Larry C. Johnson ( politički komentator i bivši analitičar u CIA ) je nadavno na svom blogu objavio tri posta o NATO vežbama u Ukrajini od do. U jednom od njih je , 3 deo -/Put u rat u Ukrajini — Istorija NATO-a i vojnih vežbi SAD-a s Ukrajinom — 3. deo — se nalaze podaci koji ukazuju da su SAD i NATO pojačali svoj agresivni vojni stav prema Ukrajini tokom prvog Trumpovog mandata. Ne samo da je Trump isporučio Ukrajini protutenkovske projektile Javelin , već je Pentagon odobrio protivpodmorničko i amfibijsko ratovanje kao deo vežbi USEUCOM i NATO-a. Očito Ukrajina de facto članica NATO-a. 4. septembra 2020. bombarderi američkog ratnog zrakoplovstva B-52 Stratofortress prvi put su ušli u ukrajinski vazdušni prostor, izvodeći dugi let duž granica Krima. Iz ruske perspektive, gospodin Trump nije ni nevina ni neutralna strana kada su u pitanju pregovori o okončanju rata.
Donald Tramp treba da prestane da se zavarava i insistira na tome da nije imao nikakvu ulogu u ratu koji sada pustoši Ukrajinu, konstatuje Johnson.
osim toga, izvesno je da Amerika / Tramp i dalje šalje zavidne kontigente u Ukrajinu. Na stranici The last refuge od 26.aprila mogu se videti fotografije snimljene u Arizoni na kojima se vidi Antonoff 225, najveći transportni avion, kojim upravlja ukrajinska transportna kompanija, koji je natovaren ili M9 Reaper dronovima (vidi slike ispod) ili F-16/35 borbenim avionima.
U pozadini levo na fotografiji ispod (crveni traktor s ravnom platformom) može se videti ili dron M9 Reaper ili američki lovac spreman za transport (u belo zamotan). Sa stražnje strane teretnog aviona Antonoff nalazi se još jedan (crni traktor s ravnim platformama). Oba vojna sredstva se utovaruju u transport Antonoff 225, a verovatno ih se više ne vidi na slici.
Neki korisnici na Twitteru su rekli da teret više liči na borbene avione F-16 ili F-35; to je sasvim moguće. Međutim, kada pažljivo pogledate profil i sastavne delove vidljive u blizini viljuškara, verovatnije je da su to delovi komponente M9 Reaper Drone (pogledajte dobro) i pogledajte ispod za uporedne sastavljene slike.
Eto zašto Rusija nikada ne treba verovati Zapadu. Kada Tramp kaže da rata ne bi bilo da je on bio predsednik, to je laž i prazno hvalisanje. Rusija koja razgovara sa Amerikom kao da je pošteni posrednik ili mirotvorac koji se slučajno našao u susedstvu –na klizavom je terenu.
Da vidimo šta je Lavrov rekao u ovom intervjuu. jednom su ga pitali " ...kako je Putin mogao sve to planirati u tako malom krugu da ni u eliti niko ništa nije znao?
"On ima tri savetnika", odgovorio je Lavrov. - Ivan Grozni, Petar Veliki i Katarina Velika." SMO je bilo takvo iznenađenje i za Rusiju.
MARGARET BRENNAN: Idemo sada do ruskog ministra vanjskih poslova Sergeja Lavrova. Dobro jutro, ministre Lavrov, želim da vas pitam šta se desilo u Kijevu. Došlo je do velikog ruskog napada na taj glavni grad oko jedan sat ujutro. Predsednik Trump je javno rekao da ruski udari nisu neophodni i da su u vrlo lošem trenutku. "Vladimire, STANI!" bio je njegov citat. Zašto je vredilo ubijati civile kada Ukrajina kaže da je spremna za prekid vatre?
MINISTAR LAVROV: Gađamo samo vojne ciljeve ili civilne lokacije koje koristi vojska. Predsednik Putin je to toliko puta izrazio, a ni ovaj put nije drugačije. Nikada svesno ne gađamo civilne lokacije za razliku od režima Zelenskog.
MARGARET BRENNAN: Dakle, da li je ovo bio namerni napad? Nije greška?
MINISTAR LAVROV: Ako je ovo bila meta koju koristi ukrajinska vojska, ministre odbrane, komandanti na terenu imaju pravo da ih napadnu.
MARGARET BRENNAN: Samo da bude jasno, kada predsednik Sjedinjenih Država kaže: "Vladimire, STANI!" Je li ovo odbijanje tog zahteva? Da li je ta procena, zbog onoga što kažete u vezi sa zabrinutošću da je ovaj gubitak života civila, bila vredna toga?
MINISTAR LAVROV: Pa, mogu da vas uverim da napadnuti cilj nije bio nešto apsolutno civilno kao što je TV centar u Beogradu 1999. godine – to je bio nameran napad na civilnu metu. U našem slučaju ciljamo samo na one stranice koje koristi vojska. A što se tiče prekida vatre i poziva na prestanak, predsednik Putin je odmah podržao predlog predsednika Trumpa pre nekoliko nedelja da se uspostavi 30-dnevni prekid vatre pod uslovom da ne ponovimo greške u poslednjih 10 godina, kada su sporazumi potpisani i onda bi Ukrajina prekršila te dogovore uz podršku i uz ohrabrenje Bajdenove administracije i evropskih zemalja. To je bila sudbina dogovora iz februara 2014. godine, to je bila sudbina sporazuma iz Minska, i to je bila sudbina dogovora postignutog na osnovu ukrajinskih predloga u Istanbulu u aprilu 2022. Dakle, predsednik Putin je rekao, prekid vatre, da, ali želimo garancije da se primirje više neće koristiti za jačanje ukrajinske vojske i da treba zaustaviti podršku ukrajinske vojske.
MARGARET BRENNAN: Ukrajina je 11. marta prihvatila ideju o prekidu vatre uz posredovanje SAD bez preduslova. Kažete da su preduslovi pregovori da se završi nešto drugo?
MINISTAR LAVROV: Ne, nije preduslov.
MARGARET BRENNAN: Ali Rusija nije prihvatila taj poziv na prekid vatre-.
MINISTAR LAVROV: Ali ukrajinski režim ima snažnu podršku evropskih prestonica i Bajdenove administracije. Ako – ako želite prekid vatre, samo da nastavite snabdevanje Ukrajinom oružjem, šta je onda vaša svrha? Znate šta- šta je Kaja Kallas i- kako se zove- Mark Rutte rekao o-primirju?
MARGARET BRENNAN: --Generalni sekretar NATO-a i Evropske unije-- MINISTAR LAVROV: Oni su otvoreno rekli da mogu podržati samo dogovor koji će na kraju dana učiniti Ukrajinu jačom, učiniti Ukrajinu pobednicom. Dakle, ako je to svrha primirja, mislim da to nije ono što predsednik Trump želi. To je ono što Evropljani, zajedno sa Zelenskim, žele napraviti od inicijative predsednika Trumpa.
MARGARET BRENNAN: Hoće li Rusija nastaviti da gađa Kijev uprkos tome što je predsednik Trump rekao: "Vladimire, STANI!"
MINISTAR LAVROV: Ne slušate me. Nastavićemo da gađamo lokacije koje koristi vojska Ukrajine, neki plaćenici iz stranih zemalja i instruktori koje su Evropljani zvanično poslali da pomognu u gađanju ruskih civilnih lokacija. Ako – ako pogledate – situaciju u Kurskoj oblasti u Rusiji, na primer, ne postoji nijedan vojni cilj u poslednjih šest meseci na koji bi Ukrajinci pucali. A postojao je i predlog predsednika Trumpa da odmah podrži predsednika Putina da se jednomesečni moratorijum na taj tekst o energetskoj infrastrukturi.
MARGARET BRENNAN: Tačno, to je isteklo.
MINISTAR LAVROV: Mi to nikada nismo prekršili – ovo je opredeljenje predsednika Putina. A Ukrajinci su prekršili ono što je Zelenski podržao nekoliko stotina puta i poslao sam Marku Rubiju i Ujedinjenim nacijama spisak tih napada. To je zaista vrlo - vrlo rečito i elokventno.
MARGARET BRENNAN: A Ukrajina to osporava. Ali ostavljajući to po strani, želim da vas pitam šta je predsednik Trump rekao u sredu. Predsednik Sjedinjenih Država kaže da misli da SAD i Rusija imaju dogovor, hajde da to uradimo. Da li se predsednik Putin slaže?
MINISTAR LAVROV: Pa, predsednik Sjedinjenih Država veruje, i ja mislim s pravom, da se krećemo u pravom smeru. U izjavi predsednika se pominje dogovor i mi smo spremni da se dogovorimo, ali ima još nekih konkretnih tačaka – elemenata ovog dogovora koje treba fino doterati. I mi smo zauzeti upravo tim procesom, a predsednik Sjedinjenih Država nije precizirao elemente dogovora, tako da nije primereno da to radim.
MARGARET BRENAN: Ali je rekao da postoji dogovor i da šalje svog izaslanika, Steve Witkoffa, da se sastane sa Vladimirom Putinom u petak u Rusiji. Da li se taj sastanak još održava? I treba li očekivati dogovor ove sedmice?
MINISTAR LAVROV: Pa, vi ne verujete na reč predsedniku Sjedinjenih Država?
MARGARET BRENNAN: Tražila sam reč vašeg predsednika. Šta će reći američkom izaslaniku?
MINISTAR LAVROV: Mi nastavljamo kontakte sa američkom stranom o situaciji u Ukrajini, postoji nekoliko znakova da se krećemo u pravom smeru. Pre svega, zato što je predsednik Trump verovatno jedini lider na Zemlji koji je prepoznao potrebu rešavanja korenskih uzroka ove situacije, kada je rekao – rekao je da je bila ogromna greška uvući Ukrajinu u NATO, a to je bila greška Bajdenove administracije i on to želi da ispravi.
MARGARET BRENNAN: -- Ukrajina nije deo NATO-a.
MINISTAR LAVROV: -- Marko Rubio je juče izrazio, čini mi se, i ocenu da sada imaju američki tim da bolje razume rusku poziciju i osnovne uzroke ove situacije. Jedan od ovih uzroka, osim NATO-a i stvaranja direktnih vojnih pretnji Rusiji samo na našim granicama, drugi su prava nacionalnih manjina u Ukrajini. Sve što je rusko – mediji, obrazovanje, kultura, bilo šta bilo je zabranjeno zakonom u Ukrajini. A da biste izašli iz ove, iz ove krize, ne možete samo zaboraviti na ljudska prava. Kad- kad god razgovaramo to su lekcije naučene nakon najmanje tri puta dogovora slične onom o kojem sada raspravljamo.
MARGARET BRENNAN: -- Nije protivzakonito govoriti ruski.
MINISTAR LAVROV: -- (ljudska prava ) Iran, Severna Koreja, sve što američki pregovarači stave na vrh su ljudska prava. Oni u tom pogledu imaju pretenzije prema Kini, prema nama, prema bilo kome. Ali kad god Evropljani i druge zapadne nacije govore o Ukrajini, niko ne može promrmljati reči ljudska prava, niko. Naprotiv, šta to kaže Ursula fon der Lejen i drugi ljudi, Brisel i Evropa - da Ukrajina brani evropske vrednosti. Dakle, jedna od ovih vrednosti je ukidanje ruskog jezika. Zamislite, ako--
MARGARET BRENNAN: --Nije protivzakonito, ministre Lavrov, govoriti ruski. Predsednik Ukrajine govori ruski...
MINISTAR LAVROV: -- Da Izrael ukine arapski jezik u Palestini. Samo zamislite.
MARGARET BRENNAN: Da. Spomenuli ste da SAD i Rusija moraju poraditi na nekim od ovih finih tačaka dogovora.
MINISTAR LAVROV: -- Da, hoćete li da se ovo razjasni?
MARGARET BRENNAN: Pa, naravno, volela bih to. Ali moje pitanje je bilo...
MINISTAR LAVROV: Ovo nije način na koji mi...
MARGARET BRENNAN: --Evropski izvori kažu da je predlog SAD-a zapravo samo neka vrsta liste tačaka. Ima li Rusija detalje, detalje koji su vam potrebni u ovom trenutku u smislu formalnog predloga?
MINISTAR LAVROV: Mi smo zaista pristojni ljudi, i za razliku od nekih drugih, mi nikada u javnosti ne raspravljamo o onome o čemu se razgovara u pregovorima. Inače, pregovori nisu ozbiljni. Da tražite nečije mišljenje u vezi sa supstancom, idite kod Zelenskog. Rado razgovara sa bilo kim putem medija, čak i sa predsednikom Trampom. On iznosi svoje - svoje tvrdnje. mi ne.
MARGARET BRENNAN:-- Pa, rekao je da nije dobio zvaničnu ponudu, pa sam se pitala da li si...
MINISTAR LAVROV: -- Mi smo- mi smo ozbiljni ljudi i razmatramo ozbiljne predloge. Dajemo ozbiljne predloge, a to je proces koji ne bi trebao biti javan do kraja.
MARGARET BRENNAN: U redu, znači nijedan dogovor nije neizbežan?
MINISTAR LAVROV: Nisam ovo rekao. Sad-sada mi je jasno, uzgred, zašto ste hteli da dobijete kratke odgovore na svoja pitanja. Želite da neki slogani budu- da jasni.
MARGARET BRENNAN: -- Ne, predsednik Sjedinjenih Država je rekao da postoji dogovor sa Rusijom. Zato sam htela da pitam Rusiju da li postoji dogovor sa Sjedinjenim Državama. Dakle, samo želim da budem jasna.
MINISTAR LAVROV: Dakle, komentarisali smo ovu izjavu. Pregovori se nastavljaju, i to do kraja pregovora. Ne možemo otkriti o čemu se radi.
MARGARET BRENNAN: U redu. Savetnik za nacionalnu sigurnost Mike Waltz rekao je prošlog meseca da predsednik Trump traži da se hiljade ukrajinske dece koja su odvedena u Rusiju sada puste na slobodu kao deo, kako je nazvao, mera za izgradnju poverenja. Koje je korake Rusija preduzela da ispuni zahtev gospodina Trumpa?
MINISTAR LAVROV: Vidite, mnogo pre zahteva koji je stigao iz Vašingtona, bavili smo se pitanjem sudbine dece koja su se tokom sukoba našla van svojih domova, van svojih porodica. Većina ove dece je pohađala- pohađala- kako to zovete, mesto gde su ljudi bez roditelja.
MARGARET BRENNAN: Sirotište.
MINISTAR LAVROV: Sirotište. Sirotište. I čim objavimo sve – koje god detalje imamo o toj deci, i čim su relevantni – mislim, roditelji ili drugi relevantni – rođaci se stave na raspolaganje. Oni vraćaju decu. To je bio proces poslednje skoro tri godine između ombudsmana Rusije i Ukrajine.
MARGARET BRENNAN: Dakle, nema novog oslobađanja hiljada ukrajinske dece na zahtev predsednika Trumpa?
MINISTAR LAVROV: Ne, nije bilo – niko – niko ne zna zašto – zašto neki stručnjaci savetuju predsednika o hiljadama ukrajinske dece. Svako malo, jednom u dva-tri meseca, organizujemo razmene sa Ukrajincima uz pomoć Katara, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se, znate, ne bune oko toga šta rade. Oni samo rade nešto u čemu mi učestvujemo – na vrlo konstruktivan način. Vraćanje dece roditeljima ili rođacima.
MARGARET BRENNAN: Ali kakvu meru za izgradnju poverenja Rusija sada može ponuditi, posebno nakon ovog štrajka u Kijevu, gde predsednik Sjedinjenih Država kaže: "Vladimire, STANI!" Kako uveriti Sjedinjene Države da je Rusija zaista ozbiljna po pitanju mira?
MINISTAR LAVROV: Pa, mera za izgradnju poverenja je bilo dosta u poslednjih 10 godina. spomenuo sam.
MARGARET BRENNAN: -- Štrajk je bio preko noći.
MINISTAR LAVROV: Želite kratak odgovor, zar ne? Kako sam shvatio iz vaših početnih reči, ili želite odgovor koji objašnjava situaciju. Predlog predsednika Trumpa o 30-dnevnom moratoriju na udare na energetsku infrastrukturu podržao je predsednik Putin i striktno ga se pridržavao. Ovo je bila mera izgradnje poverenja protiv politike i akcije režima Zelenskog. Kao što sam rekao nekoliko stotina puta, civilna energetska infrastruktura je bila zarobljena. Još jedna mera izgradnje poverenja bio je predlog predsednika Trumpa i njegovog tima da se nastavi dogovor o Crnom moru, a delegacije su se sastale u Istanbulu, u Rijadu, delegacije su razmenile mišljenja kako se to može praktično implementirati, a predloge Rusije razmatraju Sjedinjene Države. Postoji mnogo drugih primera o merama za izgradnju poverenja. Ali ako verujete da je samo Ukrajina ta koja je zainteresovana za izgradnju poverenja, mislim da bi kratak odgovor bio, ovo je iluzija.
MARGARET BRENNAN: Verujete li predsedniku Trumpu na reč kada kaže da će, ako Rusija ne bude u stanju da sklopi dogovor o okončanju krvoprolića u Ukrajini, uvesti sekundarne carine, mislim da tu misli na sankcije, na naftu koja izlazi iz Rusije. Ili mislite da je u ovom trenutku odnos između Rusije i Amerike obnovljen i da se to neće dogoditi?
MINISTAR LAVROV: Pa, ne mogu da komentarišem šta mislite da je predsednik Tramp mislio kada je nešto rekao.
MARGARET BRENNAN: Šta mislite da je mislio kada je rekao sekundarne carine na naftu koja dolazi iz Rusije?
MINISTAR LAVROV: Pa, čujemo mnoge stvari od predsednika Trumpa. Predsednik Trump rekao je da mu je muka i da je umoran od situacije, posebno juče kada je komentarisao izjave Zelenskog. I predsednik Trump ima svoje predloge i svoj stil u spominjanju tih predloga u svojim javnim govorima. Koncentrišemo se, kao što sam rekao, na stvarne pregovore koje predsednik Trump podržava i dao je instrukcije svom narodu da nastavi da učestvuje u ovim pregovorima. Žao mi je što je odgovor bio malo dugačak, ali teško je drugačije objasniti.
MARGARET BRENNAN: Dakle, pitam za pretnje sankcijama, ili sekundarnim carinama, jer ste nedavno u jednom intervjuu rekli, da morate lično da birate stranu, zadržali biste postojeće sankcije Rusiji. Rekli ste da ste restrukturirali ekonomiju da bude samodovoljna, a raste strah da će, citat, "lukavi Amerikanci odjednom ukinuti sankcije kako bi preplavili naše tržište uslugama i tehnologijama". Dakle, ako je to slučaj, zašto bi Sjedinjene Države uopšte razmatrale ukidanje sankcija?
MINISTAR LAVROV: Zašto mene pitate? Upravo ste citirali moju izjavu, a ova izjava je meni jasna i jasna svima onima koji je čitaju. Ako imate pitanja za američku stranu, kako oni tretiraju situaciju. Nije, nije prava adresa da mi to govorite.
MARGARET BRENNAN: Dakle, želite da zadržite sankcije. Da li je to zaista ruski stav?
MINISTAR LAVROV: Ne želim da ponovo objašnjavam ono što sam objasnio, mislim, sasvim - sasvim jasno. A ti si citirala, mislim...
MARGARET BRENNAN: --citirala sam--
MINISTAR LAVROV: ...veoma blizu stvarnog sadržaja. Da. Bilo je malo duže nego inače. Znam, znam.
MARGARET BRENNAN: Pa, u februaru je, međutim, jedan od vaših kolega Kiril Dmitriev, koji vodi državni fond i bio je aktivan u diplomatiji sa Sjedinjenim Državama, rekao nešto drugačije. Zato molim za pojašnjenje. Zato što je rekao da postoji očekivanje da će se američke kompanije vratiti na rusko tržište u drugoj polovini 2025. godine.
