanjari, kosmopolitskog opredeljenja i provinijencije – Andre Breton, Pol Elijar, Luj Aragon, Filip Supo, Maks Ernest, Huan Miro, Man Rej, Salvador Dali, Rene Margit i sineast Luis Bunjuel.

Frojdova psihoanalitička teorija izvršila je značajan uticaj proučavajući pored svesnog, nesvesno i podsvesno. Nadrealisti organizuju seanse automatskog govorenja i budnih snova. Eksperiment je otvoren, svi su pozvani da u njemu učestvuju, kako su govorili, pod uslovom „da zaborave svoju ličnost, svoj genije i talenat“. Veliki i značajan domen istraživanju biće tajanstveni svet snova (Farg u jednom trenutku izjavljuje: „Toliko sam sanjao, toliko sanjao, da više nisam odavde…“). Nadrealizam se zalagao za dovođenje „mašte na prestolje“. Cilj je desakralizacija i svođenje umetnosti na ulicu svakodnevnog života.

Naročito interesovanje izazivaju mesta poput kino sala, buvlje pijace, javnog parka ili pasaža opere. U Koktoovoj drami „Orfej“ on je prikazan kao anđeo u obliku stakloresca, čije ime autor nalazi na tablici u jednom liftu. Pesnik postaje, kako kaže Reverdi, „peć za sagorevanje stvarnosti“. Žid izaziva skandal svojim autobiografskim romanom „Koridon“ iz 1927. u kome priznaje svoje homoseksualne sklonosti. Te je sklonosti imao i Prust, ali je Prust 1897. išao na dvoboj kada ga je neko za to napao.U to vreme engleska carina strogo pazi da iz Pariza ne dođe neka subverzivna literatura. Na njenom spisku pod „A“ nalazi se Aristotel.

Kada je izbio Prvi svetski rat Sati postaje poznat u muzičkim krugovima Pariza. Izvođači njegovih dela su sada prvoklasni pijanisti i dirigenti, a kritika je znatno tolerantnija prema kompozitorovom opusu. Ratne godine ga dovode u vezu sa svetski poznatim umetnicima. Upoznaje se sa Žanom Koktoom, pesnikom, dramskim piscem i predvodnikom književne avangarde. Za Koktoa uvek privrženog novom, ponekad se nije znalo da li sam stvara modu ili ide za njom. Skromno, on bi za sebe govorio da je „uvek samo bio prvi među onima koji ponavljaju već rečeno.“ Naredne godine, pošto je čuo i bio veoma polaskan delom „Tri komada u obliku kruške“, Kokto poziva Satija da sarađuje sa njim i Pikasom na baletu koji je po narudžbini pisao za Sergeja Djangijeva i njegovu trupu. Dok su Kokto kao scenarisata i Pikaso kao dizajner dekoracija i kostima, zajedno sa Ruskim baletom radili u Rimu, Sati je pisao svoju partituru u Parizu, koja je po Koktoovim rečima“trebalo da pruži muzičku pozadinu sugestivnoj buci koju proizvode sirene, pisaće mašine, avioni i generatori.“

Ono što je kompozitor trebalo da uradi je da napiše muziku za scenario koji je predstavljao tezgu na vašaru u kome su glavni likovi Kinez žongler, par aktobata, jedna Amerikanka i tri šuomena (menadžera). Radnja se događa ispred šatora gde glumci izvode svoje ludorije da bi pozvali publiku da uđe unutra i vidi predstavu. Odatle i naslov „Parada“ (prema Seraovoj slici koja pokazuje sličnu scenu ispred cirkuske šatre). Ipak, balet je bio suviše „neprikladan“ za parisku publiku u vreme rata (izveden 1917) i naišao na izrazito neprijateljski prijem. Tom prilikom u pariskoj štampi Sati, Kokto i Pikaso bivaju obeleženi kao „Švabe“. Sati je bio zadovoljan što je sa svojim umetničkim prijateljima bio uključen u jedan umetnički skandal, laskalo mu je da misli da je bio centar kontroverze koja je podelila umetnički svet Pariza.

Poslednjih pet godina života za Satija su, na neki način, najburnije. Od tada on je sve više zauzet pozorištem, komponujući još dva baleta, koji su stvorili isto tako veliku gužvu kao oko „Parade“. U to vreme lansira svoju čuvenu „Muziku nameštaja“, kao i „Tri mala rastuća komada“ kojim ilustruje detinjstvo Rableovog Pantagruela. „Muzika nameštaja“ vodi poreklo iz rečenice Matisa koji je izjavio da „sanja o umetnosti bez ikakve teme koja odvraća pažnju, što se može uporediti sa foteljom“. Muzika pod ovim nazivom predstavljena je prilikom jedne izložbe slika u „Galerie Baubazanges“. Protiv kompozitorovih očekivanja, publika je ćutala dok je dok je muzika interpretirana, što je izazvalo veliku ljutnju Satija koji je išao unaokolo terajući ljude da razgovaraju i prave buku. Muzika koja se sastojala od fragmenata popularnih refrena koji su se ponavljali, kao „uzorak na tapetu“, i nije trebalo da na bilo koji način privlači pažnju.

Iako potpuno svestan svih pokreta koji su se odvijali u to vreme (kojima je možda nesvesno doprinosio kroz čitavu svoju karijeru), Sati nije pripadao ni jednom od njih. Ovim je na neki način bio nalik Pikasu i Stravinskom koji nikada nisu sebi dopustili da ih svrstavaju. Stoga nije ni čudno što su mu nakon „Merkura“ prišli njegovi prijatelji nadrealisti i pozvali ga da sarađuje sa njima. Satija, koji je tada imao 58 godina privukli su novina i nekonvencionalnost Pikabijinog scenarija za balet „Relache“ („Godišnji odmor“) i odlučio je da komponuje muziku za njega. Upravo kada je pomodna publika na toliko najavljivanu premijeru, zatekla je pozorište u mraku i zatvorena vrata. Na ulazu su bili plakati sa naslovom komada „Godišnji odmor“, što je izgledalo kao obaveštenje o razlogu zatvaranja pozorišta. Autori su time postigli svoj prvi uspeh, Ipak, tri dana kasnije, predstava je izvedena, svakako zabavna i groteskna, kao i obično u potpunosti različita od bilo čega ikada ranije viđenog na pariskoj pozornici.

