недеља, 13. јануар 2019.

Julius Evola, Razmišljanja o vrhovima,


     
Nikolaj Rerih

                                   Planinarenje kao metafora z a duhovnu potragu

Deo prvi
DOKTRINA

1
PLANINA I DUHOVNOST

      U modernom svetu postoje dva činioca koja su, više od ostalih, odgovorna za sputavanje realizacije naše duhovnosti, poznate u najdrevnijim tradicijama: prvi činilac jeste apstraktni karakter naše kulture, a drugi je veličanje slepe i mahnite opsesije aktivnošću.
      S jedne strane, postoje ljudi koji ,,duh” poistovećuju sa erudicijom stečenom u bibliotekama i fakultetskim učionicama, sa intelektualnim igrama kojih se igraju filozofi, ili sa literamim te pseudo-mističnim estetizmom. S druge strane, nove generacije su atletsko nadmetanje preokrenule u religiju i čini se da su nesposobne da shvate išta što nadilazi uzbuđenje, serije treninga, nadmetanja i fizičke aktivnosti; zaista su dostignuće u sportu preokrenule u cilj za sebe, pa čak i u opsesiju, pre nego u sredstvo za dosezanje višeg cilja.
       Postoje ljudi koji ovu opoziciju životnih ciljeva smatraju nekom vrstom dileme. U stvarnosti, u takozvanom učenjačkom tipu, često nalazimo urođenu snažnu odbojnost prema bilo kakvoj vrsti fizičke discipline; jednako tako, kod mnogih koji se bave sportom, osećanje fizičke snage podstiče prezir prema onima koji se u „kulama od belokosti” ograničavaju na ono što se smatra bezopasnim, na knjige i bitke rečima.
      Ova dva životna stila treba smatrati pogrešno usmerenim i plodom modeme dekadencije, jer su oba strana herojskoj viziji duha koja je činila osu najboljih klasičnih tradicija Zapada, osu koja je, u kontekstu aktuelne obnove u Italiji, uspešno evocirana.
       Veoma često se zaboravlja da je duhovnost, u suštini, način života i da se njena mera ne sastoji u pojmovima, teorijama i idejama pohranjenim u nečijoj glavi. Duhovnost je zapravo ono što je uspešno aktuelizovano i prevedeno u osećaj superiornosti, koji duša doživljava iznutra, i u plemenito držanje, koje se izražava kroz telo.
       Iz ove prespektive moguće je uvideti disciplinu koja, iako može da se tiče telesnih energija, ne počinje i ne završava njima, već će umesto toga postati sredstvom za buđenje žive i organske duhovnosti. To je disciplina superiomog unutrašnjeg karaktera.
        Kod askete je takva disciplina, da tako kažemo, prisutna na negativan način; u heroja se, pak, pokazuje na pozitivan i afirmativan način, tipičan za zapadni svet. Unutrašnja pobeda nad
najdubljim silama koje izranjaju u svesti tokom vremena tenzije i smrtne opasnosti jeste trijumf u spoljašnjem smislu, ali je, takođe, znak pobede duha nad samim sobom i unutrašnjeg preobraženja. Zato je, u drevna vremena, aura svetlosti okmživala heroja i iniciranog u religiozni ili ezoterijski pokret, i zato su herojske figure bile smatrane simbolima besmrtnosti.
      Ipak, u modernoj civilizaciji sve teži gušenju herojskog osećanja života. Sve je više ili manje mehanizovano, duhovno osiromašeno i svedeno na jednu smotrenu i regulisanu asocijaciju neispunjenih bića koja su izgubila svoju samodovoljnost. Kontakt između čovekovih dubokih, slobodnih sila i sila stvari i prirode je prekinut: život u metropoli skamenjuje sve, sinkopira
svaki dah i zagađuje svako duhovno „vrelo”. Kao da to nije dovoljno, malodušne ideologije podstakle su prezir prema svim vrednostima koje su u drugim vremenima bile temelj racionalnije i jasnije socijalne organizacije. U drevnim društvima vrh hijerarhije zauzimala je kasta ratničke aristokratije, dok se danas u pacifističko-humanitamim utopijama (posebno u anglosaksonskim) ratnik pokušava prikazati kao neka vrsta anahronizma i kao opasan entitet koji će jednog dana, u ime progresa,
biti konvencionalno uklonjen.
     Pošto je ugušena, herojska će volja tražiti druge načine da istupi van mreže, što vremenom postaje sve gušća, praktičnih interesa, žudnji i težnji; uzbuđenje koje sportovi uzrokuju kod naših savremenika samo je izraz ovoga. Herojska volja mora se opet učiniti samosvesnom i ona mora prevazići granice materijalizma.U borbi protiv planinskih visova akcija je konačno oslobođena svih mašina i svega onog što čoveka odvlači od neposrednog i apsolutnog odnosa sa stvarima. Gore, nadomak neba i raspuklina - usred mirne i tihe uzvišenosti vrhova; među divljim vetrovima i snežnim olujama; u zaslepljujućoj svetlosti lednika; ili usred divlje, beznadežne vertikalnosti zidova stenja
- moguće je probuditi (kroz ono što na prvi pogled može izgledati kao puko korištenje tela) simbol prevazilaženja, istinski duhovnu i virilnu svetlost; moguće je načiniti kontakt sa primordijalnim silama zaključanim unutar udova tela. Na ovaj način borba planinara biće više nego fizička, a uspešan uspon može predstavljati dostignuće nečega što više nije samo ljudsko. U drevnim mitologijama planinski vrhovi smatrani su za boravište bogova: ovo jeste mit, ali je takođe i alegorijski izraz istinskog verovanja koje sub specie interioritatis uvek može nanovo oživeti.
     U životu - kako je posle Ničea ukazao Simel - ljudi imaju čudnu i gotovo neverovatnu moć da dosegnu izvesne egzistencijalne vrhove na kojima je „živeti više” [mehr leben), odnosno, najviši intenzitet života, preobražen u „više od života” (mehr als leben). Na ovim vrhovima, baš kao što se toplota pretvara u svetlost, život postaje slobodan od samog sebe: ne u smislu smrti individualnosti ili neke vrste mističkog brodoloma, već u smislu transcendentne afirmacije života, u kojoj teskoba, beskrajna žudnja, težnje, brige, potraga za religioznom verom, ljudskom potporom i ljudskim ciljevima ustupaju pred dominantnim stanjem smirenosti. U samom životu, a ne van njega,
postoji nešto što je veće od života. Ovaj herojski doživljaj je dragocen i dobar je sam po sebi, dok je običan život vođen isključivo interesima, spoljašnjim stvarima i ljudskim konvencijama. Koristim reč doživljaj, jer ovo stanje nije povezano sa verom ili teorijom (koje su uvek bezvredne i relativne); ono prevashodno predstavlja sebe na najposredniji i nesumnjiv način, baš poput doživljaja bola ili zadovoljstva Ova duboka dimenzija duha, koji se oseća beskrajnim, samotranscendentnim i s one strane svekolike manifestovane stvarnosti, iznova je probuđena i sija - čak i ne u potpunosti svesno - u „ludilu” onih koji se, vođeni voljom da nadvladaju strahove, iscrpljenost i primitivne instinkte opreznosti i samoočuvanja, u sve većem broju i bez ikakvog određenog razloga usuđuju izazvati planinske visine.
Osetiti se prepuštenim isključivo sopstvenim sposobnostima, bez pomoći u beznadežnim situacijama, zaodenut snagom ili slabošću, bez ikoga da mu se obratiš izuzev samom sebi; uspinjati se od stene do stene, od hvata do hvata, od grebena do grebena, neumoljivo, satima i satima, s osećanjem visine i neposredne opasnosti svuda unaokolo; i konačno, nakon strogog ispita oslanjanja isključivo na samodisciplinu, nastupa osećaj neopisivog oslobođenja, solarne usamljenosti i tišine; kraj borbe, potčinjavanje strahova i otkrivanje bezgraničnog horizonta, kilometrima unaokolo, dok sve ostalo leži dole, ispod - u svemu ovome moguće je zaista pronaći realnu mogućnost pročišćenja, buđenja i ponovnog rađanja nečeg transcendentnog.
      Nije važno što samo nekolicina može isprva doživeti herojski simbolizam planine. Ove ideje će uticati na ljude kada se na njih budu valjano usredsredili. Ne postoji istinski planinar koji nije sposoban da planinarenje doživi, bar u nekoliko povremenih bljeskova, kao nešto više od pukog sporta. Jednako tako, ne postoji istinski penjač koji nam ne otkriva, očima ili licem preplanulim od sunčeve refleksije na snegu, beleg rase koja se preobrazila, prevazilazeći soj kome pripadaju ljudi ravnice.
        Na temelju ovoga moramo spasiti planine od zagađujuće invazije turista koji pokušavaju da ih osvoje gradeći svoje „civilizovane” bazne logore. Ne mislim samo na ovu strašljivu omladinu koja sa sobom na populama planinska sastajališta donosi isprazne, svetovne gradske navike (poput disko-a i teniskih terena), i koja se snobovski razmeće raznobojnom novom opremom koju su doneli da bi je koristili samo za bezopasne šetnje kroz šumu. Govorim i o onima što kaljaju tišinu i nezagađena
mesta materijalizmom i trivijalnošću, odnosno, takmičarskim duhom i manijom za onim što je neobično i teško, a sve zarad postavljanja novih rekorda.
      Planina zahteva čistotu i jednostavnost; zahteva asketizam.

O, nebo nada mnom! O, čisto, duboko nebo! Ti ponoru svetlosti!
Gledajuć’ u te, drhtim božanskim željama. Da se bacim u tvoje visine
- to je moja dubina! Da se skrijem u tvojoj čistoti - to je moja nevinost! 
I kad lutam sam, za čim moja duša gladuje noću i na stazama
nesigumim? I kada se uspinjem na planine, koga uvek tražim na
planinama, ako ne tebe? I svo lutanje moje i planinarenje, sve je to
samo neophodnost i nezgrapno sredstvo: sva moja volja želi jedino
da leti, da leti u tebe!”

(F. Niče, Tako je govorio Zaratustra)

     Ovo su reči koje je Fridrih Niče, filozof koji je branio volju za moć, napisao u zabačenim planinama Engadina. Nekim ljudima ove reči nisu ništa više od lirskog nadahnuća. Za druge, one sadrže intimni osećaj herojskog duhovnog stava, čiji duh jeste akcija, i disciplinu bezobzime samokontrole. Hram ovog duha jeste primordijalna veličanstvenost vrhova, lednika, raspuklina i bezgraničnog plavog neba.
       U ovom kontekstu, planinski i duhovni vrhovi sustiču se u jednostavnoj, ali moćnoj realnosti.