MINISTAR LAVROV: Pa, predsednik Rusije je prokomentarisao ovu situaciju. Rekao je da nemamo ništa protiv američkih kompanija, ali one kompanije koje su odlučile da napuste svoje poslovanje u Rusiji mogle bi otkriti da su njihovo mesto već zauzeli ruski ili drugi strani investitori, te u ovom slučaju ne bismo donosili odluke koje bi diskriminisale one koji su došli investirati u Rusiju umesto Amerikanaca. Ako američke kompanije žele da dođu na mesto koje još nije zauzeto, ako žele – da predlože projekat, novi projekat, povrh prethodnih poslovnih veza, naravno, mi ćemo to razmotriti. I ako nađemo – ako pronađemo balans naših interesa, mislim da bi bilo prirodno da uđemo u posao zajedno.
MARGARET BRENNAN: Pa na koja područja su SAD ponudile da ukinu sankcije, jer ne bi bilo moguće da američka, mnoge američke kompanije, uđu na rusko tržište upravo sada, pod postojećim sankcijama.
MINISTAR LAVROV: Na njima je da odluče.
MARGARET BRENNAN: Dakle, nije data ponuda?
MINISTAR LAVROV: Ne, kako da ponudimo nešto?
MARGARET BRENNAN: Sjedinjene Države Rusiji?
MINISTAR LAVROV: Pa, Sjedinjene Države nam jasno govore da su zainteresovane da posluju zajedno. Nikada ne odbijamo poslovne predloge, pod uslovom da su zasnovani na jednakim mogućnostima i međusobnom tretmanu i vode ka ravnoteži interesa. Konkretne predloge koji se pominju u medijima ne mogu komentarisaiti. Ovo nije oneozbiljni. Mi nismo – ljudi – mi se ne ponašamo kao ljudi u Kijevu koji razgovaraju sa svetom putem medija, uključujući i razgovore s predsednicima velikih zemalja.
MARGARET BRENNAN: Dakle, ako sam vas dobro razumela, niti se plašite sankcija niti želite da se ukinu.
MINISTAR LAVROV: Vidite, citirali ste moju izjavu.
MARGARET BRENNAN: Da
MINISTAR LAVROV: I dobro ste citirali. To je moj... to je moj stav.
MARGARET BRENNAN: Dobro, dakle, kada predsednik Trump preti novim sankcijama, to nije zabrinjavajuće?
MINISTAR LAVROV: Ovo pitate već treći put.
MARGARET BRENNAN: Da, samo pokušavam da...
MINISTAR LAVROV: Ovo je bio kratak odgovor. Ovo je bio kratak odgovor.
MARGARET BRENNAN: Kratki ste i direktni u tom delu. Tražila sam jasnoću i direktnost o sankcijama. Uopšteno govoreći, kada pogledate šta se trenutno dešava u borbenom prostoru u Ukrajini, analitičari kažu da je oko 18% ukrajinske teritorije pod kontrolom ruskih snaga. Američki obaveštajci kažu da trendovi na bojnom polju idu u prilog Rusiji. Dakle, ako je to slučaj, zašto bi SAD verovale da je Rusija ozbiljna u pogledu okončanja rata ako je sve u vašu korist?
MINISTAR LAVROV: Pa, sudimo po reakciji naših američkih kolega na ono što im kažemo, a to se radi tokom pregovora. Oni su poverljivi kao i svaki ozbiljan pregovor, i znaju našu poziciju. A oni, kako sam citirao Marka Rubija, on je javno rekao da oni- sada bolje razumeju rusku poziciju i razloge za ovo što se dešava. I rekao je da niko u Washingtonu nije maknuo prstom da uradi isto, da shvati – da pokuša razumeti Rusiju za vreme Bajdenove administracije, i – a to – to implicira da se dijalog nastavlja, da dijalog podržavaju Sjedinjene Države, a ja ponavljam da ga podržava – Ruska Federacija, i ovaj dijalog se nastavlja.
MARGARET BRENNAN: Dakle, predsednik Trump je rekao da očekuje da će se uskoro sastati s Vladimirom Putinom. Koje je prihvatljivo vreme i lokacija? Zašto bi se sastajali?
MINISTAR LAVROV: Gledajte, predsednici su gospodari svoje sudbine i svog rasporeda. Čuo sam kako je predsednik Trump rekao da planira biti negdje sredinom maja, a da će nakon toga predložiti nekoliko dana. Ne mogu ništa drugo dodati.
MARGARET BRENNAN: Tako je. Rekao je – pitali su ga o sastanku sa Vladimirom Putinom, konkretno u Saudijskoj Arabiji, a on je rekao, najverovatnije ne, to je sredinom maja, ali ubrzo nakon toga.
MINISTAR LAVROV: Rekli ste isto što i ja.
MARGARET BRENNAN: Tako je. Pa, šta planirate?
MINISTAR LAVROV: Dakle, čitamo iste novine i gledamo iste kanale na TV-u.
MARGARET BRENNAN: Dobro, ali ne mogu da podignem slušalicu i nazovem Marka Rubija državnog sekretara, kao što to možete vi. Kakve planove planirate da se njih dvoje upoznaju?
MINISTAR LAVROV: Vidite, nadam se da vaši slušaoci dobro razumeju da nije etički da ministar vanjskih poslova prejudicira, pretpostavlja o čemu bi predsednici mogli ili ne bi razgovarali.
MARGARET BRENNAN: Ali mislite da bi bilo dobro da se dva lidera uskoro sretnu? Da li očekujete da o tome pregovara izaslanik Witkoff?
MINISTAR LAVROV: Mi smo uvek – uvek smo za susret sa ljudima koji su spremni na dijalog. Predsednik Putin je to ponovio hiljade puta, a kada smo se sreli u Rijadu zajedno sa savetnikom predsednika Putina za vanjsku politiku Ušakovom, s Markom Rubiom i Mikeom Waltzom, američke kolege su jasno izjavile da je politika SAD-a čvrsto zasnovana na američkim nacionalnim interesima. Oni razumeju da se ruska politika, koju vodi predsednik Putin, temelji i na ruskom nacionalnom interesu i da je odgovornost velikih sila da se postaraju da kad god se ti nacionalni interesi ne poklapaju, a to je u većini slučajeva, ne treba dozvoliti da se ta razlika izrodi u konfrontaciju, a tome i služi dijalog. No, dodali su i da kada se poklope nacionalni interesi dve države – više država, bilo bi glupo propustiti priliku da se ta koincidencija pretoči u neke materijalne, obostrano korisne projekte. I ovo je apsolutno naš stav.
MARGARET BRENNAN: Znate da se predsednik Trump sprema za 100 dana na funkciji, i on je jasno stavio do znanja da mu je strpljenje na izmaku sa ovdašnjom diplomatijom. Očekujete li da će SAD i Rusija nastaviti razgovarati ako ovi potencijalni mirovni pregovori propadnu? Mislim, da li je obnova odnosa toliko značajna sada da mislite da bi mogla izdržati mirovne pregovore--
MINISTAR LAVROV: Rusija?
MARGARET BRENNAN: --u Ukrajini se raspada.
MINISTAR LAVROV: Prvo, Rusija je uvek na raspolaganju za dijalog, tako da svoje pitanje morate uputiti američkoj strani. Drugo, prejudicirate trenutni proces govoreći o eventualnom krahu pregovora. Mi se koncentrišemo na poslovanje, a ne na razmišljanje, znate, o neuspesima ili pobedama o bilo čemu. Osim ako se ne koncentrišete na činjenice, to je ono što mi radimo, ne možete biti ozbiljni u pogledu onoga što radite.
MARGARET BRENNAN: Pa, predsednik Trump i sekretar Rubio su rekli da se prozor zatvara, da vreme ovde ističe. To nije moje mišljenje, to su oni rekli. Želim da te pitam malo- Samo napred, izvinite.
MINISTAR LAVROV: Samo malo, citirao sam samo Marka Rubija, koji je juče rekao o boljem razumevanju ruske pozicije, pa vam je možda to promaklo.
MARGARET BRENNAN: Pa, on je također rekao da treba donijeti odluku za nekoliko dana i da SAD imaju druge stvari na koje se mogu fokusirati.
MINISTAR LAVROV: Razumemo, razumemo nestrpljenje, jer u američkoj kulturi vi stvarate očekivanja i rasplamsate napetost oko tih očekivanja. Ovo ne pomaže vođenju realpolitike. Ali u našem slučaju, kao što sam rekao, mi smo uvek spremni za dijalog, spremni za pregovore i ne bismo, znate, počeli računati na neuspeh. Ovo bi bila karakteristika onih koji sklapaju loše poslove, neiskusne sklapače dogovora.
MARGARET BRENNAN: Drugi u ruskoj vladi su predložili da bi SAD i Rusija mogle raditi zajedno na Arktiku. Postoje li konkretne oblasti za diskusiju o saradnji u ovom trenutku?
MINISTAR LAVROV: Vi uvek želite da otkrijem stvari...
MARGARET BRENNAN: Pa, ovo je izjava za javnost.
MINISTAR LAVROV: --o stvarima koje bi mogle biti, o kojima bi mogli razgovarati zvaničnici Rusije i Sjedinjenih Država, oni koji su odgovorni za trgovinu, ekonomsku saradnju, investicije i tako dalje i tako dalje. Kako očekujete da učesnik u pregovorima koji tek treba da postignu neku vrstu konkretnog razumevanja iznese detalje u javnost. Nije ozbiljno.
MARGARET BRENNAN: Ja samo... Pitam koji je potencijal.
MINISTAR LAVROV: Čitam – čitam – čitam knjigu predsednika Trampa, umetnost sklapanja dogovora, i on ne savetuje da se otkrivaju informacije pre – pre nego što dođe vreme.
MARGARET BRENNAN: S poštovanjem, predsednik Trump dosta govori o stvarima koje bi želeo da uradi sa Rusijom i mogućnostima da rade zajedno. Razumijem da ne želiš. O konkretnim stvarima koje je predsjednik Trump rekao u javnosti – jedna od stvari koje je iznio je da bi SAD mogle raditi s Ukrajinom na upravljanju najvećom nuklearnom elektranom u Evropi, koja se nalazi u području koje poznajete, Zaporožju. Rusi ga kontrolišu, to područje upravo sada. Slažete li se s javnim izjavama predsednika Trumpa da bi najbolja sigurnost bila da SAD i Ukrajina to rade zajedno?
MINISTAR LAVROV: Ne, mi nikada nismo dobili takvu ponudu, a ako dobijemo, objasnićemo da elektranu, Zaporsko-Zaporoška nuklearka, vodi državna korporacija Ruske Federacije koja se zove Rosatom. Pod nadzorom je osoblja IAEA koje se stalno nalazi na lokaciji. A ako ne i ukrajinski redovni pokušaji napada na stanicu i stvaranja nuklearne katastrofe za Evropu, ali i za Ukrajinu, bezbednosni zahtevi su u potpunosti ispunjeni i ona je u dobrim rukama.
MARGARET BRENNAN: Dakle, to je ne?
MINISTAR LAVROV: Ne, ne mislim - ne mislim da je bilo kakva promena zamisliva.
MARGARET BRENNAN: U redu, jer to je bilo u javnoj izjavi Bijele kuće medijima.
MINISTAR LAVROV: Mi, kao što sam rekao, nismo dobili nikakav predlog koji bi bio konkretan. Dakle, znate, ja razumem da novinari moraju spekulisati. Ne možemo spekulisati o nečemu što se zaista ne spominje tokom pregovora.
MARGARET BRENNAN: O Zaporožju se trenutno ne pregovara?
MINISTAR LAVROV: Da kažem po treći put?
MARGARET BRENNAN: Pa, pokušavam da uskladim javne izjave, ali- čula sam vas, ali samo želim da budem potpuno jasna, jer se takođe naširoko navodi da je to u predlogu SAD-a koji je trenutno na stolu.
MINISTAR LAVROV: Zašto me ne pitate o stavu predsednika Trumpa o Krimu?
MARGARET BRENNAN: Svidelo vam se ono što je predsednik Trump jučer rekao o Krimu, kada je rekao da je pod ruskom kontrolom od 2014. godine?
MINISTAR LAVROV: Ne radi se o tome da volite ili ne volite. Radi se o činjenici da je rekao istinu i kada...
MARGARET BRENNAN: Znači rekao je nešto konkretno što ti se sviđa?
MINISTAR LAVROV: I kada je Zelenski rekao da je to apsolutno isključeno, jer je Krim deo Ukrajine prema ustavu. Niko u Evropi ili u SAD-u, usput rečeno, nije ga podsetio da, osim teritorijalnih pitanja, ukrajinski ustav garantuje, citiram, slobodan razvoj, upotrebu i zaštitu ruskog i jezika drugih nacionalnih manjina u Ukrajini, i garantuju razvoj etničkog, kulturnog, jezičkog i vj erskog identiteta svih naroda i nacionalnih manjina u Ukrajini. To je također u ustavu, ali kao što sam već spomenuo, a vi ste odlučili da ne ulazite dublje u ovu temu, niko na Zapadu čak ni ne spominje ljudska prava kada zahtevaju da Ukrajina porazi Rusiju na bojnom polju.
MARGARET BRENNAN: Predsednik Trump je rekao da se o Krimu trenutno čak i ne razgovara.
MINISTAR LAVROV: Da, jer je ovo gotova stvar.
MARGARET BRENNAN: Mislite da Rusija okupira i kontroliše i da neće pregovarati o budućnosti Krima? Je li to ono što govoriš?
MINISTAR LAVROV: Rusija-Rusija ne pregovara o svojoj teritoriji
MARGARET BRENNAN: Dakle, to je jedna, jedna specifična stvar koju želite u javnom prostoru. Rekli ste da je sve ostalo o čemu sam vas pitao u predlogu SAD-a previše osetljivo da bi se raspravljalo. Postoji li još neki deo američkog predloga koji vam se sviđa?
MINISTAR LAVROV: Ne, ne, ne. Ja sam samo komentarisao ono što je bilo javno rečeno, a rekao sam i da normalni pregovarači, to još jednom naglašavam, normalni pregovarači - pregovarači ne pregovaraju preko mikrofona. Sastaju se i razgovaraju, slušaju jedni druge, pokušavaju razumeti, pokušavaju videti gde se može doći do interesa i tako su organizirani naši kontakti sa američkim predstavnicima.
MARGARET BRENNAN: S poštovanjem, vi ste na najvišim nivoima ruske diplomatije već 30 godina.
MINISTAR LAVROV: Koliko?
MARGARET BRENNAN: Najmanje 30 godina. Mislim, bili ste na veoma ključnim diplomatskim ulogama u vrhu ruskog diplomatskog sistema jako, jako dugo vremena. Mislim da nijedan deo ovoga nije tipičan ili normalan za korištenje reči koju ste koristili. Steve Witkoff je izaslanik. Kirill Dmitriev je izaslanik Vladimira Putina ovde. Mislite li da je žalosno da se međunarodni sistem diplomatije ne koristi više, i da je to ovakva struktura ličnog izaslanika jedan na jedan?
MINISTAR LAVROV: Niste izrazili razočaranje što međunarodni sistem diplomatije nije korišćen za sve vreme Bajdenove administracije.
MARGARET BRENNAN: Ne, pitala sam vas- da li ste bili razočarani.
MINISTAR LAVROV: Niste – niste spomenuli da su Evropljani zaista jako nervozni što su marginalizovani. Ali mogu citirati mnogo toga što su Evropljani izjavili. Već sam spomenuo Kaju Kalas i Von der Leyen, koja je rekla da svaki dogovor mora osigurati da Ukrajina bude jača i da je Ukrajina na vrhu Rusije. Gledajte, da li su vam potrebni pregovarači koji veruju u ovakvu logiku i koji ne žele da traže pošten balans interesa? Bi- Trumpova administracija je zainteresirana za traženje balansa interesa. Oni iskreno žele da bolje razumeju rusku poziciju, i oni to shvataju, a mi bolje razumemo američku poziciju kroz pregovore i sastanke i diskusije koje mi vodimo – koje imamo sa njima.
MARGARET BRENNAN: Još u januaru, Rusija je potpisala sporazum sa Iranom da postane strateški partner. Da li bi Rusija bila spremna da prekine taj odnos na zahtev SAD ako bi to značilo bolje odnose sa Amerikom?
MINISTAR LAVROV: Nikada nije bilo ovakvog zahteva i pozdravljamo proces koji je pokrenut između Sjedinjenih Država i Irana. Spremni smo da budemo od pomoći ako strane veruju da to može biti slučaj, i one to znaju.
MARGARET BRENNAN: Bili ste pregovarač još 2015. godine u ime Rusije za taj značajan međunarodni sporazum, JCPOA. A deo toga kako je Rusija bila od pomoći bilo je uništavanje iranskog obogaćenog nuklearnog materijala. Je li to ponuda koju biste ponovo učinili?
MINISTAR LAVROV: Nismo bili uključeni u uništavanje iranskog nuklearnog materijala...
MARGARET BRENNAN: Odlaganje...
MINISTAR LAVROV: Deo dogovora je bio da se neka količina ovog materijala prebaci u Rusiju na čuvanje.
MARGARET BRENNAN: Dobro, dakle ne uništavanje, već čuvanje. Da li biste zadržali obogaćeni nuklearni materijal Irana koji su napravili u poslednjih nekoliko godina? Je li to ponuda za SAD?
MINISTAR LAVROV: Ne guramo nos u pregovore između dve zemlje, od kojih jedna nije Rusija. I rekao sam vrlo jasno, verujem, ali vi ste hteli kratak odgovor, moraću duže, jer verovatno neće proći. Pozdravljamo dijalog između SAD-a i Irana. Bili bismo svakako spremni pomoći, ako obe strane veruju da će to biti korisno, a znaju da smo spremni.
MARGARET BRENNAN: Pa, tada su bile sankcije i pritisak u UN. Sada je to sasvim drugačija dinamika. Želim da vas brzo pitam o nuklearnom oružju, jer je Rusija takva nuklearna elektrana. Prema američkim obaveštajnim službama, Rusija razvija novi satelit koji bi trebao nositi nuklearno oružje koje bi uništilo druge satelite i uništilo SAD, ako se koristi. To je u javno objavljenom materijalu. Da li Rusija namerava prekršiti prošle sporazume i zapravo staviti nuklearno oružje u svemir?
MINISTAR LAVROV: Pa pre nego što postavite ovo pitanje, morate proveriti da li je to istina ili ne.
MARGARET BRENNAN: Ovo kažu američki obaveštajci.
MINISTAR LAVROV: Američka obaveštajna služba. Slušao sam predsednika Trumpa o njegovim stavovima o tome koja je lista dostignuća američke obaveštajne službe, i imam svoje činjenice na koje se oslanjam. Mi već dugi niz godina u Ujedinjenim nacijama promovišemo rezoluciju koja zabranjuje bacanje bilo kakvog nuklearnog oružja u svemir. Država koja je kategorički protiv toga su Sjedinjene Američke Države. Istovremeno, Sjedinjene Države promovišu pristup prema kojem žele zabraniti stavljanje konvencionalnog oružja u svemir. I ne mogu odgovoriti na pitanje: "Da li to znači da bi nuklearno oružje planirali da se presele u orbitu?" Tako da je moj odgovor vrlo jasan: mi se u Ujedinjenim nacijama zalažemo za zakonsku zabranu postavljanja bilo kakvog nuklearnog oružja u svemir. A Sjedinjene Države, barem za vreme Bajdenove administracije, to je bio slučaj, one su bile kategorički protiv toga.
MARGARET BRENNAN: Obaveštajna zajednica Trumpove administracije objavila je te nalaze pre samo nekoliko nedelja. Hoćete li reći da su zaključci obaveštajne zajednice Trumpove administracije netačni u vezi s tim da Rusija razvija novi satelit namenjen za nošenje nuklearnog oružja?
