четвртак, 08. август 2019.

Pozdrav do..jeseni.


Odlazak isti, kao i oni pre,
Planiran a opet iznenadan.
Iste misli, na istoj stranici,
istim ljudima upucene
onima koji su tu stalno,
onima koji prodjose.
          (  ostavljajuci trag za sva vremena)

9.juni

четвртак, 25. јул 2019.

Ko još traži idealnu vlast ?


Platon 


Postoji li idealna država? Nemački istoričar Aleksander Demant (1937) opisuje kako su generacije antičkih mislilaca krenule u potragu za savršenim političkim uređenjem, da ga nikad ne nađu. U novom proširenom izdanju Demantove knjige "Idealna država. Političke teorije Antike" (Izdavač Böhlau, 2019) čitalac prati kako je od starina podizana kuća države i prava u kojoj žive i moderne generacije. Onaj ko danas kreće u potragu za idealnom vlašću, zaključuje Demant, taj je slučaj za policiju i službe zaštite ustavnog poretka.

Aleksander Demant (Alexander Demandt) je specijalista za Antiku. Predavao je staru istoriju na fakultetima u Berlinu, objavio tridesetak dela o temama kao što su bolest i pad Rima, uporedna ustavna istorija antičkih država, monografije o Keltima i Nemcima, o Aleksandru Velikom, Pontiju Pilatu i Marku Aureliju.

Karakteristika svih njegovih knjiga je negovanje žive veze između onog što je bilo i što je danas; na jednoj strani ironija pomešana s tugom jer i danas ponavljamo iste greške, na drugoj neskriveni ponos da smo daleki potomci generacija koje nikad nisu prekinule potragu za savršenom politikom, najboljim sistemom i najpametnijom državom. Nikad, čak i onda kad su shvatili da toga nema.

Takva je i njegova poslednja knjiga o antičkim teorijama idealne države i njihovom dugom životu u formalnim rešenjima našeg vremena – hronološki uređena, petsto strana teška, podeljena u 15 poglavlja od Homera do Justinijana Velikog, ili od osmog veka pre, do šestog veka posle Hrista i onda sa velikim skokom do današnjeg i modernog.

Uostalom, sve je antičko nasleđe, samo su apsolutizam i nacionalizam "naši", rođeni s naše strane istorije.

Demant: "Ako je Antika škola Evrope, onda je, kao i u svakoj školi bilo dobrih i loših učitelja, boljih i gorih đaka. Pitanje da li je uticaj Antike na nas razlog da slavimo ili žalimo, nema mnogo smisla. Argumenata ima dovoljno s obe strane. Zadatak istoričara je samo u tome da pokaže kako su svi kasniji išli u šegrte kod starine: i apsolutisti i demokrate, i imperijalisti i fašisti, i komunisti i liberali."

Šaptači demokratije

Za sve probleme koji se danas pojave u funkcionisanju modernih društava, obično se čuje samo jedan odgovor – više demokratije, i stvar će biti u redu. To ne bi bilo tako problematično, kad bi postojao jedan tip demokratije, koji se, sa malim varijacijama, može primeniti na svako progresivno društvo.

Za nevolju, postoje dva tipa demokratije, oba istorijski legitimna, teoretski obrađena, u praksi isprobana i napuštena davno pre nego što je Rim postao carevina 27. godine pre Hrista.

Te dve staro-nove struje Demant deli na radikalnu demokratiju i umerenu demokratiju.

Radikalna - paralelno se upotrebljavaju i termini totalna, totalitarna – stavlja primat na jednakost unutar zajednice i državnu moć. Kao koncept je rođena u krilu sofističke filosofije u petom veku pre Hrista.

U kombinaciji ozbiljnog i anegdotalnog, Demant opisuje Protagoru i ostale sofiste kao zabavnu, duhovitu, u posledicama opasnu grupu mislilaca koja je pokolenja usrećila relativizmom.

Pravo je ono što nekome izgleda kao pravo. Ljudi su jednaki, osim kad nisu. Nasilje i zakon, moć i pravo su po potrebi jedno isto. Time se dijalektička misao zauvek uselila u civilizaciju.

Ko još u školi nije čuo Protagorinu "homo mensura" rečenicu, onu da je "čovek mera svih stvari"! Ako je nije čuo kao Protagorinu, sigurno jeste kao Marksovu.

Upravo je "homo mensura" tačka gde se sofizam pretvorio u šarlatanstvo, smatrao je Platon, Protagorin savremenik (Platon rođen 428, Protagora umro 411).

Platon: "Da je Protagora došao na svet kao punoglavac i da je drugim punoglavcima objasnio kako je punoglavac mera svih stvari, to bi i punoglavcima laskalo isto tako kao što je i ljudima."

Za Platona je Bog mera svih stvari. Ali ni Platon nije bez greške, jer je on, tražeći idealnu državu, stvorio pojam diktatorske, totalitarne misli, te "čitavoj Evropi udario maler loše vladavine".

Druga demokratska struja bi bila umerena demokratija, ona koja stavlja primat na slobodu građana i kontrolu vlasti, u savremenoj terminologiji bi se reklo liberalna demokratija.

Već do početka Helenizma sa Aleksandrom Velikim, antičke zajednice su isprobale sve moguće varijante državnog uređenja i posedovale solidnu teoretsku predstavu o dobrim i lošim stranama svake od njih.


Monarhija boluje od časti i počasti, pa lako prelazi u tiraniju. Aristokratija boluje od moralne superiornosti, pa lako prelazi u oligarhiju. Oligarhija boluje od novca, pa se lako pretvara u plutokratiju. Demokratija boluje od nezasitne slobode, pa se lako pretvara u anarhiju.

Odmah je jasno šta su i takvi zagovornici "umerene" demokratije kao Aristotel, ili propagatori "totalitarne" kao Platon zamerali demokratiji u celini: nezasitnost slobode.

Ako su slobodni svi u svemu, onda nije slobodan niko. Totalna sloboda rađa totalno nasilje - dovoljno je pogledati primere Vajmarske republike, Staljina, Napoleona, Kromvela, ili Cezara. "Platona to ne bi čudilo", kaže Demant. Rekao bi, pa jesam li vam govorio!

Demant: "Najveći broj filosofa se može razumeti preko jedne ključne reči. Za Heraklita je to dijalektika, za Sokrata ironija, za Platona ideja, za Aristotela sredina, zdrava mera stvari."

To nas dovodi u samu srž problema s današnjom demokratijom. Ona je, prema Demantovoj dijagnozi postala "nezasitan pojam". Ne nalazi meru – ili se u idealima sprži na suncu, ili u trulim kompromisima razbije o zemlju.

Evo primera iz najnovije prakse. Manfred Veber, dogovoreni i predviđeni novi predsednik EU Komisije je izjavio da, ako na to mesto bude izabran glasovima Orbanovog Fidesa, on odustaje od funkcije, jer ga to onda moralno kompromituje. Orban je odmah uložio veto na Veberov izbor. Ne samo on, i Poljska, ali sad gledamo mađarski slučaj.

Nakon Vebera, Evropski savet, konkretno Makron, predlaže Ursulu fon der Lejen za šefa Komisije. U glasanju u Evropskom parlamentu, ona je prošla sa tesnom većinom od devet glasova, pri čemu je svih 12 poslanika Fidesa glasalo za nju.

Odjednom, u pola sata, list se okrenuo, pa Fides više nije moralno dno evropske politike, već se slavi kao spasitelj evropske demokratije!

Ta epizoda je moralno tako kompromitovana, da prljavije ne ide. Stari sofist Protagora bi rekao, svaka čast potomci, tako se radi da se dobije ono što se hoće! Pravna država, ramponirano pravo, liberalna demokratija, totalna demokratija, slobodna štampa, okovana štampa, ukrajinski Krim, albansko Kosovo, sve je to u redu, jer je sve relativno!

Od pametne države do pametne bombe

Republički, imperijalni i hrišćanski period Starog Rima zauzima negde trećinu knjige. Tu dolazi do izražaja sva veština autora u upotrebi hronološkog ključa kao stilske metode. Spomene se Rim, i čitalac na licu oseti povetarac modernog vremena, seti se novina od prošlog meseca.

Sa Filipom i Aleksandrom Makedonskim dolazi kraj gradskih državica-polisa, a počinje vreme teritorijalnih. Od njih, do rimskog i germansko-rimskog carstva prolaze vekovi, ali u knjizi se to čita kao jedna linija koja svoj praktični izraz danas nalazi u samorazumljivom osećaju Sjedinjenih Američkih Država.

Ideja civilizatorske imperije dobrih namera ušla je u evropsku političku teoriju iz Knjige Danijela, starozavetnog poglavlja nastalog, verovatno, sredinom drugog veka pre Hrista.

U toj prvoj Apokalipsi, čiju formu posle preuzima i hrišćanska Jovanova, prorok Danijel tumači teoriju četiri carstva. Posle četvrtog, dolazi parusija, božja država, ali tu za sada nema novih informacija.

Priča je sledeća: Vavilonski kralj Nabukodonosor je sanjao divovsku statuu sa glavom od zlata, prsima i rukama od srebra, stomakom od bronze i nogama jednoj od gvožđa, drugoj od gline. Da bi shvatio smisao sna, kralj je naredio da mu se dovede učeni jevrejski rob Danijel, koji mu san interpretira kao smenu četiri svetske imperije.