Sati posle ovog više neće komponovati. Do tada do svoje smrti (1925), izuzev kratke turneje predavanja po Belgiji, više se nije pojavljivao u javnosti. Francuska tog vremena umorna od pesimizma, skepticizma, kritike i razočarenja od vojničkih poraza, nije mogla da podnese onu herojsku borbenost i gromko oduševljenje romantizma. Vreme u kojem je delovao Sati, svakako je zahtevalo prispitivanje dotadašnje umetnosti i nalaženje novog izraza kao odgovora na tadašnje društvene prilike. Preobražaj koji predvode simbolisti u poeziji i impresionisti u slikarstvu, nastavljaju, na svoj osoben način, kompozitori prvih godina 20. veka. U Satiju su ležale klice nove muzike, i dok je Debisi sumirao svoju sopstvenu epohu, Sati je predvideo narednu (kako je za sebe imao običaj da kaže: „Premda rođen kratkovid po sklonosti sam dalekovid“).

Izuzetna originalnost i visok stepen inventivnosti umetnika tog vremena nagovestili su ukuse i stilove koji će uslediti i ostaviti dubok trag kao epoha kojoj 20. vek do samog svog kraja nije pronašao dostojnog konkurenta.


Siniša I. Kovačević





Atorwithme 

https://atorwithme.blogspot.com/2018/11/erik-sati-belle-epoque-i-meuratno-doba.html



субота, 10. новембар 2018.

Filantropija i politika






Ana Mendeš: ovo je masa ljudi čiji mozak više ne odlučuje samostalno. Nalaze se u kapsuli, a ona je novi tip oružja na kojem će biti dovoljan samo jedan pritisak dugmeta da sve nestane u sekundi. stoga je tu reč ne samo o fizičkom nego i o psihičkom zarobljavanju.




Štokholmskim sindromom se naziva psihološki poremećaj pri kom talac saoseća,  pa čak i gaji neku iščašenu formu ljubavi i razumevanja prema svom otmičaru. Ova količina razumevanja nekad dovodi do toga da taoci posvećeno brane svoje otmičare i bore se za njihovu kasniju slobodu. Ovakva iracionalna osećanja nisu neobična, stvar je u tome da žrtve u traumatskim situacijama, kao što je otmica, pogrešno tumače to što ih otmičari ne maltretiraju kao čin dobrote i razumevanja. Na neki način oni u tim situacijama zaključuju da su sami krivi što su se tu našli i da svaki momenat u kojem ih neko od otmičara ne bije niti kinji zapravo čin milosrđa i ljubavi. ( izvor) 

  Obično zaključak ide na kraju teksta ali me moja nestrpljivost naterala da već na početku  iznesem lični,  zaključni stav o filantropiji. Možda posle ovog zaključka tekst gubi puni smisao, ipak uputno je čitati  ostatak jer  u njemu iznosim  razloge koji se me naveli na zaključak da smo u globali  taoci filantropa,  obzirom da isti sofisticirano revitalizuju sluganski mentalitet i autokolonijalnu logiku periferije, i to taoci  sa simptomima štokholmskog sindroma.  Taj sindrom je najupečatljiviji upravo kod zaposlenika kojekakvih institucija, organizacija i fondova filantropa i, što je najčudnije, njihova se ljubav prikazuje kao patriotska, nacionalna jer su, isti, ubeđeni da svojim angažmanom doprinose  prosperitetu zemlje, svim onim ciljevima koje njihove filantropske matice ističu tako transparentno i kojima se, teoretski ne bi ništa moglo zameriti, naprotiv.

     Šta se ustvari krije iza filantropije, koja kao što znamo u svom imenu nosi znak ljubavi, čovekoljublja? Bilo bi lepo i smirujuće kada bismo mogli sa stopostotnom verovatnošću poverovati u njene ciljeve. Nažalost u njoj se kriju mnoge suprotnosti. Da, paradoksalno je, a istinito da neoliberalizam, koji se snažno oslanja na filantropiju (kao supstitut socijalne države), maksimizirajući svoje osnovne ciljeve deluje suprotno. Naime, "nastojeći da se poveća rast kapital je konstantno u potrazi za rušenjem barijera i trošenjem resursa, bilo da je reč o radnicima (jeftinijim izvorima rada), prirodi ili društvu, ili tehnološkim rešenjima poput automatizacije i robotizacije, kao i pokušajem uspostavljana monopola i dominacije na tržištu (Lebowitz, Michael A. (2015) The Socialist Imperative. From Gotha to Now, str. 26.). " Ovo je samo jedna ali sasvim dovoljna  kritika upućena neoliberalizmu.

    Dakle, ova moja kratka zapažanja rezultat su odgovora na ( sebi postavljeno ) pitanje:  o kakvoj je to filantropiji reč koja u svom imenu nosi najhumanije ciljeve a u praksi  trasira put  nove kolonijalne perspektive.  Ekonomski teoretičari ( neoliberali) odgovorili bi mi odmah svojom  klasičnom tezom  da  od bogatstva jednog profitiraju i svi drugi ("trickle down ekonomija") i zaista, nije li filantropija na delu očit primer davanja  bogatih siromašnima!
    Kao što ne čitamo sitno ispisane delove uputstava, tako i pri dobijanju pomoći  ne vidimo  ili  namerno zanemarujemo ( štokholmski  sindrom )  celokupne okolnosti pod kojima se sredstva dobijaju, ne uzimamo u obzir na stotine uslova kojima se  datim novcima nabacuju lanci . 
     Ražalostiću mnoge kada otvoreno kažem da sam protiv fundamentalnih levičarskih principa, ali istovremeno ne mogu da se priklonim ni sličnim, neoliberalnim. Za otvoreno sam tržište, koliko je uopšte bitno šta ja mislim, za protok roba, kapitala...itd. ali se ne osećam prijatno kao taoc pa bilo ko je u poziciji otmičara.

Prelaz sa lokalne na svetsku scenu  

„Neverovatna je činjenica da su osnovni ekonomski problemi Evrope, koja gladuje i raspada se pred njihovim očima, bili jedino pitanje za koje četvorka nije pokazala interesovanje“, napisao je Kejns u Ekonomskim posledicama mira, ( 1919 )  misleći na kvartet nacionalnih lidera koji su sklopili Versajski ugovor.(1)
      Stvar i nije tako neverovatna ako se uzme u obzir da je reč o vremenu u kom su države vodile svoje ekonomske politike suzdržavajući se od poteza van svojih granica.  Van granica  je nesmetano funkcionisao privatni biznis a ekonomske krize između dva rata smenjivale su se jedna za drugom., prelazeći te iste granice.  Upravo je žestoka ekonomska kriza dovela do ratnih strahota i to je, između ostalog, navelo saveznike u drugom ratu  da osim političkih i pravnih posleratnih pitanja na sto postave i ekonomiju. Tom pitanju su već tokom rata posvetili pažnju vodeći britanski i američki ekonomisti, pomenuti Kejns i H. Vajt. Po nekim pitanjima, položaji Amerikanaca i Engleskog su se podudarali, a u nekim su iskazane principijelne razlike.