MINISTAR LAVROV: Mi smo demantovali te navode. Još jednom, ne možemo a da ne ponovimo, već godinama u Ujedinjenim nacijama promoviramo sporazum, a ne deklaraciju, ugovor koji zabranjuje postavljanje oružja u svemir. A Sjedinjene Države su protiv. Ne mogu komentarisati validnost obaveštajnih izveštaja. Kao što sam vam rekao, nikada nismo dobili nikakve činjenice koje bi potvrdile ove navode.
MARGARET BRENNAN: Da li ste zainteresovani za razgovore o kontroli naoružanja sa Sjedinjenim Državama, sa Trampovom administracijom?
MINISTAR LAVROV: Upravo su Sjedinjene Države prekinule proces jačanja strateške stabilnosti. I kao da su Sjedinjene Države spremne da se vrate na ovaj kolosek, videćemo koji su uslovi pod kojima bi to moglo biti moguće. Dokle god se u doktrinarnom dokumentu SAD-a-doktrinarnim dokumentima opisujemo kao "protivnici", kada su nas zvaničnici u Washingtonu pre nekog vremena nazivali "neprijateljem". Dakle, želimo da shvatimo šta Vašington misli o našim odnosima i da li je Vašington spreman za, još jednom bih naglasio, ravnopravan dijalog uz uzajamno poštovanje koji vodi ka pronalaženju ravnoteže interesa. Ako je takav pristup, sve je moguće.
MARGARET BRENNAN: Ministre, mi smo - dolazimo na vreme. Ali samo, pre nego što vas pustim, iz svega što ste izneli, nisam čula od vas da je Rusija do danas spremna da učini bilo kakav ustupak u bilo čemu.
MINISTAR LAVROV: Ne, moj kratak odgovor je da niste u pravu.
MARGARET BRENNAN: Kakve je ustupke Rusija ponudila?
MINISTAR LAVROV: Samo malo. Sačekaj sekundu, molim. Više puta sam naglašavao, u vezi sa Ukrajinom, u vezi sa strateškim odnosima sa Sjedinjenim Državama, naglašavam našu spremnost da tražimo ravnotežu interesa. Ako – ako to nije ono što vaša stanica smatra spremnošću za pregovore, onda ne znam kako da budem još manje elokventan u pokušaju da budem kratak u svojim odgovorima.
MARGARET BRENNAN: Pa, bilo je vrlo jasnih, konkretnih stvari koje je rekla Trumpova administracija, kao što je potpredsednik koji kaže da će se trenutne linije kontakta u Ukrajini zamrznuti i završiti prilično blizu mesta gde su trupe upravo sada. Da li to zaista smatrate ustupkom?
MINISTAR LAVROV: Ja ne raspravljam javno o detaljima o tome šta je predmet pregovora. Razumem da volite glasine, jer glasine...
MARGARET BRENNAN: Potpredsednica Sjedinjenih Država je to rekla pred kamerom.
MINISTAR LAVROV: Da li je to bilo pitanje?
MARGARET BRENNAN: Oh, pa, glasine-glasine. Rekli ste da je to glasina. Potpredsednik je to rekao. Možda ste to propustili.
MINISTAR LAVROV: Ne, rekao sam za nas, mi ne razgovaramo o stvarima koje su predmet pregovora.
MARGARET BRENNAN: U redu. Ministre Lavrov, hvala vam na vašem vremenu jutros.
MINISTAR LAVROV: Hvala
Preuzmite ovde ideju Kevina Mulligana da je glupost – zapravo stultitia, glupost – neosetljivost na vrednosti znanja i argumentaciju da to označava razliku između klasične koncepcije i one romantične. Zaključujem s nekim slobodnim razmatranjima o gluposti u savremenim filozofskim produkcijama.
ponekada mislimo da suprotno od kretena ne
bi bilo inteligentno već trezno.
Fruttero et Lucentini, Il ritorno del cretino,
Mondadori, 1992, tr. fr. Arléa 1993
1. Nedelja duhova
Često se kaže da se budućnost nauke poklapa sa budućnošću gluposti. Upravo u trenutku kada je Renan pisao svoju molitvu na Akropolju i slavljenje razuma, Flober je video da je druga strana priče porast kretenizma. Uvek je delikatno baviti se retrospektivnom istorijom razuma i nerazuma, ali čini mi se da ova tema – razum i nauka više jačaju glupost nego nerazum i odsustvo razuma – datira iz drugog romantizma i mnogo više pripada Baudelaireu, Mallarméu, Valéryju i savremenim autorima nego prvim romantičarima. Jean-Paul je napisao U pohvali gluposti 1781. godine, ali je njegova inspiracija mnogo bliža onoj Erazmusa i Swifta nego Floberu ili Villiersu skoro vek kasnije1. Kevin Mulligan, na muzilijanskom jeziku, već duže vreme piše o gluposti, a ja ovde ne namjeravam ništa učiniti osim da dodam notu njegovom pionirskom radu.2
2. glupost, inteligencija i racionalnost
Najraširenija koncepcija gluposti je da je to intelektualni i kognitivni nedostatak, nedostatak inteligencije. Običan jezik se odnosi na onoga ko je glup kao idiot, moron ili imbecil, a takvi izrazi obično karakteriziraju nedostatak razumeevanja ili rasuđivanja. I dalje je potrebno razlikovati nedostatak u kompetentnosti (specifičan za one kojima, kako kažu, nedostaje kutija) i nedostatak u performansama. Jedna je stvar biti moron ili zujalica jer vam nedostaju određene intelektualne sposobnosti neophodne za inteligenciju. Druga je stvar biti idiot jer čoveku nedostaje rasuđivanje i sposobnost primene pravila razumevanja. Možemo imati sposobnosti bez prosuđivanja. Kant sankcioniše ovu upotrebu kada piše u poznatom pasusu:
| Nedostatak rasuđivanja (Mangel an Urteilskraft) je zapravo ono što nazivamo glupošću (Dummheit), a za ovaj porok nema leka. Tup ili uzak um kome nedostaje odgovarajući stepen razumevanja i pojmovi specificni za njega može steći erudiciju putem podučavanja. Ali kako ovaj nedostatak obično prati i drugi, nije retkost naći visoko obrazovane ljude koji neprestano razotkrivaju ovaj nepopravljivi porok u koristenju svoje nauke.3 |
No, bez obzira da li glupost leži u supstanciji (razumevanju i njegovim konceptima) ili u formi (sposobnosti da se kategorije primene na iskustva, da se intuicije uvrste među pojmove), ona ostaje, prema ovom gledištu, intelektualni deficit. Bouvard et Pécuchet to savršeno ilustruje. Oni su dva imbecila, ne zato što ništa ne znaju – naprotiv, količina znanja koju mogu da asimiliraju je ogromna i enciklopedijska – već zato što nisu u stanju da je primene. Oni ne znaju kako da svoje intuicije smeste među svoje koncepte, niti kako da svoje koncepte prilagode svojim intuicijama: u kantovskim terminima, njihovi koncepti su prazni, a njihove intuicije slepe4.
Ovaj intelektualistički pogled na glupost posebno je dobro zastupljen u savremenoj psihologiji, koja teži da asimiluje glupost sa nedostatkom racionalnosti koji se manifestuje u vršenju prosuđivanja. Veliki broj radova u kognitivnoj i socijalnoj psihologiji pokušavao je više od pola stoleća pokazati da ljudi prave sistematske greške u svom razmišljanju ne primenjujući osnovne sheme logičkog zaključivanja. Na primer, pokazujemo da ljudi ne uspevaju napraviti deduktivne zaključke u modus tollens-u (Wasonov zadatak), da prave elementarne greške u bavljenju verovatnoćama, na primer smatrajući kombinaciju verovatnoće dva događaja većom od one za jedan( od dva događaja paralogizam veznika) ili sistematskim ignorisanjem osnovnog iznosa u osnovnom statističkom zaključivanju5. Ove greške u zaključivanju nisu samo indirektne; one su dubok3 i postojane i uporne čak i u predmetima koji su upućeni u logiku i statistiku. Činjenica da subjekti sistematski odstupaju od kanona deduktivne racionalnosti (elementarne logike) i kanona induktivne racionalnosti i verovatnoće (Bayesovo rezonovanje) može alternativno pokazati tri stvari:
a) ljudi su glupi. Oni jednostavno nisu u stanju da prate odgovarajuće logičke standarde;
(b) psiholozi su idioti. Oni su propustili da uzmu u obzir sve varijable koje utiču na ljudske zaključke, a koje bi, ako se uzmu u obzir, pokazale da ljudi zapravo slede odgovarajuća pravila;
(c) Logičari su idioti. Oni procenjuju logično ponašanje prema neodgovarajućim normativnim kriterijima.6
Savremena psihologija rasuđivanja očito ne potvrđuje najpesimističniju tezu (a) koja bi govorila da su ljudi masovno iracionalni i u tom smislu glupi. Ali to barem pokazuje, da upotrebim naslov knjige Paola Legrenzija, da nije potrebno biti glup da bi se činile gluposti, to jest greške i elementarne greške u rasuđivanju 7. Ali ove greške ili greške u rasuđivanju nisu jednostavno povremene ili slučajne, prema viziji koja leži u osnovi ovih istraživačkih programa: one su konstitutivne za ljudski um. Zbog toga je malo naivno zauzeti poziciju razuma ili prosvetljenja i predlagati „reformisanje prosuđivanja” ispravljajući greške u rasuđivanju kroz bolju obuku 8. Legrenzi navodi primer Bila Klintona u aferi Lewinski. Iako je predsednik Clinton bio vrlo inteligentan (nije mogao da se podvrgne sumnji koja je pogodila Georgea Busha), napravio je nekoliko notornih grešaka u aferi Lewinski: nedostatak anticipacije, nesposobnost da proceni promene situacije (posebno u medijima i korištenje interneta), potcenjivanje rizika, preveliko samopouzdanje, sklonost da se svoje želje shvaćaju kao stvarnost, a pre svega sukob između neposrednog iskušenja i dugoročnih interesa. Clinton nije izuzetan: svi imamo iste „mentalne tunele“ u različitim okolnostima zbog kojih vremenom loše upravljamo svojim izborima 9. Prema koncepciji racionalnosti koja proizlazi iz rada psihologije rasuđivanja, ljudi trpe sistematske i neizbežne predrasude kako u svojim prosudbama tako i u donošenju odluka. 10
. Zatim se prigovara da testiranje racionalnosti, i u tom smislu inteligencije, u velikoj meri zavisi o situacijama i okolnostima. Anegdota koju je objavio Daniel Dennett ilustruje ovo. Seoski idiot je podsmeh stanovništva jer svaki put kada mu se ponudi izbor između nikla (pet centi) i novčića (deset centi) on bira nikl. Pitamo ga zašto je izabrao, a on nam odgovara: „Verujete li da bi mi opet bio ponuđen ovaj izbor da svaki put biram novčić? » 11 Konačno, prigovara se da su uobičajeni modeli racionalnosti, bilo u ekonomiji, psihologiji ili sociologiji, neadekvatni za predstavljanje ljudske racionalnosti. Oni su apstraktni, dekontekstualizirani i daju agentima maksimalnu racionalnost, dok je ljudska racionalnost uvek situirana i kontekstualna, ograničena i suboptimalna. Prema koncepciji „ekološke“ racionalnosti koju je posebno branio Gerd Gigerenzer 12, brojne greške koje psiholozi pripisuju tradiciji „pristrasnosti i heuristike“ nastaju zbog „uokvirivanja“ i efekata sadržaja na koje formalni modeli nisu osetljivi. Kada koristimo različite modele za iste zadatke (na primer onaj koji dovodi do paralogizma veznika), kao što su frekventistički modeli za verovatnoće (a ne Bayesovi modeli), takozvane greške se drastično smanjuju. Ljudska inteligencija to ne čini ne postupa prema opštim principima kao što su logički zakoni, već prema „brzim i štedljivim heuristikama“ koje štede ograničene i locirane resurse. Ako na ovaj način prilagodimo naše modele racionalnosti, ljudi izgledaju mnogo manje glupi nego što se čine. Paradoks ekološke koncepcije racionalnosti je u tome što je ona koncepcija inteligencije koliko i gluposti: naše gluposti su prilagodljive i ako grešimo to je zato što moramo optimizovati svoje ponašanje prema okruženju. Dakle, mi smo nužno glupi, i to je, u celini, dobra stvar. Bilo bi suprotno što bi bilo zabrinjavajuće.
Ali, bilo da usvojimo normativnu ili ekološku koncepciju racionalnosti, inteligencija ili glupost ostaju zamišljeni kao veštine ili odsustvo intelektualnih i opštih veština koje se primenjuju u određenim okolnostima prosuđivanja i odluka. Dakle, svako ih ima, ili im nedostaje, da podeli, i svako ima svoj deo inteligencije ili gluposti, zavisno o okolnostima. Ovo je vrlo demokratska koncepcija gluposti, savršeno ilustrovana motom onog drugog uzora intelektualne demokratije, Forresta Gumpa: „Glup je glup koliko i glupi“ – svako ima svoj deo gluposti. Ne morate biti glupi da biste radili glupe stvari, i ne morate biti inteligentni da biste se inteligentno ponašali. Prema ovoj demokratskoj koncepciji, glupost nije svojstvo određenih pojedinaca i određenih karaktera, ona je svojstvo određenih postupaka i određenih sudova, i nema glupih ljudi koji dele glupost: ona se savršeno deli, kao što je to i sa zdravim razumom Descartesa. To nije bila ni klasična ni romantična koncepcija gluposti.
Klasična glupost i romantična glupost
Ono što ja nazivam "klasičnom glupošću" i "romantičnom glupošću" su idealniji tipovi od dobro definisanih istorijskih kategorija. Ne radi se toliko o traženju priče koliko o načinu razumevanja ovih pojmova. Klasici i romantičari glupost ne smatraju nedostatkom racionalnosti ili rasuđivanja kao savremenici, već manom razuma, pri čemu razum nije samo sposobnost rasuđivanja, već i ono što se pokorava principima i pre svega vrednostima, koje nisu samo moralne vrednosti (pravda, dobro), nego i estetske vrednosti (lepota) i pre svega kognitivne vrednosti (istina). Ali tamo gde klasik u gluposti – ili tačnije u glupostima – vidi katastrofalnu obrnutu stranu razuma, romantičar sebi dopušta da bude fasciniran ovom obrnutom stranom.
Glupost prema klasicima nije prvenstveno osobina određenih postupaka ili određenih sudova, već određenih pojedinaca i određenih karaktera. To je određena vrsta inherentnosti, suštinsko svojstvo onoga ko je ima, a ne slučajnost. Kao što La Bruyère kaže: „Glupost je u budali, umišljenost u budale, a drskost u drskosti "(Caractères, “Des judgments”, 47, ur. Benda, Gallimard Paris, Pléiade 1951, str. 359). Ono što je glupo je cela osoba. Klasici, drugo, glupost ne karakterišu samo kao intelektualni nedostatak ili nedostatak rasuđivanja, već pre svega kao nedostatak osetljivosti. To je posebno razlog zašto vrlo retko koriste izraz glupost, već pre izraz budalasto. Budala nije glupa samo u smislu da mu nedostaje rasuđivanje, logika ili inteligencija, već zato što mu nedostaje osetljivosti. Osetljivost na druge pre svega: budala je tašta, onaj ko je pun sebe. Od gluposti do uobraženosti samo je jedan korak. La Bruyère opet: “Budala je ona za koju budale veruju da je čovek od zasluga” (ibid, str. 358). Ili opet, kod La Fontainea ova sujetna mazga koja se hvalila svojim rodoslovom, i kojoj se dogodi da "ostarivši ga bacimo u mlin"
„Kada bi nesreća bila dobra samo da budalu dovede do pameti,
to bi uvek bilo samo zato što je rečeno da je dobar za nešto. »
Budala dovedena pameti nije neko ko je učinjen inteligentnijim ili kome dajemo pamet. Jer nije dovoljno imati pameti da pobegneš od gluposti. Moramo imati i određeno poštovanje prema vrednostima duha, a pre svega prema istini 13. Ili preciznije, istinski imati duhovitost znači i imati osećaj za vrednosti duhovitosti. Zbog toga klasici izdvajaju nekoga ko ima duhovitost – dakle ko nije budala – od onoga ko je lepog uma. Lepa duhovitost je ona koja tvrdi da ima duhovitost, i nesumnjivo ima deo toga, ali ko ne poštuje istinu jer misli samo da blista. Ništa više ne govori u tom pogledu od Malebrancheovih reči, koje se moraju staviti u prvi plan svake teorije gluposti:
„Glupi i lepi um podjednako su zatvoreni za istinu; postoji, međutim, ta razlika da ga glupi um poštuje, dok ga lepi um prezire” 14
Glupom nedostaje rasuđivanje i ne može pristupiti istini. Ali lepi um prezire istinu kao vrednost i ne mari za nju. Time se pridružuje onome koga je Erazmo nazvao budalom, a Latini stultusom: Stultitia i moria su latinski nazivi gluposti, što uopšte nije odsustvo inteligencije, već odsustvo mudrosti, moralne a ne intelektualne svojine ( Chamfort: „Većina ludila dolazi samo od gluposti“). Kod Seneke je stultus, budala, onaj koji se bezrazložno uznemirava i stalno je zaokupljen ispraznim i nezanimljivim stvarima, koji nije gospodar svog vremena 15. Među velikim moralistima, budala je ona kojoj nedostaju moralne vrednosti (La Rochefoucauld: “Budala nema dovoljno stvari da bi bila dobra”, Maximes, 387, Galimard, Pléiade, ur. Martin-Chauffier, 1964, str. .454), ali pre svega intelektualnih vrednosti. On je jednostavno slep za to. To je jednostavno priznato za klasične mislioce, razum i istina su objektivna svojstva, a odgovarajuće vrednosti su jednako objektivne. Neko ko nije sposoban da ima odgovarajuće stavove, duhovitost i istinitost, koji su kognitivne ili intelektualne vrline 16, je neko kome nedostaje ne samo određena kognitivna kompetencija, već i određena emocionalna kompetencija, a time i etika.
To je potpuno drugačija perspektiva koju će romantičari usvojiti. S romantizmom glupost postaje sama po sebi književna i filozofska tema. Jean Paul piše U pohvalu gluposti koja parodira Erazma, ali se fokusira na nešto potpuno drugačije od stultitia i gluposti klasika. Postoje dve glavne osobine romantične gluposti 17. Prvi je da je glupost druga strana klasičnog razuma, a samim tim i vrednosti istine, ali za razliku od klasika, koji je prezire, romantičar je njome fasciniran, onom vrstom fascinacije koja je u kombinaciji s prezirom. Ovo je druga strana kantovskog dobrog suđenja: dobro suditi, dakle, duhovitost, prema Kantu, primenjuje kategorije na raznovrsnost osetljive intuicije, onaj koji je glup i loše sudi, prema romantičnom je onaj koji proizvodi presude izvan kategorija. Ovo zapravo odgovara kantovskoj definiciji uzvišenog. Postoji tajna srodnost između uzvišenog kao estetske kategorije i gluposti, što je Šopenhauer veoma dobro uočio, što ga čini velikim misliocem gluposti romantičnog 19. veka. Za Šopenhauera, glupost je nesposobnost iskoristiti princip dovoljnog razuma, koji nas izvlači iz reprezentacije i predaje volji koja izjednačava najveće genije i stavlja ih u istu ravan sa životinjama (životinjama) i biljkama (povrćem): glupost postavlja sve na svetu, kako kaže Deleuze, koji preuzima suštinu Šopenhauerovih pogleda, na istoj „probavnoj i mahunarskoj“ osnovi 18. Delez asimilira glupost sa ovom ponornom dubinom bez dna čiju inkarnaciju vidi u Šelingu. Možda je Renan mislio na nešto takve vrste kada je rekao da postoji samo jedna stvar koja daje ideju o beskonačnosti, a to je ljudska glupost.19. Ono što romantičar – ili postromantičar poput Flobera, mrzi u gluposti, upravo je suprotno od onoga što mu je klasik zamerio: činjenica da se svojim slavljenjem principa identiteta A = A pridružuje suštini razuma. Sam razum je „glup“ 20. Kako kaže Deleuze, savršeno sažimajući zaokret od prosvetiteljstva ka romantizmu i izričući credo koji će biti i postmodernistički: „Nije san razuma ono što stvara čudovišta, već budna i nesanica racionalnost“ 21. Otuda još jedna tema, koju nalazimo sve do Bergsona i egzistencijalizma: glupost je statičan i nepomičan razum, sa svojim principima, svojim praznim konceptima i svojim trajnim istinama, dok je ono što mu je 'suprotstavljeno dinamika i vremensko što su izvor kreativne evolucije i koji se može dokučiti samo intuicijom 22.
