Informaciona medicina

       

                                                Biofotoni ( elektromagnetni valovi) u mozgu-

            koriste li neuroni fotonsku komunikaciju pored dobro proučenih  elektrohemijskih signala, postoje li optički komunikacioni kanali u mozgu?  

        Devetnaesti vek je bio usmeren na otkrivanju moći i upotrebi hemijskih supstanci u lečenju. Od tada farmakologija beleži vrtoglavi razvoj i rast proizvodnje i prometa lekova a lekovi i tretmani zasnovani na vekovima narodnog znanja, koje su nudile prve apoteke još u srednjem veku, postale su prošlost. 

 
        Period iza drugog svetskog rata smatra se zlatnim dobom razvoja farmacije. Farmaceuti su preuzeli ključnu ulogu u fazi lečenja u procesu zdravstvene zaštite. Ova industrija je ubrzo postala previše moćna i previše profitabilna da bi se držala pod kontrolom. Danas je finansijski i politički uticaj farmaceutskih kompanija vidno pojačan. Mnogi ljudi počinju da se pitaju da li je industrija više zabrinuta za profit nego za poboljšanje javnog zdravlja. To uključuje praksu plaćanja istraživača i naučnika da objavljuju članke ili provode studije koje podržavaju upotrebu određenih lekova i tretmana, da suznijaju ili ignorišu istraživanja koja dovode u sumnju sigurnost i efikasnost lekova i alternativnih praksi. Farmaceutska industrija je dala ogroman doprinos zdravstvu ali ga  je ujedno pokvarila svojim preteranim uticajem, 

       U dvadesetom, a pogotovo u dvadesetprvom veku desile su se mnoge novine. Jedna od njih je veci upliv biologije. Na tržište su plasiranj lekovi biomolekularnog / biotehnološkog porekla.   Odnedavno je , na podsticaj farmakogenomike u terapiji, zahtev za individualno prilagođenom terapijom koja bi trebala da pruži veću efikasnost uz manje nuspojava kojih je sve više. Počinju da se  objavljuju knjige i članci u kojima se izlažu kritike na način na koji farmaceutska industrija i regulatorna tela rade,  sa dobro dokumentovanim primerima, od kojih su neki zaista šokantni. Mnogi od primera su otkriveni tek nakon upornog i upornog ispitivanja nevoljnih izvora. Ovo su uglavnom priče o tajnovitosti u farmaveutskoj industriji, o nepoštenju, podmićivanju, korupciji, o štetnim lekovima koji se mogu izbeći. U jednoj od studija stoje podaci da od ovih lekova strada jedan od trideset pacijenata, a u 25% slučajeva takva šteta se pokazala opasnom po život. Krivica za ovakvo stanje nije samo na farmaceutskim kompanijama, već i na urednicima časopisa, lekarima pa i ljudima koji bespogovorno veruju samo u ovu vrstu medicine. To se posebno pokazalo tragičnim za vreme pandemije korone i vakcinacije. Slobodoumni ljudi nastoje da svi podaci o ovakvim slučajevima i ispitivanjima budu javno dostupni. 

      U taj prostor su se ubacila ispitivanja o energiji. Ispostavilo se da su mnoge alternativne prakse tokom istorije  pa sve do danas ipak imala veliki uticaj u narodu, ponegde i u nauci. Bitno novo je da je zvanična medicina sama došla do potvrda o osnovanosti nekih, hiljadama godina postojećih saznanja.

Najspektakularnija otkrića  odnose se na protok energija u ljudskom organizmu i mestu informacija u njemu. Evo za početak jednog od poslednjih radova: .

        Carmel Mothersill i kolege sa Univerziteta McMasters u Hamiltonu, Ontario, Kanada ( Woenckhaus 1930 ; Daev 2007 ; Ahmad et al. 2013 ; Mothersill et al. ) u nekoliko publikacija tokom posljednje decenije sugerise da organizam može prenositi informacije drugim organizmima slabim elektromagnetnim poljem, a ne hemijskim signalima. 

       Ovo su fenomeni kojima se bavi nova grane medicine, energetsko- informaciona.

ENERGETSKA i INFORMACIONA MEDICINA

Osnovna premisa informacione/ informatičke medicine je korištenje informacija za ispravljanje pogrešnih ili blokiranih tokova informacija u organizmu. Ovo bi bila jedna od mogucih definicija. Ova vrsta medicine polazi od toga da informacije ( razliciti oblici informacija) mogu proizvesti korektivno reprogramiranje. Isceljivanje zasnovano na informacijama ne podrazumeva zamenu već dopunu za lekove ( biohemijske supstance) i hiruske intervencije. Pri tom informacije nisu ograničene vremenom ili prostorom; one deluju i na daljinu.

      Prelistavajući tekstove uz pojam informativna medicina često se pominje termin energetska što unosi zabunu.Naime pojam energetska mogao bi da implicira da su energije, o kojima se govori u ovoj medicini, fizičke, tj. one četiri vrste energija; jake i slabe sile na nuklearnom nivou, gravitacione i elektromagnetne sile. Uz sve neke od ove četiri koriste se u standardnoj medicini, kao što su elektrokardiogram (EKG), elektroencefalogram (EEG), kompjuterizovana tomografija (CT ili CAT) skeniranje, magnetna rezonanca (MRI) i ultrazvučna oprema. One ipak ne potpadaju pod usku definiciju informacione / informatičke medicine.

    Postoji druga vrsta energije, koja je nazvana suptilnom energijom. Ako nije fizička, kakva je ? Može li se nazvati energijom, može li se izmeriti? Postoji li fizička manifestacija nefizičke energije? To su pitanja koja se postavljaju u vezi ove energije i svih vrsta terapija " biopoljem". Ove nekonvencionalne prakse podrazumevaju kontaktne i beskontaktne tehnike, Smatra se da ova vrsta energije prenosi/ prenosi se informacijom i otuda naziv informaciona/ informatička. Neki ovu medicinu nazivaju energetskom. Ovaj termin je 1989. godine skovalo Međunarodno društvo za proučavanje suptilne energije i energetske medicine. U pitanju su dve linije jedne te iste struje.

              

Protok informacije u neuronu
 

1. Dendriti ( grana) primanje informacija izvana- od drugih ćelija ;2. Aksion ( koren ) komunikacioni kanal preko kog komuniciraju neuroni medjusobno - prenosnik elektricnih impulsa- sumnja se i svetlosnih 3.Soma ( deblo- telo) sa DNK-a gde se prave proteini koji se salju u dendrite i aksione 

_____________________________________
Kao i kod farmaceutskih proizvoda, efikasnost
ovih tretmana varira kod svakog pacijenta
____________________________________  

      Efekat informacija u svim njenim poznatim i još uvek nepoznatim oblicima, kao što su reči, simboli, muzika, slike, nije do kraja spoznat ali je evidentno da postoji. I bez nauke i istraživanja znamo da pojedine reči, pesme, muzika mogu biti blagodat za naše mentalno zdravlje. Smatralo se dugo da su reakcije uglavnom emotivne i subjektivne prirode a ispostavilo se da one daleko prevazilaze privremeno poboljšanje raspoloženja. Mnoga istraživanja u nauci su pokazala da uporna negativna emocionalna iskustva ili preokupacija negativnim emocionalnim stanjima mogu dovesti do oboljenja, i suprotno, pozitivna do izlecenja. Istina mehanizme delovanja je teško dokumentovati.

