среда, 21. фебруар 2018.

Robert Nozik, Anarhija, država i utopija





ROJ ČAJLDS

Anarhija, država i utopija


Individue imaju prava i postoje stvari koje im nijedna osoba ili grupa ne sme učiniti (a da ne povredi njihovih prava). Ta su prava toliko čvrsta i dalekosežna da se postavlja pitanje šta država i njeni službenici uopšte mogu ili smeju da urade. Koliko prostora individualna prava ostavljaju za državu?… Naši glavni zaključci u vezi države jesu da je minimalna država, ograničena na svoje osnovne funkcije zaštite od nasilja, krađe, prevare, nepoštovanja ugovora i tako dalje, legitimna; da će svaka država sa širim ovlašćenjima povređivati prava osoba da ih se ne prisiljava da čine neke stvari, te će stoga biti nelegitimna; kao i da je minimalna država poželjna i ispravna.1

Da li je zaista prošlo petnaest godina od kada su se te reči pojavile na početnim stranicama jednog od najvažnijih dela iz političke filozofije?2

Zaista, jeste! Bila je to godina 1974. kada je mladi, tridesetpetogodišnji profesor filozofije sa harvardskog univerziteta – koji nije bio nepoznat široj čitalačkoj publici – objavio knjigu koja je ubrzo postala legendarna. Za standarde filozofske literature, knjiga je ubrzo postala bestseler a njen autor je vrlo brzo postao internacionalna zvezda.Knjiga o kojoj je reč je, naravno, Anarhija, država i utopija – a njen autor je Robert Nozik. Otkud toliki uticaj? Šta je to bilo – i još uvek jeste – toliko posebno u vezi te knjige i njenog autora, i zbog čega su imali toliki uticaj?

Da krenemo od toga da je Robert Nozik već bio poznat u filozofskom svetu kao jedan od najblistavijih američkih filozofa; ponajviše zahvaljujući brojnim ogledima tehničke prirode postao je (sa tridest godina) najmlađi redovni profesor u istoriji Odseka za filozofiju na Harvardu. Posedovao je izuzetno britak um, bio je ambiciozan, rečit i potpuno je vladao materijom u oblasti kojom se bavio, kao i u drugim oblastima, kao što je ekonomija. Bio je čovek koji ne beži od rizika, nešto poput filozofskog avanturiste, a imao je i reputaciju čoveka koji od protivničkih argumenata pravi pihtije. Nije zgorega dodati i to da je bio neverovatno harizmatičan i da je bio veoma zgodan i krajnje šarmantan. Što se tiče same Anarhije, džave i utopije bilo to je izuzetno delo. Nekoliko godina pre njenog objavljivanja, politička filozofija je proglašena mrtvom. Onda je Nozikov kolega sa Harvarda, Džon Rols, objavio svoj magnum opus Teorija pravde. Viđena kao moderna rasprava koja se nastavlja na veliku tradiciju, na nju se gledalo kao na teorijsko opravdanje modernog liberalizma i države blagostanja. Pa ipak, ono što je bilo važno u vezi tog dela, jeste to da je ono ponovo otvorilo vrata za normativnu akademsku političku teoriju. A kada je samo par godina potom objavljena Anarhija, država i utopija ono sto je bilo tek potočić pretvorilo se u bujicu.

Danas se obema knjigama podjednako pripisuje zasluga da su oživele političku filozofiju. To nije malo priznanje za mladog čoveka u tridesetim godinama. Tehničko štivo lako za čitanje Zatim je tu način na koji je knjiga napisana. Čak i danas ne postoji ništa slično što biste pročitali a što bi ličilo na tu knjigu. Dovoljno je da pogledate u sadržaj pa da shvatite: tehničko štivo lako za čitanje, odbrana individualizma, vlasničkih prava, kapitalističke pravde i opravdanje minimalne države – i sve to dolazi pravo sa Harvarda! A tek stil! Umesto da vam sam objašnjavam, dozvolite mi da citiram deo iz podužeg portreta Nozika koji se pojavio u The New York Times Magazine: U jednoj stvari, njegov raspon je neobičan: pored osnovnih ideja, ima tu pametnih umetaka o složenim pitanjima ekonomije, produbljenih zapažanja o istorijskom karakteru ljubavi, finih tkanja o psihologiji želje, večnih maksima o drogama i seksu. A tu je i poseban stil u kom je pisano: prvo lice, veseo ton, pažljivo cik-cak kretenje, idenje u susret svakoj prilici da se potpali vatra, što je potpuno različito od anemičnih rasprava mrtvih filozofskih giganata. A ako mu nedostaje blistava proza Bertranda Rasla (Bertrand Russel) ili sjajna logička konciznost Vilarda Kvajna (W.V.O. Quine), on ipak prirasta za čoveka, što kod Rolsa, na primer, nije slučaj. Kada Nozik pravi paukovu mrežu od pitanja, šala i nagađanja o razgovorima šetača, sugerišući beskrajne poteškoće ispod površine, čoveku se ponekad učini da neposredno proživljava produbljivanje filozofskih vidika. Filozofsko pisanje često izgleda poput nespretno sinhronizovanih filmova: nejasne misli sabijene u jedan ton onoga što je Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein) jednom nazvao „mudrušću iz hladnjaka“.

Ali sa Nozikom, filozofska aktivnost, sa svim svojm turbulentnim kretanjima i zaustavljanjima, biva prikazana a ne samo ispričana. Što se samog stila tiče, politička filozofija ne bi tako dugo predstavljala malaričnu oblast, da se Nozik pojavio ranije. Ajkule i spasioci Knjiga i njen autor su bili predstavljeni u svim američkim medijima, počev od ovog portreta u NYT Magazine, čitave stranice u Newsweek-u, do celovitih, često nosećih, prikaza u svim glavnim glavnim teorijskim i stručnim časopisima – i to ne samo u SAD. Levica se uznemirila kao kad ajkule osete krv; desnica se, često bez razumevanja knjige, otimala za nju kao za teorijski spas. Knjiga je postala bestseler kako zvanično, tako i na crnom tržištu – na crnom tržištu u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj ii drugim delovima Istočne Evrope, Kine i samog SSSR-a. Dnevno izdanje Times-a odlučilo se na neuobičajen korak, objavljujući prikaz knjige gotovo godinu dana nakon njenog pojavljivanja. Njegov glavni prikazivač, Kristofer Leman-Haupt (Christopher Lehmann-Haupt), napisao je ove zapanjujuće reči: “Ovo je knjiga koja se naprosto mora pročitati. Možda pre nego bilo koje drugo prozno delo koje je objavljeno u poslednjih nekoliko godina. Ovaj prikaz nije ništa drugo nego molba da svi to urade”. A to nisu bile usamljene snažne reči iz suprotnog tabora. Legitimisanje libertarijanizma Pored toga, kao da sve dosad rečeno nije dovoljno, Anarhija, država i utopija je jednim potezom libertarijanizmu kao političkoj teoriji dala legitimitet u akademskom svetu. Zaista nije preterivanje kada se kaže da bez Nozikove knjige danas ne bismo imali vitalan i narastajući akademski libertarijanski pokret, koji se širi od univerziteta do univerziteta, od branše do branše, od jedne države do druge.

Milton Fridmen (Milton Friedman) i njegov krug sa Čikaške škole (Chicago School) su napravili proboj u polju ekonomije pre objavljivanja AD&U. Da li je, međutim, postojalo išta sem toga? Ajn Rend (Ayn Rand)3) je imala izuzetan uticaj – ali izvan akademskog sveta. Mizes (Mises) je imao akademski uticaj u Evropi između dva rata, ali u SAD je uticaj austrijske škole bio zanemarljiv. Skoro svi sledbenici Mareja Rotbarda bili su iz vanakademskih krugova. I dok je tek nekoliko naučnika uzimalo za ozbiljno F. A. Hajeka (F.A. Hayek), njegova glavna rasprava Poredak slobode (The Constitution of Liberty,1960) uveliko je ignorisana, a “Hajekov povratak” je tek uzimao maha. Džon Hospers (John Hospers) je imao priznat akademski status, ali ne u političkoj filozofiji, a njegova knjiga Libertarijanizam (Libertarianism, 1971) donela je njemu samom više štete nego koristi. Što se tiče mlađih filozofa – Machan, Mack, the Pauls, Rasmussen, Den Uyl, Miller, itd. – bio im je potreban Nozikov uspeh da bi došli do izražaja. Ne, Anarhija, država i utopija je obavila taj posao. Neophodno je reći da se svi uslovi za tako fenomenalan uspeh ne stiču baš često – možda par puta u toku stoleća. Ali, to ipak nije bilo slučajno. Nozik je dugo i predano radio da bi uspeo, a kada je uspeo on je taj uspeh i zaslužio. Nasleđe velikog dela Deo nasleđa svakog istinski velikog dela je da ono u svojoj oblasti zauvek menja diskurs, da vrši uticaj na hiljade različitih problema, kako direktan, tako i na suptilne načine koje niko ne može predvideti. Takva je priroda Anarhije, države i utopije. Politička teorija posle nje više nikada neće biti ista. Hegemonija principa jednakosti je neopozivo svrgnuta, a individualnoj slobodi je vraćen status prvog principa koji zaslužuje najviše pažnje. Postavljajući svoju “teoriju pravde kao ovlašćenosti” Nozik je kodifikovao skup zaboravljenih stavova u moćnu i delotvornu teoriju koja će vremenom postati središtem interesovanja čitave jedne škole mišljenja o teoriji pravde. I ko ikada može da zaboravi pronicljivu odbranu “dobrovoljnih kapitalističkih aktivnosti između odraslih osoba”? Jednim jednostavnim obrtanjem izraza Nozik je doprineo da se kapitalizam vrati u istorijsku ofanzivu, gde mu je i mesto ako želimo istinski napredak. Za mene će Anarhija, država i utopija uvek biti jedna od onih knjiga za “usamljeno ostrvo”, na onom tankom spisku knjiga koje biste poneli sa sobom ukoliko biste bili odsečeni od ostatka sveta. Poneo bih takođe knjigu Ajn Rend Atlas je slegnuo ramenima (Atlas Shrugged), Mizesovo Ljudsko delovanje (Human Action), a verovatno i Poredak slobode (The Constitution of Liberty) i Pravo, zakonodavstvo i sloboda (Law, Legislation and Liberty) Fridriha A. Hajeka. Bilo bi još nekih. Ali, Anarhija, država i utopija bi bila pri samom vrhu. To je knjiga koja je od svog pojavljivanja promenila svet na bolje, a stara je samo petnaest godina.

Kako čitati Anarhiju, državu i utopiju? Ako još uvek niste čitali Anarhiju, državu i utopiju, velike su šanse da je uzrok tome da ste negde čuli da se radi o teškoj knjizi, što vas je bespotrebno obeshrabrilo. Nema razloga za strah! Evo vodiča koji će vam pomoći pri prvom čitanju. Prvi deo knjige predstavlja pokušaj da se ponudi opravdanje države “nevidljivom rukom” i to je najteži deo knjige. Šta činiti? Jednostavno prvi put preleteti preko tog dela – možete mu se vratiti kasnije, kada se naviknete na Nozikovo shvatanje. Važna stvar je primetiti na kom stanovistu Nozik ovde stoji: njegova odbrana ograničene vlade ili minimalne države ne razlikuje se mnogo od odbrane koju su ponudili Ejn Rend ili Leonard Rid (Leonard Read). Tu postoje neke nijanse, ali to može da sačeka. Drugi deo je odgovor onima koji žele glomazniju državu, i tu stvari idu mnogo lakše. Sedmo poglavlje sadrži nekoliko stvari: ono donosi nacrt teorije pravde kao ovlašćenosti (Entitlement Theory of Justice), opovrgava prostije forme egalitarizma i odbacuje ključne tačke Rolsove Teorije pravde. Jedino je rasprava sa Rolsom nešto teža, ali nećete izgubiti previše ako prvi put preskočite taj odeljak. Shvatićete glavnu ideju. Potom nam Nozik nudi pravu poslasticu: odgovor “mladom” Marksu i drugim dijalektičarima na teme kao što su jednakost šansi, samopoštovanje i zavist, otuđenje, “smisleni rad”, radnička kontrola, eksploatacija, itd. To su sve velike teme. Napokon, treći deo se bavi raznim “utopijskim” temama i pokazuje da je slobodno društvo onoliko utopijsko koliko je to uopšte moguće; ono, u stvari, predstavlja “okvir za utopiju”. Ovde knjiga ponovo nije uopšte teška. Dve stvari koje na kraju treba zapamtiti: Knjiga se sastoji iz više delova i bez problema možete da preskočite neki odeljak, na koji ćete se kasnije vratiti. Napokon, Nozik ponekad koristi matematiku i druge modele argumentacije koji su mi strani. Uvek sam preskakao ove stvari a da zbog toga nikada nisam imao ni jednu besanu noć.

______________________________

Roj Čajlds – Roy A Childs, “Anarchy, State, and Utopia” (1989).
Izvornik: www.igreens.org.uk. Prevod: Borislav Ristić

______________________________

izvor 





RENDI BARNET

Dalje od anarhije? Da li je Robert Nozik opravdavao državu?

Knjigu Anarhija, država i utopija možemo da vrednujemo na više nivoa. Njen naglasak na individualnim slobodama predstavlja osvežavajuću promenu ritma. Ona preispituje pretpostavke koje su dugo bile neprikosnovene. Ona iznosi teoriju vlasničkih prava koja izuzetna u ovo vreme i doba. I najvažnije, shvaćena je ozbiljno od strane štampe i nadam se, takođe, od strane filozofskog establišmenta.
Ali, profesor Nozik je pokušao više od toga. On je pokušao da opovrgne anarhističku poziciju. To je nesvakidašnji pokušaj. Malo ko je tako ozbiljno shvatio anarhističku poziciju da bi je opovrgavao. Malo ko je dovoljno dobro razumeo da bi to pravilno uradio. Doktor Nozik pokazuje podrobno poznavanje anarhističkih stavova, ali ih ipak odbacuje. Njegovo opovrgavanje je zamršen i slojevit roman. Ali, da li uspeva u tome? U ovom radu, probaću da podvučem nekoliko razloga zbog kojih ja mislim da ne uspeva.

Nozik počinje tako što tvrdi da “Individue imaju prava…”(ix) Cilj prvog dela njegove knjige (jedinog dela koji ćemo ovde razmatrati) je da vidi da li je moguće da država ili “entitet nalik državi” (118) nastane bez ikakvog narušavanja prava individue. On zaključuje da je takva stvar moguća i verovatna takođe. Ja ću ograničiti moje ispitivanje na mogućnost postojanja takve države koja ne narušava prava individue ad initio.

“U prirodnom stanju, individua može nametnuti svoja prava, braniti se, tražiti naknadu štete i kažnjavati.”(12) Ali ta individua, isto tako, može to pravo dodeliti prijateljima, rođacima ili plaćenicima. Kompaniju koja je specijalizovana za odbranu svojih klijenata, Nozik naziva asocijacija za zaštitu.(12) Asocijacija za zaštitu nema prava da dela drugačije od onoga što joj dozvoljava zbir prava koja joj dodeljuju njeni potpisnici.(89) Dovde, nema problema za jednog anarhistu. U najmanju ruku, on misli da nema problem. On tek treba da čuje šta profesor Nozik veruje da je sadržano u ovim pravima individue.