  1944. godine, u Breton Vudsu, održala se poznata konferencija na kojoj se odlučivalo o budućem ekonomskom i finansijskom svetskom sistemu. Cilj je bio da se osigura stabilnost novca kako bi se pomoglo svim stranama da izgrade svoju finansijsku infrastrukturu, to jest da se kreditiranjem pomognu veliki projekti strukturalne rekonstrukcije i razvoja, izgradnje autocesta, mostova, energentskih postrojenja, poljoprivrede i slično. Ovo je trebala biti baza koja bi osigurala preko potrebnu stabilnost posleratnoga razdoblja bez opasnosti od neočekivanih finansijskih potresa ili kriza.
     Na prvom mestu za pomoć nalazila se razrušena Evropa, a iza nje zemlje u razvoju koje su trebale biti kreditirane za potrebe obrazovanja, zdravlja, infrastrukture, komunikacija i za mnoge druge svrhe.  Evropa je vrlo brzo potpala pod posebani Marshallov plan vredan 41,3 milijarde dolara s početkom u 1947. godini., preostale su zemlje u razvoju.

      Da li se u to vreme potpuno razumelo da se na tom skupu ustvari rešava sudbina budućeg sveta?
Prva posledica sporazuma bila je prenošenje dela finansijske suverenosti pojedinih zemalja članica na novoosnovane međunarodne financijske institucije  Svetsku bankau i MMF. To su ujedno   prve institucije koje su trebale  da realizuju ideje Bretton Woodskog sporazuma, odnosno prve međunarodne filantropske institucije. 

Službeni kanali pomoći  

      Politika, pružanja i nadzora pomoći na svetskom nivou danas se odvija se preko čitave mreže  međunarodnimh organizacija.  Pored pomenute Svetske banke i MMF tu su i Ujedinjene nacije, OECD 1 (    Evropska Unija, to jest  njene države članice najveći su donatori službene razvojne pomoći (ODA). One prosećno osiguravaju pomoć u visini  50 % ukupne svetske službene razvojne pomoći ) G8 i G20, ....Zapravo  finansijska pomoć  je zamišljena kao pomoć ekonomski stabilnih država državama u razvoju i to  bilateralno, kada jedna država direktno donira novac drugoj ili multilateralno, kada donor sredstva daje međunarodnim organizacijuama koje  tu pomoć distribuiraju do zemalja u razvoju. Trenutni odnos ovih vrsta pomoći je 70% bilateralna i 30% multilateralna.
Visina sredstava koje se namenjuju u te svrhe određuju same države pojedinačno, odnosno u međunardonim organizacijama se zajedno dogovara procenat izdvajanja. 1970 godine, npr.  članice OECD-a su usvojile dogovor kojim se odredila visina izdvajanja sredstava za pomoć siromašnim zemljama u visini  0,7% bruto nacionalnog dohotka (BND).  Međutim, prema jednoj analizi ,  izglasani postotci i cifre u praksi  nisu ispoštovane.  NPR. Amerika je 2007 godine izdvojila 21,79 milijardi dolara ( a npr. Nemačka, 12,29 dolara) i  po tom apsolutnom iznosu reklo bi se da je Amerika izdvojila najviše, međutim, gledajući u procentima, u odnosu na BND Amerika je te godine bila na pretposlednjem mestu sa samo 0,16% u odnosu na npr. Norvešku koja je izdovila 0,95%.

    Da podsetim na činjenicu  da je nakon Bretton Woodskog sporazuma svetska ekonomija doživela snažan razvoj ( do prelaza iz 60-tih u 70-te ). Prema nekim autorima, to je jedan od najbržih i najsnažnijih razvoja u celoj istoriji. Međutim, zemlje u razvoju, dakle one koje su bile obuhvaćene programom finansijske pomoći, ostale su na periferiji.
    Kada se uzmu u obzir ukupne sume izdvojene za ovu namenu stiče se utisak da mrežom svetskih organizacija kola neverovatna količina novca pa se, logično, postavlja pitanje zašto su efekti bili mali .  Primera radi  Nakon 50 godina i uloženih 2,3 biliona dolara na razvoj, Afrika, u kojoj je bio najveći udeo siromašnih u ukupno populaciji još uvek je siromašna. Prema nekim podacima procenat nepismenih je danas niži u odnosu na 80 godine, smrtnost velika i sl.

:pod kojim se uslovima određuje kome novac ide, kom projektu, kojoj instituciji, organizaciji, pojedincu, da li je isti utrošen namenski za šta je predviđen, da li se finansirani projekat pokazao uspešnim, u kojoj je meri doprineo rešavanju određenog problema, itd. itd.








podaci od 2005- 2010



Ovakav ishod najčešće se tumači činjenicom da je  pola afričkih zemalja pod režimskom vlašću, da  pomoć po sebi  bez neophodnih političkih i ekonomskih zahvata ( slobodnog tržišta) ne može da ima željene efekte. Dakle odgovornost za ovakvo stanje pripisuje se najvećim  delom  samim afričkim zemljama,  to jest činjenici  da  finansijska pomoć nije dovoljan uslov za prosperitetan razvoj siromašnih zemalja.Ali, osim što nije fer, prebacivanje krivice na žrtve nimalo ne doprinosi rešavanju problema. Ne smemo zaboraviti da je Zapad taj koji je podupirao i još uvek podupire mnoge od tih režima,   da je većina zemalja i dalje u neokolonijalnom odnosu, da se  afričke države i elite vode se zapadnjačim i sopstvenim interesima a pomoć usmerena na razvoj ide obično u ruke vladara i fondove birokratskog aparata .

Nadalje, pitanje je  :pod kojim se uslovima određivala pomoć i kolika,  koji su projekti obuhvaćeni, ko su bili nosioci ( državne-private institucije, organizacije, pojedinci), da li je pomoć utrošena namenski za šta je predviđena, da li se finansirani projekat pokazao uspešnim, u kojoj je meri doprineo rešavanju određenog problema, itd. itd.

