понедељак, 26. јун 2017.

Česlav Miloš, O ružnom





Stanislav Ignaci Vitkjevič je nagoveštavao „prodor škripavih, neprijatnih, čak odvratnih elemenata u umetnosti", objašnjavajući na svoj način ta predviđanja. Proročanstvo se ispunilo i dalje se ispunjava, mada čoveku kome je suprotstavljanje lepo-ružno bitno, to teško pada.

         U suštini, istovetno je sa opozicijom čisto-prljavo. Njegova Čista forma je predstavljala transformaciju ružnog u lepo, dok su njegovi neprijatelji bili „neprane duše", miris kupusa u menzama, kada su vlast preuzeli nivelisti i genijalni general Kocmoluhovič koji se nije potvrdio. Anegdote o Stanislavu Ignaciju Vitkjeviču govore o njegovoj opsesiji vlastitom čistoćom i neprestanim pranjem ruku. Tako da se za njega može reći da samoubistvo nije izvršio samo iz straha za vlastiti život, već pre zbog gađenja opštem povećavanju sivila i ofucanosti u komunističkom sistemu, koji je dobro poznavao na osnovu svojih iskustava u Rusiji za vreme Oktobarske revolucije, koja je opisao u romanima Oproštaj od jeseni i Nezasitiost.

        Kako stvar stoji sa nama, danas? Šta se zapravo dogodilo? Propast estetike socrealizma nastupila je mnogo pre ukidanja sistema i njegov poraz u oblasti estetike nije u potpunosti obelodanjen. Međutim, ne znam nikog ko bi danas, govoreći o životu i umetnosti, primenjivao ka-tegorije „lepo" i „ružno". Već smo se navikli na grozote na crtežima, na ekranu i u pozorištu. Čini se da je pobedio zakon tržišta koji zahteva da stvaralac oneobičuje ono što stvara i da, probijajući se kroz opštu buku, zainteresuje i primaoce. Svesni smo da nam je preterano ugodno i lepo nepristupačno, jer je čak i Šekspirov San letnje noći pretekst za oneobičavanje, samo da stvar ne ostane onakva kakvom ju je zamislio autor.

       Ovo pišem u odbranu nesrećne dece, koja troše ono što im se ponudi i kojima je strana diskusija koju je vodio Stanislav Ignaci Vitkjevič. Dovoljno je uključiti televizor u bilo koje doba dana pa da vidimo klupko čudovišta koja jedva da potvrđuju svoje postojanje nekakvom apsurdnom akcijom, jer ih u suštini formira neobuzdana mašta nekakvog elektronskog drznika. Ne znam zbog čega su među tim pseudoživim bićima najmoderniji zmajevi, dinosaurusi, gmizavci i vodozemci. Čuo sam da se deca boje prizora sa njima i da kasnije ne mogu da zaspe, međutim niko ne istupa u njihovo ime i jednostavno ne kaže da je to ružno.

    Tu se radi o pojavi saturacije, tj. vladavini mode koja se formira postupcima i situacijama prezasićenosti, koja zahteva neprestane novine. Ne zna se zbog čega te novine moraju da budu sve užasnije. Na to pitanje je pokušavao da odgovori i Vitkjevič, koji bi danas na televizijskim ekranima video ostvarenje svojih košmara. Ovde uopšte ne bi pomogle rasprave o masovnoj i visokoj kulturi, jer jedna drugu potiru, međusobno se prožimaju i to se odvija počev od dečije sobe.

     Na jednu stvar trebalo bi obratiti posebnu pažnju: jedina radnja koju ta zmajolika stvorenja izvode jeste međusobno uništavanje i proždiranje. A zar se i prirodnjački filmovi o pravim životinjama i životinjicama ne zasnivaju na lovu i proždiranju slabijih od strane jačih? Skrećem pažnju na opak problem uticaja prirodnih nauka na dečiji um, a možda i na odnos između našeg biološkog znanja i strasne vezanosti za ružno. A da li je, recimo, bolje da zeke, veverice i hrčci govore jezikom švrća, iako mi odrasli znamo da im to dečije prenemaganje ne pada na pamet?

     Ovde sam se upustio u razmatranja naše civilizacije, a čujem glas koji me upućuje na moje detinjstvo, kada je civilizacija bila potpuno drugačija i knjige za decu su nas učile da postoje stroge kazne. Na primer, sisanje prsta je zabranjivao mitski krojač, „ta okrutna zloća odseći će ti prstiće", nakon čega je stvarno upadao krojač i odsecao palac, a krv je liptela na sve strane; ili je za izbirljivost za stolom pretila smrtna kazna, o čemu čitamo u romanu o Miši koji nije hteo da jede supu. I, bio je sve mršaviji, dok na kraju ne bi usledio zaključak: „Onaj ko supu ne jede, umreće!"

      I tako imate civilizaciju dece odgajane na kažnjavanju i poslušnosti. Ona nam je dala i Prvi svetski rat, i međusobno ubijanje u rovovima tokom rata, i slepu poslušnost ljudima opsednutim verom u vođu pacolovca u Drugom svetskom ratu.

        Međutim, ne znamo šta će biti od dece koja su od malena prepuštena vladavini ružnoga. Možda će se u njima pojaviti potreba za lepim i čistotom, ništa slabija od one koju je imao Vitkjevič? Možda će napustiti samonegirajuća traganja i postati vođe neke antiglobalističke revolucije? To bi predstavljalo pokušaj oslobađanja od onoga što našim očima na-meću promene mode. Zar, na primer, i uspeh Tolkina ne svedoči o preporodu pojmova dobra i zla, lepog i ružnog?

      U Gjedrojćovom Književnom institutu u Parizu 1958. objavio sam u svom prevodu knjižicu američkih eseja pod naslovom Masovna kultura. Već tada se ocrtavala mogućnost da će kroz nekoliko godina problemi koji navode američke intelektualce na razmišljanje postati i poljski problemi. I šta se dogodilo? Zid podizan ogromnim radom i novcem počeo je da se obrušava i tzv. degenerisana umetnost da prodire u dotle zdrave regione. Treba podsetiti da je Vitkjevič pisao pre Drugog svetskog rata, dajući dijagnozu pojava u nastajanju, koje iskreno nije podnosio. To nastajanje prekinule su boljševička i nacistička revolucija, koje su istupale u ime stvaranja novog čoveka i dale šokantne rezultate, nalik na sebe; dovoljno je pogledati skulpture i slike iz tog perioda.

     Da je Vitkjevič doživeo 1956. godinu, ne bi bio oduševljen, jer bi video kako brana podizana s naporom u ime etike puca i sva obeležja zrelog kapitalizma se vraćaju s novom snagom. On, kao „pojedinačno postojanje" (vidi knjigu Ane Mićinjske: Stanislav Ignaci Vitkjevič. Pojedinačno postojanje, Vroclav, 2003) ne bi hteo ni s jednima ni s drugima da ima ničeg zajedničkog, mada je u periodu između dva rata uživao u izvesnim stvaralačkim slobodama, uspevši delimično da se ostvari i pored toga što je smatran čudovištem.

      Veoma se izvinjavam svojim čitaocima zbog nepovoljne ocene kulture zrelog kapitalizma, ali kako da ga drugačije nazovem?


 Tygodnik Powszechy, 30.11.2003, br. 48



петак, 23. јун 2017.

Stanislav Lem, Kineska soba







EKSPERIMENT KINESKA SOBA - objašnjenje

Ukoliko bi mašina uspela da uverljivo simulira inteligentan razgovor, da li to nužno znači da ga i razume? Ovo pitanje je iniciralo i danas atraktivan misaoni eksperiment američkog filozofa Džona Serla. U eksperimentu iz 1980. godine nazvanom Kineska soba, Serl je zamislio sebe kako u jednoj prostoriji, oponašajući računar, izvršava nekakav program. Taj program simulira ponašanje čoveka koji govori na kineskom, i koji oponaša čoveka kome je kineski jezik maternji. Ispred prostorije u kojoj je Serl nalaze se ljudi koji mu pod vrata ubacuju papire sa kineskim slovima, a on, iako mu to izgleda kao nekakav švrakopis, zahvaljujući programu uspeva da im odgovori na pitanja s papira na savršenom kineskom.
Da li mašina bukvalno razume kineski ili samo simulira sposobnost da razume kineski? Ova prva pozicija bila bi, kako je Serl zaključio, "jaka veštačka inteligencija", dok je druga "slaba veštačka inteligencija". Serl se onda zapitao i da li veštačka inteligencija zaista postoji, ukoliko kompjuter samo zahvaljujući odgovarajućem programu navodno razume i može da misli. Ako Serl ne razume kineski, a govori ga, to bi onda trebalo da znači da ni kompjuter ne razume to što radi. Serl je zaključio da računar nema ni um ni sposobnost razumevanja, bez obzira na to koliko inteligentno deluju njegovi odgovori ili ponašanje. Program, prema Serlu, ne stvara um, niti je dovoljan za um
___________________________________

Stanislav Lem 

1. 

Džon Serl izazvao je knjigom Minds, Brains and Programs objavljenom u The Behavioral and Brain Science, tom III (Cambridge Press, 1980, odnosno pre petnaest godina) istinski strah, ili ako neko voli lagodnije određenje, veoma kontroverznu buru među američkim istraživačima okupljenim oko Artificial Intelligence. Iznoseći na operacijski sto clous njegovog teksta -termin odgovara naslovu pomenutog eseja - neću navoditi oko 28 replika i pamfleta, kojima su istraživači iz AI u SAD pokušavali da „ponište" zaključke koji, prema Serlu, proističu iz njegove knjige. Takođe ne želim da ostavljam utisak da sam pametniji od svih istraživača takoreći svih univerziteta, jer se držim amicus Plato, sed magis amica veritas. Ako bilo ko vidi mogućnost rušenja mojih zaključaka u korist Serla, biću istovremeno iznenađen i zadovoljan, jer nije baš prijatno dominirati nad gomilom mudraca.

     Zbog toga na stvar prelazim ad rem. Serl je hteo da dokaže kako je moguće apsolutno oponašanje RAZUMEVANJA teksta od strane onog koji bi trebalo taj tekst da sklopi, a u suštini ga ne razume. Da bih sasvim shvatio stvar čitao sam GA dva puta: jednom originalno delo D. R. Hofštatera i D. Dineta The Minds I, a drugi put dobar nemački prevod Einsicht ins Ich (KlettCotta, Verlag, 1981).


2.

Stvar stoji sledeće. Seri koji zna engleski, ali nimalo kineski, zatvoren je u jednoj sobi, gde zaredom dobija TRI paketa kartica ispisanih znacima kineskog pisma. U njegovim očima ti znaci NIČIM se ne razlikuju od gomile proizvoljnih škrabotina. Dobivši prvi paket, dobija na engleskom i uputstva kako da znake iz drugog paketa uskladi sa znacima iz prvog. Konačno, dobija i treći paket sa kineskim simbolima, koji treba da mu omoguće usklađivanje znakova trećeg paketa s prva dva. Serl ne zna da onaj koji mu je dao sve, prvi paket naziva „pismo" {Script, Schift), drugi - _pripovest", a treći „pitanja" koja se odnose na tu pripovest. Postupajući čisto formalno ili usklađujući jedne znake s drugima i trećima, dobija sam zapis koji TAKOÐE uopšte ne razume. Međutim, za one koji znaju kineski jezik i pismo u sobu je prispela pripovest, a iz sobe su izašli smisleni odgovori na pitanja koja se odnose na Sadržaj te pripovesti, sve skladno i sa smislom; IAKO čovek koji manipuliše znacima-karticama UOPŠTE ne poznaje i ne razume kinesko pismo. Iz toga proizlazi da manipulator u sobi deluje kao kompjuterski hardware, dok su upustva na engleskom PROGRAM (sofware), iz čega se već vidi da se logično može odgovarati na kineska pitanja koja se odnose na kinesku pripovest uopšte ne znajući kineski, što bi trebalo da bude model za delovanje kompjutera.

      Hofštater precizno rekapitulira „eksperiment" s kineskom sobom, prateći u svojoj knjizi Serla u stopu, osim toga lično ga komentariše, rezimira najbitnije kontraargumente (protiv izjednačavanja sistema „soba plus čovek plus uputstva" s kompjuterskim hardwareom, a uputstva na engleskom s programom, tj. softwareom) koje su poslali najpoznatiji timovi naučnika koji ispituju mogućnosti AI, između ostalih na univerzitetima: Berkli („sistemski" odgovor: čovek ništa ne razume, ali čovek plus uputstva plus soba „razume kineski"), Jejl (odgovor uobličuje radnje u stilu „robota") Institut za tehologiju u Masačusetsu, uz pomoć Berklija i replika koja se temelji na simulaciji mozga), Stenford (kombinovana replika), Jejl (pokušaj redukcije ad absurdum: odnekud je poznato da postoje neki DRUGI koji razumeju kineski?   Iz njihovog ponašanja, jer se u mozak ne može zaviriti, dakle bihejvioristički „soba" je istovetna * Kinezom", a opet Berkli itd. Multipliciranje replika bilo bi dosadno. Hofštater pokušava da obori Serlov „dokaz" koji se temelji na njegovom misaonom eksperimentu", ističući da Serl kao vest maioničar prikriva stvarne teškoće, jer bi, na primer, konfrontiranje stotina i stotina kineskih simbola trajalo možda mesecima (po meni, to nije kontraargument već izvrdavanje) i isticalo „sinološku" stranu stvari. To više ima smisla, jer SAMO onaj koji o kineskom NIŠTA ne zna, mimo volje pretpostavlja da je to jezik sazdan od posebnih „znakova-kockica" koji ne znaju ni za deklinaciju, ni za konjugaciju, ni za idiomatiku. S obzirom da ne želim da ulazim ni u kakav spor, ni u kakvu diskusiju sa „kineskom sobom", dopustio bih sebi prevođenje ovog misaonog eksperimenta na drugi, daleko jednostavniji, koji sasvim solidno demaskira „tajnu".