Opširno sam izneo tri koncepta gluposti: klasičnu koncepciju prema kojoj je ona intelektualni nedostatak koliko i moralni porok – neosetljivost na kognitivne vrednosti –, romantičnu koncepciju prema kojoj je ona inkarnacija logike i razlog identiteta koji razbija razlike i kreativnost i savremena demokratska koncepcija prema kojoj je to manifestacija iracionalnosti koju deli ljudska vrsta. Koji je tačan? Odgovor je težak, jer, kao što su primetili svi koji su se uhvatili u koštac sa glupošću, ovaj fenomen je pluralan i neuhvatljiv. U Papinoj Dunciadi, tupost se predstavlja na svom prestolju kao kraljica ili boginja obdarena svim svojim atributima - koja gazi pod nogama nauku, duhovitost, logiku i moral - ali moderna glupost i savremenost je višestruka. Prema savremenom verovanju, možda nema suštine gluposti, a možda je to pitanje konteksta, prilika: svako je stalno pomalo glup. Možda svaka od koncepcija koje sam izdvojio nudi aspekt ovog višestrukog svojstva. Romantična koncepcija je ta koja dominira. Međutim, ako postoji jedna koncepcija koja će najverovatnije biti tačna, onda je to klasična koncepcija. Greška zajednička za romantičnu koncepciju i savremenu koncepciju se sastoji u tome da se u gluposti vidi uglavnom kao intelektualni nedostatak - nedostatak logike ili višak logike - dok je glupost takođe nedostatak osetljivosti i afekta, tačnije nesposobnost afekta da bude u skladu sa zahtevima razumevanja i razuma. Niko, osim velikih klasičnih moralista, nije to bolje video od Roberta Musila. U svom čuvenom eseju Uber die Dummheit, on razlikuje poštenu glupost, onu prostakluka od pretenciozne, superiorne gluposti, koja je:
...| manje nedostatak inteligencije nego odricanje od nje pred zadacima za koje tvrdi da ih obavlja kada mu ne odgovaraju; ona može uključiti sve negativne karakteristike slabog razumevanja, ali uz dodatak svih onih koje implicira neuravnotežena, lažna, nepravilna afektivnost, jednom rečju: bolesna. Kako on nema „normalizovane“ afektivnosti, ovo nezdravo odstupanje preciznije odražava nesklad između pristrasnosti osećanja i razumevanja koje nije u stanju da ih moderira. Ova superiorna glupost je prava bolest treninga... Može uticati na najvišu intelektualnost. » |
Smeće je, objašnjava nam, izuzetno raširena pojava u našoj kulturi. Proizvodeći, kroz članke, knjige, novinske intervjue, a danas još masovnije nego ikada u istoriji čovečanstva, sa internetom, na blogovima, raznim sajtovima, smeću, ovo nije laž, niti odstupanje od istine, u osećaj da bi neko pravio greške, lažne sudove ili čak tamo gde bi lagao. Kako kaže Frankfurt, onaj ko priča gluposti :
| ... ne izražava tvrdnju koja je istinita ili lažna, kao laž: Suština svinjarije je jednostavno nedostatak veze sa brigom za istinu – ravnodušnost prema pitanju šta ona zaista jeste.|
Sranje je bukvalno neko kome nije stalo da kaže bilo šta istinito ili lažno i ismeva nas. Ne poštuje istinu, niti kognitivne vrednosti. Nije mu stalo da govori stvari koje su istinite, opravdane, potvrđene ili informirane. Nije ga briga da li je ono što govori o nauci, filozofiji ili delima uma ispravno ili ne. Ono što ga zanima je samo da kaže nešto o tome, i ako je moguće nešto novo, zanimljivo, radoznalo. On je, u univerzumu kojem su mediji dali neprevaziđenu eho komoru, reinkarnacija prekrasnog duha „zatvorenog istini“ o kojoj je Malebranche govorio. Potonji je također savršeno dijagnosticirao jednu od strasti lepog uma i proizvođača smeća: pogrešnu upotrebu radoznalosti, koja bi trebala biti intelektualna vrlina, ali koja u njihovim rukama postaje porok:
| Čak i naučnici i oni koji se ponose svojom pameti provode više od pola života u čisto životinjskim akcijama. .Čine svoju glavu nekom vrstom skladišnog prostora, ostave u koju se gomilaju neselektivno i bez reda... Diče se što liče na ove ormane kurioziteta i antikviteta, koji nemaju ništa bogato i čvrsto, a čija cena zavisi samo od fantazije, strasti i slučajnosti, a oni gotovo nikada ne rade na tome da se isprave” (Traganje za istinom, Predgovor, u Œuvres, I, Pléeiade 1992.) |
U nauci, postmoderni autor kojem se Sokal ruga voli ono što je novo, ono što iznenađuje. Svi koji čitaju naučne popularizacijske knjige i časopise to znaju: kvantna mehanika, čak i ako ništa o njoj ne razumemo, mnogo je zanimljivija od klasične mehanike (koja ipak zadržava mnoga iznenađenja); disipativne strukture su mnogo smešnije od asimilativnih struktura, Gedelova teorema je mnogo zanimljivija od Löwenheim-Skolemove (koja nije tako trivijalna), Turingove mašine sa svojim trakama mnogo smešnije od ravne Churchove teze (koja je moćnija), katastrofa teorija mnogo zabavnija od dinamike fluida (koja je veoma složena), dinamička logika mnogo je značajnija od dosadne modalne logike (koja može biti jednako dinamična), veštački život mnogo seksipilniji od prirodnog života (dok je prvi, naprotiv, dosadan ), itd. U filozofiji je hermeneutika mnogo uzbudljivija od glupe istorije ideja, čitanje Deride o Serleu je mnogo smešnije od suprotnog, itd. U književnosti je Christine Angot zanimljivija od Paula Bourgeta i Amélie Nothomb od George Sand (iako ja zapravo ne vidim razliku). Današnji Bouvard bi imao mnogo za surfati.
Autori koje su Sokal i Bricmont napali stoga nisu toliko idioti koliko su budale, luđaci, u najklasičnijem smislu te reči. Oni su izuzetno inteligentni, kompetentni, obrazovani, pa čak i, na mnogo načina, naučeni. Svi su oni vrhunski akademici, naučnici, izuzetno suptilni i sofisticirani intelektualci, autori složenih i, na mnogo načina, izuzetno inventivnih dela. Ali to su tipični slučajevi onoga što Musil naziva "inteligentnom glupošću".
Ono što je Sokal želeo da sruši jeste upravo ta drskost, to herojstvo koje toliko slavimo u savremenoj misli. Više od jednog veka, od Bergsona zapravo, slavimo novinu, inventivnost savremene francuske misli, njen odvažan karakter. Pričali su nam o avanturi bergsonizma, egzistencijalizma, strukturalizma, nove filozofije, opisujući podvige ovih mislilaca kao „avanture“ 24 Misao o smeću je misao koja se usuđuje, koja ima dosta živaca. Ali usuditi se ne znači jednostavno predložiti, kako se često kaže, napredak, „proboj“ u mišljenju. To je i nedostatak poštovanja vrednosti, zabrana, standarda. Michel Audiard je rekao da se idioti usuđuju učiniti bilo šta, pa ih čak i prepoznajemo. Ovo nije potpuno tačno. Neki se usuđuju samo u oblasti intelekta.
___________________
1 Jean-Paul, In Praise of Stupidity, tr. fr N. Briand, predgovor Hermanna Hessea, Pariz, Corti 1993.
2 Naročito „kognitivne vrednosti“, Književni časopis, 361, januar 1998, str. 78-79, “Etičke norme i kognitivne norme” (sa P. Engelom), Cités, 14, 2003; “Ironija, kognitivne vrednosti i glupost”. Philosophiques, tom 35, broj 1, Vrednosti ironije, ur. P. Engel, proleće 2008, str. 89-107, „Torheit, Vernunftichkeit und der Wert des Wissens, u Wissen und Werte, G. Schönrich ed. Padeborn, Mentis Verlag, 27-44, 2009; Filozofija gluposti – odnosno esejizam o gluposti – danas je veoma popularan žanr. Iz njega nastaju besmislice, enciklopedije i niz književnih ili manje-više filozofskih eseja. Većina njih je zabavna, ali površna poput onih Belinde Canone, La bêtise s'improvement, Paris Stock 2007, ili siromašnih poput Luciena Jerphagnona, La sottisea, Paris, Albina Michela 2010, što je samo rapsodija citata koji ne čak i ne pokušava da klasifikuje oblike gluposti, pa čak ni one uznemirujuće poput one Avite Ronell, Stupidity, Stock, Paris, 2006. Jedini radovi koji imaju teorijski interes su: Gilles Deleuze, Razlika i ponavljanje, Pariz, PUF 1968. , Michel Adam, Esej o gluposti, Pariz, PUF 1975, Clément Rosset, The Real, Traktat o idiotizmu, Pariz, Minuit, 1977, i Alain Roger, Brevaire of gluposti, Pariz, Gallimard 2008. Sartre, u Idiotu porodice , ima nekoliko lepih stranica o gluposti kod Fauberta, ali se zaglavio u svojim dijalektičko-frojdovskim kategorijama. O književnoj gluposti vidi posebno Valérie Deshoulières, Metamorfoze idiota, Klincksieck, 2005. i Flaubert, carstvo gluposti. Pod redateljskom palicom Anne Herschberg-PierrotNantes: Editions Cécile Default, 2012. Knjige i članci o gluposti ima u izobilju, bez sumnje zato što se strah od prevare gluposti povećava koliko i sam nivo gluposti, koji neki čak i mere. Iz ove tačke gledišta knjiga Carla Cippole, Osnovni zakoni gluposti, Bologna, Il mulino 1988, tr. Fr Paris, PUF 2012, klasik je kvantitativnog i statističkog pristupa, koji ne pokušava definisati glupost, već postavlja dva temeljna zakona („Svi neizbežno podcenjuju broj glupih pojedinaca koji postoje u svetu“). i "verovatnoća da je pojedinac glup je nezavisna od svih ostalih karakteristika ove individue") Delim s Mulliganom uverenje da možemo definisati glupost i njenu vrstu, te da također nije neuhvatljivo da romantičari i postmoderni podržite to. Rečnik gluposti je nužno „debeo“ u smislu Bernarda Williamsa, ali to ne znači da ne možemo razlikovati specifične razlike unutar vrste: idiot, budala, glupak, imbecil, moron, idiot itd. ne označavaju iste karakteristike, a one se razlikuju od jezika do jezika (dum, moron, nut, tor, sciocco, tonto, ne zvuči, od jednog jezika do drugog, na isti način).
3 KrV tr. Anal. 2. B.Einl. Anm. (I 179—Rc 234) up. K. Eisler, Kant leksikon “Mangel an Urteilskraft”. Einem solchen Gebrechen ist nicht abzuhelfen, KrV tr. Anal. 2. B.Einl. Anm. (I 179—Rc 234). Dummheit ist “Mangel an Urteilskraft ohne Witz”, Anthr. § 46 (IV 117). Vgl. br. 506—523
Francuzi su u pravu: plus ça change, plus c'est la même chose (što se više stvari menjaju, više ostaju iste). Kada se mirni prenos vlasti neispoštuje demokratija je u opasnosti od kolapsa. Političari imaju tendenciju da se drže na vlasti što je duže moguće, oštra politička retorika, hiper-stranačje dovode do toga da političari vide jedni drugu ne samo kao protivnike, već i kao smrtne neprijatelje. Prelazak jedne vlasti, političke opcije, na drugu trebao bi biti trenutak za jedinstvo. Mirni prenos moći nikada nije lak, ali je temelj demokratije i veoma je vredan očuvanja.
Primer Georga Washingtona treba biti istorijski uzor.
Dobrovoljno je nakon Revolucije napustio funkciju.
"Ako to učini”, navodno je rekao kralj George III u neverici u ostavku Washingtona, “on će biti najveći čovek na svetu.” Upravo po tome je Washington želeo da bude zapamćen. Pokušao je da se povuče nakon jednog mandata i insistirao je na tome nakon drugog mandata. Washington je učinio nezamislivo, učvrstio je Ameriku i ona je u praksi, a ne u teoriji, zaista bila demokratska zemlja.Inauguracija, ceremonijalno uvođenje na dužnost, simbolično okuplja sve tri grane američke vlade kada glavni sudija (pravosudna grana) Sjedinjenih Država daje zakletvu izabranom predsedniku (izvršna vlast) na Kapitolu, gde se sastaje Kongres (zakonodavna vlast). A onda je dao ostavku.
George Washington
George Washington je najutjecajnija osoba u stvaranju američke nacije. Thomas Jefferson je naglasio važnost vladavine prava kada je napisao da je Washington zaslužio "večno sećanje" tako što je "poštivao zakone kroz čitavu svoju karijeru, civilnu i vojnu, za šta istorija sveta ne pruža nijedan drugi primer". Kao glavnokomandujući kontinentalne armije, Washington nikada nije izgubio iz vida činjenicu da je njegov autoritet došao iz Kongresa i da je svrha vojske bila da izvrši volju civilne vlade. Čak i kada je Kongres krajem 1776. izglasao široka vanredna ovlaštenja Washingtonu, pazio je da ne prekorači granice svojih zakonskih ovlaštenja.
Svojim dostignućima kao glavnokomandujući tokom Revolucije, u podršci izradi i ratifikaciji ustava, i kao prvi predsednik, Washington je bio ključan u transformaciji ideala Revolucije u stvarnost.
U vreme kada je dao ostavku njegova popularnost i moć nad vojskom možda su mu omogućili da preuzme kontrolu nad vladom, kao što su pobednički generali činili ranije : Julije Cezar u starom Rimu, Oliver Kromvel u Engleskoj i Napoleon Bonaparta u Francuskoj bili su uspešni vojni vođe koji su smatrali da je iskušenje političke moći neodoljivo. Washington je tako snažno uspostavio pravilo mirne predaje vlasti
Nakon dva predsednička mandata, odlučio je da ne traži treći. U tom trenutku, 155 godina pre ratifikacije 22. amandmana, koji kaže da “nijedno lice ne može biti birano na funkciju predsednika više od dva puta”, bio je moguć treći mandat. Mnogi Amerikanci su želeli da Washington nastavi alk on nije hteo. ( Tekst javmog pisma - engleski)
Radeći sa kolegama osnivačima Alexanderom Hamiltonom i Jamesom Madisonom, Washington se javnim pismom oprostio od američkog naroda. Bio je umoran od politike i spreman da se povuče na svoje imanje u Mount Vernonu. Njegov oproštaj predstavljao je prvu dobrovoljnu ostavku na funkciju u američkoj istoriji koja je učvrstila status zemlje kao stabilne, demokratske države.
17. septembra, 1796. godine, George Washington se sastao sa članovima svog kabineta da bi održao oproštajni govor.
Pored simboličke važnosti dobrovoljnog napuštanja funkciju, sadržaj Washingtonovog oproštajnog obraćanja — koji je objavljen u novinama širom zemlje — bio je važan u uspostavljanju vrednosti demokratije.
Obraćanje je imalo nekoliko glavnih tačaka: nacionalno jedinstvo, kraj svađe između stranaka, između federalista i republikanaca i vanjsku politiku. " To je poziv da se pokuša formirati nešto veće od lokalnih interesa." Washington je upozorio na važnost Unije koja je povezala sve Amerikance i osigurala njihovu slobodu i prosperitet. Upozorio je i na tri međusobno povezane opasnosti koje su pretile uništiti Uniju: regionalizam, strančarstvo i inostrane sukobe. Kako bi izbegao vanjsko uplitanje, Washington je zagovarao vanjsku politiku utemeljenu na neutralnosti i prijateljskim trgovačkim odnosima sa svima.
U to su se vreme mnogi Amerikanci prvenstveno poistovećivali sa svojom državom ili regijom, ali Washington je podsetio građanstvo da ne dopuste da ih takve privrženosti podele, kako ih "ljudi koji dizajniraju" ne bi uverili da različiti lokalni interesi Uniju čine nefunkcionalnom i nepotrebnom.Iako je trenutačno strančarenje smatramo neodvojivim od američkog političkog procesa, u ranoj republici većina je osuđivala stranke kao razdorne, razorne i alate demagoga koji traže moć.( novoengleski federalisti i južni demokratski republikanci). On se bojao da će strančarstvo dovesti do "duha osvete" u kojem stranački ljudi neće upravljati za dobrobit naroda, već samo kako bi zadobili i zadržali vlastKao rezultat toga, upozorio je Amerikance da se čuvaju potencijalnih despota koji bi koristili stranke kao "moćne motore... da potkopaju moć naroda i za sebe uzurpiraju uzde vlade.
| "Svi su samo želeli da se svi drugi slažu s njihovim stavom.”|
Ova napomena pokazuju da je stranačka mržnja činjenica političkog života od samog početka. Generacija osnivača upozoravala je na podele. Izbori se brzo pretvaraju u žestoko nadmetanje. U trci dolazi do izražaja veliki ego, predstava izbora se inscenira za otvoren rat. Od Washingtona do Johna Adamsa, a zatim od Adamsa do Thomasa Jeffersona nakon samo jednog burnog mandata i ogorčeno vođenog izbornog revanša – bile su ispunjene mnogim istim tenzijama koje vidimo danas, ali su svi uključeni stavili zemlju iznad politike i pristali na miran prenos vlasti.
1980.te glavnr frakcije bile su organizovane oko ličnosti—John Adams, Alexander Hamilton, Thomas Jefferson i Aaron Burr. Njihov sukov umnogome podseća na sukob Bajden - Tramp. Adams je stupio na mesto predsednika 1797. zagovarajući svoju “pozitivnu strast za javno dobro” (moto Trampa), prezirao je nove oblike političke demokratije ( Biden- neoliberali) Sa zabrinutošću je gledao na Jeffersonovu naklonost prema ranim idealima Francuske revolucije.
Thomas Jefferson (levo) i John Adams.
"Malo strpljenja i videćemo kako se raspadajj čini vlade veštica a ljudi, vraćajući vid, okreću svoju vladu pravim principima.”
Predsednička utrka između Adamsa i Jeffersona završila je njihovim pomirenjem. Jefferson će kasnije napisati da je „revolucija iz 1800... bila isto toliko stvarna revolucija u principima naše vlade kao što je ona iz 1876. bila u svom obliku.”
Washington je apelovao na Amerikance da promovišu obrazovanje i očuvaju moral i veru kao ”velike stubove ljudske sreće“. Njegov savet povodom odnosa sa drugim zemljama je podveden, kako ga je on lično nazvao, ”velikim pravilom“. Veliko pravilo ponašanja u vezi sa stranim zemljama, prema njemu, obuhvatalo je proširenje trgovinskih odnosa SAD, ali što je manje moguće političkim vezama. A u slučajevima kad već postoje određeni angažmani, smatrao je da oni moraju biti sprovedeni u dobroj veri. Ovo takozvano ”veliko pravilo“ je decenijama kasnije bilo jedan od ključnih principa američke inostrane politike.
