недеља, 05. август 2018.

Pokoljenja jednog grada, Jacques Derrida,( Grad 2)






U Pokoljenjima jednog Grada Derida obrađuje temu grada Praga. Svoje izlaganje upotpunjuje citatima iz književnosti, naravno Kafkinih.

KAFKA  


Kafkin muzej 

Veliko slovo K ispred ulaza u muzeja, u maloj kući ispod Praškog zamka,  napravljeno je od čelika.  Unutrašnjost je tamna. Prvo, na šta posetioci naiđu su fotografije, pisma i drugi dokumenti. U drugom delu,  nalaze se Kafkae priče u umetničkim instalacijeama. Do "Procesa", čuvenog romana o narealnom svetu birokratije, prolazi se  hodnikom punim manžetnih ormara.

Pre 1989. godine u Pragu je bilo  gotovo beznadežno pronaći tragove Franca Kafke. Kafei u kojima su on i njegovi prijatelji čitali nisu oglašavani, nije bilo nikakvih posebnih  znakova koji bi ukazivali da je to grad u kom je živeo ovaj čuveni književnik. Česima je oduvek izgledalo čudno što je Kafka pisao svoja dela isključivo na nemačkom jeziku. Tek seu posle 1980-tih godina stigli predlozi da se neki delovi grada označe njegovim imenom. Tako je mali trg u Starom gradu nazvan po njemu, podignut mu je spomenik, ogromna umetnička instalacija, otvoren je muzej, 
označena je porodična kuća, ulični prodavci su počeli da prodaju majice sa njegovim imenom, razne suvenire,   hoteli su nazvani njegovim imenom, umetničke galerije, i sl. Kafku je oživeo postsocijalistički Prag. 
.


 

                                    


JACQUES DERRIDA 

P R A H A

Šta je to prag nekog grada? Vrata, zidovi, administrativna granica, prirodna zaštita, granica carinske stanice? Je li dovoljno reći prag kako bi se iskazao identitet nekog grada? I kako preneti tu figuru praga iz prostora u istoriju? Katkada se grad i sam nahodi na pragu, ne samo u figuri praga nego na pragu nove figure, još nevidljive konfiguracije koju grad tek mora sebi dati, to jest ne dopusti da mu je nametne zakon nekoga drugoga. Šta je to zakon nekoga drugoga? Zakon nekoga drugoga ovde može da bude zakon tuđina, novog političkog gospodara, ali može biti i zakon neke druge logike koja nema veze sa samim gradom, ukoliko grad uopšte ima logiku i vlastitu logiku, neke druge političke, vojničke, policijske, ekonomske i turističke logike koja razbija autonomni ideal grada kako bi mu unakazila vlastiti plan.

 


Na tragu tih nevinih refleksija – pod nevinim refleksijama razumem pre svega nekompetentne, nekompetentne i preliminarne – na pragovima ovog praga, na pragu uvodnog slova za Prag – koji se odaziva na ime Praha – podsetiću na nekoliko delova iz dela pisca koji, kao ugledan Pražanin, nije pisao ni na češkom ni na francuskom i koji postavlja prvi problem, babilonski problem, koji strukturu toga grada povezuje sa istorijom u, ako ne čak, ponege, s hiperboličkom konkurencijom više jezika, od kojih čak svi nisu evropski. A ko može tvrditi da se odgovornost, zadaće i činovi memorije što nam ih dodeljuje neki grad urezuju – danas, sutra, jučer – u nemi kamen, a ne u žamor idioma što ga obuzimaju?

U svojim Beleškama, zacelo 1922., dakle neposredno nakon Velikog rata i u periodu lomnog rađanja Čehoslovačke – sve se opet ponavlja, i novo rađanje također je krhko – Kafka piše, misleći možda na svoju parabolu Istraživanja jednog psa:

“Naš grad neprestance se izgrađuje. Ali ne zato da se proširi, on je dovoljan našim potrebama, njegove granice odavna nisu izmenjene, kao da se nekako svi boje širenja, pa se radije povlače u sebe, trgovi i parkovi popunjavaju se zdanjima, stare kuće se nadograđuju, ali ta novogradnja uopšte nije bitan deo večne građevinske aktivnosti. To je, uslovno rečeno, učvršćivanje postojećeg. To doduše ne znači da se nekad gradilo nesolidnije i da zato mi sada moramo ispravljati stare greške. U nas očito i dalje vlada stanovita nemarnost – ko će razlučiti površnost od preozbiljnog nemira – ali u izgradnji to se najmanje vidi. Naša je zemlja bogata kamenolomima, gotovo sve se gradi od kamena, koristi se čak i mramor, i ono što ljudi zapostave u gradnji nadoknađuje se čvrstoćom i trajnošću materijala. Način gradnje jednako se provlači kroz sva razdoblja. Isti zakoni vrede od davnina, a činjenica da se ti zakoni, shodno našem nacionalnom duhu, vazda strogo ne provode, konstanta je i vredi za stare i nove gradnje”.



 


       Potom Kafka, na temu “ruševina” i naziva jednog “hotela” – to navodim kao nagoveštaj pitanja o turizmu, o čemu kasnije – ispisuje dugu meditaciju koju sada neću navoditi u elosti. Ipak, vratiću se na babilonsku temu vremena grada u izgradnji, koju Kafka obrađuje u raznim tekstovima, dnevnim beleškama, pričama ili parabolama, gde se figura Praga čini središnjim motivom. Posredi je posebno Gradski grb i Kineski zid. U tim je tekstovima jedna od glavnih tema urbanistički projekat koji angažuje pokoljenja, odnosno stvaranje posebnog habitata od strane pokoljenja ljudi u otvorenoj, isprekidanoj i beskrajnoj istoriji: gradnja kule babilonske čija nedovršenost – a zapravo zapuštanje, odustajanje – ne ostavlja nasleđe katastrofe ili ruševine neuspeha, otprilike onako kao što se to događa s nekom pojavom koja se da objasniti uobičajenim racionalnim shemama.

     Iz ovoga bismo mogli izvući prvu lekciju: moramo na neki način voditi računa o budućem vremenu i pokoljenjima građana, zato što je to možda kategorički imperativ svakog respektabilnog i odgovornog urbanističkog projekta. Svaka gradnja koja želi totaliziovati, upisati u sadašnjost, zasićene i nepromenljive, urbane ili arhitektonske strukture, ne primenjujući onu fleksibilnu gramatiku koja je kadra uvesti nove sintakse, nove harmonične razvoje, nove integracije koje nisu u neskladu  s prvotnim celinama, bila bi ravna nasilju, nepravdi, moralnoj povredi što razara dušu i telo grada, integritet imena grada. Pritom razlikujem nepotpunost od nedovršenosti. Nepotpunost – a ne nedovršenost radova zbog nestručnosti ili nesposobnosti – i nezasićenost urbanog prostora morala bi postati zlatnim pravilom svakog projekta današnje urbane restauracije ili restrukturacije. Ta nezasićenost ne znači da ćemo ostavljati netaknute ili neuređene prostore. Treba graditi tako da nove funkcionalne i estetske kombinacije mogu beskrajno obogaćivati konzervirajući, zasnivati štiteći, čuvati nasleđe na životu ne svodeći grad na muzej ili spomeničko groblje, što grad vazda u sebe uključuje, ali što on nikad neće biti.


 



Da vidimo što kaže Kafka:

“Samo se u gradu može nešto videti. Sve što se natisnulo iza okna moga vagona bilo je groblje ili nešto tome slično, tek stvari što niču na truplima, a grad se od toga razlikuje svojom životnošću…” 

(Pismo Maxu Brodu, 26.6.1922).

A u Kineskom zidu navodi: “Neki je učenjak objavio knjigu nastojeći dokazati da se kula babilonska nije srušila zbog uzroka koji se obično navode ili da, u najmanju ruku, razlozi tome nisu oni što ih uglavnom znamo”.

A znamo kako završava Gradski grb, koji je zapravo grb grada Praga:

“Tako je isteklo vreme prvom pokoljenju, ali za nijedno od sledećih nije bilo drukčije, samo je neprestano rasla umetnička veština, a s njome i strast za ratovanjem. Uz to se dogodilo da je već drugo ili treće pokoljenje uvidelo besmislenost izgradnje kule do samog neba, ali već su bili previše međusobno povezani da bi napustili grad. Sve priče i pesme nastale u tom gradu, ispunjene su čežnjom za jednim proročanskim danom kad će divovska šaka zdrobiti grad s pet kratkih uzastopnih udaraca. Zato grad i ima šaku u grbu”.