Istorija je puna zapisa o alternativnim metodama lečenja ove vrste. Religijske tradicije širom sveta i danas veruju u isceljenje kroz molitvu. Lečenje kroz molitvu, kroz verske rituale, na mestima hodočašća su ustaljene tradicije u mnogim religijama. Meditacija ima istoriju koja seže hiljadama godina unazad, a i ostale tradicionalne prakse Istoka zasnivaju se na veri u energetski uticaj: akupunktura, balansiranje čakri, reiki, čigongu ili zvučne kupke sl. U krugovima nauke mnogi veruju da namera koja bi se mogla definisati kao usmerena misao da se izvrši određena radnja, igra bitnu ulogu u ovim procesima. Neki istraživači čak pokazuju podatke koji mogu učiniti verodostojnim da namera može biti dovoljno moćna da promeni fizičku stvarnost, utičući na nežive objekte i živa bića, od jednoćelijskih organizama do ljudskih bića.( Radin D., Hayssen G., Emoto M., Kizu T. Double-blind test of the effects of distant intention on water crystal formation. EXPLORE. 2006;2:408–411. doi: 10.1016/j.explore.2006.06.004. [PubMed] [CrossRef] [Google Scholar]

Ove nekonvencionalne isceliteljske prakse potkrepljene su uverenjima terapeuta i pacijenata da neka suptilna, biološka energija okružuje i prožima telo i da je dostupna za dijagnostičke i terapijske intervencije. Merljivost je prvi problem ovih praksi. U nekima je moguce indirektno izmeriti uticaj npr. kroz instrumente za merenje akupunkturne aktivnosti ili putem fotografija električnog pražnjenja, popularno poznate kao Kirlianova fotografija. To su dva glavna kandidata za praćenje suptilne energije. U Sjedinjenim Američkim Državama koriste se dve glavne klase: istinski, koji mora biti merljiv korištenjem konvencionalne tehnologije, i pretpostavljeni ili suptilni, koji nisu definitivno, znanstveno izmereni.

Sa ovom klasifikacijom pitanje merljivosti nije okoncano. NPR. na ovu temu objavio je rad 2004. godine Kevin W. Chen, profesor na Univerzitetu medicine i stomatologije u New Jerseyu. Prema ovom pregledu koji uključuje studije sprovedene u Kini poslednjih decenija, procena efekata „spoljašnjeg či” je napravljena uzimajući u obzir pet različitih kategorija detektora: (1) detektori fizičkih signala, (2) metode hemijske dinamike, (3) detektori koji koriste biološke materijale, (4) detektore koji koriste žive senzore i (5) detektori koji koriste ljudsko telo. Nauka se e zaustavlja tako lako.

Na ovom mestu treba podsetiti na radove iz proslosti na temu " polja". Tu spada rad Burra, jednog od naucnika koji je svoj rad posvetio biopolju. Harold Saxton Burr, profesor na Yale Medical School, počeo je proučavati efekte energetskih polja kod ljudi 1932. Prema Burru, svi živi organizmi su okruženi svojim energetskim poljima, nazvanim životna polja (L-polja), i promene u L -električni potencijal polja doveo bi do promena u zdravstvenom stanju organizma. Promene u elektromagnetnim poljima okoline uzrokovane mesečevim fazama, aktivnošću sunčevih pega i grmljavinom značajno utiču na L-polja. Neki od njegovih zaključaka mogu se naći u knjizi pod nazivom „Nacrt za besmrtnost, električni obrasci života“, takođe objavljenoj pod naslovom „Polja života“. U ovom radu on postulira da organizam ima polje u celini, koje obuhvata pomoćna ili lokalna polja, koja predstavljaju delove organizma. Promene u pomoćnim poljima bi se odrazile u varijacijama u protoku energije celog sistema. Ovo elektrodinamičko polje moglo bi poslužiti kao putokaz za različite uslove. U tom smislu, na ljudsko biopolje mogu uticati polja obližnjih organizama, tehnologije, zemlje ili čak kosmosa.( Burr H.S. Blueprint for Immortality: The Electric Patterns of Life. Neville Spearman; London, UK: 1972.)(izvor) 

Poreklo ideje o suptilnim energijama poteklo je, bez sumnje, iz tradicionalne istočne medicine. Kineska tradicionalna medicina, kao i ajurveda i šamanske tradicije, baziraju se na radikalno drugačijem modelu ljudskog tela i lečenja. Njihov pristup isceljivanju je zasnovan na telu kao energetskom polju i ideji da sve bolesti proizlaze iz poremećaja u ovoj energiji. Po ovoj koncepcija vitalna energija (bilo "qi" u TCM-u ili doše u Ayurvedi) kontroliše procese naših tela i mozga, te zdravlje i isceljenje potiču od manipulisanja protokom energije koja struji kroz naše telo u određenim energetskim tačkama i balansira elektromagnetno polje tela (koje se proteže izvan kože).
Tradicionalni Istok je video ljudsko biće kao holistički živi sistem koji razmenjuje energiju i informacije sa okolinom a to odudara od konvencionalnih naucnih koncepta. .

" trasport" bioinformacija 

Zapadna medicina je ignorisala “energetsko telo” čitav vek. Danas i ova medicina priznaje da je ljudski organizam veoma složeno elektromagnetno polje, uronjeno u druga složena elektromagnetna polja. Promena paradigme je u toku, a više naučnih istraživača otkrivaju da je telo zaista složeno biopolje elektromagnetnih frekvencija i svetlosnih valova koji služe kao "centralno upravljanje" za naše fizičko i mentalno funkcionisanje.

O nekonvencionalnim praksama se pisalo i pre. 1665. godine su dr. Thomas Sydenham i drugi renomirani lekari pisali o sposobnosti Valentine Greatrakesa, poznatog “irskog stroakera”, da eliminisebol, smanji otekline, i ublaži širok spektar drugih poremećaja, laganim maženjem rukama bilo po fizičkom teli ili blizu njega. Njihovi iskazi su zapravo potvrda uspeha intervencija. GreatRakes je bio uspešan u lečenju hiljada ljudi iz cele Britanije i Irske. Njegove prakse su promatrali najpoznatiji intelektualci, filozofi, teolozi i lekari u to vreme, mnogi od njih su pisali tekstove i pisma u kojima su detaljno izneli svoja razmišljanja o nevrovatnim izlečenjima strokera. Jedan od njih je bio Sir Robert Boyle, jedan od osnivača moderne fizike i hemije i otkrivač onoga što je postalo poznato kao Boyleov zakon.
Bezbroj je ovakvih primera.

Dugi niz godina se smatralo da će izlaganje elektromagnetnom polju (EMF) izazvati samo štetne efekte u telu, ali sada se zna da količina energije (jačina polja ili amplituda) i frekvencija polja ono što određuje da li je štetno, terapeutsko ili benigno. Konkretno, pokazalo se da jonizujuće zračenje izaziva štetne efekte razbijanjem elektronskih veza koje drže molekule poput DNK zajedno. Jonizujuće zračenje uključuje naizmeničnu struju (AC) koju proizvode dalekovodi, električne instalacije i električna oprema. Okruženi smo prirodnim ali sve više veštačkim frekvencijama koje neprestano menjaju ljudske ćelije. Nikada pre nismo bili toliko bombardovani elektromagnetnim frekvencijama koje je napravio čovek – bilo s mobilnog telefona, baznih stanica, uređaja, dalekovoda, Wi-Fi rutera ili sigurnosnih sistema. Izvesno je da će elektromagnetno zagađenje postati novi problem javnog zdravlja.