Nozik pravi analogiju između prava i neke vrste ograničenja koje “ograničava oblast u moralnom prostoru oko individue”.(57) Šta se dešava kada jedna osoba uradi nešto što predstavlja rizik prelaska tuđe granice? Nozik odgovara da možete zabraniti rizične aktivnosti ukoliko se “onima koji su oštećeni zabranom postupaka kojima bi mogli da naude drugima, nadoknadi šteta za ova ograničenja koja su silom nametnuta da bi se obezbedila sigurnost drugih.”(83) Ovo se zove princip “nadoknade štete”. On “obavezuje da se ljudima nadoknadi šteta zbog toga što im se zabranjuju određeni rizični postupci.”(83)

Iz ovog principa sledi da se nekoj individui može zabraniti da koristi procedure nametanja svojih prava koje su rizične ili nepouzdane, ukoliko se princip primenjuje na ovaj tip postupaka. Nozik daje dva paralelna opravdanja za primenu ovog principa na rešavanje rasprave.

Pošto tvrdi da asocijacija za zaštitu nema drugih prava da dela, do onog skupa prava koja su joj dodeljena od strane njenih klijenata(89), Nozik prvo traži neko pravo koje imaju sve individue kao osnov za njegovo opravdanje. Sa puno nade on se okreće zamisli o “proceduralnim pravima”. “Svaka osoba ima pravo da joj se odredi krivica najmanje opasnom od poznatih procedura za utvrđivanje krivice, to jest onom koja ima najmanju verovatnoću da nevinu osobu proglasi krivom.”(96) Pravo asocijacije da zabrani rizične procedure, stoga, direktno proizilazi iz proceduralnih prava individue.

Kao drugo, Nozik insistira na tome da je ukidanje “nepouzdanih” procedura valjano, čak i da nema proceduralnih prava. On tvrdi da epupućuju na korišćenje sile pri odmazdi. Drugačije rečeno, morate znati da je agresor narušio nečija prava pre nego što možete da izvršite odmazdu. Upotreba sile nad agresorom bez saznanja da je kriv, sama po sebi predstavlja agresiju. “Ako neko zna da će, ako uradi A, narušiti Q-ova prava ukoliko uslovi C nisu obezbeđeni, on možda neće uraditi A, ako nije utvrđeno da je C obezbeđeno, tako što će biti u najboljoj mogućoj poziciji da utvrdi ovo.”(106)

Na osnovu ove analize, neka asocijacija za zaštitu može drugima da zabrani da koriste procedure koje se ne slažu sa standardima sigurnosti pošto neslaganje sa ovim standardima znači da iznuđivač nema potrebno znanje o krivici.

Kada jednom progutate princip nadoknade štete i njegovu primenu na razrešenje sukoba, uvođenje entiteta nalik na minimalnu državu predstavlja nizbrdicu. Nozik zamišlja da će jedna asocijacija dominirati tržištem. Po njegovim principima, ova asocijacija bi imala pravo da zabrani sve konkurente koji po njenom mišljenju preduzimaju rizične procedure (naravno, uz uslov da plati “naknadu za štetu”). Mašala! Imamo entitet nalik na državu koji se uspostavlja bez da narušava ičijih prava, jel’ da?

Sve zavisi od toga da li je Nozik uspešno izveo objašnjenje “nevidljive ruke” za nastanak države, pri čemu se, u tom procesu, ne narušava ni jedno pravo. Kao posledica toga, Nozikova koncepcija o pravima i njihovim osnovama, postaje ovde od ključne važnosti. A ipak, ranije u knjizi, on se izvinjava što ne daje teoriju moralne osnove prava.(xiv) Ipak je moguće ovde prepoznati ideju o pravima koja se koristi.

Pravo je sloboda da se nešto uradi, to jest, da se koristi svojina, koja uključuje telo, na način koji nije podvrgnut spoljnim ograničenjima (silom ili pretnjom sile). Pravo samoodbrane sadržano je u konceptu samog prava. To je, naprosto, sredstvo iskorišćavanja tog prava kada neko pokušava da vas spreči da nešto uradite. Činjenica da vi imate pravo delanja znači da možete delati na taj način, čak iako drugi pokuša da to spreči. Samoodbrana se onda podrazumeva pod idejom o pravima.

Odakle prava izviru? Na čemu su ona zasnovana? Nozik nam to ne kaže, a ja se neću pretvarati da nudim konačan odgovor na ovo pitanje. Ali izgleda da su prava, pošto koncept o pravu nosi u sebi slobodu da se koristi svojina, stvorena zajedno sa vlasništvom nad svojinom. Ja ću pretpostaviti da je to ono što vlasništvo znači. Prava (da se svojina koristi na određeni način), onda, mogu biti ograničena na kuću, razmenjena ili upotrebljena tako da oličavaju Lokovu trihotomiju? .

Da li je Nozikova minimalna država narušila prava individue? Sećate se da je razlog zbog kog dominantna asocijacija za zaštitu ima prava da zabrani rizične, nepouzdane metode prinude, taj da njeni članovi, u stvari svi ljudi, imaju proceduralna prava. “Svaka osoba ima pravo da joj se krivica odredi najmanje opasnom od svih poznatih procedura za utvrđivanje krivice, to jest onom koja ima najmanju verovatnoću da će nevinog proglasiti krivim.”(96)

“Taj princip kaže da osoba može u samoodbrani pružiti otpor, ako drugi pokušaju da nad njom primene nepouzdanu ili nepravednu pravnu proceduru.”(102)

Ali, odakle dolazi takvo pravo? Da li je vezano za kuću, razmenjeno ili dobijeno na poklon? I da li ovo pravo na samoodbranu ima bilo kakve sličnosti sa pravom na samoodbranu o kojem sam ranije govorio? Nozik ne dotiče ni jedno od ovih pitanja. On naprosto pretpostavlja postojanje proceduralnih prava, a zatim nastavlja da spekuliše o tome kakvu formu bi ona trebalo da imaju. To ne znači da Nozik nije u pravu. To samo znači da mi nemamo razloga da verujemo da je on u pravu.

Istovremeno, Nozik kritikuje tradiciju prirodnih prava koja, kako on kaže, ne nudi nikakav vodič o tome šta su tačno nečija proceduralna prava u prirodnoj državi, o tome kako principi koji specifikuju kako neko treba da se ponaša imaju ugrađeno znanje u svoje različite klauzule, i tako dalje. “Ipak”, nastavlja on, “osobe u okviru ove tradicije ne smatraju da neko ne može da se brani od toga da se nad njim koriste nepouzdane ili nepravedne procedure.”(101)

Ja tvrdim da je ovo tačno ono što tradicija prirodnih prava podrazumeva ili što bi, u najmanju ruku, trebalo da podrazumeva: da ne postoje prirodna proceduralna prava. Dozvolite da ukratko objasnim tu tvrdnju.

U prirodnom stanju, čovek ima pravo da se brani od korišćenja sile koja bi naštetila njegovoj ličnosti ili vlasništvu. Ali ako počinite nasilni akt, korišćenje sile od strane žrtve da bi povratila ono što joj je uzeto nije štetno. Ako ste ukrali TV, pravi vlasnik može doći i uzeti ga natrag. Možete se sa punim pravom opirati samo ako ste nevini ili ako imate neku pravnu odbranu. Šta onda treba da mislimo o proceduralnim pravima?

To, da samo nevina strana može sa punim pravom koristiti samoodbranu, često je nejasno neutralnim posmatračima i strancima, koji treba da prosude ko je u stvari nevin? Kao rezultat toga, postoji praktični problem utvrđivanja činjenica o nekom slučaju, a zatim poštovanja prava zavađenih. Ali, ovde moram da naglasim da je ovo praktično pitanje epistemologije, a ne pitanje morala. Prava ovih strana određena su objektivnom činjeničnom situacijom. Problem je opaziti šta su objektivne činjenice, ili drugim rečima, da objektivno razumemo činjenice koje se prilagođavaju samim objektivnim činjenicama.

Ključna stvar je da, pošto su prava ontološki zasnovana, to jest zasnovana u objektivnoj situaciji, bilo koja subjektivna greška koju napravimo i nametnemo predstavlja narušavanje prava individue, bez obzira da li je korišćena pouzdana procedura ili ne. Na stvarno pravo tih strana, onda, ne utiče to koji je tip procedure u pitanju, bilo da je pouzdana ili nepouzdana. Na njih samo utiče konačan ishod te procedure u toj prinudi nekorektnog suđenja koje narušava stvarna prava tih strana, ma koliko da je procedura bila pouzdana.

Stvar je u tome da vi imate pravo na samoodbranu ako ste nevini, ali ne i ako ste krivi. Samo ako neka procedura proglasi nevinog čoveka krivim i ako neko prosudi da su tom odlukom narušena njegova prava. Imate pravo da se branite od svih procedura ako ste nevini, a ni od jedne ako ste krivi. Pouzdanost procedura je nebitna. Ukoliko se nevina osoba ne saglasi s tim da bude vezana za ishod sudskih procedura, ona zadržava svoje pravo na samoodbranu, čak i posle neke “pouzdane” procedure koja se ogrešila o njega.

Svrha bilo koje procedure je, onda, da uvede poštovanje odluka arbitara. Stranke kao i zajednica moraju biti ubeđene u to da postoji velika šansa za pravednu odluku, pre nego što bi bili voljni da se vežu za bilo kakav mogući ishod. U nekoj kulturi koja smatra da su prava zasnovana na konkretnim činjenicama, strane u sporu bi tražile pogodne procedure za otkrivanje tih činjenica. Što bolje funkcionišu, to bi prihvatljivije bile. Stoga bi se o procedurama sudilo i trebalo da se sudi na osnovu principa korisnosti.

Zbog toga procedure za otkrivanje činjeničnog stanja ne treba pomešati sa samim pravima. Vi imate samo pravo na proceduru, kao na bilo koju drugu uslugu, ako je neko, na primer vaša asocijacija za zaštitu, ugovorom obavezan da vam je pruži.

Šta onda sa Nozikovom drugom linijom napada – epistemološkim opravdanjem? “Po ovom mišljenju, pravima drugih nije određeno šta jedna osoba može da uradi. Nepouzdani delilac ne narušava nijedno pravo osobe koja je kriva; ali, on ipak ne mora da ga kazni.”(107) Nije dovoljno što je stranka koja je kriva, kriva. Čovek dođe u iskušenje da ovo označi kao pristup tipa “ono što ne znaš, može da ti škodi”.

Ovaj pristup ujedno izbegava obrazloženje proceduralnih prava i, uz to, predstavlja svestan pokušaj da se odgovori na zamerku da se neka osoba koja je kriva ne može braniti od nepuzdanih procedura i ne može kazniti nekog drugog zbog toga što je nad njom koristio tu proceduru.(103) Naša pažnja se sada preusmerava od prava osoba koje su krive na “moralnost” asocijacija za zaštitu; od pitanja da li se neka osoba koja je kriva može braniti od svoje žrtve, mi se pomeramo na razmotranje pitanja da li treća strana može zaštititi osobu koja je kriva, ako ta treća strana nije sigurna u krivicu klijenta. “Ali”, kao što pita Nozik, ”da li ova razlika u saznanju čini nužnu razliku?” (108)

On veruje da epistemološki problem, u najmanju ruku dopušta asocijaciji da odloži nametanje kazne svojim klijentima dok ne bude mogla da utvrdi njegovu krivicu. Pod uslovom da oni plate naknadu štete za odlaganje, ako se ispostavi da je njihov klijent kriv. I dok ja nisam siguran u pravičnost tog odlaganja, ono izgleda da ne predstavlja neku bitnu teškoću. Nozik, međutim, nastavlja da tvrdi da osoba koja koristi nepouzdanu proceduru “nije u poziciji da zna da li drugi zaslužuje kaznu; stoga ona nema pravo da ga kazni”.(106) Jedna se stvar može tvrditi, a to je da ako asocijacija za zaštitu odlaže sankcionisanje svojih krivih klijenata, ona mora da nadoknadi štetu žrtvi zbog tog odlaganja. Tvrditi da asocijacija može punopravno sprečiti bilo kakvo kažnjavanje pomoću iznuđivača za kojeg ona tvrdi da je nepouzdan, sasvim je druga stvar.

Ostavljam po strani pitanje da li bilo ko ima pravo da “kazni”, ako se pod kaznom podrazumeva nešto drugo nego “nadoknaditi gubitke žrtvama”. Kada bi kazna bila ograničena na naknadu gubitaka, to bi moglo umanjiti Nozikovu impulsivnu reakciju protiv delanja treće strane. Jer on se očigledno plaši da će neka osoba ukrasti ili povrediti nekoga, a onda pokušati da iskopa neke davne žrtvine indiskrecije, da bi opravdala svoju agresiju.

Norma naknade za štetu bi opravdala delanja lopova koji su ukrali od nekoga za koga se ispostavi da je i sam kriminalac, samo u slučaju da su lopovi dali svoj plen prvobitnoj žrtvi. Ako lopovi zadrže plen, činjenica da je žrtva i sama kriminalac, ne bi ni na koji način opravdala njihove postupke. Teško da je ovo carte blanche za bezobzirne “kazne”.

Ali, Nozikovo epistemološko opravdanje je više nego impulsivna reakcija protiv rupa u zakonu, zgodnih za kriminalce. To postavlja pitanje principa moralnosti. Na nesreću, on ne opravdava ovaj princip izvan njegove vrednosti zastrašivanja iznuđivača, koristeći nepouzdane procedure.(105) U ovom trenutku, on čak dopušta da “nijedna stvar koja bi pomogla takvom zastrašivanju ne može biti nametnuta”; ali pravo pitanje je (moralna) pravna valjanost “kažnjavanja posle utvrđivnja činjenice da je nepouzdan izvršilac kazne izvršene nad nekim ko je ispao nevin”.(106)

I mada ovo epistemološko razmatranje može biti važno kao praktičan problem ili čak moralni problem, ja ispitujem njegovu važnost za pitanja prava. (A siguran sam da profesor Nozik deli moje mišljenje da prava i moral ne mogu da obuhvataju jedno drugo). Ako su prirodna moralna osnova prava ono na šta sam aludirao ranije – sloboda da se koristi svojina, koja nastaje zajedno sa vlasništvom svojine – onda epistemološka razmatranja ne mogu stvoriti ili izmeniti prava. Pravo na samoodbranu oko koga se sporimo je direktan rezultat kršenja prava svojine. Njegova svrha je da zaštiti i povrati ono što neko zakonski poseduje. Pošto ima ontološku osnovu, ovo pravo postoji protiv agresora, zavisno od toga da li znamo ko je agresor. Kao posledicu toga, mi imamo pravo da uzmemo naknadu štete od samog agresora bez obzira na to da li smo sigurni ili ne u njegovu krivicu. To jest, stvarna krivica ili nevinost osumnjičenog nasuprot našem subjektivnom znanju o njegovoj krivici, odlučuje da li je uzimanje naknade od njega opravdano.

Nozikova epistemološka razmatranja su relevantna za pitanje da li je onaj koji, ne praveći razliku, uzima naknadu od ljudi za koje nije siguran da li su agresori (ali se slučajno desi da je tako), dobar čovek. Ovo je pitanje moralnosti, a ne prava. Epistemološka razmatranja su takođe bitna kada shvatimo da ćemo se najverovatnije ogrešiti o nevine ljude i da ćemo biti odgovorni za njih, ako nismo pažljivi u vezi toga koga “kažnjavamo”. Ovo je praktično pitanje, a ne jedno od prava.

Ova analiza, kao i analiza proceduralnih prava, podvlači suštinsku potrebu za teorijom prava i teškoće sa kojima se susrećemo u političkoj filozofiji, bez takve teorije. Činjenica je da u izlaganju svojih argumenata, ni ja nisam uspeo da obezbedim detaljnu teoriju o moralnoj osnovi i prirodi prava. Svrha ovakvog postupka je, međutim, samo da pokaže koliko je neophodna takva jedna teorija i kako potpuno različiti zaključci proističu iz samo malo drugačije koncepcije prava.