 


Drugim rečima, ljudsku zajednicu pokoljenja što žive i podižu grad, što trajno žive u okrilju grada, što ga de-re-konstruišu, omogućava paradoksalno odustajanje od apsolutne kule, od totalnog grada koji dodiruje nebo; to je prihvatanje onoga što bi neki logičar možda nazvao aksiom nepotpunosti. Grad je celina koja mora ostati nedovršena, koja mora zadržati nezasićenu strukturu, koja mora biti otvorena prema vlastitoj transformaciji, proširenjima koja što je manje moguće iskrivljuju ili dislociraju sjećanje na njegovo nasleđe. Grad mora ostati otvoren prema onome što zna. A on zna da ne zna šta će tek biti. To respektovanje ne-znanja treba upisati, kao temu, u nauku i u arhitektonsku i urbanističku kompetenciju. U protivnom, sve bi se svelo na primenu programa, totaliziranje, zasićenje, zašivanje, gušenje. I to bez ikakve odgovorne odluke. Jer odvijanje nekog programa ili ostvarivanje nekog “projekta” nije nikada odgovorna odluka. Hoću time reći da odgovorna odluka, u konačnici, nije nikad na naučnicima i stručnjacima, urbanistima i arhitektima, još manje na stručnjacima za ekonomiju, turizam, komunikacije. Čak i ako je njihova stručnost nužno potrebna, ona je posve nedovoljna kad je reč o odgovornostima i odlukama o kojima govorim. Ti stručnjaci, kao građani ili stanovnici, mogu također  učestvovati u donošenju određenih ne-naučnih ili ne-tehničkih odluka (koje nisu ni političke, ni vojne, ni ekonomske, ni vjerske, ni kulturne, ni turističke, pa čak bih rekao – iako bi to moglo sablazniti – da nisu ni u kakvoj vezi s društvenom funkcionalnošću stanovanja. To ne znači da ne moramo i te kako voditi računa o tim funkcijama i tim primenama da bismo ih uvrstili u budžet, ali krajnja svrha grada i odluka o njemu nije u tome).
Valéry je govorio da Pariz misli nas a ne mi njega, čak i pre nego što smo formulisali plan da ga mislimo. Mi bismo i danas morali misliti mesto u kojem živimo. Baš tako. To nije lako. Teško je misliti mesto, celinu mesta, identitet mesta neke nužno diskontinuisane gradnje, gde je tokom istorije  neobičan zajednički ugovor povezivao – i povezivaće – pokoljenja graditelja. Njih nedovršenost nije obeshrabrila nego, naprotiv, obavezala, zadužila, disciplinisala, učinila odgovornijima nego ikad za sudbinu grada, kao da je odustajanje od totalizacije izvor zajednice.





    Misliti grad mukotrpno je iz nekoliko razloga. Mukotrpno je zato što je zapravo oduvek bilo nemoguće misliti opštu bit grada – odnosno ono što bi se u njemu moralo svesti na neku prezentnost njegova postojanja, na neku sadašnju reprezentaciju ili neku prezentabilnost (grad je sećanje i obećanje koje se nikad ne brka s celinom onoga što je prezentno vidljivo, prezentabilno, izgrađeno, nastanjivo) – i ono što se ne da sažeti ili podrediti, singularna bit svakog grada. Mukotrpno je također i zato što je vazda bilo riskantno misliti bit one vrste grada što ga nazivamo glavnim gradom, i singularnu bit svakog glavnog grada. Pitanja šta je grad? i šta je glavni grad? dobivaju danas setan ili eshatološki prizvuk, jer, prema implicitnoj hipotezi što izvire iz tih razmišljanja, grad, metropola i polis nisu više moćne i zadane celine, topološke jedinice habitata, delovanja komunikacije, strategije, trgovine, jednom rečju društvenosti i ljudske politike, politike koja mora promeniti ime kada grad kao polis ili akropolis nije više shodno onome što se naziva res publica. No to da počinje “epoha post-grada” ne znači da treba zaboraviti grad.

    To mesto što nosi vlastito ime i u kojem sada živimo, koje danas moramo projektovati kao mesto u budućnosti što je određuje bit njegovog pamćenja, to je mesto natopljeno nepreglednom istorijom što se nataložila na njegovim zidovima, spomenicima i ulicama, istoriju koja će tek nastupiti, jer još ne znamo kako da se prema njoj odredimo; to je mesto u kojem boravimo, ako boravimo, drukčije nego u kući, muzeju, spomeniku, hramu, tvornici, središtu za telefonske , vazdušne veze, središtu kulturne ili turističke zabave. Prag sve to obuhvata, ali njegovo se ime ne svodi ni na jedan njegov deo. U njemu živimo, ali ne onako kako bismo živeli u nekom boravištu, kući, stanu, hotelu.

 


    Postoji grad. I mi u njemu. Živimo ili kroz njega prolazimo. Danas je to glavni grad. Njegovo ime svi znamo i niko ga ne osporava. To je Praha ili Prag. Pravno gledajući, jednog bi se dana mogao osporiti njegov identitet nacionalne ili međunarodno-političke, uzmimo češko-slovačke, ili kulturne, uzmimo evropske ili srednjoevropske – prestonice. No činjenicu da je reč o gradu koji se naziva Prag niko razuman ne bi mogao osporiti. Taj je grad kao pravna osoba ili junak iz romana, to je persona iz pozorišne, dramske, tragične ili komične fikcije, i sve ono što persona označava kao maska ispod koje identitet glumca ili lika može ostati nedokučiv, kao na krabuljnom plesu ili proslavi. Što se skriva iza toga lika koji se nije izmenio tokom svoje isprekidane istorijei, koji je doživeo period gotičke ili barokne arhitekture, rušenje geta, rađanje Čehoslovačke, nemački i sovjetski protektorat, praško proleće, normalizaciju i ovu revoluciju koja teče?

     Da li je to isti grad? Odgovora li njegovo ime istom gradu? Kako odgovoriti nekom gradu? Kako odgovarati za neki grad?

   Pokušaću nešto reći o odgovoru i odgovornosti kada je reč o gradu. Svi mi, ovako ili onako, jače ili slabije, osećamo nekakvu odgovornost u odnosu na Prag, a to znači dužnosti i prava. Zašto odgovornost? I ko je to mi? Stanovnici Praga? Odgovor je afirmativan: donekle. Ili Česi, to jest pripadnici ili naslednici jednog naroda ili teritorija? Također. Čehoslovaci, građani države kojoj opet preti secesija? Također. Znate i sami da je ta distinkcija danas posve apstraktna. Nadalje, građani Srednje Evrope i bivše Austro-Ugarske? Također. Židovi i čuvari sećanja na geto koji je srušen u vrlo zamršenim okolnostima? Također. Jesu li to Nemci, jer je nemački ovde bio povlašten jezik? I oni također. Evropljani? Također. Ko je za štoa odgovoran i na kojem jeziku? Navodim tu babilonsku prispodobu zato što je u početnom periodu izgradnje i u bitnim slojevima svojih graditeljskih struktura Prag pripadao jednoj te istoj državi i zato što su konkurencije koji su udarile pečat njegovom liku bile raznorodnog nacionalnog, jezičkog i verskog predznaka. Upravo o Pragu govori Kafka kada u Gradskom grbu na početku izriče određenu hiperbolu, spominje preteranost ili neumerenost, čak i kada je reč o tumačima. Kao i danas, bilo ih je previše:

Da, možda je red bio prevelik, previše se mislilo na miljokaze, tumače, radnički smeštaj i spojne putove, kao da pred sobom imaju vekove za slobodnu gradnju…Takve su misli slabile radnu sposobnost pa se više brinulo  za gradnju radničkog naselja negoli za kulu. Svaka skupina zemljaka htela je imati najlepšu gradsku četvrt, zbog toga je dolazilo do razmirica koje su prerastale u krvave sukobe.”
 