Kada hrišćanski mislioc Avgustin na prelazu iz četvrtog u peti vek preuzima Danijelovu religioznu metaforu i transformiše je u aktivnu državnu misao, tri carstva su već prošlost - zlatno (vavilonsko), srebrno (persijsko) i bronzano (grčko). Samo je još rimsko stajalo, na nogama od gvožđa i gline, jedinstveni primer moći i slabosti, snage i opreza, upornosti i popustljivosti.

Onako kako su franačka i germanska carstva u nastavku obukla rimsku tradiciju kao odelo, tako su Avgustinovu predstavu o "četvrtom carstvu" preuzeli srednjevekovni teoretičari, a pod njihovim uticajem i kasniji. Ne treba zaboraviti da je Sveto rimsko carstvo nemačke nacije formalno postojalo do 1806. godine!

Ako političke sisteme gladamo kao simboličke sisteme, tu se, od Danijela, stvar nije mnogo promenila, jer još uvek živimo u "četvrtom carstvu". Ali taj religiozni argument je više refleksni i nesvesni, nego što bi danas imao konkretnu snagu. Ono što je važnije je da su u međuvremenu Sjedinjene Američke Države preuzele tradiciju "četvrtog carstva" kao svetovnu, civilnu religiju.

Čak i da nije tog eshatološkog argumenta, tu je živi osećaj SAD da one sebe zaista shvataju kao modernu reinkarnaciju Rimske imperije – od duha nacionalnog Ustava, arhitektonskih toponima (Kapitol kao središte vladinih institucija), deifikacije ranijih predsednika (Vašington, Linkoln) i neugaslog zahteva za statusom jedine supersile.

Do Starog Rima, primat antičke državne teorije su bili unutrašnji red i pravila zajedničkog života. O ponašanju prema drugim državama, o ratu, miru, međunarodnom pravu se malo razmišljalo.

Rim je to okrenuo. Demant: "Njihovo zadovoljstvo nije bilo ko će pobediti na Olimpijadi, ko napraviti najsjajnije proslave, ko posedovati najbolju umetnost, već ko će biti prvi i najmoćniji među narodima.

Dok su Platon, Aristotel, Isokrates upozoravali da se ne šire teritorije, da je samo malo lepo, savetovali protiv hegemonijalnih saveza – Rimljani su želeli baš to!"

Logično, Rimljani su morali da se pozabave ratom i teoretski.
Rat su podelili u tri vrste: sveti rat – religiozan, okrutan, borba dobra i zla; agonalni rat – protiv konkurenata, fer, s merom, neka vrsta sportskog takmičenja za slavu; i pravedan rat, bellus iustus – rat poduprt pravom, aktima, racionalnim argumentom, smislom, uvek reakcija, nikad akcija.


Demant: "Agonalni rat kao predstava o svežem veselom ratu nikad nije zaživeo među Rimljanima. Činilo im se to previše lakoće u jednoj teškoj stvari. Njihov domen je bio takozvani pravedni rat, zbog čega su uvek pazili da imaju razlog za rat - "pro salute" su se borili kad bi ih neko napao, "pro fide" kad bi nekom savezniku hrlili u pomoć. Većinu ratova Rimljani su vodili pro fide (...) i tako se, sve hitajući u pomoć saveznicima, raširili preko celog sveta. Ciceron je govorio, svetska imperija je rođena iz defanzive!"

Kroz pravni mehanizam bellum iustum, Rimljani su sebe doživeli kao vaspitnu snagu civilizovanog sveta, što je kasnije preuzeo hrišćanski srednji vek i vodio dalje. Ali, kaže Demant "belicizam, teorija o edukativnoj svrsi rata nije ovde moja tema."

Šteta, jer se upravo NATO intervencija protiv Srbije 1999. pojavljuje kao primer belicizma, rata u "vaspitne" svrhe.

Četvrta imperija, ustala sa ruševina Antike, putuje po svetu na krilima pravednog rata i pametnim bombama pronosi kompromis između svetog i agonalnog principa, između realnog egoizma i idealističkog altruizma.

Tamo gde pravo nije dovoljno, bešavno se prelazi u mustru modifikovanog svetog rata, "zato što je razlika između prava i kršenja prava u moralnom smislu mnogo manja nego razlika između dobra i zla".

Upravo to se dogodilo u Srbiji 1999 – NATO, predvođen Sjedinjenim Američkim sržavama u stilu antičkih hegemonijalnih simahija, transformisao je sistem pravo – nepravo u etički kod dobro - zlo i tako krenuo u napad. "Smart state" je postala "smart bomb".

Heraklit, naš savremenik

Koliko god intenzivan i akademski, zahvat Demanta u istoriju je napisan živim literarnim stilom, koji u epizodama razvija fascinaciju legendi i fantastike. Na kraju krajeva, kad se uzme u obzir da je sa padom Rima 476. nestalo devet desetina grčke i latinske literature, ličnosti Antike za nas često i nisu više od likova iz bajki.

"U vremenu Persijskih ratova, pre dve i po hiljade godina, tamo u gradu Efesu živeo je Heraklit". Tako Demant počinje prikaz državne teorije presokratskog filosofa Heraklita, rečenicom koja razvija sličnu čaroliju kao ona kojom Tolkin otvara priču o Hobitima: "U tunelu, ispod brega, tamo je živeo Hobit".

Autor je epizodu o Heraklitu obradio u takvoj kombinaciji visokog naučnog stila, litararne poetike, životne surovosti i ponora ljudske prirode, da zaslužuje da se ovde skraćeno prepriča.

Dakle, u vremenu Persijskih ratova, pre dve i po hiljade godina, tamo Efesu živeo je Heraklit. Poticao je od starih jonskih kraljeva i imao pravo da na odeći nosi borduru purpurne boje.

Persijski kralj Darije je čuo o njegovoj mudrosti i došao da ga pita za savet, ali Heraklit nije imao vremena. Zbog njegove nadmene i odbojne prirode, sugrađani su prezirali Heraklita. Bio je pametan, ali tako naporan!


Heraklit je bio protivnik demokratskog uređenja i govorio da države ne zaslužuju da se njima dobro vlada, jer su ljudi loši. Pisao je u metaforama, na primer: "magarcima je milije seno od zlata", "svinja se kupa u blatu, kokoš u prašini", "ljudi su stoka kojoj su samo puni stomaci na pameti", ili "što pas ne zna, na to laje".

Na kraju se Heraklit povukao u Artemidin hram i igrao sa decom. Efešani su ga gledali kao čudo, ali on im je odgovarao da je bolje igrati se sa decom, nego politizovati s budalastim odraslima.

Onda mu je i dece bilo dosta, pa je otišao u šumu i živeo od biljaka i korenja. Star, bolestan, vratio se u grad i umro ispod tezge na pijaci u Efesu, a njegovo telo su pojeli psi. Bilo je to oko 510. pre Hrista.

U grupu literarnih epizoda čija poetika zavodi na čitanje čak i u hladu neke mediteranske plaže, spada i moralka o Sibarisu, gradu u Tarantskom zalivu, koji je stajao na dnu italijanske geografske "čizme", tamo gde se svod đona spušta prema prstima.

Kad konji kolo zaigraju

U sedmom veku pre Hrista je Sibaris bio najmnogoljudniji grad onog što je danas Italija. Sibari su bili bogati, razmaženi, navikli na luksuz.

Nosili su odeću od najfinije mileške vune, ogrtače od purpura, zlatne ukrase u kosi, a kad su jahali oblačili bi uniformu boje šafrana. U kućama su imali parna kupatila, po gradu se vozili udobnim kočijama, mrzeli galamu, tako da se u gradu nisu smeli držati ni pevci.

Sibari su živeli za slavlja. Festivalilo se od zalaska do izlaska sunca, voda se dovodila vodovodom, vino vinovodom, a kad bi im bilo dosadno terali su invalide i patuljke da im plešu.

Najbolji kuvari su slavljeni kao olimpijski pobednici, pa bi godinu dana držali licencu za nagrađene recepte i ubirali rojaliti. Kanalizacije nije bilo, ali je zato svaki gost morao da donese noćnu posudu sa sobom.

Osim galame, Sibari su mrzeli i promene. Sigurno, smatrali su da nepodnošljive zakone treba menjati, ali onaj ko daje predlog je morao da nosi omču oko vrata – ako bi mu narodna skupština odbila zakonsku novelu, omča bi se zategla na kraju parlamentarne procedure. I tako su, kaže Demant, zakoni u Sibarisu promenjeni samo tri puta.

Toliko dekadencije nije moglo da završi dobro. Sef Telis, sibaritski demagog sa imenom kao da je izašlo iz Lukasove filmske serije "Rata zvezda", konfiskovao je imovinu pet stotine najbogatijih građana i proterao ih.

Oni su otišli u susedni Kroton i tamo sedeli na trgu na svojim zavežljajima i smotuljcima, izbeglice iz bogatog Sibarisa.

Jednog momenta je Telisu bilo dosta te negativne propagande, pa je tražio od Krotonaca da mu ih izruče da ih sve pobije, ali Krotonci su se držali zakona o azilu, pa im je Sibaris objavio rat.

Kad je moćna sibaritska konjica krenula u juriš, Krotonci su iz pasa izvadili frulice i zasvirali, a kako su sibaritski konji trenirani uz muziku, zbacili su jahače i zaigrali.