2

NEKOLIKO ZAPAŽANJA
O BOŽANSTVENOSTI PLANINE

U jednom članku objavljenom u Reviji italijanskog planinarskog udruženja, S. Manarezi je moćnim rečima podvukao nešto što se nikada ne može dovoljno naglasiti. Naime, neophodnost prevazilaženja ograničavajuće antiteze između, učenjačkog, fizički slabog tipa - odsečenog od dubljih sila tela i života zbog svoje samo-nametnute sputanosti kulturom sačinjenom od reči i knjiga - i sportu sklonog, zdravog, atletskog i fizički snažnog tipa - kome, opet, nedostaju sve metafizičke referentne tačke. Danas je neophodno prevazići jednostranost oba ova tipa te doseći nešto potpunije, odnosno, ljudsko biće u kome duh postaje moć i život, ljudsko biće u kome fizička disciplina istovremeno postaje, simbolom, gotovo uvodom i ritualom duhovne discipline.
      S. Manarezi je neprestano ponavljao da je, među ostalim sportovima, planinarenje zasigumo sport koji nudi najpristupačnije mogućnosti za dostizanje jedinstva tela i duha. Uistinu, golemost, tišina i veličanstvenost velikih planina prirodno usmeravaju dušu ka onome što nadilazi ljudsko, i tako privlače vrednije ljude tački u kojoj fizički aspekt penjanja (sa svom zahtevanom hrabrošću, samo-kontrolom i mentalnom lucidnošću) i unutrašnja duhovna realizacija postaju nerazdvojivi i komplementami delovi jedne te iste stvari.
       Zanimljivo je zapaziti da se gledišta poput ovih - a koja su danas počeli naglašavati kvalifikovani pojedinci da bi promovisali ispravne stavove u sledećoj generaciji - mogu, u isto vreme, pratiti sve do veoma drevne tradicije; do nečega što se može nazvati tradicionalnim, u najširem smislu te reči. Iako stari nisu praktikovali planinarenje, izuzimajući nekoliko rudimentarnih izuzetaka, oni su ipak imali veoma živ osećaj o svetosti i simbolizmu planine. Takođe su smatrali - i ovo je pre istina - da je
uspinjanje na planine i življenje na njima bila povlastica heroja i iniciranih, drugim rečima, onih bića za koja se verovalo da su prešla granicu običnog i prosečnog života u ravnici.
       U narednom poglavlju ponudiću nekoliko komentara o tradicionalnom poimanju božanstvenosti planine, gledajući, s one strane simbola, na njegov unutrašnji smisao. Nadam se da će moje opservacije pobuditi neke aspekte duhovne strane palninarskih poduhvata, čiji tehnikči opis predstavlja samo spoljašnju dimenziju, ili caput mortuum.
      Pojam božanstvenosti planina nalazi se podjednako i u istočnim i u zapadnim tradicijama, od kineske do astečke tradicije pre-kolumbovske Amerike; od Egipćana do nordijsko-germanskih arijaca i od Grka do Iranaca i Hindusa. Ovaj pojam je iskazan u formi mitova i legendi koje se tiču planine bogova ili heroja - a koja je navodno mesto boravišta onih koji su bili „vazneseni” - ili mesta nastanjenih tajanstvenim silama slave i besmrtnosti.
       Opšti temelj za simbolizam planine jeste jednostavan: pošto je zemlja bila povezivana sa svim ljudskim (etimologija reči human jeste iz humus, ,,tlo”), zemaljski vrhovi, koji dosežu do neba i koji su preobraženi večitim snegom, spontano su smatrani najpogodnijim materijalom da se, kroz alegorije, izraze transcedentna stanja svesti, unutrašnje duhovne realizacije i pojave natprirodnih vidova bića, često figurativno prikazanih u vidu bogova i natprirodnih bića. Zato, ne samo da čitamo o planinama kao simboličkim „boravištima” bogova, već i nailazimo na relevantne tradicije - poput tradicija drevnih arijaca koji su živeli u Iranu i Mediji - u kojima, po Ksenofontu, ljudi nisu nikada podizali hramove svojim božanstvima, već su se za proslavljanje kulta i za žrtvovanje vatri i bogu svetlosti koristili planinskim vrhovima. Ove kulture smatrale su planine za vrednija, grandioznija mesta, i analogno, za mesta bliža božanskom od bilo kog hrama ili bilo koje svete građevine koju načini čovek.
      Prema Hindusima, najbožanskiji planinski venac jesu Himalaji, što na sanskritu znači „Sedište snegova”. Još određenije, planina Meru jeste sveta planina, a verovalo se da se ona nalazi na Himalajima. Važno je zapaziti dve stvari: prva je, da se planina Meru smatrala za mesto na kome Šiva, veliki asketa, meditira. Druga je, da je Šiva odatle spalio Kamu, hinduističko božanstvo ljubavi, kada je Kama pokušao izložiti Šivino srce požudi. U hinduističkoj tradiciji, ideja apsolutnog asketizma i obavezujućeg pročišćenja prirode združena je sa najvišim planinskim vrhom. Ova ideja je nedostižna svemu što dolazi od požude ili želje, i zbog toga je stabilna u transcedentnom smislu. Stoga, u drevnim vedskim formulama za konsekraciju kraljeva nalazimo sliku planine koja simboliše
stabilnost moći i imperium-a koje će preuzeti kralj. Štaviše, u Mahabharati vidimo Ardžunu koji odlazi na Himalaje da bi praktikovao asketizam, jer je zapisano da je „samo na visokim planinama mogao doseći božansku viziju”. Isto tako je car Judhištira, uspinjući se na „kočiju kralja bogova”, putovao na Himalaje da bi dosegao svoju apoteozu.
        Takođe možemo zabeležiti da sanskritska reč paradesha znači „uzdignuto mesto”, ili „visoki predeo”, a odatle, u specifičnom materijalnom smislu, planinski vrh. No, paradesha se etimološki može združiti sa haldejskom rečju pardes\ otuda izraz paradise (Raj), koji je potonja judeo-hrišćanska religija preokrenula u jedan dogmatsko-teološki koncept. U prvobitnoj arijskoj ideji raja nalazimo prisnu vezu sa konceptom visina i planinskih vrhova. Ova veza, kako ćemo kasnije videti, formulisana je jasno u dorsko-ahajskom pojmu Olimpa.
     Na ovom mestu moram pomenuti helenske legende o mitskim ličnostima uznetim na planinu. Dobro je poznato da su Heleni, baš kao i sva ostala arijska plemena, imali izrazito aristokratski pogled na ono što se događa nakon smrti. Sudbinom većine ljudi, onih koji se nikada nisu izdigli iznad i s one strane običnog života, smatrao se Had, odnosno, larvalno i rezidualno bivstvovanje nakon smrti, lišeno istinske svesti, koje se provodi u podzemnom svetu senki. Besmrtnost je, pored olimpskih bogova, bila privilegija heroja, ili drugim rečima, bila je izuzetno dostignuće nekolicine superiomih bića. U najstarijim helenskim tradicijama nalazimo da je herojsko dostignuće besmrtnosti često prikazivano simbolizmom njihovog uspinjanja ili nestajanja u planinama. Ponovno nailazimo na misteriju visina, budući da u ovom nestajanju moramo videti materijalni simbol duhovnog preobraženja. Izraze „nestati”, „postati nevidljiv”, „biti uznet na vrhove” ne treba shvatati doslovno jer, u suštini, označavaju virtualno uvođenje u svet s one strane čula, u kome nema smrti, te označavaju odvajanje od vidljivog sveta fizičkih tela, sveta običnog ljudskog iskustva.
     Ova tradicija nipošto nije ograničena na Grčku. U budizmu se pominje planina u kojoj su nestali oni koji su dosegli duhovno prosvetljenje, a koje Majjhima Nikkaya opisuje kao „nadljude, neporažena i netaknuta bića, slobodna od žudnje.” Kineske taoističke tradicije govore o planini Kuen-Lun na kojoj su legendama kraljevska bića pronašla napitak besmrtnosti. Nešto slično nalazimo i u nekim istočnjačkim islamskim tradicijama koje govore o iniciranim ljudima koji su bili uzneseni na planinu i koji su tako pošteđeni doživljaja smrti. Drevni Egipćani su govorili o planini (Seth Amentet) koja čuva prolaz kroz koji oni kojima je suđena „solarna” besmrtnost, na kraju,
ulaze u „pobedilačku zemlju”, u kojoj, po drevnom hijeroglifskom zapisu, „vođe koje borave kraj trona velikog boga obznanjuju svoj večni život i večnu moć.”
    S one strane Atlanskog okeana, u pre-kolumbovskom Meksiku nalazimo impresivno podudaranje sa ovim simbolima: velika planina Kuluakan (što znači „svijena planina”, jer je njen vrh blago svijen na dole) smatrana je za božansko mesto koje je, bez obzira na njenu visinu, zadržalo vezu s nižim predelima. Prema drevnim američkim tradicijama za neke astečke vladare se verovalo da su nestali u jednoj odgovarajućoj planini. Dobro je poznato da se ova tema nalazi u legendama zapadnjačkog rimsko-germanskog srednjeg veka: za planine kao što su Kifhauzer i Odenberg verovalo se da su mesta gde su se povukli kraljevi poput Karla Velikog, Artura, Fridriha I i Fridriha II. Ovi kraljevi navodno nisu umrli, već čekaju vreme da se ponovo pojave. U ciklusu legendi o Gralu, nalazimo
planinu Montsalvat, što po Genonu znači „planina zdravlja” ili „planina spasenja”. Bojni poklič srednjovekovnih vitezova bio je „Montjoie”. U legendi koja uopšte nema istorijsku potporu,
ali koja ipak poseduje veoma bogato duhovno značenje, prolazak kroz planinu bio je samo prvi korak koji je prethodio svetom kraljevskom krunisanju Artura. Ne mogu detaljno opisivati unutrašnje značenje ovih simbola i mitova, naročito onih koji se tiču nestalih kraljeva što će se jednog dana vratiti, samo ću reći da u ovim mitovima, iz mnogih različitih izvora, nalazimo opštu temu planine shvaćene kao sedište besmrtnosti, kao mesta gde se duhovni ljudi ostvaruju a heroji nestaju.
    Moja sledeća zapažanja tiču se dva mesta: planine kao sedišta haoma-e i slave, i planine kao Valhale. Iranska reč haoma odgovara sanskritskoj soma, tzv. napitku besmrtnosti. U ovim dvema drevnim arijskim idejama imamo združivanje različitih koncepata, delom stvarnih, delom simboličkih, delom materijalnih, a delom svodljivih u termine koji opisuju duhovno iskustvo. Hindu tradicija, na primer, opisuje soma-u i kao boga i kao sok biljke koja ima moć da proizvede osećanja zanosa. Ova osećanja su se veoma cenila i pobuđivana su tokom rituala unutrašnjeg preobražaja da bi se omogućio ukus besmrtnosti.
      Baš kao što je Buda poredio sa visokom planinom stanje ,,u kome ne postoji ni ovde ni tamo, ni odlaženje ni dolaženje, već samo smirenost i prosvetljenje kao u beskrajnom okeanu” (stanje nirvane), jednako tako u Yasni čitamo da misteriozna haoma raste na visokim planinama. Iznova srećemo združivanje ideje visina s idejom entuzijazma sposobnog da preobrazi, inspiriše i vodi ljude ka onome što je s one strane ljudskog, smrtnog i efememog. Istu ovu temu, takođe, nalazimo u Grčkoj, u ranom dionismu. Prema veoma drevnim svedočanstvima, one koji bi tokom religioznih svetkovina bili posednuti „božanskim ludilom Dionisa” čudna i neodoljiva sila, probuđena u njihovim dušama, vodila je prema divljim vrhovima tračkih planina.
     Postoji, opet, nešto dmgo što može ispraviti ono što je na dionisijskom nivou još uvek haotično i ne sasvim čisto: postoji drevno iransko gledište, što ga donosi Yasht, koje se tiče planine, odnosno, moćne planine Uši-darena, koja je, takođe, sedište slave.
       U iranskoj tradiciji, „slava” (hvareno ili farr) nije bila apstraktni koncept. Slava se smatrala stvamom i gotovo fizičkom silom, mada nevidljivog i neljudskog porekla. Slava je, uopšteno govoreći, bila privilegija svete arijske rase, ali je, još preciznije, pripadala kraljevima, sveštenicima i osvajačima koji pripadahu ovoj rasi. Znak koji posvedočuje prisustvo slave: pobeda. Pošto je sunce držano za simbol sjajnog entiteta koji svakog jutra trijumfuje nad tminom, slavi su pripisivani solami koreni. Prenošenjem ovih koncepata sub specie interior itatis slava je izražavala dosege pobedilačkih rasa, u kojima je superiomost bila moć (pobeda), a moć superiomost, kao u solamih i besmrtnih nebeskih bića. U Yasht je zapisano ne samo da biljka haoma-t (dionisijskog stanja) raste na planinama, već i da najmoćnija planina, Uši-darena, jeste sedište arijske slave.
      Kao što rekoh ranije, planina se takođe shvatala i kao Valhala. Reč Valhala bila je popularizovana operama Riharda Vagnera, koje u nekoliko slučajeva usvajaju doslovnu interpretaciju drevnih nordijsko-skandinavskih gledišta Eda, iz kojih je Vagner crpeo najveći deo svoje inspiracije. Takvi pogledi su, pak, otvoreni za dublje interpretacije. Valhala je doslovce značila „dvorana palih heroja”, čiji kralj je Odin. Ovo izražava shvatanje privilegovanog sedišta besmrtnosti (u ovim tradicijama, baš kao i u grčkim, najveći broj ljudi je osuđen da nakon smrti provodi jedno mračno i larvalno postojanje u Niflhajmu, nordijskom ekvivalentu Hada), rezervisanog za plemstvo i heroje koji su pali na bojnom polju. Gotovo prema izreci: „Krv heroja je draža Bogu no mastilo filozofa i molitve vemika”. U ovim drevnim tradicijama umiranje na bojnom polju bilo je najplodonosnije od svih nadljudskih junaštava, i žrtva koju je najviše cenilo vrhovno božanstvo (Odin, Votan, ili Tir). Odin je u Valhali pale borce pretvarao u svoje sinove i činio ih besmrtnima zajedno s deifikovanim kraljevima. Često je ovo boravište bilo združivano sa Asgardom, gradom Asa, gradom božanskihsvetlih bića koja su vodila večitu borbu protiv mračnih kreatura zemlje (elementarvesen).
      Koncepti Valhale i Asgarda prvobitno su imali neposrednu vezu sa planinom, čak toliko da je Valhala postala imenom švedskih i drugih skandinavskih planina. Štaviše, kada se držalo da se nalazi na drevnim planinama, kakve su Helgafel, Kroshular i Hidsćelf, Valhala je smatrana boravištem heroja i deifikovanih kraljeva. U Edama se na Asgard često ukazuje kao na Glitmirbjorg, „sunčanu planinu” ili kao na Himinbjorg, u čemu su stopljene ideje planine i svetlog neba, ili svetlog, nebeskog svojstva. Tako ponovno susrećemo centralnu temu o Asgardu kao veoma visokoj planini na čijem sleđenom vrhu, iznad oblaka i magle, blista večna svetlost.
       Kada se Valhala zamišljala kao planina, onda je to mesto sa koga kreće tzv. Divlja horda ( Wildes Heer) i mesto na koje se vraća. Ovo je drevna populama nordijska ideja koja je bila formulisana, na višem nivou, kad je združena sa armijom koju predvodi Odin, armijom sačinjenom od palih heroja. Po ovoj tradiciji, herojsko žrtvovanje života (što se u rimskoj tradiciji nazivalo mors triumphalis i čime se pobedonosni upućenik pridruživao redu heroja i vojnika pobedilaca) priključuje novog
borca toj neodoljivoj duhovnoj armiji, Divljoj hordi, potrebnoj Odinu, bogu bitaka, za konačni te transcendentni cilj: borbu protiv ragna rokkra, odnosno, protiv suđenog sumraka svega božanskog, što vreba nad svetom iz veoma daleke prošlosti.
       Preko ovih tradicija, ako ih uzmemo u njihovom unutrašnjem značenju, pre nego u spoljašnjoj mitološkoj formi, dolazimo do najvišeg suda o ovom ciklusu mitova koji se odnose na božanstvo planine, a koji je gotovo odjek ovih dalekih realiteta. Sedište buđenja, heroizma i, katkad, pre-obražavajuće herojske smrti; mesto entuzijazma koji vodi transcendentnim stanjima; mesto čistog aksetizma i trijumfalne solarne sile suprostavljene silama što paralizuju, zatamnjuju i degradiraju život - izgleda da su drevni narodi sve ovo obuhvatali simboličkom percepcijom planine. Ovakvo viđenje planine izranja u ciklusu legendi i mitova, koji poseduju mnoge slične karakteristike, čiji su gorepomenuti primeri samo nekolicina u beskrajnom nizu.
      Naravno, ne sugerišem pristajanje uz anahrone evokacije mitova, ali ovo nije samo neka lista neobičnih primera iz istorije. Iza mita i simbola, uslovljenih vremenom, stoji duh koji uvek može nanovo oživeti i izraziti se u novim oblicima i novim akcijama: to je ono što je zaista važno.
     Najbolje što možemo poželeti novim generacijama jeste da planinarenje ne doprinese obesvećivanju planine. Štaviše, iskreno se nadam da duboka osećanja koja se nalaze u korenu
drevne mitološke deifikacije planine mogu da se probude u većoj meri, i da mogu izvršiti prosvetljujući uticaj na ljude, koje danas, donekle konfuzno, instinkt za prevazilaženjem
ograničenja - koja su svojstvena svakodnevnom komercijalnom i mehaničkom životu dolina - vodi da se, hitajući ka zaleđenim i svetlim vrhovima, uspinju po stenama, grebenima i zidovima okruženim nebom i ambisom.