Kako onda da mi valjano sagledamo odnos između proceduralnih zaštita, epistemoloških razmatranja povodom iznuđivača i prava na samoodbranu? Možda bi intrigirajuća distinkcija između moralnih ograničenja i moralnih ciljeva doktora Nozika, ovde bila korisna. “Jedna strana stanovišta o prinudi, zabranjuje vam da narušite ova moralna ograničenja pri ostvarivanju vaših ciljeva; dok vam stanovište čija je svrha da umanji narušavanje ovih prava, dopušta da narušite prava (prinude) da biste smanjili njihovo ukupno narušavanje u društvu.”(29) Dozvolite mi da ovo ukratko pojasnim.

Za naš moralni cilj ili svrhu možemo uzeti određeno stanje stvari. Možemo učiniti sve što bi poboljšalo to stanje stvari, ukoliko pri tome našim delovanjem ne narušavamo određena sporedna moralna ograničenja. Nozik ispravno tvrdi da zaštita prava nije moralni cilj, jer bi nam to dozvolilo da narušimo prava manjine da bismo afirmisali prava većine. Na primer, ne smemo mučiti nevinu osobu da bismo dobili informacije koje će sprečiti eksploziju bombe, čak iako bi ovo doprinelo zaštiti ljudskih prava (u ovom slučaju prava potencijalnih žrtvi). Prava individua predstavljaju sporedna moralna ograničenja. Mi možemo težiti ostvarenju naših ciljeva na bilo koji način koji ne narušava prava individua.

Ovo gledište bih prilagodio potrebama naše rasprave. Iz praktičnih i moralnih razloga, proceduralna pravičnost i znanja prinuđivača o krivici njegovih osumnjičenih, su moralni ciljevi kojima treba da težimo. Međutim, naši napori da ih ostvarimo, ne smeju narušiti prava bilo koje individue. Kažnjavanje neke žrtve zbog uzimanja naknade od svog stvarnog agresora, samo zbog toga što nije bila sigurna da je to njen agresor, predstavlja narušavanje prava na samoodbranu te žrtve, i stoga, narušavanje naših sporednih moralnih ograničenja. Pravo na samoodbranu, stoga, kaže da su proceduralna pravičnost i epistemološka izvesnost ciljevi a ne ograničenja.

U ovoj raspravi sam pokušao da pokažem kako profesor Nozik nije uspeo da primeni svoj “princip naknade štete” na situacije poravnjanja strana u sporu, bitnog dela njegovog objašnjenja ultraminimalne države. Ali, šta sa samim ovim principom naknade štete? Mislim da će se i profesor Nozik složiti da, ako taj princip ne funkcioniše, nema sumnje da je ultraminimalna država neopravdana.

“Princip naknade štete zahteva da se ljudima nadoknadi šteta za zabranjivanje određenih rizičnih postupaka.”(83) Drugim rečima, u redu je ako vi na silu zabranite drugom da upotrebi neki rizični postupak, ukoliko mu za to nadoknadite štetu. Nozik predupređuje našu reakciju isticanjem da se “može prigovoriti tome da li vi imate pravo da zabranite rizične postupke tim ljudima. Ako imate, ne morate da im nadoknađujete štetu zbog toga što činite ono što imate pravo da učinite; a ako nemate, onda umesto da sastavljate polisu naknade štete ljudima za vaše nepravično zabranjivanje, treba samo da odustanete od zabrane.”(83)

Nozik tvrdi da je ova dilema “prekratka”(83); da postoji srednje područje za “zabranu ukoliko nadoknadite štetu”. Ovo srednje područje, kaže on, zasnovano je na distinkciji između “produktivne” razmene za koju imate pravo da je koriste i “ne-produktivne” razmene za koju nemate to pravo. Pošto od samog starta nemate pravo na neproduktivnu razmenu, zabrana takve razmene ne predstavlja narušavanje vaših prava.

U produktivnoj razmeni, svaka strana bolje stoji nego što bi stajala da druga strana nije tako postupila ili da druge strana nje uopšte postojala.(84) “Dok ja, ako platim tebi da mi ne naštetiš, ne dobijam ništa od tebe što ne bih posedovao bilo da ti uopšte ne postojiš, bilo da postojiš, ali mi ništa ne uradiš“.(84) Princip naknade štete samo kaže da ako zabrana ne-produktivne razmene uzrokuje da se vi odreknete neke koristi (drugačije od one koju biste mogli neplatiti u razmeni), onda nemate pravo na naknadu štete.

Moja briga u ovoj diskusiji, nije toliko da li postoji ovakva distinkcija, već da li je ovakva distinkcija bitna za političku filozofiju ili, određenije, za koncepciju prava. Ono što se ovde, izgleda, dogodilo jeste nesrećno mešanje ekonomskih objašnjenja sa moralnim imperativima. Koncept ex ante povećanja u individualnoj duhovnoj koristi kao razultat razmene, razvijen je kao aksiomatsko objašnjenje činjenice da se dobrovoljne razmene dešavaju. Nikada nije ni nameravano da on bude upotrebljen kao moralno ili političko opravdanje te razmene. Takva njegova upotreba odbacuje čitavu zamisao prava.

Ako mi nešto pripada, onda je ono što ja posedujem pravo na taj objekat. Ja mogu raditi šta god poželim sa njim, a to uključuje i razmenu mog pravnog ovlašćenja za druga pravna ovlašćenja. Razlog zbog kog obavljam razmenu jeste da bih povećao svoju duhovnu korist, ali to ništa ne govori o mom pravu da izvršim razmenu. U Nozikovom primeru sa ucenjivačem, tačno je da bi strana koju ucenjuje bolje stajala da ucenjivač nije postojao (nasuprot kupcu automobila koji ne bi bolje stajao da Dženeral Motors ne postoji). Ali razlog zbog koga je ovo tačno, jeste da je ucenjivač slobodan čovek koji, kao i svi mi, ima pravo da kaže ono što zna. Da li bi biznismenu bilo bolje bez njegove konkurencije? Ako bi konkurentska kompanija ponudila da napusti tržište za određenu cenu, da li bi preostala kompanija, samo zato što je konkurent nudio ne-produktivnu razmenu, imala pravo na bilo kakvo dalje nadmetanje sa konkurenatskom stranom? Ja mislim da ne bi.

Nozik priznaje da bi se po njegovom principu naknade štete podrazumevalo da ucenjivač može da naplati za ono čega se odrekao, za šta Nozik netačno pretpostavlja da je malo ili ništa. Ono čega se ucenjivač odriče je njegovo pravo da koristi svoje telo, tj. govor, na bilo koji način koji on smatra odgovarajućim. Ovo stvara zabludu o “pravičnoj ceni”. Ne postoji pravična cena za ovo pravo, ili preciznije, za pravo na korišćenje neke svojine – tela – na određen način. Ono nema istinsku, objektivno merljivu vrednost. Njegova jedina pravična cena je ona koja se postigne slobodnim cenjkanjem. Bilo šta manje od toga značilo bi da je pravo na pravno ovlašćenje na silu oduzeto od njegovog vlasnika. Ovo, po definiciji, predstavlja narušavanje prava ucenjivača.

Ova zabluda o pravičnoj ceni se širi kroz celu Nozikovu raspravu o “naknadi štete”. Ona brka moralno dopustivu razmenu sa kaznom za narušavanje prava, to jest naknadom štete. Ako neko naruši prava nekog drugog, žrtva ima pravo na naknadu da bi bila obeštećena za prekršaj. To prosto znači da ona sama ima pravo na ono što joj je oduzeto. Mi se ne pretvaramo da je novac ekvivalent ili čak “pravična cena” za gubitak života ili nekog organa. Mi samo kažemo da se nekakvi pokušaji da se žrtvi povrati ono što joj je oduzeto, koliko god je to u ljudskoj moći, moraju napraviti.

Krucijalna distinkcija je da dok dobrovoljno plaćanje cene kupovine čini razmenu dopustivom, naknada štete agresiju ne čini dopustivom ili opravdanom. Nije dopustivo da vas ja lišim prava na slobodu govora, ukoliko vam “nadoknadim štetu”. Imali biste pravo da se branite. Ako biste bili neuspešni ili nevoljni da se branite, onda biste dodatno imali pravo na naknadu. Izraženo više analitičnim terminima, dobrovoljnost je neophodan uslov za moralno dopustivu razmenu vrednosti. Naknada štete nije dovoljan uslov da bi se opravdalo ili dopustilo narušavanje prava.

Suprotno Nozikovom principu naknade štete, sva narušavanja prava bi trebalo zabraniti. To je ono što pravo znači. Jedini način na koji se pravo može ukinuti jeste dobrovoljni pristanak onog koji to pravo poseduje. Nozik odbacuje ovo, na osnovu toga što “neki faktor može sprečiti dobijanje ovog pređašnjeg pristanka ili onemogućiti da se on dobije”. (Neki faktor različit od žrtvinog odbijanja da se složi)”.(71) Na ovo čovek mora da odgovori : “pa šta?” Praktičan problem u dobijanju pristanka nekad se zaista ne može izbeći, ali to ne znači da pristanak nije potreban. Niti će argument iz koristi biti dovoljan, pošto smo videli da korist može samo biti primenjena na moralne ciljeve, a ne na prava koja su sporedna moralna ograničenja (da upotrebim nozikijansku distinkciju). Noziku se isuviše žuri da odbaci princip koji kaže da su narušavanja prava uvek zabranjena.

Dalje od anarhije?
Politička realnost diktira da praktičan teret dokaza pada na one koji ne žele da naprave radikalne promene u društvu. Anarhisti moraju da se suoče sa ovim teretom. Ali oni koji se suočavaju sa moralnim teretom dokaza jesu oni koji nastoje da nametnu državu, oni koji žele da opravdaju svoje korišćenje sile protiv individua.

Kao što sam pokušao da naglasim na početku ovog rada, postoje mnogi razlozi zbog kojih treba da smo zahvalni Robertu Noziku što je napisao ovu knjigu. Ne samo zbog toga što je ispravno zapazio moralni teret dokaza. On je, više od toga, pokušao da se suoči sa tim teretom. Ja sam pokušao da utvrdim da li uspeo. Da li je Robert Nozik opravdao državu?

Zaključujem da nije, iako ne bez istinskog i ingenioznog napora.

Ono što je ključno za njegov pokušaj jeste da se pokaže da uspostavljanje države ne narušava prava nijedne individue. On je ovo pokušao da pokaže tako što je implicitno redefinisao prava. Ključni korak u ovom procesu je princip naknade i njegova primena na poravnjanje strana u sporu. Verujem da je primena ovog principa na poravnjanje strana u sporu putem proceduralnih prava i epistemoloških razmatranja neuspešna. Tvrdim da je sam princip zasnovan na objašnjenju ekonomskog tipa koje vodi na pogrešan put, a ne ka moralnom argumentu. Na kraju, verujem da nam sama Nozikova koncepcija o moralnim ograničenjima i moralnim ciljevima, pomaže da vidimo gde on kasnije ostaje kratkih rukava.

Nozikova knjiga niti tvrdi da jeste, niti uspeva da bude poslednja reč u polemici o anarhističkoj minimalnoj državi. Kada smo već kod toga, ni ovaj rad to ne tvrdi. Naprosto zaključujem da Nozik nije uspeo da sagleda svoj teret dokaza. Država ostaje neopravdana.

_____________________

Rendi Barnet – Randy E. Barnett, ”Whither Anarchy? Has Robert Nozick Justified the State?”, Journal of Libertarian Studies, 1(1), 1977. R. Barnett je bio profesor na Harvardskoj pravnoj školi. Danas predaje na Univerzitetu Boston. Njegova novija knjiga je The Structure of liberty. Justice and the Rule of Law, Oxford University Press, 2000. Prevod: Bojana Radovanović
____________________
izvor 





петак, 16. фебруар 2018.

Stephen Hawking o horizontu događaja




U idućih 12 mjeseci astrofizičari veruju da će moći učiniti nešto što nikad pre nije učinjeno, a moglo bi imati dalekosežne implikacije za naše razumevanje svemira.

Postoje li crne rupe?  Pitanje se može učiniti čudnim jer  je astrofizika  prihvatila njihovo postojanje mada se praktično ne zna postoje li one ili ne . Crna rupa je tačka u prostoru s gravitacijskim povlačenjem toliko jakim da ni svetlost ne može pobeći od nje. Albert Einstein je predvideo njihovo  postojanje u svojoj teoriji opšte relativnosti, ali ni on nije bio uveren da su zapravo postojale. Do sada niko nije uspeo proizvesti konkretne dokaze. Teleskop Horizon događaja (EHT) mogao bi to da promeni.
EHT nije jedan teleskop već mreža teleskopa širom sveta. Delujući sinhronizovano, ovi uređaji mogu pružiti sve potrebne komponente za snimanje slike crne rupe.  Tim EHT-a stvorio je zapravo "virtuelni teleskop veličine Zemlje" koristeći se mrežu pojedinačnih radijskih teleskopa razbacanih širom planeta kako bi se istovremeno posmatrala ista tačka u prostoru i snimali radio valovi koji se zapisuju na hard disku. Na osnovu tog mnoštva tim EHT-a mogao bi proizvesti sliku usporedivu s onom koja bi mogla biti stvorena pomoću jednog teleskopa veličine Zemlje.




 EHT tim je obavio prvo snimanje u aprilu 2017 godine. test. Tokom pet noći, osam teleskopa se usmerilo Strelca A * (Sgr A *), tačku u središtu Mliečnog puta, koju istraživači smatraju mestom supermasivne crne rupe. Podaci s teleskopa na južnom polu nisu došli do MIT hegselarskog observatorija zbog nedostatka teretnih letova iz regije. Sada, pošto su snimci stigli, može se započeti s analizom u nadi da će se proizvesti prva slika crne rupe.
( futurisme )



                               





Profesor na Radbouvd univerzitetu u Nijmegenu ( Holandija ) Heino Falcke je u svojoj doktorskoj disertaciji predvideo da bi zračenje na određenim radio frekvencijama trebalo doći direktno iz okruženja crne rupe. Godine 2000. objavljen  je članak u kom je opisan pojam "sene" crne rupe. Taj članak je osnova sadašnjih istraživanja. Glavna svrha Event Horizon teleskopa (EHT) je promatranje upravo te sene crne rupe. Neće se videti sama crna rupa, već samo njezina senka.

Do kakvih se značajnih podataka može doći ovim istraživanjem! jedno je od pitanja na koje odgovara ovaj profesor.
 " Ta čudna povezanost prostora, vremena i informacija na rubu crne rupe je vrlo uzbudljiva. Zadržavanje informacija je izuzetno važno za kvantnu teoriju: pohranjuju li crne rupe informacije ili ih potpuno uništavaju? Ili vreme: da li informacije i stvari žive duže u blizini crnih rupa? Mogu li se spasiti? Možemo li komunicirati na velikim udaljenostima? Brže od svetla? Putovati u vremenu? Moramo li misliti malo poput Star Treka...."





CRNA RUPA I INFORMACIJE 

U opštoj teoriji relativnosti horizont događaja je uopšteni naziv za granicu u prostor-vremenu, definisanu u odnosi na posmatrača, iza koje događaji ne mogu da utiču na posmatrača. Svetlo koje se emituje unutar horizonta događaja ne može nikada da stigne do posmatrača i bilo šta što pređe preko horizonta sa posmatračeve strane više nikada ne bude viđeno. .( izvor)

 Crna rupa je okružena horizontom događaja.  Januara 2014-te Stephen Hawking, jedan od utemeljitelja ideje o crnim rupama,  odustao je od važećeg koncepta  horizonta događaja.
Umesto njega on je predlažio mnogo benigniju verziju tzv. 'prividnog horizonta' koji samo privremeno zarobljava materiju i energiju da bi je pre ili kasnije oslobodio u prilično izobličenom obliku.