3.

Uzmimo, na primer, puzzle, koje kao rasklopljiva celina prikazuju neku naturalističku sliku ili fotografiju. To može biti kopija Rembrantovog Viteza ili fotografija Ajfelove kule, svejedno je šta jeste, ŠTA se tamo vidi, samo da POSTOJi naturalistička očiglednost slike. Ta slika se zatim iseca u male, pokretne smicalice-komadiće, od kojih se takve igračke (puzzle) obično sastoje, pazeći isključivo na to da se svaki komadić po formi razlikuje od ostalih do te mere da se ne mogu sklopiti u skladnu celinu, stavljajući elemente na pogrešna mesta. Na kraju okrećemo sliku naopačke, protresemo kutiju u kojoj se nalaze komadići i dugo ih mešamo. Zatim dolazi naš eksperimentator koji vidi sve „leve strane" tih kartonskih komadića, ali mora da sastavi celinu, u kojoj će se komadić naći na pravom mestu. To će potrajati malo duže, ali je zadatak ostvarljiv, iako je zamena mesta onemogućena oblicima koji su im dati individualno. Ako sada sliku okrenemo na lice, videćemo Rembrantovu sliku, Ledu s labudom ili Ajfelovu kulu, iako onaj koji je sastavljao komadiće pojma nije imao da u celinu slike slaže besmislene forme, već je smatrao da reprodukuje određenu jasnu i jednoznačnu SLIKU. Uostalom, to je krajnje očigledno i ne zahteva bilo kakve dodatne informacije. Umesto slike tamo se takođe može nalaziti natpis na poljskom, albanskom, kineskom ili nekom drugom od 5000 jezika koji postoje na našoj planeti: tamo se može pojaviti natpis „Ko rano rani dve sreće grabi", ili „Čija je sila onoga je i carstvo", ili „Ich weiss nicht, was soll es bedeuten, dass ich so trauring bin" (Heine, Lorelei) itd. Svejedno je šta će se pojaviti kada se okrene leva strana komadića odgovarajuće poredanih na pravu, odnosno na „desnu" stranu, mada je evidentno da onaj koji je redao poput „kompjuterskog programa" nije znao NIŠTA, odnosno nije imao pojma, nije pretpostavljao ŠTA će se pojaviti na poleđini, DA će se tamo pojaviti bilo kakva koherentna celina. Da li je to argument protiv suda da bi kompjuter ipak mogao da razume čoveka, odnosno šta on radi, čineći sledeće korake na koje ga usmeravaju uputstva? Po meni, to ima toliko zajedničkog s „rušenjem" teze o AI, koliko i teza o tome da se od kolača s kremom može složiti natpis koji negira mogućnost eksplozije vulkana Etna. Jedno nema ničeg zajedničkog s drugim.


4.

Serlov eksperimet s kineskom sobom može se, naravno, napasti i drugačije, umesto puzzle-a možemo postulirati da se kineski jezik i pismo mogu odbaciti u korist grčkog, hebrejskog, arapskog, latinskog i sl. Ako se taj jezik makar malo pokaže sličnim našem (recimo, rumuński, jer se temelji na latinskom alfabetu, ili ćirilica, jer je derivat grčkog) jasnije će se videti da PITANJA koja se odnose na PRIPOVESTI određuju te odgovore i ako bi neko (Serl) i dalje insistirao na kineskom, mogu mu se suprotstaviti. Zahvaljujući pomoći sinologa koji dobro zna kineski, „paketu pitanja" priključio bih nešto specifično: na primer, pripovest se odnosi na poznatu bajku iz Priča o 1001 noći, odnosno o Sezamu i Sezamovom blagu. Pitanje glasi: zašto se stena /pećina otvara kada se glasno izgovore reči .Sezame, otvori se"? Odgovori se mogu različito razumeti.
A) Stena se otvara, jer je pripovest BAJKA, u kojoj se događa ono što se u realnosti ne događa.
 B) Stena se otvara, ako je maketa sagrađena u Holivudu, za snimanje serije „Priče iz hiljadu ijedne noći".
C) Stena je plastična tvorevina, koju pokreće skriveni elektromotor, dok glas aktivira specijalne akustičke „senzore". I tako dalje, do kraja sveta. - Po meni, PRVI odgovor, dat genološkim redosledom, ili koji se poziva na osnovnu paradigmu svojstvenu bajkama kao književnom žanru (dopuštene „magije i čuda"), kao NE-tehnički ima više smisla, ali otkud možemo znati da će se naći među onima koji služe za slaganje „kineskih okolnosti" u „sobi"?

5.


Uostalom, moguće je da se među pitanjima nađu i ona koja „demaskiraju osnovno NERAZUMEVANJE" svih tekstova kroz „kinesku sobu", što je. kao što vidim, dopušteno, jer se Džonu Serlu i njegovim respondentima činilo neobično (u mojim očima) da takozvana strong AI ili hipoteza o mogućnosti rešavanja Tjuringovog testa pomoću mašine u okviru tajne kineske sobe" ispada negativna: mašina koja simulira sobu ne razume ništa, iako odgovara na pitanja kao da ih razume.

    Ključ TOG pitanja je u „paketu pitanja". Recimo da je priča koja se priča na kineskom bajka Aladinova lampa.. Pitanja glase: „Da li je lampa bila električna ili na baterije?" „Da li je to bila petrolejka napunjena gasom, koja zahvaljujući fitilju i šibicama daje svetio?" Ako postoje pitanja koja A PRIORI isključujemo, jer nas odvode na stranputicu, onda nema govora o nekakvoj analogiji s Tjuringovim testom.  Sada bih u skraćenom vidu naveo autentičan i očigledan primer, koji bih primenio argumentum ad hominem, pri čemu bi taj čovek bio ja. Prilično sam nagluv, bez aparata uključenih u oba uha gotovo ništa ne razumem (s obzirom da ne čujem) od onoga što mi se govori. Ako mi se u pekari, u kojoj kupujem pecivo nepoznati čovek, koji me je prepoznao, jer me je video na televiziji, obrati, a ja nisam u stanju da zbog celokupne situacije posegnem za kutijom sa slušnom protezom, trudim se na osnovu onoga što mi govori, da razaznam makar reč dve. To obično uspeva, ako ne uspevali, on ponavlja ili izgovara glasnije, usmeravajući me na opšti, mada ne sasvim jasan smisao svog iskaza. Prirodno je što često dolazi do nesporazuma u razgovorima s gluvima, ali tada niko, čak kada je nesporazum stoprocentni, ne smatra da se obraća manekenu ili robotu s kompjuterom u lobanji koji „radi čisto formalno". Čisto formalno radi onaj koji sastavlja sliku (puzzle), onaj koji sastavlja nerazumljive kineske simbole. Kada pogreši, Kinez će pre pomisliti daje to obična greška a ne stoprocentno nerazumevanje. Uostalom, smatram da smisao određuje situacija, zbog toga me niko u pekari neće pitati za broj zvezda u sazvežđu Andromede ili za najbolji recept za pravljenje medenjaka s bademima. S obzirom da pitanja „usmeravaju" tekst pripovesti, ona su široko postavljana, ili su probabilistički unapred determinisana u okviru fuzzya, odnosno nejasnog skupa, koji ima strelicu za usmeravanje, pomoću koje se a priori orijentiše u nekakvom ,,razumevanju". Međutim, nisam u stanju da shvatim sve muke i nejasnoće koje su univerzitetski mudraci prosipali pred Seriom. Umesto da opisuje misaone eksperimente koji ruše tobožnji mit o pametnim kompjuterima, neka se Serl zatvori u sobu, neka mu tamo daju ona „skripta" i pripovest, čija se sadržina svodi na skromne stihove: „Na plot se popela maca i žmirka, kratka je ovo, a ne duga pesmica", zbog toga neka postavljaju pitanja o (na kineskom i na karticama) vrsti plota, rasi mačaka ili o tome kako mačka žmirka, da li to žmirkanje ima neko posebno značenje ili je nevažno, recimo na poljskom samo zbog rima. I neka Seri odgovori koliko-toliko prikladno. Uopštene tekstove te vrste, ne hvaleći se, mogu da proizvodim u tonama i da iz njih ništa ne proizlazi. Kao što znamo, Vels je u svojoj kasnijoj knjizi o budućnosti opisao buduće ratove u vazduhu, u kojima navođeni baloni treba mamuzama da cepaju neprijateljske avione , odnosno ne na način na koji su ratne fregate nekada uništavale neprijateljske brodove. Postavlja se pitanje da li danas dolazi do ratnih okršaja u vazduhu? Naravno da dolazi. Da li su, PREMA Velsu, nastale leteće mašine veće i lakše od vazduha? Naravno da jesu, bili su to cepelini (uglavnom nemački). Da li su neprijateljske letilice mamuzama cepale omotače? Nikada, ali na pitanje „zbog čega nisu", međutim, ne može se odgovoriti lakonski. Ljudi koji se bave AI shvataju da za igru pitanja i odgovora treba stvarati pristojne OKVIRE (frames) situacija, mada je iz svakodnevnih iskustava poznato da se, na primer, kuvarici može postaviti pitanje kako se pravi zaprška, ali se od nje ne može očekivati smislen odgovor na pitanje zbog čega klipni motori novijih modela automobila nemaju dva ventila (usisni i izduvni), već tri, četiri. Ona na to neće odgovoriti, jer o tome nema pojma, niti to ima išta zajedničko s „razumevanjem" ili „nerazumevanjem" gramatike, idiomatike, sintakse jezika. Da bi se iskaz razumeo, valja uhvatiti njegov smisao i značenjski opseg, las but not kasti njenu specifičnu designativnu orijentaciju.


     Serlova kineska soba, slično kao i puzzle, ništa jednom zauvek ne rešava, ništa ne razjašnjava, ništa ne predodreduje, niti „sređuje". Dodao bih nešto što se uklapa u stvar, da na istaknutom mestu u svojoj biblioteci imam knjigu nemačkog DOKTORA (ne medicine) iz 1924. godine, koji matematički, hemijski i fizički dokazuje nemogućnost kosmičkih letova, jer, po njemu, raketa ne može da postigne brzinu koja može savladati gravitaciju i izaći u orbitu van zemlje. To je „lep" dokaz izveden čisto formalnim sredstvima". Protivnici veštačke inteligencije ne bi smeli nikako da ga ispuštaju iz vida. Osnovna zamerka mom svođenju „tajne kineske sobe" na elemente tipa puzzle jeste preterano uprošćavanje stvari. Zbog toga ih sada komplikujem. Na aversu puzzle ne nalazi se slika, već stihovi iz Otela, koji govore o tome kako je udavio Dezdemonu. Onaj koji sastavlja delove o tome ništa ne zna. Dobija dva paketa komadića „pitanja" i „odgovara na pitanja". Sve ih vidi kao haotično rasute kartonske deliće, od kojih treba sastaviti celinu tako što će se njihovi zubići, udubljenja i ispupčenja jednoznačno uklapati. Kada se ova tri paketa redalica okrenu, vidi se da pitanja glase: „Zbog čega Otelo davi Dezdemonu?" „Da li je imao razloga za to?", a odgovori glase: -Darije zbog ljubomore." „Na to ga je naveo Jago." Celina teksta, pitanja i odgovori, sastoji se od ENGLESKIH izraza, Kinez koji je sastavlja a ne zna ni reči engleskog, zahvaljujući formalnim postupcima (rešavanju ukrštenih reči) dobija mešovit tekst, mešovita pitanja i adekvatne odgovore na njih. Serije prethodno u glavama onih kojima je svoj eksperiment opisao, napravio pometnju, da se radi o „kineskom" i si. Sada se. međutim, vidi da se eksperiment može izvesti, ako se koriste čisto formalni postupci (komadići se sastavljaju prema svom OBLIKU, a ne smislu). Istovremeno se vidi, ovoga puta veoma jasno, da Kinez u „engleskoj sobi" u stvari NIŠTA ne razume. Prema tome, KO tekstove razume u OBA slučaja, u mom i Serlovom? Naravno, onaj koji je čitav eksperiment - i prvi i drugi - izmislio, sastavio i programirao. „Razumevanje" se ne nalazi ni u jednoj sobi, ni u „kineskoj" s Englezom, ni u „engleskoj" s Kinezom, u oba slučaja programi se razlikuju po tome što se jednom znaci jednog kineskog pisma FORMALNO prilagođavaju znacima drugog kineskog pisma, a u mom pak slučaju FORMALNO se prilagođavaju oblici isečaka od kartona. Razlika je nevažna, jer je bitno isključivo ponašanje onog koji slaže, koji ne razume tekst, odnosno nije važno što tekst vidi, ali ga ne razume, jer ne zna kineski, ili tekst ne vidi (Kinez), tj. kao da ga ne vidi, JER GA TAKOÐE NE BI RAZUMEO, s obzirom da povezuje oblike, a ne simbole. Ukratko rečeno, eksperiment nas uvodi u polje, što i Hopfštater u svojoj knjizi konstatuje, mada je svoje objašnjenje nepotrebno iskomplikovao. Nije problem u tome što je kinesko pismo neuporedivo teže prilagoditi (ignorant PISANA slova može razlikovati kao grafički veoma različita latinska slova - da li je recimo ,,f formalno identično sa „F") kineskom pismu, već u tome što je taj rad uvek asemantički formalan. Prema tome, „razumevanje" u samim tekstovima uopšte ne učestvuje i a fortiori nema govora o nekakvoj „svesti". Budućnost će pokazati da li je veštačka inteligencija moguća. Jer, ta budućnost NEMA NIČEG ZAJEDNIČKOG s razmatranim reductio ad absurdum .