       Ta preteranost, ta mnoštvenost idioma, tumača i nacija, ti neprekidni ratovi, navode nas na pomisao da je bit grada negde drugde, odnosno da se ona ne poklapa s biti kule. Odustavši od gradnje kule, od najviše pobude za neviđenom kulom, od podizanja građevine do neba, neka se zajednica nakon nekoliko pokoljenja oblikuje u odricanju. Donosi se odluka o očuvanju grada umesto nemoguće kule. Ta odgovorna odluka donosi se u ime budućnosti. Odustaje se od sveobuhvatnog projekta kule, odbacuje zamisao o kuli, kada prevlada spoznaja da je važnija otvorenost obećanja i dakle budućnost. Za urbano planiranje nastupa katastrofa vazda kada se svi problemi žele iscrpno razrešiti u vremenu jednog pokoljenja i kada se ne da vremena i prostora budućim pokoljenjima, njihovom ostavljanju u nasleđe, zato što “oni-koji-znaju” (ceux-qui-savent), arhitekti i urbanisti, misle da znaju unapred šta će biti sutra, pa etičko-političku odgovornost podređuju  naučno-tehničkom programiranju. Na to aludira Kafka kad u Gradskom grbu objašnjava kako je trebalo odustati, srećom, od svođenja budućnosti na period jednog pokoljenja koje bi prisvojilo sveukupno poznavanje projekta i imena, jer su u Bibliji Semovi potomci želeli podići Babilonsku kulu s vrhom do neba “da sebi pribave ime”. Jahve ih je u tome sprečio, “pobrkavši govor svima u onom kraju” (Babel znači zbrka). Evo što kaže Kafka:

To su naime obrazlagali ovako: bit celog pothvata jest zamisao da se sagradi kula koja dopire do neba. Uz takvu zamisao sve je drugo bilo sporedno. Misao, shvaćena u svoj svojoj veličini, ne može se nikad zatrti. Dok god bude ljudi, postojaće vruća želja da se kula završi. U tom pogledu ne treba se brinuti za budućnost – baš naprotiv, ljudsko znanje sve je veće, graditeljsko je umeće uznapredovalo i još će se usavršavati, posao za koji nam je potrebna godina dana, moći će se za sto godina obaviti možda za pola godine, i to bolje i trajnije. Čemu se onda mučiti do iznemoglosti. To bi samo onda imalo smisla kad bi postojala nada da će se kula izgraditi za vreme jednog pokoljenja. Ali to se nije moglo očekivati ni na koji način. Pre bi se moglo pomisliti da će sledeće pokoljenje sa svojim usavršenim znanjem smatrati rad prethodne lošim, pa će srušiti ono što je sagrađeno da bi sve počelo iznova. Takve su misle slabile radnu sposobnost pa se više brinulo za gradnju radničkog naselja negoli za kulu. Svaka skupina zemljaka htela je imati najlepšu gradsku četvrt, zbog toga je dolazilo do svađa koje su prerasle u krvave sukobe. Ti sukobi nisu više prestajali. Vođama su oni bili nov argument za to da kulu treba, u nedostatku potrebne koncentracije, graditi vrlo polagano ili, što bi još bilo bolje, tek nakon opšteg zaključenja mira. Ipak, vreme nisu provodili samo u borbama – u pauzama su ulepšavali grad, čime su, naravno, izazivali novu zavist i nove sukobe. Tako je isteklo vreme prvom pokoljenju, ali za nijedan od sledećih nije bilo drukčije, samo je neprestano rasla umetnička veština, a s njome i strast za ratovanjem. Uz to se dogodilo da je već drugo ili treće pokoljenje uvidelo besmislenost izgradnje kule do samog neba, ali već su bili previše međusobno povezani da bi napustili grad.” 





Kome, kojem sećanju i kojoj budućnosti, kojem pokoljenju i za koje pokoljenja odgovaramo kad preuzimamo odgovornost nekog grada?

      Moja hipoteza jest da nas odgovor na to pitanje obavezuje da donekle pomaknemo sam pojam odgovornosti. Svaki projekat koji se odnosi na sudbinu nekog grada, odnosno na ono što povezuje njegovo sećanje s njegovom sadašnjošću i budućnošću, iz bitnih razloga nadilazi mogućnost dovršenja i dimenziju jednog pokoljenja, čak jednog naroda ili jednog jezika. Vrieme implicira obećanje koje obavezuje ovdje više od jednog pokoljenja, i dakle više od jedne politike, štoviše nadilazi politiku kao takvu, u jednom trajanju čija se heterogenost, čak diskontinuitet, netotalizacija moraju prihvatiti kao zakon. Istorija grada Praga o tome rečito svedoči: prekidi, gotičko-barokni slojevi, talijansko-francusko-keltsko-germanski uticaji, duga razdoblja stagnacije, destrukcija geta, i sve što je od 18. veka stalo ili nestalo u sjaju bečke prestolnice.

     Ostavljajući po strani kliše o duši ili o duhu grada, trebamo se ipak upitati kakva je naša odgovornost u odnosu na neki grad. Trebamo se upitati zašto je ta odgovornost doista odgovornost tek kada se čini protuslovnom, što dakle prividno znači da je niko ne može preuzeti. Tek tada ona priziva odluku ili niz odrešitih odluka. Moral i politiku grada. Odgovornost nije vezana samo uz činjenicu da je grad – vazda stariji od nas, ograničen, smrtan, ugrožen u celini svojega tela – nesigurno nasleđe koje nam je povereno i koje nam, zavisno o zakonitosti ustrojenog prostora, nemo diktira uputstva, propise, pa i zabrane. Ona je također vezana – i zato jest odgovornost, i zato nalaže odluke kojima nikakvo “znanje”, nikakva graditeljska ili urbanistička “kompetencija”, koliko god bila nužna, ne mogu biti jamac – uz neporecivu činjenicu da je to nasleđe predano naslednicima u obliku protuslovnog naloga: ja sam (sc. grad) jedan, ali sam tek prag samoga sebe; čuvajte me, spasite me, spasite poredak koji vam predajem, što znači de-re-konstruišite me, na pragu ste, proširite me, preoblikujte me, umnožite me, ne ostavljajte me na miru, upustite se u rizik dekonstrukcije. Ako me ostavite nedirnutim i jednim, izgubićete me. Morate me čuvati i u mene provaljivati, morate me spašavati i preoblikovati, izmeniti, da biste me spasili, morate me voleti i tlačiti, ali na posve poseban način. Zato morate poduzeti nemoguće, što znači da morate poštovati moje prošlo telo, moje godine, ali mi morate također uliti dovoljno života da ne postanem arhiv, biblioteka, muzej, hram, kula, središe upravnih ili političkih struktura, parlamentarni forum, hotel, trgovačka komora, investicionosredište,  železničko čvorište, banka podataka, berza, ili pak proizvodna i stambena košnica. Sve je to u meni, u mom dinamičkom telu, ali vi me ne smete svesti na to, nikad jedan grad nije bio, jedan grad nikad neće biti samo to.

    Taj diskurs koji pripisujem Pragu podseća donekle na negativnu i autoreferencijalnu teologiju: “O meni, gradu, nećete ništa reći, na meni nećete ništa poduzeti; meni ne priliči nikakav govor, ja sam nedostupan i transcendentan, što vas neizmerno obavezuje. Evo izazova: iz te moje želje ili provokacije nastojte izvući urbanistički propis ili arhitektonsku maksimu”.



    Govori grad? Pitaćete. Upravo sam rekao da nam grad izdaje proturečne naredbe koje su neme, pa zato i autoritarne. Naravno. Ali ta nemost je momenat jezika, i katkada je tako elokventna da je moramo prevoditi. Potrebni su nam tumači, “mnogi tumači”, kao što reče Kafka na početku Gradskog grba, iako ih kadšto ima i previše. Kafka je jadikovao: “Jezik je zvučni dah domovine. No… ja bolujem od teške astme jer ne znam ni češki ni hebrejski”.