Polja su se sjajila u bojama šafrana i maka. Sedamdeset dana su Krotonci ubijali i palili po Sibarisu, na kraju su preko ruševina preusmerili reku i tako uništili grad proždrljivaca, mekih jastuka i nokšira. Bilo je to oko 510. pre Hrista.

Ako je uopšte tako i bilo – jer ni sam Perikle nije bio siguran, kad je nekih sedamdeset godina kasnije, u želji da se oslobodi sibaritskih izbeglica, poslao najbolji tim atinskih arhitekata, graditelja i filosofa da obnavljaju Sibaris pod novim imenom Turij.

Ali, kako Demant poručuje čitaocu, od toga da li je nešto izmišljeno, važnije je pitanje zašto je izmišljeno, i to tako dobro izmišljeno da se pamti već stotinama i hiljadama godina.

Njegova knjiga o potrazi za nepostojećom formom idealne države je hibridni biser arhivalne, teorijske i popularne književnosti. Svako ko bi se poduhvatio prevoda i štampe na srpskom jeziku, obogatio bi ponudu političke literature.

Izvor

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/711/merila-vremena/3597959/ko-jos-trazi-idealnu-vlast.html


субота, 08. јун 2019.

Voren Bafet




     Voren Bafet, definitivno, jedan je od najvećih superstarova poslovnog sveta. Velika je mogućnost da niste čuli za ovog gospodina, ali oni koji jesu znaju da je u pitanju poslovni mag koji se retko „skida“ sa samog vrha Forbsove liste najuticajnijih biznismena danas. Osim što je poznat po svom nepogrešivom njuhu za posao, Bafet je i veliki filantrop koji se u dobrotvorne svrhe odrekao najvećeg dela svog bogatstva.

         Za razliku od većine biznismena koji su svoje bogatstvo zgrtali na račun stotina i hiljada eksploatisanih radnika koji su danonoćno crnčili u njihovim kompanijama, Bafet je svoje bogatstvo stekao kupujući akcije tih kompanija. Tako on danas u svom posedu ima preko 500 kompanija, 36 milijardi dolara i 13 stalno zaposlenih zaduženih za „obrtanje love“.

       Pitate se kako jedna kompanija sa multimilijarderskim protokom novca poput Berkshire Hathaway-a može opstati sa samo 13 zaposlenih? Sve zahvaljujući brilijantnom intelektu i radnoj etici gospodina Bafeta.

     Voren Edvard Bafet rođen je 30. avgusta 1930. godine u Omahi, u Nebraski (SAD). U vreme kada se rodio, njegov otac Hauard već se bavio prodajom deonica, a uskoro je postao i član Kongresa. Da li pod očevim uticajem ili zbog urođenih sklonosti, Voren je od malena pokazivao veliko interesovanje za brojeve i posao. Prodavao je gazirane sokove od vrata do vrata, tikete za klađenje, radio u dedinoj prodavnici grnčarije i uvek iznenađivao starije time što je znao tačan broj stanovnika svakog američkog grada napamet.

         Sa 11 godina kupio je svoje prve deonice u vrednosti od 38$ po akciji. Još tada je umeo da ceni strpljenje kao veoma važnu poslovnu veštinu koja mu je uskoro donela 200 dolara zarade po akciji, nakon što su one na berzi skočile.

         Iako mu nije bilo previše stalo do univerzitetske diplome pohađao je Wharton fakultet Univerziteta u Pensilvaniji da bi se tokom studija ipak prebacio na Univerzitet Nebraske, gde se upoznaje sa delom Bendžamina Grahama “Inteligenti investitor”, knjigom kroz koju je naučio sve o ulaganju, kupovini i obaranju vrednosti deonica. Upravo zbog ove knjige Bafet se i danas uvek između deonica Mikrosofta i Coca-Cola odlučuje za deonice ove druge firme.

         Sledeći stazu svog novog uzora, nakon što je izbačen sa Harvarda, studira poslovne studije na njujorškom Kolumbija univerzitetu, izučavajući Grahama i potajno se nadajući da će jednom postati pripravnik u njegovoj firmi. Paralelno sa studijama počinje sa pametnim investiranjem novca zarađenog od njegovih prvih poslovnih koraka (gazirani sokovi, kladionice i tapije). Cilj mu je bio da sa svojih 100 uloženih dolara i uloženim partnerskim novcem, za početak spusti cenu deonica Dow Jones u proseku za 10% godišnje što mu je i polazilo za rukom, sve od početka partnerstva 1957 godine do njegovog kraja 1969. Jedan od njegovih najvećih poslovnih poteza bilo je investiranje u tekstilnu kompaniju Berkshire Hathway 1962. pri čemu je kapital zarađen od ovog ulaganja “oplodio” ulaganjem u druge kompanije, najčešće u osiguravajuća društva.

             Držeći se pre sigurnih imena poput American Expressa i Coca-cola, a izbegavajući poslednje hit trendove sa Vol strita, pametnim ulaganjem postao je jedan od najbogatijih ljudi u Americi sa bogatsvom od 36 milijardi dolara. Ipak, i pored svih tih milijardi, Voren Bafet je ostao sa obe noge čvrsto na zemlji. Živi u maloj kući, obožava Koka-kolu, hamburgere i oblači se kao sasvim prosečan čovek. Sa ženom Suzan ima troje dece, ali živi sa svojom ljubavnicom, konobaricom Astrid Menks. Ako ste mislili da je ovo nešto neočekivano, onda ćete sigurno ostati u šoku kada čujete da njih troje funkcionišu sasvim normalno, da su dobri prijatelji i ravnopravni roditelji.

             Osim po višedecenijskom primatu u svetu investiranja i kupo-prodaje deonica zahvaljujući čemu je zgrnuo milijarde, Voren Bafet je poznat i kao veliki humanista, a to najbolje pokazuje činjenica da 99% njegovog bogatstva odlazi u dobrotvorni fond Bafet fondacije.

         Upravo zbog svih ovih intrigantnih i zanimljivih pogleda na život i posao, milioni mladih investitora širom sveta u Bafetu danas vide onaj uzor koji je nekada on video u Grahamu.



Bafetove poslovne lekcije


"Od preko deset hiljada kompanija čijim se akcijama može trgovati u SAD, ja sam u stanju da razumem poslovanje svega par stotina."
Voren Bafet 


- Javno mnjenje ne sme biti zamena za misao.

- Okovi navika su prelagani da bi se osetli sve dok ne postanu isuviše teški da bi se skinuli.
- Potrebno je 20 godina da izgradiš karijeru i 5 minuta da je uništiš. Ako stvari posmatraš ovako, mnogo toga ćeš uraditi drugačije.
- Mnogo je bolje družiti se sa ljudima koji su bolji od tebe. Biraj one koji su pametniji, kulturniji i čije je ponašanje bolje od tvog i lako ćeš krenuti njihovim stopama.
- Mnogo je bolje kupiti prelepu kompaniju po pristojnoj ceni, nego pristojnu kompaniju po prelepoj ceni.
- Cena je ono što platiš. Vrednost je ono što dobiješ.
- Rizik proizilazi iz neznanja.
- Neki danas sede u hladu drveta koje je neko tu davno posadio.
- Wall Street je jedino mesto gde se gospoda dovoze u Rols Rojsevima da čuju savete od ljudi koji se dovoze podzemnom železnicom.
- Mnogo se više uživa u putu do cilja nego u cilju samom.

©Muskimagazin.com



Bafet ukratko

Prve deonice kupio je sa 11 godina i danas žali što je počeo tako kasno.
Sa 14 kupuje malu farmu od ušteđevine od raznošenja novina.
Još uvek živi u maloj trosobnoj kući u Omahi koju je kupio kada se oženio pre 50 godina, a koja nema ni ogradu ni dvometarske bedeme poput vila drugih bogataša.
Sam vozi svoj automobil, nema vozača niti potrebu za njim.
Nikad ne putuje privatnim avionom, iako poseduje najveću privatnu aviokompaniju na svetu.
Izvršnim direktorima kompanija koje se nalaze u njegovom vlasništvu obraća se jednim jedinim pismom godišnje izdajući im naređenja i određujući ciljeve za tu godinu. Sastanke ne održava nikada.
Postoje samo dva pravila – ne gubite novac i ne zaboravite prvo pravilo.
Slobodno vreme ne provodi u druženju sa slavnima već uz kokice i TV.
Gejts sa Bafetom upoznao pre svega nekoliko godina. Misleći da sa Bafetom nema nikakvih zajedničkih interesovanja niti dodirnih tačaka Gejts je jednom prilikom ugurao Bafeta u svoj pretrpani dnevni red dajući mu pola sata za razgovor. Razgovor je trajao 10 sati, a Gejts je od tada posato veliki Bafetov sledbenik.
Bafet nema mobilni telefon niti drži kompjuter na svom radnom stolu.

Voren Bafet za sva vremena / Robert G. Hegstrom


Kako sa novcem


Ne gubite novac

Glavni Bafetov savet treba pratiti što je moguće bolje. On tačno glasi –
Pravilo 1. Ne gubite novac.
Pravilo 2: Ne zaboravite pravilo 1.

Ovo se odnosi pre svega na investiranje. Ako imate gubitak, jako teško je vratiti se na nulu, a kamoli da ostvarite dobitak.