George Washington je navodno radio na svom oproštajnom obraćanju iz 1796. uz svetlost ovog mesinganog svećnjaka. Nacionalni muzej američke istorije.
Pitnja na koja se Washington fokusirao – političko rivalstvo vanjska politika i danas su relevantna, pomažu da se usmerevlast, zakonodavci i obični građani. Njegovo obraćanje je uopšte cenjeno kao temeljno važan tekst za naciju. Od 1896. godine senatori čitaju obraćanje Washingtona tokom zakonodavne sednice povodom obeležavanja rođendana prvog predsednika.
Pre 235 godina, kada je Washington postajao prvi predsednik SAD-a, inauguracija je obavljena u New Yorku i to pred samo nekoliko ljudi. Jedino se ta tradicija nije menjala, i jedina koja je deo Ustava SAD-a. Od Washingtona do Trampa ove godine, svi predsednici su imali identičan tekst kojeg su morali pročitati. Washingtonov prvi govor imao je 1.431 reči, Trumpov prvi govor imao je 1433 a Bidenov, 2.514. Najkraći govor dao je George Washington na svojoj drugoj inauguraciji, kada je rekao samo 135 reči, dok je najduži govor imao William Henry Harrison 1841. godine, kada je rekao čak 8460 reči.
"Svečano se zaklinjem (ili potvrđujem) da ću verno izvršavati dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država i da ću, najbolje što mogu, očuvati, zaštititi i braniti Ustav Sjedinjenih Američkih Država"
Sa Washingtonom se počela koristiti Biblija prilikom zakletve. Samo nekoliko predsednika u istoriji SAD-a nisu koristili ovu svetu knjigu katolika: Thomas Jefferson, Calvin Coolidge, Theodore Roosevelt i John Quincy Adams, su odlučili položiti zakletvu na knjigu zakona SAD-a, čime je signalizirao da zakletvu polažu Ustavu.
George Washington prikazan u dobi od 64 godine na kraju svog drugog mandata na dužnosti, gravura G. Petita nakon portreta Lansdownea Gilberta Stuarta, c. 1900. (MVLA)
Od izolacionizma do ekspancionizma
Mirnim prenosom vlasti iza Washingtona sledila su 44 predsednika ali jedno je sigurno ovo danas nije ni Amerika ni demokratija George Washingtona.
U svom oproštajnom obraćanju, predsednik George Washington je zagovarao neuključivanje u evropske ratove i politiku. Veći deo devetnaestog stoleća prostranstvo Atlantskog i Tihog okeana omogućilo je Sjedinjenim Državama da uživaju u nekoj vrsti „slobodne sigurnosti“ i da ostanu uglavnom odvojene od sukoba u Starom svetu.
Međutim, tokom Prvog svetskog rata predsednik Woodrow Wilson je izneo argumente za američke intervencije u ssvetskim sukobima zbog održavanja mirnog svetskog poretka. Postoji uverenje da su američki bankari i proizvođači oružja nastojali da umešaju SAD radi vlastitog profita. Knjiga " Trgovci smrću" / Merchants of Death / 1934. autora HC Engelbrechta i FC Hanighena i nakon toga traktat "Rat je reket" iz 1935. od odlikovanog generala marinaca Smedley D. Butlera, povećali su sumnje javnog mnenja o uticaju ratnog profiterstva i usmerili mase ka neutralnosti.
Pobornici izolacionizma su tvrdili da marginalni interesi SAD ne opravdavaju broj američkih žrtava. Zalagali su se za neuključivanje u evropske i azijske sukobe i uopšte neuplitanje u međunarodnu politiku. Sjedinjene Države su preduzimale mere da bi izbegle političke i vojne sukobe preko okeana ali su se nastavile ekonomski širiti i štititi svoje interese u Latinskoj Americi.
Neposredno nakon Prvog svetskog rata, Kongres je odbio članstvo SAD u Ligi naroda. Neki članovi Kongresa protivili su se članstvu u Ligi iz zabrinutosti da će to uvući Sjedinjene Države u evropske sukobe, jer je na kraju klauzula o kolektivnoj sigurnosti predviđala mogućnost američkog učešća. Tokom 1930-ih, Liga se pokazala neefikasnom u odnosu na rastući militarizam, delom zbog odluke SAD-a da ne učestvuje.
Japanska invazija na Mandžuriju i kasniji pokušaj da se stekne kontrola nad većim prostranstvima severoistočne Kine 1931. naveli su predsednika Herberta Hooverai njegovog državnog sekretara Henryja Stimsonada uspostave Stimsonovu doktrinu , u kojoj se navodi da Sjedinjene Države neće priznati teritoriju stečenu agresijom i kršenjem međunarodnih sporazuma. Sa Stimsonovom doktrinom, Sjedinjene Države su izrazile zabrinutost zbog agresivne akcije, a da se nisu obavezale na bilo kakvo direktno učešće ili intervenciju.
Ni drugi sukobi, uključujući italijansku invaziju na Etiopiju i Španski građanski rat, nisu naveli Ameriku na bilo koju vrstu akcije. Po stupanju na dužnost, predsednik Franklin Delano Rooseveltje zastupao stav da bi Sjedinjene Države trebale aktivnije učestvovati u međunarodnim poslovima, ali je bio onemogučen od strane Kongresa da svoje lične stavove primeni u vanjskoj politici. Iako su napetosti u Evropi rasle zbog agresivnih manevara nacističke Nemačke, Kongres je progurao niz zakona o neutralnosti, koji su služili da se spreči da američki brodovi i građani budu upleteni u vanjske sukobe. Ruzvelt se žalio na restriktivnu prirodu tih akata, ali pošto mu je i dalje bila potrebna podrška Kongresa za svoju domaću politiku New Deala, nevoljko je pristao.
Izolacionisti su bili raznolika grupa, uključujući progresivce i konzervativce, vlasnike biznisa i mirovne aktiviste, ali pošto se nisu suočili sa doslednim, organizovanim suprotstavljanjem internacionalista, njihova ideologija je uvek iznova trijumfovala. Činilo se da je Ruzvelt prihvatio snagu izolacionističkih elemenata u Kongresu do 1937. Te godine, dok je situacija u Evropi nastavila da se pogoršava i Drugi kinesko-japanski rat počeo u Aziji, predsednik je održao govor u kome je uporedio međunarodnu agresiju sa bolešću na kojoj druge nacije moraju raditi na „karantinu“. U to vreme, međutim, Amerikanci još uvek nisu bili spremni rizikovatu svoje živote i sredstva za život za mir u inostranstvu. Čak ni izbijanje rata u Evropi 1939. nije raspršilo želju naroda da izbegne ulazak u međunarodne zaplete. Umesto toga, javno mnenje se prebacilo sa favoriziranja potpune neutralnosti na podršku ograničenoj pomoći SAD-a saveznicima. Iznenadni japanski napad na američku mornaricu u Pearl Harboru u decembru 1941. uverio je većinu Amerikanaca da Sjedinjene Države trebaju ući u rat na strani saveznika.
Mnogi rani sledbenici bitkoina koji su uspeli da ostanu u tom svetu i nešto postignu, doleteli su na drugu „Bitkoin Pacifiku" u vikendici Dena Morheda na jezeru Taho, gde je brojno osoblje ugađalo svakoj želji posetilaca, te je Morhed mogao da izigrava opuštenog domaćina u crnim elegantnim cipelama i ružiĉastocrvenoj košulji koja mu je isticala savršeno potamneo ten.
MeĊu gostima je bio i Džed Makejleb, osnivaĉ Mt. Goksa, koji je odnedavno pomagao Morhedovoj firmi u nalaženju novih bitkoinskih poduhvata vrednih investiranja. Džed je u Morhedovoj kući mnogo vremena proveo u razgovoru sa Džesijem Pauelom, koga je upoznao 2011. na bitkoinskoj konferenciji u Njujorku. Džesi, koji je bio u donjem delu trenerke i teniskim ĉarapama, još se bavio menjaĉnicom na kojoj je radio otkako se 2011. vratio iz Tokija, gde je video u kakvom je lošem stanju Mt. Goks. Trojica mladića, rukovodioci Bitstampa, naslednika Mt. Goksa, doleteli su iz Slovenije i uzbuđeno priĉali kako su od zarade nedavno kupili iste elektriĉne automobile, tesle.
Rodžer Ver nije mogao da dođe na Taho. Nedavno se odrekao ameriĉkog državljanstva i postao je državljanin Sent Kitsa i Nevisa, zemlje koja će dati pasoš svakom ko kupi nekretnine na ostrvu u vrednosti od bar ĉetiristo pedeset hiljada dolara. Rodžer se prijavio za vizu da bi došao kod Morheda, ali mu je ameriĉka vlada odbila zahtev. Rodžerov stari drug Erik Vorhis je na Taho došao iz Paname, gde se borio sa istragom Komisije za berzu i hartije od vrednosti zbog prodatih deonica Satošidajsa. Erik je važio za ĉoveka koji ostaje ideološki angažovan, ali ne dopušta da mu ideologija potpuno nadvlada poslovne nagone. Cilj Koinapulta, kompanije koju je Erik osnovao nakon odlaska iz Bitinstanta Ĉarlija Šrema, bio je da olakša slanje bitkoina putem imejla i SMS-a. Ipak, Erik je zapravo teško podnosio ovaj sukob ideologije i trgovine. Istraga Komisije za berzu i hartije od vrednosti primorala ga je da proda deo bitkoina kako bi platio advokata. Brinulo ga je da će se, ukoliko se i dalje bude politiĉki izjašnjavao, kompanija naći na meti vladinih službi. Umesto da se povuĉe iz politike, rešio je da napusti kompaniju i poĉne da živi s verenicom u Koloradu.
Smatrao sam da ću najviše doprineti ako veoma otvoreno budem govorio šta bitkoin taĉno predstavlja", rekao je.
Za mnoge prisutne, međutim, najslavnija liĉnost na skupu bio je jedan povuĉen ĉovek, praktiĉno nepoznat u spoljašnjem svetu. U ranim danima Nik Sabo je bio veoma blisko povezan sa sajferpankerima i 1998. je izumeo bit-zlato, možda najĉešće pominjanu preteĉu bitkoina. U skorije vreme je postao, za mnoge upućene u svet bitkoina, najverovatniji kandidat za Satošija Nakamota.
Nik je bio gotovo isto onako tajanstven kao i sam Satoši. Na blogu je povremeno pisao potkovane eseje na teme poput bezbednosti na internetu, monetarne istorije i vlasniĉkog prava. Ipak, podaci o tome gde živi i radi nisu bili javno dostupni, i pojedinci su se pitali je li stvarna osoba. Nikovi tekstovi,231 međutim, svakoga bi ubedili da je možda baš on Satoši. Još devedesetih godina dvadesetog veka više od svih ostalih sajferpankera pisao je o potencijalu digitalnog novca, a vrhunac je predstavljao njegov predlog bit-zlata. Samo nekoliko meseci pre nego što je bitkoin pušten u promet, u aprilu 2008, Nik je na blog postavio tekst o stvaranju probnog modela bit-zlata i pitao je bi li mu iko pomogao da napiše kod. U avgustu iste godine, baš dok je Satoši privatno, preko imejla, prvi put razgovarao sa Adamom Bakom o bitkoinu, Nik je na svom blogu ponudio na prodaju stare novĉanice, kolekcionarske primerke, kako bi zadovoljio sopstvene „novĉane potrebe". Otprilike u isto vreme je na blogu napisao brojne tekstove o istoriji novca, „pametnim" ugovorima i bit-zlatu i rekao da ako bi mu bit-zlato uspelo, bila bi to „prva internet valuta zasnovana na poverenju raspodeljenom na mnogo elemenata i takođe zasnovana na vrednosti koja se ne može falsifikovati, a ne na veri u jedan entitet i na tradicionalnoj raĉunovodstvenoj kontroli".
Tri meseca kasnije, kada je Satošijev akademski rad izašao u javnost, u njemu su se pominjale dve oĉigledne preteĉe bitkoina – b-novac i heškeš – ali Nikovi tekstovi nisu bili citirani. U ovom periodu Nik je, kako su mnogi kasnije smatrali, vrlo sumnjivo ćutao, uprkos ĉinjenici da se baš ovakvim projektom bavio više od deset godina. Što je tek neobiĉno, Nik je izmenio datume na svojim tekstovima o bit-zlatu iz 2008. godine kako bi izgledalo kao da su objavljeni nakon puštanja bitkoina u promet, a ne pre toga.232
Nedugo pre okupljanja na Tahou, jedan bloger pod imenom Skaj Grej objavio je dva ubedljiva eseja u kojima poredi Nikove tekstove na internetu sa Satošijevim, i zakljuĉuje da sliĉnost stila i reĉnika po svoj prilici nije sluĉajna. I Nik i Satoši, napisao je Skaj Grej, „u više navrata ponavljaju reĉ 'naravno', ne odvajajući je zarezima, što nije uobiĉajeno". 233 pored ostalih sliĉnosti. Još neke sitne pojedinosti naterale bi vas da se zamislite, recimo to što su inicijali Satošija Nakamota u stvari inicijali Nika Saba, samo ako im zamenite mesto.
Nik je u kratkom imejl saopštenju porekao da je Satoši, ali to nije zaustavilo nagađanja. Na Morhedovom okupljanju ljudi su prigušenim glasom prenosili Nikove reĉi koje su naĉuli. Nik se pojavio na Morhedovom privatnom skupu pošto se nekoliko meseci ranije bez mnogo buke pridružio tajnom startapu koji se bavio kriptovalutom. Sedište dotiĉnog startapa, Voruma, nalazilo se na nekoliko ćoškova od Vensesove kancelarije u Palo Altu; firma se prvenstveno bavila spajanjem krupnih posednika bitkoina koji žele da ga kupuju i prodaju. Nik se, međutim, pridružio Vorumu da bi se bavio neĉim složenijim – takozvanim „pametnim" ugovorima, koji bi vam omogućavali da zabeležite vlasništvo nad kućom ili automobilom u blok-lanac i prebacite vlasništvo na drugoga upotrebom privatnog kljuĉa; Nik je o tome razmišljao duže od decenije. O tako neĉemu Satoši je pisao u poĉetku, ali Satoši je verovao da će se blok-lanac koristiti na ovako napredne naĉine tek nakon što bitkoin kao valuta postane prihvaćen.
U Morhedovoj kući bilo je oĉigledno da je Nikov život uglavnom unutrašnji. Njegovo krupno telo bilo je neobavezno odeveno u stare farmerke i flanelsku košulju. Izlizane crne patike izgledale su kao da ih je kupio još u danima digikeša. Kosa mu je bila neuredan prsten oko temena, pomalo nalik na monašku ostriganu kosu posle duge dremke.
Na Tahou, Sabo nije zapodevao razgovore, a kada bi mu se neko obratio, on ga nije gledao u oĉi. Na pospanom bradatom licu kao da je neprestano imao prezriv osmeh. Većina prisutnih gledala ga je s razdaljine i ĉekala da se otvori. U petak, pred veĉeru, pili su koktele kada se u grupici s kojom je stajao pomenuo Satoši; on je iskoristio priliku da se požali na sve pogrešne predstave o sebi, ukljuĉujući i to što ga ĉesto opisuju kao profesora prava na Univerzitetu „Džordž Vašington" – a i kao tvorca bitkoina.
„Dakle, evo šta imam da kažem, i nadam se da će to sve razjasniti", rekao je
sa otrovnom primesom u glasu. „Nisam Satoši i nisam profesor na koledžu.
Zapravo nikad nisam bio profesor na koledzu. Nemam pojma otkud medijima ta ideja."
„Ĉak sam i ja mislio da si profesor na koledžu", rekao je kroz smeh jedan
njujorški preduzetnik koji je stajao pored Nika.
Nik jeste koristio imejl-adresu Univerziteta „Džordž Vašington", ali je objasnio da je ovo zato što je studirao prava na univerzitetu usred karijere, „samo da proverim koliko ima veze s realnošću nešto o ĉemu sam razmišljao". Platio je školarinu zahvaljujući nekim opcijama na deonice koje je imao odranije, izmvremena kada se kao programer bavio raĉunarskom bezbednošću. Vratio se školovanju delimiĉno zato što je postao ubeđen da je libertarijansko i kriptoanarhistiĉko usredsređenje iskljuĉivo na tržište – naivno. Sabo je verovao kako u osnovi tržišta leže razliĉiti društveni „protokoli", recimo pravni sistem, koji određuje kako tržište funkcioniše. Sve ovo, međutim, Niku je donedavno bio samo hobi.
„Ekonomija kriptovaluta je zapravo toliko napredna da se mogu pomoću nje
izdržavati―, rekao je Nik i malo se zacerekao.
Na putu do velike trpezarije gde je trebalo da veĉeraju, Nik je objasnio kako zaĉetak svega leži u njegovom detinjstvu u državi Vašington, i ocu, koji je došao u Sjedinjene Države nakon što se 1956. borio u mađarskoj revoluciji koju su Sovjeti ugušili.
„Popriliĉne smo bundžije", rekao je opisujući svoju porodicu. „Da bi zaista
imao tu slobodu da budeš kreativan, moraš da razmišljaš drugaĉije, ne kao s
fabriĉke trake."
Kada je raspravljao o svojoj motivaciji, Nik nije zalazio u liĉne detalje. Voleo je da razmišlja o svetu – ne o sebi – a ovo je možda najkorisnija odlika za ĉoveka koji želi da stvori nešto krupno.
Za veĉerom su svi bili previše uĉtivi da bi iznosili svoja nagađanja o Niku, ali ĉlanak iz Njuzvika, nekoliko nedelja ranije, za drugim stolovima je naravno izazvao razgovore o poreklu bitkoina.
„Zar niko od vas i ne pomišlja da ga je proizvela NSA?"pitao je preduzetnik iz Njujorka koji je priĉao s Nikom pre veĉere.
Erik Vorhis je otpuhnuo i rekao: teško da bi vlada smislila nešto tako sjajno. Ipak, preduzetnik se pozvao na sopstveno radno iskustvo u agenciji NSA, i rekao da Erik potcenjuje inteligenciju zaposlenih u agenciji NSA. Erik, uvek voljan da sluša i uĉi, rekao je kako je, ukoliko je to uradila NSA, „onda to nešto najbolje što su vlasti ikad uĉinile".
Erikova omiljena teorija bila je da Satošija zapravo ĉini mali krug programera u nekoj velikoj tehniĉkoj firmi, kojima je kompanija dala zadatak da smisle novi oblik internet novca. Kada je projekat ocenjen i ljudi na višim položajima zakljuĉili da je preopasan, tvorci su rešili da ga ostvare anonimno – „smatrali su da su otkrili nešto zaista važno i odmetnuli se", objasnio je Erik i kroz smeh objasnio kako nema nikakve dokaze za ovu hipotezu.
Najveći deo vikenda, međUtim, razgovaralo se ne o Satošiju već o neverovatnim preprekama s kojima su suoĉeni svi u grupi. Dvostruki udarac – hapšenje Ĉarlija Šrema i krah Mt. Goksa – gotovo je uništio nadu da će bitkoin u skorije vreme biti prihvaćen u glavnim društvenim tokovima.
Den Morhed je upravljao svojim bitkoinskim operacijama iz prostorija Fortresa u San Francisku; postojao je okvirni plan da njegov mali tim postane deo Fortresa, kao javno trgovaĉko društvo. Zbog svih kriza, međutim, Pit Brajger je obavestio Dena da Fortres neće moći da igra nikakvu zvaniĉnu ulogu u svemu tome. Den će morati da iseli osoblje, koje je radilo pod okriljem njegovog starog hedž fonda Pantera kapital, iz sedišta Fortresa.