izvor 

среда, 09. јануар 2019.

Julius Evola, Umetnik visina, Nikolaj Rerih



Shamballa ( Šambala ) 


Svi veliki simboli, svi veliki junaci bili su dovedeni na Himalaje kao pred najviši oltar gde se ljudski duh približava božanskom.“

Nikolaj Rerih, Šambala

“Da sva bića budu u miru,
Da sva bića budu srećna,
Da sva bića budu bezbedna,
Da sva bića osveste svetlost svoje istinske prirode,
Da sva bića budu slobodna.”

             :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

JULIJUS EVOLA, 
Umetnik visina 

Umetnost Nikolaja ( Konstantinoviča ) Reriha postala je poznata širom sveta. U Sjedinjenim Državama, u zemlji u kojoj postoje poverenja, čak i u intelektualnom domenu, određeni ljudi su monopolizovali deo Rerihovog umetničkog rada; Kroz muzej Roerichovog društva, (Roerich’s Society Museum) kroz konferencije i njuškalne časopise (The Archer) pokušali su da stvore "pokret" oko ličnosti ovog umetnika.

U stvari, slikar Rerih nije nameravao da se ograniči samo na slikanje. Svojim slikama i svojom širokom aktivnošću (komponovao je pesme, pisao članke i objavljivao recenzije svojih putovanja po Aziji), iznad i iznad svega, nastojao je da proširi osećaj višeg reda stvarnosti u modernom svetu.

Pri razmatranju njegovih slika treba zaključiti da je njihova glavna karakteristika prikazivanje prirode - relativno jednostavnim sredstvima, iako ne bez određenog dekorativnog stila - izrazima koji su čudan osećaj unutrašnjeg i gotovo oslobođenja.

To ne treba objašnjavati nečim subjektivnim ili fantastičnim, što Rerihova umetnost dodaje i nameće stvarnost, već više od sile koja se nalazi u samoj prirodi, subjektu u kojem se on bavi. To će postati jasno čim kažemo da su Himalaje stalan subjekt Rerihovog rada; titanijum i transformisana priroda himalajskog lanca, sa njegovim visinama, izuzetno visokim vrhovima, ponorima, nevažnim tišinama i nebeskim sjajem.

RU Roerich 13 big(1)

                                                           Isus se klanja Velikom


Rerih, Rus po rođenju, često je, sam ili na čelu ekspedicije, putovao klancima Himalaja i do zapadne Mongolije. Tamo je živeo u društvu lama da bi što je moguće dublje prodro u njihove magijske i metafizičke tradicije, u kojima fizičko i metafizičko, stvarno i nestvarno počinju da se stapaju u jednu istu strukturu. Zato je duh Himalaja ono što nam se obraća kroz Rerihove slike; ovaj duh, kao što rekoh ranije, uspeva da, kod onih koji ga istinski prime, probudi drevno osećanje sopstva i osećanje za stvari; istinsko i moćno osećanje koje je bilo ukopano u podsvesti zahvaljujući nemirnom i gotovo tamničkom životu modernog zapadnog sveta.

Nagovestio sam određene uslove u kojima stvarno i nestvarno, unutarnje i vanjsko, objektivno i subjektivno počinju da se stapaju u jednu stvarnost. Pod uslovom da se poseduje izvesna moć duhovne koncentracije, do toga na velikim visinama (iznad 4000 metara) dolazi spontano, kako na planinskim vrhovima tako i u avionu. Može se dogoditi da, zahvaljujući određenoj dispoziciji svesti, predmeti percepcije počnu da se dematerijalizuju; da steknu karakteristike beztežinskog stanja, nestvarnosti i jutarnje svetlosti što se ne može adekvatno opisati nekome ko tako nešto nikada nije iskusio

U stanju polu-opijenosti, koja ne uzrokuje otupelost, već pre višu lucidnost, stvari nam se obraćaju na način koji ranije nismo mogli ni pretpostaviti. Ono što nastupa kasnije jeste dinamičko otvaranje imaginativne sposobnosti koja utiče na čula, prevodeći, tu i tamo, predmete opažanja u slike, koje, poput snova, poseduju simbolički karakter; one formiraju mitove koji nalaze svoje mesto u strukturi budne svesti. Izgleda da se na Tibetu ovo događa na upadljiv način: onde postoji mentalitet za koji se s pravom može reći da je stalni prostor sličnih stanja, koji sadrži tajnu mnogih neobičnih tradicija i koji, kada se posmatra spolja, izgleda kao čisto sujeverje.

rerih muhamed

Muhamed 

Da bi ovo mogli shvatiti, ma kako čudno izgledalo, od suštinskog je značaja razumeti Rerihovu umetnost u svim njenim elementima: to je umetnost snežnih vrhova, bez udolina, gde senzibilnost i vazduh postaju dematerijalizovani i neprestano prenose osećaj providnosti i planinske tišine. U njegovim pejsažima, na jedan gotovo konstantan način, vidimo izranjanje mitova i simbola: figure asketa u dubokoj meditaciji; magijske vatre; oblici idola; elementarne prikaze; čudne, neprirodne unutrašnje refleksije svetlosti izranjaju u njegovim slikama, u pozadini iza mora dolina i planina; planine svuda, koliko god pogled doseže. Ovo nema vrednost maštovitog preklapanja sa stvarnošću. Možemo reći da, u ambijentu kakav su Himalaji, mit postaje deo stvarnosti. Na neki način mit nastavlja stvarnost, on je produbljuje i zaokružuje s ciljem koji proističe neposredno iz tih formi, simbola i svetala za koje više niko ne može reći da li se nalaze unutar ili izvan sopstva; ili jesu li to svetla stvari ili iluminacije duha, ili oboje u isto vreme.