'U klasičnoj teoriji nema izlaska iz crne rupe', rekao je Hawking za časopis Nature. Međutim, kvantna teorija, kaže, omogućuje da energija i informacije pobegnu iz crne rupe. Slavni fizičar priznaje da bi za potpuno objašnjenje celog procesa trebala teorija koja uspešno povezuje gravitaciju s ostalim fundamentalnim silama prirode – jakom i slabom atomskom silom te elektromagnetizmom. Nažalost, naučnici za takvom teorijom bezuspešno tragaju već gotovo stotinu godina.


Rešenje neugodnog paradoksa 'vatrenog zida'


Hawking je svoj rad nazvao 'Očuvanje informacije i vremenska prognoza za crne rupe'. U njemu je pokušao rešiti paradoks tzv. vatrenog zida crne rupe koji naučnike muči  već nekoliko godina od kada su ga otkrili teorijski fizičar Joseph Polchinski i njegovi kolege s Instituta Kavli u Santa Barbari.

U zamišljenom eksperimentu američki je tim postavio pitanje što bi se dogodilo kada bi astronaut upao u crnu rupu. Horizonti događaja su matematički jednostavne posledice Einsteinove opšte teorije relativnosti na koje je prvi ukazao nemački astronom Karl Schwarzschild još 1915. u pismu Einsteinu, samo mesec dana nakon objavljivanja teorije. Prema toj slici astronaut bi sretno prošao horizont događaja nesvestan svoje kobne sudbine, a potom bi ga crna rupa razvukla poput špageta te konačno u svojoj beskonačno gustoj jezgri sabila u točku.

Analizirajući ovu predodžbu Polchinski i kolege su došli do neočekivane spoznaje da bi zakoni kvantne mehanike koji upravljaju zbivanjima u 'mikrosvetu', potpuno promenili situaciju. Naime, prema kvantnoj teoriji horizont događaja bi se morao transformisati u područje visoke energije, svojevrsni vatreni zid, koji bi astronauta spalio u prah i pepeo.

Ova je realizacija izazvala uzbunu jer se protivi opštoj teoriji relativnosti prema kojoj bi zakoni fizike svuda u svemiru trebali izgledati jednako svim ljudima bez obzira da li upadaju u crnu rupu ili lebde u praznom međugalaktičkom prostoru. Drugim rečima prema Einsteinu horizont događaja bi astronautu koji kroz njega prolazi trebao biti neprimetan.

Kako je Hawking 2014-te u novom radu rešio ovu kontradikciju? Prilično jednostavno. U crnim rupama kvantna mehanika i opšta relativnost funkcionišu kao što funkcionišu uvek i svugde no one nemaju horizonte događaja koji bi sagoreli astronaute. Ključ ove ideje je da kvantni efekti oko crne rupe uzrokuju tako snažne, nepredvidive fluktuacije prostora-vremena da se oštra granica jednostavno ne može stvoriti.

Umesto oštre granice horizonta događaja Hawking predlaže ideju o 'prividnom horizontu', površini duž koje će zrake svetlosti koje pokušavaju pobeći iz crne rupe biti zaustavljene. U nekoj budućnosti one bi se eventualno mogle čak osloboditi i pobeći iz crne rupe.

Tako zamišljene crne rupe mogle bi rasti ako progutaju dovoljno materije, a mogle bi se i smanjivati emisijom tzv. Hawkingovog zračenja koje je britanski fizičar opisao još 1970-ih.

Hawking kaže da nepostojanje horizonta događaja znači da zapravo nema crnih rupa iz kojih svetlost nikada ne može pobeći.

Neki su fizičari pozdravili nove Hawkingove ideje kao razumne, međutim ima ih i koji su ukazali da one uvode neke radikalne koncepte, na primer da bi prividni horizont s vremenom mogao nestati pa čak i da u jezgro crne rupe ne bi moralo biti  mesta u kom prostorno-vremenska krivulja postaje beskonačna i gde gravitacione sile postaju beskonačno jake. Umesto toga materija bi mogla biti samo privremeno zarobljena iza prividnog horizonta, crna rupa bi je privlačila prema središtu, no ona nikada ne bi bila zdrobljena u njenom središtu. Informacije o takvoj materiji nikada ne bi bile izgubljene već bi se s vremenom jako iskrivile te bi u potpuno drugačijem obliku bile emitovane kroz Hawkingovo zračenje tako da niko ne bi mogao reći kakve je objekte crna rupa progutala. Bilo bi ih teže dešifrovati nego spaljene stranice knjige. U svom radu Hawking to uspoređuje s prognoziranjem vremena u dalekoj budućnosti.

Paradoks gubitka informacija

 U avgustu 2015-te, na konferenciji na KTH Royal Institute of Technology u Stockholmu, Hawking se ponovo osvrnuo na tzv. paradoks gubitka informacija.

 Čini se da informacije o zvezdi iz koje je nastala crna rupa i o materijalima koji u nju upadnu, zauvek nestaju u crnoj rupi kada ona sama nestane, odnosno ispari. To je u suprotnosti s temeljnim zakonima fizike o očuvanju energije i kauzalnosti. Fizikalne informacije podrazumevaju sve informacije sadržane u nekom sistemu. Moglo bi se reći da je fizikalna informacija sadržana u nekoj stvari identitet same te stvari što uključuje sva njezina svojstva i čini je drugačijom od drugih – ukratko 'ono što jednu stvar razlikuje od druge'. Kao što energija ili čestica ne može nestati, tako šire govoreći fizikalne informacije ne mogu nestati.

 Naučnici smatraju da crne rupe nastaju kada se velike zvezde, na kraju svoga života, uruše jer njihov unutrašnji pritisak  koji se stvara u nuklearnim procesima postane nedovoljno jak da bi se odupro gravitacijskim silama materije u zvezdi. Većina fizičara veruje da tada nastaje tzv. singularnost – područje u kojem su gustoće materije postale tolike da Einsteinova opšta teorija relativnosti više ne daje dobra predviđanja. No, ova teorija singularnosti ima nedostataka. Budući da u singularnosti više ne funkcionišu poznati zakoni fizike, niko ne zna šta se zbiva u crnoj rupi.

Sam Hawking pretpostavio je 1970-ih da crne rupe koje rotiraju, u skladu s kvantnim načelom neodređenosti, moraju stvarati i emitovati čestice kao što u svemiru čestice i antičestice nastaju u fluktuacijama kvantnog vakuuma. Drugim rečima, one postupno zrače energiju, isparavaju i nestaju. Ovo zračenje nazvano je Hawkingovim.

No, ključno pitanje jeste šta se zbiva s informacijama pohranjenima u crnoj rupi kada ona nestane? Na predavanju, održanom u u Stockholmu, Hawking je naglasio da bi se čak i sam koncept vremena mogao raspasti kada bi se pokazalo da su crne rupe izuzete iz temeljnih zakona koji vladaju u svemiru.

On je predstavio svoje rešenje, odnosno svoju novu teoriju prema kojoj informacije preživljavaju singularnost jer ne propadaju u crnu rupu, već ostaju zabeležene na njenoj periferiji - u horizontu događaja gde su gravitacijske sile crne rupe dovoljno male da kvantni efekti funkcionišu pa je i Hawkingovo zračenje moguće.

'Smatram da se informacije ne pohranjuju u unutrašnjosti crne rupe, kako bismo mogli očekivati, već u horizontu događaja', rekao je britanski fizičar.

Horizont događaja je svojevrsna ljuska oko crne rupe. Sve što pređe rub ove plohe propada u crnu rupu, uključujući i svetlost. Gledano u dve dimenzije, on izgleda kao rub diska oko rupe.

Prema Hawkingovoj novoj ideji, čestice koje uđu u crnu rupu ostavljaju tragove svojih informacija u horizontu događaja. Kada ponovno izađu u obliku Hawkingovog zračenja, one će sa sobom natrag poneti deo tih informacija tako da će informacije, tehnički govoreći, biti očuvane.

'Informacije su pohranjene u super prelazu horizonta koji uzrokuju ulazne čestice izvorne zvezde', rekao je Hawking. 'Informacije o ulaznim česticama vraćaju se, no u haotičnom i beskorisnom obliku. Informacija je izgubljena za sve praktične svrhe', dodao je.

Na predavanju Hawking je povratak ostataka informacija uporedio sa spaljivanjem enciklopedije – njenim izgaranjem informacije neće nestati, one će, tehnički govoreći, ostati sadržane u pepelu, međutim, ako u njemu potražite glavni grad Minnesote, imat ćete problem.

Prevodi koji nastaju u horizontu crne rupe predstavljaju neku vrstu holograma, u smislu da se 3D informacije zapisuju na 2D površini. Kada zračenje napusti crnu rupu, ono sa sobom ponese deo informacija koje su bile zabeležene u horizontu događaja.

Zanimljivo je da su Hawkingove ideje prilično slične teorijama koje je ranije na istu temu u više radova predstavio nobelovac Gerard t'Hooft.



петак, 09. фебруар 2018.

Thomas Piketty, Poziv na javnu raspravu o Evropskoj centralnoj banci


Erik Sigerud, Post Mortem, 2009, oil and vinyl on canvas, 74.8” x 177.” Courtesy of the artist.


Piketijev Poziv na javnu raspravu, u kom razotkriva tajni proces izbora kandidata Evropske centralne banke i svu opasnost regulativa kojima su joj data sva ovlaštenja u vođenju ekonomske politike EU, samo je još jedan prilog tvrdnji da su evropske institucije najveći birokratski mastodont u istoriji Evrope i  rečita potvrda  čuvene teze Hane Arent da zlo ne zahteva nikakvu posebnu zloću ni pokvarenost, već samo dubok nedostatak mišljenja i suđenja  pojedinaca koji dobrovoljno učestvuje u aktivnostima režima, a sebe smatraju oslobođenim bilo kakve odgovornosti. Ne smatrajući sebe odgovornim pojedinac  funkcioniše bez suočavanja s pitanjem moralnosti sopstvenih postupaka. On se postavlja u ulogu izvršitelja funkcije na kojoj se nalazi.  To jasno ukazuje na izvrsno zapanžanje   Arentove da zločinačkie režime ne održavaju zli ljudi, njihovi demonski karakteri - održavaju ga  poslušnost i pokoravanje. Tako dolazimo do paradoksa  čoveka- banalnog izvršioca čija dela dovode do ekstremnog zla. Hana Arent tvrdi da se političko zlo 20. veka nije moglo ostvariti bez regrutovanja miliona "normalnih" osoba i institucionalne saradnje koja je raširila saučesništvo na čitavo društvo.

Ako pogledate većinu društava 21 veka ne možete a da ne primetite da se ništa nije promenilo. Većina građana koja podržava vlade svojih država, u njihovim nehumanim, čak i zločinačkim politikama (ili je indolentna - što je u istoj ravni sa podržavanjem) bez sumnje je ona većina koja je u nekadašnjim vremenima na isti način podržavala robovlasništvo, fašizam, nacizam, svaki drugi čin protiv čovečnosti. To su ljudi sistema, po defaultu ljudi istrenirani da ne vide van sistema koji ih je rodio, odgojio i indoktrinirao. Čistai Kafka!
Neki se time i javno ponose.

Sistem Evropske Unije slikovito prikazuje elementarne manjkavosti  institucionalne arhitekture EU.Citiram ekonomiste Miroslava Samardžića  : " ...ona ima centralnu banku, ali nema demokratski izabranu centralnu vladu, ima nacionalne države bez centralnih banaka koje bi ih podržavale. U evrozoni postoji jedinstvena valuta, ali ne postoji jedinstven fiskalni i bankarski system. EU institucije nemaju kapacitet da vode makroekonomsku politiku, ne postoji mehanizam za upravljanje krizama, za apsorpciju šokova i korigovanje asimetrija koje nastaju kao posledica neuspeha tržišta da obezbedi harmonizovani razvoj. Evropsku monetarnu politiku vodi Evropska centralna banka, naravno u interesu krupnog biznisa, a ne evropskih naroda. Ova banka ne nalazi se ni pod kakvom demokratskom kontrolom." 

To je suština Piketijevog Poziva čiji tekst sledi. Demokratičnost.

Related image

Thomas Piketty,

POZIV 


Dok je evropska javnost zauzeta praćenjem teških pregovora o velikoj koaliciji u Nemačkoj, ništa manje značajni događaji spremaju se u Briselu, ali na njih zasad niko ne obraća pažnju. Sastanci ministara finansija evrogrupe iza zatvorenih vrata 22. januara i 19. februara označavaju početak rada na obnovi izvršnog odbora Evropske centralne banke. Prva velika promena je zamena sadašnjeg potpredsednika Vitora Constancia. U naredne dve godine biće zamenjena 4 od 6 članova izvršnog odbora ECB, a među njima i Mario Draghi.

Sve ukazuje na to da će od novih imenovanja zavisiti budućnost ekonomske, fiskalne i monetarne politike u zemljama evrozone. Uostalom, ECB u 2018. godini gotovo nimalo ne liči na ECB iz prošlih vremena. Nekada je ta institucija provodila mirne dane na periferiji evropske politike, zaštićena svojim nezavisnim statusom. Zamišljena kao organizacija koja će rešavati akutne ekonomske probleme, ECB je veliku moć stekla zahvaljujući ekonomskoj i finansijskoj krizi 2008. Bilo da komanduje državama članicama kako da finansiraju svoje tržišne dugove, predlaže usvajanje budžetskog sporazuma (fiskalni ugovor), obaveštava šefove država u Irskoj i Italiji da je krajnje vreme za ozbiljne reforme ili direktno utiče na pregovore sa Grčkom kontrolišući pristup novcu, ECB je praktično suvladar evrozone.

Posle decenijske krize, ECB više nije ona institucija koja je bila ustanovljena izvornim sporazumima sa prevashodnim zadatkom održavanja stabilnosti cena: proizvela je sebe u glavnog ekonomistu evrozone; stekla je i deo izvršne vlasti učešćem u Trojci (sa Evropskom komisijom i MMF-om), koja definiše i osigurava izvršavanje sporazuma u zemljama kojima se pruža „pomoć“; ima centralnu ulogu u evrozoni, kao i na samitima evrogrupe kojima se koordiniraju nacionalne ekonomije; postala je regulatorno telo bankarskog sektora i odlučuje o životu i smrti najvećih banaka; nametnula se kao reformator koji sarađuje sa koalicijama čiji su prioriteti „strukturne reforme“ (na tržištu rada), „konkurentnost“ (restriktivne politike isplata radnicima) itd; stekla je ravnopravan status sa preostale četiri „predsedavajuće“ institucije Unije (Komisija, Savet, evrogrupa i Evropski parlament) u raspravama o političkoj i institucionalnoj budućnosti upravljanja evrozonom itd.

Uprkos tome, najavljena imenovanja mnogi doživljavaju kao puku formalnost. Iako je to jedna od retkih prilika da vodeće partije i akteri iz sveta predstavničke politike utiču na donošenje ključnih odluka o upravljanju evrozonom, čini se da će se postupak imenovanja obaviti iza zatvorenih vrata. Ministri finansija strahuju da bi ih parlamenti mogli pozivati na odgovornost zbog razgovora vođenih u Briselu; za evrogrupu, instituciju koja se u evropskim sporazumima gotovo i ne pominje, a danas ima presudnu ulogu u ovoj oblasti, ne postoje ustanovljeni mehanizmi političke kontrole. Kao što je često slučaj, Evropski parlament, kome će se izabrani kandidat na kraju obratiti, pojaviće se na sceni tek kada se prašina slegne, pregovori budu završeni, a kompromisi prihvaćeni, da iznese svoje… neobavezujuće mišljenje.