Ĉinilo se da sve ide baš kako treba starim drugarima iz koledzskog bratstva, koji su osnovali Bitpej; obojica su bila na Tahou. Kod njih se uĉlanilo mnoštvo novih internet trgovaca, radosnih što su našli jeftiniji naĉin za obradu transakcija preko interneta – Bitpej je naplaćivao jedan procenat, u poređenju s dva ili tri procenta, koliko se plaća pri korišćenju kreditnih kartica – a da ne brinu o povraćaju uplata. Ipak, sada je postajalo oĉigledno da kupci imaju mnogo manje razloga od prodavaĉa da koriste bitkoin za trgovinu preko interneta. Kupci, na kraju krajeva, nikad i ne vide dva i po procenta koje trgovci plaćaju za obradu uplata, dakle kupcima proizvodi nisu jeftiniji kada se kupuju za bitkoin. I kupci uglavnom vole da budu mirni, a mogućnost povraćaja novca im to pruza. Radi bitkoina kao celine, mnogi su se brinuli da kupci koji kupuju preko interneta, preko Bitpeja, snižavaju cenu bitkoina; kada trgovci na internetu prime bitkoin i odmah ga prodaju za dolare, to potiskuje cenu u celini naniže.
Bobi li je na Tahou priĉao o mnogim neobiĉnim vrstama stresa kada si na ĉelu startapa koji se bavi virtuelnom valutom u Kini. Pošto je vlada prisilila firme za obradu uplata da prekinu saradnju s bitkoinskim menjaĉnicama u decembru, Bobijevi suparnici brzo su otvorili bankovne raĉune, gde su klijenti mogli da poloze uplate. Bobi je rešio da ne pođe njihovim stopama – ĉinilo se da se to kosi s jasnom namerom izraženom u saopštenju kineskih regulatornih tela u decembru. Bobi je odrastao radeći za ameriĉke kompanije, koje su se mahom trudile da se pridržavaju, ili bar naizgled pridržavaju ne samo slova već i duha zakona. Bobi je usvojio ovaj kulturni model. Ipak, dok je Bobi gledao svoju firmu kako lagano slabi i takmace kako cvetaju, kineski koosnivaĉi su ga nagovarali da shvati kako kineska regulatorna tela neće pokušavati da ih nateraju na strogo pridržavanje zakona – samo ne treba biti previše drzak i nabijati im to na nos.
„Kako se ispostavlja, u Kini nema etike – nema moralne obaveze"
,pojašnjavao je Bobi svoje otkriće s naznakom humora i nešto osujećenosti u glasu.
„Zapadnjaci ovo smatraju rđavim. Za Kineze to znaĉi prilagodljivi smo'."
Bobi je imao osećaj da se našao u uliĉnoj tuči, ali i dalje ograniĉava sebe da udara s bokserskim rukavicama na rukama; ipak, na kraju se povinovao pred kineskim stilom poslovanja i otvorio je bankovne raĉune kompanije za klijentske depozite neposredno pre nego što je došao na Taho.
"Ako niko ne sluša, i nema kazni, naši suparnici će raditi šta je najbolje za
njih, a mi ćemo ostati u prašini", objasnio je Bobi. „Pa smo umesto toga rešili da
usvojimo tamošnje metode."
Ipak, Bobi bi išao tek do izvesne granice u svom lovu na mušterije. Jasno i glasno je iznosio kako je ubeđen da mu suparnici lažiraju brojke kako bi se ĉinilo da imaju veći promet. Takođe je u poĉetku odbijao da krene stopama jednog sve uspešnijeg takmaca, OK koina, koji je uveo takozvanu „trgovinu na kredit". Klijenti OK koina u suštini su mogli da pozajmljuju novac kako bi se kladili na bifkoin u veće svote.
Ako bi cena porasla, klijenti su mogli da vrate pozajmljeni novac, ali ako bi pala, klijenti bi brzo izgubili prvobitnu svotu – ovo je normalan ishod „trgovine na kredit". Ovo Bobiju nije delovalo kao dobar recept za dugoroĉno poslovanje, premda je već preispitivao sve svoje zapadnjaĉke stavove.
Uprkos svim preprekama, Bobiju je oĉito bilo lepo, dopadale su mu se smelost i inventivnost neophodne da biste bili preduzetnik u Kini. Planirao je da preseli osoblje u veće prostorije i bio je objavio da će se kandidovati za jedno od sedišta u bitkoinskoj fondaciji koja su Ĉarli Šrem i Mark Karpeles oslobodili – a to sedište će na kraju i dobiti. Na Tahou je bio slika i prilika samopouzdanog ljubitelja rizika koji voli da se dobro provede; pobeđivao je u pokeru. Poredio je okolnosti u Kini s boravkom u tunelu u kom se ne zna gde je taĉno izlaz.
„Svi iza mene su u fazonu: 'Brate, Bobi, to ti je ćorsokak, nećeš se izvući'"
,rekao je. „Ali sam ja u fazonu: Ako se izuvuĉem, nagrada je ogromna'."
Tokom vikenda svi su se prisetili zašto su se uopšte upustili u ovo. Posle veĉere u petak uveĉe Den je predstavio ĉuvenu stanfordsku profesorku Suzan Ati, dobitnicu najprestižnije nagrade za mlade ekonomiste; nedavno je i ona bila uronila u tehnologiju blok-lanca. Ispriĉala je grupi kako je otkrila bitkoin u proleće 2013. U to doba je popriĉala s kolegama profesorima i „niko nije mogao da pojmi tu ideju". Ovo ju je navelo da se detaljnije pozabavi njome i kada je to uradila, polako je poĉela da shvata možda ogroman znaĉaj ove tehnologije:
„Svi ĉujemo da je to naĉin za ĉuvanje vrednosti. Naĉin da se premešta novac,
naĉin da se kupuje nešto nezakonito. Možda rival dekretnom novcu. Poremetiće
tradicionalni bankovni sektor; omogućiće elektronsku trgovinu i slanje novca kući
za imigrante; ima svoj sopstveni, unutrašnji evidencioni sistem koji je bolji od
postojećeg za multinacionalne korporacije? Novinari se ne hvataju za to, ali
svejedno je to druga mogućnost koju vidimo."
Kada mi se uĉinilo da sam zaista shvatila, stvarno sam poželela da podelim to
znanje s drugima i porazgovaram o tome s javnošću", rekla je ona. „Želiš da i drugi
shvate, da budu svesni koliko je ova inovacija ogromna.
Nije to samo pojava, to je fenomen.
Gavin Andrisen je bio pozvan kod Dena Morheda na jezero Taho, ali je rešio da ostane kod kuće u Amherstu. Dobijao je mnoge pozive na moderna i skupa okupljanja, i praktiĉno ih je sve odbijao – iako jeste prihvatio da govori u lokalnom Rotari klubu. Kada su ga pozvali da dođe na prestižni institut Aspen, jedan prijatelj ga je nagovarao da pođe.
„To će ti promeniti život", rekao mu je prijatelj.
„Ja ne želim da mi se život promeni", odgovorio je on. „Meni se moj život sviđa."
Svakako jeste zaradio od uspona bitkoina: fondacija ga je plaćala u bitkoinu još od 2012, kada je svaki bitkoin vredeo deset dolara. Žena ga je nagovorila da za deo novca iznajmi kancelariju u centru Amhersta i kupi drugi automobil za porodicu. Ipak, izabrali su skromni crni nišan lif. A kao luksuzan porodiĉni odmor isplanirao je posetu majci u državi Vašington povodom ceremonije u ĉast ženskih pomoćnih vojnih snaga. Gavin prvi put nije gledao cenu kada je rezervisao hotel i isplanirao porodiĉnu posetu Maunt Hudu helikopterom.
Gavin se sa sliĉnom skromnošću odnosio i prema bitkoinu. I dalje je živeo za taj projekat, ali kao i drugi developeri bio je veoma svestan još postojećih mana. Satošijev softver je nazivao „gužvom dlake", jer sadrži raznorazne stvari, sve slepljene zajedno. Po njegovom mišljenju, developeri koji su radili dobrovoljno još su se trudili da je raspetljaju. Naroĉito je bio usredsređen na ograniĉen broj transakcija koje su bivale potvrđene i zabeležene u blok-lanac sa svakim novim blokom. U proseku, sredinom 2014. samo oko ĉetiri stotine transakcija je potvrđivano svakih deset minuta. Ako bitkoin želi da se takmiĉi s platnim mrežama poput Vize, koja obraduje dve hiljade transakcija svake sekunde, softver će morati znaĉajno da se promeni.
U širim krugovima bitkoinskih programera svi su se neprestano žalili na sve veću centralizaciju ĉitavog bitkoinskog ekosistema. Mreža je isprva trebalo da podstakne sve korisnike da se ukljuĉe. Ipak, sada su samo ljudi sa izuzetno jakim kompjuterskim ĉipovima i jeftinom strujom mogli da uĉestvuju u rudarenju i procesu beleženja transakcija – i šaĉica kompanija dominirala je ovim poljem. Kao što se desilo s nekoliko prethodnih decentralizovanih sistema, i ovaj je prirodno težio većoj centralizaciji jer je suženje polja omogućavalo veću delotvornost. Ovo je sve više liĉilo na povlaĉenje Napstera pred Ajtjunsom. U tom sluĉaju, stari moćnici – diskografske kuće – propadale su, ali uglavnom bi ih samo zamenili novi moćnici.
Gavin je retko ovo pominjao u javnosti, ali postojao je još jedan, strasniji problem, za koji, kako se ĉinilo, nije postojalo lako rešenje. Sve ĉešće su kriminalci koristili bitkoin pri zahtevanju i skupljanju otkupnine od ucena, što je mnogo lakše putem bitkoina nego putem tradicionalnih naĉina plaćanja. Kada kriminalci prihvate otkupninu u gotovini, u nekom trenutku moraju fiziĉki preuzeti novac, što donekle otkriva gde se nalaze. Ako se otkupnina pošalje digitalno, preko Pejpala, to ne zahteva fiziĉko preuzimanje, ali se uplata kasnije može poništiti. S bitkoinom, kriminalci su mogli zahtevati da žrtva pošalje novac na daljinu, i kada je novac poslat, nije bilo nazad. Prethodne jeseni se pojavio malver pod nazivom Kriptoloker, koji vam je mogao preoteti raĉunar i zakljuĉati hard-disk dok ne platite otkupninu. Strahovanja oko ove otkupnine mahom su bila razlog ljutnje mnogih poštovalaca bitkoina na Njuzvik što je „odao" Dorijana Nakamota. Da je to zaista bio Satoši, ovo odavanje moglo je neobiĉno povećati rizik od otmice i raznih uĉena za sve ĉlanove njegove porodice.
Gavin ovo nije znao, ali već mesecima jedan haker je zahtevao novac od Hala Finija i njegove porodice uprkos tome što zbog bolesti Fini skoro uopšte nije mogao da se kreće niti da komunicira.234 Ovaj napad dostigao je strašni vrhunac kada je haker pozvao policiju i prijavio da se u Halovoj kući trenutno događa ubistvo; ovo je nateralo lokalnu policiju i vatrogasce da evakuišu Hala i porodicu; ovaj iscrpljujući događaj odigrao se samo nekoliko meseci pre njegove smrti. Rodžer Ver je, kako se ĉinilo, imao posla sa istim hakerom, ali ga je oterao tako što je javno ponudio nagradu za njegovo hvatanje. Za ovu pretnju najbolje rešenje je, ĉini se, bilo novĉanik programiran tako da poništenje uplate bude moguće. U međuvremenu, mnogi developeri bitkoina su, kad god je bilo moguće, naglašavali da najveći deo novca uopšte ne drze u bitkoinima.
Developeri su se, međutim, pokazali istrajniji od mnogih drugih ljudi koji su od poĉetka prigrlili bitkoin, većinom zbog praktiĉnijeg pristupa projektu. Džefa Garzika, programera iz Severne Karoline koji se pridružio još 2010, unajmio je Bitpej da se posveti radu na bitkoinskom protokolu. Marti Malmi je nedavno dao otkaz u Helsinkiju nakon što ga je novi platni startap pozvao da se pridruži, svestan njegove istorije na bitkoinskom polju. Adam Bak, tvorac heškeša još 1997, nedavno je uspostavio saradnju sa investitorom na smelom novom projektu s ciljem da se omogući uklanjanje bitkoina s glavnog blok-lanca na takozvane sporedne lance, gde su se mogle praviti nove aplikacije.
Mali tim glavnih developera koji su radili s Gavinom sastojao se od ljudi koji su poĉeli ovim da se bave još 2010. ili 2011. i gotovo sasvim su izbegli da se nađu u centru pažnje javnosti – bili su to ljudi kao Gregori Maksvel i Vladimir J. van der Lan. Autor većine ažuriranog bitkoinskog kor protokola bio je Piter Vele, tridesetogodišnji Belgijanac za koga većina ljubitelja bitkoina nikad nije ni ĉula.
Sada se već ĉinilo da bitkoinu najviše doprinose ljudi koji žele iz njega izvući najmanju korist.
Venses Kasares nije hteo da mu bitkoin promeni život, ali svejedno je zamišljao da će bitkoin promeniti svet. Svojom strašću prema ovom projektu i dalje je pridobijao nove pristalice. Maksa Levĉina, koosnivaĉa Pejpala, i jednog od skeptika na konferenciji Alena i kompanije u Arizoni 2013, Venses je ubedio na istoj toj konferenciji 2014, i on je sada postao investitor u Zapu. Venses je ĉuo i od svog druga Dejvida Markusa da Pejpal teži da integriše bitkoin u sve svoje internet proizvode, zbog ĉega će virtuelna valuta postati dostupna mnogo široj javnosti.
Ipak svakodnevni posao i unapređenje sopstvene bitkoinske kompanije napredovali su mnogo sporije nego što je Venses oĉekivao, uglavnom jer je svet tradicionalnih finansija i dalje bio sumnjiĉav. U aprilu Venses je objavio da će Zapo pustiti u promet prvu bitkoinsku debitnu karticu u saradnji s Master kardom, no gotovo odmah posle ove objave, Master kard se javio i rekao Vensesu da vrh kompanije nije odobrio projekat i da se on sada gasi, što je Zapu poremetilo veze s javnošću. Sam Venses je neprestano jurcao tamo-amo u pokušaju da primiri najnoviju banku koja je rešila da zatvori raĉun Zapa ili neke druge bitkoinske kompanije kojoj je Venses pomagao.
Usred svega ovoga, u junu, Venses je, kao što je s vremena na vreme radio, otputovao da obiđe Zapo u Buenos Ajresu i starog druga koji je sve to nadgledao, Fedea.
Kao pri svakoj poseti kući, Venses se neminovno nervirao zbog argentinskog finansijskog sistema, koji nije radio kako treba. Ovog puta je hteo da kupi kola kako bi mogao da putuje do nedavno kupljenog imanja u Patagoniji i nazad. Kako to već biva s većinom skupe robe u Argentini, prodavaĉ je primao samo gotovinu. Pošto Venses i dalje nije imao argentinski bankovni raĉun, morao je otići u specijalizovanu menjaĉnicu koja je imala bankovni raĉun u Sjedinjenim Državama i mogla je prihvatiti transfer dolara s Vensesovog ameriĉkog bankovnog raĉuna i isplatiti Vensesu svežnjeve novĉanica. Ovo ga je ponovo podsetilo zašto se bavi bitkoinom.
Koliko su Vensesove ambicije krupne jasno se videlo po prostorijama Zapa, prepunim mladih programera. Jedan je pravio sajt na hindiju, što će približiti bitkoin ljudima u Indiji – jednim od, kako mnogi smatraju, najvećih potencijalnih tržišta, imajući u vidu raĉunarsku pismenost Indijaca i koliĉinu novca koju indijski emigranti šalju kućama. Drugi programer je pravio aplikaciju kako bi omogućio ljudima širom sveta da nađu osobe u blizini koje žele da kupe ili prodaju bitkoin. Trenutno su Zapo i dalje prvenstveno koristili krupni investitori, velike institucije koje su želele najbolje moguće obezbeđenje za svoje milione dolara u novĉićima. Ipak, tim Zapa se trudio da približi ovu uslugu manjim posednicima, a mnogi ljudi su ĉeznuli za sigurnim mestom gde bi odložili novac nakon kraha Mt. Goksa.
U jedno od prvih Vensesovih jutara u Buenos Ajresu programerski tim održao je video-konferenciju sa osobljem Zapa u Palo Altu. Kalifornijski tim upravo se preselio u mnogo veće prostorije iznad banke. Osoblje je sada imalo ceo sprat za sebe, s prozorima na svim zidovima kancelarije. Amerikanci, koji su se uglavnom bavili poslovnom stranom projekta više nego programiranjem, nabrojali su sve nove ugovore na kojima su radili. Pregovarali su s grupom Ameriken internešenel da osiguraju sve novĉiće u sefu za sluĉaj gubitaka, i s tri razliĉite banke o primanju depozita od klijenata.
„Zaista smo u dobrom položaju u poređenju s mnogima u industriji, što se tiĉe saradnje s bankama. Većina ostalih se prosto nada da će naći neku banku", rekao je jedan zaposleni iz Kalifornije.
Takođe su, nakon problema s Master kardom tog proleća, sarađivali s kompanijom iz Gibraltara koja izdaje debitne kartice, i nadali su se mogućnosti da šalju ove kartice širom sveta.
Posle ruĉka, Fede je uzeo kljuĉeve nove, veće kancelarije u Buenos Ajresu, koja se nalazila dva sprata niže i zauzimala ĉitav sprat; imala je velike konferencijske sale i sto za stoni tenis. Dok su zaposleni vedro kao deca trĉkarali po praznim kancelarijama, Venses je seo u konferencijsku prostoriju staklenih zidova. Izgledao je iscrpljeno. Objasnio je da je oĉekivao malo odmora posle prodaje Lemona te zime. Ipak, pre nego što je stigao da predahne, opet se našao u gužvi, trudio se da postavi Zapo na noge, i borio se s beskrajnim nizom kriza koje kao da su bile endemska bolest bitkoinskih kompanija.
Ovi problemi, međutim, Vensesu su samo još više dokazivali da je bitkoin neophodan. U trenutnom sistemu, finansijske institucije su imale moć da odrede kakvo preduzeće će preživeti a kakvo propasti. Njegova vizija onoga što bi bitkoin mogao da postigne ostala je nepromenjena. Dok su drugi govorili o mikrouplatama i „pametnim" ugovorima, on je još bio opsednut idejom digitalnog zlata koje bi ljudi širom sveta mogli posedovati bez iĉije dozvole. Još je bio dete koje je odrastalo u Argentini i gledalo porodicu kako trazi sigurnije, pouzdanije sredstvo za ĉuvanje ušteđevine nego što su pesosi.
Možda je to bilo samo od premora, ali Venses je mrzovoljno odbacivao svaki pomen potencijala bitkoina kao novog platnog sistema. Jeste bio investirao u Bitpej, ali rekao je da je manje od sto hiljada pojedinaca zapravo kupilo nešto preko Bitpeja.
„Ne postoji platni promet", prezrivo je govorio. „To je sporedno."
Prava stvar je, kako je govorio, neprestano viralno širenje bitkoina, od nekoliko ljudi onog prvog dana u januaru 2009. do šest miliona korisnika, po Vensesovim proraĉunima.
„Ljudi kupe pola bitkoina, saĉuvaju ga, štede, i priĉaju o njemu – i privuku
više od jedne osobe", rekao je. „Bitkoin već godinama služi samo za to – i samo to
nam treba da od njega naĉinimo ono što želimo."