Oni koji su bili na velikim visovima Tibeta, a nisu se bavili istraživanjima i nisu bili deo ekspedicije koja je imala neki određen cilj, mogu posvedočiti ovo osećanje, koje oživljava kada se prodre u dušu tibetanske religije, u forme njene duhovnosti i tradicionalne magije. Rerih je prvi zapadnjak (ako Ruse možemo zvati zapadnjacima) koji je kroz slike uspeo da sakupi i izrazi ovo osećanje, dok ga je, pošto ono teži da se ostvari kao osećanje samog života, u isto vreme doživljavao kao nešto što prevazilazi puku umetnost i prost, lični estetski doživljaj. Zbog toga njegove slike, u suštini, imaju karakter puta: puta ka nečemu transcendentnom, u celovitom značenju te reči, s upućivanjem ne na apstrakciju, već na stvarno iskustvo. Verujem da se nešto može zaista nazvati umetnošću samo kada se uzdiže da bi steklo takvu vrednost.

Himalaji nas vode ka neljudskoj čistoti, ka neljudskom dahu. „Mnogo metara iznad mora – ali koliko iznad običnih ljudi!“, pisao je Niče u Sils-Mariji. Ovaj vrh, baš kao i najviša italijanska planina (sećam se noćnog pogleda na belu pustinju Kapana Margerita na Monte Rozi) povezuju nas sa našom urođenom i kosmičkom prirodom, koja je jednaka prirodi elementarnih sila zemlje, čija je moćna čistota i mirnoća utisnuta sleđenim i svetlim vrhovima, kao da su to apsolutni i nematerijalni vrhovi, ili magnetska, ritmička klupka u velikom planu Celine.

Ovo je razlog zašto u Rerihovoj umetnosti možemo otkriti zračak oslobođenja, najistinskijeg oslobođenja.

rerih buda

Buda 



Prevod sa italijanskog: Svetislav Bajić

Izvor: Julijus Evola, Razmišljanja o vrhovima, Ukronija, Beograd, 2004

LINKOVI :



Nicholas Roerich Museum
International Roerich Memorial Trust
International Council of the Roerich Organizations by name of S.N. Roerich
Nicholas Roerich biographical outline - Nicholas Roerich Museum


уторак, 08. јануар 2019.

O slobodi hrišćanina. Luter (II deo - Spoljašnji čovek )



SPOLJAŠNJI ČOVEK

XIX.


Time je dovoljno rečeno o unutrašnjem čoveku, o njegovoj slobodi i glavnoj pravednosti, kojoj ne treba nikakav zakon niti dobra dela. Njoj bi upravo štetilo ako bi se ko drznuo te na taj način hteo postati pravedan.

Sada prelazimo na drugi deo, na spoljašnjeg čoveka. Ovde želimo odgovoriti svima onima koji su se spotakli na prethodno izlaganje, pa rekli ako je vera sve, te ako je ona sama dovoljna da nas učini pravednima, zašto su zapoveđena dobra dela? Onda se možemo opustiti, pa ništa ne činiti. Ne, dragi čoveče, ne tako! Tako bi bilo da si samo unutrašnji čovek, da si postao potpuno duhovan i unutrašnji, što se neće dogoditi sve do sudnjeg dana.

Na ovoj zemlji se može samo početi i napredovati i to je sve; tek na onom svetu dolazi do svršetka. Stoga Apostol govori o primitas spiritus, t.j., o prvinama Duha. Zato ovde pripada ono šta smo rekli na početku: "Hrišćanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan". Ukoliko je slobodan ne treba činiti ništa; ukoliko je sluga mora činiti sve moguće stvari. Sada želimo videti kako se to događa.

XX.

Čovek je unutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom, te ima sve što mu je potrebno, osim što ta vera i dovoljnost moraju stalno rasti sve do onog života. Pa ipak, on ostaje u ovom telesnom životu na zemlji, te mora upravljati svojim telom i opštiti sa ljudima.

Tu počinju biti važna dobra dela. Ovde se ne sme besposličariti, već se postovima, bdjenjima, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost, telo mora istinski terati i vežbati da bude poslušno unutrašnjem čoveku i veri, te da im se suobliči umesto da im smeta ili im se suprotstavlja, kako to ono zna ako ga ne držimo u stezi.

Unutrašnji čovek je jedno sa Bogom te je, Hrista radi, koji je za njega toliko mnogo učinio, radostan i pun htenja i njegovo je svo zadovoljstvo u tome da sa svoje strane želi služiti Bogu besplatno, u slobodnoj ljubavi. Međutim, on u svom telu nalazi nepokornu volju koja želi služiti svetu, ići za svojim požudama. Vera to ne može trpeti te je rado hvata za gušu sa namerom da je suzbije i da to spreči.

Tako Pavle kaže u Rimljanima 7,22−23: "Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem čoveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim." Takođe, u 1. Korinćanima 9,27: "Nego morim telo svoje i trudim da kako sam drugima propovedajući izbačen ne budem." i u Galatima 5,24: "A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama."

XXI.
Ali se ta dela ne smeju činiti sa namerom da čovek pomoću njih pred Bogom postane pravedan. Vera, koja je jedina čovekova pravednost pred Bogom i to mora i biti, tu nameru ne može trpeti.

Dela se smeju činiti jedino s namerom da telo postane poslušno, da se pročisti od svih svojih požuda te da se čovek usmeri samo na svoje požude kako bi ih izgnao. Jer sve dok je duša po veri čista i ljubi Boga ona rado želi da i druge stvari budu tako čiste, a napose njezino vlastito telo, te da svako zajedno sa njom ljubi i proslavlja Boga. Otuda proizlazi da čovek radi svoga vlastitog tela ne sme biti besposlen.

On mora činiti mnoga dobra dela da bi ga svladao. Pa ipak, nisu dela ono dobro po kojem je čovek pred Bogom čestit i pravedan, već on njih čini iz slobodne ljubavi, besplatno, da bi ugodio Bogu. On ne traži ništa drugo osim da ugodi Bogu, čiju volju želi rado ispunjavati i na što bolji način.

Iz ovoga može svako za sebe razabrati meru i uzdržanost pri mučenju tela. On će postiti, bdjeti i raditi, toliko koliko vidi da je telu potrebno da se ukroti njegova obest. Međutim, oni koji misle da će delima postati pravedni, ne paze na mučenje, već gledaju samo na dela, pa kad su mnoga i velika dela počinili, misle da je sve u redu te da će biti pravedni. Ponekad si zbog toga razbijaju glave i uništavaju tela. Hteti bez vere, po delima, postati pravedan i blažen, veliko je bezumlje i (odaje) krivo shvatanje hrišćanskog života i vere

XXII.

Za takvo shvatanje dela želimo navesti neke uporedbe. Dela hrišćanina koji je iz čiste Božje milosti, besplatno opravdan, treba isto tako shvatiti kao i dela Adama i Eve u raju. U 1. Mojsijevoj 2,15 piše o njihovim delima sledeće.

Nakon što je Bog stvorio čovjeka, stavio ga je u raj da ga obrađuje i čuva. Adama je Bog stvorio pravednog i dobrog, bez greha, tako da nije tek putem obrađivanja i čuvanja vrta morao postati čestit i pravedan. No, da ne bi besposličario, Bog mu je dao da nešto radi: da zasađuje raj, da ga obrađuje i čuva. To su sve bila sama slobodna dela. Adam ih nije činio ni zbog čega drugog osim da ugodi Bogu; nije ih činio da bi došao do pravednosti, koju je već pre toga imao i koja je svima nama bila prirođena.

Tako je i sa delima jednog vernika. Jer vernik je po veri ponovo premešten u raj i nanovo stvoren, te mu dela nisu potrebna da postane pravedan. Zapoveđeno mu je da čini takva slobodna dela da ne bi besposličario, već da radom muči svoje telo i da ga čuva kako bi time ugodio samo Bogu.

To je nadalje slično, kao kad jedan zaređeni biskup posvećuje crkve, krizma ili čini koje drugo delo koje spada u njegovu biskupsku dužnost. Ta dela, ga ne čine biskupom šta više, da prethodno nije bio zaređen za biskupa, ni jedno od tih dela ne bi vredelo ništa i bilo bi čista ludorija. Tako i kada hrišćanin koji je po veri posvećen čini dobra dela, on po njima ne postaje bolje ili više "zaređen" za hrišćanina. To se događa samo ako vera raste. Da prethodno nije uzverovao i postao hrišćaninom, sva njegova dela ne bi vredela ništa, već bi bila sve sami glupi, kažnjivi i prokleti gresi.

XXIII.

Zato su istinite sledeće dve izreke: "Dobra i pravedna dela nikoga ne čine dobrim i pravednim čovekom, već dobar i pravedan čovek čini dobra i pravedna dela." "Zla dela ne čine nikoga zlim čovekom, već zao čovek čini zla dela." Osoba, dakle, mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela slede i teku iz pravedne i dobre osobe.

Tako i Hrist kaže u Mateju 7,18: "Ne može drvo dobro rodova zlih rađati, ni drvo zlo rodova dobrih rađati." Očito je da plodovi ne nose stabla i da stabla, ne rastu na plodovima, već obrnuto: stabla, nose plodove i plodovi rastu na stablima. Kao što stabla, moraju postojati pre plodova i kao što plodovi ne čine stabla, dobrim ili lošim, već stabla, plodove, tako mora i čovek kao osoba biti dobar ili zao pre nego što može činiti dobra ili zla dela. Njegova ga dela ne čine dobrim ili zlim, već on čini dobra ili zla dela.

Tako je i kod svih zanata. Dobra ili loša kuća ne čini nikoga dobrim ili lošim zidarem, već dobar ili loš zidar pravi dobru ili lošu kuću. Ni jedno delo ne pravi majstora onakvim kakvo je njegovo delo, već je delo onakvo kakav je majstor. Tako je i sa čovekovim delima: kakav je on s obzirom na veru ili neveru, takva su i njegova dela, dobra ili loša, a ne obrnuto: kakva su njegova dela, takav je i on, pravedan ili veran.