U međuvremenu se gomilaju pitanja o budućim politikama ECB i ulozi koju ta organizacija treba da ima: Kakav stav zauzeti prema reformi upravljanja evrozonom? Kakve će biti njene obaveze prema Evropskom parlamentu? Šta će se dogoditi sa monetarnom politikom kada se inflacija smiri? Kako podržati politike Unije? Šta su prioriteti za narednih 8 godina u oblasti regulacije rada banaka? Kakvu ulogu će imati socijalni partneri? Kakve politike će se primenjivati da se spreče sukobi interesa u radu bankarskih regulatornih tela? Kakvi će biti redistributivni efekti politika ECB? Nema sumnje da će odgovori na ta pitanja odrediti kako će se ubuduće upravljati evrozonom. Zato kandidatima treba postaviti ta pitanja, a njihove odgovore izneti pred javnost i otvoriti raspravu.

Izgleda da su finansijska tržišta i vlade zadovoljni sadašnjim stanjem i da im ne smeta što je proces imenovanja obavijen velom tajnosti. Signali koji stižu iz Brisela nisu ohrabrujući i navode na pomisao da je Španija, zamišljajući da je najzad došlo njenih pet minuta, na sastanku 22. januara predložila svog ministra privrede Luisa de Guindosa za potpredsednika odbora. De Guindos je najpoznatiji po tome što je na vrhuncu finansijske krize bio izvršni predsednik ogranka banke Lehman Brothers za Španiju i Portugaliju…

Iako parlamentarna skupština evrozone – predložena sporazumom za demokratizaciju evrozone (T-dem), upravo sa idejom da vrši politički nadzor rada ECB – još ne postoji, ministre finansija ništa ne sprečava da objave kriterijume na osnovu kojih se opredeljuju za kandidate i uslove koje žele da im postave.

Proces imenovanja se ne mora obavljati iza zatvorenih vrata. To ne mora biti još jedna od evropskih igara muzičkih stolica. Ministre finansija ništa ne sprečava da javno saopšte svoje odluke i razloge iza njih. Ni kandidate, naročito one za predsedničku poziciju, ništa ne sprečava da u narednim mesecima javno istupe, obrate se predstavnicima država i iznesu svoje programe.

I konačno, Evropski parlament ništa ne sprečava da učešće u procesu imenovanja uslovi postavljanjem minimalnih zahteva koji se moraju zadovoljiti. Tako evropske partije, sindikati i nevladine organizacije mogu otvoriti vrata i uzeti učešća u donošenju odluka koje će oblikovati ekonomske, fiskalne i monetarne politike u evrozoni. To bi bio prvi stvarni korak ka demokratizaciji Evrope – makar i skroman.

Emmanuel Macron je prošlog septembra u Atini pozivao Evropu da prihvati više „demokratije, više kontroverzi, debate i kritičkog duha i dijalog“. Vreme je da delima stanemo iza takvih reči.

Prvi potpisnici:

Sébastien Adalid, pravnik, profesor na Univerzitetu u Avru
Michel Aglietta, ekonomista i profesor emeritus na Univerzitetu Pariz Nanter
Peter Bofinger, ekonomista, profesor na Univerzitet Sarland
Loïc Blondiaux, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Julia Cagé, ekonomista, profesor na Institutu političkih nauka u Parizu
Amandine Crespy, politikolog, profesor na Slobodnom univerzitetu u Briselu
Anne-Laure Delatte, ekonomista, direktor istraživanja u CNRS
Bastien François, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Ulrike Guérot, politikolog, profesor na Univerzitetu Dunav
Stéphanie Hennette, jurist, profesor na Univerzitetu Pariz Nanter
Justine Lacroix, politikolog, profesor na Slobodnom univerzitetu u Briselu
Rémi Lefebvre, politikolog, profesor na Univerzitetu Lil 2
Nicolas Leron, politikolog, institut EuroCité
Ulrike Liebert, politikolog, profesor na Univerzitetu u Bremenu
Paul Magnette, politički analitičar, gradonačelnik Šarleroja
Francesco Martucci, pravnik, profesor na Univerzitetu Pariz 2
Thomas Piketty, ekonomista, direktor programa u EHESS
Ruth Rubio Marín, pravnik, profesor na Univerzitetu u Sevilji
Guillaume Sacriste, politički analitičar, predavač na Univerzitetu Panteon-Sorbona
Frédéric Sawicki, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Laurence Scialom, ekonomista, profesor na Univerzitetu Pariz Nanter
Xavier Timbeau, ekonomista, direktor OFCE
Antoine Vauchez, politički analitičar, direktor istraživanja u CNRS

VoxEurope, 22.01.2018.

Social Europe, 30.01.2018.

Preveo Đorđe Tomić




уторак, 06. фебруар 2018.

Migracije - četiri karte iz Davosa



Davos 2018.  je iza nas. Tekst koji sledi je deo izlaganja češkog lingviste, matematičara i umetnika Jakuba Mariana sa proslogodišnjeg ekonomskog foruma. Svoje zaključke autor je bazirao na podacima Ujedinjenih naroda i Evrostata. Reč je, kako stoji u naslovu, o migracijama tokom poslednjih pet godina i to na području Evrope. Podaci sa prostora bivše Jugoslavije treba posmatrati iz ugla ratnih dešavanja ’90-ih.


Pokretljivost ljudi je karakteristika savremenih društava a oblici mobilnosti sve kompleksniji. Ukoliko je reč o masovnom izmeštanju, sa dalekosežnim socijalnim posledicama po pojedince, porodice,lokalne zajednice i celo društvo, onda je reč o tipičnim migracijama, planskim i sistematskim napuštanjem jednog socijalnog ambijenta u drugi. U pitanju nije samo puka masovnost već utvrđeni obrazac. Jednom kada započne rast takvog kretanja je poluautomatsko, ono se omasovljava. Jednom kada se utvrdi obrazac emigracije više nije niti potrebno proučavati individualnu motivaciju, premeštanje prerasta u masovni pokret.

Poslednjih godina Evropa se suočila sa takvim migracionim valovima. Jedan od osnovnih uzroka ovih valova, najčešći aktivirajući momenat, bili su ratovi. Takve slučajeve smatramo prinudnim migracija, a iseljenike izbeglicama pod prinudom, mada teoretski i u takvim okolnostima svi imaju moć odluke hoće li ostati ili otići. U toj kategoriji su se našli članovi porodica, rođaci, prijatelji, migranata pionira koje su već bile stacionirane u Evropi. Tako se na prinudnu migraciju nadovezala i lančana. Njima se prikljućila i ekonomska migracija. broj migranata se dramatično proširio, postavši sve heterogeniji u smislu vrsta migranata i njihovog ishodišta.


U medijima se kalkulisalo sa nizom drugih uzroka migracionih talasa prema Evropi. Bilo je mišljenja da su određene političke strukture i pojedinci, poticali određenu populaciju na iseljavanja, to jest da se jednim delom radilo o namernom raseljavanju. U bivšoj Jugoslaviji je, primera radi, postojao pritisak za promenom etničke populacijske strukture u novonastalim državama. Većina novonastalih država je želela čist nacionalni sastav.

U medijima se takođe kalkulisalo sa poticanjem na seljenje zbog potrebe za radnom snagom. To se posebno odnosilo na određena deficitarna zanimanja ekonomski najjačih država u jezgru Evropske Unije.

Tekst koji sledi se ne bavi suštinskim pitanjima migracije, već izgledom Evrope nakon migracijskih valova : dakle procentima zastupljenosti migranata u pojedinim evropskim državama.

Karta 1. – Udeo stranaca u evropskih zemaljama, uključujući i primatelje azila do juna 2016.



Prema prvoj karti su zemlje najvećim postotkom stranaca – Luksemburg (45,9%), slede Švajcarska (29,6%), Švedska (18,5%), Austrija (17,4%), Estonija (15,8%) i Nemačka s 14,5% stanovništva. U Velikoj Britaniji stanovništvo rodom iz drugih zemalja čini 13,4% ukupne populacije.

Važno je naglasiti da Jakub Marian ove podatke temelji saznanjima kojima raspolaže evropska statistička agencija Evrostat, a do njih se došlo prikupljajući podatke svih imigrantskih službi europskih zemalja, uključujući one koje se bave dodelom azila.

Jednostavno rečeno, prva karta ne uključuje radnike migrante koji su nezakonito došli u Evropu, a oni čine apsolutnu većinu novopridošlica proteklih godina. No, čak i prema ovim podacima je u razdoblju od 1. siječnja 2015. do 1. januara 2016. strano stanovništvo u Austriji i Švedskoj poraslo za više od jedan posto, dok je zahvaljujući valu imigranata stranaca službeno u Nemačkoj 0,9 posto više u odnosu na autohtono stanovništvo sa starim imigrantima čine 15,3% od ukupne populacije.

Karta 2. – Iz koje zemlje u koju evropsku zemlju dolazi najviše imigranata:





Prema ovo karti su jasne dve stvari, barem na prvi pogled. Zanimljiv je odnos Rusije i Ukrajine. Dakle najviše imigranata u Rusiju “dolazi iz Ukrajine”, a u Ukrajinu “iz Rusije”.

Drugo, ova karta pokazuje da su optužbe zapadnih kancelarija i medija da je Rusija glavni krivac za izbeglički val s Bliskog istoka i severa Afrike apsolutno lažne. Kao dokaz, dovoljno je napomenuti da najveći procenat imigranata tokom 2015. i 2016. godine u Velikoj Britaniji bio rodom iz Indije. U Norveškoj su to bili Poljaci, dok su se Nemci selili u susednu Švajcarsku i Austriju. Većina stranaca u Irskoj dolazi iz Velike Britanije, što su gotovo sigurno Irci koji se sele u matičnu domovinu. Dominacija Sirijaca se na ovom popisu vidi samo u Turskoj.

U našoj regiji se beleži “seoba” iz BiH u sve okolne zemlje, dok u Bosnu i Hercegovinu, navodno, seli stanovništvo iz Hrvatske. Ne navodi se etnička ili verska pripadnost migranata, stoga bi ovaj podatak mogao biti upitan, obzirom na pad broja Hrvata u BiH, osim ako se ne radi o ljudima koji su masovno dobili dvojno državljanstvo, čime su samo statistički postali “najveća useljenička skupina” u susednoj zemlji.

U Francuskoj, Španiji i Portugalu, imigranti dolaze uglavnom s juga – Alžira, Maroka i Angole, dok u Grčku i Makedoniju idu uglavnom Albanci. U Poljskoj i Češkoj je većina imigranata iz Ukrajine.

Posebno je zanimljivo u ovom slučaju da veliki deo ukrajinskih imigranata nije preselio na Zapad i ostale evropske osim Poljske i Češke, nego u Rusiju, od koje su se praktično hteli zauvek odvojiti.

Broj ukrajinskih imigranata je Evrostat dobio od Kijeva, a najveći val imigracije se dogodio krajem 2015 i početkom 2016. godine.

Važno je napomenuti kako većina imigranata u istočnoj Evropi, a posebno Ukrajinaca, nije preselila iz Rusije, kao što se može pomisliti gledajući na ovu kartu, nego je reč o pravnim nijansama evropske statističke metodologije.

Naime, nelogično je da je porastao broj Rusa koji su odselili za Ukrajinu, kao što tvrdi Evrostat za razdoblje od 2015. do 2016. godine, nego se radi o “novim Ukrajincima” koji su se vratili s ruskim državljanstvom. Osim toga, veliki deo stanovništva Ukrajine od ranije ima i državljanstvo Ruske Federacije ili posebne ruske dokumente za Ukrajince. Također su u ukupnoj statistici “porasta” imigracije u zemljama istočne Europe ušli i Rusi koji su kupili nekretnine u tim zemljama. Posebno je važno što je tom broju pripisano i celokupno stanovništvo ruskog poluotoka Krima.

Karta 3. – Imajući to u vidu, opšti trendovi rasta imigracije u evropskim zemljama u poslednjih pet godina u postotcima izgledaju ovako:


Karta pokazuje da je najveći porast broja useljenika od 2010. do 2015. godine zabeležen u Luksemburgu, Švajcarskoj, Švedskoj, Austriji i Norveškoj, gde se tradicionalno beleži najveći postotak u ukupnom stanovništvu ljudi rođenih u inostranstvu. Odmah iza njih dolaze Velika Britanija i Finska.

Tek ako računamo razdoblje od 2010. do 2015. godine, vidimo da se velike migracije s prve karte kod nas ne odnose na aktuelni imigrantski val, kao što je slučaj s Nemačkom, nego na ’90-e, odnosno na preseljenja i davanje dvojnih državljanstava. Posebno bi bilo zanimljivo znati odakle Evrostatu podatak da je u Hrvatskoj od 2010. do 2015. stanovništvo poraslo za 0,6%? Ili je reč o davanju novih državljanstava i neodjavljivanju onih koji su otišli u inostranstvo, ili je statistika u ovom slučaju nešto previdjla? No, kako god bilo, ostavimo neka bude tako kako su naveli.

No, najinteresantnija je poslednja karta Jakuba Mariana, na kojoj autor ističe iz kojih se zemalja u koju drastično povećala sopa imigranata 2015. u poređenju sa 2010. godinom.

Karta 4. – Trend nove imigracije i iz koje u koju zemlju je 2015. doselilo najviše stranaca:


Indijci i dalje odlaze u Veliku Britaniju, Britanci u Irsku, a Poljaci i dalje u Norvešku. Nemačka ima veliki priliv Sirijaca, a zanimljivo je da u Češkoj i Slovačkoj dolazi do “zamene stanovništva”.

Zanimljivost je da u Mađarsku odlaze Srbi, ili je reč o Mađarima državljanima Srbije koji uzimaju državljanstvo matične domovine? Srbi navodno odlaze i u Makedoniju i Sloveniju, stanovnici BiH u Hrvatsku, a Hrvati u Crnu Goru. Međutim, statističke podatke u nas uvek treba uzimati s rezervom, jer se ovde spominju isključivo državljani svake od zemalja, dok se ne spominje njihova etnička pripadnost. Nažalost po nas,to je najvažniji razlog preseljenja u ovim područjima, a sudeći po statistici, ovaj je trend verojatno pogodio i Češku i Slovačku.

Zapravo, najvažniji imigracijski trendovi u 2016. su ostali isti kao 2015. godine, ali u nekim zemljama postoje značajne razlike.

Jedan od glavnih među njima je Rusija. Broj Rusa koji se sele u istočne evropske države, primaju pasoše ili poduzimaju korake do primanja ovog dokumenta se značajno smanjio u poslednjih nekoliko godina. Jedini smer u kojem Rusi migriraju je i dalje Ukrajina. Međutim, tome treba dodati i ukupni pad priliva imigranata u Ukrajinu iz drugih država, kao i zbog izuzetno pristrane metode uključivanja stanovništva Krima u ovu statistiku Evrostata.

U stvari, pozitivan rast imigranata u Ukrajini se može pripisati Ukrajincima koji rade u Rusiji, te su u tom periodu dobili rusko državljanstvo i vratili se u domovinu. Brojka uključuje i povratak izbeglica nakon 2014. u nezavisne republike Donjeck i Lugansk, a naravno da je apsurd uključiti građana Ruske Federacije, odnosno Krima, imigrantima koji su “emigrirali u Ukrajini”.

Paradoks je da je na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu je Krim obojan u ukrajinsku boju, a veliki porast ruskih imigranata u Ukrajini uključuje stanovništvo Krimskog poluostrva. Barem prema boji, to bi trebali biti “Ukrajinci”, a ne “ruski imigranti”. Sve u svemu, na karti se prikazuje da je rast migracije u Ukrajinu “zbog doseljenih Rusa” 0,3%. No, stvarni demografski podaci su o ovoj zemlji već duže vreme potpuno suprotni i doseljavanje Rusa u Ukrajinu beleži negativne trendove.