[Stanisław Lem: Tajemnica chińskiego pokoju- Rraków, Universitas, 1996, str. 201-207]

izvor

понедељак, 19. јун 2017.

Gustav Herling Guđinjski, REMBRANT U MINIJATURI




U minijaturi ili in nuce? Svejedno, računa se namera (i želja) pisca. Nameravam da minijaturizujem džina, da iščeprkam jezgro njegovog genija, nalik na dragulj sa brojnim prelamanjima svetlosti, na biser sa brojnim prelivima, da maksimalno sažeto opišem neke od njih, jer verujem da je ljubav prema velikim umetnicima kao i zaljubljenost u jednu osobu osećanje koje nameće stidljivu škrtost reči. Što je veća ljubav, to je manje reči. Iskušaj umetnost svog izabranika, odazivaj se kada doista moraš, divi se njegovom delu u retko prekidanoj ćutnji.

Rembrant je rođen u prvoj deceniji XVII veka. U trenutku Karavađove smrti bio je dete. Učeći zanat kod amsterdamskog „italijaniste" Lastmana, potpadao je tobož pod uticaj venecijanskih slikara; oduševljavali su ga, pre svega, Tintoreto i Veroneze. Karavađovo slikarstvo bilo je uzor konkurentskoj školi „italijanista" iz Utrehta, Van Honthorstu i Terbrugenu. Otud od strane istoričara umetnosti isticanje igre Svetlosti i Senki kod Rembranta, drugačije nego kod Karavađa, bliže Venecijancima. Njihova blaga i suptilna „tonalnost" chiaroscuroa kao da je više odgovarala Rembrantu šokiranom neobuzdanošću lombardijskog Majstora.


 


Govorenje o bilo kakvom uticaju u slučaju Rembranta predstavlja besmislicu. Još više čudi „šokirani" Rembrant. Vidim ga (iako je to moje krajnje lično viđenje) kao slikara koji nikada ništa nije tražio kod drugih, već je crpao isključivo iz sebe, otkrivao, razvijao i oponašao samo vlastite vizije. Ponekad, paradoksa radi, smatram da ja video svoje već gotove slike, pre nego što ih je naslikao.

Takođe je na svoj način video Svedost i Senku, ne ugledajući se ni na Venecijance ni na Karavađa. To kako je video, osnovnaje tajna njegovog slikarstva. Ovde jedino valja napomenuti da je čuvena Noćna patrola temeljno očišćena 1946. godine i da se noću mnogo šta uopšte ne odražava;
grupa naoružanih lica izlazi iz senke zasvođene kapije na svetlost dana. Kako objasniti da to nije primećeno lokom nekoliko vekova?

 


    Godina nastanka Noćne patrole, 1642, u Rembrantovom živolu prestavljala je prelomnu tačku; kao daje sudbina rascepila njegovu biografiju na dva jednaka dela. Do 1642. rastući uspeh, visoka zarada, osmeh slave, relativna porodična sreća (relativna, s obzirom da mu je voljena žena Saskija rodila troje dece koja su umrla u pelenama). Godine 1642. njegov slikarski uspeh ušao je u fazu pomračenja, proredili su se kupci, okrećući se mlđim, „jednostavnijim", „dovršenijim" i „doteranijim" slikarima, umrla je Saskija nekoliko meseci nakon rođenja sina Titusa. Saskijina smrt predstavljala je najteži udarac, nije pridavao veću pažnju (osim finansijske) padu vrednosti svojih slika na amsterdamskoj slikarskoj berzi, čak naprotiv, sve smelije je narušavao efekte „dovršenosti" i sve šire i dublje je otvarao svoje slikarstvo. Međutim, nezadrživo smanjenje kupaca svake godine na kraju gaje tako jako udarilo po džepu, da je bio primoran da proda svoju veliku kuću zbog isplate dugova, u kojoj je pored nekoliko ateljea i stambenih prostorija imao bogatu oružarnicu i magacin pun pozorišnih kostima i rekvizita. I pored toga proglašen je bankrotom i preselio se u mali stan u siromašnoj četvrti grada. Već odrasli sin i Hendrikje, kućna pomoćnica i ljubavnica obudovelog Rembranta, postali su formalno i zvanično par njegovih trgovaca slikama, koji su mu obezbeđivali stan i hranu u zamenu za slike koje im je ustupao. Ideja je bila lukava, spasla ga je od nasrtljivosti poverilaca, omogućila mu je miran ulazak u starost sa kičicom u ruci. Kratko je koristio privilegije koje su išle s godinama. Najpre je umrla Hendrikje, koja mu je podarila ćerkicu Korneliju, a posle nje i Titus, neposredno posle ženidbe. Godinu dana posle sinovljeve smrti umro je i usamljeni Rembrant.

 


Valja poznavati taj život, ne zbog utoljavanja znatiželje u vezi s bio-grafijom, već zbog boljeg razumevanja Rembrantovih autoportreta.

                                                                     


Mnoštvo autoportreta tokom celog Rembrantovog života, počev od mladićkog s plisiranim okovratnikom, završno sa serijom od tri tokom poslednjih pet godina života, nisu dokaz ili podsvesni refleks egoizma. Slikar egoista ne bi video sebe tako okrutno, kao što to čini starački bezubi Rembrant koji se smeje, možda ne korak od groba, ali već u njegovom dosegu. Na autoportretima Rembrantje sebi postavio za cilj sistematsko, uporno praćenje vlastitog lica, kao izraza psiholoških promena. Njihov intenzitet opada na pragu starosti. Imao je tako oštro i pronicljivo oko, da je hvatao najsitnije nijanse na vlastitom licu, čak tokom par meseci. Prvim u znaku ili u senci starosti smatra se autoportret iz 1657. godine, na kome se u očima ogleda užas. Kasnije, već iste godine, ekspresija lica postaje blaža, ili u svakom slučaju, dobija crte muške pomirljivosti.  Sledeće godine, na autoportretu sa štapom, vraća se akcenat snage. Dva autoportreta iz 1660. godine, s paletom i kičicama kraj štafelaja, s belom kapicom na glavi, prekriva senka rezignacije. Da li je to grafikon duhovne temperature? Da li je to psihološki zapis trogodišnjih borbi?




       Bio je sjajan auoportretista i portretista. U traganju za tajnama ljudskog lica nije imao sebi ravnih. Stara lica video je bolje i potpunije od mladih. Živi modeli i biblijske ličnosti stvorene u mašti, sjedinjavali su se i prožimali pred njegovim očima. Gubavi Ozeja naslikan je isto kao i Rembrantova stara majka, pekareva ćerka, u ruhu proročice. O njegovom osećanju telesnosti svedoči Isus skinut s Krsta, pred polaganje u Grob: takvu omlitavelost tela posle muka nisam sreo ni kod jednog slikara Vaskrsenja. Možda jedino kod Mazača, koji je naslikao Isusa na Krstu kičme slomljene na mestu dodira glave i ramena.

Filosofo en contemplacion- 1632 

     Celokupnog zamešateljstva holandskog slikarstva sedamnaestog veka, okvira blagostanja ili dobrobiti - ukrasni bokali i tanjiri, porcelanski servisi, inkrustrirani ormarići i kutije, blistavi ormani, ogledala i slike u zlatnim ramovima, muzički instrumenti, kristali i kristalne pločice na prozorskim oknima, kreveti prekriveni brokatnim pekrivačima, stilizovani zidni satovi, teški svećnjaci - kod Rembranta gotovo da nema. Dugo sam mozgao šta je moglo biti razlog toj uzdržanosti. Da li je izbegavao suviše izrazit odraz epohe? Da li je hteo da se uzvisi nad okolinom i tekućim vremenom? Vredelo bi se zamisliti nad tom pretpostavkom da istovremeno Rembrant ne ispoljava slabost prema odeći i kostimima, i to bogato opšivenim gajtanima, okićenim lancima i lančićima, privescima i svakojakom drugom bižuterijom. Koliko narukvica ima Saskija na ruci i u koliko je čipaka utegnuta Agata Bas?! Koliko je težak kostim poljskog plemića sav u vrpcama?! Čak gubavi Ozej na grudima nosi skupocen privezak, a na turbanu broš, dokje Aristotel koji kontemplira o Homerovom poprsju okićen spletovima zlatnih lanaca.



Svetlana Alpers, autorka Rembrandt's Enterprise, piše o pozorišnom modelu Majstora, o njegovim sklonostima prema različitim formama i obliku scenske ekspresije. U velikoj kući prodatoj u periodu siromaš-va sakupljao je (kako bi se reklo) oružje, kostime, pozorišne rekvizite. Teško mi je da se rastanem s mišlju da je njegov „pozorišni model" bio poseban: proisticao je iz imaginativno-realnog prostora, zvanog theatrum mundi.

Noćna patrola  (De Nachtwacht,1642 





      Grupni portreti koje su naručivali cehovi: puškara, hirurga, suknara. Rembrantov veliki dar zasnivao se na prikazivanju grupe ljudi u pokretu, nasuprot uobičajenoj tendenciji fiksiranja (poput fotografskog) ukočene poze. Toje postizao individualizujući maksimalno figure i poze članova grupe. Čak u Pravnim zastupnicima suknarskog ceha i u Času anatomije doktora Tulpa, gde sličnost odeće i lica otežava individualizaciju, utisak kretanjaje snažan. Kako mu je to pošlo za rukom? Slikanjem sličnih lica takoreći isključivo perom i pomoću sitnih nijansi. Sitnice koje na prvi pogled izmiču pažnji, posle izvesnog vremena počinju da trepere i pulsiraju. I evo paradoksa: sličnost služi distinkcijama. Ukočene grupe poziraju slikaru, u skladu sa željama cehova ili bratstava, a on ih vidi kroz otvor poluzatvorenih vrata.


                                                  Čas anatomije ili dr. Tulp 1632,




   Sjajna Noćna patrola je posebno poglavlje. Zagovornici Rembrantove „teatralnosti" našli bi tu brojne argumente za svoje teze: naoružana lica kao da ulaze na scenu Sekspirove drame, u pozadini se vidi fragment kapije koji bi mogao predstavljati dekor. Ja ipak mislim daje Rembrant na-slikao znatno više, naslikao je ratno komešanje, gomilu koju opkoljava vojna patrola u opkoljenom gradu. Scena je veoma živa, autentična, da bi se ispod nogu onih koji hodaju mogla čuti škripa pozorišnih dasaka. Izmešanost zlatnih i crnih šlemova, raznorodnih šešira, kopalja, mušketa, sablji; pas koji laje na doboš, ženski lik, starci pored mladih, visoko podignuta zastava, lica s ukočenim izrazom - sve to pre liči na grupu branilaca opsednutog grada nego na prolazak noćne patrole kroz grad. Uostalom, ona nije noćna, kao što nam je od 1946. poznato.

U njujorškoj Frick Collection, jednoj od najbogatijih malih galerija sveta (odmah posle napuljske Pinakoteke) neprestano sam se vraćao Vojniku lake konjice; tako napadno da su me čuvari s druge strane stakla počeli smatrati osobom koja planira krađu.


Rembrandt, The Polish Rider, 1655

 Katalozi nas informišu da je na Rembrantovom platnu u početku viđen portret Gijsbrehta van Amstela, legendarnog osnivača Amsterdama. Na kraju su se zaustavili na poljskom konjaniku, The Polisch Rider,  uz dodatak - tobož po nas pohvalan, mada prilično nezgrapan - „personifikacija Slobode".

Portret konjanika je romantičan, lak, prosvetljen, a nameće nam se i pridev: inspirativan. Konjanik srastao s konjem, gotovo dečačkog lica, tako da bi se na ovaj ili onaj način mogao smatrati simboličnim likom. Na njemu nema ničeg od italijanskih portreta konjanika (na primer, kondotjer Gvidoriko u Sijeni, koga je naslikao Martini), gde je osnovni element Snaga. Rembrantov poljski konjanik sprema se za trk u pozadini s teškim Zamkom, u njegovom pogledu odražava se nevinost, a možda i naivnost, za trenutak videćemo i čućemo nezadrživi topot, sve dok ne išečezne u oblacima ima prašine. Konjanik u poteri za nestajućom Slobodom ili mlađani lovac u poteri za pticom koja visoko leti?