 

Jonizirajuće zračenje

" Radijacija, jonizirajuće zračenje, je svuda oko nas. Ekvivalentna doza jonizirajućeg zračenja meri se izvedenom SI jedinicom Sivert (skraćeno; Sv). Doza od 1Sv je enormno velika doza, u realnom svetu koristimo i merimo mili i mikro Sv (hiljadu odnosno milion puta manje od 1Sv).
Pojedemo li bananu prihvatili smo 0,10 μSv. Aerodromski skener ljudi obogati nas za vrednost od 0,20 – 0,60 μSv. Deset sati leta avionom na desetak hiljada metara visine opskrbi nas sa 30 μSv. Rendgensko snimanje zuba sa novijim uređajima ozrači nas s 100 μSv, pri mamogramu ta je vrednost najmanje 400 μSv. CT snimanje celog tela iznosi 10,000-30,000 μSv. Za šest meseci boravka na ISSu astronauti dobiju 80.000 μSv, pri isto toliko vremena tokom puta na Mars budući kolonizatori primitće barem 250.000 μSv.Problem sa jonizirajućem zračenjem utoliko je veći jer naša tela nisu sposobna detektovati njegovo prisustvo. Posledice izlaganja ovoj vrsti EM zračenja kasne i neretko ih je teško povezati sa trenutkom i uzrokom. Npr. čovek može biti u trenutku izložen višestrukoj smrtonosnoj dozi zračenja a da pri tome ne oseti ama baš ništa, posledice će osetiti za nekoliko sati, dana ili nedelja, čak i godinama kasnije."( izvor)  

Ne-jonizirajuće zračenje

Zavisni o učestalosti i amplitudi, pokazalo se da blagotvorno delovanje nejonizujućeg EMF-a utiče na prirodne stanice ubice koje se bore protiv raka i virusa, na traumatske ozlede mozga, postoperativne infekcije, kao i na bakterijske i virusne upalne bolesti . Prijavljeno je da elektromagnetno polje ekstra niske frekvencije (ELF-EMF) u opsegu od 50 Hz sprečava rast bakterija i poboljšava imunološki odgovor na bakterijsku infekciju

Nalazimo se u zanimljivom trenutku: u kom medicinski svet i „drevni wellness“ pronalaze neke zajedničke (barem u principu) teorijske osnove. Postoji niz novih pravaca koji dolaze iz naučnog sveta. Samo nekoliko primera…

Biofotonika : svetlosne tehnologije. 

Pre nekoliko decenija, nemački fizičar Fritz-Albert Popp identifikovao je biofotone, čestice svetlosti koje zrače iz ćelija svih živih bića i, koherentno poput lasera, prenose informacije od ćelije do ćelije.( pre njega su na tom putu bili Aleksandar Gavrilovič Gurvič, poznati ruski embriolog, lekar i profesor histologije 1920-ih i Vlail Kaznacheyev, direktor Instituta za kliničku i eksperimentalnu medicinu u Novosibirsku) .
Popp je uspeo dokazati da sva organska tkiva emituju slabo svetlo. Dok je sjaj svetlosti opadao vrlo sporo u živim ćelijama, brzo se smanjivao u umirućim ćelijama i potpuno nestao nakon što je ćelija umrla.Ćelije organizma uzimaju fotone izvana, svetlosne čestice sunčeve svetlosti. Međutim, ćelije mogu i same proizvesti fotone. Prema njegovoj teoriji, biofotoni su zajednički odgovorni za život u svakom organizmu: ćelije proizvode biofotone, emituju ih i koriste ih za komunikaciju u celom telu. Oni kontrolišu i regulišu procese. Drugim rečima, oni aktiviraju ili balansiraju, koordiniraju i unose red.Ključna stvar je da su biofotoni koherentna svetlost. To im omogućava da prenose relevantne informacije kroz celo tijelo.Dakle, u osnovi, oni su prevozno sredstvo. Shodno tome, potrebna nam je dovoljna količina biofotona sa pravim informacijama u našim ćelijama.
Ovi ultra-slabi fotoni su koherentni, nastaju i koncentrišu se u DNK ćelijskom jezgru i brzo prenose velike količine podataka do svake ćelije i do triliona drugih ćelija u ljudskom telu. Oni komuniciraju sa svim ćelijama tela trenutno u sinkronom talasu informacione energije. Svetlost je najefikasniji i najbrži posrednik informacija na svetu. Implikacije takve mogućnosti mogu biti izuzetno važne.Naučnici misle da bi ova biofotonska "mreža svetlosti" mogla biti odgovorna za celokupnu regulaciju našeg biološkog sistema, da je emisija biofotona fundamentalni proces i njegovo merenje bi moglo predstavljati stabilnu metodu; međutim, sama metoda merenja je skupa i složena. Za detekciju biofotona potrebni su posebni brojači fotona koji su osjetljivi da pokupe čak i jedan foton u okruženju.

Merenje je bitni jer su biofotoni takođe rezultat oksidativnih procesa, te može postojati složeni međuodnos između oksidativnih procesa, biofotona. Poznato je da je oksidativni stres preteča mnogih poremećaja metaboličkog sindroma.Čini se da to također doprinosi starenju i povezanoj degeneraciji u te lu. Stoga je merenje metaboličkog sindroma konzistentnom metodom važno.

 Evropski lekari, poput dr. Bodo Kohlera, uvode biofotonske nalaze u kliničku praksu uz biorezonantnu terapiju, čiji je cilj harmonizacija biofizičkih polja tela.

Terapija pulsnim elektromagnetnim poljem (PEMF):

NASA-in naučnik dr. Thomas Goodwin otkrio je da tkiva izložena ispravnom pulsnom elektromagnetnom polju (PEMF) 300 posto povećavaju mitohondrije u ćelijama odgovornim za aerobni kapacitet i vraćanje tkiva u bolje stanje. PEMF terapeutski uređaji mogu se primeniti na dva različita načina - bilo kapacitivnom ili induktivnom spregom. Kod kapacitivnog spajanja nema kontakta s telom, dok direktno spajanje zahteva postavljanje suprotnih elektroda u direktan kontakt sa površinom kože ciljanog tkiva. Induktivno spajanje ne zahteva da elektrode budu u direktnom kontaktu sa kožom jer proizvodi polje (vidi Faradejev zakon indukcije) koje emanira u svim smerovima. Istraživanja pokazuju da su terapeutske primene PEMF-a na nivoima ekstra niske frekvencije (ELF) (3-300 Hz) korisne za imuni sistem suzbijanjem upalnih odgovora na nivou ćelijske membrane.

PEMF-frekventno isceljivanje se sada koristi u više bolnica i wellness destinacija, a eksplozija tehnoloških uređaja za korištenje kod kuće – bilo da su Oska Wellness ili Nevro – koriste PEMF neurostimulaciju kako bi pokušali rešiti bol i upalu.(izvor) 

U Srbiji je odavno u upotrebi aparat Vitafon, a na trzistu postoji bezbroj slicnih aparata, istina sumnjivih karakteristika i efekata.

Kako funkcionišu prave EMF terapije?

Mehanizam djelovanja EMF-a na ćelije i tkiva temelji se na tome kako ćelije mogu detektovati i generisati elektromagnetna polja. Biološki sistemi kao što su ćelije ne komuniciraju samo jedni s drugima, već i u interakciji sa svojim okruženjem. Ovo se radi kroz nekoliko mehanizama na više nivoa u zavisnosti od vrste ćelijskog tkiva i prirode informacija koje se saopštavaju. Većina poznatih mehanizama u literaturi odnosi se na interakciju ćelija-ćelija kao hemijsku ili električnu signalizaciju, ali međućelijska interakcija se takođe može pripisati elektromagnetnim poljima (EMF)  

 

Vasilij Rozanov, Pobuna i pokajanje

VASILIJ Rozanov (1856-1919)je tipična ruska pojava. Florovski će tačno uocčiti tajanstvenost njegove ličnosti, njegovu unutrašnju borbu i preispitivanja. „Rozanov je psihološka zagonetka, vrlo sablažnjiva i strašna“...1
       U svojoj biografiji, Berđajev će izneti dosta interesantna promišljanja o Rozanovu:

 
„Rozanov je jedan od najneobičnijih, najoriginalnijih ljudi koje sam ikada imao prilike da sretnem u životu. On je bio zaista jedinstven. U njemu su postojale tipične ruske crte, a istovremeno on nije ličio ni na koga. Uvek mi se činilo da je nastao u uobrazilji Dostojevskog i da je u njemu bilo nečeg nalik na Fjodora Pavloviča Karamazova, koji je postao pisac“.2

 
     Rozanov je zaista sav u antinomijama, preispitivanjima i borbama. Rozanov će potencirati stav da je hrišćanstvo postalo samo religija Golgote, stradanja i patnje. Drugim rečima: veličanje i proslavljanje smrti, „kultura sahrana“, rekao bi on. U svojoj poslednjoj knjizi „Apokalipsa našeg vremena“, oseća se gorčina. On optužuje hrišćanstvo za nihilizam zamerajući Hristu što nije uzeo mač ćesarov i zagospodario zemljom. On takvom shvatanju hrišćanstva suprotstavlja hrišćanstvo Vitlejema, hrišćanstvo rađanja, porodice i radosti. Za kontekst ovog problema, važno je napomenuti da su 1903. u Petrogradu održavani redovni religiozno – filosofski kružoci koji su okupljali sveštenstvo i inteligenciju i koji su imali za cilj da probude duh delatnog hrišćanstva nasuprot obrednom hrišćanstvu. Naime, predstavnici inteligencije su zahtevali odgovor na pitanje: Da li je hrišćanstvo isključivo religija asketizma, nezainteresovanost za zemlju i stvaralaštvo? ili pak hrišćanstvo podrazumeva delatnost, stvaralaštvo i preobražaj sveta.