Jeste verovao da će se bitkoin naposletku pretvoriti u najbolju platnu mrežu koju je svet ikad video. Ali to će se desiti tek kada milijardu ljudi bude imalo bitkoine. Napravio je ĉuveno poređenje sa internetom 1993. godine. Tada je oduševljeno priĉao majci kako je dobio jedan od prvih desetak miliona imejl- naloga, što mu je omogućilo da razmenjuje poruke s jednim profesorom iz Severne Karoline. Njegova majka se narugala da je posredi samo neobiĉna novotarija: kako bi to njoj pomoglo da razgovara s nekim koga ne poznaje?
Ali Venses je još tada verovao da će se mogućnost slanja informacija bilo kome, bilo gde u svetu, naposletku pokazati kao bitna. Ispostavilo se da je u pravu. Sada je verovao da će se sposobnost slanja novca bilo kome, bilo gde u svetu, besplatno, naposletku pokazati kao važna.
„Mislio sam da mi se posrećilo što sam jednom to doživeo – i ne mogu da
verujem da sam opet video isto", rekao je. „Ovo je baš to. Potpuno je isti osećaj –
tako je teško objašnjiv."
U međuvremenu će, kako je rekao, biti prepreka, jer će ga vlada zabranjivati, a banke će otežavati prenos dolara i pesosa bitkoinskim kompanijama.
„Ja sam strpljiv. Ovo će trajati deceniju ili dve. Neću odustati samo zato što mora da potraje još deceniju.
Iz Buenos Ajresa Venses je odleteo za Brazil na prvi odmor u, ĉinilo se, mnogo godina. Bel i njihovo troje dece doĉekali su ga, odseli su u kući blizu plaže u Riju i gledali sve utakmice Svetskog kupa koje su mogli. Ipak, još pre nego što se Svetski kup završio, Venses je s porodicom već bio u Juti, na najnovijoj ekskluzivnoj konferenciji u organizaciji Alena i kompanije, još prestižnijem događaju od prolećnog; ovaj je privukao Džefa Bezosa, Bila Gejtsa i Ruperta Merdoka.
Za nekoliko nedelja, otkako je bio u Argentini, bilo je mnogo dobrih vesti za bitkoin. Maršalska služba Sjedinjenih Država prodala je licitacijom 29.655 bitkoina zaplenjenih od Rosa Ulbrihta,235 a kupio ih je krupan ulagaĉ riziĉnog kapitala Tim Drejper, saradnik startapa u kome je radio Nik Sabo. Pošto je sama vlada prodala bitkoine, neće moći tek tako da se odnosi prema njima kao prema nezakonitoj valuti. Blizanci Vinklvos su sa svoje strane podneli i poslednja dokumenta za svoj bitkoinski ETF, koji je sada mogao da trguje na deoniĉkoj berzi Nasdak pod oznakom COIN. Dan pre poĉetka konferencije Alena i kompanije, Venses je zvaniĉno objavio da je skupio investicije u vrednosti od dvadeset miliona dolara od Rida Hofmana, Maksa Levĉina i još nekoliko ulagaĉa, što je znaĉilo da je njegova kompanija, prema javno objavljenim podacima, bitkoinska kompanija s najviše sredstava na svetu.236
Na konferenciji u organizaciji Alena i kompanije, Venses je raspoređen da govori pre nego što Džef Bezos i Voren Bafet preuzmu pozornicu. Venses je održao sad već svoj uobiĉajeni govor, poĉevši od istorije novca, pa prelazeći na raspravu o potencijalu bitkoina da pruži finansijske usluge siromašnim ljudima kojima su one dugo bile uskraćene. Dotakao se Zapa samo nakratko, pri kraju. Kada je Venses sišao s bine i seo pored Bel, Bezos je s pozornice rekao da upravo zbog takvih govora stalno i dolazi na sliĉna dešavanja.
U hodniku, dok su išli da ruĉaju, nakon razgovora između Bezosa i Bafeta, Venses je spazio Bila Gejtsa, koji je bio primetno uzdržan na temu bitkoina. Venses je znao da je Gejtsova multimilijarderska fondacija vrlo predano podsticala ljude u zemljama u razvoju da se povežu finansijski, i Venses mu je prišao da objasni kako bi mu bitkoin mogao biti od koristi za ove ciljeve. Ĉim je Venses naĉeo temu, Gejts se namrštio i s primesom ljutnje u glasu rekao Vensesu da fondacija nikad ne bi koristila anoniman novac za svoje ciljeve.
Venses se našao pomalo zateĉen, ali nije bio prvi put da mu je neka moćna osoba dovela stavove u pitanje. Brzo je rekao da se bitkoin može koristiti anonimno, istina – ali moţe i gotovina. A bitkoinski servisi se lako mogu podesiti tako da korisnici ne budu anonimni. Onda je govorio neposredno o onome što Gejts radi i primetio da fondacija podstiĉe ljude u siromašnim zemljama da koriste skupe digitalne usluge koje podrazumevaju velike provizije pri svakoj upotrebi. Ĉuveni sistem M-pesa omogućio je Kenijcima da ĉuvaju i troše novac putem mobilnih telefona, ali svaki put im je naplaćivao proviziju.
MINISTAR LAVROV: Gađamo samo vojne ciljeve ili civilne lokacije koje koristi vojska. Predsednik Putin je to toliko puta izrazio, a ni ovaj put nije drugačije. Nikada svesno ne gađamo civilne lokacije za razliku od režima Zelenskog.
MARGARET BRENNAN: Dakle, da li je ovo bio namerni napad? Nije greška?
MINISTAR LAVROV: Ako je ovo bila meta koju koristi ukrajinska vojska, ministre odbrane, komandanti na terenu imaju pravo da ih napadnu.
MARGARET BRENNAN: Samo da bude jasno, kada predsednik Sjedinjenih Država kaže: "Vladimire, STANI!" Je li ovo odbijanje tog zahteva? Da li je ta procena, zbog onoga što kažete u vezi sa zabrinutošću da je ovaj gubitak života civila, bila vredna toga?
MINISTAR LAVROV: Pa, mogu da vas uverim da napadnuti cilj nije bio nešto apsolutno civilno kao što je TV centar u Beogradu 1999. godine – to je bio nameran napad na civilnu metu. U našem slučaju ciljamo samo na one stranice koje koristi vojska. A što se tiče prekida vatre i poziva na prestanak, predsednik Putin je odmah podržao predlog predsednika Trumpa pre nekoliko nedelja da se uspostavi 30-dnevni prekid vatre pod uslovom da ne ponovimo greške u poslednjih 10 godina, kada su sporazumi potpisani i onda bi Ukrajina prekršila te dogovore uz podršku i uz ohrabrenje Bajdenove administracije i evropskih zemalja. To je bila sudbina dogovora iz februara 2014. godine, to je bila sudbina sporazuma iz Minska, i to je bila sudbina dogovora postignutog na osnovu ukrajinskih predloga u Istanbulu u aprilu 2022. Dakle, predsednik Putin je rekao, prekid vatre, da, ali želimo garancije da se primirje više neće koristiti za jačanje ukrajinske vojske i da treba zaustaviti podršku ukrajinske vojske.
MARGARET BRENNAN: Ukrajina je 11. marta prihvatila ideju o prekidu vatre uz posredovanje SAD bez preduslova. Kažete da su preduslovi pregovori da se završi nešto drugo?
MINISTAR LAVROV: Ne, nije preduslov.
MARGARET BRENNAN: Ali Rusija nije prihvatila taj poziv na prekid vatre-.
MINISTAR LAVROV: Ali ukrajinski režim ima snažnu podršku evropskih prestonica i Bajdenove administracije. Ako – ako želite prekid vatre, samo da nastavite snabdevanje Ukrajinom oružjem, šta je onda vaša svrha? Znate šta- šta je Kaja Kallas i- kako se zove- Mark Rutte rekao o-primirju?
MARGARET BRENNAN: --Generalni sekretar NATO-a i Evropske unije-- MINISTAR LAVROV: Oni su otvoreno rekli da mogu podržati samo dogovor koji će na kraju dana učiniti Ukrajinu jačom, učiniti Ukrajinu pobednicom. Dakle, ako je to svrha primirja, mislim da to nije ono što predsednik Trump želi. To je ono što Evropljani, zajedno sa Zelenskim, žele napraviti od inicijative predsednika Trumpa.
MARGARET BRENNAN: Hoće li Rusija nastaviti da gađa Kijev uprkos tome što je predsednik Trump rekao: "Vladimire, STANI!"
MINISTAR LAVROV: Ne slušate me. Nastavićemo da gađamo lokacije koje koristi vojska Ukrajine, neki plaćenici iz stranih zemalja i instruktori koje su Evropljani zvanično poslali da pomognu u gađanju ruskih civilnih lokacija. Ako – ako pogledate – situaciju u Kurskoj oblasti u Rusiji, na primer, ne postoji nijedan vojni cilj u poslednjih šest meseci na koji bi Ukrajinci pucali. A postojao je i predlog predsednika Trumpa da odmah podrži predsednika Putina da se jednomesečni moratorijum na taj tekst o energetskoj infrastrukturi.
MARGARET BRENNAN: Tačno, to je isteklo.
MINISTAR LAVROV: Mi to nikada nismo prekršili – ovo je opredeljenje predsednika Putina. A Ukrajinci su prekršili ono što je Zelenski podržao nekoliko stotina puta i poslao sam Marku Rubiju i Ujedinjenim nacijama spisak tih napada. To je zaista vrlo - vrlo rečito i elokventno.
MARGARET BRENNAN: A Ukrajina to osporava. Ali ostavljajući to po strani, želim da vas pitam šta je predsednik Trump rekao u sredu. Predsednik Sjedinjenih Država kaže da misli da SAD i Rusija imaju dogovor, hajde da to uradimo. Da li se predsednik Putin slaže?
MINISTAR LAVROV: Pa, predsednik Sjedinjenih Država veruje, i ja mislim s pravom, da se krećemo u pravom smeru. U izjavi predsednika se pominje dogovor i mi smo spremni da se dogovorimo, ali ima još nekih konkretnih tačaka – elemenata ovog dogovora koje treba fino doterati. I mi smo zauzeti upravo tim procesom, a predsednik Sjedinjenih Država nije precizirao elemente dogovora, tako da nije primereno da to radim.
MARGARET BRENAN: Ali je rekao da postoji dogovor i da šalje svog izaslanika, Steve Witkoffa, da se sastane sa Vladimirom Putinom u petak u Rusiji. Da li se taj sastanak još održava? I treba li očekivati dogovor ove sedmice?
MINISTAR LAVROV: Pa, vi ne verujete na reč predsedniku Sjedinjenih Država?
MARGARET BRENNAN: Tražila sam reč vašeg predsednika. Šta će reći američkom izaslaniku?
MINISTAR LAVROV: Mi nastavljamo kontakte sa američkom stranom o situaciji u Ukrajini, postoji nekoliko znakova da se krećemo u pravom smeru. Pre svega, zato što je predsednik Trump verovatno jedini lider na Zemlji koji je prepoznao potrebu rešavanja korenskih uzroka ove situacije, kada je rekao – rekao je da je bila ogromna greška uvući Ukrajinu u NATO, a to je bila greška Bajdenove administracije i on to želi da ispravi.
MARGARET BRENNAN: -- Ukrajina nije deo NATO-a.
MINISTAR LAVROV: -- Marko Rubio je juče izrazio, čini mi se, i ocenu da sada imaju američki tim da bolje razume rusku poziciju i osnovne uzroke ove situacije. Jedan od ovih uzroka, osim NATO-a i stvaranja direktnih vojnih pretnji Rusiji samo na našim granicama, drugi su prava nacionalnih manjina u Ukrajini. Sve što je rusko – mediji, obrazovanje, kultura, bilo šta bilo je zabranjeno zakonom u Ukrajini. A da biste izašli iz ove, iz ove krize, ne možete samo zaboraviti na ljudska prava. Kad- kad god razgovaramo to su lekcije naučene nakon najmanje tri puta dogovora slične onom o kojem sada raspravljamo.
MARGARET BRENNAN: -- Nije protivzakonito govoriti ruski.
MINISTAR LAVROV: -- (ljudska prava ) Iran, Severna Koreja, sve što američki pregovarači stave na vrh su ljudska prava. Oni u tom pogledu imaju pretenzije prema Kini, prema nama, prema bilo kome. Ali kad god Evropljani i druge zapadne nacije govore o Ukrajini, niko ne može promrmljati reči ljudska prava, niko. Naprotiv, šta to kaže Ursula fon der Lejen i drugi ljudi, Brisel i Evropa - da Ukrajina brani evropske vrednosti. Dakle, jedna od ovih vrednosti je ukidanje ruskog jezika. Zamislite, ako--
MARGARET BRENNAN: --Nije protivzakonito, ministre Lavrov, govoriti ruski. Predsednik Ukrajine govori ruski...
MINISTAR LAVROV: -- Da Izrael ukine arapski jezik u Palestini. Samo zamislite.
MARGARET BRENNAN: Da. Spomenuli ste da SAD i Rusija moraju poraditi na nekim od ovih finih tačaka dogovora.
MINISTAR LAVROV: -- Da, hoćete li da se ovo razjasni?
MARGARET BRENNAN: Pa, naravno, volela bih to. Ali moje pitanje je bilo...
MINISTAR LAVROV: Ovo nije način na koji mi...
MARGARET BRENNAN: --Evropski izvori kažu da je predlog SAD-a zapravo samo neka vrsta liste tačaka. Ima li Rusija detalje, detalje koji su vam potrebni u ovom trenutku u smislu formalnog predloga?
MINISTAR LAVROV: Mi smo zaista pristojni ljudi, i za razliku od nekih drugih, mi nikada u javnosti ne raspravljamo o onome o čemu se razgovara u pregovorima. Inače, pregovori nisu ozbiljni. Da tražite nečije mišljenje u vezi sa supstancom, idite kod Zelenskog. Rado razgovara sa bilo kim putem medija, čak i sa predsednikom Trampom. On iznosi svoje - svoje tvrdnje. mi ne.
MARGARET BRENNAN:-- Pa, rekao je da nije dobio zvaničnu ponudu, pa sam se pitala da li si...
MINISTAR LAVROV: -- Mi smo- mi smo ozbiljni ljudi i razmatramo ozbiljne predloge. Dajemo ozbiljne predloge, a to je proces koji ne bi trebao biti javan do kraja.
MARGARET BRENNAN: U redu, znači nijedan dogovor nije neizbežan?
MINISTAR LAVROV: Nisam ovo rekao. Sad-sada mi je jasno, uzgred, zašto ste hteli da dobijete kratke odgovore na svoja pitanja. Želite da neki slogani budu- da jasni.
MARGARET BRENNAN: -- Ne, predsednik Sjedinjenih Država je rekao da postoji dogovor sa Rusijom. Zato sam htela da pitam Rusiju da li postoji dogovor sa Sjedinjenim Državama. Dakle, samo želim da budem jasna.
MINISTAR LAVROV: Dakle, komentarisali smo ovu izjavu. Pregovori se nastavljaju, i to do kraja pregovora. Ne možemo otkriti o čemu se radi.
MARGARET BRENNAN: U redu. Savetnik za nacionalnu sigurnost Mike Waltz rekao je prošlog meseca da predsednik Trump traži da se hiljade ukrajinske dece koja su odvedena u Rusiju sada puste na slobodu kao deo, kako je nazvao, mera za izgradnju poverenja. Koje je korake Rusija preduzela da ispuni zahtev gospodina Trumpa?
MINISTAR LAVROV: Vidite, mnogo pre zahteva koji je stigao iz Vašingtona, bavili smo se pitanjem sudbine dece koja su se tokom sukoba našla van svojih domova, van svojih porodica. Većina ove dece je pohađala- pohađala- kako to zovete, mesto gde su ljudi bez roditelja.
MARGARET BRENNAN: Sirotište.
MINISTAR LAVROV: Sirotište. Sirotište. I čim objavimo sve – koje god detalje imamo o toj deci, i čim su relevantni – mislim, roditelji ili drugi relevantni – rođaci se stave na raspolaganje. Oni vraćaju decu. To je bio proces poslednje skoro tri godine između ombudsmana Rusije i Ukrajine.
MARGARET BRENNAN: Dakle, nema novog oslobađanja hiljada ukrajinske dece na zahtev predsednika Trumpa?
MINISTAR LAVROV: Ne, nije bilo – niko – niko ne zna zašto – zašto neki stručnjaci savetuju predsednika o hiljadama ukrajinske dece. Svako malo, jednom u dva-tri meseca, organizujemo razmene sa Ukrajincima uz pomoć Katara, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se, znate, ne bune oko toga šta rade. Oni samo rade nešto u čemu mi učestvujemo – na vrlo konstruktivan način. Vraćanje dece roditeljima ili rođacima.
MARGARET BRENNAN: Ali kakvu meru za izgradnju poverenja Rusija sada može ponuditi, posebno nakon ovog štrajka u Kijevu, gde predsednik Sjedinjenih Država kaže: "Vladimire, STANI!" Kako uveriti Sjedinjene Države da je Rusija zaista ozbiljna po pitanju mira?
MINISTAR LAVROV: Pa, mera za izgradnju poverenja je bilo dosta u poslednjih 10 godina. spomenuo sam.
MARGARET BRENNAN: -- Štrajk je bio preko noći.
MINISTAR LAVROV: Želite kratak odgovor, zar ne? Kako sam shvatio iz vaših početnih reči, ili želite odgovor koji objašnjava situaciju. Predlog predsednika Trumpa o 30-dnevnom moratoriju na udare na energetsku infrastrukturu podržao je predsednik Putin i striktno ga se pridržavao. Ovo je bila mera izgradnje poverenja protiv politike i akcije režima Zelenskog. Kao što sam rekao nekoliko stotina puta, civilna energetska infrastruktura je bila zarobljena. Još jedna mera izgradnje poverenja bio je predlog predsednika Trumpa i njegovog tima da se nastavi dogovor o Crnom moru, a delegacije su se sastale u Istanbulu, u Rijadu, delegacije su razmenile mišljenja kako se to može praktično implementirati, a predloge Rusije razmatraju Sjedinjene Države. Postoji mnogo drugih primera o merama za izgradnju poverenja. Ali ako verujete da je samo Ukrajina ta koja je zainteresovana za izgradnju poverenja, mislim da bi kratak odgovor bio, ovo je iluzija.
MARGARET BRENNAN: Verujete li predsedniku Trumpu na reč kada kaže da će, ako Rusija ne bude u stanju da sklopi dogovor o okončanju krvoprolića u Ukrajini, uvesti sekundarne carine, mislim da tu misli na sankcije, na naftu koja izlazi iz Rusije. Ili mislite da je u ovom trenutku odnos između Rusije i Amerike obnovljen i da se to neće dogoditi?
MINISTAR LAVROV: Pa, ne mogu da komentarišem šta mislite da je predsednik Tramp mislio kada je nešto rekao.
MARGARET BRENNAN: Šta mislite da je mislio kada je rekao sekundarne carine na naftu koja dolazi iz Rusije?
MINISTAR LAVROV: Pa, čujemo mnoge stvari od predsednika Trumpa. Predsednik Trump rekao je da mu je muka i da je umoran od situacije, posebno juče kada je komentarisao izjave Zelenskog. I predsednik Trump ima svoje predloge i svoj stil u spominjanju tih predloga u svojim javnim govorima. Koncentrišemo se, kao što sam rekao, na stvarne pregovore koje predsednik Trump podržava i dao je instrukcije svom narodu da nastavi da učestvuje u ovim pregovorima. Žao mi je što je odgovor bio malo dugačak, ali teško je drugačije objasniti.