Kao što dela nikoga ne čine vernikom, tako ga ne čine ni pravednim. Nasuprot tome, kao što vera čini čoveka pravednim, tako ona čini i dobra dela. Ako dela nikoga ne čine pravednim, te ako čovek mora biti pravedan pre nego što može činiti dobra dela, očito je da samo vera iz čiste milosti po Hristu i njegovoj Reči, čini čoveka dovoljno pravednim i blaženim, te da ni jedno delo niti zapovest nisu potrebni hrišćaninu da bi bio blažen. On je slobodan od svih zapovesti i sve što čini, čini potpuno slobodno, besplatno, ne tražeći pri tome svoju korist ili blaženstvo − jer on je već sit i blažen po svojoj veri u Božju milost − već želeći ugoditi Bogu.



XXIV


I obrnuto, onome ko je bez vere ne pomaže ni jedno dobro delo da dođe do pravednosti i blaženosti. Zla dela ga ne čine zlim ili prokletim, već nevera koja osobu i "stablo" čini zlima, i čini zla i prokleta dela. Stoga, kad čovek postane zao ili pravedan, to ne počinje delima, već verom. U tom smislu govori mudrac: "Početak sveg greha je odmetnuti se od Boga i u njega se ne uzdati" (Sirah 10,14). I Hrist uči da se ne sme početi delima kad kaže: "Ili usadite drvo dobro, i rod njegov biće dobar; ili
usadite drvo zlo, i rod njegov zao biće; jer se po rodu drvo poznaje." (Matej 12,33).

On kao da želi reći: ko želi imati dobre plodove, treba početi sa stablom i njega dobroga posaditi. Tako i onaj ko želi činiti dobra dela ne sme početi sa delima, već sa osobom koja treba činiti dela. A osobu ništa ne može učiniti dobrom osim vere, i ništa je ne čini zlom osim nevere.

Istina, dela čine pojedinca dobrim ili zlim pred ljudima, t.j., ona spolja pokazuje ko je pravedan, a tko zao. I Hrist kaže: "I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih." (Matej 7,20). Ali je sve to samo prividno i spoljašnje. Pogled na to zbunjuje mnoge ljude koji pišu i uče kako treba činiti dobra dela i postati pravednim, a da pri tome uopšte ne misle na veru. Tako slepo idu svojim putem i jedan slepac stalno vodi drugoga. Oni se zlopate mnogim dobrim delima, a ipak nikada ne dolaze do istinske pravednosti. Za njih kaže Pavle u 2. Timotiju 3,5ss: "Koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njene odrekli... svagda uče, i nikad ne mogu da dođu k poznanju istine (istinite pobožnosti)".

Ko neće da zaluta zajedno sa tim slepcima, ne sme gledati samo na dela, zapovesti ili nauku o delima. On mora iznad svega paziti na osobu, kako da ona dođe do pravednosti. Ona, međutim, ne postaje pravedna i blažena po zapovestima i delu, već po Božjoj Reči − t.j, po njenim milosnim obećanjima − i po veri, tako da se očuva njegova božanska čast, time što nas čini blaženim ne po našim delima, već po svojoj milostivoj Reči, besplatno i iz čistog milosrđa.

XXV.

Iz svega ovoga se da lako razumeti u kom smislu treba odbaciti dobra dela, a u kom smislu ne, te kako treba razumeti sve nauke koje uče dobra dela.

Gde postoji neispravan dodatak i krivo mišljenje da se po delima može postati pravedan i blažen, dela već nisu dobra i treba ih u potpunosti prokleti, jer tada nisu slobodna i hule na Božju milost koja jedino po veri čini čoveka pravednim i blaženim.

To dela ne mogu, a ipak se prse da to ostvare i time napadaju milost u njezinu delu i njezinoj časti. Zato ne odbacujemo dobra dela njih samih radi, već radi onog zlog dodatka i krivog i izopačenog mišljenja koje čini da dobra dela samo izgledaju dobra kad u stvari to nisu. Time oni varaju sami sebe i svakog drugog, poput krvožednih vukova u jagnjećim odelima.

Taj zli dodatak i izopačeno mišljenje o delima ne mogu se prevladati gde nema vere. Sve dok vera ne dođe i ne razori ih, oni su nužno prisutni u čoveku koji želi biti svet po svojim delima. Sama priroda ne može ih isterati. Šta više, ona ih ne može ni prepoznati, već ih drži za nešto skupoceno i spasonosno. Zato mnogi bivaju time zavedeni.

Dobro je pisati i propovedati o pokajanju, ispovedanju i zadovoljstvima, ali ako se ne pođe dalje, do vere, onda to sigurno postaju sve sama đavolska i zavodljiva učenja. Ne sme se propovedati samo jedna, već obe Božje Reči. Zapovesti treba propovedati da se grešnici uplaše, da se otkriju njihovi gresi da bi postali skrušeni te se obratili. Ali na tome se ne sme ostati. Mora se propovedati i druga Reč, obećanje milosti, da bi se dala pouka o veri, bez koje je uzaludno propovedanje zapovesti, pokajanja i svega ostaloga.

Još ima i propovednika koji propovedaju i kajanje zbog greha i milost, ali oni ne naglašavaju zapovesti i Božju milost na takav način da bi se moglo naučiti odakle dolazi pokajanje, a odakle milost. Do pokajanja, naime, dolazi po zapovesti, a vera dolazi po Božjim obećanjima. Tako se čovek opravdava i uzdiže po veri u Božju Reč, nakon što je putem straha pred Božjom zapovešću bio ponižen i došao do samospoznaje.

XXVI.

Toliko o delima uopšteno, i o onima koje hrišćanin treba činiti s obzirom na svoje telo.

Sada želimo govoriti o drugim delima, koje on čini s obzirom na druge ljude. Jer čovek ne živi samo u svome telu, već takođe među drugim ljudima na zemlji. Zato s obzirom na njih ne može biti bez dela. On mora sa njima govoriti i raditi, iako mu ni jedno od tih dela nije potrebno za pravednost i blaženost. Njegova namera u svim njegovim delima treba stoga biti slobodna i usmerena samo na to da pomoću njih služi i koristi drugima.

Ne treba ništa drugo imati za cilj, osim tuđih potreba. Takav je pravi život jednog hrišćanina. Tada vera pristupa delu sa radošću i ljubavlju, kao što Pavle uči Galaćane. Tako on piše i Filipljanima (Filipljanima 2,1ss). Nakon što ih je poučio kako po svojoj veri u Hrista imaju svu milost i
udovoljenje, on ih dalje poučava i kaže: "Ako ima dakle koje poučenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate (jedni drugima služite)... Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih." Iz ovoga je jasno da prema Pavlovu shvatanju hrišćanskog života sva dela treba činiti na dobro bližnjemu. Jer svakome je za njega samoga dovoljna njegova vera, a sva druga dela sav život mu preostaje za to da iz slobodne ljubavi služi svojim bližnjima.

Za ovakav stav Pavle navodi Hrista kao primer i kaže: "Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu." (Filipljanima 2,5s). Iako je bio Božji lik i za sebe dovoljno imao te mu njegov život, njegovo delo i njegova muka nisu bili potrebni da na taj način postane pravedan ili blažen, ipak se
svega toga odrekao, uzeo je lik sluge i sve učinio i pretrpeo, misleći pri tome samo na ono šta je za nas najbolje; tako je, iako je bio slobodan, nas radi postao sluga.

XXVII.

I kršćanin, dakle, treba poput Hrista, svog poglavara, biti u potpunosti zadovoljan svojom verom i stalno je jačati. Jer ona je njegov život, pravednost i blaženstvo i daje mu sve što Hrist i Bog imaju, kao što smo gore izložili i kao što Pavle kaže u Galatima 2,20: "A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg".


Iako je hrišćanin potpuno slobodan treba se dobrovoljno učiniti slugom, da pomogne svome bližnjemu. On se treba sa njim ophoditi i prema njemu se ponašati kao što se Bog u Hristu poneo prema njemu. Sve to treba činiti bez plate, ne žudeći pri tom ni za čim drugim osim da ugodi Bogu i
misleći; "Dobro, moj Bog je meni bezvrednom i prokletom čoveku darovao, bez ikakve zasluge i besplatno, iz čistog milosrđa po Hristu i u Njemu, potpuno bogatstvo sve pravednosti i blaženstva, tako da mi od sada nije ništa drugo potrebno osim verovati da je to istina. Tako ću i ja za takvog Oca koji me je tako zasuo svojim preobilnim dobrima slobodno, radosno i besplatno činiti ono šta mu je ugodno, a svome bližnjemu biti "hrist", kao što je to Hrist za mene postao, i činiti samo ono šta vidim da mu je potrebno, korisno i spasonosno, zato što po veri imam u Hristu svega dovoljno."

Vidiš, tako iz vere teče ljubav prema Bogu i uživanje u njemu, a iz ljubavi slobodan, voljan i radostan život dragovoljnog služenja bližnjemu. Jer kao što je bližnji u nuždi i potrebno mu je ono čega mi imamo, tako smo i mi pred Bogom bili u nuždi i potrebna nam je bila njegova milost. Stoga, kao
što je Bog nama u Hristu besplatno pomogao, tako trebamo i mi telom i njegovim delima ne činiti ništa drugo osim pomagati bližnjima.

Vidimo, dakle, kako je uzvišen i plemenit život jednog hrišćanina. Međutim, on je sada na žalost u celom svetu ne samo zapostavljen, već se za njega i ne zna, i o njemu se ne propoveda.


XXVIII.

U Luki 2,22ss čitamo da je devica Marija otišla u Hram nakon šest nedelja te se poput ostalih žena, dala očistiti prema Zakonu Mojsijevu iako nije bila nečista poput drugih žena i premda nije bila ni dužna da to učini niti joj je to bilo potrebno. Ali je ona to učinila iz slobodne ljubavi, kako ne bi
prezrela druge žene, već kako bi se poistovetila sa svima njima.


Isto je tako je i Pavle dao obrezati Timotija, ne zato što je to bilo potrebno, već zato da malovernim Jevrejima ne da razloga za spoticanje. On ga, međutim, nije hteo dati obrezati kad se insistiralo da mora biti obrezan i da mu je to potrebno za spasenje (usp. Galatima 2,3).

I Hrist je, kad se od njegovih učenika tražilo da plate porez (Matej 17,24ss), raspravljao sa Petrom o tome da li su kraljevski sinovi oslobođeni obaveze plaćanja poreza. Petar je odgovorio potvrdno, a Isus ga je ipak poslao k moru govoreći: "Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, i baci udicu, i koju prvo uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naći ćeš statir; uzmi ga te im podaj za me i za se." To je dobar primer ove nauke. Hrist naziva sebe i svoje učenike slobodnom kraljevskom decom, kojima
ništa nije potrebno. Pa ipak, on se dragovoljno pokorava, služi i plaća porez. Toliko koliko je ovo Hristovo delo bilo potrebno i koliko je služilo njegovoj pravednosti i blaženosti, toliko su bila potrebna i sva druga njegova dela i dela njegovih hrišćana da postanu blaženi. Ona su slobodno
služenje drugima za volju i na njihovo popravljanje.


Takva trebaju biti i dela svih sveštenika, samostana i zadužbina: svaki treba činiti dela svog staleža i reda samo zato da drugima ugodi i da ovlada svojim telom. Time treba drugima dati primer da i oni tako čine, jer je i njima potrebno da drže svoje telo u pokornosti. Pri tome treba stalno paziti
da ne bi nastojao da na taj način postane pravedan ili blažen, jer se to može postići samo verom.