Evidentno je da su finansijke pomoći bile neka vrsta političke podrške i upravo ta politička strana pomoći je nekada bila presudnija od samog iznosa, mada se sve ove institucije smatraju apolitičnim.     Procedura donošenja odluka o dodeli sredstava  bazirana je na ekonomskoj i političkoj snazi pojedinih država- članica po sistemu  veća prava u odluci imaju ekonomski moćnije zemlje, one koje su i nosioci najvećeg finansijskog dela pomoći. Upravo su se one koristile pomoć kao instrument vanjske politike. Joseph Stiglitz, je novembra 1999. podneo ostavku na mesto glavnog ekonomiste Svetske banke kako bi mogao javno da kritikuje njenu i politiku i MMF-a.
U jednom kritičkom osvrtu na Evropsku Uniju od spominje i politiku Svetske banke i MMF-a : "Uprkos brojnim novim činjenicama koje govore drugačije, njegovi zagovornici insistiraju na starim stavovima sa toliko samouverenosti da se njihova vera s pravom može opisati kao ideologija. Slične ideje koje su MMF i Svetska banka nametali čitavom svetu imale su za rezultat izgubljenih četvrt veka u Africi, izgubljenu deceniju u Južnoj Americi i tranziciju u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi čiji su rezultati bili, najblaže rečeno, razočaravajući."
U jednom intervjuu, on govori o stručnom nivou zaposlenih u ovim isntitucijama :"Oni veruju da su pametniji, obrazovaniji i manje politizovani od ekonomista u zemljama u koje odlaze. Zapravo je obrnuto, stručnjaci MMF-a su uglavnom trećerazredni studenti elitnih fakulteta. Verujte mi, predavao sam na Oksfordu, Stanfordu, Jeilu, Prinstonu, ni MIT-u ni MMF-u nikada nije uspelo da angažuje najbolje studente."

Da citiram njegov tekst o tajnim dokumentima ovih institucija
kojima planiraju i hladnokrvno izazivaju socijalne nemire
u mnogim siromašnim i tranzicijskim zemljama širom sveta koje


Četiri koraka do prokletstva

Perfidno smišljeni scenarij je sledeći: Prvo se snimi i detaljno
analizira privrednoo i kadrovsko stanje svake države koja zatraži
finansijsku pomoć za svoj razvitak ili opstanak. Nakon toga Svetska
banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje istovetan
tipizirani program koji sadrži četiri obavezna koraka.
Prvi korak - privatizacija
Prvo što vlada zemlje-žrtve treba neodložno provesti je privatizacija
privrede, a posebno velikih javnih i ključnih industrijskih
preduzeća koja čine osnovu privrede. Umesto da se argumentovano
usprotive zahtevu za brzopletu prodaju javnih preduzeća, mnogi su
političari požurili u radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne
industrije i vodoprivrede kao državni imperativ. Da bi ućutkali
trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka s teškim
dalekosežnim posledicama, oni se pozivaju na imperativne zahteve
Svetske banke za obnovu i razvoj. "Možete videti kako im se rašire
oči na mogućnost dobivanja provizije ako se u proceni vrednosti
imovine velikih javnih preduzeća i ključnih industrijskih preduzeća
skine koja milijarda ili barem nekoliko stotina miliona dolara" -
kaže profesor Stiglitz.

Drugi korak - liberalizacija

Nakon kampanjski provedene privatizacije obavezno sledi donošenje
zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala. Taj potez,
teorijski gledano, omogućuje investicijskom kapitalu nesmetan ulazak i
izlazak iz zemlje. Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u zemlju-žrtvu,
ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći deo raspoloživog
kapitala na "zakonit" način nesmetano izlazi iz zemlje. Taj proces
izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom "krug vrućeg
novca". Novac ili, tačnije rečeno pljačkaški kapital, ulazi u
zemlju-žrtvu prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a
zatim poput plašljive divljači, beži glavom bez obzira već na prvi
znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu
sigurnost. U tom paničnom begu kapitala državne rezerve mogu
"presušiti" za samo nekoliko dana. Nakon takvog vešto insceniranog
bega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje-žrtve da odmah
drastično poveća kamatne stope na 30, 50 ili čak 80% kako bi velike
svetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala.
"Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, jeste
predvidljiv" - kaže profesor Stiglitz. Astronomske kamatne stope,
dakako, brzo privuku odbegli kapital, dok s druge strane, one sistematski
razaraju industrijsku prizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu
riznicu zemlje-žrtve.

Treći korak - tržišno određivanje cena

Tada MMF zemlju-žrtvu koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći
korak - takozvano "tržišno određivanje cena". To je lep izraz za
dramatično dizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih
usluga. To, dakako, ne vredi za cenu rada (plate) i penzije. Time
se, u prvom redu, drastično ruši već ionako nizak životni standard
stanovništva te osetno podižu poslovni troškovi u već dobrano
posustaloj privredi. Ubrzo nakon toga, prema već dobro uigranom
scenariju, sledi završni četvrti korak.

Četvrti korak - MMF-ov zahtev

Tim zahtevom je zemlja-žrtva doslovce bačena "na kolena" i "de
facto" se nalazi pred posvemašnjim privrednim uništenjem. U tim
dramatičnim okolnostima MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači
i poslednje kapi krvi. Programirano pojačava "vatru" i podiže
socijalnu temperaturu dok napokon celi kotao ne eksplodira. Time je
otvoreno samo predvorje pakla. Eklatantan primer za to je Indonezija
1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za
siromašno stanovništvo, nakon čega su posvuda buknuli žestoki protesti i
nemiri.

U tom pogledu je takođe poučan primer Bolivije u kojoj su prošle
godine izbili veliki nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode.
Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi zahtevi, kao
svojevrstan znak uzbune, uzrokuju novi masovni beg kapitala iz
zemlje-žrtve, a neretko dovode i do stečaja vlade. Taj posvemašnji
državni palež ima i svoju svetlu stranu - dakako, samo za
bezobzirne strane vlasnike kapitala. U takvoj bezizlaznoj situaciji
oni mogu po smešnim cenama otkupiti preostalu imovinu zemlje-žrtve
u paničnoj rasprodaji. Po tom perfidnom obrascu već je u poslednjim
decenijama u Trećem svetu stvoreno mnogo zemalja-gubitnica. Pri
tome su jedini pobednici uvek bile moćne zapadne banke koje u
bezdušnom lovu za kapitalom ni pred čim ne prezaju.

Prema profesoru Stiglitzu u planovima MMF-a i Svetske banke za obnovu
i razvoj ponajviše zabrinjavaju dve bitne stvari
Da se planovi stvaraju u tajnosti i da ih uvek vodi apsolutistička
ideologija kojoj je strana svaka humanost i altruizam. Uz to, oni
nikada nisu otvoreni za stručnu raspravu i primedbe, te su tako
razrađeni da programirano urušavaju demokratiju u zemlji koja ih
nekritički primenjuje.