     Previše godina Jan Lebenštajn mi je pokazao svoju imitaciju Rembrantove slike. Stari konjanik opuštenih brkova, na belom kljusetu, koje se jedva drži na nogama; u pozadini nešto nalik na tvrđavsko uzvišenje. Nije morao da mi kaže da je starog potomka lake konjice preneo na Monte Ka-sino, Za one koji gledaju površno toje trebalo da bude gorka šala. Takođe je bila i ono što Japanci nazivaju „okrutnost iz preterane ljubavi".


     Posebno poglavlje Druge knjige Samuilove naslovljeno je sa „Davidov greh", „Vitsaveja":

„I pred veče usta David s postelje svoje, i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda s krova ženu gde se mije, a žena beše vrlo lepa na oči.
 I David posla da propitaju za ženu i rekoše: nije li to Vitsaveja kći i Elijamova žena Urije Hetejina?
 I David posla poslanike da je dovedu; i kad dođe k njemu, on leže s njom, a ona se beše očistila od nečistote svoje; posle se vrati svojoj kući.
 I zatrudne žena, te posla i javi Davidu govoreći: trudna sam" (11,2-5).


     Onda su se vodili ratovi. David naredi:

„Namestite Uriju gde je najžešći boj, pa se uzmaknite od njega da bi ga ubili da pogine" (11,15). Što se i dogodilo.

 „A žena Urijina čuvši daje poginuo muž njezin Urija, plaka za mužem svojim.
 A kad prođe žalost, posla David i uze je u kuću svoju, i ona mu posta žena, i rodi mu sina. Ali ne beše po volji Gospodu što učini David" (11,26-27). Za svoj greh David je po jahveovoj volji platio smrću novorođenog sina.  „Po tom David uteši Vitsaveju ženu svoju, i otide k njoj, i leže s njom. I ona rodi sina, kojemu nade ime Solomun. I mio beše Gospodu" (12, 24).



     Rembrant je naslikao Vitsaveju s Davidovim pismom. Naga Vitsaveja sedi na postelji, služavka joj pere i briše prste na nozi. Kada bi me upitali da navedem pet najlepših slika u slikarstvu svih vremena, pomenuo bih Vitsaveju. Sjajna velika reprodukcija, kasnije tokom brojnih selidbi izgu-bljena, posle rata visila je na zidu naše rimske sobe u Ulici Farneze. K. i ja često smo pokušavali da odgonetnemo kakvo je Davidovo pismo Rembrant naložio Vitsaveji da pročita. Da li ono koje potvrđuje radosnu vest da je trudna? Ili ono koje joj donosi vest o Urijinoj smrti? Nije isključeno da je i neko drugo: ono u kome gaje Jahve prokleo, ne obuzdavajući svoj carski gnev, jer je posle smrti prvog sina otvoreno bogohulio. Iz profila se vidi samo jedno Vitsavejino oko, s visoko podignutom obrvom, i njene zagonetno stisnute usne. Ako se posmatraju dugo, na njima se može uloviti ostatak gasnućeg osmeha. Povezane s okom, obeležene su talogom gorčine i patnje. Kako se sve to povezuje i prepliće u činu ispunjenom zrelom, velikom srećom?

      Rembrant je zavirivao u Bibliju, kao da vrebajući u senci pogledom probija ispupčena stakla amsterdamskih kućnih prozora, mada ga u tom pogledu nije pratila Vermerova oštra dnevna svetlost.

Art and the Bible, 1627 


       Nešto ranije sam napisao: „Na svoj način je video Svetlost i Senku, ne ugledajući se ni na Venecijance ni na Karavada. To kako je video osnovna je tajna njegovog slikarstva."

    Pokušaću da dodam par reči o toj tajni, što, naravno, ne znači da ću se usuditi da predložim njeno dešifrovanje. Za većinu Rembrantovih platna moglo bi se reći da ih je slikao namerno pred sumrak, dok je sunce zalazilo. U tom smislu klasične su slike Očekivanje Tobije i Ane i Sveti Matej i Anđeo, mada se procedura ponavlja čak i na portretima (Titus, Hendrikje, muškarac sa zlatnim šlemom, starac u raskošnom kostimu, Nikolaes Brujning). U tom slučaju svetlost je zagasito zlatna, boje dobijaju neobičnu dubinu i gustinu, kao da grade most izmeu masivne realnosti predmeta ili figure i prefinjene blede svetlosti, koja zlatastom prašinom rasteruje senku. Da lije odbljesak zalazećeg sunca pred suton ovde jedini činilac? Sto češće o tome mislim, udubljujući se u Rembrantove slike, osećam veće iskušenje da sunčev odbljesak zamenim odbljeskom udaljenog požara. Naravno, ne da bi Rembrant vidljivi svet i njegove biblijske ili sadašnje stanovnike doslovno gurnuo u sjaj požara. Hoću da verujem da se kao i svaki veliki umetnik koristio svojom skrivenom, veoma ličnom metaforom. U ovom slučaju metaforom plamenja koje nas uvek okružuje na horizontu.



Dan u Amsterdamu 4. oktobra 1669. je bio oblačan, težak, sve do oblaka nadnetih nad gradom, i sparan. Zaparuje u svakom slučaju osećao i Rembrant; na trenutke, ležeći u krevetu ispod brda jorgana, jedva hvatajući dah. Nije bio suviše star - šezdeset tri godine - međutim, od smrti Titusa, jedinog sina, brzo je gubio snagu, gojio se, sa sve većim naporom savlađivao je inertnost pred štafelajem. Bojao se svakog kucanja na vrata, naročito kad je bio sam. A tog dana je bio sam. Petnaestogodišnja Kornelija je već bila zaručena s pomorskim oficirom i sve češće je provodila vreme van kuće.


      Izvukao se iz kreveta, popio ostatak vina iz bokala i pružio ruku za okruglim ogledalom u mesinganom ramu. S odbojnošću je gledao u svoje podnadulo lice, mlohave obraze, oči do pola pokrivene teškim kapcima.  Gledao je, iako od izvesnog vremena nije sasvim jasno video. S iznenadnim, oštrim ubodom u grudima osetio je naglu potrebu za slikanjem, kao da je kičica najbolji lek za rastući bol. Drhtave ruke uspeo je da uradi skicu autoportreta, međutim ogledalo mu je ispalo iz leve ruke, strovalio se na krevet, grčevito hvatajući kratak dah. Dremež ispunjen priviđenjima po-put vate ublažio je čupanje u grudima. Kada se probudio i ponovo sišao s kreveta, pogledom nije mogao da pronađe ogledalo na podu. Konačno gaje ugledao, sagnuo se i mimo volje pao na kolena. Lice i oči oblio mu je znoj, toliko obilan da više ništa nije video. Bol sada nije bio samo čupanje u grudima, već kidanje gvozdenim prstima. Suviše strašno da bi ispoljio žaljenje ili jauknuo. Ispružio se svojom ogromnom telesinom i licem tresnuo o zemlju, srušivši štafelaj, koji je pao na njega, a započeti autoportret mu je pokrio potiljak. Tako gaje uveče pronašla Kornelija. Tiho je zapla-kala, uzalud pokušavajući da očev leš okrene nauznak. Svejedno je, sasvim je svejedno da lije Rembrant stvarno tako umro. Ja tako zamišljam njegovu smrt.

  Novembar 1990.

 [Gustaw Herling-Grudziński:EsejeWarszawa, Czytelnik, 2001, str. 392-400]

izvor 




петак, 09. јун 2017.

Steven Weinberg, Nevolje s kvantnom mehanikom

                                   Eric.J.Heller, Fizičar insirisan svojim eksperimentom

Razvoj kvantne mehanike u prvim decenijama 20. veka za mnoge fizičare je bio pravi šok. Uprkos njenim velikim uspesima, i danas se vode rasprave o njenom smislu i budućnosti. Prvi udar je bio izazov jasnim kategorijama na koje su fizičari pre 1900. godine bili naviknuti. Postojale su čestice – atomi, a onda elektroni i atomska jezgra – i postojala su polja – uslovi prostora koji prožimaju oblasti u kojima deluju električna, magnetska ili gravitaciona sila. Svetlosni talasi su jasno prepoznati kao samoodržive oscilacije električnog i magnetnog polja. Ali da bi objasnio svetlost koju emituju topla tela, Albert Einstein je 1905. godine shvatio da mora opisati svetlosne talase kao struje čestica koje nemaju masu i koje su kasnije nazvane fotoni.

Godine 1920. Louis de Broglie i Erwin Schrödinger su pokazali da se elektroni, koji su uvek smatrani česticama, u nekim uslovima ponašaju kao talasi. Da bi objasnili energije stabilnih stanja atoma, fizičari su morali da odustanu od ideje da su elektroni u atomima nalik malim newtonskim planetama koje kruže po orbiti oko atomskog jezgra. Elektrone u atomima je bolje opisati kao talase koji se raspoređuju oko jezgra kao što se zvučni talasi raspoređuju u cevima orgulja.1 Kategorije sveta su se pomešale.

Još gore, talasi elektrona nisu talasi elektronske materije onako kao što su okeanski talasi sačinjeni od vode. Kao što je otkrio Max Born, elektronski talasi su zapravo talasi verovatnoće. Kada se slobodni elektron sudari sa atomom, u načelu ne možemo da kažemo u kom će se pravcu odbiti. Posle susreta sa atomom, elektronski talas širi se u svim pravcima poput okeanskog talasa koji je udario u stenu. Born je shvatio da to ne znači da se sam elektron raspršuje, već da se nepodeljeni elektron kreće u nekom pravcu, ali se taj pravac ne može precizno predvideti. Verovatnije je da će se elektron kretati u pravcu gde je talas intenzivniji, ali svaki pravac je moguć.

Dvadesetih godina 20. veka verovatnoća nije bila nepoznata fizičarima, ali se smatralo da ona odražava nepotpunost znanja o datom predmetu proučavanja, a ne neodređenost samih fizičkih zakona. Newtonove teorije kretanja i gravitacije su postavile standard determinističkih zakona. Kad imamo razumno precizno znanje o mestu i brzini svakog tela u sunčevom sistemu u datom trenutku, pomoću Newtonovih zakona možemo s velikom tačnošću predvideti gde će se ta tela nalaziti u dalekoj budućnosti. Verovatnoća stupa u newtonsku fiziku samo onda kad je naše znanje nepotpuno, na primer kada nemamo precizno znanje o tome kako je bačen par kockica. Ali s novom kvantnom mehanikom kao da je izgubljen determinizam samih zakona fizike.

Sve je to veoma čudno. Godine 1926. Einstein se požalio u pismu Bornu:

“Kvantna mehanika je veoma impresivna. Ali unutrašnji glas mi kaže da to još nije prava stvar. Ta teorija je mnogo šta proizvela, ali teško da nas je približila Njegovoj tajni. U svakom slučaju, uveren sam da se Bog ne igra kockicama.”2

Godine 1964. u svom predavanju na Kornelu Richard Feynman se požalio: „Mislim da mirno mogu da kažem da niko ne razume kvantnu fiziku.“3 Kvantna mehanika je označila tako oštar prekid s prošlošću da su sve ranije fizičke teorije svrstane u „klasične“.

***

Čudnovatost kvantne mehanike nije ometala njene mnoge primene. Fizičari su naučili kako da je koriste za precizno računanje energetskih nivoa atoma i verovatnoće da će se čestice posle sudara raspršiti u ovom ili onom pravcu. Lawrence Krauss je kvantnomehaničko izračunavanje jednog efekta u spektru vodonika nazvao „najboljim, najtačnijim predviđanjem u celokupnoj nauci“.4 Pored atomske fizike, rane primene kvantne mehanike koje je nabrojao fizičar Gino Segrè obuhvatale su vezivanje atoma u molekule, radioaktivni raspad atomskih jezgara, električno provođenje, magnetizam i elektromagnetno zračenje.5 Kasnije primene su obuhvatile teorije o poluprovodljivosti i superprovodljivosti, bele patuljaste zvezde i neutronske zvezde, nuklearne sile i elementarne čestice. Čak i najsmelije moderne spekulacije, poput teorije struna, zasnovane su na principima kvantne mehanike.

Mnogi fizičari su na kraju poverovali da su reakcije Einsteina, Feynmana i drugih na neobične aspekte kvantne mehanike bile preterane. Tako sam i ja mislio. Najzad, i Newtonove teorije su uznemirile mnoge njegove savremenike. Newton je uveo silu teže, koju su mnogi njegovi kritičari videli kao okultnu silu koja nije povezana ni sa kakvim opipljivim silama i koja se ne može objasniti na osnovu filozofije ili čiste matematike. Pored toga, njegove teorije su odbacile glavni Ptolomejev i Keplerov cilj: da se veličine planetarnih orbita izvedu iz prvih principa. Ali na kraju je opiranje njegovim teorijama popustilo. Newton i njegovi sledbenici uspeli su da objasne ne samo kretanje planeta i padanje jabuka, već i kretanje kometa i satelita, kao i oblik zemlje i promenu pravca njene ose rotacije. Zahvaljujući tom uspehu, krajem 18. veka Newtonove teorije kretanja i gravitacije su prihvaćene kao tačne ili bar kao neverovatno dobre aproksimacije. Očigledno je pogrešno strogo zahtevati od novih fizičkih teorija da se uklope u neki prethodno zamišljeni filozofski standard.