     Rozanov je u tom smislu nedvosmislen: suštinu hrišćanstva treba doživljavati kao afirmaciju i slavljenje života. Zenjkovski citira jednu od suštinskih Rozanovljevih mislid: „Ništa iz života Hristovog nije uzeto za tako veliki i stalni simbol kao smrt. Izjednačiti se sa moštima, prestati živeti, kretati se disati – opšti je i veliki ideal Crkve.“3 Rozanov je sklon da optuži traicionalno hrišćanstvo za nezainteresovanost za zemlju, za stvaranje potencirajući sklonost ka predaji i suštinu videći u iščekivanju zagrobne sudbine. Spasenje, po Berđajevu ne znači biti mrtav za ovaj svet, što često apostrofira asketsko hrišćanstvo, već ljubavlju i stvaralaštvom pomoći da u ovom svetu ne caruje smrt, težeći vaskrsenju celog sveta. Kada čujemo monašku zapovest: „odreći se od sveta i ne tuguj“, nju apsolutno treba doživeti kao odricanje od taštine, ispraznosti, sujete i laži kojima smo često izloženi u ovom svetu, a nikako kao odricanje od ljudi u svetu ili pak kao odricanje od kreativnosti i stvaralaštva u ovom svetu. Ovaj svet je moguće jedino tumačiti kao pripremu za večnost, predukus večnosti.

Ukloni se od zla i čini dobro, čitamo u 33. Davidovom Psalmu. Zapovest Božija je da čovek bude stvaralac, da tvori dobro u svetu nauke, duhovnosti, umetnosti, da se stalno usavršava i napreduje u dobru. Kiprijan Kern duboko osećajući ovaj problem primećuje:

„U asketskom poimanju spasenja vrlo često se čuje negativan prizvuk, sa smislom da priziva ljude nedelanju ovoga ili onoga, a pozitivni, stvaralački deo zapovesti („i čini dobro“) je ponekad zanemaren do potpune pasivnosti, do nehtenja da se bilo šta radi. Opasnost takvog „duhovnog nihilizma“ veoma je srodna rasprostranjenom u Pravoslavlju oboljenju od „psihološkog monofizitstva“.4 Naime, čovek je pozvan da se bori protiv zla, da aktivno stvaralački priprema kraj sveta i ideal Carstva Božijeg. I Hristovo Jevanđelje je u tom smislu kategorično: da celokupno ljudsko postojanje ima samo jedan cilj, a to je Carstvo Božije. Ali, da bi se došlo do Carstva Božijeg, kraj sveta treba tumačiti kao bogočovečansko delo.

U istom duhu je promišljanje Pavla Evdokimova koji kaže da eshatološki nastrojen čovek ne stoji skrštenih ruku u pasivnom stavu čekanja, nego potpuno usredsređeno i aktivno radi na pripremanju Hristovog Drugog dolaska. On kaže: „Eshatološko shvatanje istorije govori rečnikom tragičnog optimizma ili katastrofičkog progresa budući da ona zavisi od ljudske slobode i da nije podvrgnuta Božijoj svemoći.“5

 
Izgleda da je i sam Dostojevski svojom mišlju da će lepota spasiti svet, izrazio svoju nadu i iščekivanje preobražaja sveta, dolazak Carstva Božijeg. Taj preobražaj nije samo preobražaj pojedinačnog čoveka već i planetarni, socijalni, tačnije sveobuhvatni preobražaj. Definitivno: od ljudske slobode zavisi apsolutno sve. Rozanov, iako izgovara jedan od najvećih hvalospeva Hristu „Isus je, zaista, najlepši od svega na svetu i, čak, od samog sveta. Kada se On pojavio, On je kao sunce Sobom zasenio zvezde. Zvezde su potrebne u noći. Zvezde – to je umetnost, nauka, porodica. Ne može se osporiti da je lik Hristov, kakav je naznačen u Jevanđelju – onako kako smo ga mi prihvatili, onako kako smo mi o Njemu pročitali - ʻslađiʻ i privlačniji i od porodice, i od svih carstava, i od vlasti, i od bogatstva.“6, nije se libio da u svom stvaralaštvu negativno govori o hrišćanstvu, Crkvi, Caru. Šestov će izreći stav da je Rozanov napadao hrišćanstvo, zato što je hrišćanstvo izdavalo i ubijalo Boga, koga je Rozanov istinski voleo i žalio.7 Rozanov zaista nije imao problem za izvitoperenim pojmom reči doslednost. Kada je osetio da su neke njegove misli prenaglašene ili prosto lažne, nije se libio da to javno ispovedi i svima predoči. Navešćemo najeklatantnije primere njegovih unutrašnjih borbi i preispitivanja.

Rozanov će 1911. izgovoriti ove pokajne reči:

 
„Kako je prazna moja „pobuna protiv hrišćanstva“... Crkva je jedina poetska, jedina duboka stvar na zemlji. Bože, kakvo je to bezumlje bilo što sam jedanaest godina činio sve da je uništim. I kako je to dobro, što mi nije uspelo. Šta bi zemlja bila bez crkve? Iznenada bi izgubila smisao i ohladila bi se.“8 Pošto je car Nikolaj II abdicirao, Rozanov se suočava sa Rusijom koja mu postaje jezivo hladna i strana. Tako on u Poslednjem lišću piše:

 
„Sedim i plačem, zbog apsolutne nepotrebnosti svega što sam napisao... Nikada nisam mislio da mi je Car toliko potreban: ali evo, njega nema – i za mene kao da nema Rusije. Apsolutno je nema i ni u snu mi više nije potreban sav moj književni rad. Naprosto, ne želim ni da ga bude. Ne želim ga za republiku, želim ga za cara, caricu, carevića, carevne. Nikada (nisam) mislio da je bez cara potreban narod. Bez cara ne mogu da živim. Zato mislim da će se car svakako vratiti, da bez cara Rusija neće preživeti, ugušiće se.

Štaviše – ona i ne treba da postoji bez cara. Ova moja misao... neka bude istinita i sveta.“9
Pojedini mislioci su pobedu boljševika doživeli kao predukus katastrofičnog kraja. Tako će knez Jevgenij Trubeckoj, duboko pogođen sveopštim propadanjem rezignirano konstatovati: „Na naše oči zlo slavi jednu od svojih najvećih pobeda nad čovečanstvom; na sve strane besni pakleni vihor sveopšteg uništenja – čitav svet zahvaćen je zloslutnim bleskom požara“. Trubeckoj se iskreno pita: „Može li naša vera u smisao izdržati to vatreno iskušenje?“10 I Rozanov se pita, ako se ništa na svetu ne može desiti bez volje Božije, da li je to znak da Bog više ne želi postojanje Rusije? Indikativan je naslov njegove knjige, napisane 1919, Apokalipsa našeg vremena, koja je sva u tonovima jesenjeg raspoloženja duše i rezignacije, gde Rozanov izgovara ove strašne reči: „Ako čovekove smrti nema „bez Božje volje“, kako bismo mogli i da pomislimo da može nastati smrt narodna, carstvena, „bez Božje volje“? I u tome je celo pitanje. Znači, Bog više nije hteo da Rusija postoji. On je proteruje ispod Sunca. Idite nepotrebni ljudi.“11