Da nisu uspešni!
Postoji li zemlja koja je izbegla ovakvu nesrećnu sudbinu? "Da" -
kaže profesor Stiglitz: "Bocvana!" Njihov trik? "Odlučno su rekli
managerima MMF-a i Svetske banke: Go home!

Članak je izvorno objavljen u "The Observeru", 29 aprila 2001.


To je dakle službena  "filantropija"  pod lupom.

Nešto slično se dešava i sa civilnim filantropskim institucijama.  Pokazalo se da one  ne deluju kao čist altruistički mehanizam, već kao mehanizam za stvaranje tržišta za industrijalizovane zemlje, za uticaj na političke sisteme tih zemalja, njihovu kulturu i sl. Sve pred filantrofiju stavlja destruktivni predznak.



Civilno društvo 

ključni je partner službenih donatora


Stavovi o filantropiji se raziluju od zemlje do zemlje, od čoveka do čoveka.  Npr. u pojedinim delovima  Evrope  preovladava mišljenje da siromašne zemlje imaju pravo na pomoć (Norveška, Švedska, Luxembur, Danska i Holandija ), Amerika tu vrstu pomoći posmatra kao pomoć bližnjima, zbog čega se insistira da tu pomoć daju pre svega vandržavne organizacije, institucije ( neprofitne ) i građani. Otuda u Americi ogroman broj udruženja blizo 70 000. U taj broj ulaze finansiranje raznih istraživačkih projekata od čega se manji deo odnosi na finansiranje izvan granica Amerike.
Putem ovih fondova u Americi se  izdvaja  skoro jedan ipo put više od državnog izdvajanja ( Hudson Institu, 2009a, )

Dakle zemlje u razvoju dobijaju mnogo više sredstava preko partikularnih kanala nego državnih. Filantropija je  dobra volja tržišno sposobnih da ostvareni profit podele, daruju..naravno jednim delom.  Iznos koji izdvaja Bill i Melinda Gates Foundation je veći od finansijske pomoći pojedinih državnih donora. To daje jednu sasvim novu notu pomoći . Što je ime neprofitnih organizacija poznatije veća je mogućnost njenog upliva na budućnosrt realizacije projekta ( Ford, Hewlett, Packard, Rockefeller, Gates, Mellon, Kellogg, Mott Foundations, Open Society Institute, Rockefeller Brothers Fund, Carnegie Corporation….) Imajući na umu da su u pitanju imena sa vrha liste bogatih jasno je da ti fondovi imaju veći odjek.

Sume filantropa pojedinaca  su veća i neposrednije  vezana  za ekonomsku logiku. Filantropija je deo kapitalističkog sistema jer se jedan deo kapitala, kao što je već rečeno, ovim mehanizmom dalje investira. Ta investicija je obično usmerena na rešavanje nekih društvenih problema,  “ crnih  tačaka” u društvu kojima društvo ne poklanja dovoljno pažnje. Bill Gates je npr. usmerio svoju fondaciju na borbu protiv bolesti (aids, malaria, tbc en polio) obzirom  da farmaceutska industrija nije voljna da proizvode neke lekove za niže cene u zemljama u razvoju jer ne mogu osigurati profit.

Njegov zadnji prilog je projekat toalet budućnosti na čijem je istraživanju i konstrukciju potrošeno sedam godina i 200 miliona dolara.




Bill Gates futuristički toalet ( promocija početkom novembra )
„Mala količina izmeta može da sadrži 200 biliona ćelija rotavirusa, 20 milijardi šigela bakterija i 100.000 jaja parazitskih crva“, rekao je Gejts.

( Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 2,3 milijarde ljudi još nema pristup osnovnim sanitarnim sredstvima.Unicef procenjuje da oko 480.000 dece mlađe od pet godina umre svake godine od dijareje najviše u južnoj Aziji i subsaharskoj Africi.) 


Filantropija- ideologija. politika 

Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih. „Neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti. ( The Guardian )   Začetnikom idelje neoliberalizma smatra se Hajek. "Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturisanja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim.
To je ono- piše Guardian- što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam". Neoliberalizam zahteva da država ne remeti prirodne tokove tržišta.


     Filantropija se dobro slaže sa neoliberalnom koncepcijom po kojoj država treba da ima što manje upliva u zajedničkom životu. Ispada da je ona perfektan mehanizam za sprovođenje neoliberalnih ideja pojedinaca. Neki tumači američkog sistema objašnjavaju da kapitalizam leži koliko na kreaciji bogatstva kroz preduzetništvo toliko i na rekonstrukciji tog bogatstva putem filantropije. I tu počinje priča o filantropiji kao ideologiji.

Filantropi su mišljenja da oni društvu vraćaju deo sredstava koji nadalje ima pozitivan uticaj na budući ekonomski razvoj. Tako se, po njima, stvara najoptimalniji ekonomski ciklus preduzetništvo- filantropija.
  Pojedini teoretičari koji prate filantropiju već uočavaju razlike među filnatropima. dNajčešće ih dele generacijski. Matthew Bishop i Michael Green su stvorili ime za noviju filantopsku struju, ‘filantrokapitalisti’, Brainard & LaFleur su joj dali ime ‘ venture filantropija ‘ itd.
  Oni koji vide razliku smatraju da su starije generacije imale na umu efekte ulaganja na ekonomskom planu, noviji se sve više usmeravaju na socijalnu stranu. Soroš je to iskazao na ovaj način: “in social entrepreneurship, profit is not a motive, it is a means to an end.”To znači da ovi filantropi jasno i glasno ukazuju da je njihov cilj da trasformišu društvo, dakle politički. 