Osim toga, karte Jakuba Mariana indirektno potvrđuju i činjenicu su Rusi u poslednjih pet godina sve skloniji za život, stvaranje i rad u vlastitoj zemlji, a ne da se odluče seliti u druge zemlje, regije ili susedna područja.

Naravno, statistike uglavnom ne prenose određene pojedinosti i ne daju mišljenje o svim važnim detaljima. Mogu biti i rezultat lažnih merenja, političkih trendova ili dokaz upitne odabrane metodologije. No, ipak se samo na temelju statističkih podataka mogu dobiti približni rezultate tekućih trendova, te uspostaviti barem nekakva opštaa pravila za tačnu usporedbu. U današnjem svetu je teško pronaći nepristranu statistiku, jer sve obično imaju svoje skrivene zamke.

Isto vredi i za karte iz Davosa Jakuba Mariana. Pre svega one idu u prilog tvrdnjama evropskih političara, stoga njihovo prikazivanje nije bilo slučajno. Uostalom, metoda brojanja koja pokazuje više od 1% rasta inostranog stanovništva u ukupnoj populaciji se odnosi samo na Austriju i Švajcarsku, dok u zemljama kao što su Nemačka i Francuska povećanje broja stranaca za razdoblje od 2010. do 2015. godine, prema ovoj metodologiji, iznosi manje od jedan posto.

Neregistrovani radnici, izbeglice, kao i sve druge kategorije stranaca uredno ne ulaze u statistiku. Tako du Nemci i Francuzi, prema izlaganju iz Davosa, tokom predizbornog razdoblja “nemaju o čemu brinuti”. S migracijom u Evropi je sve “u najboljem redu”.

Naravno, čisto matematički, jedan posto povećanje migracije ne čini ozbiljnu pretnju, ali u stvarnosti to nije tako. Evropski događaji u poslednje dve godine jasno su pokazali da su čak i jedan posto neintegrisanih ili neasimiliranih imigranata, koje prati licemerna “politička korektnost” i “tolerantnost” evropske političke elite i jednog dela društva, najbolji recept za katastrofu.

Za Rusiju su ovi podaci zapravo dodatna pogodnost u velikoj geopolitičkoj igri sa Zapadom. Naime, nakon što su evropski političari i mediji optužili Moskvu za priliv “sirijskih” imigranata u evropskim zemljama, Evrostat ovim podacima praktično pobija sve te tvrdnje. Još jednom se potvrdilo da Sirija polako prestaje biti karta na koju će se igrati protiv Rusije. Najveća pobeda u tom smislu je otvoreno priznanje Evropske unije za napore Moskve, Teherana i Ankare što su u Astani uspeli održati pregovore sukobljenih strana u Siriji, te izjave zapadnih kancelarija da će im u sledećem razdoblju najveća glavobolja biti Trump u Beloj kući, nova američka administracije.
autor teksta : N.Babić
izvor

                                                                       


субота, 03. фебруар 2018.

Bertold Brecht - povodom izvedbe Opere za tri groša




Iz programske knjižice povodom izvedbe Opere za tri groša
Kraljevsk pozorište Zetski dom


• Balada o robovanju seksu
• Svodnička balada
• Balada o udobnom životu
• Duet ljubomore
• Drugi finale za tri groša
• Arie der Lucy- Pesma o nepotpunosti ljudskog stremljenja
• Salomon song, Zov iz groba
• Mekit moli za oproštenje- Treći finale za tri groša



Sledeći tekstovi su odlomci iz Brehtovih eseja, među kojima neke možete pronaći u Dijalektici u teatru (Nolit, Beograd, 1979.), ali zapravo svi tekstovi su izbor iz opsežne knjige Umetnikova pot (Cankarjeva založba, Ljubljana, 1987.).


______________________________________________

Godine 1728. Džon Gej piše Prosjačku operu, postavljena je u Londonu i postaje veliki hit.
Godine 1920. u Londonu opet oživljavaju komad i predstava ostvaruje rekordan broj repriza, čak 1463. Breht (sa saradnicom E. Hautman i kompozitorom K. Vajlom) godine 1928. adaptira
Prosjačku operu. Dobija nov naslov: Opera za tri groša. Premijera Opere za tri groša u Berlinu iste godine. Totalni pogodak.Virus Opere za tri groša se širi na Brisel, Brno, Budimpeštu, Kopenhagen, Geteburg, Ljubljanu, Milano, Moskvu, Njujork, Paris, Prag, Oslo, Stokholm, Tel Aviv, Varašavu, Cirih...U prvoj sezoni više od 50 premijera. Do 1933. već 130 premijera. Do 1937. V. Benjamin beleži već 40 000 izvođenja u celom svetu. Između 1933. i 1945. zabranjena je u nacističkoj Nemačkoj i kvalifikovana kao ‘degenerisana’ umetnost.50-ih godina XX veka postaje najduže igrani mjuzikl u Americi sa preko 2 611 uzastopnih repriza. U sezoni 1986/87 u Zapadnoj Nemačkoj ima deset novih postavki, koliko i Hamlet, ali privlači 174 000 gledalaca, duplo više nego Šekspir. Songovi iz predstave postaju pop hitovi; 1987. MekDonalds koristi Moritat o Meki-Nožu za svoju reklamnu kampanju Big Meka.

______________________________________________

Gore navedeni podaci nedvosmisleno daju Operi za tri groša posebno mesto u istoriji pozorišta i istovremeno pokreću pitanje o tome što je to toliko privlačno kod nje. Kritičar H. Jering je nakon
praizvedbe napisao: ,,Zbog toga što je pronađen ton koji niti se protivi moralu niti ga negira, koji ne napada postojeće norme već ih prevazilazi i koji, osim travestije postojećeg modela na kraju, niti je parodijski niti ozbiljan. Naprotiv, zagovara se drugačiji svet u kome su granice između tragičnog i smešnog izbrisane. To je trijumf otvorene forme.”

S druge strane, E. Blum u članku Opera za tri koze razmišlja:

,,Kako je moguće da dvoje ljudi, zagrijanih da umjetnost približe proleterijatu, toliko potcene inteligenciju tog dela publike, da im pruže takvu vrstu umetnosti koja se može dopasti jedino ograničenima i – što je sa njihovog stanovišta mnogo gore - snobovima? Jer mora se priznati da i reči i muzika Opere za tri groša bude sumnju da su namerno pisani za kretene. [...] Opera za tri groša zasigurno nije ni lepa ni veličanstvena, niti na bilo koji način sladunjava, a genijalnost i svežina su ponajmanje njeni kvaliteti. [...] Za neke poseduje draž novine, mada se sasvim očigledno ne radi o novom postignuću, već o dekadentnom promašaju socijalizma, dramskog realizma i primenjene
muzike.”

      Teme bogatstva i siromaštva, malograđanskog licemerja, korupcije institucija, iskorištavanja radnika, ličnog interesa, pohlepe i – ne manje važno – konvencije pozorišnog medija, su prisutne i utkane u sam komad. Predstava pored nabrojanih tema, otvara i pitanja odnosa Zapada i Balkana, odnosa prema Drugom, temu zida kao simbola, temu utopije i reflektuje vreme Vajmarske republike. Breht je kao jednu od najbitnijih strategija epskog teatra, kao specifičan postupak alijenacije, naglašavao istorizaciju; glumcima je predlagao da dešavanja u drami igraju kao istorijske događaje, a dešavanja svojih drama je premještao u minule istorijske periode i druge delove sveta. Svestan je bio da gledalac specifičnosti svog vremena opaža i prepoznaje tek kad su u drugom kontekstu, izvan njegove istorijske realnosti. Postupkom alijenacije gledalac događaje, društvene odnose i odluke likova ne vidi više kao samopodrazumevajuće i univerzalne, nego ih prepoznaje kao specifične za određeno vreme i okolnosti, čime shvata da mogu biti i drugačije. Istovremeno, Breht istrajava u tome da režiser treba da bira čitanje, interpretaciju drame koja se tiče njegovog vremena. Predstava upravo upotrebljava oba postupka, kako istorizaciju (sledeći dramu), tako i aktuelizaciju (naglašavajući teme specifične za današnje vreme).

       Socijalne razlike, zapravo odnos između bogatih i siromašnih, su u središtu Opere za tri groša. Nasuprot razlikama u socijalnom statusu između likova, niko od njih nije stvarno bogat (onih 0.01% stvarno bogatih se pojavljuju već od prvog songa kao prisutna, mada neotelotvorena sila koja utiče na celokupni razvoj dešavanja u drami), ali se novac kod svih likova pojavljuje kao pokretačka snaga; čak i Poli, ‘najčistija i najnaivnija’ se ‘uprlja’ kad preuzme Mekijeve poslove. Novac vlada svetom i Breht nam govori da su ljudi u kapitalističkom društvu koje ohrabruje takmičarski duh i konkurenciju, primorani da rade manje i veće zločine čak i na štetu svojih bližnjih, jer tim sredstvima
pridobijaju novac za egzistencijalnu sigurnost i udobnost, a neki i za opstanak („ko nema hleba, mora činit’ zlo“).

     Zgražavanje, optuživanje i moralna superiornost privilegovanih nad prostaštvom, varvarstvom i primitivnošću ‘neprivilegovanih’ su licemerje, što Opera za tri groša razotkriva. Tradicionalne (malograđanske) moralne smernice koje usvajamo bivaju poljuljane kada u likovima ujedno prepoznamo i dobronamerno stremljenje i upretenost u začarani krug iskorištavanja. Stvari nisu više crno-bele – Mekit nije samo zločinac, Pičam nije samo preduzetnik, Dženi nije samo kurva koja izda; svi su zarobljenici sistema koji u njima budi najgore („Da dobar bude, svako bi hteo znaj! Al’ čemu pravo stanje stvari skrivati’? Naš svet je loš i njime vlada zlo.”). Naime, u kapitalizmu svi nešto prodajemo: usluge, proizvode, informacije, talenat, umetnički rad, izgled, svoje telo, ljubav, svoje siromaštvo, tuđe siromaštvo, životni stil, sam žitvot. Zašto je prodaja jedne stvari više ili manje sporna od prodaje nečeg drugog? Svi igramo istu igru. Na slobodnom tržistu robne razmene.

      Kakva je razlika između Mekitovih zločina ili Pičamovog ‘nemoralnog’ korištenja Biblije za lični interes i sistemskog iskorištavanja radnika i građana? Na to Breht upozorava:,,Šta je pljačka banke u
odnosu na osnivanje jedne banke?” Razlika je jedino u tome što ovi poslednji za svoju krađu i iskorištavanje nikada nisu kažnjeni. Male ribe se hvataju u mrežu, a ajkule nesmetano nastavljaju da plivaju, toveći se na tuđ račun. Do krajnje nesrazmerne raspodele bogatstava u društvu ne može doći drugačije nego preko iskorištavanja, od vrha ka dole. (,,Dok nisu dobra sva svojina sviju, na ovom svetu sreće biti neće.”) Malim ribama, ugroženim od strane ajkula, ne preostaje ništa drugo nego da terorišu one još manje i slabije od sebe. (,,Svak’ svakog robi, gazi, grize, muči”). Svako u ovom lancu se okorištava na račun onoga ispod; to radi Mekit sa svojom bandom, Pičam sa prosjacima, menadžer sa radnicima, političari sa građanima. Pored želje za sticanjem na tuđ račun, u ovoj dinamici pojavljuje se još jedan obrazac – prebacivanje odgovornosti na Drugoga: Pičamu su za nezadovolja- vajući profit krivi ili nesposobni prosjaci, ili ljudi tvrdog srca; Mekit želi da za svoje zločine okrivi članove svoje bande i preda ih policiji; za Mekijevo bekstvo iz zatvora nije kriv Braun, već nesposobnost i korumpiranost policije; za nesreću i pijanstvo gđa Pičam krivi  muža i kćerku, itd. Isto je i u našem realnom svetu - za ekonomsku krizu nisu krive banke, već oni koji su dizali kredite; za zločine američke vojske nisu krivi generali, nego obični vojnici; za neuspešno delovanje politike nisu krivi sami političari, već državni činovnici; za probleme Evropske unije nije kriva evropska politika, već Južnjaci, Istočnjaci i Balkanci, koji kvare sliku uređene, složne, čiste i civilizovane Evrope. Možda zato predstava počinje u balkanskom dvorištu. Bez pozornice, na drvenim klupama, sa plastičnim čašama, janjetinom i sa problemom: premale podele, premalog budžeta, glumaca bez sluha.

     Različitost privlači, ali i plaši. Tako je Balkan u očima Zapada egzotičan, šarmantan, autentičan i živ, a ujedno primitivan, necivilizovan, nepredvidljiv. U odnosu Zapada prema Balkanu se mešaju
fascinacija (Zapadnjak usklikne: ,,Kakva strast! Kakva životnost! Kakva sposobnost uživanja!”), strah (Zapadnjak razmišlja: ,,Nikad ne znaš kad će opet početi da se kolju...”) i pokroviteljstvo (Zapadnjak saosećajno izgovara:,,Jadni, preživeli su rat, teško žive, treba im pomagati.”). Dok se Balkan drži pravila Zapada i pleše kolo po taktovima Velikih, imamo lepu sliku: evropski političari hvale integraciju balkanskih država u Evropu i tapšu svoje balkanske kolege zbog smanjene
stope korupcije; turisti posećuju hrvatsku i crnogorsku obalu otkrivaju vina i kuhinju; kultivisani Evropejci se oduševljavaju Kusturičinim filmovima, slušaju trubače i dive se drskim umetnicima iz
država bivše SFRJ koji iako su doživeli rat, nisu izgubili glas. Na taj način Zapad održava superiornost i pokroviteljski odnos koji se očituje  kroz saosećajnost, dobrotvorne akcije i pomoć balkanskoj ekonomiji i kulturi. Pogled na Balkan se menja kad se suviše približi, postane sused ili čak deo (evropske) porodice. Kad počne da misli svojom glavom i želi da radi stvari na svoj način, tada počinje da ugrožava i postaje opasnost.

      Kao što Mikel Difren piše u svom eseju Ja i Drugi: ,,I evo, sada se pod znak pitanja stavlja ono presudno pitanje koje mi drugi čovek postavlja: jesi li kadar da me priznaš kao čoveka? Tako je susret sa divljaštvom uzdrmao civilizaciju XVIII veka. Nasilje, naročito onda kada je onome ko ga vrši savest mirna, ne može da izbegne istinski izazov koji mi drugi čovek upućuje. Jer, njegova sloboda želi da unapredi moju slobodu, on me ne podstiče na to da se s njim borim oko smisla, već me podstiče na to da budem svoj, da budem nalik na njega prihvatajući ga kao čoveka, uspostavljajući vladavinu pravde koja predstavlja pravo na izražavanje. On mi otkriva svoju sopstvenu interiornost, to jest interiornost jednog bića koje nije zatvoreno, već je drugačije; otkrivam da sam jedinstveno, a ipak prema opštenju otvoreno biće, da se izražavam i da drugi, sa svoje strane, može da mi odgovara. [...] Tako me drugi čovek primorava da sam utvrdim svoju sopstvenu meru. Ta mera je etička. Ideju o drugom kao meni sličnom čoveku otkrivam u susretu s drugim kao jednu, a možda i jedinu obavezu: priznaj drugog.” U suprotnom, postaje Drugi u koga se projektuju svi problemi i sve neželjene karakteristike koje je teško prihvatiti kod sebe. Drugi koji je kriv za sve naše nesreće –žrtveni jarac.