Kupite vrednost po niskoj ceni

Ovo pravilo se nadvezuje na pravilo 1. Kako kaže Bafet: “Cena je ono što platite, vrednost je ono što dobijate”. Novac gubite kada nešto preptplatite – npr. kada koristite kreditnu karticu ili kupite nešto što retko koristite. Uesto toga tražite kvalitetnu robu (akcije ili čarape) kada joj je cena mala.

Steknite zdrave novčane navike

“Vaše ponašanje fomiraju navike”, kaže Bafet. Lanac navika se ne primećuje dok ne postane suviše težak da ga slomimo. Dobra stvar što navike možete da menjate. I štednja je navika, a nemati je veoma loša stvar, dakle praktikujte dobre navike, a izbegavajte loše.

Izbegavajte dugove pogotovo na kreditnim karticama

Bafet se obogatio jer je zaradio na kamatama, umesto da ih plaća, kao što radi većina Amerikanaca. “Najviše ljudi su upopastili alkohol i dugovi”, kaže Bafet. On nam ne treba, i ako ste pametni zaradićete novac mimo dugova. Pogotovo je oštar prema kreditnim karticama, na koje su kamate velike i koje treba izbegavati.

Imajte dovoljno gotovine

U Berkšir Hataveju glavnoj investicinoj kompaniji Vorena Bafeta, po njegovim rečima imaju uvek 20 milijardi dolara gotovine u rezervi. Po njegovim rečima upravo ova sredstva su doprinela da kompanija preživi krizu. Keš je za biznis ono što je kiseonik za osobu, mislite o njemu samo kad ga nema.

Investirajte u sebe

Investirajte u sebe što više možete, vi se sebi najvrednija imovina”, rekao je Bafet i to više puta. “Sve što ulažite u sebe vratiće vam se višestruko i do 10 puta”, kaže on. I što je još lepše taj dobitak ne podleže porezu.

Edukujte se o novcu

Ovo je deo ulaganja u sebe. Bafet je poznat po tome što minimalizuje rizik i povećava učinak. Smanjenje rizika dolazi od toga da znate šta radite. Što je jedan od njegovih partnera rekao: “Idite na spavanje pametniji nego što ste bili ujutru”. Za Bafeta formula je jasna – čitajte što više.

Stavite novac u fond sa niskim primanjima

Iako se većina njegovih opaski može okarakterisati kao filozofska, neki saveti su primenjivi za svakoga. Na primer, on savetuje da se stavi novac u indeksirani fond koji donosi mali prinos. “Stavite 10 odsto keša u državne obveznice, a ostatak u fond sa malim prinosom. Ako stavljate male iznose u te fondove proći ćete bolje od prosečnog investitora“.

Vratite nešto društvu

“Ako ste u jedan odsto najbogatijih, ostatku sveta dugujete da mislite na njih”, kaže Bafet. U junu 2015. godine on je donirao 2,8 milijardi dolara u dobrotvorne svrhe. Sa Bilom Gejtsom je osnovao Giving Pledž fondaciju u kojoj je 130 milijardera dalo obećanje da će donrati svoje bogatstvo.

Posmatrajte novac kao igru na duge staze

Neko sedi u senci jer je neko drugi pre dosta godina posadio drvo, rekao je svojevremeno Bafet. Ako to počnete sa novcem u budućnosti ćete požneti plodove kao što su finansijska sloboda, sigurna penzija i bezbrižan život.

izvor Newsweek


Related image

Akcije koje čuva 


Šest paketa akcija koje Buffet sebično čuva

Još davne 1964. godine Buffett je stekao svoj prvi udeo u američkoj kompaniji American Express Co., kada su akcije ove kompanije izgubile polovinu svoje vrednosti na tržištu nakon skandala sa lošim zajmovima. Buffett je shvatio da takvu priliku ne sme propustiti pošto je primetio da ljudi sve češće koriste kreditne kartice u svojim svakodnevnim transakcijama.
(Buffett-ovih 14 odsto udela u ovoj kompaniji, prema podacima s’ početka februara 2014 godine, vredi 12,7 milijardi dolara.)

     Dvadeset godina kasnije počeo je da kupuje akcije kompanije Coca-Cola, što su mnogi analitičari videli kao loš potez, verujući da je samo pitanje vremena kada će ostali proizvođači napitaka preuzeti deo tržišta ovoj kompaniji. Danas Berkshire Hathaway Inc. poseduje nešto preko devet odsto akcija kompanije Coca-Cola, čija ukupna vrednost iznosi oko 15 milijardi dolara. Bez sumnje, ovo je jedna od Buffett-ovih najboljih investicija.

Deo kompanije Procter & Gamble pripada kompaniji Berkshire Hathaway Inc. još od 1989. godine, mada je tada kompanija Berkshire Hathaway Inc. bila zapravo vlasnik udela u kompaniji Gillette. Kada je Procter & Gamble najavio preuzimanje kompanije Gillette, Buffet je taj potez nazvao ‘pripajanje iz snova’ i odlučio da uveća svoj udeo. Berkshire Hathaway Inc. je četvrti po veličini akcionar kompanije P&G, sa udelom od 1,95 odsto, vrednim četiri milijarde dolara.

M&T Bank Corporation je jedna od 30 najvećih holding kompanija koja kontroliše nekoliko banaka, sa ukupnom procenjenom vrednošću od 83,2 milijarde dolara jula 2014 godine. Berkshire Hathaway Inc. je peti najveći akcionar ove kompanije sa udelom od 4,1 odsto, koji vredi 600 miliona dolara.

Wells Fargo & Company je multinacionalna bankarsko – finansijska holding kompanija koja posluje u celom svetu. U SAD je to četvrta banka po vrednosti ukupne imovine i prva po zastuljenosti na tržištu. Udeo u kompaniji Wells Fargo & Co je najveći pojedinačni udeo u ukupnom kapitalu Buffett-ove kompanije sa vrednošću od neverovatnih 20,6 milijardi dolara.

Graham Holdings Co. je nastala nakon što je osnivač Amazon-a Jeff Bezos otkupio medijski deo kompanije Washington Post Co. Preostali dieo kompanije je preimenovan u Graham Holdings Co., prema prezimenu porodice koja osnovala Washington Post. Buffett je prema izveštaju iz 2013. godine držao 1,72 miliona akcija ove kompanije, mada pitanje je hoće li se zadržati kao akcionar sada kada kompanija više ne poseduje novine.

Bizlife

izvor 

петак, 31. мај 2019.

Par crtica o kapitalizmu ( prilog: Diego Fusaro, Kapitalizam)




      Sjedinjene Države slove kao klasičan primer kapitalističkog sistema sa visokim stepenom ekonomskih sloboda. Pa ipak one ne spadaju u prvih 10 zemalja s najslobodnijim tržištima kada se uzme u obzir poresko opterećenje, fiskalna sloboda, sloboda trgovine i nivo duga.

        Prema proceni ekonomskih sloboda The Heritage Foundation, prvih 10 zemalja s kapitalističkim privredama sa najvećim indeksom ekonomskih sloboda u 2019. su:

Hong Kong
Singapur
Novi Zeland
Švajcarska
Australija
Irska
Ujedinjeno Kraljevstvo
Kanada
Ujedinjeni Arapski Emirati
Tajvan

( Slovenija je na 58 mestu, Srbija je na 69, (Kosovo 51 ?) Bosna i Hercegovina na 83, Hrvatska 86)

Za indeks 2019. većina podataka je uzeta iz perioda od druge polovine 2017. do prve polovine 2018. godine.

Ekonomska sloboda 

           Ekonomska sloboda je, teorijski, temeljno pravo svakog čoveka. Ona predpostavlja ekonomski slobodno društvo u kom pojedinac ima slobodu da svojevoljno bira šta će raditi i kako će zarađivati za život (dok ne ugrožava prava i slobode drugih); hoće li otvoriti vlastitu firmu, ulagati u svoj ili tuđi posao, ulaziti u slobodne asocijacije s drugim osobama u svrhu zajedničkog ulaganja i rada, ili će raditi u firmi  drugog poslodavca; isto tako pojedinac ima slobodu da proizvodi, kupuje i konzumira na trzžištu ono sšto smatra najboljim za sebe. U ekonomski slobodnim društvima, vlade dopuštaju slobodu rada, kapitala i dobara, suzdržavaju se od prisile ili ograničenja slobode izvan opsega potrebnog za zaštitu i održavanje same slobode.
      Indeks ekonomske slobode jednog društva jedno je od prvih merila slobode pojedinca.
       Najmeritornijom analizom ekonomskih sloboda smatra se ona koju izrađuje gore pomenuta Heritage fondacija iz Washingtona. Ova fondacija meri ekonomsku slobodu na osnovu 12 kvantitativnih i kvalitativnih elemenata, grupiranih u četiri široke kategorije ili stubove ekonomske slobode od kojih su.:
1.Vladavina prava (vlasnička prava, integritet vlade, delotvornost sudstva)
2.Veličina vlade (državna potrošnja, poresko opterećenje, fiskalno zdravlje)
3.Efikasnost propisa (poslovna sloboda, sloboda rada, monetarna sloboda)
4.Otvorenaost tržišta (sloboda trgovine, sloboda ulaganja, financijska sloboda)

     Svaka od dvanaest ekonomskih sloboda (unutar četiri kategorije), ocenjuje se na sklali od 0 do 100. Ukupna ocena države dobija se izračunavanjem proseka ovih dvanaest ekonomskih sloboda, pri čemu se jednaka težina daje svakoj od njih polazeći od toga da je svaka komponenta jednako važna u postizanju pozitivnih koristi ekonomske slobode.