 
Georgije Florovski će celo poglavlje u Putevima ruskog bogoslovlja nasloviti „Uoči Katastrofe“.12 I Mereškovski kao da će u tom revolucionarnom vihoru predosetiti predukus kraja i nestajanja: „Danas mi ne možemo ni da zamislimo kakvu će snagu steći taj pokret kada zađe u široke slojeve naroda. Hoće li sa propašću crkve i carizma propasti i Rusija, ako ne besmrtna duša naroda, a ono barem smrtno telo države? I zar neće onda nastupiti ona vremena, za koja je pisano: „I da se oni dani ne skra- te, niko ne bi ostao: ali izabranih radi skratiće se dani oni.“13 Bulgakov u tom opštem metežu i propadanju ima snage da prepozna i viši smisao: „To što zeleno drvo hrišćanstva danas deluje uvelo, zar to ne znači da je Vrtlar posekao sve osušene grane u Svojem vinogradu – kako bi većom snagom rasle nove?“14 Rozanov se pred kraj života povukao u Sergejevski posed u blizini Sergijevog manastira kod oca Pavla Florenskog. Tužan, duboko nesrećan, videći u boljševizmu trijumf i ovaploćenje zla, umire u najvećoj bedi. Ipak, pred sam kraj prima sveto pričešće, ispovedivši Hrista, posvedočivši svoju odanost Pravoslavnoj Crkvi.

_______________________

1 Georgije Florovski, Putevi Ruskog bogoslovlja, 494.
2 Nikolaj Berđajev, Samospoznja, Zepter world book, Beograd, 1998, 126.

 3 Vasilij Zenjkovski, Istorija ruske filozofije, 364
4 Kiprijan Kern, Pastirsko bogoslovlje, Bratstvo Svetog Simeona mirotočivog Vrnjačka Banja – Bogoslovski fakultet SPC, 1997, 149- 150.
5 Pavle Evdokimov, Hristos u ruskoj misli, 155.
6 Vidi; Vasilij Rozanov, Tavni lik u knjizi Poslednje lišće, Brimo, Beograd, 2002, 151.
7 Lav Šestov, V. V. Rozanov u knjizi Umozrenje i otkrovenje, 92. U prilog ovom stavu navešćemo interesantno zapažanje Nikolaja Loskoga. Pošto je Rozanov objavio svoju posljednju knjigu Apokalipsa našeg vremena, u kojoj on na pojedinim mjestima negativno govori o hrišćanstvu, u posjetu će mu doći otac Pavle Florenski, rektor Moskovske duhovne akademije, sa još jednom neimenovanom osobom i koji će mu predočiti, da ukoliko bude nastavio sa takvim natpisima, da će njihovo prijateljstvo ohladnjeti. Na te riječi Rozanov je reagovao riječima: „Ne dirajte Rozanova: za vas će biti gore“. Loski primjećuje da ih je sljedeće godine zadesila nesreća. Vidi, Nikolaj Loski, Istorija Ruske filosofije, 453.
8 Vidi, Vasilij Rozanov, Osamljenosti, Grafos, Beograd, 1990, 90.
9 Vasilij Rozanov, Poslednje lišće, 122.
10 Knez Jevgeniji Trubeckoj, Smisao života, Logos, Beograd, 1997, 188–189.
11 Vidi; Vasilij Rozanov, Apokalipsa našeg vremena, 8-9, Gradac, Beograd, 1993. I Bilington će tačno primijetiti da je Rozanov rusku revoluciju doživio kao „katastrofu apokaliptičnih razmera za celo čovečanstvo“. Revolucija je samo posvjedočila da hrišćanstvo nije uspjelo u istoriji. Po njemu, Crkva se u tom opštem metežu uopste nije snasla i na taj nacin cinila bijeg u boljševičku revoluciju gotovo neminovnim.Vidi opširnije; Džejms Bilington, Ikona i sekira, Rad, Beograd, 1988, 587.

12 Georgije Florovski, Putevi Ruskog bogoslovlja, 484.
13 Dimitrije Mereškovski, Religija i revolucija, str. 65. 14 Sergej Bulgakov, Pravoslavlje, str. 196. 

izvor

Vasilij Rozanov , iz knjige Poslednje lišće

O OBEZBEĐIVANJU SREDSTAVA ZA ŽIVOT 

 Bogatstvo je, uopšte, sredstvo za realizaciju: čovek koji „živi“ a ne „sredstvuje“, nikada neće kao prirodan „cilj“ svoga života odabrati „pribavljanje sredstava za njega“.
Zato je „buržuj“ i „buržoazija“ potpuno neprirodan oblik čovekove egzistencije i neprirodna faza istorije.
Toga nije bilo. Na primer – u Srednjem veku. Nije ga bilo u Rimu, kod Grka. U Haldeji toga nije bilo.
Toga nigde nije bilo, osim u našem veku. Uistinu odvratnom veku. Devetnaesti vek je klasičan vek buržoazije i možda će ona s njim i nestati.
Kako je ona nastala? Odakle je došla?
Doneli su je Jevreji: nisu njih tek tako držali u „getu“, odvojene od ostalih. Iščupavši se iz geta – oni su proširili taj čudan i strašan način egzistencije koji se sastoji u „pribavljanju sredstava za život“.
Oni su neobična, specifično buržoaska nacija. Nacija u kojoj se svi buržuji, u kojoj se ljudi već rađaju kao buržuji. Tek stvoreni Adam je već našao zlato u raju; Tovit šalje sina Toviju u Ekbatanu midijsku da naplati dug sa kamatom, Josifa njegova braća prodaju trgovcima-Izmailćanima, Hristos je prodat za 30 srebrnjaka.
Među zlatom, novcem i Jevrejima postoji nešto urođeno-srodno. Oni su svi „zlatni“, „u zlatu“, „pozlaćeni“, „Goldenberzi“.
Dobro, šta se to tiče nas, Evropljana? Mi ćemo da „popijemo“, da razbucamo „jevrejski dućančić“ i da organizujemo „turnir“. Ili – hodočašće.
Jevreji su nas zarazili buržoazijom. Jevreji su Evropu zarazili i socijalizmom. To je prirodno i razumljivo, zato što je socijalizam samo kruna i završetak buržoazije. Taj izuzetan i, u suštini, redak fenomen da „neki ljudi ne brinu o samom životu već o načinu sticanja sredstava za njega“, ulazi „u samu dušu civilizacije“ i ona postaje potpuno sulud sport obezbeđivanja sredstava za život – radi čega, đavo će ga znati. „Brže, brže, hleba, mašina, jaja, pamuka, dajte, prevozite, obrađujte, cic, šećer, jaja, lan, secite šume, pravite od njih drva, prerađujte ih u parket, brže, brže, brže!“

– Bezglavo čudovište: pa šta će ti sve to?

Ali čudovište je već odavno „bezglavo“, i viče:
„Brže, brže!.. Telefon, mašine... Kultura, napred, idemo, letimo!“ Sasvim je prirodno što je ta nacija, koja je zlato osetila „već u raju“, na kraju vremena – drugom i „poslednjem raju“ – takođe videla „Goldenberge“ u zlatu.