U kvantnoj mehanici stanje sistema nije opisano navođenjem položaja i brzine svake čestice i vrednostima i brzinom menjanja raznih polja, kao u klasičnoj fizici. Umesto toga, stanje svakog sistema u svakom trenutku opisano je talasnom funkcijom, u suštini nizom brojeva – jedan broj za svaku moguću konfiguraciju sistema.6 Ako sistem čini samo jedna čestica, onda postoji broj za svaki mogući položaj te čestice u prostoru. To je donekle nalik opisu zvučnog talasa u klasičnoj fizici, samo što za zvučni talas broj za svaki položaj u prostoru daje pritisak vazduha u toj tački, dok za česticu u kvantnoj mehanici broj talasne funkcije za dati položaj odražava verovatnoću da je čestica u tom položaju. Šta je tu tako strašno? Izvesno je da su Einstein i Schrödinger napravili tragičnu grešku kad su ustuknuli od korišćenja kvantne mehanike i u kasnijem životu se udaljili od uzbudljivih otkrića do kojih su dolazili drugi naučnici.

2.

Čak i kada se tako tešim, više nisam siguran u budućnost kvantne mehanike kao što sam to nekada bio. Loš znak je i to što se fizičari koji se bave kvantnom mehanikom razilaze u njenom tumačenju. Ta razilaženja se uglavnom tiču prirode merenja u kvantnoj mehanici. To se može pokazati na jednostavnom primeru merenja spina jednog elektrona. (Spin čestice u bilo kom pravcu je mera količine rotacije materije oko ose koja pokazuje taj pravac.)

Sve teorije se slažu, a eksperimenti potvrđuju, da kad merimo količinu spina jednog elektrona u bilo kom arbitrarno izabranom pravcu, postoje samo dva moguća rezultata. Jedan će biti jednak jednom pozitivnom broju, jednoj univerzalnoj prirodnoj konstanti. (Tu konstantu je Max Planck 1900. uveo u svoju teoriju o zračenju toplote i označio sa h podeljeno sa 4π. Drugi mogući rezultat je suprotnost, negativ prvog. Te pozitivne ili negativne vrednosti spina odgovaraju elektronu koji se okreće ili u smeru kazaljke na satu ili suprotno od kazaljke na satu u izabranom pravcu.

Ali samo dok se obavlja merenje to su dve jedine mogućnosti. Elektronski spin koji se ne meri liči na muzički akord sačinjen od dva tona koji odgovaraju pozitivnom i negativnom spinu, pri čemu svaki ima svoju amplitudu. Kao što akord stvara zvuk različit od zvuka svakog pojedinačnog tona koji ga čini, stanje elektronskog spina koji još nije meren je superpozicija dva moguća stanja određenog spina koja je kvalitativno različita i od jednog i od drugog stanja. Po muzičkoj analogiji, čin merenja spina nekako pomera ceo intenzitet akorda na jedan od tonova, tako da čujemo samo taj ton.

To se može izraziti talasnom funkcijom. Ako zanemarimo sve osobine elektrona osim njegovog spina, u njegovoj talasnoj funkciji nema mnogo talasnog. To je samo par brojeva, po jedan broj za svaki znak spina u izabranom pravcu, slično amplitudama svakog od dva tona u akordu.7 Talasna funkcija elektrona čiji spin još nije bio meren obično ima vrednost različitu od nule za oba znaka.

Bornovo pravilo kvantne mehanike kaže nam kako da koristimo talasnu funkciju da bismo izračunali verovatnoće dobijanja raznih mogućih rezultata u eksperimentima. Na primer, Bornovo pravilo nam kaže da su verovatnoće nalaženja bilo pozitivnog ili negativnog rezultata kad se spin meri u nekom izabranom pravcu srazmerne kvadratima brojeva u talasnoj funkciji za ta dva stanja spina.8

Uvođenje verovatnoće u principe fizike uznemirilo je fizičare, ali nevolja s kvantnom mehanikom nije to što ona povlači verovatnoće. S tim možemo da živimo. Nevolja je to što u kvantnoj mehanici načinom na koji se talasne funkcije menjaju s vremenom upravlja Schrödingerova jednačina, koja ne povlači verovatnoće. Ona je jednako deterministička kao Newtonove jednačine kretanja i gravitacije. To jest, ako imate talasnu funkciju u bilo kom trenutku, Schrödingerova jednačina reći će vam kakva će talasna funkcija biti u bilo kom budućem trenutku. Ne postoji čak ni mogućnost haosa, ekstremna osetljivost na početne uslove koja je moguća u newtonskoj mehanici. Dakle, ako uzmemo da celim procesom merenja upravljaju jednačine kvantne mehanike, a sve te jednačine su potpuno determinističke, kako onda verovatnoće ulaze u kvantnu mehaniku?

Uobičajeni odgovor je da tokom merenja spin (ili bilo šta drugo što se meri) stupa u interakciju s makroskopskom sredinom koja se ponaša nepredvidivo. Na primer, sredina može biti pljusak fotona u svetlosnom zraku koji se koristi za posmatranje sistema i u praksi je jednako nepredvidljiv kao pljusak kišnih kapi. Takva sredina izaziva raspadanje superpozicije različitih stanja u talasnoj funkciji, što vodi nepredvidivom rezultatu merenja (to se naziva dekoherencijom). Kao da je u bučnoj pozadini iz nepoznatog razloga ostao čujan samo jedan ton akorda. Ali tu se nameće pitanje: ako deterministička Schrödingerova jednačina upravlja promenom u vremenu ne samo spina već i mernog aparata i fizičara koji ga koristi, onda rezultat merenja u načelu ne bi trebalo da bude nepredvidiv. Dakle, i dalje moramo da pitamo kako verovatnoće ulaze u kvantnu mehaniku?

Jedan odgovor na tu zagonetku dao je dvadesetih godina 20. veka Niels Bohr u svom tumačenju kvantne mehanike koje je kasnije nazvano kopenhagenska interpretacija. Po Bohru, tokom merenja stanje nekog sistema poput spina urušava se u jedan ili drugi rezultat na način koji kvantna mehanika ne može da opiše i koji je istinski nepredvidiv. Danas je široko rasprostranjeno mišljenje da je taj odgovor neprihvatljiv. Izgleda da ne postoi način da se locira granica između područja u kojima, po Bohru, kvantna mehanika može ili ne može da se primeni. Kada sam bio student na Bohrovom institutu u Kopenhagenu; on je već bio veliki naučnik i nisam se usudio da mu postavim pitanje o tome.

Danas postoje dva široko prihvaćena pristupa kvantnoj mehanici, „realistički“ i „instrumentalistički“, koji na vrlo različite načine vide poreklo verovatnoće u merenju.9 Kasnije ću objasniti zašto ni jedan ni drugi ne smatram sasvim zadovoljavajućim.10

3.

Instrumentalistički pristup je potomak kopenhagenske interpretacije, ali umesto zamišljanja granice iza koje se stvarnost ne opisuje kvantnom mehanikom, on potpuno odbacuje kvantnu mehaniku kao opis stvarnosti. I dalje postoji talasna funkcija, ali ona nije stvarna kao što su to čestica ili polje. Ona je samo instrument koji nas snabdeva predviđanjima verovatnoća raznih ishoda tokom merenja.

Imam utisak da nevolja sa ovim pristupom nije samo to što odustaje od starog cilja nauke: da saznamo šta se stvarno zbiva. Takva predaja je posebno mučna. Pristalica instrumentalnog pristupa mora da pretpostavi kao fundamentalne zakone prirode pravila (poput ranije pomenutog Bornovog pravila) korišćenja talasne funkcije za izračunavanje verovatnoća raznih rezultata kada ljudska bića vrše merenja. Tako su ljudska bića uvedena u prirodne zakone na najfundamentalnijem nivou. Po mišljenju Eugena Wignera, pionira kvantne mehanike: „Nije bilo moguće formulisati zakone kvantne mehanike na sasvim konzistentan način bez pozivanja na svest.“11

Tako instrumentalistički pristup okreće leđa viziji koja je postala moguća posle Darvina: viziji sveta u kome bezlični fizički zakoni upravljaju svim, pa i ljudskim ponašanjem. Ne prigovaramo razmišljanju o ljudima, ali želimo da shvatimo odnos ljudskih bića prema prirodi, a ne da pretpostavimo prirodu tog odnosa tako što ćemo ga uneti u zakone koje smatramo fundamentalnim zakonima prirode; cilj nam je da dedukujemo iz zakona koji se ne pozivaju izričito na ljude. Možda ćemo na kraju morati da se odreknemo tog cilja, ali mislim da to vreme još nije došlo.

Neki fizičari koji usvajaju instrumentalistički pristup tvrde da su verovatnoće koje izvodimo iz talasne funkcije objektivne verovatnoće, nezavisno od toga da li ljudi vrše merenje ili ne. To mi se čini neodrživim. U kvantnoj mehanici te verovatnoće ne postoje dok ljudi ne odluče šta će meriti – na primer spin u ovom ili onom pravcu. Za razliku od klasične fizike, izbor se mora napraviti jer se u kvantnoj mehanici ne može sve meriti istovremeno. Kao što je pokazao Werner Heisenberg, čestica ne može u isto vreme imati i određen položaj i određenu brzinu. Merenje jednog sprečava merenje drugog. Isto tako, ako znamo talasnu funkciju koja opisuje spin jednog elektrona, možemo da izračunamo verovatnoću da će taj elektron imati pozitivan spin u pravcu severa ako se to meri, ili verovatnoću da će imati pozitivan spin u pravcu istoka ako se to meri, ali ne možemo postaviti pitanje o verovatnoći spinova za koje smo otkrili da su pozitivni u oba pravca zato što ne postoji stanje u kome elektron ima određeni spin u dva različita pravca.

4.

Ti problemi su delimično izbegnuti u realističkom pristupu kvantnoj mehanici, u kojoj se talasna funkcija i njena deterministička evolucija ozbiljno shvataju kao opis stvarnosti. Ali iz toga nastaje drugi problem.

Realistički pristup ima jednu neobičnu implikaciju, koju je prvi put uočio Hugh Everett 1957, u svojoj prinstonskoj doktorskoj tezi. Kada fizičar meri spin elektrona, recimo u pravcu severa, realistički pristup pretpostavlja da talasna funkcija elektrona, merni aparat i fizičar deterministički evoluiraju po diktatu Schrödingerove jednačine; ali zbog njihove interakcije tokom merenja, talasna funkcija postaje superpozicija dva stanja: u jednom je spin elektrona pozitivan i svako na svetu ko ga gleda misli da je pozitivan, a u drugom je spin negativan i svako misli da je negativan. Pošto u svakom stanju talasne funkcije svi smatraju da spin ima jedan određen predznak, ne može se otkriti postojanje superpozicije. U stvari, istorija sveta se podelila u dva nepovezana toka.

Već to je dovoljno čudno, ali cepanje istorije ne događa se samo kad neko meri spin. Realistički pristup podrazumeva da se istorija sveta neprestano deli – svaki put kad je makroskopsko telo upleteno u izbor kvantnih stanja. Nezamislivo ogromna raznovrsnost istorija dala je obilje građe za naučnu fantastiku12 i racionalni temelj za multiverzum, gde je posebna kosmička istorija u kojoj se nalazimo ograničena zahtevom da mora biti jedna od istorija u kojoj su uslovi dovoljno benigni da omogućuju postojanje svesnih bića. Ali sve te paralelne istorije su duboko uznemirujuće; kao i mnogi drugi fizičari, i ja bih više voleo samo jednu istoriju.

Teškoće u realističkom pristupu ne proizlaze samo iz naših palanačkih preferencija. Po tom pristupu talasna funkcija multiverzuma evoluira deterministički. Još možemo da govorimo o verovatnoćama kao frakcijama vremena u kojima se dobijaju razni mogući rezultati kad se merenje obavlja mnogo puta u jednoj istoriji; ali pravila koja upravljaju time koje ćemo verovatnoće opaziti morala bi da slede iz deterministčke evolucije celog multiverzuma. Kada ne bi bilo tako, za predviđanje verovatnoća bila bi nam potrebna neka dodatna pretpostavka o tome šta se događa kada ljudska bića obavljaju merenja, i eto nam opet nedostataka instrumentalističkog pristupa. Neki pokušaji u okviru realističkog pristupa približili su se izvođenju pravila poput Bornovog, koje, kao što znamo, eksperimentalno dobro radi, ali po mom mišljenju nije konačno uspešno.

Realistički pristup kvantnoj mehanici već je zapao u jednu drugu nevolju mnogo pre nego što je Everett pisao o višestrukim istorijama. O tome su u radu iz 1935. govorili Einstein i njegovi saradnici Boris Podolsky i Nathan Rosen u vezi s pojavom „zapletenosti“.13

Prirodno smo skloni mšljenju da se stvarnost može lokalno opisati. Mogu da kažem šta se događa u mojoj laboratoriji, a vi možete reći šta se događa u vašoj, ali ne moramo istovremeno da govorimo o događajima u obe. Ali u kvantnoj mehanici je moguće da neki sistem bude u zapletenom stanju, što podrazumeva povezanosti između proizvoljno udaljenih delova sistema nalik na povezanost dva kraja veoma dugačkog štapa.