Na isti način zapoveda Pavle u Rimljanima 13,1ss i u Titu 3,1 da hrišćani budu podložni zemaljskoj vlasti i da joj stoje na raspolaganju, ali ne zato da na taj način postanu pravedni ili blaženi, već zato da dragovoljno služe drugima i vlasti, te da iz ljubavi i slobodno čine njihovu volju.

Ko ovo razume može se lako povinovati bezbrojnim zapovestima i zakonima pape, biskupa, sveštenika, samostana, zadužbina, vladara i gospodara. Neki nerazumni prelati2 insistiraju na tome da su te zapovesti iti zakoni nužni za spasenje i nazivaju ih "svetim zapovestima Crkve", ali u tome greše.

Slobodan hrišćanin misli ovako: "Ja ću postiti, moliti, činiti ovo ili ono šta je zapoveđe no, ne zato što mi je to potrebno ili zato što time želim postati pravedan ili blažen, već želim papi, biskupu, zajednici ili svojoj sabraći dati primer, služiti im i trpeti Gospoda radi, kao što je Hrist za mene mnogo veće stvari učinio i pretrpeo, što mu je još puno manje bilo potrebno nego meni. I ako već tirani čine nepravdu time što to zahtevaju, meni to ne šteti, jer nije protiv Boga."

XXIX.

Iz ovoga može svako nepogrešivo naučiti prosuđivati i razlikovati različite zapovesti i dela, takođe i to, koji prelati su slepi i glupi, a koji misle ispravno.

Ako delo nije usmereno na to da služi drugome i pokorava se njegovoj volji − ukoliko ovaj ne zahteva da se čini nešto protiv Boga − ono nije dobro, hrišćansko delo. Stoga se bojim da je samo mali broj zadužbina crkava, samostana, oltara, misa i zaveštanja, zaista hrišćanski.

Tako je i sa postovima i molitvama koje su posebno upućuju svecima. Bojim se da u svemu tome svako traži samo svoje, jer time želi okajati svoje grehe i postati blažen. Sve to dolazi zbog nepoznavanja vere i hrišćanske slobode. Mnogi slepi prelati teraju ljude da rade takve stvari, hvale ih i krase ih oproštajnicama (indulgencijama3 ), a ne uče više veru.

Ali ja ti savetujem: ako želiš šta osnovati, moliti ili postiti, nemoj to činiti sa namerom da time sebi učiniš neko dobro, već to čini slobodno, da u tome mogu uživati i za njihovo dobro. Tada si pravi hrišćanin. Šta će ti tvoje imanje i dobra dela koje imaš nakon što si obuzdao svoje telo i za njega se zbrinuo, kad ti je dovoljna vera po kojoj ti je Bog sve darovao!?

Vidiš, tako moraju Božja dobra teći od jednoga ka drugome i postati zajednička, da bi se tako svaki starao za svoga bližnjega kao za sebe samoga. Od Hrista teku Božja dobra u nas, jer on se u svome životu tako za nas postarao kao da je on bio ono što smo mi bili. Od nas trebaju teći ka onima koji ih trebaju.

To mora ići tako daleko da pred Bogom za svoga bližnjega moram na kocku staviti i svoju veru i pravednost, da bih pokrio njegove grehe. Trebam ih uzeti na sebe i delovati kao da su moji vlastiti, kao što je Hrist za sve nas tako učinio. Vidiš, to je priroda ljubavi, ako je istinska. A ljubav
je istinska, ako je vera istinska. Apostol zato u 1. Korinćanima 13,5 kaže da ljubav ne traži svoje, već dobro drugoga.


ZAKLJUČAK

XXX.

Iz svega toga sledi zaključak da hrišćanin ne živi samome sebi, već u Hristu i svome bližnjemu: u Hristu po veri, a u bližnjemu po ljubavi. Po veri se uzdiže gore u Boga. Od Boga po ljubavi silazi dole, a ipak ostaje uvek u Bogu i Božjoj ljubavi. Kao što Hrist kaže u Jovanu 1,51: "Odsele ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije gde se penju i silaze k Sinu čovečijem".

Vidiš, to je prava, duhovna hrišćanska sloboda, koja oslobađa srce od svih greha, zakona i zapovesti. I ona je iznad svake druge slobode, kao što nebo nadvisuje zemlju.

Neka nam da Bog, da je pravilno razumemo i da je držimo!
Amin

izvor 



понедељак, 07. јануар 2019.

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ


СРЕЋАН БОЖИЋ

Nikada ne znamo u kom obliku Isus Hrist dolazi da nas poseti i iskuša. U ovoj kući je Hrist boravio na veliki praznik - uoči i na dan svoga Roždestva, u telu ubogog prosjaka.


"Bio je Badnji dan. Snega je bilo malo, ali je mraza i magle bilo napretek. Nas dece puno. Ja najmlađi. Kuća mala, seljačka. Dok sagoreva, bukovina pucketa, pa je milina biti pored vatre. Juče smo zaklali pečenicu. Pripremamo je sutra, kad osvane Božić. Badnjak je odsečen još u ranu zoru.

Kratak zimski dan brzo je prošao i počelo se smrkavati. Stolice su sve iznesene iz kuće. Večeras valja sedeti na slami koju će otac ili najstariji brat uneti, dok će ga majka ili neko od nas posipati pšenicom, želeći srećno Badnje veče. Badnjak će se iseći i naložiti. Goreće u štednjaku, ali i u drugoj zgradici na ognjištu koje se sa poštovanjem čuva. Otac će upaliti sveće, staviti žar u kadionicu, a mi svi staćemo ispred kućnih ikona na molitvu. Prvo će okaditi ikone, badnjak i sve nas, a potom će odneti tamjan da okadi stoku i sve druge prostorije.

Po završenoj molitvi celivaćemo ikone i Badnjak, a potom posedati na slamu. Na slamu će se postaviti posna jela uz koja će se obavezno piti kuvana rakija. Vrata se otvoriše, u kuću uđe majka sa Rabasom, koji je, tako mi se i sada čini, držao u ruci jedan svoj opanak i bio polu-smrznut.

Rabas je bio prosjak koji je stalno lutao po okolini i koga smo često viđali. Čobani su ga ponekad ismevali, a on je sve ćuteći podnosio.

"Otkud sad njega nađe?" Počeh da negodujem, "zar da nam pokvari raspoloženje?!"

"Eh, đeco moja, ćutite!" reče Maja. Tako smo je zvali i mi i svi koji su je poznavali.

"Čujem kad sam se vraćala iz štale, kako neko tamo, prema našoj livadi, nariče. Odmah sam potrčala da vidim koje to i našla sam ga, jadnika, ovako smrznutog. Kaže da odavno nije jeo".

Mi smo ćutali. Mislim da ni ostaloj deci nije bilo pravo, ali se, izuzev mene, niko nije bunio. Tako su nas učili: kad otac ili majka nešto kažu, za nas treba da bude sveto.

Očekivao sam da će majka sada ostaviti Rabasa da se malo odmori i ogreje, a nama će postaviti tu tako očekivanu večeru na slami. Učinila je sve suprotno.

Prvo je prosjaka stavila bliže slami, skinula mu čarape sa promrzlih nogu, obukla mu druge čiste i suve i dala mu večeru. Tek kada je njega potpuno namirila, reče mu da će sutra sa nama Božićkovati, a posle neka pođe kad želi.

On je blaženo klimnuo glavom i ubrzo utonuo u san. Okupili smo se pred ikonom. Posle molitve icelivanja badnjaka, ostalo je nezaboravna ta večera na slami, pri svetlosti petrolejke i vatre koja bukti u peći.

Osvanuo je Božić. Svi su rano ustali. Maja kao da nije ni legla. Već je bila pripremila česnicu. Kao i sinoć, prvo molitva i kađenje. Pre jela, Maja je darivala Rabasa. Rekla da je on položajnik, jer se prvi na Božić našao u našoj kući. Rabas je danas ručao sa nama i odmah potom zaželeo da krene.
             
Maja mu spremi u torbu hrane i isprati ga do kapije. Kad se ona vrati, ja opet primetih: "Baš je sve bilo lepo i sinoć i danas, samo da nismo morali brinuti o Rabasu".

Maja odgovori: "Što se ti buniš? Ti nisi ni brinuo o njemu, nego ja". I dodade: "Eh, đeco moja, nije to ni bio Rabas, nego Hristos. On je u njemu došao i božićkovao sa nama. Znate kako se u Jevanđelju kaže: Sve što učiniste jednom od najmanjih, Meni učiniste."



(Prema zapisu sveštenika Miluna S. Kostića)







субота, 05. јануар 2019.

O slobodi hrišćanina. Luter (I deo - Unutrašnji čovek )




Početkom septembra 1520. godine bila je objavljena bula Exsurge Domine kojom je papa, Martinu Luteru pretio isključenjem iz crkve. Kao odgovor na to, Luter papi šalje ovaj kratki spis u kome on ukratko objašnjava sadržaj svoje osporavane nauke. U svom pismu papi, Luter za ovaj spis kaže: "Što se papira tiče, to je jedan mali traktat u kome je sadržana cela suma hrišćanskog življenja..."

Traktat "o slobodi hrišćanina" ima izuzetan teološki značaj iz dva razloga. Prvo, on izlazi lično iz Luterovog pera i to na kraju razvoja njegove teologije i čini njeno sažimanje. Drugo, u njemu je sadržana, kako Luter kaže "cela suma (srž, poenta) hrišćanskog života". Tako, ovaj tekst predstavlja Luterov odgovor na tako često postavljano pitanje: "Šta to znači, biti hrišćanin?"


I.

Da bismo potpuno mogli shvatiti šta to znači biti hrišćaninom i kako on stoji sa slobodom koju je za njega Hrist stekao i darovao mu je − o tome Pavle puno piše − ja ću postaviti sledeće dve teze:

 a) Hrišćanin je slobodan gospodar svega i nikome nije podložan.
b) Hrišćanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan.

Ove dve teze potpuno izražavaju Pavlovo mišljenje. "Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem." (1. Korinćanima 9,19). "I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugog; jer koji ljubi drugog zakon ispuni." (Rimljanima 13,8). A ljubav, ona služi onome što ljubi i podložna mu je. Tako, Pavle i za Hrista kaže: "A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je rođen od žene i pokoren zakonu" (Galatima 4,4).


II.

Da bismo mogli razumeti ove dve protivrečne teze o slobodi i pokornosti, trebamo imati na umu da svaki hrišćanin ima dve prirode, duhovnu i telesnu. S obzirom na dušu, on se zove duhovni, novi, unutrašnji čovek, a s obzirom na telo i krv, telesni, stari i spoljašnji čovek. Zbog te se razlike u Pismu o njemu govore protivrečne stvari, kao što sam ja sada govorio o slobodi i pokornosti.

UNUTRAŠNJI ČOVEK
III.