Za nas je to potpuno bezumlje, za njih je to sasvim prirodno. „Poslednji strašni sud“... „Gresi“... „Naplata“...
The... ničega od toga neće biti. Mi ćemo jesti bika – judejska molitvena mitologija – velikog kao planina, velikog do neba. Besmisleno jedenje bika na onom svetu, ždranje – to je sve što očekuju Jevreji. „Primenjeno na sadašnje vreme“, mislim da oni „bika“ zamenjuju „bankom“. „Mi ćemo i tamo primati zlato i davati zlato... Zlato, zlato...“

Neverovatno je što se plemenita, velikodušna i osetljiva Evropa zarazila tako bednim idealom. Zarazila se gubljenjem svih ideala i stavljanjem vreće s novcem, koji je njoj u suštini nepotreban, na njihovo mesto.
Šta znači uobrazilja.
„Teorija ekonomskog materijalizma“... „Svi istorijski fenomeni objašnjavaju se ekonomskim stanjem, ekonomskim pojavama, ekonomskim procesima.“ To ne treba pobijati, to treba lečiti. „Čovek nema glavu. Ja je kod njega ne vidim. Ja uvek gledam u noge i vidim samo noge.“ To je razmišljanje jednog obućara koje se Pisarevu učinilo verodostojnim i koje se sada na univerzitetu predaje „kao nauka“.
– Moja ćerka se udala za noge, zato što je njen muž dole imao čizme.
– Moja mati je otegla noge: jer su je, kada je umrla, stavili na sto i ja sam video njene noge u cipelama.
– Moja žena je rodila dečje nožice: zato što me još od svog porođaja neprekidno podseća da treba da kupimo „dečje cipelice“.
– Moju taštu leče lekarske noge: kada očekuje doktora i kada se začuje zvono – u sobu „lupkajući ulaze noge“.

Život i smrt su – noge. Noge, čizme, cipele, koža, trgovina kožom, izrada obuće pod nazivom „brzohod“.
To je „ekonomski materijalizam“, „teorija istorijskog materijalizma“, gde sve opipljivo „miriše na kožu i na rad“, gde nema cveća, anđela, Boga, gde je umro car, gde su pobijeni svi carevi i nastala je Valpurgijska noć.

– Odlazi, nečastivi. Socijalizam, međutim, i dalje stoji, zato što ne čuje i ne vidi, zato što je drven, u suštini, mrtav. Mrtvaci ne umiru, njih iznose. I socijalizam neće nikada biti „slomljen“, ali će nestati, sav i odmah, čim se evropsko čovečanstvo vrati normalnom evropskom životu.
Sa pesmom i bajkom.
Sa siromaštvom i radom.
S molitvom i podvigom.
I ne pomišljajući da bude bogato.

O NAUCI

S naukom se dogodilo nešto što se zaista nikako nije moglo očekivati; nešto što se, u stvari, ne bi moglo dogoditi da nije bilo posebnih okolnosti…
Radi se o sledećem: u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, u Švedskoj i Norveškoj, najzad, čak i u Bugarskoj i Rusiji postoje univerziteti i specijalne visokoobrazovne ustanove. Na svakom univerzitetu postoji oko sto profesora, često i više, i čak mnogo više (Moskva). Svaki profesor „rodi“ po jednog ili dvojicu učenika, tj. predloži univerzitetu da te učenike „zadrži kako bi ih pripremio za katedru“. To su budući profesori. I, evo, svaki od njih je dužan da napiše disertaciju. Reklo bi se, u redu: međutim, sve je to po narudžbini i u određenom roku od dve-tri godine. Na taj način se pravi jedan ogroman iskorak – nauka po narudžbini, što nikako ne proizilazi iz njene suštine.
Nauka po narudžbini? Ne razumem. Nauka, zato što je naručeno i naređeno, zato što to traži profesor. To niko na svetu ne može da razume. A to – jeste, postoji.
Šta ona pruža i po čemu se razlikuje od oda velmožama iz 18. veka? Tamo je bilo veštačke visine – visine bez pravog uzleta, a ovde? Po svoj prilici, ovde će biti knjiga koja neće interesovati čak ni same autore. To su, otprilike, knjige „ni o čemu“, u kojima uma ima onoliko koliko je bilo rima u odama 18. veka. I kao što tamo nije bilo ni kapi poezije, tako će ovde um biti prividan, samo u pogledu forme, a u stvari, u njima neće biti ničeg umnog, zanimljivog, živog, interesantnog; nikakve „čarolije“ koje ima u poeziji i koja čini njenu dušu, a koja je postojala u nauci i takođe činila njenu dušu od Pitagore do Njutna i Paskala, do Lomonosova, Timirjazeva i Danilevskog.
Ipak, knjige će potpuno nekontrolisano negovati: dužnost, čin, službeni položaj i platu. Ma-a-a-lu. Pa ipak.
One će rasti kao stanovi u gradu, čije se stanovništvo povećava, „kao broj stanovnika u Čikagu“. Pre 70 godina – pet hiljada, kroz 70 godina – milion i po stanovnika. I ni u jednoj od njih ni duha, ni misli, ničega. U stvari, korice i papir. I „nešto odštampano“.
Šta je odštampano?
Ne pitaj. Pitaj: Zašto je štampano? Zato što neko namerava da dođe na dužnost privat-docenta, zatim vanrednog profesora i najzad redovnog profesora. Kroz 30 godina će umreti u činu državnog savetnika. Žena će ga oplakati, a deca naslediti.
Suviše malograđanski. Ja volim malograđanštinu, ali tamo gde joj je mesto. Ali, sme li nje biti tamo gde su Paskal i Njutn, ili Pitagora?
Pa čak i nije u tome stvar, već u nečemu mnogo većem – u onome štampanom, gde „u suštini nema ničega“. Ne, privid knjige postoji. Postoje, ipak, stranice i na tim stranicama slova. Najzad, redovi i stranice definitivno imaju izgled nečeg pametnog, makar formalno: nešto se razmatra, ređaju se dokazi. Naprosto užasno: zato što nema misli, u čitavoj knjizi je nema i ona nije potrebna čak ni autoru, da i ne govorimo o nekakvom čitaocu.
Kako je ona sastavljena?
Bez vere, bez nadahnuća. Kao i stihovi iz 18. veka.
Na primer:
Hristos nikada nije postojao.
Hristos je nešto između mitologije i obične gluposti.
Ali:
Ja objavljujem disertaciju o Ocu Crkve iz 11. veka.
Reklo bi se besmislica: trebalo bi da objavi disertaciju o parnim kotlovima, o jednačinama četvrtog stepena, o ruletu, o kralju Luju XI, ali, on je već odabrao taj put, „otac mu je bio sveštenik i tako je dospeo u Duhovnu akademiju“ – i sada, prirodno, objavljuje disertaciju iz svog predmeta i predmeta svog „voljenog profesora“.
„Voljeni profesor“ čita njegovu disertaciju, uverava se da poznaje svu literaturu iz datog predmeta, tj. da zna nesumnjivo sve knjige, kao i disertacije napisane o tom istom Ocu Crkve; da nikakve očigledne gluposti u njegovoj disertaciji nema: i tada podnosi zahtev savetu univerziteta da mu odobri odbranu disertacije.
Međutim, ni „voljenog profesora“ ni talentovanog učenika nimalo nije briga za Oca Crkve, oni mu se nikada nisu molili, i u duši nimalo o njemu ne razmišljaju.
Ali, bogoslovlju je dat doprinos zato što je napisana nova disertacija o Svetom Irineju.
Na taj način, ako u 18. veku još nije bila rođena poezija, u 20. veku je zbog autonomnog organizovanja i delovanja naučne mašinerije došlo do svojevrsnog sahranjivanja, iščezavanja nauka i to apsolutno svih osim egzaktnih, eksperimentalnih, fizičkih, prirodnih.
Celokupno veliko more humanističkih nauka, nauka o čoveku, o društvu, o moralu, o religiji, o crkvi, o Bogu, o umetnosti, o estetici, i tako dalje, i tome slično, potpuno je iščezlo ostavivši korice i unutar njih, ko zna zašto ispisanu, tj. upropašćenu hartiju. U samo biće te nauke i biće predmeta tih nauka niko ne veruje. Uopšte, same suštine stvari ovde nema.
Čudno. Užasno. I sasvim istinito.

Prevela: Mirjana Grbić

Iz knjige POSLEDNJE LIŠĆE, Beograd: Logos, 2018.

Pobeda desnice na izborima u Holandiji

 

      Rezultati izbora u Holandiji šokirali su ne samo Holandiju već i Evropu i svet.  Pobednička stranka Gerta Wildersa, PVV, smatra se ekstremnom nacionalističkom strankom a izborni rezultat neočekivano se popeo na 37 mesta, što je dvostruko veća brojka u odnosu na prošle izbore. 