Pretpostavimo, na primer, da imamo par elektrona čiji je ukupni spin u bilo kom pravcu jednak nuli. U takvom stanju, talasna funkcija (zanemaruje se sve osim spina) jeste zbir dva stanja: u jednom elektron A ima pozitivan spin, a elektron B negativan spin, recimo u pravcu severa, dok su u drugom pozitivni i negativni predznak obrnuti. Tada kažemo da je elektronski spin zapleten. Ako ništa ne interferira s tim spinovima, zapleteno stanje će i dalje postojati čak i ako se elektroni veoma udalje jedan od drugog. Koliko god da su daleko, možemo govoriti samo o talasnoj funkciji dva elektrona a ne svakog od njih zasebno. Zapletenost je doprinela Einsteinovom nepoverenju u kvantnu mehaniku u jednakoj meri kao pojava verovatnoća, a možda i više.

Koliko god to čudno izgledalo, zapletenost koju povlači kvantna mehanika stvarno se može eksperimentalno posmatrati. Ali kako nešto tako nelokalno može predstavljati stvarnost?

5.

Kako prevazići nedostatke kvantne mehanike? Jedan razuman odgovor sadržan je u legendarnom savetu datom studentu: „Ćuti i računaj!“ Nema spora oko toga kako koristiti kvantnu mehaniku, problem je samo kako opisati šta sve to znači, dakle, problem je možda samo u rečima.

S druge strane, problemi razumevanja merenja u sadašnjem obliku kvantne mehanike mogu biti upozorenje da je teoriju potrebno korigovati. Kvantna mehanika tako dobro radi za atome da bi svaka nova teorija morala biti gotovo identična kvantnoj mehanici u primeni na tako male stvari. Ali nova teorija bi mogla biti tako smišljena da superpozicije stanja velikih stvari kao što su fizičari i njihovi merni aparati čak i u izolaciji trpe stvarni, brzi spontani kolaps, u kome se razvijaju verovatnoće kako bi se dobili rezultati očekivani u kvantnoj mehanici. Everettove mnoge istorije prirodno bi se urušile u jednu istoriju. Cilj postavljanja nove teorije je da se to dogodi ne davanjem posebnog statusa merenju u zakonima fizike, već kao deo onoga što bi u postkvantnoj teoriji bili obični fizički procesi.

Teškoća u razvoju takve nove teorije je to što nam eksperimenti ne pokazuju pravac – zasad se svi podaci slažu sa običnom kvantnom mehanikom. Ali izvesnu pomoć dobijamo od nekih opštih principa, koji svakoj novoj teoriji postavljaju neobično stroga ograničenja.

Očigledno, verovatnoće moraju biti prosti brojevi i njihov zbir mora iznositi 100. Postoji još jedan zahtev koji zadovoljava obična kvantna mehanika: da u zapletenim stanjima evolucija verovatnoća tokom merenja ne može da se iskoristi za slanje trenutnih signala, što bi se sudarilo s teorijom relativnosti. Posebna relativnost zahteva da nikakav signal ne može da putuje brže od svetlosti. Kada se ti zahtevi saberu, pokazuje se da najopštija evolucija verovatnoća zadovoljava jednačinu koja pripada klasi Lindbladovih jednačina.14 Ta klasa sadrži Schrödingerovu jednačinu iz obične kvantne mehanike kao poseban slučaj, ali u osnovi Lindbladove jednačine podrazumevaju mnoštvo novih različitih kvantiteta koji prevazilaze postojeću kvantnu mehaniku. Naravno, pojedinosti o tim kvantitetima danas su nam nepoznate. Iako to izvan teorijske zajednice gotovo nije primećeno, već postoji niz zanimljivih radova, počev od uticajnog rada Giana Carla Ghirardija, Alberta Riminija i Tullia Webera u Trstu, u kome se koriste Lindbladove jednačine za razna uopštavanja kvatne mehanike.

U poslednje vreme razmišljam o mogućem eksperimentalnom traženju znakova menjanja obične kvantne mehanike u atomskim satovima. U jezgru svakog atomskog sata je sprava koji je izumeo Norman Ramsey za usklađivanje frekvencije mikrotalasa ili vidljive radijacije s poznatom prirodnom frekvencijom osciliranja talasne funkcije atoma kad je on u superpoziciji dva različita energetska stanja. Prirodna frekvencija jednaka je energetskoj razlici između dva atomska stanja koja se koriste u satu, podeljenoj Planckovom konstantom. Ona je ista u svim spoljnim uslovima i zato služi kao čvrsta referencija za frekvenciju onako kao što cilindar od platine i iridijuma u Sevru služi kao standard za masu.

Usklađivanje frekvencije elektromagnetnog talasa s tom standardnom frekvencijom donekle je slično usklađivanju frekvencije metronoma sa drugim metronomom. Ako istovremeno pokrenemo oba metronoma i oni se i dalje poklapaju posle hiljadu udara, znamo da su njihove frekvencije iste bar do jednog hiljaditog dela. Kvantnomehanička računanja pokazuju da u nekim atomskim satovima usklađivanje mora da postigne preciznost od jedan/sto miliona milijardi, i ta preciznost je ostvarena. Ali kad bi korekcije kvantne mehanike predstavljene novim kvantitetima u Lindbladovim jednačinama (izraženim kao energije) bile tako velike kao jedan/sto miliona milijardi energetske razlike između atomskih stanja koja se koriste u satu, ta preciznost bi bila potpuno izgubljena. Novi kvantiteti morali bi, dakle, da budu još manji (to jest, manji od jedan/sto miliona milijardi).

Koliko je značajna ta granica? Nažalost, ove ideje o modifikaciji kvantne teorije nisu samo spekulativne već i maglovite, i nemamo pojma kolike bi morale biti ispravke kvantne mehanike. Na to pitanje, ali i opštije, na pitanje o budućnosti kvantne mehanike, moram da ponovim reči Viole iz Bogojavljenske noći: „O, vreme, ovo ti moraš da raspleteš, a ne ja!“

___________________________

1. Uslovi za zvučne talase na zatvorenim ili otvorenim krajevima cevi (svirale) orgulja zahtevaju da u sviralu mora da se uklopi ili neparan broj četvrtina zvučnih talasa ili čak neparan broj polovina zvučnih talasa, što ograničava moguće tonove koje svirala može da proizvede. U atomu talasna funkcija mora da zadovolji uslove kontinuiteta i konačnosti blizu i daleko od jezgra, što na sličan način ograničava moguće energije atomskih stanja.

2.Navedeno u: Abraham Pais in ‘Subtle Is the Lord’: The Science and the Life of Albert Einstein / ‘Bog je tajanstven’: Nauka i život Alberta Ajnštajna (Oxford University Press, 1982), str. 443.

3.Richard Feynman, The Character of Physical Law / Priroda fizičkih zakona (MIT Press, 1967, str. 129.

4.Lawrence M. Krauss, A Universe from Nothing / Svemir ni iz čega (Free Press, 2012), str. 138.

5.Gino Segrè, Ordinary Geniuses / Obični geniji (Viking, 2011).

6.Ovo su kompleksni brojevi, čiji je opšti oblik a+ib, gde su a i b realni brojevi, a i je koren od minus jedan.

7.Koliko god bila jednostavna, takva talasna funkcija obuhvata mnogo više informacija, a ne samo izbor između pozitivnog i negativnog spina. Te dodatne informacije čine kvantne kompjutere, koji skladište informacije u takvoj talasnoj funkciji i mnogo su moćniji od običnih digitalnih kompjutera.

8.Da budemo precizni, ti “kvadrati” su kvadrati apsolutnih vrednosti kompleksnih brojeva u talasnoj funkciji. Za kompleksni broj oblika a+bi, kvadrat apsolutne vrednosti je kvadrat od a plus kvadrat od b.

9.Suprotnost između ta dva pristupa je dobro opisao Sean Carroll u The Big Picture / Velika slika (Dutton, 2016).

10.Ovo objašnjavam matematički podrobno u Lectures on Quantum Mechanics / Predavanja o kvantnoj mehanici, Section 3.7, drugo izdanje (Cambridge University Press, 2015).

11.Navedeno u Marcelo Gleiser, The Island of Knowledge / Ostrvo znanja (Basic Books, 2014), str. 222.

12.Na primer, Northern Lights / Severna svetla Philipa Pullmana (Scholastic, 1995), i rana epizoda Zvezdanih staza “Ogledalo, ogledalo”.

13.O zapletenosti je ovde nedavno raspravljao Jim Holt (10. novembar 2016).
14.
Jednačina je dobila ime po Göranu Lindbladu, ali su je nezavisno otkrili i Vottorio Gorini, Andzej Kossakowski i George Sudarshan.



Steven Weinberg, The New York Review of Books, 19.01.2017.

Prevela : Slavica Miletić

петак, 26. мај 2017.

Govornik - Ciceron




                            Freska iz 1464. godine koja prikazuje mladog Cicerona kako čita.



"U spisu De oratore, u tri knjige, Ciceron je napisao  najbolji rimski priručnik iz retorike i jedno od najboljih dela rimske prozne književnosti. Uzimajući Aristotela kao uzor, u prvoj knjizi koristio je formu dijaloga." Po Ciceronu " dobar govornik osim specijalizovanog znanja iz retorike mora posedovati i široko opšte obrazovanje; uključujući poznavanje istorije, prava i književnosti, iz filozofije poznavanje barem etike, a da se za ostala područja ljudskoga znanja "govornik može obratiti stručnjaku kad ustreba". U drugoj i trećoj knjizi obradio je pet delova retorike:

- Invencija, pronalaženje građe (inventio),

- raspored i pridruživanje (collocatio, dispositio),

- jezička obrada (elocutio),

- pamćenje (memoria),

- vladanje za vrijeme govora i izgovor (habitus, pronuntiatio).

Ciceron je smatrao da su prošla vremena kada je dobar govornik bio onaj koji je bio obdaren prirodnim govorničkim talentom i koji je mogao izreći savršen govor samo uz dati talenat i razumevanje teme o kojoj treba govoriti. On je postavio dodatne uslove koje govornik mora ispuniti da bio savršen i njima ni savremena nauka o govorništvu nema dodati gotovo ništa.







DELA IZ OBLASTI RETORIKE / POLITIKE  

Govori

Ciceronovi govori čine glavni deo njegovog opusa. Zabeleženo je 88 Ciceronovih govora od kojih je preostalo 58. Već za vreme Ciceronovog života objavljene su pojedine zbirke njegovih govora, a Ciceronov oslobođeni rob i prijatelj Marko Tulije Tiron, začetnik stenografije (notae Tironianae), je objavio prvu kolekciju Ciceronovih govora posle njegove smrti. U spisku koji sledi neki od naslova sadrže više od jednog govora.

" In principiis dicendi tota mente atque artubus contremisco. " (Na početku govora zadrhte mi um, noge i ruke. Ciceron)

Tehnike pamćenja

Ciceron se služio posebnom asocijativnom mnemoničkom tehnikom koja je nazvana tehnika soba (metoda loci). On bi govor razložio na ključne reči i konceptualne pojmove koji su mu bili potrebni za željenu temu i pridruživao bi ih, prema željenom redu, na jedan sasvim kreativan i jedinstven način, prostorijama kuće ili palate koju je dobro poznavao. Zatim bi tokom držanja govora zamislio da prolazi kroz prostorije date kuće ili palate i tada bi mu ključne reči i koncepti dolazili u um, opet prema željenom redu.

Sudski govori
(81. p. n. e.) Pro Quinctio
(80. p. n. e.) Pro Sex. Roscio Amerino
(77. p. n. e.) Pro Q. Roscio Comoedo
(70. p. n. e.) Divinatio in Caecilium
(70. p. n. e.) In Verrem
(71. p. n. e.) Pro Tullio
(69. p. n. e.) Pro Fonteio
(69. p. n. e.) Pro Caecina
(66. p. n. e.) Pro Cluentio
(63. p. n. e.) Pro Rabirio Perduellionis Reo
(63. p. n. e.) Pro Murena
(62. p. n. e.) Pro Sulla
(62. p. n. e.) Pro Archia Poeta
(59. p. n. e.) Pro Antonio
(59. p. n. e.) Pro Flacco
(56. p. n. e.) Pro Sestio
(56. p. n. e.) In Vatinium testem
(56. p. n. e.) Pro Caelio
(56. p. n. e.) Pro Balbo
(54. p. n. e.) Pro Plancio
(54. p. n. e.) Pro Rabirio Postumo

Politički govori

Rana karijera (pre egzila)
(66. p. n. e.) Pro Lege Manilia ili De Imperio Cn. Pompei
(63. p. n. e.) De Lege Agraria contra Rullum
(63. p. n. e.) In Catilinam I-IV
(59. p. n. e.) Pro Flacco

Srednji period karijere (od egzila i Cezarovog građanskog rata)

(57. p. n. e.) Post Reditum in Quirites
(57. p. n. e.) Post Reditum in Senatu
(57. p. n. e.) De Domo Sua
(57. p. n. e.) De Haruspicum Responsis
(56. p. n. e.) De Provinciis Consularibus
(55. p. n. e.) In Pisonem
(52. p. n. e.) Pro Milone

Kasna karijera

(46. p. n. e.) Pro Marcello
(46. p. n. e.) Pro Ligario
(46. p. n. e.) Pro Rege Deiotaro
(44. p. n. e.) Philippicae - Filipike: Poslije Cezarove smrti 15. marta 44. godine p. n. e., Ciceron dolazi na čelo republikanske senatorske stranke i održava 14 tzv. filipskih govora, Orationes philippicae in Antonium habitae (od 1. novembra 44. p. n. e. do 21. aprila 43. godine p. n. e.). Ovim govorima koji se odlikuju se živošću i neposrednošću Demostenovih govora protiv makedonskog kralja Filipa II Makedonskog, osvajača stare Grčke odgovornog za narušavanje grčkih sloboda, i prema tome dobili ime, Ciceron se suprotstavio Marku Antoniju i kritikovao njegove uzurpatorske namjere.[64] Smatra se da su Filipike vrhunac Ciceronove govorničke vještine u kojima se neposredno ogledala njegova moralna veličina.