      Da bismo našli kakav smisao ovom pitanju, dovoljno je razmisliti o povezanosti grada i jezika. Ta veza nije nimalo kontingentna i površna. Praški zidovi ne govore nemački ni slovački, ni Küchelböhmisch, taj češko-nemački dijalekat, ni Mauscheldeutsch, taj jidiš-nemački dijalekat, premda ti jezici u njima uporno i resko odjekuju, traže privilegije, postavljajući tako pitanje hegemonije. Te hegemonije Pražanima nije se lako odreći kad njihov grad investira, investira sebe, investiran je u nove projekcije. Današnja je konkurencija žestoka, ona nije samo političko-ekonomska, no ne može se ne odraziti na sudbinu samog grada. Da bismo se prisetili žestine babilonskog problema, korisno je proučiti Kafkine tekstove. Njegovi Gradski grb, Kineski zid i Beleške govore nemački, i to nemački koji čuva sećanje na destrukciju geta u XIX. veku, onaj asanacijski zahvat koji je navodno bio nužan i opšteprihvaćen:

“U nama nastavljaju živeti mračna skrovišta, misteriozni prolazi, blindirani prozori, prljava dvorišta, bučne krčme i dobro zatvoreni restorani. Idemo širokim stazama novih kvartova. No nesigurni su naši koraci i naši pogledi. U sebi još drhtimo kao u starim bednim uličicama. Naše srce još nije obavešteno o ovim asanacijskim radovima. Stari nezdravi židovski grad koji nosimo u sebi puno je stvarniji od novog i higijenskog grada koji nas okružuje.”

Svi ti tekstovi uporno govore o gradu koji se zvao Babel i u kojem prepoznajemo Prag.
Ta dvostruka prinuda danas se bolnije nego ikada oseća u telu Praga. Pojačana i opterećena svim aktualnim aporijama glavnog grada – i onoga što bismo nazvali “svešću o statusu glavnog grada” u državama-nacijama današnje Evrope (češka nacionalna priestonica? Prestonica Čehoslovačke?) – nalaže ta dvostruka naredba da se konzerviraju, restauriraju, održavaju heterogeni stratumi nasleđa (gotika Male Strane, Hradčana i starog grada, brojna barokna zdanja), ali ujedno i da konzervacija i restauracija ne postanu samo sebi svrhom. Ograničenje na imperativ restauracije, kolikogod bilo neophodno i vitalno, izopačuje bit grada i brka je s muzejom ili hramom, umetničkim sećanjem ili verskim iskustvom – što ta bit nesumnjivo uključuje, ali se ne svodi na to. U odnosu na istorijsko sećanje grad ne sme postati crkva (nepomičan hram, mesto verskog kulta gde niko ne živi niti se kreće i gde se dela mogu držati pre nego što dospeju u muzej), mrtav arhiv, groblje ili dokumentacija u kamenu.




Jaroslav Róna, Kafka



Konkurs za spomenik Kafki raspisan je 2000. godine, u okviru projekta Prag - evropska prestonica kulture. Spomenik je napravljen u bronzi,a visok je 375 cm i težak 800 kg. Postavljen 2003. godine, u turističkom centru grada, na granici starog hrišćanskog gradskog jezgra i srednjovekovnog jevrejskog geta. Autor je poznati češki umetnik Jaroslav Rona

Spomenik je izazvao je različite reakcije. Na upit kakvom se vodio idejom prilikom stvaranja, skulptor je odgovorio :" Došao sam do zaključka da Staute treba da odražava određenu unutrašnju podelu Kafke. Zato sam se odlučio za dve figure, jednu u drugoj ( zapravo Kafka sedi na ramenima krupng bezglavog tela u muškom odelu) kako bih najasnije okarakterisao njihov odnos, to jest Kafkinu raspolućenost. Ključ za ovo sam našao u opisu novele o borbi. ( Mladić koji jašući na ramenima jednog poznanika, kao na konju, obilazi imaginarne krajeve pojavljuje se u Kafkinoj kratkoj priči Opis jednog snimka)
Rona je istakao da mesto, gde je spomenik postavljen, između sinagoge i katoličke crkve, ima poseban značaj. To je mesto gde je Kafka obično šetao svaki dan, jer je živeo na suprotnoj strani ulice.

                                                              David Černý, Franc Kafka

SUmetnička instalacija, džinovska glava Franca Kafke, je smeštena u centru Praga, nedaleko od zgrade u kojoj je radio kao činovnik u osiguravajućem društvu. Delo je čuvenog češkog umetnika Davida Černog čija je zamisao da Kafkina glava posmatra Gradsku skupštinu.

- To je tako da biste se setili Kafke kad god ste u potpunosti frustrirani nekompetencijom državnih službenika – rekao je Černi.

Skulptura teška 45 tona,visoka 11 metara, okružena je staklenim plohama koje zajednički roptiraju neprestano  transformišući glavu, kao i junak u Kafkinom “Preobražaju”.









                                                  Grad u književnosti, Barton Pajk. (I deo )

среда, 01. август 2018.

Duša moderniteta -teror



                                    Eiffel Tower, Paris, France (photo by Michael Behymer)

LABUD

Viktoru Igou

Menja se Pariz, al’ se u mojoj seti ništa
Pomaklo nije! Sve mi u alegoriji leži,
predgrađa stara, nove palate, gradilišta,
i svaki dragi spomen od stene mi je teži.

Berton Pajk, Grad u književnosti 





"Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:

„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“






Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:

„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“

"Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje." (izvor)




Na oči svih generacija nestaju duše sela, gradova, zemalja: proces je to nezaobilazan, proces metamorfozea u krugu postojanja, deo sopstvenog života i onog oko nas,  koga je Ovidije maestralno opisao u istoimenom delu, živopisno sveže, bez ulepšavanja kojoj je većina pisaca pribegavala. U knjizi Pet gradova,   posvećenoj turskim gradovima - Ankari, Erzurumu, Konju, Bursi i Istanbulu, pisac Ahmet Hamdi Tanpinar , opisujući promene , zapisao je: " uobičajeno je da se tokom istorije grad transformiše svakih tristo do četiristo godina". Tako je bilo nekada. Metamorfoze u 20. veku se ubrzavaju.  Kao i tokom istorije  one ne podrazumevaju samo" fizičke " promene, već one koje se dešavaju u unutrašnjem životu  određenog vremena.

“O, bože”, pomisli, “kakvo naporno zanimanje sam odabrao! Iz dana u dan na putu. Obavljati posao na ovaj način daleko je napornije nego raditi od kuće, i povrh svega toga tu je i to prokletstvo putovanja, briga da se stigne na presedanje vozova, loša i neredovna ishrana, uvek kontaktiranje sa različitim ljudima, tako da nikad ne možeš nekoga da upoznaš ili se sprijateljiš s njim. Nek’ ide sve dođavola!”

Kafkin lik Gregor fantastičan je primer " očudovištavanja ".  Gregor  pokušava da povrati samo trunku svoje izgubljene čovečnosti ali je na kraju potpuno gubi.  Kafkina priča opisuje iščašenog i prilično izopačenog modernog čoveka i vreme. Ona je obespokojavajuća  i upozoravajuća kao fotografije koje slede u odnosu na one sa početka.







 Gregorova  metamorfoza u insekta je nužna Kafkina hipertrofija, jer "  kako kaže Čajna Mjevil: " Mislim da je ovde ( U Kafkinom delu ) u pitanju nešto u vezi sa modernitetom i kapitalizmom o čemu ne možeš jednostavno da razmišljaš na “realističan” način. Umesto toga, ono se stalno vraća kao “povratak potisnutog” – ne možete ga zamišljati osim u nekom monstruoznom obliku."
......
Ovo je možda najrelevantije zaveštanje Kafkine priče. Ono nas opominje da u svetu kojim dominira kapital, teror je toliko uobičajen da se gotovo može kriti na otvorenom. I pošto je već tako, sposoban je da stanje u kojem se nalazi čovek dovede do nečega neizrecivog." ( Metamorfoza Franca Kafke ili o banalnosti terora u svetu kojim dominira kapital, Aleksander Bilet, I,II )


Uobičajene slike Pariskih medija 


Kultura  terora 


U osnovi kulture terora je trka.

     Moderno društvo je nestrpljivo, ono žuri, brza, ide ispred ne ostavljajući dovoljno prostora ljudima od strpljenja jer u prirodi je društva da ne oprašta ne delanje u vaspostavljanju poretka. I zato se novinama povinuje većina, po cenu gubljenja vlastitog rezona i savesti a da toga često nije ni svesna.
     Korak sa modernim vremenom nije jednostavno uklapanje u tokove, ono je mnogo dramatičnije jer brzina promena stvara pometnju. U ovovremenoj pometnji izbrisane su mnoge razlike, razlike među polovima, među starosnim granicama i kada ta pometnja poprimi masovni karakter postaje zarazna.