      Wilders je u svetu poznat pre svega po svom stavu protiv imigracije, Evropske unije i  islama što ga je učinilo metom ekstremista i dovelo do toga da živi pod zasštitom puna 24 sata seleći se iz jedne sigurne kuće u drugu u poslednje dve decenije. I tokom izborne večeri, u kafiću na holandskoj obali, Wilders je bio pod obezbeđenjem, ovoga puta posebno organizovanom.  Nekoliko puta su ga izvodili i ponovo uvodili kako bi prostor pregledali psi i specijalne policijske jedinice. 

      Poslednjih godina  vladalo je mišljenje  da je Wildersova popularnost izbledela pojavpom mlađih "ekstremno" desničarskih figurea, uključujući Thierryja Baudeta, čiji je nacionalistički Forum za demokratiju (FVD) došao na vrh anketa sa 15% u regionalnom izboru 2019.(sada je pao na svega 3). Iznenađenje je otuda zaista ogromno.

     Wilders je svoju političku karijeru započeo kao član parlamenta 1998. godine, prvo za centristički VVD, gde je bio mentor mladog Marka Ruttea ( do juče nezamenjivog političara) , pre nego što je napustio stranku i osnovao svoju Stranku slobode 2006. To ga čini poslanikom s najdužim stažom u holandskom parlamentu.

    Kao politički lider, Wilders je poznat po svom zapaljivom jeziku. posebno kada je islam u pitanju. Averziju prema islamu stekao je posle atentata na antiislamskog filmskog režisera Thea van Gogha 2004. godine, verovatno i u vreme boravksa u kibucu u Izraelu. Njegov standardni izborni program tražio je zabranu Kur'ana, džamija i svih islamskih škola, kao i islamskih marama u vladinim zgradama.  Islam je za njega  “ideologija retardirane kulture”. Pre nekoliko godina sud ga je osudio za vređanje  ljudi na osnovu njihovog porekla nakon što je vređao Marokance  u govoru 2014. godine. Wilders nije promenio svoju politiku, samo je u predizbornom peirodu promenio strategiju i to mu je donelo pobedu.

     Vildersovo glavno obećanje u kampanji bilo je zaustavljanje "cunamija azila", koji je okrivio za različite socijalne probleme, uključujući nedostatak stambenog prostora u zemlji i visoke zdravstvene troškove. U skladu s tim, pozvao je na ukidanje azila i slobodno kretanje radne snage unutar EU, predlažući da se za neke uvedu radne vize. On je, takođe predložio da se Sirijcima ukinu privremene dozvole za azil, a da se kriminalcima oduzme holandsko državljanstvo i da se deportuju.

     Glavni razlozi zbog kojih su birači podržali Wildersa na ovim izborima je upravo njegova antiimigracijska agenda, nakon čega su to stavovi o krizi troškova života i  situacija u zdravstvu", rekla je Sarah de Lange, profesorica politike na Univerzitetu u Amsterdamu. Mainstream stranke su "legitimizovale Wildersa" time što su imigraciju učinile ključnim pitanjem, rekla je. "Glasači su možda pomislili da, ako je to u pitanju, zašto ne glasati za original, a ne kopiju?"( izreka Marine Le Pen )

     Globalistima posebno ne odgovaraju njegovi stavovi o klimi. Wilders je, naime, kritičan prema klimatskim naučnicima i smatra da je vlada potrošila previše na smanjenje emisije CO2. On se založio da elektrane na ugalj i gas ostanu otvorene i predlaže da se zaustavi izgradnja solarnih parkova i vetroturbina. Smeta im njegovo zalaganje da se Holandija povuće iz Pariskog klimatskog sporazuma UN-a. Ništa manje je prst u oko Wildersov poziv na "Nexit" - referendumom o izlasku iz EU-  i poziv da EU isključi regulative o azilu i migracijama.  Kao i drugi lideri krajnje desnice, Wilders je hvalio ruskog predsednika Vladimira Putina i kritikovao ono što je 2017. opisao kao "histeričnu rusofobiju" u Evropi. Nakon eskalacije sukoba on se donekle distancirao od Kremlja, nazivajući napad greškom. Uprkos tome, u jednoj od završnih debata pre izbora, Wilders nije podržao slanje više novca i oružja Ukrajini; ti resursi su, kako je rekao, potrebni za holandsku vojsku. Privremena vlada ove zemlje čvrsto podržava Ukrajinu i upravo je izdvojila preko 2 milijarde eura pomoći Kijevu sledeće godine.

   Suprotan stav prema Wildersu  ima evropska desnica. Čestitali su mu njegovi politički prijatelji, između kojih Marine Le Pen iz Francuske i Mađar Viktor Orban, obradovan "vetrovima promena".

    Očekivano Wilders čvrsto podržava Izrael i zalaže se za premeštanje holandske ambasade u Jerusalem uz zatvaranje holandskog diplomatske kancelarije u Ramali, domu Palestinskih vlasti.

    Wilders je postigao neshvatljiv uspeh ali nedovoljan za većinu u parlamentu. To znači da će morati da formira koalicionu vladu sa još dve ili tri stranke da bi mogao da preuzme vlast. Stranke u Holandiji oklevaju da se izjasne i udruže snage sa krajnjom desnicom. One drže Wildersa van vlade više od decenije. Visok rezultat, međutim, ojačaće ga u pregovorima. 

    U pobedničkom govoru u sredu, on je pozvao druge stranke da se konstruktivno angažuju u pregovorima o koaliciji, i čak je sugerisao da bi bio spreman na kompromis oko svog antimuslimanskog stava kako bi formirao vladu. “Ja jako dobro razumem da stranke ne žele da budu u vladi sa strankom koja želi neustavne mere”, rekao je on. “Nećemo govoriti o džamijama, Kuranima i islamskim školama.”

   Iako je Pieter Omtzigt, koji je u roku od tri meseca uspeo da formira centrističku stranku od nule i. podjednako iznenađujuće, zauzeo otprilike 20 mesta na izborima, ranije odbacio mogućnost udruživanja snaga s Wildersom, on je u sredu uveče ipak objavio da će biti otvoren za razgovore. Iznenađenja su mogucća ukoliko se preostale stranke udruže u anti-Wilders koaliciju.

    Za političare EU-a migracija ostaje velika briga. Kako broj migranata nastavlja rasti, tako raste i podrška ekstremno desnim strankama u mnogim zemljama Evrope. U Italiji je prošle godine Giorgia Meloni osvojila vlast za svoju Braću Italije. U Francuskoj, Nacionalni skup Marine Le Pen ostaje moćna snaga, na drugom mestu u anketama. U Nemačkoj je Alternativa za Nemačku takođe skočila na drugo mesto poslednjih meseci.

    

Naš nećak ili / i svi naši nećaci.. ( Didero)

                                      

 Ja sam vrlo dobro svestan da ako primenite neke opšte principe, koji pripadaju nekom moralu - koji svi propovedaju, a niko ne praktikuje - možete dokazati da je belo crno, a crno belo.

Jedina stvar koja mi je jasna u svom vašem zamršenom propovedanju jest da postoji vrlo malo profesija s časnim moralnim standardima, i dragoceno nekoliko časnih ljudi s profesionalnom etikom. 

A ipak vidim beskonačan broj časnih ljudi koji nisu sretni, i beskonačan broj ljudi koji su sretni, a nisu časni. 

Ramoov nećak, Denis Diderot

    I u dane koje možemo smatrati običnim, ma kako ih je sve manje i manje, suočavamo se sa likovima poput onih koje je opisao Didero i mnogi vrhunski književnici pre i iza njega, no retko smo u situaciji da pročitamo tekstove koji bar na približan način uspevaju da sagledaju i opišu moralnu i etičku jamu u koju smo upali. 