     Možda najtipičniji primer prebacivanja odgovornosti predstavljaju sledeće floskule koje su se proširile Evropom: Grčka je poljuljala euro, Grčka je kriva za krizu, Grci su leni i korumpirani, Grci previše troše, a premalo rade. Međutim, postoji i druga strana priče: ,,Kontrapunkt Nemačkoj, koja živi u skladu sa svojim mogućnostima, je da drugi žive preko svojih mogućnosti”, slaže se F. Vajt, viši saradnik u Centru za evropsku reformu. ,,Te ako je Nemačka zabrinuta činjenicom da druge države tonu sve dublje u dugove, trebala bi da bude zabrinuta i oko svog trgovinskog suficita, ali nije.” Nemačka, mada nije najveći prestupnik, je čak podizala prodaju oružja Grčkoj, prilikom
narudžbi od desetina miliona eura. S. Dauling u Biznis Insajderu objašnjava: ,,Euro zona je obezbedila Nemačkoj ogromno tržište na kome može da prodaje svoje proizvode lako i po niskim cenama. Visoka zaduživanja drugih članica su dovela do veće potražnje za izvozom Nemačke, nadomeštajući time relativno slabi domaći rast potrošnje. Drugim rečima, bez euro zone, Nemačka ekonomija ne bi ni izbliza ovako dobro napredovala.” Eto obrasca pomenute ajkule koja se tovi na račun drugih. Odnos Nemačke i Grčke je samo primer dinamike između velikih i malih, Severa i Juga, Zapada i Istoka, bogatih i siromašnih, onih dobro i loše pozicioniranih.

      Ako se vratimo na odnos Zapada i Balkana, i Balkan u tom odnosu ima pomešana osećanja. S jedne strane je srećan kao malo dete što ga Veliki primaju u društvo, raduje se pažnji, prihvata čak
i samilost i dobročinstvo (što mu drugo preostaje). S druge strane, njegov ga ponos sve vreme opominje na položaj u kome se našao; zna da nije jednakopravan, da mora da igra igru po tuđim pravilima – nije gospodar u svojoj kući. Oseća se manje vrednim, malim, bespomoćnim, a istovremeno može da bude arogantan, jer mu se čini da Zapad neke stvari jednostavno ne može da razume – oseća se jedinstvenim. Ove suprotnosti prouzrokuju frustraciju i nezadovoljstvo. Ipak, neki delovi Balkana žele što više da se približe Zapadu (da se ‘pozapadnjače’), pritom gubeći svoje najveće kvalitete.

     Predstava likove ne prikazuje kroz pogled Drugog, već prema njima, a i prema sebi kao predstavi, ima distancu. Razotkriva svoje mane, a u njima vidi i glavne kvalitete. I bez toga da zaplovimo
u vode nacionalizma, tradicija, kultura i običaji ovih prostora, mogu biti razlog za ponos koji ne rezultira superiornošću, već predstavlja jednakopravno ishodište za odnos sa Drugim.

    Kad je umetnost u pitanju, čini se da umetnici ovih prostora imaju dve mogućnosti kako da prodru na Zapad: da igraju na kartu siromašnih, deprivilegovanih, ratom traumatizovanih i egzotičnih kurioziteta (dela koja prikazuju težak život ljudi i haos na nivou države, koji zapadnu publiku ganu do suza, a istovremeno ih uteše - jer sami nisu u takvoj situaciji), ili da potpuno odbace sopstvenu umetničku tradiciju, prepoznaju pravce i trendove Zapada, priključe im se i upotrebe ih još rigoroznije nego tamošnji umetnici. S obzirom na to da se glavni pravci i inovacije istorije pozorišta XX veka nisu odvijali na Zapadu, već na Istoku ili pod uticajem Istoka, postoji očigledno i treća mogućnost: gledati na teme, sadržaje, događanja (domaća i svetska) iz svoje perspektive, a i prema njoj zauzimati distancu, te se sa humorom i razumevanjem osvrnuti na sebe i druge. Nije li baš
to kvalitet balkanskog humora koji je tako prepoznatljiv i šarmantan, koji te uvek pridobije na svoju stranu, koji je obeležio i postao zaštitni znak, recimo, kultnih naslova u zlatnom filmskom periodu
XX veka (Skupljači perja, Kad budem mrtav i beo, Maratonci trče počasni krug, WR: Misterija organizma, Sećaš li se Doli Bel?, Specijalno vaspitanje)?

     Evropa bez granica je pre svega prostor slobodne robne razmene. Kad se EU drastično proširila, proizvodni pogoni su preseljeni u novopriključene članice - Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku, Češku,
Slovačku, itd. – koje imaju niži platni koeficijent, što je za data preduzeća značilo trojni plus: radnici su bili plaćeni manje nego u matičnim državama, troškovi transporta su bili niži nego što bi to bio slučaj sa državama Trećeg sveta ili Kine, a EU im je za sve to davala stimulanse i poreske olakšice. Ali uskoro je postalo jasno da troškovi nisu dovoljno niski i da tržište tih zemalja ne beleži dovoljno brz rast, te su se preduzeća opet preselila, ovog puta u Aziju i Afriku.

      Brisanje granica unutar EU za građane ima i svoje pozitivne strane: slobodno kretanje bez pasoša, studije u inostranstvu po nižim cenama, lakše zaposlenje van svoje matične države, itd. Ali bogate države (pre svega Velika Britanija) se plaše sve većih navala imigranata iz siromašnijih evropskih država; iako oni znače novu radnu snagu za projekte i realizaciju investicija, znače i opterećenje u smislu socijalnih primanja, zdravstvenog osiguranja, školovanja itd. Pored toga, migranti sa sobom donose svoju kulturu, jezik i običaje, koji su počeli da smetaju nekim ‘autohtonim’ stanovnicima te, suprotno od ideje evropskog udruživanja, jača nacionalizam. Desne opcije, koje su za ograničavanje broja doseljenika i koje su se opasno približile fašističkom, rasističkom diskursu, cvetaju i njihova popularnost raste. Možemo sa uslovnošću reći da se granice unutar Evrope ruše, ali sa sigurnošću možemo tvrditi da se oko nje učvršćuju. Italija, Kipar, Španija i Grčka su na najjačem udaru migranata izbeglica, koji ne samo da rizikuju svoje živote na putu do Evrope, već ih ako i kad
stignu, tamo čeka žalosna sudbina – deportacija i teški uslovi u azilima. Uprkos ideji sveta u kome bismo se lakše i brže kretali, zapravo još uvek ili nanovo nastaju međe – zidovi. Neki su nevidljivi, dok su drugi vrlo konkretni.

      Ljudi su oduvek gradili zidove, da bi se odbranili od napada (Rimljani su u Britaniji podigli zid da bi se osigurali od Škota; Kinezi zid da bi se odbranili od Mongola, itd.). Zidovi su se gradili i sa namerom da ljude zadrže na određenom prostoru (varšavski geto za Jevreje, Berlinski zid). V. H. Meknil, profesor Emeritus istorije na čikaškom Univerzitetu, kaže da je građenje zida nije strategija, već manjak iste. Uprkos tome, zidovi se i dalje nanovo grade da bi odvojili Nas od Njih, da bi fizički podcrtali razlike, da bi nas zaštitili od opasnog Drugog. Najčešće iz straha.

     Fizički zid je uvek i simbol: bogataši svoja imanja ograđuju zidovima, ali ovi zidovi pre svega govore o paralelnim, segregacijskim svetovima koji postoje; svet bogatih i siromašnih, svet političara i građana, svet poslodavaca i radnika, svet urbanih i onih koji žive na selu, svet levih i desnih, svet vernika i ateista, svet umjetnika i agenata.

     9. novembra 1989. kada je Istočna Nemačka javnosti poručila da su granice sa Zapadom opet otvorene, ljudi isprva nisu mogli da veruju da je to moguće; kako brzo se naviknemo na zid. Činilo se
da je srušen zid koji je delio Evropu i da to znači novu, drugačiju, povezanu Evropu, pa možda čak i svet. To je bila noć slavlja, ponovnog susreta, nade, ideala, ideja o svetloj budućnosti. Danas nam je
jasno da su to bili snovi – utopija; iako bez vidljivog zida, granice su još uvek tu.

      U pozorišnom kontekstu zid je konvencija – četvrti, nevidljivi zid, kroz koji smo naviknuti da gledamo zbivanje na sceni. Realni zid već budi interes:,,Šta je iza zida? Šta se krije na drugoj strani?” Odmah počnemo da razmišljamo o odnosu onoga što vidimo i onoga što nas zid sprečava da vidimo. I bez stvarnog zida, sama ideja zida može da pokrene ista pitanja. U tome je snaga pozorišta – našu maštu može da vodi i da malim smernicama sugeriše situaciju, prostor, čoveka, svet. Takve strategije ne samo da bude interesovanje, nego vešto upotrijebljene (u čemu je Breht bio majstor), usmeravaju našu pažnju i otvaraju put našem razmišljanju u različitim smerovima. Ono na što smo u ovom tekstu potrošili toliko reči, može na pozornici - pravim sredstvima, kroz jedno pominjanje zida - u sekundi da otvori još više pitanja, paradoksa, sumnji.

      U Operi za tri groša, slično kao i u ostalim dramama, kao i u Brehtovim spisima uopšte (o politici, kulturi, komunizmu...), ideja promene je vrlo prisutna. Iz tih spisa bi čitalac mogao zaključiti da je Breht verovao da je moguće i potrebno promeniti čoveka i društvo. Ali s obzirom na to da je on više puta u praksi delovao u suprotnosti sa svojim teorijskim stavovima, to ne možemo tvrditi sa sigurnošću. U svakom slučaju, epski i dijalektički teatar ohrabruju promenu. Distanca, na kojoj je Breht insistirao, je bila važna kako bi svi (i staraoci i gledaoci) imali mogućnost pogleda na stvari, procese i događaje ne kao samopodrazumevajuće, te kako bi ih ponovo razmotrili i jasno sagledali da mogu biti drugačiji.

    Breht je proživio Vajmarsku republiku (1919-1933), koja je značila neverovatan preporod nemačke kulture i temelj i danas zavidnog stepena demokratije (Vajmarski ustav). Ljudska prava i slobode su bili na visokom nivou (pravo na slobodu govora, jednakost pred zakonom, pravo na socijalnu pomoć, verske slobode), emancipacija žena je bila izuzetno napredna (sve žene iznad dvadeset godina su imale pravo glasa), a prevashodno - to je bilo razdoblje neverovatne kreativnosti. Novi umetnički pravci su bili u cvatu, razvijalo se pozorište, film i kabare, a džez je bio u usponu. Različiti slojevi i različite generacije su imale pristup tim novim vrednostima, što je dovodilo do nadprosečne liberalnosti društva.

   Sve što najčešće pripisujemo 60-im i hipi pokretu ustanovila je (pa čak i radikalnije) Vajmarska republika. Možda poređenje nije besmisleno, jer je američki uticaj u to vreme bio ogroman; uspostavlja se individualizam, prisutni su američki filmovi i džez muzika, žene su se oblačile po uzoru na poslednju njujorkšku modu. Dok su se ljudi i dalje družili u klubovima, veselili i uživali svoje slobode, polako su počeli da se pojavljuju prvi znaci krize, zatim naznake nacizma, a 1933. je upravo zahvaljujući mehanizmu parlamentarizma na vlast došao Hitler. Posledice ovog događaja su nam poznate. Vajmarska republika je istorijski gledano možda kratko razdoblje realizovane Morove Utopije, društva u kome su ljudi slobodni, u kome se jednakost i zajedništvo doživljavaju kao kvaliteti, gde je umetnost važan društveni aspekt. Kao što Karl Manhajm kaže u Ideologiji i utopiji, ovo bi utopijom nazvali samo ,,predstavnici neke određene stvarnosti”, koji tako nazivaju ,,sve one ideje koje se gledano sa njihove tačke gledišta”, nikada ne mogu ostvariti.

    Vremenom je praizvedba Opere za tri groša, slično kao i vreme Vajmarske republike, postala opevana legenda. Lote Lenija piše kako su, usled uspeha predstave kojoj su svi predviđali i objavljivali neuspeh, čak i oni koji nisu bili na premijeri pričali o svom prisustvu veličanstvenom događaju. Kako se postaviti prema toj prošlosti, fascinaciji, uspehu? Je li moguće ponoviti ono što se desilo 1928.? Ideja je podjednako utopična kao obnova Vajmarske republike. Karl Manhajm o odnosu prema utopiji i relativnoj utopiji piše: ,,Nije slučajno što neki posmatrač koji se svesno ili nesvesno zalaže za postojeći, važeći društveni poredak ima toliko obuhvatan, neodređen i nediferenciran pojam o utopiji da se u njemu gubi razlika onoga što se apolutno i samo relativno, ne može ostvariti. Onaj ko se nalazi na tom stanovištu, jednostavno ne želi da prevaziđe svoj egzistencijalistički status. Onaj ko to ne želi - teži da kao potpuno neostvarivo posmatra ono što se ne može ostvariti u postojećem egzistencijalističkom poretku, i to čini zato da putem brisanja razlika ne bi dopustio da se kao zahtev pojavi ono što je samo relativno utopijsko. A kad bez razlike nazivamo utopijskim sve ono što prevazilazi datu stvarnost, poništavamo ono uznemirenje koje bi moglo nastati na osnovu ‘relativne utopije’ koja se može razviti u drugim egzistencijalističkim poretcima.” Pitanje nije kako ponoviti uspeh praizvedbe, kako konkurisati nekim drugim, na prvi pogled bogatijim postavkama, nego
čime se voditi prilikom postavljanja? Tragajući za ovim odgovorom možda možemo doći do predstave koja za ljude koji u njoj učestvuju (stvaraoce i gledaoce), za određeno podneblje i sadašnji trenutak, može značiti više od samo još jedne predstave. Predstava prema utopiji – „tom nedostižnom idealu” - zauzima odnos koji sadrži i svest o tome da je poređenje besmisleno i smešno, a istovremeno to poređenje upotrebljava u svoju korist. Postojanje ideje da utopija nije moguća, ne znači da treba da odustanemo od nastojanja da je postignemo. Utopija je možda moguća ako je sagledamo u svetlu Brehtovih spisa, u kojima govori o preobličenju koje nije samo kozmetičke prirode, nego je alternativa koja suštinski promeni temelje, poredak i način razmišljanja. Breht u Galileu piše da je borba dobijena kad i pojedinačni čovek ustane i kaže „Ne!“. Kao i svaki pojedinac u tom procesu promene, i umetnost može i treba da učestvuje, jer ona „nije ogledalo realnosti, već čekić kojim se oblikuje“.

Katja Legin


BRECHTOVI TEKSTOVI


UMETNOST/POZORIŠTE

Sve umetnosti doprinose najvećoj umetnosti, umetnosti življenja.

( Dodaci za Mali organon)

O UŽITKU KOD UMETNOSTI

U umetnosti ljudi uživaju život.
Užitak izvire iz umeća predstavljanja.
Užitak izvire iz analize pojmova.
Užitak izvire iz dokazivanja da je stav pravi.
Užitak izvire iz jačanja volje za životom.
Postoje velika i mala umetnost, korisna i štetna umetnost, niska i visoka umetnost, ali ne – lepa i ružna umetnost.