Teror podmlađivanja

Podmlađivanje u prvi plan stavlja isto . Ustanovljuju se pravila, moderni klišei, u proporcijiama tela. Postavljeni jedni pored drugih pojedini likovi deluju kao klonovi, ali ne poput savršenih, skladnih antičkih skulptura jer u pitanju nije modelovanje kamena već resetovanje živih ljudi plastičnim operacijama koje neke osobe pretvaraju u savršene lutke, a druge u groteskne figure. Telo je fizički iskorigovano,  um je ostao isti, što i nije važno jer, telo je postalo kapital,    "prečica do sna" savršenih proporcija.

Сродна слика


Ko je nosilac kulture terora? Pre svega sloj malograđana, bez obzira na godine, pol, zvanje, jer    malograđanin je čovek koji želi da se predstavi vrednijim nego što jeste, predstavnik jednog socijalnog sloja, ali i ličnost koju karakteriše određena vrsta ponašanja. 

" Malograđani ne nalaze svoje određeno mesto u društvu, oni lutaju tamo-amo kao plankton. Kako nemaju oslonac, u oblikovanju svoje sfere života malograđani na prostoru društvenog horizonta bivaju nošeni. "... 
Osnovna odlika života malograđanstva je elitistička orijentacija, kao način ponašanja, kao i statusni simboli u vidu „stila prepoznatljivosti". (izvor )-  napučene usne, steroidima nahranjeni mišići.



Сродна слика



Moderno vreme zahteva brzinu. "Jedna od najupečatljivijih odlika savremenog doba jeste “teror instanta ” u svim aspektima života. On se prepoznanje ne samo u planetarnom fenomenu brze hrane, sveprisutnoj apologiji “seksa na brzaka”, u nestrpljivosti da se život po mogućstvu apsolvira u jednom gutljaju, već i u pragmatičnoj orijentaciji projekata instant obrazovanja, instant podmlađivanja, ili instant ugleda." ( izvor ) ..instant politike, terora političkih programa manjine, njenih ideja, akcija koje računaju na kratkotrajnost pamćenja birača.

     "Kad država direktno nastupi kao intimna grupa koja stvara ( takvog) čoveka tada inkubatori postaju bojna polja, a državna teritorija, grobnica naroda, napisao je Peter Sloterdijk, (Im selben Boot, 1993.) dodajući da je ’Fašizam doista metafizika otpuštanja kočnica’.

    I eto nas do raspuštenih pojedinaca, raspuštene države, i raspuštene mase kojom je lako manipulisati, ili, kako je to opisao Elijas Kanetiju ( Masa i moć ) do psihohisterije masa, gomile koja se urlajući konstituiše, kolektivno divlja, opsednuta- najčešće mitom, zavisna od rituala i ispunjena dubokim nepoverenjem prema klasičnoj logičnoj racionalnosti. Masa je uvek spremna da participira u hipnozi vođa.

    Večito se postavlja pitanje : kako je moguć.... Hitler, Staljin. Danas je sasvium legalno pitanje  kako je moguć  državnik 20. i 21. veka koji je stajao  iza  bezumnih ratova nakon II sv.
Odgovor na pitanje kako je moguće pokrenuti masu, kako su moguće manipulacije, moguće je pronaći  u mnoštvu tekstova  na tu temu i to dobrih. Evo Kanetijevog jednostavnog a slikovitog  prikaza okupljanja masa. 
“Masa koja se odjednom stvori tamo gde pre nije bilo ničega zagonetna je i opšta pojava. Moguće je da na nekom mestu stoji nekolicina ljudi, pet, ili deset ili dvanaest, ne više. Ništa nije najavljeno, ništa se ne očekuje. Odjednom je sve crno od ljudi.“

Tamo gde je sve crno od ljudi nije ništa drugo do sabirno mesto probuđene mase u ekspanziji: ljudska bujica se nezaustavljivo širi, sa svih strana ljudi užurbano pristižu, i mada većina ne zna šta se uopšte dešava, svi nastoje da stignu tamo gde se nalazi većina: aktivirana mase nastoji da prigrli što više ljudi, ukoliko je moguće, da mobiliše, i u sebe usisa, celokupan narod. (Media Terran, Novi Sad, 2010, str.14.)

      Kultura terora podrazumeva masu  i to u određenoj kompleksnoj društvenoj strukturi u kojoj se pojedinci lako regrutuju maskirajući se iza vodećih ideja vremena. Istovremeno su društveni sistem i njegove ideje izraz te iste volje mase. U rađanju i održavanju kulture terora jedno uzrokuje drugo.









среда, 16. мај 2018.

Francis Bacon – O mladosti i starosti





Čovek mlad po godinama može biti star po satima ako nije gubio vreme, ali to se retko događa. Uopšte,  mladost je poput prvih promišljanja koja nisu tako mudra kao ona nakon njih. Jer, postoji mladost misli kao i mladost dobi. Pa ipak, domišljatost mladih ljudi življa je nego u starih; a zamisli se roje u njihovom umu bolje, tako reći božanskije.

Prirode u kojih je mnogo žara i jakih i žestokih žudnji i nemira nisu zrele za delovanje sve dok ne pređu zenit svojih godina, kao što je bio slučaj s Julijem Cezarom i Septimijem Severom. O ovome drugome govorilo se: Juventutem egit erroribus, imo furoribus plenam, tj. Mladost mu je bila puna lutanja, štaviše, ludovanja. Pa ipak, on je od svih bio gotovo najsposobniji imperator. Ali, mirne naravi mogu biti valjane u mladosti kao što se vidi iz primera Augusta Cezara, firentinskog vojvode Cosima, Gastona de Foixa i drugih. S druge strane, žar i živost naravi u starijih odlični su u vođenju poslova. Mladi su ljudi sposobniji u dovinuću nego u prosudbi, sposobniji u izvršavanju nego u savetovanju i sposobniji za nove pothvate nego u ustaljenim poslovima. Jer iskustvo zrele dobi, u stvarima koje spadaju u njezine granice, usmerava, ali u novim stvarima zavarava. Greške mladih ljudi upropaštavaju posao, ali greške starih ljudi svode se samo na to da je moglo biti učinjeno više ili brže. U vođenju i upravljanju poslovima, mladi ljudi prihvataju više nego što mogu primiti, uzburkaju više nego što mogu umiriti, brzaju prema kraju, a da ne razmotre ni sredstva ni meru, drže se nekoliko načela na koja su slučajno naišli, neoprezno srljaju pri uvođenju promena, iz čega proizlaze iznenadne neprilike, laćaju se odmah krajnjih rešenja, a neće priznati, niti se okaniti onoga što udvostručuje greške, kao neki neuvežban konj koji neće niti stati, niti krenuti. Stari ljudi previše prigovaraju, predugo razmišljaju, premalo rizikuju, prebrzo se kaju, a retko izguraju stvari do kraja i zadovoljavaju se osrednjim uspehom.

Dakako, dobro je uposliti i jedne i druge; dobro je za sadašnjost jer vrline jednih mogu popraviti nedostatke drugih; dobro je za budućnost jer mladi ljudi mogu biti učenici, a stari izvršitelji; i na kraju, dobro je za vanjska događanja jer autoritet uživaju starci, a naklonost i omiljenost mladi. Ali što se moralne strane tiče, možda će mladost uživati prednost kao što je starost uživa u politici. Izvesni rabin iz reči: Mladi će ljudi imati vizije, a stari će snivati snove, zaključuje da su mladi ljudi bliži Bogu negoli stari jer vizija je jasnije otkrivenje negoli san. I zaista, što čovek više pije od sveta, to ga više on opija: i starost dobija više u snazi razumevanja negoli u vrlinama volje i osećanja. Ima onih što prerano steknu zrelost, a koja brzo iščezne. To su najpre oni krhkoga duha, čija oštrica brzo otupi: takav je bio retor Hermogen čije su knjige izvanredno oštroumne, a koji je kasnije otupio. Drugu vrstu čine oni koji imaju izvesnu urođenu sklonost koja više dolikuje mladosti negoli starosti, kao što je tečan i bogat govor koji dobro ide uz mladost, ali ne i uz starost, kao što Tully kaže o Hortenziju: Idem manebat, neque idem decebat, tj. On je ostao isti, mada to isto više nije bilo dolično. Treći su oni koji se u početku založe previše i srčaniji su nego što to godine mogu podneti.
Takav je bio Scipion Afrički o kome Livije doista kaže: Ultima primis cedebant, tj. Kraj mu nije bio ravan početku.