Novi cilj filantropa, dakle filantropa nove generacije, je promena društvenog-ekonomskog sistema. Filantropi tako manje ili više transparentno oblače političku košulju. Da bi to uspeli oni uspostavljaju veze sa vladama, nevladinim organizacijama i kompanijama. Sve njih oni žele zainteresovati za sopstvenu ideju preobražaja…društva, i svi žele da budu aktivno uključeni u process. Filantropija nije deo njihovog luksuznog zivota, hir, ona postaje deo suštine njihovog života. Kao "profesionalni" trgovci oni traže rezultate, odgovornost, efektivnost.
Tzv. venture filantropija se se fokusira na izgradnju operativnih kapaciteta i dugoročnau održivost preduzeća, a ne na finansiranje pojedinih programa ili projekatea. Venture filantropi pomoć ne daju samo u novcu, već i stručnim službama u pogledu strateškog planiranja, marketinga i komunikacija, vođenja personalnih poslova, načina na koji se uklopiti u mrežu i pronaći potencijalne finansijere. Oni povezuju mnogo bliže preduzetništvo- kompanije i filantropiju što u filantropiju unosi elemenat profita. Oni kompanijie osposobljavaju da ostvare dobitak, da se uvrste u red bogatih. Oni ne daju, oni konkretno investiraju. Getes u tom smislu govori uo kreativnom kapitalizmu: "We have to find a way to make the aspects of capitalism that serve wealthier people serve poorer people as well."Primetno je da se većina tih projekatia vezuje za nauku i tehnološke inovacije.Tipičan primer je npr.RED kampanja pevača Bono. Tipično je i njegovo tipično, levičarsko humanističko objašnjenje zašto pomaže :” pomažem humanitarnim projektima zato što verujem da imam više novca nego što zaslužujem”., iza kog se ipak krije biznis . Armani, Gap, Hallmark prodaju produkte RED-a I jedan deo profita doniraju u borbu protiv AIDS-a. Zapravo RED skupljene pare, stotine miliona dolara prebacuje Global Fund to Fight AIDS, organizacijama u borbi protiv tuberkuloze i malarije putem kojih je 1,6 miliona ljudi testiralo na AIDS, i milioni dobili lekove protiv ovih bolesti.
Ima li iko od nas jedan jedini razlog da stavi negativan predznak ispred ovih humanih akcija?


Резултат слика за Soros


SOROŠ

Soroš pripada filantrokapitalistima. Da dodam, ovi filantropi gaje uverenje da su njihova iskustva iz biznisa, to jest metode u preduzetništvu superiornije od ostalih metoda koje se primenjuju u javnom sektoru i civilnom društvu. Po Sorošu, istorijski period od 70 godina pa do danas, period u kom je propao SSSR, u kom su se razbile granice država i otvorio put razmeni roba, usluga, trgovine je potvrda njegove teze. Za njega je taj period empirijski dokaz superiornosti tržišnih zakona pa time i nužnosti organizacije društva po tom principu. Ideja filantropa je, vidimo, da socijalne promene postanu “ posao” kao i svaki drugi. Nije li to osnovna ideja neoliberalizma- potpuna sloboda tržišta.

Koje su to prednosti na koje ukazuju ovi filantropi i da li je reč samo o zapaljivoj retorici ili efektivnoj praksi?

Interesantno je da za razliku od Soroša i ostalih filantropa, koji na ovaj ili onaj način daju na znanje da su nihovi ciljevi politički, predstavnici njihovih organizacija, fondova, odriču političnost. One čak insistiraju na svojoj apolitičnosti.

naravno da odnos filantropije i politike nije sporan, sporne su upravo njihove njihove političke aspiracije. Pitanje je da li je filantrop taj koji odlučuje kakve su promene potrebne određenom društvu i, dalje, da li su njegove organizacije te koje trebaju biti poluga istih pogotovo ako se iuzme u obzir da one deluju slobodno, bez kontrole.istina je, nažalost da se državi i birokratskom aparatu i njenim pojedincima može pripisati isto i to je onaj ključni problem koji državi poduzima legimitet.


Filantropiji se mora priznati doprinos u pogledu proširenja puteva ka korisnim tehnologijama, ona je takođe važna u jačanju kapaciteta civilnog društva, ali socijalna transformacija, jer oni imaju na umu ipak to, zahteva mnogo više od te dve stvari, ona zadire u mnogo kompleksnije pore društva, duboko ukorenjene, što će reći da filantropi mogu nabaviti lekove za malariju, tuberkulozu, možda čak i AIDS, ali kako će se boriti protiv pohlepe, straha, rasizma, siromaštva, nejednakosti, nasilja, korupcija, lošeg upravljanja, zaostataka lošeg u tradicijama i sl. Ti problemi ne mogu biti spakovani u kutije, poslati, prodati. Niko nije protiv dobrih ideja, jeste protiv dominacije kapitala, malog kruga moćnika pa ma kako oni delomično išli u korist jednog dela manjine. Pišem i bojim se skretanja ka levičarenju.

Šta je bilo odlučujuće u Soroševom stavu o preslici tržišnih mehanizama na društvo.

“Where I have modified my stance is with regard to social entrepreneurship. I used to be negative toward it because of my innate aversion to mixing business with philanthropy. Experience has taught me that I was wrong. As a philanthropist, I saw a number of successful social enterprises, and I became engaged in some of them. […] I have come around to thinking that entrepreneurial creativity could achieve what bureaucratic processes cannot.”

Bila su presudna njegova iskustva. Ako bi se išlo za tim rezultatima moglo bi se reći da je Soroš poznaje metode uspešnosti i da bi im trebalo posvetiti pažnju, jer, konačno, Soroš je izgradio carstvo. To svoje iskustvo Soroš je sažeeo u teoriju, teoriju o refleksivnosti. Ona je novina i o njoj se uveliko diskutuje. Tu teoriju Soroš bazira na kritici starih ekonomskih načela, smatrajući ih prosvetiteljskim čedom koje je napravljeno po uzoru na prirodne nauke. Njega je, kaže on, “aktivistička crta njegovog karaktera, naime to da je mnogo više bio zainteresovan za realni svet nego za apstraktne logičke modele, vodila ka odbacivanju stare ekonomije” koja je, po njemu, puka logička apstrakcija koja vredi za uski krug ekonomista. U realnosti stvari funkcionišu drugačije nego u toj teoriji.

Ovu teoriju, kao i čitav Sorošev teoretski paket, neophodno je posebno proučiti.

Evo kako Soroš odnos ekonomije i politike.

“ s obzirom da se tržište ne može samoodržavati,( što je suprotno neoliberalizmu ) potrebno da se proklamuje, kao zajednički cilj, njegovo održavanje političkim sredstvima. Soroš ovde ne propagira ukidanje tržišta, već samo redukuje njegovu funkciju. Umesto da verifikuje alokaciju i obezbeđuje stabilnost, tržište treba da se ograniči samo na prvu funkciju: da obezbeđuje efikasan mehanizam za procenu odluka tržišnih igrača. Funkciju održavanja sistema treba da obezbedi politička sfera. Podela rada između tržišta i politike je jasna: tržišta vode društvenu reprodukciju sa ciljem da obezbede maksimalizaciju profita, kontrolne institucije nadgledaju tržište s ciljem da spreče isuviše velike oscilacije koje bi mogle ugroziti tržište kao sistem. Soroš se zalaže za jedan "sofisticiran" međuodnos između tržišta i kontrole, gde kontrolori ne
bi imali zadatak da regulišu tržište i instaliraju neku vrstu planske ekonomije, već da nadgledaju potencijalne nezdrave tendencije i trude se da spreče hipertrofirani rast.”
Nije šija već vrat.