OPAŽANJE UMETNOSTI I UMETNOST

[...] Ako bismo želeli da dosegnemo umetnički užitak, nikad nije dovoljno da želimo udobno i da bez napora konzumiramo samo rezultat umetničke proizvodnje; neophodno je da sami učestvujemo
u proizvodnji, da sami do neke mere budemo produktivni, da upotrebljavamo maštu, da pored umetnikovog iskustva postavljamo svoje iskustvo, ili to dvoje čak da upoređujemo, i tako dalje. Čak i čovek koji samo jede, radi: reže meso, prinosi zalogaje ustima, žvaće. Umetnički užitak ne možemo da dobijemo po manjoj ceni. Zato moramo da se trudimo zajedno sa umetnikom, u kraćem periodu, a sa podjednakom koncentracijom. [...] Umetnik uči čoveka umetnosti opažanja stvari. [...] Ako je umetnost opažanja nužna za saznanja o umetnosti kao umetnosti, da znamo što je umetnost, da prepoznamo lepo u lepoti, da zadivljeno uživamo u sveobuhvatnosti umetničkog dela, da se divimo umetnikovom duhu, još više je nužna kako bismo razumeli predmete kojima se umetnik bavi u svom umetničkom delu. Jer, umetnikov rad nije samo lepa ispovest o nekom konkretnom predmetu (glavi, pokrajini, događaju među ljudima, itd.) i nije samo lepa izjava o lepoti predmeta, nego i izjava o predmetu samom, analiza predmeta. [...] Naše vreme zahteva da gledamo stvari u njihovom povoju, kao stvari koje se menjaju, na koje utiču druge stvari i svi mogući procesi, kao stvari koje je moguće preoblikovati.  Ovakav način gledanja ćemo naći u našoj nauci, kao i u našoj umetnosti. [...]


ŠTA JE FORMALIZAM?

[...] U umetnosti forma ima veliku ulogu. Ona nije sve, ali ipak jeste toliko da njeno zanemarivanje upropaštava delo. Forma nije nešto spoljašnje, nešto što bi umetnik podredio sadržaju, toliko je
vezana za sadržaj, da se umetniku često prikazuje kao sadržaj, jer prilikom izrađivanja dela, formalni sastojci izranjaju najčešće istovremeno sa materijom, a ponekad i pre nje. Ponekad umetnika zavede, pa poželi da napravi nešto ‘lagano’, pesmu od 14 stihova, nešto ‘tamno’, teškog ritma, nešto sveobuhvatno, koloritno, itd. Kombinuje reči specifičnog ukusa, pametno ih spaja, učestvuje u njihovoj igri. Prilikom komponovanja umetnik se igra, pokušava jedno pa drugo, vodi akciju na jedan ili na drugi način. Traži promene i suprotnosti. Umiva reči, jer se lako zaprljaju; osvežava situacije, jer lako izgube smisao. Kad piše, ne zna u svakom trenutku da time sve vreme stvara odraz realnosti ili izraz toga što objektivna realnost izaziva u njemu. Na štetu svom radu umjetnik ponekad zaglavi na tome, ali i pored opasnosti od pogrešnog puta, to nije nužno pogrešno i neprimereno.
‘Veliki umetnici forme’ su često u opasnosti da tu i tamo omanu. Preterano ‘glancanje’ uništava mnoge pesme, kao što ih uništava i ‘vulkansko bljuvanje’. Svakako je dobro držati se ubeđenja
da pesnik ‘ne peva kao što raste kljun’, osim ako ne računamo na neverovatno izrasle kljunove. Pesnici oblikuju i formulišu. Ali to ne znači da su formalisti. [...]

MALI ORGANON ZA POZORIŠTE

[...] Sve zavisi od fabule, ona je srž teatarskog izvođenja . Zaista, ono što se dešava ,,između njih, ljudi crpe sve što mogu diskutovati, kritikovati, menjati”. Sve ako onaj posebni čovek kojeg glumac izvodi, u konačnoj liniji može biti primeren samo onome što se dešava, ipak je to u prvom redu tako zato što je događaj upadljiviji ako se vrši samo na jednom čoveku. Veliki poduhvat teatra jeste fabula, celokupna kompozicija svih zbivanja, koja sadrži objave i impulse kakvi sada treba da sačinjavaju zadovoljstvo publike. [...]


ŠTA SE, MEĐUTIM MOŽE NAUČITI OD TEATRA STANISLAVSKOG?

1. Smisao za poetski vid nekog komada
2. Osećaj društvene odgovornosti
3. Zajednička igra zvezda
4. Važnost velike linije i detalja
5. Obaveza istinitosti
6. Sklad prirodnosti stila
7. Prikazivanje stvarnosti kao pune protivurečnosti
8. Važnost čoveka
9. Značenje daljnjeg razvoja umetnosti

Iz metoda Stanislavskog potrebno je da izvučemo ono što podstiče individualni metod naših reditelja i glumaca, a ne ono što im stvara prepreke. Nijedno upozorenje, izgrađeno isključivo po metodu
Stanislavskog, nema ni najmanju šansu da bude jednako upozorenju Stanislavskog, ako ne razotkriva individualni umetnički rukopis, jednako neprikosnoven kao što je rukopis Stanislavskog.[...]

( Predlozi za konferenciju o Stanislavskom)


TEKST

[...] Kako može umetnost da gane ljude, ako nju ne ganu sudbine ljudi? Ako sam otupim na patnju ljudi, kako mogu oni da otvore srca za moje pisanje? I ako se ne potrudim da im potražim put iz njihove patnje, kako mogu oni da nađu put do mog pisanja? Mala drama o kojoj pričamo pripoveda o borbi andaluzijske ribareve žene protiv generala. Pokušavam da pokažem kako joj je teško odlučiti se za tu borbu, kako samo u krajnjoj liniji zgrabi pušku. To je poziv potlačenima da se dignu protiv svojih tlačitelja u ime čovečanstva. Jer čovečanstvo u ovakvim okolnostima treba da postane borbeno da ga ne bi anulirali. [...]

( Umetnost ili politika?)

[...]

PET TEŠKOĆA PRI PISANJU ISTINE:
ZAKLJUČAK


Hrabrost da se piše istina

Mudrost da se prepoznaje istina

Umeće da se od istine stvori oružje

Prosuđivanje u čijim će rukama istina biti delotvorna

Lukavstvo da se istina proširi među mnoge

Velika istina našeg veka (koja još nije dovoljna, ali bez koje se ne može pronaći nikakva druga važna istina) sastoji se u tome da je naš deo zemlje utonuo u varvarstvo, jer se vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju održava silom. Šta to vredi da se napiše nešto smelo, čime dokazujemo da sada zapadamo u varvarstvo (što je istina), ako nam nije jasno zašto smo dospeli u takvo stanje? Moramo reći da je održavanje vlasničkih odnosa uzrok zlostavljanju. Doduše, kad to kažemo, gubimo mnoge prijatelje koji su protiv zlostavljanja, jer veruju da se ti odnosi mogu očuvati i bez njega (što nije istina). Moramo reći istinu o varvarstvu u našoj zemlji da bismo time stvorili mogućnost za akciju koja bi ga uništila, naime promenila vlasničke odnose. Dalje, to moramo reći onima koji najviše pate u tim odnosima, koji su najviše zainteresovani za njihovu promenu, radnicima i onima koje možemo učiniti njihovim saveznicima jer, u stvari, ne poseduju nikakav udeo u sredstvima za proizvodnju, iako učestvuju u dobitku.
I, peto, moramo napredovati lukavstvom.

A svih tih pet teškoća moramo rešiti istovremeno; jer ne možemo istraživati istinu o varvarstvu, ne misleći na one koji od varvarstva pate; te dok - odbacujući stalno napade kukavičluka - tražimoprave uzroke tog stanja, računamo na one koji su spremni da se koriste svojim znanjem. No, moramo misliti i na to da im damo istinu na takav način da ona u njihovim rukama bude oružje, a istovremenotako vešto, da neprijatelj ne otkrije i ne spreči to predavanje.

Toliko se traži kad se traži da pisac piše istinu.

( ceo tekst : Pet teškoća u pisanju istine   )


O FORMALIZMU I NOVIM FORMAMA

[...] Prazni hod književnosti pozno-kapitalističkog doba, kako nam je poznato, pokazuje se u tome da njeni pesnici neprekidno pokušavaju da očajničkim preobličavanjem formi istisnu iz starih, građanskih sadržaja nove čari. Na taj način izniče čudan fenomen propadanja, koji je razdvajanje oblika umetnine od njenog sadržaja, kad se oblik koji je nov, istrgne od sadržaja koji je star. Drugim
rečima: samo novi sadržaji prenose nove oblike. Čak i više od toga: oni ih zahtevaju. Ako silimo nove sadržaje u starim oblicima, tad opet nastupi sudbinsko razlučivanje sadržaja i oblika: kad se oblik koji je star isrgne od sadržaja koji bi trebao biti nov. Život se, koji će se svuda kod nas gde su društveni temelji preokrenuti, dešava u novim oblicima, zato se on ne može prikazivati ili na njega delovati književnošću starih oblika. [...]
Oblik umetničkog dela nije ništa drugo nego savršena organizacija sadržaja, njena vrednost je zbog toga sasvim zavisna od sadržaja. [...]

EPSKO POZORIŠTE

MISAO O PROBLEMIMA EPSKOG


[...] Pozorište koje ozbiljno pokuša da postavi jedan od novijih pozorišnih komada, rizikuje svoje totalno preuređenje. Publika, znači, samo prisustvuje borbi između pozorišta i komada, maltene akademskom činu, i treba, ukoliko je uopšte zanima obnova pozorišta, samo da sazna da li će pozorište da izađe iz te strahovite borbe kao pobednik ili kao poraženi. (Danas je pozorištu moguće da iz te borbe izađe kao pobednik, maltene samo tada kada uspe da izbegne rizik toga da ga komad promeni – to mu je do sada skoro uvek uspevalo.

Za sada nije bitno da li komad utiče na publiku, nego je odlučujuće samo to da li utiče na pozorište.
[...]

‘Potpuno preuređenje pozorišta’ svakako ne sme da bude posledica bilo kakvog artističkog kaprica, već treba da odgovara potpunom duhovnom preuređenju našeg vremena. [...]

Nova dramaturgija markira u svojim delima ‘epsko pozorište’ kao pozorišni stil našeg vremena. Načela epskog pozorišta nije moguće razviti u nekoliko slogana. Njegova načela – u svojim specifičnostima još uvek ne sasvim razvijena - tiču se glumačke igre, scenske tehnike, dramaturgije, pozorišne muzike, upotrebe filma, itd. Možda je kod epskog pozorišta glavno da ne kuca na gledaočeva osećanja, već više na njegov razum. Gledalac ne treba da saoseća, nego da se misaono suoči. Pritom bi bilo sasvim pogrešno ukoliko takvom pozorištu ne bismo priznavali osećanja. To bi bilo isto kao da danas još uvek ne bismo hteli da priznamo, recimo, osećanja nauke. [...]

ULIČNI PRIZOR

[...] Ovaj primer epskog pozorišta najednostavnije vrste je naizgled jednostavno razumljiv. Međutim, po mojim iskustvima slušaocu i čitaocu uzrokuje neočekivane probleme odmah čim od njega zahtevamo da shvati opseg odluke, da prihvati takvo prikazivanje na uglu ulice za temeljni oblik velikog pozorišta, pozorišta naučnog doba. Time, naime, mislimo ovo: epsko pozorište, u svim svojim pojedinostma, može da bude i bogatije, zapletenije, razvijenije, ali zbog toga da bi bilo veliko pozorište, u suštini ne treba nikakve druge elemente kao što ih treba prikazivanje na uglu ulice; s druge strane, ne možemo ga više zvati epsko pozorište, ako nema neke od glavnih elemenata prikazivanja na uličnom uglu. Dok ne shvatimo šta je novo, neobično, bezuslovno izazivajuće za kritiku u tvrdnji da je za temeljni model velikog pozorišta dovoljno prikazivanje na uglu ulice, ne možemo stvarno razumeti ovo što sledi.

   Pomislimo: očito događanje nikako nije ovo što zovemo umetničko događanje. Prikazivač ne treba da je umetnik. Praktično svako zna šta prikazivač na uličnom uglu treba da zna da postigne svoju nameru. Ako recimo prikazivač ne ume da izvede tako brzi pokret kao povređeni kojeg imitira, on samo treba da objasni da se kretao tri puta brže, i na taj način njegovo prikazivanje neće biti suštinski ozleđeno i obezvređeno. Naravno, postoje ograničenja u savršenstvu njegovog prikazivanja. Njegovo prikazivanje će biti ometano ako posmatrači opaze njegovu sposobnost preobražavanja. Pokazivač
treba da izbegava takvo prikazivanje tokom koga bi neko mogao uzviknuti : ,,Kako dobro prikazuje, kao pravi šofer je!” Ne sme nikoga da povuče za sobom . Ne trebaju mu posebne sugestivne sposobnosti.

Ekstremno odlučujuće je da je iz našeg ‘uličnog prizora’ ispalo da je najvažnija znakovitost običnog pozorišta: uspostavljanje ‘iluzije’. Predstava uličnog prikazivača ima prirodu reprize. Događaj se već desio, sad se dešava repriza. Ako u tom smislu ‘pozorišni prizor’ sledi ‘uličnom prizoru’, onda pozorište više ne skriva da je pozorište, isto kao što prikazivanje na uglu ulice ne skriva da je prikazivanje (i ne pretvara se da je događanje samo). U celini se prikaže kako je gluma plod vežbe, kako je tekst naučen napamet, kakav je aparat i sva priprema. [...] ( Kupovina mesinga)


ZABAVNI ILI POUČNI TEATAR?

[...] Ni sa jedne strane nije se više gledaocu omogućavalo da se jednostavnim uživljavanjem u dramske osobine nekritički (i praktično bez posledica) preda doživljajima. Prikazivanje je izložilo teme i zbivanja procesu začudnosti; ta je začudnost bila potrebna za razumevanje. Pri svemu što je ‘samo po sebi razumljivo’ ljudi se jednostavno odriču razumevanja.

 ‘Prirodno’ je moralo dobiti moment ‘upadljivog’. Samo su tako morali doći na videlo zakoni uzroka i posledice. Delovanje ljudi moralo je istovremeno biti takvo i moralo je istovremeno moći da bude drugačije.

     Po opštem shvatanju postoji velika razlika između učenja i zabave. Prvo je možda korisno, ali samo drugo je ugodno. Mi treba, dakle, da branimo epski teatar od sumnje da on mora biti, veoma neugodan, neveseo, pa i naporan posao.

     Mi sada možemo zapravo reći samo da suprotnost između učenja i zabavljanja nije prirodna nužnost, niti je uvek postojala, niti uvek mora postojati.

    Bez sumnje da je učenje kakvo poznajemo iz škole, iz pripremanja za svoj poziv i tako dalje, mučna stvar. No, treba takođe razmisliti pod kakvim se uslovima ono događa i sa kojom svrhom. Ono je, zapravo, kupovina. Znanje je samo roba. Ono se nabavlja radi dalje prodaje. Kod svih onih koji su prerasli školsku klupu, učenje se mora provoditi, tako reći, sasvim tajno; jer onaj koji priznaje da još
mora doučiti obezvređuje se kao neko ko, naprosto, premalo zna. Osim toga, korist od učenja je veoma ograničena faktorima koji su van domašaja onog što uči. Postoji nezaposlenost protiv koje ne pomaže nikakvo znanje. Postoji podela rada koja čini nepotrebnim ili nemogućim celovito znanje. Oko učenja se najčešće trude oni kojima nikakav trud više neće pomoći. Ne postoje mnoga znanja koja pribavljaju moć, ali postoje mnoga znanja koja samo moć pribavlja.

  Volja za učenjem, zavisi, dakle, od mnogo čega; pa ipak postoji lagodno učenje, veselo i borbeno učenje. Kad ne bi bilo tako zabavnog učenja, onda teatar, po čitavoj svojoj strukturi, ne bi bio u stanju
da podučava. Teatar ostaje teatar i kad je didaktički i, ukoliko je on dobar teatar, on je i zabavan. [...]


nastavak tekstova : programska knjižica 


                                                Bertold Breht, Pet teškoća u pisanju istine
                                     
                                                 Bertold Brecht,  “Kad bi ajkule bile ljudi”,