четвртак, 10. мај 2018.

Blackrock- Ant uspon najmoćnijih


Ko vlada svetom, duboke države ili finansije i kako? Svega 147 kompanija, isprepletenih vlasničkim vezama, upravlja velikim delom svetskog bogatstva. U centru moći nalaze se investicione banke i fondovi koji polako preuzimaju svetsku realnu ekonomiju. Kada se pogleda bilo koja veća američka kompanija ili neki evropski gigant, među najvećim akcionarima ponavljaju se stalno ista imena gigantskih fondova.

Finansije su jedno od prvih sektora u kojima je započelo eksperimentisanjae sa veštačkom inteligencijom, računarskim programima koji mogu da obrade neshvatljivo ogromne količine pod ataka. Dakle, VI / AL se više ne bavi samo šampionima šahovskog ili Go igara, ona ulazi u svet svakodnevnive gde će drastično izmeniti sliku sveta i zameniti mnoge profesije. Privilegiju primene VI/AL imale su i još više će imati isključivo firme sa velikim finansijskim sredstvima. One će agresivno ovladati finansijskim poslovima i na isti način, na koji su u istoriji novi tehnološki izumi ugasili stare načine rada i poslovanja, i ovoga će puta nestati pojedini poslovi a pojaviti novi, složeniji.

Da li je ovo početak vladavine veštačke inteligencije u najosetljivijem segmentu čovečanstva -finansijama? Ne, već smo duboko zagazili u to vreme s tim da nas mediji ne informišu dovoljno te još nismo svesni ko i kako vlada finansijskim svetom.
Prema McKinsey globalnom istraživanju, kompanije sa sedištem u SAD već su apsorbovale 66 procenata svih eksternih investicija u kompanije koje rade sa VI/AL u 2016. godini; Kina je bila na drugom mestu, sa 17 procenata i beleži brz rast. Obe zemlje su razvile „ekosisteme“ VI/AL i usvojile nacionalne strateške planove sa značajnim naglaskom na VI/AL, u nekim slučajevima uz podršku inicijativa za finansiranje vrednih više milijardi dolara. Južna Koreja i Velika Britanija su usvojile slične strateške planove.Prema rezultatima istraživanja Instituta za budućnost čovečanstva Univerziteta Oksford, za preuzimanje polovine ljudskih poslova mašinama će biti potrebno 45 godina.U studiji Instituta se zaključuje da će veštačka inteligencija potpuno promeniti saobraćaj, zdravstvo, nauku i finansije- prvo banke, a potom investitorske kompanije i fondovi.



VI 2


 " Ispitivanja o primeni veštačke inteligencije koja su sprovođena u preko 13 oblasti, pokazuju da 86 odsto vodećih biznismena u bankarstvu već koristi prednosti ove tehnologije. Većina se slaže u tome da će do 2020. godine imati ugrađenu VI tehnologiju u različitim operacijama u celom finansijskom sistemu, od globalnog do lokalnog nivoa. Glavni način na koji tehnologija menja bankarstvo je kroz povećanje stepena automatizacije ali i u donošenju teških odluka koje se tiču bankarskih pozajmica i kreditiranja kao i u procesu pružanja informacija o tome gde treba investirati. Uz VI lakše ce se obavljati procene rizik poslovanja neke firme i mogućnost da se na vreme uskrate sredstva firmama za koje se predviđa poslovni gubitak.Klijenti će dobijati još preciznije informacije o uslovima kreditiranja i savetima za štednju u odnosu na primanja, možda čak i potpuno personalizovane uslove kreditiranja.


U trku u razvoju i primeni VI ukljucile su se investicione kompanije i upravo u tom sektoru iznikao je investicioni Titanik,Blackrock.
BLACKROCK 





ALLADIN IDEJA LARRY FINKA

Otac Larija je imao prodavnicu cipela, majka je bila nastavnica engleskog jezika. Na Kalifornijskom univerzitetu studirao je politiku, a zatim finansiranje nekretnina. Ova kombinacija je bila trađena na Wall Streetu: mogao je da se pridruži tada najboljoj adresi, investicionoj Prvoj nacionalnoj banci Boston. Tamo je trgovao hipotekama. Sa 31 godinom, postao je najmlađi član najvišeg rukovodstva. Bio je zvezda i uživao u dobrom ugledu. Godine 1986, g. Larry Fink je polako napredovao uz lestvice kada je dotad nezabeleženi pad kamatnih stopa izazvao katastrofu za ovu banku. Njegova jedinica je izgubila 100 miliona dolara a njegova zvezda je potonula brzinom kojom je zasjala.
On se zakleo da neće dopustiti da se to ponovi – i 20 godina je gradio Aladdina.


Finkov credo je: rizik mora biti analiziran pre početka poslovanja. Ovo je osnova za uspeh njegove kompanije Blackrock, koju je osnovao 1988. godine. Kupcima, uključujući fondacije, penzijske fondove i univerzitete, ponuđeno je "najbolje moguće upravljanje rizicima", kaže Fink. To obezbeđuje oko 200 analitičara i "Aladdin". Jedinice od hiljadu računara izračunavaju milione transakcija svakog dana i proveravaju svaku poziciju u portfolijima klijenata za rizike.

U Aladdinovoj memoriji je ogromna istorija iz poslednjih 50 godina – ne samo finansijskih – nego najrazličitijih događaja. Aladdin konstantno uzima stvari koje se dašavaju danas i poredi ih sa događajima iz prošlosti. Iz miliona i miliona korelacija – Aladdin prepoznaje moguće katastrofe – moguće budućnosti – i pomera investicije da izbegne takvu mogućnost.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko Blackrockov sistem utiče na oblikovanje sveta – u izvesnom smislu moćniji je i od tradicionalne finansijske politike, on sprečava svaki razvoj događaja koji je previše rizičan. A kada u tom cilju pomerate 11 biliona dolara – to je zaista značajna nova sila.








KLJUČNA TAČKA KAPITALIZMA

"Blekrok“ (Blackrock) je najveći upravnik imovine na svetu. Ali taj gigantski i moćni koncern je bio obavijen  velom tajne sve dok nije objavljena prva knjiga koja zaviruje iza kulisa njegovog delovanja.

To je prva knjiga na svetu koja je ikada napisana o “Crnoj steni“ iz Njujoka. Ime “Blekrok“ je poznato često samo pažljivim čitaocima ekonomskih rubrika. I nemačka dopisnica iz SAD Hajke Buhter, specijalizovana za ekonomiju, na to ime je počela češće da nailazi tek tokom svojih istraživanja u poslednjih nekoliko godina.

"Neki bankari su pričali o njima. Ili bi se, kada se govorilo o proverama centralnih banaka, spominjalo ime Lerija Finka“, seća se ta novinarka koja već više od deset godina izveštava sa Volstrita

Odjednom je to ime počelo svuda da se pojavljuje

"To ime mi pre finansijske krize uopšte nije bilo poznato, a nakon nje moglo se čuti svuda. Svuda!“ Ipak, prilikom razgovora s jednim poznavaocem prilika on ju je zamolio da govori tiho jer veruje da je u kuhinji neko iz "Blekroka“ ko bi mogao da im "zabiberi čorbu“. Ona u svojoj knjizi "Blekrok“ naziva "najmoćnijim koncernom koji niko ne poznaje“. "Blekrok“ u svojim fondovima upravlja vrednošću od 4,7 biliona dolara. Preko platformi tog koncerna za analize i trgovanje okreće se više od 14 biliona dolara. Ali uticaj "Blekroka“ je čak i veći od vrednosti tih investicija i vrednosnih papira.




Finansijska mreža oko čitavog sveta

"'Blekrok' savetuje centralne banke, pa i ministre finansija, velike ulagače, državne fondove, kao i penzione fondove ovde u SAD, osiguranja i fondacije“, objašnjava Buhter. A preko obveznica i deonica finansiraju i preduzeća. "Nema zapravo ničeg na tržištu finansija u čemu 'Blekrok' na neki način nema svoje prste“, dodaje Buhter.