Ekonomisti sumnjaju u korisnost Soroševe filozofije. “How could a financier who has made billions16 claim to follow a philosophic system?” (Sennet, geciteerd in: Bryant, 2002, p. 114). Soroš je sam priznao “"I knew it was important to me emotionally, but I was uncertain about the objective value
of the theory for others. "
Konkretni Sorođevi politički potezi su još jasniji. On ne samo da teoretski smatra da se moraju pronaći načini da se poboljšaju politički i društveni uslovi u pojedinim zemljama ( u tom kontekstu kao formu spominje ootvoreno društvo) već usposatvlja transfer sredstava ka siromašnim zemljama, ( sa nedemokratskim sistemima ) kako globalno finansijsko tržište ne bi stvorilo neujednačen teren između centra i periferije međunarodnog finansijskog sistema. Soroš je svestan da njegova levičarska politika ne bi mogla da reši sve probleme ovog sveta, ali veruje da postoji šansa da se internacionalna pomoć učini efikasnijom. Otuda njegova ideja o otvorenom društvu, terminu koga je prvi upotrebio filozof Henri Brgson 1932 godine a njegovu modernu varijantu je većim delom utvrdio Karl Popper, ‘The Open Society and Its Enemies’.
Soroševa vizija otvorenog društva je demokratski system I slobodno tržište.

Na primeru Soroša vidimo kako moć na jednom planu ppovlači želju za moći na ostalim planovima. Soroš, između ostalog, očito želi da bude viđen i kao filozof i ekonomista, a ne samo kao spekulant. Novac i finansijski uspeh su mu omogućili da prenese svoje teoretske misli jer, kako je jednom izjavio “ niko ne sluša jednog siromašnog Jevreja “.


Da završimo sa onim sa čim smo krenuli.

....sami psiholozi i psihijatri kažu da Stokholmski sindrom nije vezan samo za situaciju otmičara i taoca, iako je najpoznatiji. On se može pojaviti u situacijama kao što je nasilje u porodici, u kojem žena krivi sebe za sve i smatra da zaslužuje svake batine koje dobije, a kada ih ne dobije, smatra da je počašćena, i da joj je iskazana ljubav. Kako je moguće da ljudi budu ovako iščašeni? Nauka smatra da je odgovor u moćima našeg uma da se adaptira, da se prilagodi na svaku moguću situaciju. Tako žrtve nasilja ili kako ovaj primjer kaže, otmice, počinju da prihvataju svoju situaciju kao sasvim normalnu i prirodnu zato što ne vide izlaz iz nje, te njihov um, da ne bi potpuno pao u očaj i depresiju (koja bi dovela do samoubistva), dakle iz čiste želje za samoodržanjem, počinje da smanjuje svoje „potrebe“, odnosno aktove ne-nasilja od strane nasilnika smatra dobrim delima, a aktove nasilja, nečim normalnim i uobičajenim.

Praksa nam navodi da se Stokholmski sindrom može naći i u ekonomiji, i u politici, te da ima raznih pojedinačnih primera, ali definitivno ne navodi primer masovne traume, tj. situacije u kojima populacija čitave jedne države pati od tog poremećaja.






::::::::::::::::::::::::::::::

OECD - Organizacija za ekonomsku suaradnju i razvoj je međunarodna ekonomska organizacija osnovana 1961. godine. Nastala je kao naslednik Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (eng. Organization for European Economic Cooperation ili OEEC) nastalu 1948. u sklopu Marshallovog plana s ciljem rekonstrukcije evropske privrede razorene u Drugom svetskom ratu.Kasnije je njeno članstvo prošireno zemljama van Evrope.
OECD je konsultantska organizacija, bez snage obavezivanja bilo koje od svojih članica. Sedište OECD-a nalazi se u Parizu.
U najnovijim smernicama ove organizacije stoji da zemlje, članice raspravljaju o ekonomskim, socijalnim i ekološkim izazovima globalizacije te da pružaju pomoć vladama da odgovore na nova kretanja i zabrinutosti, kao što su korporativno upravljanje, informatička ekonomija i izazovi sve starije populacije. Organizacija pruža okruženje u kojem vlade mogu upoređivati iskustva u politikama, tražiti odgovore na zajedničke probleme, utvrditi dobre prakse i raditi na koordinaciji domaćih i međunarodnih politika.

ODA Organizacija društvenog aktivizma je dobrovoljno, nezavisno, nevladino, neprofitno, udruženje građana ( zaštitea i promovisanjae ljudskih i manjinskih prava, informisanjae, socijalna zaštitea i borba protiv korupcije.)

DAC2 Odbor za razvojnu pomoć pri OECD-u ima 30 članica : Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Češka Republika, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Irska, Italija, Japan, Koreja, Luksemburg, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Poljska, Portugal, Slovačka Republika, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Velika Britanija i SAD. Komisija Evropskih zajednica učestvuje u radu OECD-a.

субота, 03. новембар 2018.

Muzika u poeziji







Borodin - Charles Bukowski

Kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.
kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije
spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...

___________________________

Zbignjev Herbert, Betoven

Iz zbirke ''Izveštaj iz opsednutog grada''

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate


Preveo sa poljskog Petar Vujičić

Gradac,
časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 39-40,
priredio Raša Livada

_____________________________

Federiko Garcia Lorka

GITARA

Počinje tužaljka gitare
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš je ušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.

_____________________

Andrej Voznesenski


Tišine, želim tišine! Da mi to nisu nervi oprljeni? Tišine...
Zvuci su, kanda, isključeni.
 Obrve si osenčila, kako to da protumačim?
 Svoje mišljenje neću da izgovorim.Tišine.
 Zvuk se javlja posle svetlosti.Suviše često smo zabezeknuti.
 Sadašnjost nema pravog imena.Treba živeti bojom,čulima.
I koža spada u živa bića,sa utiscima,glasovima.
Za nju je dodir sa zvucima muzike što i za sluh slavuja pevanje.

_______________________

Žak Prever

POSETA MUZEJU


U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu moćićete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma


Ali iznad sale Izgubljenih dobročinstava,
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene,
od sreće nikad ne zaboravljane..