Ideja vodilja- ekonomske slobode

-Za ili protiv

         Zagovornici kapitalizma smatraju ekonomske slobode osnovama ekonomski zdravog društva. U kapitalizmu su stoga privatne firme glavni pokretač razvoja. One mogu biti u vlasništvu jednog ili malog broja pojedinaca, u vlasništvu porodice ili stvar partnerskih odnosa, mogu biti u vlasništvu velikih grupa pojedinaca, kao što je slučaj kod velikih korporacija koje imaju desetine hiljada deoničara. Ljudi koji vode firme određuju koje će proizvode proizvoditi, kako ih proizvoditi i kako im formirati cenu ​​na tržištu. Nakon što su radnici plaćeni i pokriveni drugi troškovi, svi prihodi koji su preostali idu vlasnicima , a ako postoje gubici, vlasnici ih moraju pokriti ili prestati poslovati.
       U kapitalističkoj ekonomiji postoji vojni, policijski i sudski sistem za zaštitu i provođenje prava pojedinaca, ali velika većina drugih infrastrukturnih institucija i usluga osiguravaju privatne (profitne) firme.
       Zagovornici sistema kapitalizma su, dakle, mišljenja da bi vlada trebala biti po strani kada je reč o ekonomiji. Oni veruju da individualno blagostanje potiče opšti prosperitet pod uslovom da pojedinci imaju punu slobodu da slede svoj vlastiti poslovni interes. Po njima, kapitalisti dovode do poboljšanja života ostalog stanovništva. Što reče Džoš Holrojd ( Josh Holroyd) :"Čitava industrija se stvorila od pukog govorenja ljudima koliko je dobar status kvo ( kapitalizam)-( što je ) još jedno čudo slobodnog tržišta.

       Pobornici socijalizma su za ograničenje ekonomskih sloboda. Oni smatraju da vlada ( a ne pojedinci) treba da ima vrlo aktivnu, tj. kontrolnu ulogu u ekonomiji. Po istima društvo u celini treba da poseduje sredstva za proizvodnju, a prihod koji dolazi od državnih preduzeća treba potrošiti na pružanje više javnih dobara i usluga za svakog građanina. U soc. sistemima država je vlasnik, ona poseduje i upravlja tvornicama, preduzećima, školama, stanovima, zemljištem, cestama i prirodnim resursima. Vladini zaposlenici određuju koje proizvode i usluge proizvoditi, kako ih proizvoditi, i kolika im je cena . Ako je neka tvornica profitabilna, novac ide vladi, koja ga dalje distribuira institucijama sistema. Ako određena tvornica nije profitabilna, vlada preuzima gubitak. Bogatstvo države, to jest prihodi, ukljucčuju distribuciju finansija pojedincima po principu relativne jednakosti, s procenom realnih potreba kao najvažnim elementom. U soc. ekonomiji pojedinci mogu imati manju ličnu imovinu ali velika većina infrastrukture i usluga je u vlasništvu i pod upravom vlade.

Aktuelano stanje

- Kapitalizam- socijalizam

          Svet je retko, ako je ikada, imao primere potpunog i doslednog sistema kapitalizma ili socijalizma. Neki socijalistički sistemi su npr. postojali samo kao projekti koji nikada nisu bili provedeni nigde ( utopije), drugi su zapravo postojali, ali više nisu, drugi još uvek postoje.
        Većina DANAŠNJIH zemalja ima ekonomske sisteme u kojima su neki elementi posuđeni iz suprotnog sistema. Npr. Francuska, Belgija, Nemačka, imaju relativno slobodna tržišta, ali velike i skupe sisteme socijalne brige. Klasifikaciju zemalja prema sistemu određuje se prema elementima koji prevažu, pa u tom smislu u kapitalističke zemlje spadaju SAD, Hong Kong, Singapur, Švajcarska, Čile, Estonija, Novi Zeland... Te zemlje imaju konkurentna tržišta i imaju relativno neregulisane industrije, niske poreze, nisku javnu potrošnju ili neku kombinaciju svih tih stvari.
       Na socijalističkoj strani, slika je malo složenija. Tokom prošlog veka postojale su socijalističke države koje su se pretvorile u represivne diktature. Među njima su bili Sovjetski Savez, Kina, Venecuela, Kuba, Severna Koreja, Kambodža... Današnji zagovornici socijalizma retko pokušavaju braniti te režime. Oni češće navode pozotivne primere "socialističkih država"  koje kombinuju određeni nivo kontrole vlasti nad ekonomijom s političkom demokracijom. Danas su takvi sistemi u Danskoj, Švedskoj, Engleskoj, Kanadi, Holandiji, Finskoj, Norveškoj i Portugalu. Za ove zemlje se kaže da su primeri “demokratskog socijalizma”, a ponekad dobijaju taj naziv uglavnom zbog visokih poreskih stopa, velike potrošnje na javne usluge i programa sigurnosne mreže, te pružanja univerzalne zdravstvene zaštite.

Kapitalizam - Ekonomske slobode u realnosti

        Danas se sve više dovodi u pitanje realna vrednost ekonomskih sloboda kada su u pitanju mase prosečnih. pitanje je da li je slobodno tržište dovelo do prosperiteta svih, to jest da li se ekonomska sloboda podudara sa kulturnom i političkom slobodom jedne nacije. Prosperitet se ne može posmatrati isključivo iz ekonomskog ugla, on se ne procenjuje samo kroz materijalno bogatstvo (tj. stanove, kuće, kompjutere, televizore, odeću, automobile..), nego i kroz opšte zadovoljstvo životom, zanimanjem i društvenim odnosima u koje spada puna i slobodna prilika za rad, elementarni radni uslovi, pravedna plata, dovoljnost iste da se osigura porodica, pomogne svojim bližnjima.
   2018. godine je Međunarodne konfederacije sindikata (ITUC) objavila godišnji Globalni indeks prava za tu godinu, koji je pokazao da se demokratski prostor za radnike smanjen a korporativna pohlepa u porastu.
      Ekonomske slobode ne funkcionisšu bez pravno uređenog drustva. A nezajažljivi kapital tezi hiper-slobodama koje dovode do brojnih novih problema. U pomenutom Globalnom indeksu prava konstatuje se da su “Dostojanstven rad i radna prava oslabili u gotovo svim državama, dok se nejednakost povećava. Jedan od razloga je nečuveno ponašanje multinacionalnih kompanija.....” koje nekontrolisano sistemastki krše propise i zakone kada im oni ugrožavaju profit. U mnogim delovima sveta sve je više nezaposlenih, zaposlenih sa niskim primanjima, ljuidi koji žive u uslovima za žćiuvot i rad nesigurnijim nego što su ih imali njihovi roditelji.

ITUC-ov Globalni indeks prava ocjenjuje države od jedan do pet u odnosu na 97 indikatora, dok konačan rezultat rangira države na skali od jedan do pet.

ITUC-ov Globalni indeks prava ocenjuje države od jedan do pet u odnosu na 97 indikatora, dok konačan rezultat rangira države na skali  od jedan do pet.

     Poseban problem je i nebriga kapitala prema okolini ( mnogobrojna zagađenja mora, reka, vazduha) . Nebrojeno puta su aktivisti alarmirali javnost o enormnoj devastaciji prirode. Ona se često vrši u dogovoru sa državom. Jedan od primera su rudnici metala koji su trenutno vodeći zagađivači, odgovorni za gotovo polovinu industrijskog zagađenja. U istoriji SAD, a slično je bilo i u Južnoj Africi i Australiji, vlada je propagirala rudarstvo kao podsticaj za naseljavanje. Zato se rudarska industrija u SAD razvijala sa osećajem da na sve ima pravo i da bez nje civilizacija ne bi bila moguća. 
        Problem mnogi pobornici kapitalizma ublažavaju argumentom da uništavanja nisu isključivo produkt kapitalizma, te da su daleko veća ona koja uzrokuje nasilje , pobune, revolucije, ratovi, koji su tokom istorije doveli do desetaka miliona mrtvih i razaranja potpuno celih gospodarstava. Šta više, napominju neki od njih,  u takvim okolnostima veću štetu imaju bogati.

Nejednakost

      Ako se uzme u obzir ponovo Amerika podaci govore sledeće : jedna petina Amerikanaca drži više od polovine bogatstva zemlje. U poređenju s ostalih 28 razvijenih zemalja u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj, poznat kao "OECD", SAD su četvrte na spisku zemalja sa najvećom nejednakošću u raspodeli dohotka ( Ostale tri zemlje su Meksiko, Čile, i Turska). U 2016. udeo prihoda najbogatijeg stanovništva u Evropi bio je 37%, 41% u Kini, 46% u Rusiji, 47% u Kanadi, oko 55% u sub-saharskoj Africi, Brazilu i Indiji i isto toliko, 61% na Bliskom Istoku. (World Inequality Lab 2018)

    Istina je da radnici u Sjedinjenim Državama imaju najveće prosečne plate među velikim zemljama ( prema OEC.deu 60.154 dolara po osobi), ali u zemljama demokratskog socijalizma su iznosi takođe prilično visoki: Norveška (53.643 USD), Holandija (52.833 USD), i Danska (52.580 ) zauzimaju 4., 5. i 6. mesto. Pri tom u Americi ne postoje instrumenti kojima se osigurava finansijska sigurnost u slučaju invalidnosti, gubitka posla itd. što je u pomenutim zemljama zakonski rešeno uvođenjem minimalnog osnovnog dohotka za sve " socijalne slučajeve " kako pojedinci ne bi bili marginalizovani i isključeni iz društva. U poretku zemalja po ovakvoj socijalnoj pravdi na prvom mestu su evropske zemlje: Norveška (7,9 na skali od 1 od 10), Danska (7,7), Švedska (7,5), Holandija(7,1) i Ujedinjene Kraljevina (7.1).Sjedinjene Države (5,8) zauzimaju 11. mesto od 12 ispitanih zemalja.