Uzmimo unutrašnjeg, duhovnog čoveka da bismo videli šta se podrazumeva kad se kaže da je on pravedan, slobodan i da se zove hrišćaninom. Očito je da ga ništa spolja, ma šta to bilo, ne može učiniti slobodnim ili pravednim. Jer njegova pravednost i sloboda, i sa druge strane, njegova zloća i ropstvo nisu telesni niti spoljašnji. Šta pomaže duši ako je telo slobodno, sveže i zdravo, ako jede, pije i živi kako hoće? Obratno: šta šteti duši ako je telo zarobljeno, bolesno i klonulo, ako gladuje, žeđa i trpi, ako živi kako joj se ne mili? Ništa od toga ne dopire do duše da je oslobodi ili zatoči, da je učini pravednom ili zlom.


IV.

Isto tako, ništa ne koristi duši ako telo obuče svetu odeću, kao što čine sveštenici i duhovnici, niti ako je u crkvama i svetim gradovima, ako se bavi svetim stvarima, ako telesno moli, posti, hodočasti i čini sva dobra dela koja se po telu i u njemu mogu neprestano činiti. Nešto sasvim drugo mora duši doneti i darovati pravednost i slobodu. Jer sve te stvari i načine ponašanja, i sva ta dela može po sebi imati i činiti i jedan zao čovek, pretvorica i licemer. Takvim ponašanjem ljudi i ne postaju ništa drugo osim sami pretvorice. Obratno, duši ne šteti kad telo nosi ne svetu odeću i boravi na ne svetim mestima, kad jede, pije i ne hodočasti, kad ne moli i izostavi sva dela koje čine gore spomenute pretvorice.


V.

Duša nema ni na nebu, ni na zemlji ničeg drugog po čemu živi, po čemu je pravedna, slobodna i hrišćanska, osim svetog Evanđelja, Božje Reči koju je Hrist propovedao.

Tako i on sam kaže: "Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće." (Jovan 11,25). Takođe: "Ja sam put i istina i život." (Jovan 14,6). Takođe: "Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih." (Matej 4,4). Moramo biti sigurni da duša može bez svega,
osim bez Božje Reči, te da joj se, ako nema Božje Reči, ničim drugim ne može pomoći. Međutim, kad duša ima Reč, ne treba joj ništa drugo jer već u Reči ima dovoljno hrane, radosti, mira, svetla, umešnosti, pravednosti, istine, mudrosti, slobode i svakog dobra u izobilju.

U Psalmima, posebno u 119. Psalmu, čitamo kako prorok ni za čim drugim ne čezne osim za Božjom Reči. Pismo smatra najvećom nevoljom i Božjim gnevom kad On oduzme svoju Reč od ljudi. I obratno, ono ne zna za veću milost nego kad Bog pošalje svoju Reč, kako je napisano u Psalmu 107,20: "Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog". I Hrist nije došao radi kakve druge službe osim da propoveda Božju Reč. Takođe, i apostoli, biskupi, sveštenici, i celi stalež duhovnika pozvani su i postavljeni samo radi Božje Reči, iako se sada po crkvama drugačije radi.



VI.

Ti ćeš, međutim, upitati: "Koja to Reč daje toliku milost i kako je trebam koristiti?" Odgovor: ništa drugo nego propoved koju je Hrist propovedao, kako je zapisana u Evanđelju. Ona treba biti takva i ona jeste takva da njom čuješ svoga Boga gde ti govori kako sav tvoj život i sva tvoja dela nisu pred njim ništa, već da moraš, sa svime što je u tebi, večno propasti.

Ako pravilno veruješ da si pred Bogom kriv, onda moraš nad sobom očajavati te priznati kako su istinite reči proroka Osije: "Propao si, Izraele, ali ti je pomoć (samo) u meni" (Osija 13,9). No, da bi mogao izaći iz sebe, i od sebe se osloboditi, t.j., da bi mogao izaći iz svoje propasti, on stavlja pred tebe svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i kaže ti svojom živom i utešnom Reči: predaj se čvrstom verom Njemu i pouzdaj se u Njega radosno.

Na temelju te vere biće ti oprošteni svi tvoji gresi i odstranjena tvoja pokvarenost, a ti ćeš biti pravedan, istinit, čestit i u miru sve će zapovesti biti ispunjene, a ti od svega slobodan, kako Pavle kaže u Rimljanima 1,17: "Pravednik će od vere živ biti." i u Rimljanima 10,4: "Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je."

VII.

Zato s pravom treba postojati jedino delo i vežba svih hrišćana, da si dobro urežu u pamet Reči Hristove, te da takvu veru stalno vežbaju i jačaju. Jer, kao što je Hrist govorio Jevrejima u Jovanu 6,28−29, ni jedno drugo delo ne može čoveka učiniti hrišćaninom. Kad su ga pitali kakva dela trebaju činiti da bi činili božanska i hrišćanska dela, on im je rekao: Jedino Božje delo je da verujete u onoga koga je Bog poslao; Bog Otac je, naime, jedino njega za to predodredio.

Zato je prava vera u Hrista preobilno bogatstvo, jer sa sobom donosi svo blaženstvo, a oduzima svu nesreću. U Marku 16,16 stoji: "Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se". Prorok Isaija video je bogatstvo te vere i rekao: "Bog će sve na zemlji dovršiti i u tom dovršetkurazliće se pravda kao potop", t.j., vera, u kojoj su ispunjene sve zapovesti Božje, izobilno će opravdati sve one koji je imaju, tako da ništa drugo neće trebati da bi bili pravedni i čestiti. Tako govori i Pavle u Rimljanima 10,10: "Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje"


VIII.

No, kako to dakle samo vera može učiniti pravednim i bez svih dela dati tako preobilno bogatstvo, mada su nam u Pismu propisani zakoni, zapovesti, dela, staleži i načini ponašanja?

Ovde treba jasno uočiti te sa ozbiljnošću držati da samo vera, bez svih dela, čini pravednim, slobodnim i blaženim, o čemu ćemo kasnije još više čuti. Treba takođe znati da je celo Sveto pismo podeljeno na dve vrste reči:
- na zapovesti ili Božje zakone;
- na obećanja ili obricanja.

Zapovesti nas uče mnogim dobrim delima i propisuju nam ih, ali time ona još nisu učinjena. One upućuju, ali ne pomažu; one poučavaju šta činiti, ali ne daju snagu za to.

One su, stoga, date samo zato da čovek po njima sagleda svoju nemoć da čini dobro, te da se nauči nad sobom očajavati. Zato se i zovu stari zavet i sve spadaju u Stari zavet. Tako zapovest "Ne poželi!" dokazuje da smo svi grešnici, te da nema čoveka koji bi mogao biti bez požude ma koliko se trudio. Na taj način čovek se uči da ne polaže nadu u sebe, već da traži pomoć drugde da bi mogao živeti bez požude, te tako pomoću drugoga ispuniti zapovest, što mu je samom bilo nemoguće.Takođe nam je nemoguće ispuniti i sve ostale zapovesti.

IX.

Kad čovek pomoću zapovesti spozna i oseti svoju nemoć te ga spopadne strah kako će ispuniti zapovest − jer zapovest mora ispuniti, inače će on propasti − tada je valjano ponižen i u svojim je očima postao ništa; on ne nalazi u sebi ništa šta bi mu pomoglo da postane pravedan.

Tada dolazi druga reč, božansko obećanje i obricanje, te kaže: "Želiš li ispuniti sve zapovesti, osloboditi se svojih zlih želja i greha na šta te sile i što od tebe zahtevaju zapovesti, gle, veruj u Hrista. U njemu ti obećavam svu milost, pravednost, mir i slobodu. Ako veruješ, imaš; ako ne veruješ, nemaš. Jer ono što ti je nemoguće pored svih dela koje zapovesti nalažu − a njih je mnogo, a uz to ni jedno ne koristi − to će ti verom postati lako i brzo ostvarljivo.

Ja sam bez ustezanja sve postavio na veru: ko nju ima, ima sve i blažen je; ko je nema, nema ništa. Božja obećanja daju ono što zapovesti traže i ispunjavaju, ono što zapovesti naređuju da sve bude Božje, kako zapovest tako i ispunjenje. On jedini zapoveda i on jedini ispunjava. Zato su to obećanja Božje Reči novoga zaveta i spadaju u Novi zavet.


Ove i sve Božje Reči svete su, istinite, pravedne, miromirisne, slobodne i pune svake dobrote. Stoga, ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sa njima potpuno sjediniti te će sve vrline Reči postati vrline same duše, a duša će verom kroz Božju Reč postati sveta, pravedna, istinita, miromirisna, slobodna i puna svake dobrote, istinsko Božje dete, kako u Jovanu 1,12 stoji "... podade (im) moć da postanu deca Božja: onima koji veruju u njegovo ime."

Iz ovoga je lako razumeti zašto vera toliko puno može, te da se sa njom ne mogu uporediti nikakva učinjena dobra dela. Jer se ni jedno dobro delo ne drži Božje Reči poput vere i ni jedno ne može biti u duši, već samo Reč i vera vladaju u duši. Kakva je Reč, takva će verom postati i duša, poput gvožđa koje, kad se sjedini sa vatrom, postane užareno kao vatra. Vidimo, dakle, da je hrišćaninu dovoljna vera; ne treba ni jednog dela da bi postao pravedan.

Pošto više ne treba nikakva dela, jamačno je oslobođen od svih zapovesti i zakona. A ako je (od toga) oslobođen, jamačno je slobodan. To je hrišćanska sloboda: jedino vera. Ona čini, ne dabesposličarimo ili da činimo ono što je zlo, već da nam nikakvo delo nije potrebno da bismo došli do pravednosti i blaženstva. O tome želim posle još više napisati.

XI.

Dalje, sa verom stoji ovako: ko veruje nekome, veruje mu zato što ga smatra pravednim, istinitim čovekom. To je najveća čast koju jedan čovek može iskazati drugome, kao što je, sa druge strane, najveće poniženje ako ga smatra nekorisnim, lažljivim i lakoumnim čovekom.

Isto je tako i kada duša čvrsto veruje u Božju Reč. Onda Boga smatra istinitim, čestitim i pravednim, čime se iskazuje najveća čast koja mu se može iskazati. Jer onda mu daje za pravo, pušta ga da bude u pravu, onda časti njegovo ime i dozvoljava mu da sa njom čini što mu je volja, jer ne sumnja da su sve Njegove reči pravedne i istinite. I obrnuto, Bogu se ne može učiniti veće beščašće nego kad se u Njega ne veruje. Time ga duša drži za nesposobna, lažljiva i lakoumna, te ga takvom neverom − koliko to može − negira i u srcu, prema svome vlastitom nahođenju, postavlja protiv Boga kakvog idola, kao da ona zna bolje od njega.


Kad Bog vidi kako mu duša priznaje istinitost te ga tako po svojoj veri časti, onda opet on nju časti te je takođe po takvoj veri smatra pravednom i istinitom. Priznati Bogu istinitost i pravednost ispravno je i istinito i čini čoveka ispravnim i istinitim, jer pravo je i istinito da se Bogu pripiše istinitost. To ne čine oni koji ne veruju pa se muče i zlopate mnogim dobrim delima.


XII.