Iz jednog neupadljivog solitera na Menhetnu šef "Blekroka“ Leri Fink i njegovi ljudi pletu mrežu oko sveta. Ta finansijska institucija je tako recimo i veliki deoničar u vodećim američkim bankama, baš kao što drži veliki deo deonica i u naftnim koncernima i industriji oružja. Fondovi "Blekroka“ su, ukupno gledano, i najveći vlasnici preduzeća koji čine nemački berzanski indeks Daks.

To samo po sebi nije opasno, ukazuje Buhter, ali je vrlo značajno i predstavlja veliki potencijal moći: "U današnje vrijeme moćan već kad držiš četiri, pet ili šest odsto deonica nekog preduzeća. Možeš da pozoveš i lično će šef da dotrči na telefon.“

Kada u Nemačkoj automobili silaze sa pokretne trake ili rudari u Južnoj Americi vade rudu, fondovi "Blekroka“ ostvaruju dobit, a time i njegovi klijenti. Baš kao i kad američki naučnici razvijaju nove lekove ili se u Africi iz rudnika vadi zlato. Hajke Buhter kaže da niko ne može tačno da kaže gde tu može da se pojavi problem, jer s obzirom na to da je "Blekrok“ upleten svuda, uvek postoji mogućnost da se na nekom mestu pojavi sukob interesa.

Ako na primer neka firma može da ima vrednosne papire koje je izdao "Blekrok“ dok su istovremeno njene deonice pak u vlasništvu "Blekroka“. "A ko sme da se usudi da se zameri jednom od najvećih i najuticajnijih velikih deoničara koji je pritom još i tvoj poverilac“, kaže Hajke Buhter.

Uspon Lerija Finka

Sve je počelo kasnih 1980-ih kao "dodatni“ poslić jednog private equity društva. Tada je Leri Fink – koji je pre toga kao broker investicione banke "First Boston“ zbog pogrešnih prognoza razvoja kamata i gubitka od sto miliona dolara uništio sopstvenu reputaciju – angažovan za posao sa vrednosnim papirima i obveznicama.

Buhter o Finku u svojoj knjizi piše sledeće: "Najuticajniji čovek modernog sveta finansija izgleda na prvi pogled kao neki običan računovođa“. Leriju Finku je, prema njenom mišljenju, uspelo nešto što nije nikom drugom u vremenu u kojem živimo: "On je izgradio sopstveno carstvo na Volstritu i to za manje od tri decenije.“ A za to je potreban poprilično jak ego i neverovatno mnogo ambicije, zaključuje novinarka.


BlackRock


"Isterivači duhova“ Volstrita

Interesantno je da je upravo finansijska kriza inicirana bankrotom investicione banke "Lehman Brothers“ bila katalizator uspeha poslova "Blekrok“. On je bio poznat po svojoj ekspertizi u "razvezivanju“ portfelja hipotekarnih papira kako bi se šteta bar ograničila. Od malog upravnika imovinom oni su tako postali "spasioci“ i "isterivači duhova“ (ghostbusters) sa Volstrita, piše Buhter u svojoj knjizi. Usledili su telefonski pozivi iz američke centralne banke (Fed). Tadašnji ministar finansija Tim Gajtner šefa "Blekroka“ oslovljavao je imenom.

"Bilo bi dobro sve to malo podrobnije sagledati“, mišljenja je Buhter. Ona doduše smatra da u regulisanju tržišta do sada nije nedostajalo dobre volje, ali problem je u kompleksnosti situacije i činjenici da "Blekrok“ ima svoje prste praktično svuda. "Svako područje pojedinačno nije problem“, kaže novinarka, ali dodaje da kada se svi zajedno saberu, onda odjednom dobijamo sliku koja nameće pitanje: kakvo smo to čudovište u stvari stvorili?

Blekrok-mozaik

Hajke Buhter je malo bolje sagledala i ispisala 280 stranica o tom koncernu. Na njima je nastao mozaik informacija široke palete – od suvlasništva "Blekroka“ nad nemačkim preduzećima, pa sve do savetovanja u spasavanju Grčke. Pritom njen cilj, kaže, nije bio da upre prstom i optuži, već da prosvetli i skrene pažnju javnosti na tog finansijskog džina koji je u neku ruku i proizvod načina na koji funkcionišu finansijski svet.

"Ljudi bi uvek da je i u tom sektoru kao i svuda – da se tačno zna ko je ko i kako sve funkcioniše“, rezimira Buhter. Ali to nije tako i to ljude uvek veoma ljuti. Ona je tokom svojih istraživanja došla do zaključka da se "finansijski sistem neprestano menja, da je stalno u pokretu i da se ne može uvek jasno prepoznati ko ima koju ulogu.“

(Dojče vele)

                               




USPON ANTA-a 

Kineska paralela uspeha Blackrocku je Ant, kompanija koja se bavi finansijskim uslugama. Preko svoje Alipay ( deo za platni promet koji je evoluirao u Ant Financial, finansijsko. tehnološku grup i koji je 16 puta veći od  PayPala ) , kompanija je osvojila više od polovine kineskog tržišta plaćanja. Tokom prvih 10 meseci 2017. godine Ant je imao promet od 13 triliona dolara. Firmu vodi Jack Ma, osnivač e-commerce giganta Alibaba i ona uključuje ne samo najveći svetski fond za tržište novca, banku.
Iako je ANT-ovo preuzimanje remitera za transfer novca MoneyGram, čije je sedište u Teksasu, blokirano od strane američkih zvaničnika, Ant još uvek ima planove za širenje na globalnom nivou. Uprkos zabrani ove dve kompanije ne misle da su jednom za svagda osujećeni njihovi napori da rade zajedno te planiraju “stratešku saradnju”, sa fokusom na Kinu, Indiju i Filipine, destinacije na koje mnogi radnici šalju novac.

Džek Ma se povukao sa mesta izvršnog direktora „Alibabe“ 2013. godine, zadržavši poziciju predsednika kompanije. Kompanija „Alibaba“ danas ima inicijalnu javnu ponudu (IPO) u vrednosti od 150 milijardi dolara, što je najveći IPO kompanije listirane u SAD-u, ikad zabeležen na Njujorškoj berzi. Taj uspeh je omogućio da Džek Ma postane najbogatiji čovek u Kini, a njegov imetak iznosi 29 milijardi dolara.

Pored toga što je dospela među najuspešnije kompanije na svetu ova kompanija ima cilj da se svrsta i među najveće sile u svetskoj ekonomiji do 2036. godine. Naime, kineska kompanija je već sada ekonomski jača od zemalja kao što su Švedska, Poljska, Iran, Norveška i Austrija.

Ukoliko kompanija može da usluži dve milijarde potrošača, to je jedna trećina ukupnog svetskog stanovništva. Ako može da stvori 100 miliona radnih mesta, to je verovatno više nego što većina vlada može da postigne. A ako može da podrži svoje poslove sa 10 miliona…to se zove ekonomija”, smatra Džek Ma.

Cilj koji je Džek Ma postavio za svoju kompaniju je moguće ostvariti, naročito ako se uzme u obzir da „Alibaba“ planira da zaradi bilion dolara do 2020. godine, čime bi postala 16. ekonomija sveta, veća od Turske ili Saudijske Arabije. Tim tempom, 2036. godine „Alibaba“ bi bila peta ekonomija sveta, odmah iza SAD, Kine, EU i Japana.

Nedavno je Ma objavio je da će u naredne tri godine investirati 15 milijardi dolara u istraživački program „Alibaba DAMO Academy“ koji obuhvata sedam istraživačkih laboratorija i 100 naučnika iz celog sveta čiji će se rad fokusirati na VI.



( izvor) )

                                 



уторак, 08. мај 2018.

Pauk i vibracije




Paukova mreža je zapravo zategnuti instrument


Pre 450 miliona godina, u devonu, pauci su izašli iz mora na kopno i tako postali prve kopnene životinje koje su koristile atmosferski kiseonik za disanje.  Danas je poznato 37.766 vrsta paukova, raspoređenih u 109 porodica. Nalazimo ih u gotovo svim kopnenim ekosistemima gde imaju važnu ulogu kao predatorski organizmi.