  Nejednakost je čak moguće zanemariti ali ne i siromaštvo. Ogroman broj ljudi živi u ekstremnom siromaštvu. Levičari navode ove podatke :
 " Hikel procenjuje da je ukupan broj siromašnih u svetu "oko 4.3 milijarde ljudi ... više od 60% svetskog stanovništva". Čak štaviše, taj broj bi predstavljao povećanje od preko 1 milijarde ljudi u odnosu na 1990. godinu. Na osnovu toga, lako je videti istinu: svet nikad nije bio bogatiji, a opet danas ima više ljudi koji žive u siromaštvu nego u bilo kojem drugom periodu u ljudskoj istoriji."( izvor)
Međutim, libertarijanci iznose drugačije podatke :

".....još sredinom 19. stoljeća, više od 90% stanovništva sveta živelo je ispod granice ekstremnog siromaštva, dok je danas više od 90% stanovništva iznad te granice, iako na svetu živi oko 5 puta više ljudi (a očekivani životni vek nam se udvostručio). Ne samo to, nego je čak i u apsolutnim merilima danas manje hronično siromašnih nego u prvoj polovini 19. stoljeća, kada je na celom svetu živelo svega oko 1 milijarda ljudi!"( izvor)
     Neko ovde debelo laže!   
     Nije loše spomenuti, ironije radi , da je MGS ( međunarodna granica siromaštva ) 1,90 dolara dnevno prema paritetu kupovne moći.

Socijalizam

   Negativnih aspekata " socijalističkih sistema " je nebrojeno, gotovo ih i ne treba nabrajati.  Dosadašnji tipovi socijalističkih zemalja, to jest kolektivističkih doktrina,  obično su vodili do siromaštva i tiranije. Tipični primeri sudara dva sistema, dobrog i lošeg ekonomskog gazdovanja su nekada Istočna u odnosu  na Zapadnu Nemačku, danas još uvek  Severna Koreja u odnosu na Južnu. Na tim primerima se  vidi  da se tamo gde je tržištima bilo dopušteno da funkcionišu relativno slobodno i oslobode se teške ruke vlada, povećalo  ukupno i pojedinačno (BDP po osobi) materijalno bogatstvo dok je u obrnutom slučaju dolazilo do stagnacije.
      Ali, nad kojom se god zemljom nadvila teška ruka nezajažljivih hiper- liberalnih kapitalista  (u borbi za resurse)   izbili su ratovi, uništena su fizička materijalna dobra,  narodi  i buduće generacije .

                                            I onda ...  kapitalizam ..socijalizam  

     Od vremena industrijske revolucije, glavno pitanje s kojim su se suočavale nacije bilo je kako nacija treba organizovati svoju ekonomiju da bi postigla najveće dobro? Kao pobjednik je ustoličen neoliberalni kapitalistički model, kojem je cilj neobuzdano maksimiranje profita, akumulacija kapitala i gomilanje bogatstva, bez obzira na moralne, društvene i ekološke posledice. Izgleda da kapitalistički model ekonomije nema alternativu. Da li je u globaliziranom svetu moguće ostvariti ekonomsku slobodu uz političku,  humaniji, pravedniji i funkcionalniji društveni poredak, koji bi se mogao uistinu nazvati demokratskim, humanističkim ili slobodarskim? Da li je skandinavski model socijalne demokratije koga su primenile neke evropske zemlje primer dobrog spoja  ekonomije i socijalne pravde  ili će i  ovaj eksperimenat doživeti fijasko kao i propale socijalističke zemlje ?


                        post : Žižek-Peterson, Kapitalizam vs marksizam 


Sledi kritika kapitalističkog sistema mladog evropskog levičara koji problemu pristupa sa filozofske strane.  



Резултат слика за neoliberalisme


Diego Fusaro

Kritika kapitalističkog i neoliberalnog poretka


       Valja uočiti da za razliku od drugih velikih ideologija koje su dvadeseti vek bojile suzama i krvlju, kapitalizam sa određenog stanovišta ima tu specifičnost da uspeva, tragično i na veličanstven način, da osvoji svest čak i svojih žrtava. Na neki način uspeva da zavlada umovima i onih koji trpe samo negativne posledice kapitalizma.

     Suštinski paradoks koji nam omogućava da kažemo da su komunizam i nacizam bili nesavršene forme totalitarizma u odnosu na kapitalistički totalitarizam, nalazi se u činjenici da su, bilo u nacizmu bilo u komunizmu, postojale figure disidenata koje su svoj otpor plaćale gulazima ili Aušvicom. U kapitalizmu nema figure disidenta. Više nema potrebe za gulagom ili Aušvicem zbog jednostavne činjenice što nema disidenata.To je jedan zaista totalitarni sistem jer uspeva da totalizuje čak i svest, stavljajući sve pojedince pod vlast kapitalizma u stanju koje je slično stanju zatvorenika koji voli svoju ćeliju jer nije u stanju da u odnosu na nju zamisli spoljni svet. To je ideološka snaga kapitalizma, njegovog bića, jednog totalitarizma – da tako kažemo – mekanog, fleksibilnog i opuštenog, to jest totalitarizma koji te zavarava da živiš u boljem ili, u svakom slučaju u jedinom mogućem svetu i koji uspeva da se predstavi kao jedina moguća stvarnost, onemogućavajući a priori da se razmišlja o drugim stvarnostima.
            Ko je živeo u nacizmu ili komunizmu uspevao je da praktično dovodi u pitanje taj poredak u ime drugačije organizovanih društava. Danas, u kapitalizmu koji se u potpunosti ostvario, uvereni smo ne da je kapitalizam obavezno dobar sam po sebi, nego jednostavno da u odnosu na njega nema alternativa i na taj način prihvatamo veliku kapitalističku ideologiju. Najveća kapitalistička ideologija je ona koja se može sažeti – što mi se uvek dopada da kažem – u jedan aksiom verskog karaktera, u jednu teološku zapovest: “Ne imaj drugog društva osim ovog”, a sa tog stanovišta se s pravom može smatrati da je današnji kapitalizam jedna veoma moćna ideologija u marksističkom smislu, to jest u smislu neophodne lažne svesti pomoću koje se prihvata postojeći poredak, prihvata se postojeći odnos snaga, živeći u njemu kao u nečemu prirodnom i neophodnom. U stvari kapitalizam, ili ako hoćete fanatizam ekonomije, uspeva da sve uveri u neminovnost samog kapitalizma predstavljenog kao sudbina, a to je ključna stvar. Uspeva da nas uveri da u stvari nema drugih mogućih svetova, garantuje nam jeftinu sreću, “sreću poslednjih ljudi”, rekli bismo kao Niče, sreću onoga koji se odriče svake težnje za oslobođenjem i za menjanjem postojećeg i zadovoljava se rasparčanim društvom, uživajući manje više jeftina dobra koja nam ono pruža.
           Religija oblika robe, ideja da se budućnost može brojati uvek i samo unutar kapitalizma kao još jedna sekvenca usavršavanja roba koje je sam taj kapitalizam proizveo - telefoni nove generacije, moda – to su sve fenomeni koji učvršćuju duh kapitalizma, kako ga je nazvao prvo Veber a onda Boltanski i Kiapelo u Francuskoj – “novi duh kapitalizma”. U tom smislu, izgleda mi da se zaista može reći da kapitalistička ideologija pobeđuje u meri u kojoj uspeva da na svoju stranu privuče i potencijalne robove, potencijalne pobunjenike, one koji na svojoj koži svakog dana osećaju protivurečnosti kapitalizma (otuđenje, eksploataciju, nezaposlenost, radnu nesigurnost), koji, umesto da se udruže da bi srušili vladajući poredak, mirno i spokojno staju u redove da bi se domogli novih proizvoda, novih mobilnih telefona, koje kapitalistički univerzum svakodnevno donosi na svet, a da se i ne obaziru na to da li tragovi tih mobinih telefona često završavaju u krvi, u Kini, a pre svega u zemljama eufemistički nazvanim zemlje u razvoju. U tom smislu verujem da valja iznova i u celini preuzeti marksistički program kritike ideologija, jer bez njega se nigde ne može stići – bez kritike ideologija i sama filozofija teži ka tome da se uspostavi kao posvećenje vladajuće ideologije.