Ipak, vera ne postiže samo toliko da duša postane jednaka Božjoj Reči, puna svake milosti, slobodna i blažena. Ona takođe ujedinjuje dušu sa Hristom kao nevestu sa njezinim ženikom. Iz tog braka sledi, kako Pavle kaže, da Hrist i duša postaju jedno telo. Takođe, postaju i dobra svakoga od njih, njihova sreća, nesreća i sve stvari, zajedničke tako da ono što ima Hrist, to poseduje i verna duša, a što duša ima, postaje Hristovo.

Hrist ima sva dobra i blaženstvo: oni postaju dušini; duša ima na sebi sav porok i greh, oni postaju Hristovi. Tu sada započinje radosna razmena i nadmetanje. Pošto je Hrist Bog i Čovek koji nikada nije sagrešio i njegovapravednost je neoboriva, večna i svemoguća, kad On, putem svog venčanog prstena − to je vera − uzme na sebe grehe verne duše i postupi kao da ih je on počinio, gresi moraju u Njemu biti proždrijeti i potopljeni. Jer njegova neoboriva pravednost jača je od svih greha.

Duša, dakle, postaje odrešena svih svojih greha i od njih slobodna, i dobija večnu pravednost svoga ženika Hrista, i to putem Njegovog zaručnog dara, to jest, samo na temelju vere. Nije li to radostan dom kad se bogati plemenit i čestit ženik Hrist ženi ubogom, prezrenom i zlom bludnicom te je oslobađa od sveg zla i resi je svim dobrima? Stoga je nemoguće da je gresi osude, jer oni sada leže na Hristu i u njemu su nestali. Ona ima toliko bogatu pravednost u svome ženiku da može opstati usprkos svim gresima, čak i ako bi bili na njoj. O tome govori Pavle u 1. Korinćanima 15,57: "A
Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista".

Ovde opet vidiš zašto se veri sa pravom toliko pripisuje, t.j., da ispunjava sve zapovesti te bez dela čini pravednim. Jer ovde vidiš kako samo vera ispunjava prvu zapovest koja zapoveda: poštuj Boga. Da se sav, od glave do pete, sastojiš od samih dobrih dela, ipak ne bi bio pravedan i ne bi Bogu iskazao čast te tako ne bi ispunio prvu zapovest. Jer Boga se ne može častiti ako se Njemu ne pripišu istinitost i sva dobrota, kakav On uistinu jeste. To međutim, ne čine nikakva dobra dela, već jedino vera srca.

Zato je jedino vera, čovekova pravednost i ispunjenje svih zapovesti. Jer ko ispuni prvu glavnu zapovest, taj sigurno i lako ispunjava i sve druge zapovesti. A dela, su mrtve stvari i ne mogu častiti i slaviti Boga iako se mogu i daju činiti Bogu na čast i slavu. Ali mi ne tražimo nešto što treba činiti poput dela, već delotvorca koji časti Boga i čini dela. To može biti samo vera srca, koja je glava i čitava bit (srž) pravednosti. Zato je nauka, da Božje zapovesti valja ispuniti delima, pogubna i mračna. Naprotiv, one se, kako ćemo još čuti, moraju ispuniti pre svih dela po veri, a dela slede nakon ispunjenja.


XIV.

Da bismo dalje videli šta imamo u Hristu i kako je prava vera veliko dobro, valja znati kako je Bog u Starom zavetu, i još pre, izdvajao i za sebe uzimao svu mušku prvorođenčad od ljudi i životinja.

Prvorođenče je bilo dragoceno i imalo je dve velike prednosti nad svom drugom decom: vlast i sveštenstvo, ili kraljevstvo i sveštenstvo. Tako je dečkić prvorođenac bio gospodar nad svom svojom braćom, a pred Bogom sveštenik i papa. Ova slika ukazuje na Isusa Hrista, koji je, u stvari, muško prvorođenče Boga Oca i device Marije. Zato je on kralj i sveštenik, ali u duhovnom smislu, jer njegovo kraljevstvo nije zemaljsko niti se sastoji od zemaljskih već od nebeskih dobara, kao što su istina, mudrost, mir, radost, blaženstvo, itd. Međutim, time se ne izuzimaju vremenska dobra. Jer njemu je sve podloženo na nebu, na zemlji i u paklu, mada ga se ne vidi, jer on duhovno, nevidljivo vlada.

I njegovo se sveštenstvo ne sastoji od spoljašnjih obreda i odeće kako to vidimo kod ljudi, već je u Duhu, nevidljivo. On se pred Bogom bez prestanka zauzima za svoje, žrtvuje samoga sebe i čini sve što jedan čestiti sveštenik treba činiti. On moli za nas, kako Pavle kaže u Rimljanima 8,34. Takođe nas i poučava, ali ne na spoljašnji način, već na unutrašnji, u srcu. Te su dve službe, naime, istinske i prave službe jednog sveštenika. Tako mole i poučavaju takođe i spoljašnji, ljudski, prolazni sveštenici.


XV.

Kao što Hrist ima prvorođenstvo sa svom njegovom čašću i dostojanstvom, tako ga on udeljuje svim svojim hrišćanima, kako bi svi oni po veri smeli sa Hristom biti kraljevi i sveštenici.

Apostol Petar kaže: "A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo." (1. Petrova 2,9). Tako je hrišćanin po veri toliko nadmoćan nad svime da, u duhovnom smislu, postaje gospodar svega, jer ništa ne može štetiti njegovom blaženstvu. Šta više, sve mu mora biti podložno i pomagati mu da dođe do blaženstva, kako Pavle uči u Rimljanima 8,28: "izabranima mora sve služiti na dobro, bilo život, smrt, greh, pravednost, dobro ili zlo" − što god imenovali. U 1. Korinćanima 3,21 nadalje stoji: "... sve je vaše... bilo život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće" itd.

Ne radi se o tome da imamo telesnu moć nad svim stvarima, da ih posedujemo ili upotrebljavamo, kao ljudi na zemlji, jer telesno moramo umreti i smrt niko ne može izbeći. Takođe smo podložni i mnogim drugim stvarima, kako to vidimo u Hrista i njegovih svetih. Ovde se radi o duhovnoj vladavini koja traje i za vreme telesnog tlačenja. Drugim rečima, što se duše tiče, ja se mogu popravljati putem svega tako da mi smrt i patnja moraju služiti i koristiti za postizanje blaženstva. To je visoko i časno dostojanstvo i prava, svemoćna vladavina, duhovno kraljevstvo. Jer, ako verujem, ništa nije toliko dobro ili pak toliko loše da mi ne bi moglo služiti na dobro. Ipak, sve mi to nije potrebno, već mi je dovoljna moja vera. Gle, kakve skupocene slobode i vlasti hrišćana!

XVI.

Za to smo i sveštenici. To je puno veće nego biti kralj, jer nam sveštenstvo daje dostojanstvo da stupimo pred Boga i molimo za druge. Niko drugi osim sveštenika nema pravo stajati pred Božjim licem i moliti. Hrist nam je, dakle, omogućio da se jedan za drugoga možemo duhovno zauzimati i moliti, kao što se sveštenik telesno zauzima za narod i za njega moli. Ali ko ne veruje u Hrista, tome ništa ne služi na dobro. On je rob svega i mora na sve negodovati. Povrh svega, ni njegova molitva nije Bogu ugodna i ne dolazi pred Božje lice. Ko si može zamisliti čast i visoki položaj hrišćanina!? Po svome kraljevanju, on ima moć nad svim stvarima, a po svome sveštenstvu ima moć nad Bogom, jer Bog čini što on moli i želi, kako je u Psalmu napisano: "Želju ispunja onima koji Ga se boje,
tužnjavu njihovu čuje, i pomaže im." (Psalam 145,19).

Do te časti dolazi hrišćanin samo po veri, ni po kakvom delu. Iz toga se jasno vidi kako je hrišćanin slobodan od svega i iznad svega tako da mu nikakva dobra dela nisu potrebna da bi bio pravedan i blažen, već mu sve to u izobilju donosi vera. A kad bi bio toliko bezuman te pokušao da postane pravedan, slobodan, blažen ili hrišćanin, po dobrim delima, izgubio bi time veru i sve drugo, kao što pas, koji u zubima nosi komad mesa, te zalaje na svoj odraz u vodi, i izgubi meso i odraz.


XVII.

Pitaš: "Kakva je onda u hrišćanstvu razlika između sveštenika i laika, ako su svi sveštenici?" Odgovor: nije ispravno što su reči "sveštenik", "pop", "duhovni otac" i njima slične prestale označavati sve hrišćane i počele se upotrebljavati da označe samo jednu malu grupu ljudi koja se sada naziva "stalež duhovnika".

Sveto pismo ne pravi druge razlike među hrišćanima osim što učene i rukopoložene naziva ministros, servos, oeconomicos, t.j., naziva ih slugama, robovima i upraviteljima koji trebaju drugima propovedati Hrista, veru i hrišćansku slobodu. Tako Pavle kaže u 1. Korinćanima 4,1: "Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih."

Međutim, sada je od tih slugu postala takva svetska, spoljašnja, raskošna i strašna vladavina i vlast da se sa njom čak ne može uporediti prava svetovna moć i izgleda kao da su laici nešto drugo nego hrišćani. Time je ukinuto čitavo shvatanje hrišćanske milosti, slobode, vere i svega što od Hrista imamo. Te, ukinut je upravo sam Hrist! Umesto toga dobili smo puno ljudskih zakona i dela, te smo u potpunosti postali robovi najnesposobnijih ljudi na zemlji.

XVIII.

Iz svega ovoga možemo naučiti kako nije dovoljno da se o Hristovom životu i delu propoveda površno, kao o nekom tamo istorijskom događaju, poput istorijskog izveštaja, a da ne spominjemo slučajeve kad se o njemu i ne govori, a propoveda se duhovno pravo ili drugi ljudski zakoni i ljudske nauke. Ima takođe i onih koji se nad Njim sažaljevaju, sa Jevrejima se ljute, ili se pri propovedanju bave kakvim drugim detinjarijama.

Njega se, međutim, treba i mora tako propovedati da u meni i u tebi time raste i održava se vera. A moja vera se održava i raste kad mi se govori zašto je Hrist došao, kako se valja prema njemu odnositi, kako od njega imati koristi, te šta mi je doneo i šta podario. To se događa tamo gde se pravilno izlaže hrišćanska sloboda koju smo od Njega dobili: kako smo kraljevi i sveštenici koji imaju vlast nad svime, te kako je sve što činimo Bogu ugodno i od njega prihvaćeno, kao što sam već pisao.

Jer, kad srce na takav način čuje o Hristu, mora se iz temelja obradovati, primiti utehu, prikloniti se Hristu, te ga ljubiti. Do toga ne dolazi po zakonima i delima. Ko će naštetiti takvom srcu ili ga uplašiti? Napadnu li ga greh ili smrt, ono veruje da je Hristova pravednost njegova, a da njegovi
gresi više nisu njegovi, već Hristovi. Greh mora, kako smo već reklii, po veri nestati pred Hristovom pravednošću, a srce se uči zajedno sa Apostolom usprkositi grehu, te reći: "Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, dakle, pobeda? A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista." (1. Korinćanima 15,55−57).


izvor