" Želim samo ovo dvoje: da umirući ostavim rimski narod slobodan, a od ovoga - mislim - besmrtni bogovi ne mogu dati ništa veće; drugo, da svakome bude onako, kako je dao zasluga za državu (In Ant. II, 119). Stvar je došla do vrhunca; o slobodi se odlučuje. Treba ili da pobedite, građani, što ćete zaista i postići i zbog svoje ljubavi i uz toliku slogu, ili ma što drugo radije, nego da robujete. Drugi narodi mogu podnositi ropstvo, a rimskom je narodu prirođena sloboda."  (In Ant. VI, 19)



POPIS DELA


  • De Inventione (84. p. n. e.)
-
 Ciceron je na ovom delu radio od 80. godine. Radi se o prvoj od dve knjige o globalnom opisu retorike. Nije ga završio jer se odlučio posvetiti radu na De Oratore. Ipak, čak i nedovršeno, De Inventione se izučavalo i iz njega učilo sve do srednjeg veka. U prvom delu objašnjeni su osnovni principi retorike, zatim doktrina učenja i uloga govornika. U drugom, obrađene su tehnike argumentacije s posebnim osvrtom na pravne govore, zatim obraćanje narodu i govori na svečanostima.


(55. p. n. e.) De Oratore (ad Quintum fratrem libri tres)

(54. p. n. e.) De Partitionibus Oratoriae - Ciceron je ovaj spis napisao kada je njegov sin Marko studirao retoriku. Tema - teorija retorike - sa šematskim podelama je predstavljena u formi dijaloga između oca i sina. Ciceron ovde nije dao mnogo originalnog, stil mu je jednostavan i prilagođen.


(52. p. n. e.) De Optimo Genere Oratorum

(51. p. n. e.) De Re Publica - I ovaj rad je dat u obliku dijaloga a sastoji se od šest knjiga napisanih između 54. i 51. godine p. n. e. Uzor je Platonov istoimeni rad i ima formu Sokratovih. Fiktivna radnja - dijalozi, odvijaju se tokom tri dana na imanju Scipiona Afričkom Mlađeg (Publius Cornelius Scipio Aemilianus Africanus Numantinus ), gde sam Scipion ima ulogu iskusnog i mudrog čoveka. Učesnici dijaloga su Rimljani u vreme od nekoliko vekova nakon Sokratove smrti. Ciceronova tema je ovde bila politički kontroverzna pa je Ciceron izabrao zamišljeni filozofski dijalog i likove iz vremena pre njegovog kako bi izneo svoje ideje te tako izbegao direktno spominjanje svojih suparnika.

(46. p. n. e.)Paradoxa Stoicorum

(46. p. n. e.) Brutus (de claris oratoribus) Brut: Knjiga posvećenu Brutu (Marcus Iunius Brutus Caepio) napisana je početkom 46. godine p. n. e. u formi dijaloga između Cicerona, Bruta i Atikusa. U tom fiktivnom dijalogu Ciceron iznosi istoriju rimskog govorništva od početaka do sebe samog tako da je vidljivo kako se u postepenom razvoju javlja Ciceron kao vrhunac rimskog govorništva. Posle uvodnog dela prvo govori o grčkoj retorici, o starijim rimskim govornicima uglavnom kaže da su bili osrednji a pri kraju prikazuje i slavi sebe samog kao vrhunac rimskog govorništva. Ciceron se u prosuđivanju i oceni rukovodio istorijskim i čisto estetskim načelima. Glavni smisao ove knjige je odbrana Brutovog govorničkog stila koji je u osnovi neoatički ali mnogo raskošniji i uzvišeniji.

(46. p. n. e.) Orator ad M. Brutum

(45. p. n. e.) De Fato

(44. p. n. e.) Topica - Ovaj spis je Ciceron napisao tokom putovanja u Grčku i u njemu obradio doktrinu de inventione onako kako ju je Aristotel razvio. Dakle, radi se o veštini pronalaženja tema i u ovom retoričkom spisu predstavljena su topoi - mesta pogodna za sve vrste tema i upotrebljivi u svakoj disciplini; poeziji, politici, retorici, filozofiji itd.

(??. p. n. e.)De Legibus

(??. p. n. e.) De Consulatu Suo

(??. p. n. e.)De temporibus suis

_______________________________


MOLON

Ciceron upoznaje  majstora govorništva Apolonija Molona  tokom njegove posete Rimu a zatim uči kod njega u Grčkoj 77-79. godine p. n. e. I Gaj Julije Cezar je također učio kod Molona. Tvrdi se da su upravo zahvaljujući Molonu, Cezar a prvenstveno Ciceron, postali odlični govornici a navodno je Molon svojim učenicima citirajući Demostena često ponavljao tri najvažnije stvari u govorništvu: "Dikcija, dikcija i samo dikcija". Molon je Cicerona naučio široj i manje intenzivnoj formi govorništva što će u kasnijim godima izrazito definisati njegov individualni stil.

DEMETRI

U Ateni je slušao akademika Antioha, epikurejca Zenona i opet stoika Fedra, a u govorništvu se doteruje kod Demetrija. U Maloj Aziji se upoznaje s kićenim azijskim stilom (genus Asiaticum ili amplum), a na Rodosu kod spomenutog Molona s rodoskim (genus Rhodium ili medium), koji čini sredinu između jednostavnog atičkog (genus Atticum ili tenue) i raskošnog azijskog. Boravak na Rodosu odlučan je za Ciceronovo formiranje kao govornika jer se tada priklanja rodskom stilu.

izvor 


         Štampano izdanje Ciceronove De officiis, 1560. godina, Christopher Froschouer.

" Ne vidim nikoga kome bi Cezar trebao ustupiti mesto. Njegov je način izlaganja elegantan, briljantan, i čak mu je i izgovor, na određeni način, elegantan i krasan... S kim se može porediti, s nekim profesionalnim govornikom? Čiji su koncepti precizniji ili bogatiji? Ko ima kićenije ili elegantnije izlaganje?

(Deo Ciceronovog opisa Cezara u pismu prijatelju iz: Svetonije, Životi Cezara, Cezar, 55)"


Ciceronis In Catilinam Oratio Prima (Cicero's First Oration Against Catiline) from National Junior Classical League on Vimeo.


ODLOMCI IZ GOVORNIKA



govornik



" zato ću ti sada prikaz govornika započeti tako da, ako budem mogao, prvo uvidim koje su njegove sposobnosti. Želeo bih, naime, da bude donekle književno obrazovan, da je ponešto slušao, pročitao, čak i usvojio ta govornička pravila. Ispitaću što mu priliči, što može postići svojim glasom, telesnom snagom, dahom i jezikom. Ako uvidim da može doseći vrhunske govornike, ne samo da ću ga hrabriti da razradi svoju veštinu, nego ću ga i preklinjati, ako mi se bude činilo da je uz to i dobar čovek – toliko, držim, izvrstan govornik, koji je ujedno i dobar čovek, služi na čast celoj državi.


-----Govornik Antonije u knjizi De oratore hvali snagu i lepotu dobrog govora:

Nikakva pesma ne zvuči lepše od dobro oblikovana govora, nikakva pesma nije čvršće sazdana od bogate građe reči; nijedan nam glumac ne pruža svojim oponašanjem istine veće zadovoljstvo od govornika svojom odbranom…



pravi govornik


Pravi govornik, naime, treba proučiti, čuti, pročitati, raspraviti, razložiti, pretresti sve što postoji u ljudskom životu, naročito stoga što se njime bavi i on mu je građa za govore. Jer, umijeće govorenja jedna je od najvećih vrlina; pa iako su sve vrline međusobne jednake i ravno­pravne, ipak je jedna u svojoj vanjskoj pojavi ljepša i sjajnija od druge, kao što je slučaj s ovom sposobnošću koja, kad je ovladala znanjem o činjenicama, riječima izražava osjećaje i misli duha tako da je u stanju natjerati slušatelje na bilo koju stranu, kamo god stavila težište. I što je ta sposobnost veća, to ju više trebamo vezati uz dobrotu i vrhunsku mudrost. Ako bismo dali na raspolaganje bogatstvo govorništva osobama koje te vrline ne posjeduju, ne bismo od njih stvorili govornike, nego bismo, u neku ruku, luđacima predali oružje.


Od govornika se pak traži oštroumlje dijalektičara, misli filozofa, reči gotovo kao u pesnika, pamćenje advokata, glas tragičara, gestikulacija gotovo kao u najboljih glumaca. Zato se u ljudskome rodu ne može naći ništa ređe od savršena govornika.


Ciceron (2002: 36)
Ciceronova ocena nastanka rimske retorike


„Dok je u ostalim naukama najizvrsnije ono što je najviše udaljeno od spoznaje i osetila
neupućenih, u govorništvu je upravo najveći greh odstupati od svakodnevnoga načina govora i uobičajenog zajedničkog ponašanja. (...) Isprva, potpuno neupoznati s teorijom, budući da nisu smatrali da vežba ima bilo kakvu važnost niti da postoji bilo kakvo pravilo u sistemu govorništva, postizali su toliko koliko su mogli nadarenošću i promišljanjem. Kasnije pak, kad su čuli grčke govornike, upoznali njihove spise i zaposlili grčke učitelje, naši su ljudi usplamteli nekom neverovatnom strašću za učenjem: uzbuđivala ih je važnost, raznolikost i mnoštvo svakovrsnih sudskih parnica, tako da se onoj nauci, koju je svako bio sliedio svojim naporom, pridodalo mnogo vežbe, koja je nadišla pravila svih učitelja.“


 potreba vežbanja 

Ciceron (2002: 37‐38):

„Treba naime usvojiti znanje o mnogim stvarima, bez kojih je okretnost reči isprazna i smešna; sam govor valja uobličiti ne samo biranjem, nego i sklapanjem reči; moraju se duboko proučiti svi osećaji koje je ljudskom rodu dodelila priroda, jer se sva snaga i smisao govora trebaju izneti da bi se duše slušatelja ili smirile ili uzbudile. Tomu treba dodati stanovitu dosetljivost, duhovitost i izobraženost dostojnu slobodna čoveka, brzinu i kratkoću u odgovoru i napadu povezanu s profinjenom privlačnošću i uglađenošću. Osim toga, valja u pamćenju držati celu istoriju i mnoštvo primera, a ne treba zanemarivati ni znanje zakona i građanskog prava. A što da kažem o izvedbi? Za nju su potrebne kretnje tela, geste, izraz lica, uobličavanje i menjanje glasa.(...) Po mom mišljenju, niko neće moći biti u svakom pogledu izvrstan govornik ako ne bude stekao znanje iz svih važnih predmeta i nauke: naime, govor treba da cveta i buja iz poznavanja stvari. Ako govornik ne shvati i
ne upozna predmet, njegov je izraz isprazan i gotovo detinjast.“


govor, kretnje, mimika


- A da bismo pravilno govorili, ne treba se samo pobrinuti da upotrebljavamo reči kojima niko ne može s pravom prigovoriti i da poštujemo njihov padež, glagolsko vreme, rod i broj, kako se ne bi što izgovorilo zbrkano, neskladno i u krivom poretku. Treba još upravljati jezikom, dahom, čak i zvukom glasa. Ne želim da se glasovi izgovaraju s previše prenemaganja, ne želim ni da budu nejasni zbog nemarna izgovora; ne želim da reči izađu slabašno izdahnute, ne želim ni da ih se napuhuje i suviše revno ispuhuje.

A oči nam je priroda dala, kao konju i lavu grivu, rep, uši, da ukažemo na osećaje i zato je u našoj izvedbi, o kojoj sada govorimo, po važnosti odmah do glasa izraz lica, a njime upravljaju oči. U svim pak ovim faktorima koji se tiču izvedbe, prisutna je neka od prirode dana snaga. Stoga je zahvaljujući njoj moguće u najvećoj meri potresti neveže, prost puk, napokon i barbare.-


No iako celi govor treba biti takoreći poškropljen draguljima reči i misli, oni ne smeju biti ravnomerno preliveni celom duljinom govora, nego porazmeštani tako da budu poput nekog najlepšeg i najblistavijeg biserja u nakitu. Treba, dakle, izabrati stil govora koji će najviše zaokupljati pažnju slušalaca i koji neće samo pružati zadovoljstvo, nego koji će im pružati zadovoljstvo a da ih ne zasiti.