I muzika njegovog cirkusa
okretaće svoju izlizanu ploču,
oslabljenu ali oduševljenu,
i ploča će se okretati
kao mesec krvavi i ožalošćeni,
očarani, oživljeni, nasmejani, obasjani
zadivljeni i zadivljujući..


I biće to muzika naroda ptica
muzika ptica naroda..
Posetioci slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum, već predajte joj se sasvim


Ona će vam se spokojno isplatiti jednog lepog dana
ili nekog drugog dana ta muzika naroda ptica ljubavi.
____________________

Rabindranath Tagora

Za  svoje pesme Tagora je komponovao muziku ili je na muziku pisao stihove

Muzika je za Tagoru najčistija forma umjetnosti – najneposredniji izraz ljepote. I sam Stvoritelj je muzički instrument kosmosa; kad je muzičar u skladu s njim, rađa se pjesma čije su vibracije svakom razumljive. U zvuku izraz nalazi najmanji otpor i ima slobodu koja nije pretovarena bremenom činjenica i misli. U zvuku izraz ima snagu probuditi u nama intenzivno osjećanje stvarnosti; izgleda da nas vodi u dušu stvari i daje nam osjetiti dah nadahnuća koji istječe iz uzvišene stvaralačke radosti. Riječi, za Tagoru, trebaju slikati i pjevati, a kad to ne čine, onda su nemoćne, ili nedovoljne.
Ukoliko više shvaćamo harmoniju prirode, isticao je Tagora, utoliko naš život više učestvuje u radosti stvaranja i utoliko je istinitiji, univerzalniji izraz u našoj umjetnosti.
„Svaki njegov stih bio je lotosova latica mira, mangov mirisni cvijet koji puni nosnice čovječanstva aromom nove ljudske vjere.“ (R. Josimović)

"Moje pesme su pena koja plovi,
one nisu vezane za mesto rođenja.
Nemaju korena – samo lišće – samo cvetove,
one piju veliku svetlost i plešu po talasima.
Ne poznaju luku, nemaju žetve."


 "U tvojoj dvorani pevači su mnogi, i u sve se vreme
onde pesma čuje. No priprosta himna ovoga neveže
dirnula je tvoje srce. Jedan mali žalostivi zvuk
pomešao se s velikom muzikom sveta; I s nagradnim
cvetom sišao si i zastao pred vratima moje kolibice.“

"Kad mi narediš da pevam, od ponosa bi
da pukne srce moje; zagledam ti lice, a na oči naviru mi suze.
Sva oporost i nesklad mog života topi se u slatkom blagoglasu –
a moje počitanje širi krila poput vedre ptice u letu prekomorskom.
Ja znam da te raduje moj pev. Ja znam da samo kao pevač
stupam pred lice Tvoje …“


Kad mi narediš da pevam, od ponosa bi
da pukne srce moje zagledam ti lice, a na oči naviru mi suze.
Sva oporost i nesklad mog života topi se u slatkom blagoglasju
a moje počitanje širi krila poput vedre ptice u letu prekomorskom.

Ja znam da te raduje moj pev. Ja znam da samo kao pevač
istupam pred lice Tvoje …

Moje pesme su pena koja plovi,
one nisu vezane za esto rođenja.

Nemaju korena – samo lišće – samo cvetove,
one piju veliku svetlost i plešu po valovima.

Ne poznaju luku, nemaju žetve …
U tvojoj dvorani pevači su mnogi, i u sve se vreme
onde pesma čuje. No priprosta himna ovoga ne veže.

Bob Dilan

Vizije hrišćanske apokalipse

“Chimes of Freedom”

Divlji krik nas doziva kroz tamu ispunjenu bubnjevima
Iz neba se prolama pesma na zanemele ljude
Vetar raznosi zvonjavu crkvenih zvona
Čuju se samo zvona munja i gromova
Ona zvone za blažene i krotk
Ona zvone za čuvare bistroga uma
Za nepotkupljive proroke ovoga dana
Kada su zazvonila zvona istinske slobode


Thru the mad mystic hammering of the wild ripping hail
The sky cracked its poems in naked wonder
That the clanging of the church bells blew far into the breeze
Leaving only the bells of lightning and its thunder
Striking for the gentle, striking for the kind,
Striking for the guardians and protectors of the mind
An’ the unpawned painter behind beyond his rightful time
An’ we gazed upon the chimes of freedom flashing.

“Lay Down Your Weary Tune”


Zvuci jutra najavljuju sunce
Noć se povlač
Jutarnji vetar zviždi
Naspram bubnjeva zore

Okean se nadima kao orgulj
Morske trave pletu svoje niti
Talasi se obrušavaju kao timpani
Na stenje i peščane dine

Stojim sam pod nebom
I uskovitlanim oblacima
Kiša pljušti kao trubač u zanosu
Koji ne čuje aplauz publike


Struck by sounds before the sun,
I knew the night had gone,
The morning breeze like a bugle blew
Against the drums of dawn.

The ocean wild like an organ played
The seaweed’s wove its strands,
The crashin waves like cymbals clashed
Against the rocks and sands.

I stood unwound beneath the skies
And clouds unbound by laws,
The cryin’ rain like a trumpet sang
And asked for no applause.


Frank Davey

Preveo Milan Vukomanović



______________________

William Shakespeare 

Soneti tamnoj dami



128

Dok, muziko moja, ti muziku sviraš
na drvetu svetom koje zvuke stvara,
kad prstima nežnim žicama prebiraš,
i sazvučje struna uho mi začara,

zavidim toj dirki što poskoči često
da poljubi nežnu školjku šake tvoje;
moje jadne usne, čije je to mesto,
od zavisti žarke crveneći stoje.

Samo da ih tako zagolicaš, namah
došle bi na mesto žice te raspusne
što joj tvoji prsti daju nežni zamah:
srećnije je drvo nego žive usne.

Kad već dlan ti zbog tih drskih struna gubim,
daj im ga— a meni usne, da ih ljubim.


SONET 8

Muziko zvonka, zašto muziku slušaš žalno?
Slast na slast ne vojšti, radost radost ište;
Zašto voliš ono što ne primaš harno,
Il s užitkom primaš stvari što te tište?
Ako ugođenih zvukova ti kolo,
Venčanih u vernoj slozi, uho grebe,
Oni samo blago kore te što solo
Kvariš deonice srtvorene za tebe.
Jedna žica, gle, ko blag muž drugu sretne,
Svaka svaku dirne uzajamnim redom,
Poput oca, deteta i majke sretne
Jedan mio zvuk svi poju kao jedno;
Njihov nemi poj, mnogostruk, regbi jedan,
Tebi peva: »Samcem postaćeš nijedan