Svojstva mreže

Paukova mreža smatra se jednim od najsavršenijih životinjskih "proizvoda". Pauk ih proizvodi zahvaljujući žlezdama koje se nalaze na donjem delu njegova tela. Iz njih izlazi predivo za izgradnju . Predljive žlezde mogu biti različitih oblika: grozdaste, mehuraste, cevaste, kruškaste te različitih veličina. Broj žlezda je različit, no u pravilu ih je više kod pauka koji pletu veće mreže.Oblici mreža pauka vrlo su različiti. Mogu biti položene okomito, vodoravno ili pod uglom. Pauci koji žive u grmlju ili drveću predu velike mreže za lov kukaca. Najjednostavnije takve mreže nepravilna su oblika, s nitima razapetim na sve strane. Najsloženiju i najpravilniju mrežu isprede pauk krstaš (araneidae). Njegova se mreža sastoji od zrakasto razapetih niti koje se sastaju u središtu te niza koncentričnih krugova. (izvor)

Izuzetno tanka i lagana, paukova mreža je, međutim, daleko čvršća nego što nam se to na prvi pogled čini.Naučnici koji su ispitivali paukovu mrežu i vlakna od kojih je ona sačinjena, ustanovili su da se jačina tih vlakana može meriti sa jačinom kevlara, vrste materijala od kojeg se proizvode neprobojni pancir.  Insekti, koje pauk lovi pletenjem mreže, nemaju baš nikakve šanse da se "ispletu" i pobegnu iz mreže kad jednom u nju upadnu. Pauk svoju mrežu plete najčešće vertikalno, između grana, drveća i svih drugih pogodnih objekata, kako bi se insekti u letu upleli u mrežu i - u njoj ostali. Osim što je paukova mreža veoma jaka, ona je i lepljiva, što insekte dodatno onemogućava da se spasu.


Prema istraživačima na Smithsonian Tropical Research Institutu, mozgovi malih pauka su toliko veliki da ispune sve telesne šupljine, uključujući i one u nogama.




Uloga vibracija

Pauku mreža služi za privlačenje plena ili partnerke. Pauci izuzetno dobro vide, jako dobro percipiraju vibracije, čuju zvuk. Oni nemaju uši a ipak se orijentišu putem vibracija. Većina pauka čuje zvukove iz neposredne blizine, ali ima i onih kod kojih su senzorske mogućnosti veće. Naučnici su sasvim slučajno otkrili da te vrste paukova imaju specijalne dlake koji preuzimaju pomeranje čestica te mogu čuti i na većoj udaljenosti.

Paukovi nisu jedine životinje koje se orijentišu putem zvuka i dakako različitih frekvencija. Na primer frekvencije na koje pauci reaguju su relativno niske i u rangu sluha drugih letećih insekata. Kada čuju zvuk niske frekvencije, pauci se "zamrznu" na jednom mestu što je nešto kao antipredatorska reakcija.
( Kod vukova je princip vibracija sasvim drugačiji. Svaki vuk zavija  na svoj način. To znači da oni mogu prepoznati jedni druge i u najtamnijim noćima. Alfa mužijaci i veći vukovi proizvode dublje tonove, dok niže rangirani vukovi u čoporu proizvode više tonove)


Vibracije mreže

Vibracije pauku daju vitalne informacije o stanju mreže, tj.deformaciji i najvažnije o prirustvu plena. Pauci mogu kontrolisati ( štimovati ) napetost i krutost mreže da bi je optimalno namestili prema svojim osetilnim sposobnosti. Pauk "čupkanjem" svilenkastih vlakana mreže izaziva male talase vibracija u svakom pravcu, i povratno oseća povratne vibracije na svakoj od svojih 8 nogu. 
"Oni proizvode ove vibracije kako bi dobili informacije", kaže Bet Mortimer, student doktorskih studija na Univerzitetu Oksford i jedan od glavnih naučnika u istraživanjima paukove mreže.  "Zbog toga što ima 8 nogu, pauk zapravo može da "čuje" na 8 različitih strana". (izvor


U saradnji sa Universidad Carlos III. iz Madrida, stručnjaci sa Oxforda su uzeli su mrežu vrtnog pauka krstaša i u vlakna poslali tačno izmerene signale. Laserom su izmerili vibracije koje su se širile mrežom. Pokazalo se da je pauk menjao valne amplitude, odnos "štimao" napetost i krutost mreže. to znači, tvrdi jedan od istraživača da su pauci ne samo "u stanju vrlo precizno izmeniti napetost svojih mreža.. već i da raspolažu mehanizmom za direktnu kontrolu napetosti i krutosti niti".

pauk krstaš



 čČujnost  i jačina proizvedenog zvuka 


Lutajući pauk ima jedan od najosetljivijih detektora vibracija. On može otkriti i šuštanje lišća na daljini od nekoliko metara. On spada u najotrovniju vrstu pauka na svetu, a njegov otrov je toliko moćan da i najmanja količina momentalno ubija miša, dok kod čoveka izaziva smrt za samo pola sata. Ovaj pauk ne pravi mrežu, već luta u potrazi za plenom. Love noću, tako da u toku dana traže mesto za skrivanje. Neretko za zaklon izabere područja unutar kuće, odeću, aute, obuću, kutije; te time povećava rizik susreta s ljudima.Njegov drugi naziv ‘banana pauk‘ dolazi iz običaja da se sakrije u svežnjima banana. Postoje slučajevi u kojima je lutajući pauk putovao zajedno s bananama te se u konačnici pojavio na policama supermarketa.



lutajući pauk 


Vibracije su važne i kod udvaranja. Puno mužjaka će proizvesti specifičan "muzički" obrazac pomoću kojih ženke utvrđuju ne samo da se radi o mužjaku, nego i je li u pitanju prava vrsta i bi li se s njime mogle pariti. Na primer,mužjak zujavog pauka, koji se skriva u grmlju, šiblju, lišću, a noću postaje aktivan loveći manje insekte, tokom udvaranja udara pomoću pedipalpa i prednjih nogu po skrovištu ženke i vibrira abdomenom, proizvodeći zvuk sličan zujanju.


zujavi pauk


Neki pauci imaju organe za proizvodnju zvuka na različitim delovima tela, primerice na kleštima, bedrima, između prednjeg i stražnjeg tela… Oni su građeni na isti način, a zvuk proizvode tako da preko nabrane plohe prevlače dugi nazubljeni deo. Od toga ploha titra. Zvuk velikog pauka ptičara dovoljno je glasan da ga može čuti i čovek. Kada se osete ugroženima oni ispuštaju zvukove koji se mogu čuti na udaljenosti do pet metara. Na taj način od sebe teraju potencijalne neprijatelje.

(  U pogledu jačine stvorenog zvuka  najglasniji su kitovi ulješture  koji proizvode neverovatno glasan zvuk od 230 decibela. Ako ipak merimo jačinu u odnosu na veličinu životinje, apsolutni šampion je mužjak Micronecta scholtzi, malenog vodenog insekta veličine 2 mm. Mužjaci M. Scholtzi insekta proizvode ovaj neverovatno glasan zvuk, pa čak i za njihovu veličinu, svojim penisom! Mužjak trlja penis od hrapavu površinu trbuha, te na taj način stvara zvuk jačine 99.2 dB.)



Evo jednog " domaćeg ljubimca ",Zilla, koji proizvodi zvuk dok se šeće po podrumu,jer joj se međusobno dodiruju dlake na nogama i telu.



Pauk ptičar, poznat kao tarantula je najveći pauk na svetu, Ovi pauci ne love plen po mreži, već ga čekaju ispred ulaza u svoje gnezdo. Kada se plen dovoljno približi, pauk ptičar ga brzo hvata i svladava otrovnim očnjacima. Pauk ptičar je dobio ime po slici koju je naslikala biolog Sybille Merian, koja je u 17.veku putovala Surinamom i tamo videla pauka koji se hranio mrtvom pticom.Tada joj niko nije verovao, ali danas je dokazano da ove vrste pauka love ptice kojima se hrane samo ako nema ništa drugo. Najčešći plen su žabe, kukci, gušteri, male zmije i razne vrste glodavaca.

Pauk lovi miša