Ciceron ( 2002: 37‐38):

„Šta je, naime, tako vredno divljenja kao kad u beskrajnom mnoštvu ljudi postoji jedan koji ono što je priroda dala svima može ostvariti bilo sam, bilo s nekolicinom drugih? Ili šta je tako ugodno znati i čuti kao govor ukrašen i uglađen mudrim mislima i značajnim rečima? Ili tako moćno i tako veličanstveno kao kad se jednim govorom promeni pokret u narodu, suzdržanost sudaca, dostojanstvo Senata? (...) I dalje – da ne bi stalno mislio na Forum, sudačke klupe, govornicu i senatsku većnicu: što u vreme odmora može biti ugodnije ili bolje odgovarati obrazovanu čoveku od duhovita i ni u čemu prosta razgovora? Upravo u tome imamo najveću prednost pred životinjama što među sobom razgovaramo i što možemo govorom izraziti misli. Zato, ko se tomu s pravom ne bi divio i smatrao da se u tome polju mora najviše truditi, da bi se, u onome u čemu ljudi najviše prednjače pred životinjama, sam isticao pred ljudima?“

poznavanje teme i sadržaja govora


- Treba, naime, usvojiti znanje o mnogim stvarima, bez kojih je okretnost reči isprazna i smešna; sam govor valja uobličiti ne samo biranjem, nego i sklapanjem reči; moraju se duboko proučiti svi osećaji koje je ljudskom rodu dodelila priroda jer se sva snaga i smisao govora trebaju izneti zato da bi se duše slušatelja smirile ili uzbudile.


 Ciceron (2002: 50‐51)
„Ono što je običavao govoriti Sokrat, da su svi dovoljno rečiti u onome što znaju, verovatno je, ali ipak nije istina. Bliže je istini to da niko ne može biti rečit u području koje ne poznaje, ali i to da ne bi mogao, kad bi i najbolje poznavao građu, a bio nesposoban za uobličavanje i brušenje govora, govoriti o onome što poznaje. (...) Čak ako govornik i bude zanemario ono što se nalazi u ostalim
umećima i naukama i držao se samo onoga što pripada raspravi i sudskoj praksi, ipak će ako bude trebao govoriti o ostalim temama, o njima govoriti mnogo bolje nego oni čije su to matične nauke, pošto od stručnjaka sazna koje su to stvari i o čemu se radi.“



Ciceron ( 2002: 74):

Valja se suočiti s ljudskim pogledima i iskušati snagu talenta, a onu pažljivu pripremu obavljanu između četiri zida treba izneti na svetlo stvarnosti. Morate čitati i pesnike, upoznavati se s istorijskim delima, čitati i detaljno proučavati učitelje i pisce svih plemenitih nauka, i radi vežbe ih hvaliti, tumačiti, ispravljati, koriti i pobijati. O svakoj stvari trebate raspravljati s oba stajališta, za i protiv, i što se god našlo u nekom slučaju, a moglo bi se činiti uverljivim, to treba izmamiti na videlo i iskazati. Morate izučiti građansko pravo, upoznati zakone, shvatiti svu prošlost, način delovanja Senata, ustroj države, prava savezničkih naroda, saveze, ugovore, interese vlasti. Također,
neka se iz svake vrste duhovita govora uzme neka privlačna šala, i njome neka se kao solju začini cijeli govor.“



 priprema, delovi govora,  naklonost publike


Saznao sam i prihvatio i to da, pre no što počnemo govoriti, odmah na početku valja pridobiti naklonost slušalaca.

- Reči, naime, ostavljaju dojam samo na onoga ko je s govornikom povezan zajedništvom istog jezika, a oštroumne misli često prolete pokraj razuma ne naročito oštroumnih osoba; izvedba, koja iznosi osećaje na videlo, ostavlja dojam na sve, jer srca svih ljudi pogađaju isti osećaji i oni ih pod istim oznakama prepoznaju kod drugih i sami kod sebe označavaju.



Ciceron (2002: 70‐71)

„Budući da je to što govornika čini govornikom razdeljeno u pet delova, naučio sam da on treba prvo pronaći građu za govor, zatim to što je pronašao rasporediti i složiti ne samo što se tiče redosleda, nego i po važnosti i prema vlastitoj proceni. Nadalje, to napokon treba zaodenuti i ukrasiti jezičnim sredstvima, posle toga zatočiti u pamćenju i na kraju – izvesti s dostojanstvom i privlačnošću.
Saznao sam i prihvatio i to da, pre no što počnemo govoriti, odmah na početku valja pridobiti naklonost slušalaca.

Zatim treba izložiti stvar, nakon toga odrediti sporni moment, potom dokazati vlastite argumente, a posle pobiti one koji protureče. A u zaključnome delu govora treba proširiti i uveličati ono što govori nama u korist, a ono što je na korist protivniku oslabiti i slomiti.“


- Uvod neka bude tako usko povezan s govorom koji sledi da se ne stiče dojam kako je to nešto samo prilep­ljeno, kao što je predigra svirača na gitari, nego kao ud združen s celinom tela: jer, naime, neki, pošto su izložili dobro pripremljen uvod, prelaze na ostatak govora na takav način da se čini kako ne žele da ih se pažljivo sluša. A i ta predigra ne treba biti poput one kod samnićanskih gladijatora koji pre borbe vitlaju kopljima kojima se u borbi uopšte ne koriste, već takva da se govornici istim onim mislima koje su koristili u predigri mogu i boriti.-





Ciceron (2002: 72‐73)

„Većina pritom vežba samo glas – a i to ne baš znalački – i telesnu snagu, potiče spremnost jezika i raduje se velikom broju reči. Tu ih zavodi izreka koju su čuli – da ljudi moć govorenja obično postižu govorenjem. No istinita je i ona izreka: iskvaren se govor najlakše postiže iskvarenim govorenjem. I zato je upravo prilikom vežbanja – iako je korisno često govoriti bez pripreme – ipak mnogo korisnije sebi dati vremena za razmišljanje i govoriti pripremljenije i pažljivije. (...) Olovka je najbolji i najdelotvorniji začetnik i učitelj govorenja, i to s pravom: naime, kao što priprema i
razmišljanje lako pobeđuju iznenadan i proizvoljan govor, tako će i njih svakako nadvisiti
marljivo i brižljivo zapisan govor.“


- A ko govorenju pristupa usvojivši naviku pisanja, ima tu sposobnost da ono što govori, makar to izgovorio bez pripreme, čini sličnim pisanom tekstu. Ako nekada za govor i donese kakve beleške, kad odluta od njihova sleda, ostatak će govora uslediti u sličnome stilu. Kao što pri brzoj plovidbi, kada veslači zakoče, brod ipak zadržava svoj pravac kretanja iako se prekinuo pogon i udarci vesala, tako u neprekinutom govoru, kad zakažu beleške, ostatak govora ipak sačuva tok potaknut sličnošću sa zapisanim i njegovom snagom.


parnice

Ciceron (2002: 219‐220)
 „Od odlučujuće je važnosti za slučaj da li smo ga razložili brižljivo ili ne, jer izlaganje je izvorište svih ostalih delova govora. Sledeće je da se odredi predmet spora; pritom treba istražiti oko čega je nastao prepor. Potom treba pribaviti glavne dokaze za slučaj, i to tako da istovremeno opovrgavaš
protivničke i potvrđuješ svoje. U parnicama u onome delu govora koji služi iznošenju argumenata postoji naime samo jedno načelo, a ono zahteva i potvrđivanje i opovrgavanje. No budući da se protuargumenti ne mogu opovrgnuti ako ne potvrdiš svoje, ni ovi tvoji potvrditi ako ne opovrgneš one tuđe, to je razlog što je oboje povezano po svojoj naravi, koristi koju pružaju i po upotrebi. Zaključiti treba pretežito tako da se uvećava učinak, bilo da raspaljujemo suca ili ga umirujemo.“



- Istinski elokventan čovek... biće onaj koji će i u skupštini i povodom građanskih stvari znati da govori tako, da ubedi, da se dopadne, da uzbudi; da ubedi stoga što je to neophodno; da se dopadne da bi šarmirao auditorijum; da uzbudi da bi pobedio: ovo poslednje je talent koji, pre svega, obezbeđuje uspeh. Ovim trima moćima govornika odgovaraju tri vrste stila: jednostavni, kada je reč o dokazivanju; umereni (osrednji), kada je reč o izazivanju dopadanja; žestok, da uzbudi: uzbuditi jeste bit čitave elokvencije. Dakle, tvrđenje mora biti sasvim sigurno, kao i vrlo veliki talent kod veštog govornika da bi doveo u red, u neku ruku odredio upotrebu ova tri tako različita stila; on mora, doista biti u stanju da može prosuđivati o tome šta treba da uradi u svakom slučaju, kao i da bude vešt da o pitanjima govori onako kako to same stvari nalažu". Bitno je da govornik dobro shvati "to što se dopada, ne samo u pogledu ideja, nego i u pogledu reči. Doista, sledeći svoje razloge, svoje dostojanstvo, svoj moralni autoriet, svoje doba i čak svoj položaj, okolnosti i auditorijum, govornik ne mora izlagati isti predmet istim rečima ili istim idejama, i uvek, u svakom trenutku razgovora, kao u životu; on treba da posmatra kako će se sve to dopasti, što je inače element koji zavisi od predmeta rasprave, ali isto tako i od karaktera, kako govornikovog, tako i auditorijuma".-



istorija


Ciceron (2002: 127):

„-      I dalje: što mislišʹ, nastavi Antonije, ʹkakav mora biti govornik i koliko veliko majstorstvo u govorenju mora posedovati da piše istoriju?ʹ

ʹ-      Ako piše kao što su pisali Grci, najvećeʹ, odvrati Katul, ʹako piše kao naši sunarodnjaci, nema potrebe da bude govornik – dovoljno je da ne bude lažljivac.ʹ (...) No, nazad na stvar: zar ne vidite koliko je velik zadatak za govornika pisanje istorije? Možda i najveći, što se tiče toka i raznolikosti izraza. Ipak, kod učitelja govorništva nigde ne nalazim da bi ono bilo poduprto zasebnim propisima – oni su, naime belodani. Pa ko ne zna da je prvi zakon pri pisanju istorije da se autor ne sme usuditi
izreći neku laž? A drugi zakon – da se ne sme ne usuditi reći istinu, kako se ne bi javila sumnja u pristranost ili neprijateljstvo? Ovi su temelji, naravno, svima poznati, a ostatak zdanja počiva na građi i izrazu.“


Veština govora je dobra samo kad je etična 1)


Ciceron (2002: 260‐261):

„Tada Kras nastavi: (...)

Teorija izbora reči, njihova smeštaja i slaganja perioda lagana je, kao i sama praksa bez teorije. Naprotiv, obilje tema golemo je, Grci više njime ne gospodare, i iz toga je razloga naša mladež uza sve učenje gotovo neuka, a u poslednje su se dve godine javili – bogovi pomagajte! – i latinski učitelji retorike. Ja sam ih kao cenzor ukinuo vlastitim ediktom, ne zato što ne bih hteo – kako su mi rekli da neki govore – da mladež oštri svoj um, nego, naprotiv, nisam hteo da njihov um otupi, a ojača njihova besramnost.
Kod Grka sam naime, kakvi bili da bili, primećivao ipak pored ove izvežbanosti jezika i neko sistematsko  naučno obrazovanje na visokom nivou, a kod ovih naših novih učitelja uvideo sam da ne mogu poučavati ničemu osim drskosti, koju treba pomno izbegavati, čak i kad je povezana s dobrim osobinama. Budući da je to bilo jedino što su naučavali i da je to bila škola bestidnosti, mislio sam da je cenzorova dužnost pobrinuti se da se ne proširi dalje. Iako je odredba bila odlučna, to ne znači da
sam izgubio nadu kako se ono o čemu smo raspravljali može predavati i otmeno sročiti na latinskom – i naš, naime, jezik, kao i narav stvari dopuštaju da se stara izvanredna mudrost Grka prilagodi za našu upotrebu i običaje. No tu su potrebni izobraženi ljudi kakvih do sada u ovom našem području među našim sugrađanima nije bilo. Ako i kada iskrsnu, trebaće ih pretpostaviti i samim Grcima.“

izvor 

_________________________________

1 ) Napomena uz Etičnost :

Sofisti su izašli na zao glas jer su učili kako, u cilju nadmudrivanja protivnika, retoričkom okretnošću i dovitljivošću slabiji razlog učiniti jačim. Štaviše, išli su tako daleko da su tvrdili da nema razlike između istine i neistine, već da je bitna jedino veština uveravanja.
Sofisti su svojim radom ozbiljno uzdrmali temelje moralnosti pa protiv njih odlučno ustaju Sokrat, Platon i Aristotel. Platon piše o tome kako se njegov učitelj Sokrat izvanrednom retoričkom sposobnošću suprotstavljao relativizmu i skepticizmu sofista u svojoj trajnoj i herojskoj obrani istine i ljudskih vrednosti, zbog čega je i nepravedno pogubljen.