      Verovatno završen 1772-73, Ramoov nećak ili druga satira (francuski: Le Neveu de Rameau ou La Satire seconde) Denisa Didroa prema relevantnim izvorima fascinirao je Goethea, Hegela, Engelsa i Frojda, postigavši književno-filozofski status kakav nema nijedno drugo Didroovo delo. Zajedno sa D'Alemberovim snom ovaj roman zadivljujuće razotkriva Didroovo radikalno naučno i filozofsko razmišljanje. Zbog portreta i biografija brojnih poznatih pojedinaca spomenutih u tekstu, od maloletnih glumica do visokih državnih službenika, delo nije moglo biti objavljeno za života ali je po objavljivanju pružilo čitaocima živopisan opis ljudi koje je Didero odlučio da opiše. Zahvaljujući njegovoj pronicljivosti delo pruža izvanredan prikaz složenih društvenih i političkih odnosa koji čine pozadinu dijaloga. 

       Radnja je dijaloška ( imaginarni filozofski razgovor). 

       U kafiću u Parizu, vodi se razgovor između predstavnika autora- mene ( moralnog i racionalnog filozofa) i njega, mladog, ekscentričnog, ciničnog boema, nećaka francuskog kompozitora Jean-Philippea Rameaua. U razgovoru ova dvojica oštro kritikuju društvo, u kojem cveta prosečnost, licemerstvo i sl. ljudske negativne osobine, raspravljaju o prirodi genija, muzike i umetnosti uopšte.

    Sam Ramoov nećak je neka vrsta anti-junaka, talentovan, duhovit, intelektalno domišljat ali  moralno i etički upitan a Dideroovo vreme je slično ovom ( retko koje nije ) po represiji prema onima koji zastupaju drugačija politička, verska i filozofska gledišta i po likovima sličnim nećaku i onima koje kritikuje. 

     Glavna optužnica Dideroa je protiv korumpirane, raspadnute francuske aristokratije i onih koji su se, poput Rameauovog nećaka i, zapravo, samog Ramoa ( kompozitora), probijali u život podilazivši njihovim ukusima. Sve vreme se mora imati na umu da je nećak ulizica, prevarant, parazit, anihilista, lažov i šarlatan. On je, bez ikakve sumnje, kao i mnogi drugi, portret realne osobe koja je živela u Parizu u vreme kada je Didro napisao dijalog. Nećak se razlikuje od njih po tome što bar potpuno iskreno priča o tome šta radi i iskreno govori o principima, bogatstvu i moći, koje bi on rado da sledi. Dakle računajte da sa nećakom ništa nije iskreno, on ne može biti iskren – čak i kada to pokušava. 

      To su tipične osobine naših političara - ništa manje svetskih -  i ništa manje  osobine  likova iz mase poput nećaka. Nećak se u početnoj fazi predstavlja kao budala, on nosi korpe ( piva), uslužan je, ponizan, jednom reći budaleše zabavljajući svog privremenog "gospodara" ( političkog) i njegove goste, za sve  njegove dalje postupke  može se reći da su nepredvidivi u svojoj nepredvidivosti.

     Odbraniti svoju glupost, kojih je ovih dana na pretek, nije teško u društvu naviklom na licemerstvo, na laž, na providne izgovore. Ovako se pravda Dideroov nećak.

U prirodi sve vrste žive jedna od druge; u društvu sve klase rade isto.  

 Evo još jednog primera veštine majstora dvostrukog govora (i dvostrukog razmišljanja). 

   Nema bolje uloge u visokom društvu od budale. Dugo je vremena kralj imao postavljenu budalu; ni u jednom trenutku nije postojao imenovani mudrac... U svakom slučaju, imajte na umu da u stvarima koje su promenjive, kao što su maniri i moral, ništa nije apsolutno, suštinski istinito ili lažno – osim ako se ne radi o tome da neko mora biti ono što lični interes zahteva, dobar ili loš, mudar ili glup, pristojan ili smešan, pošten ili zloban.

     Pa ako se neko još uvek pita otkuda toliko " budala" u vlasti, od samog vrha do dna, eto mu odgovora. Mudracima nije mesto uz vlast! 

     Nećak je spoj kontradikcija. On prezire genije, ali očajnički želi da to bude, on je spreman na bilo šta iz vlastitog interesa, a opet vređa bogate i njihopv interes...on odbija da se izvini jer bi to bilo tako ipak ispod njegovog ljudskog dostojanstva.   

               Hegel i Didero- dijagnoza moderne 

     Šiler čita Nećaka i daje ga Geteu, čiji je prevod objavljen 1805.  Samo nekoliko ljudi čita Goetheov prevod. Hegel je jedan od njih. On uključuje odlomke iz Ramoovog nećaka u deo „Samootuđeni duh” u njegovoj Fenomenologiji duha. 

    Istorija je, prema Hegelu, na strani nećaka, nažalost! 

    Hegelova Fenomenologija duha stavila je otuđenje visoko na filozofski dnevni red. Relativno je poznato i to da je Hegelov koncept otuđenja inspirisan Geteovim prevodom Didroovog dijaloga  ali detalji i konceptualne implikacije ovih detalja obično izmiču pažnji naučnika, zaključuje  Asger Sorensen

   Dideroova satira podrazumeva beskompromisnu materijalističku društvenu kritiku, ali on ne koristi termin 'otuđenje', već ga rezerviše za neku vrstu stanja koje se graniči s ludilom. Asger Sorensen iznosi tvrdnju da je u Geteovom prevodu Didroovog dijaloga i u njegovom prevodu „otuđenje” - „Entfremdung”  Hegel pronašao opšti ključ za konceptualnu kritiku duha moderne. Stoga tvrdi da je u Fenomenologiji Hegel koristio otuđenje u više od jednog smisla, podižući ludilo na nivo karakteristike moderne, naglašavajući štetne implikacije za svest u takvim životnim uslovima moderne. Nedavno sam objavila tekst o liderstvu kroz prizmu  mraćne trijadie koja indirektno potvrđuje Hegelovu tezu o " nekoj vrsti ludila " među osobama trijade a kojih je mnogo u slojevima vlasti, kao i na moćnim pozicijama u raznim institucijama i organizacijama.  

 
   Dideroov dijalog je satira i, kao takav, kao svaka prava satira, on je pun karikaturalnih likova bogatih i moćnih ljudi koje ismejava kao licemere, podle, narcisoidne ili osobe sa sve ove tri kombinacije zajedno. Eto nas opet do mračne trijade. Kod Luija - nećaka- imamo nešto Šekspirovske granice između dobra i zla. On jeste etički problematičan, ali i besan i očajan, ispunjen ogorčenjem uslovima ljudskog života u savremenom svetu. Mi ga zato s jedne strane razumemo, jer ta strana je i naša, očajnička. Kako je Foucault potresno rekao ( citiram Sorensena ), „njegova tajna je upravo u tome što on jeste i nije u stanju biti licemeran” (Foucault 1978: 367). 

     U jednom momentu Lui priča o kraljevom ministru koji je navodno rekao da „ništa nije korisnije za narod od laži; ništa nije štetnije od istine”. Ovo, međutim, nije kritika pojma istine, njegova poenta ovim iskazom je otkriti one na vlasti kako otvoreno lažu. I on laže ali ovo je kritika društva, institucija koje ne bi smele da lažu. I ova Dideroova kritika je primenjiva na današnju vlast, laž, laž i laž. To više nije običan nivo licemerstva, to je već hiper licemerstvo bez stida, srama, javno, obznanjujuće, na granici ludila. Didero se, naravno ne zaustavlja samo na tome. Kada nećak ismeva ministra pravde zbog njegove perike i odeće, te spominje njegove "milione", dok časni službenici „nemaju čak ni hleba”, on opet kritikuje stvarnu društvenu nejednakost.

       I opet smo na svom, današnjem terenu, na kom narod gladuje, izlazi na ulicu, a oni uživaju..., verovatno uz  časicu skupog vina i milionima na računima.

       Čitajte ponovo Dideroa!

 

        "U monarhiji samo jedna osoba hoda..... Svi ostali zauzimaju položaje."

Integralni tekst na engleskom