Prevod sa italijanskog jezika: Milorad Ivanović
07.02.2016.

izvor 
_________________________



Dijego Fuzaro (Torino, 1983.) predaje istoriju filozofije na IASSP u Milanu (Istituto Alti Studi Strategici e Politici – Institut za visoke strateške i političke studije), čiji je i naučni direktor. Diplomirao je u Torinu istoriju filozofije, a 2011. stekao doktorat iz filozofije istorije na Univerzitetu „Život- Zdravlje Sveti Rafailo u Milanu“ (Università Vita-Salute San Raffaele), sa tezom o Rajnhardu Kozeleku. Bio je istraživač na Univerzitetu Bielefeld u Nemačkoj. U 2017. postaje vanredni profesor. Kao učenik Kostanca Prevea i Đanija Vatima u Torinu, radi na filozofiji istorije i strukture istorijske temporalnosti, sa posebnim naglaskom na mišljenja Fihtea, Hegela, Marksa i „nemačke istorije“ koncepta. Njegovi istraživački interesi usmereni su, osim toga, na formulisanje i bavljenje „kritičnom istorijom ideja“, kao discipline koja dijahrono usmerava svoju pažnju na rascep i diskontinuitet koji nastaju u prenošenju kulturnih i simboličkh formi određene kulture; i sinhrono, na vezu koja se uspostavlja u svakom istorijskom momentu između misli i kulturnih kodova, sa jedne strane, i materijalnih uslova za proizvodnju i moći, sa druge strane, iskazujući široku mrežu koimplikacija i preuzimajući kao svoj privilegovani objekat analize „zonu razmene“između ideja i stvarnosti, konceptualnih sazvežđa i društveno-političkih konstelacija.

       U tom smislu, njegovo istraživanje fokusira se, na jednoj strani, na galaksiju autora koji su pokušali da razviju metod za istoriju ideja, metafora i koncepata (Fuko, Blumenberg, Kozelek), a na drugoj strani na poreklo, na formiranje i semantičko pomeranja koncepta „istorije“ od najstarijih vremena do danas. Svoju pažnju usmerava na nemački idealizam, njegove prethodnike (Spinoza) i njegove naslednike (Marks), sa posebnim naglaskom na italijanskoj misli (Gramši, Đentile). U julu 2013. godine, dnevni list „La Republika“ ga je kvalifikovao kao jednog od tri najperspektivnijih mladih evropskih filozofa. Uređuje filozofsku bibliotelu „Stotinu talira“ izdavačke kuće „Il Prato“ i urednik je internet projekta „Filozofija i njeni junaci“. (www.filosofico.net). Jedan je od urednika biblioteke „Biblioteka filozofije istorije“ izdavača „Mimesis“ i filozofskog časopisa „Koine“. Od 2008. do 2012. bio je sekretar biblioteke istorije filozofije izdavača „Bompijasnija“ koju je uređivao Đovani Reale ( „Zapadno mišljenje“ i „Suočeni spisi“). Kolumnista je u dnevnom listu „La Stampa”“ i „Il Fatto Kuotidiano“. Sebe smatra „nezavisnim učenikom Hegela i Marksa“.


                U 2014., on je predstavio rad o Georgu Zimelu na Međunarodnoj konferenciji o gradovima na Univerzitetu u Singapuru. 2016 je održao seminar o Gramšiju na Univerzitetu Harvard. Više njegovih studija je prevedeno u više zemalja sveta. U 2017. je osnovao udruženje i časopis „Nacionalni interes“ (www.interessenazionale.net). Među njegovim najpoznatijim knjigama su: „Dobro se vratio, Markse“ (Bompijani, 2009.), „Biće bez vremena. Ubrzanje istorije i života“ (Bompijani, 2010.), „Minimalna Merkatalija . Filozofija i kapitalizam“ (Bompijani, 2012.), „Budućnost je naša. Filozofija akcije“ ( Bompijani, 2014.), „Idealizam i praksa. Fihte, Marks i Đentile“ (Melangolo, 2013.), „Antonio Gramši. Strast da se bude u svetu“ (Feltrineli, 2015.), „Misliti drugačije. Filozofija bunta“ (Einaudi, 2017.)

среда, 29. мај 2019.

Tema vampira u književnosti ( 1)

 


  Iako je uglavnom prevaziđeno verovanje da pojedini mrtvaci mogu izbeći raspadanje i da mogu napustiti grobove, tema vampirizma zadržala se do danas u književnosti i na filmu. 1 Mada postoji nekoliko teorija u principu je nemoguće utvrditi kako su se, kada i zašto vampiri iz mitologije preselili u književnost. U trijadi narodna predanja, književnost i filmska vampirologija moguće je uočiti izvesne standarde ali i razlike, i na skoro isti način mogu se klasificirati odnosi publike .(lista najpopularnijih filmovanih vampira ). Interesatno je, kao primećuje Dejan Ognjanović, da je jednu od najkomercijalnijih saga o vampirima, Intervju sa vampirom, napisala žena (Anne Rice) za pretežno žensku publiku, te da je popularnost te tematike među istom ciljnom grupom (mlađe devojke) postigao serijal Sumrak ( Stephenie Meyer ) – o tinejdžerki koja sreće svog Mračnog Princa?

         Od prve pojave do danas vampir je doživeo metamorfozu. Današnji vampir je daleko od vampira iz starijih vremena kada su bile čvrsto određene njegove prednosti i mane, snage i slabosti. Njegov obrazac ponašanja je bio predvidiv. Ključna promena odigrala se u osamdesetim godinama 20. veka sa pomenutom Anne Rice i njenim 'Intervjuom sa vampirom', iz 1994. godine. U tom se romanu raskrstilo sa starim stereotipom vampira.

        Lik vampira je kroz svoju dugu istoriju doživeo brojne metamorfoze. Literarna obrada jedne od najstarijih legendi o drugim svetovima i opasnim bićima tako može poslužiti i kao ilustracija društava koja se njome uvek iznova inspirišu. Aktuelna popularnost "vampirskih žanrova", lišenih većine religijske simbolike i opterećenih pitanjima seksualnosti i identiteta, u tom smislu nije fenomen koji treba ignorisati.


Резултат слика за Drakula u književnosti

Hubert Prolongeau ( Iber Prolonžo)


     Uprkos tome što je uvereno tvrdila da ga više neće oživljavati, autorica Anne Rice se ipak naposletku slomila i s navršenih 75 godina ponovno udahnula život vampiru Lestatu – možda najpoznatijem gospodinu s izraženim očnjacima još od Drakule Brama Stokera. Nakon Princa Lestata, ove godine najavljen je izlazak novog romana Princ Lestat i kraljevstva Atlantide. Posle smrti svoje kćeri od leukemije, napisala je Razgovor s vampirom u kojemu vampirski lik pripoveda novinaru svoju životnu priču. Taj roman, objavljen 1978. godine, ostvario je svetski uspeh. Uzeti zajedno, njezini romani su se prodali u više od sto miliona primeraka.

      Lestat de Lioncourt u Razgovoru je bio sporedni lik, međutim ubrzo mu Rice daje središnje mesto. Izmučen, nasilan, zavodljiv i biseksualan, Lestat postaje heroj serije koja danas broji četrnaest svezaka. On šarmira koliko i užasava. Za razliku od Stokerovog Drakule, ispričanog iz perspektive žrtava tog "čudovišta", Lestat sam uzima reč i daje svoju perspektivu. Njegovi problemi se nalaze u prvom planu: postao je vampir 1789. godine, zaslugom drugog vampira, te od tada bez prestanka traži kako da pomiri svoje potrebe s nekim oblikom etike, sa svojim poštovanjem za čoveka i njegove instinkte. Reč "vampir", verovatno poreklom iz slavenskih jezika, prvi put se pojavila u nemačkom jeziku 1721. godine. Ona određuje, kao što svako zna, "imaginarno biće koje noću izlazi iz grobnice kako bi sisalo krv živih".2 Figura onoga koji pije krv i upija energiju svoje žrtve pojavila se u nekim antičkim mitologijama mnogo ranije, a uticaj tog mita kasnije su osnažile narodne legende povezane s pojedinim stvarnim osobama, poput vlaškog kneza iz 16. veka.

    Vlada Drakule ili mađarske grofi ce Elizabete Báthory koja je također živela u 16. stoleću i za koju se sumnja da je ubijala mlade devojke kako bi povratila mladost kupajući se u njihovoj krvi...

    U književnosti vampire možemo pratiti od 1748. godine kad im je Heinrich Von Ossen-felder posvetio prvi roman – Vampir. Nakon toga je palicu preuzeo ni manje ni više nego Goethe u svojoj poemi Korintska nevesta iz 1797., a zatim i John William Polidori 1819. godine s novelom Vampir koja se jedno vreme pripisivala Lordu Byronu s kojim je kratko vreme bio u bliskim odnosima. Godine 1872. irski pisac Sheridan le Fanu drsko feminizira to stvorenje u svom romanu Carmilla te izmišlja personu lovca na vampire.

     Kroz devetnaesti vek pojavljuje se moda određenog "crnog romantizma", odnosno "gotičke" pomame koja se zanosi svime zakopanim ispod zemlje pod devastiranim dvorcima te koketira s onime što tadašnji moral osuđuje. To je svet Ann Radcliffe (Misterije Udolpha, 1794.) ili Matthewa Gregoryja Lewisa (Redovnik, 1796.). Vreme tehničke modernosti i izgubljenih revolucija je skandalizovano pojavama seksepilnih mrtvo-živih od La Morte amoureuse Théophi-lea Gautiera (1836.) do La Ville vampire Paula Févala ("Vampirski grad", 1875.) preko La Dame pâle Alexandrea Dumasa ("Bleda dama", 1849.). No upravo je roman Irca Brama Stokera Drakula, objavljen 1897., doživeo ogroman uspeh i odredio karakteristike tog heroja za narednih gotovo stotinu godina.

     Vampir je, dakle, zao. Uistinu, čisto zlo. Kinematografija u tom smislu nije puno promenila kad ga je ekranizovala, pa tako Nosferatu Friedricha Wilhelma Murnaua (1922.), koji su hvalili nadrealisti, estetizuje vampire i istodobno užasava publiku. U statičnom Drakuli Toda Browninga iz 1931. godine, glumac Bela Lugosi deluje kao veoma groteskna figura: olovne boje lica, s velikim očnjacima i naglaskom koji reže poput noža, kreće se sa zapanjivom sporošću... Većina autora unosi vlastite koncepcije vampira koje ulaze u mitologiju. Za neke, oni nemaju odraz u ogledalu; za druge, oni ne mogu podneti Sunčeve zrake, skvrče se pred krstom – ili pak pred češnjakom. Vampir se više služi hipnotizmom nego zavođenjem kad privlači k sebi žrtve kojima potom ispija krv i preobražava ih u vampire u nekom trenutku. Iza njega se skriva privlačnost nekog drugog sveta, devijantna seksualnost koju bi trebalo neutralizovati po svaku cenu.

      U seriji filmova, počevši od 1958. godine, britanski glumac Christopher Lee je zauvek obeležio lik Drakule. No kraj njegove karijere je pokazao potrošenost mita. U Drakuli i sinu Édouarda Molinara (1976.) namerno parodira samog sebe... Hammer Film Productions, kompanija koja je svoje najbolje filmove ostvarila kroz saradnju s režiserom Terenceom Fisherom, razvodnila je lik u nizu loših proizvoda koje je ugušio erotizam. Slika čudovišta lišenog osećaja, koje se mora po svaku cenu ukloniti, nakon toga se duboko promenila menjaju se i vremena. Kraj Drugog svetskog rata, a zatim i Hladnog rata, malo su pomalo doveli do nestanka tih apsolutnih zlikovaca. Kako se smanjila uloga religije, uništenje vampira pomoću krsta i različitih simbola povezanih sa snagom vere postalo je veoma retko. Ali kako su postajali humanizirani, počeli su utelovljavati druge strahove. Za neke autore, vampirovo stanje je postalo posledica bolesti umesto prokletstva. Iako je još uvek opasan, istovremeno je i žrtva. U Ja sam legenda (1954.) heroj Richarda Mathesona, jedina osoba koja je izbegla misteriozni virus koji preobražava druge ljude u vampire, postavlja sebi pitanje smisla otpora – perspektive da ostane jedino "zdravo" biće u svetu napučenom bolesnima... U svom Drakuli iz 1992. godine, dosad najvernijoj adaptaciji Stokerova romana, Francis Ford Coppola probija oklop nehumanosti lika tako što mu daje da proživi ljubavnu priču.

Eros i tanatos


       S Anne Rice nestaje kako folklor, tako i crno-bela slika. Rođen je izmučeni i senzualni heroj, rastrgan između svoje ljudske prirode i svojih ubilačkih potreba: Lestat, kojeg je u filmu iz 1994. igrao Tom Cruise, propituje svoj identitet. Riceini vampiri su istovremeno gospodari našeg sveta i žrtve njegove moći. Ako se bore, ponajpre se bore protiv samih sebe. Autorica je poljubac smrti učinila darom stvoritelja i prokletstvom žrtve, čašću koja se daje samo odabranima. Raskinuvši s arhetipovma, u svojim je romanima stvorila celu mitologiju u kojoj se pojavljuju utemeljitelji pijenja krvi te se prati poreklo vampira do starog Egipta. Potomci prvih gospodara su pristojno integrisani u moderni svet: Lestat objavljuje svetu svoje stanje tek kad postane rock zvezda.

    Sumrak saga (2005.–2008.), serija četiri romana Stephanie Meyer, prati tu evoluciju tako da od svojeg lika – premda je bez sumnje aseksualniji i puritanskijeg karaktera od onoga Riceinoga – napravi heroja nemoguće ljubavne priče te predmet žudnje pre nego repulzije. Literarna skromnost sage i filmova koje je inspirisala, nije stala na put njenom ogromnom uspehu. Vampir više ne uliva strah, već zavist. Opskurnost i smrtonosnost su skoro posve prikriveni, a njegovo primarno obeležje postaje lepota. Eros je pobedio Tanatos.

         U međuvremenu se u 1980-im godinama pojavio podžanr fantastične književnosti, tzv. urbana fantazija, koja umeće neobične mitove u urbani svet. Sa Sunglasses After Dark (1989.), Nancy A. Collins je prva, čini se, uspela da integriše vampira u vreme nastanka knjige. Kao muškarac ili žena, vampir od tog trena može da napusti svoje aristokratske dvorce i da se bavi  svakakvim zanimanjima, uključujući i ona proleterska: profesor u Običnom vampiru (1980.) Suzy McKee Charnas, plesačica u Crvenom flamen-cu (1993.) Jeanne Faivre d’Arcier, prostitutka u Lot Lizards (1990.)... Više ga izgleda ništa ne može da zaustavi. Vampiri su posvuda, kruže u skupinama, ružni su, lepi, stari, siromašni... Film Joela Schumachera Izgubljeni dečaci (1987.) usvojio je taj princip kao moto: "Biti vampir je kul".

      Američka serija Buffy, ubica vampira (1997.–2003.) stvorila je najpoznatiji lik tog pravca. Buffy je srednjoškolka obdarena nadnaravnim moćima koja štiti svet od brojnih demona. Njezini neprijatelji nipošto nisu prikazani monolitno, a naročito demonski Angel koji je dobio i vlastitu seriju, već su rastrgnuti između svojeg stanja i svojih simpatija prema čovečanstvu. Iz sezone u sezonu, fantastično postaje metafora za evoluciju heroine, mlade devojke koja postaje žena i čija se ličnost oblikuje u sukobljavanju s "čudovištima" koja nisu uvek onakva kakvima se čine.

      Buffy je otvorila vrata romanima u kojima su glavni likovi često žene te u kojima se romansa spaja s hororom, tako što se vampira ponekad prikazuje kao idealnog ljubavnika. Bilo da su one same vampirke, bilo da love tu zver, heroine se pokazuju opasnim zavodnicama te se često kolebaju između svoje dužnosti i svoje privlačnosti prema onome što love. Serijal Laurell K. Hamilton Anita Blake, započet 2002. godine, kao i Serijal o Sookie Stackhouse Charlaine Harris, traže svoje mete u ženskoj publici i među ljubiteljima žanra horora. Serijal o Sookie Stackhouse je inspirisao televizijsku seriju Alana Balla, Okus krvi (2008.–2014.), čija je inventivnost učinila od vampira, uronjenog među druga fantastična bića, moćan erotski simbol. To predstavlja rođenje bitlita (doslovno biting literature, književnosti koja grize).  Francuska izdavačka kuća Bragelonne se,  specijalizirala za taj žanr.

   U Francuskoj danas, Marjane Marie Pavlenko, s vampirima koji se množe u Parizu među vodenim vilama ili L’Héritière ("Naslednica") Jeanne-A Debats, operišu na istom terenu. I dečiji svet je dotaknut tim trendom: kolumbijska serija koja balansira između telenovele i horor filma, Chica Vampiro ("Mala vampirica"), prati adolescentkinju koja se bori protiv svoje žudnje kako ne bi proklela svojeg ljubavnika. Serija je potaknula stvaranje desetak romana, društvene igre i muzičke komedije, "Vampi Tour", koja igra celim svetom.

       U Drakulino doba, vampirska drugost vodi samo do uništenja. Danas se vampir vidi kao branitelj prava na različitost te ga baš ta drugost čini uznemirujućim. U svetu u kojem se sve češće postavlja pitanje o pluralnosti identiteta, preobrazba ikone poput vampira u popularnoj kulturi zasigurno nije slučajna.


S francuskog prevela: Marija Ćaćić
izvor 

____________________________

1. „Na selima, posebno na mestima koja su malo udaljenija od urbanih sredina i dalje postoji verovanje u narodu. Kada pričate sa njima neki će vam otvoreno reći da postoje vampiri, i kada vidite narodni običaj šta se radi sa mrtvacem na selu onda vidite da su ta verovanja i dalje veoma aktivna.“ Džejms Lajon

2. 2011 godine američki magazin "Entertaiment Weekly" napravio je listu 20 najboljih vampira svih vremena u filmskoj industriji.

prvo mesto  - Lestat, nastao iz pera Anne Rice (En Rajs)
drugo - zauzeo je grof Drakula Kristofera Lija iz filma ''Drakula" iz 1958.
treće  - grof Drakula iz romana Brama Stokera, koga je igrao Bela Lugoši u američkoj brodvejskoj predstavi 1927. i u istoimenom filmu 1931. godine,
četvrto - Edvard Kalen iz "Sumrak sage" čiji je lik tumačio Robert Patinson,
peto     - Bil i Erik iz serije "Prava krv".
šesto    - Asa Vajda iz filma "Crna nedelja" (Black Sunday).
sedmo  - Ejndžel iz serije "Bafi, ubica vampira",
osmo   - gospodin Barlou iz mini serije "Salemovo" iz 1979. po romanu Stivena Kinga.
deveto - Šajler van Alen iz serije romana Melise de la Kruz "Plava krv",
deseto  - Drakula koga je tumačio Geri Oldmen u filmu Frensisa Forda Kopole iz 1992. godine.