MARGARET BRENNAN: Dakle, pitam za pretnje sankcijama, ili sekundarnim carinama, jer ste nedavno u jednom intervjuu rekli, da morate lično da birate stranu, zadržali biste postojeće sankcije Rusiji. Rekli ste da ste restrukturirali ekonomiju da bude samodovoljna, a raste strah da će, citat, "lukavi Amerikanci odjednom ukinuti sankcije kako bi preplavili naše tržište uslugama i tehnologijama". Dakle, ako je to slučaj, zašto bi Sjedinjene Države uopšte razmatrale ukidanje sankcija?
MINISTAR LAVROV: Zašto mene pitate? Upravo ste citirali moju izjavu, a ova izjava je meni jasna i jasna svima onima koji je čitaju. Ako imate pitanja za američku stranu, kako oni tretiraju situaciju. Nije, nije prava adresa da mi to govorite.
MARGARET BRENNAN: Dakle, želite da zadržite sankcije. Da li je to zaista ruski stav?
MINISTAR LAVROV: Ne želim da ponovo objašnjavam ono što sam objasnio, mislim, sasvim - sasvim jasno. A ti si citirala, mislim...
MARGARET BRENNAN: --citirala sam--
MINISTAR LAVROV: ...veoma blizu stvarnog sadržaja. Da. Bilo je malo duže nego inače. Znam, znam.
MARGARET BRENNAN: Pa, u februaru je, međutim, jedan od vaših kolega Kiril Dmitriev, koji vodi državni fond i bio je aktivan u diplomatiji sa Sjedinjenim Državama, rekao nešto drugačije. Zato molim za pojašnjenje. Zato što je rekao da postoji očekivanje da će se američke kompanije vratiti na rusko tržište u drugoj polovini 2025. godine.
MINISTAR LAVROV: Pa, predsednik Rusije je prokomentarisao ovu situaciju. Rekao je da nemamo ništa protiv američkih kompanija, ali one kompanije koje su odlučile da napuste svoje poslovanje u Rusiji mogle bi otkriti da su njihovo mesto već zauzeli ruski ili drugi strani investitori, te u ovom slučaju ne bismo donosili odluke koje bi diskriminisale one koji su došli investirati u Rusiju umesto Amerikanaca. Ako američke kompanije žele da dođu na mesto koje još nije zauzeto, ako žele – da predlože projekat, novi projekat, povrh prethodnih poslovnih veza, naravno, mi ćemo to razmotriti. I ako nađemo – ako pronađemo balans naših interesa, mislim da bi bilo prirodno da uđemo u posao zajedno.
MARGARET BRENNAN: Pa na koja područja su SAD ponudile da ukinu sankcije, jer ne bi bilo moguće da američka, mnoge američke kompanije, uđu na rusko tržište upravo sada, pod postojećim sankcijama.
MINISTAR LAVROV: Na njima je da odluče.
MARGARET BRENNAN: Dakle, nije data ponuda?
MINISTAR LAVROV: Ne, kako da ponudimo nešto?
MARGARET BRENNAN: Sjedinjene Države Rusiji?
MINISTAR LAVROV: Pa, Sjedinjene Države nam jasno govore da su zainteresovane da posluju zajedno. Nikada ne odbijamo poslovne predloge, pod uslovom da su zasnovani na jednakim mogućnostima i međusobnom tretmanu i vode ka ravnoteži interesa. Konkretne predloge koji se pominju u medijima ne mogu komentarisaiti. Ovo nije oneozbiljni. Mi nismo – ljudi – mi se ne ponašamo kao ljudi u Kijevu koji razgovaraju sa svetom putem medija, uključujući i razgovore s predsednicima velikih zemalja.
MARGARET BRENNAN: Dakle, ako sam vas dobro razumela, niti se plašite sankcija niti želite da se ukinu.
MINISTAR LAVROV: Vidite, citirali ste moju izjavu.
MARGARET BRENNAN: Da
MINISTAR LAVROV: I dobro ste citirali. To je moj... to je moj stav.
MARGARET BRENNAN: Dobro, dakle, kada predsednik Trump preti novim sankcijama, to nije zabrinjavajuće?
MINISTAR LAVROV: Ovo pitate već treći put.
MARGARET BRENNAN: Da, samo pokušavam da...
MINISTAR LAVROV: Ovo je bio kratak odgovor. Ovo je bio kratak odgovor.
MARGARET BRENNAN: Kratki ste i direktni u tom delu. Tražila sam jasnoću i direktnost o sankcijama. Uopšteno govoreći, kada pogledate šta se trenutno dešava u borbenom prostoru u Ukrajini, analitičari kažu da je oko 18% ukrajinske teritorije pod kontrolom ruskih snaga. Američki obaveštajci kažu da trendovi na bojnom polju idu u prilog Rusiji. Dakle, ako je to slučaj, zašto bi SAD verovale da je Rusija ozbiljna u pogledu okončanja rata ako je sve u vašu korist?
MINISTAR LAVROV: Pa, sudimo po reakciji naših američkih kolega na ono što im kažemo, a to se radi tokom pregovora. Oni su poverljivi kao i svaki ozbiljan pregovor, i znaju našu poziciju. A oni, kako sam citirao Marka Rubija, on je javno rekao da oni- sada bolje razumeju rusku poziciju i razloge za ovo što se dešava. I rekao je da niko u Washingtonu nije maknuo prstom da uradi isto, da shvati – da pokuša razumeti Rusiju za vreme Bajdenove administracije, i – a to – to implicira da se dijalog nastavlja, da dijalog podržavaju Sjedinjene Države, a ja ponavljam da ga podržava – Ruska Federacija, i ovaj dijalog se nastavlja.
MARGARET BRENNAN: Dakle, predsednik Trump je rekao da očekuje da će se uskoro sastati s Vladimirom Putinom. Koje je prihvatljivo vreme i lokacija? Zašto bi se sastajali?
MINISTAR LAVROV: Gledajte, predsednici su gospodari svoje sudbine i svog rasporeda. Čuo sam kako je predsednik Trump rekao da planira biti negdje sredinom maja, a da će nakon toga predložiti nekoliko dana. Ne mogu ništa drugo dodati.
MARGARET BRENNAN: Tako je. Rekao je – pitali su ga o sastanku sa Vladimirom Putinom, konkretno u Saudijskoj Arabiji, a on je rekao, najverovatnije ne, to je sredinom maja, ali ubrzo nakon toga.
MINISTAR LAVROV: Rekli ste isto što i ja.
MARGARET BRENNAN: Tako je. Pa, šta planirate?
MINISTAR LAVROV: Dakle, čitamo iste novine i gledamo iste kanale na TV-u.
MARGARET BRENNAN: Dobro, ali ne mogu da podignem slušalicu i nazovem Marka Rubija državnog sekretara, kao što to možete vi. Kakve planove planirate da se njih dvoje upoznaju?
MINISTAR LAVROV: Vidite, nadam se da vaši slušaoci dobro razumeju da nije etički da ministar vanjskih poslova prejudicira, pretpostavlja o čemu bi predsednici mogli ili ne bi razgovarali.
MARGARET BRENNAN: Ali mislite da bi bilo dobro da se dva lidera uskoro sretnu? Da li očekujete da o tome pregovara izaslanik Witkoff?
MINISTAR LAVROV: Mi smo uvek – uvek smo za susret sa ljudima koji su spremni na dijalog. Predsednik Putin je to ponovio hiljade puta, a kada smo se sreli u Rijadu zajedno sa savetnikom predsednika Putina za vanjsku politiku Ušakovom, s Markom Rubiom i Mikeom Waltzom, američke kolege su jasno izjavile da je politika SAD-a čvrsto zasnovana na američkim nacionalnim interesima. Oni razumeju da se ruska politika, koju vodi predsednik Putin, temelji i na ruskom nacionalnom interesu i da je odgovornost velikih sila da se postaraju da kad god se ti nacionalni interesi ne poklapaju, a to je u većini slučajeva, ne treba dozvoliti da se ta razlika izrodi u konfrontaciju, a tome i služi dijalog. No, dodali su i da kada se poklope nacionalni interesi dve države – više država, bilo bi glupo propustiti priliku da se ta koincidencija pretoči u neke materijalne, obostrano korisne projekte. I ovo je apsolutno naš stav.
MARGARET BRENNAN: Znate da se predsednik Trump sprema za 100 dana na funkciji, i on je jasno stavio do znanja da mu je strpljenje na izmaku sa ovdašnjom diplomatijom. Očekujete li da će SAD i Rusija nastaviti razgovarati ako ovi potencijalni mirovni pregovori propadnu? Mislim, da li je obnova odnosa toliko značajna sada da mislite da bi mogla izdržati mirovne pregovore--
MINISTAR LAVROV: Rusija?
MARGARET BRENNAN: --u Ukrajini se raspada.
MINISTAR LAVROV: Prvo, Rusija je uvek na raspolaganju za dijalog, tako da svoje pitanje morate uputiti američkoj strani. Drugo, prejudicirate trenutni proces govoreći o eventualnom krahu pregovora. Mi se koncentrišemo na poslovanje, a ne na razmišljanje, znate, o neuspesima ili pobedama o bilo čemu. Osim ako se ne koncentrišete na činjenice, to je ono što mi radimo, ne možete biti ozbiljni u pogledu onoga što radite.
MARGARET BRENNAN: Pa, predsednik Trump i sekretar Rubio su rekli da se prozor zatvara, da vreme ovde ističe. To nije moje mišljenje, to su oni rekli. Želim da te pitam malo- Samo napred, izvinite.
MINISTAR LAVROV: Samo malo, citirao sam samo Marka Rubija, koji je juče rekao o boljem razumevanju ruske pozicije, pa vam je možda to promaklo.
MARGARET BRENNAN: Pa, on je također rekao da treba donijeti odluku za nekoliko dana i da SAD imaju druge stvari na koje se mogu fokusirati.
MINISTAR LAVROV: Razumemo, razumemo nestrpljenje, jer u američkoj kulturi vi stvarate očekivanja i rasplamsate napetost oko tih očekivanja. Ovo ne pomaže vođenju realpolitike. Ali u našem slučaju, kao što sam rekao, mi smo uvek spremni za dijalog, spremni za pregovore i ne bismo, znate, počeli računati na neuspeh. Ovo bi bila karakteristika onih koji sklapaju loše poslove, neiskusne sklapače dogovora.
MARGARET BRENNAN: Drugi u ruskoj vladi su predložili da bi SAD i Rusija mogle raditi zajedno na Arktiku. Postoje li konkretne oblasti za diskusiju o saradnji u ovom trenutku?
MINISTAR LAVROV: Vi uvek želite da otkrijem stvari...
MARGARET BRENNAN: Pa, ovo je izjava za javnost.
MINISTAR LAVROV: --o stvarima koje bi mogle biti, o kojima bi mogli razgovarati zvaničnici Rusije i Sjedinjenih Država, oni koji su odgovorni za trgovinu, ekonomsku saradnju, investicije i tako dalje i tako dalje. Kako očekujete da učesnik u pregovorima koji tek treba da postignu neku vrstu konkretnog razumevanja iznese detalje u javnost. Nije ozbiljno.
MARGARET BRENNAN: Ja samo... Pitam koji je potencijal.
MINISTAR LAVROV: Čitam – čitam – čitam knjigu predsednika Trampa, umetnost sklapanja dogovora, i on ne savetuje da se otkrivaju informacije pre – pre nego što dođe vreme.
MARGARET BRENNAN: S poštovanjem, predsednik Trump dosta govori o stvarima koje bi želeo da uradi sa Rusijom i mogućnostima da rade zajedno. Razumijem da ne želiš. O konkretnim stvarima koje je predsjednik Trump rekao u javnosti – jedna od stvari koje je iznio je da bi SAD mogle raditi s Ukrajinom na upravljanju najvećom nuklearnom elektranom u Evropi, koja se nalazi u području koje poznajete, Zaporožju. Rusi ga kontrolišu, to područje upravo sada. Slažete li se s javnim izjavama predsednika Trumpa da bi najbolja sigurnost bila da SAD i Ukrajina to rade zajedno?
MINISTAR LAVROV: Ne, mi nikada nismo dobili takvu ponudu, a ako dobijemo, objasnićemo da elektranu, Zaporsko-Zaporoška nuklearka, vodi državna korporacija Ruske Federacije koja se zove Rosatom. Pod nadzorom je osoblja IAEA koje se stalno nalazi na lokaciji. A ako ne i ukrajinski redovni pokušaji napada na stanicu i stvaranja nuklearne katastrofe za Evropu, ali i za Ukrajinu, bezbednosni zahtevi su u potpunosti ispunjeni i ona je u dobrim rukama.
MARGARET BRENNAN: Dakle, to je ne?
MINISTAR LAVROV: Ne, ne mislim - ne mislim da je bilo kakva promena zamisliva.
MARGARET BRENNAN: U redu, jer to je bilo u javnoj izjavi Bijele kuće medijima.
MINISTAR LAVROV: Mi, kao što sam rekao, nismo dobili nikakav predlog koji bi bio konkretan. Dakle, znate, ja razumem da novinari moraju spekulisati. Ne možemo spekulisati o nečemu što se zaista ne spominje tokom pregovora.
MARGARET BRENNAN: O Zaporožju se trenutno ne pregovara?
MINISTAR LAVROV: Da kažem po treći put?
MARGARET BRENNAN: Pa, pokušavam da uskladim javne izjave, ali- čula sam vas, ali samo želim da budem potpuno jasna, jer se takođe naširoko navodi da je to u predlogu SAD-a koji je trenutno na stolu.
MINISTAR LAVROV: Zašto me ne pitate o stavu predsednika Trumpa o Krimu?
MARGARET BRENNAN: Svidelo vam se ono što je predsednik Trump jučer rekao o Krimu, kada je rekao da je pod ruskom kontrolom od 2014. godine?
MINISTAR LAVROV: Ne radi se o tome da volite ili ne volite. Radi se o činjenici da je rekao istinu i kada...
MARGARET BRENNAN: Znači rekao je nešto konkretno što ti se sviđa?
MINISTAR LAVROV: I kada je Zelenski rekao da je to apsolutno isključeno, jer je Krim deo Ukrajine prema ustavu. Niko u Evropi ili u SAD-u, usput rečeno, nije ga podsetio da, osim teritorijalnih pitanja, ukrajinski ustav garantuje, citiram, slobodan razvoj, upotrebu i zaštitu ruskog i jezika drugih nacionalnih manjina u Ukrajini, i garantuju razvoj etničkog, kulturnog, jezičkog i vj erskog identiteta svih naroda i nacionalnih manjina u Ukrajini. To je također u ustavu, ali kao što sam već spomenuo, a vi ste odlučili da ne ulazite dublje u ovu temu, niko na Zapadu čak ni ne spominje ljudska prava kada zahtevaju da Ukrajina porazi Rusiju na bojnom polju.
MARGARET BRENNAN: Predsednik Trump je rekao da se o Krimu trenutno čak i ne razgovara.
MINISTAR LAVROV: Da, jer je ovo gotova stvar.
MARGARET BRENNAN: Mislite da Rusija okupira i kontroliše i da neće pregovarati o budućnosti Krima? Je li to ono što govoriš?
MINISTAR LAVROV: Rusija-Rusija ne pregovara o svojoj teritoriji
MARGARET BRENNAN: Dakle, to je jedna, jedna specifična stvar koju želite u javnom prostoru. Rekli ste da je sve ostalo o čemu sam vas pitao u predlogu SAD-a previše osetljivo da bi se raspravljalo. Postoji li još neki deo američkog predloga koji vam se sviđa?
MINISTAR LAVROV: Ne, ne, ne. Ja sam samo komentarisao ono što je bilo javno rečeno, a rekao sam i da normalni pregovarači, to još jednom naglašavam, normalni pregovarači - pregovarači ne pregovaraju preko mikrofona. Sastaju se i razgovaraju, slušaju jedni druge, pokušavaju razumeti, pokušavaju videti gde se može doći do interesa i tako su organizirani naši kontakti sa američkim predstavnicima.
MARGARET BRENNAN: S poštovanjem, vi ste na najvišim nivoima ruske diplomatije već 30 godina.
MINISTAR LAVROV: Koliko?
MARGARET BRENNAN: Najmanje 30 godina. Mislim, bili ste na veoma ključnim diplomatskim ulogama u vrhu ruskog diplomatskog sistema jako, jako dugo vremena. Mislim da nijedan deo ovoga nije tipičan ili normalan za korištenje reči koju ste koristili. Steve Witkoff je izaslanik. Kirill Dmitriev je izaslanik Vladimira Putina ovde. Mislite li da je žalosno da se međunarodni sistem diplomatije ne koristi više, i da je to ovakva struktura ličnog izaslanika jedan na jedan?
MINISTAR LAVROV: Niste izrazili razočaranje što međunarodni sistem diplomatije nije korišćen za sve vreme Bajdenove administracije.
MARGARET BRENNAN: Ne, pitala sam vas- da li ste bili razočarani.
MINISTAR LAVROV: Niste – niste spomenuli da su Evropljani zaista jako nervozni što su marginalizovani. Ali mogu citirati mnogo toga što su Evropljani izjavili. Već sam spomenuo Kaju Kalas i Von der Leyen, koja je rekla da svaki dogovor mora osigurati da Ukrajina bude jača i da je Ukrajina na vrhu Rusije. Gledajte, da li su vam potrebni pregovarači koji veruju u ovakvu logiku i koji ne žele da traže pošten balans interesa? Bi- Trumpova administracija je zainteresirana za traženje balansa interesa. Oni iskreno žele da bolje razumeju rusku poziciju, i oni to shvataju, a mi bolje razumemo američku poziciju kroz pregovore i sastanke i diskusije koje mi vodimo – koje imamo sa njima.
MARGARET BRENNAN: Još u januaru, Rusija je potpisala sporazum sa Iranom da postane strateški partner. Da li bi Rusija bila spremna da prekine taj odnos na zahtev SAD ako bi to značilo bolje odnose sa Amerikom?
MINISTAR LAVROV: Nikada nije bilo ovakvog zahteva i pozdravljamo proces koji je pokrenut između Sjedinjenih Država i Irana. Spremni smo da budemo od pomoći ako strane veruju da to može biti slučaj, i one to znaju.
MARGARET BRENNAN: Bili ste pregovarač još 2015. godine u ime Rusije za taj značajan međunarodni sporazum, JCPOA. A deo toga kako je Rusija bila od pomoći bilo je uništavanje iranskog obogaćenog nuklearnog materijala. Je li to ponuda koju biste ponovo učinili?
MINISTAR LAVROV: Nismo bili uključeni u uništavanje iranskog nuklearnog materijala...
MARGARET BRENNAN: Odlaganje...
MINISTAR LAVROV: Deo dogovora je bio da se neka količina ovog materijala prebaci u Rusiju na čuvanje.
MARGARET BRENNAN: Dobro, dakle ne uništavanje, već čuvanje. Da li biste zadržali obogaćeni nuklearni materijal Irana koji su napravili u poslednjih nekoliko godina? Je li to ponuda za SAD?
MINISTAR LAVROV: Ne guramo nos u pregovore između dve zemlje, od kojih jedna nije Rusija. I rekao sam vrlo jasno, verujem, ali vi ste hteli kratak odgovor, moraću duže, jer verovatno neće proći. Pozdravljamo dijalog između SAD-a i Irana. Bili bismo svakako spremni pomoći, ako obe strane veruju da će to biti korisno, a znaju da smo spremni.
MARGARET BRENNAN: Pa, tada su bile sankcije i pritisak u UN. Sada je to sasvim drugačija dinamika. Želim da vas brzo pitam o nuklearnom oružju, jer je Rusija takva nuklearna elektrana. Prema američkim obaveštajnim službama, Rusija razvija novi satelit koji bi trebao nositi nuklearno oružje koje bi uništilo druge satelite i uništilo SAD, ako se koristi. To je u javno objavljenom materijalu. Da li Rusija namerava prekršiti prošle sporazume i zapravo staviti nuklearno oružje u svemir?
MINISTAR LAVROV: Pa pre nego što postavite ovo pitanje, morate proveriti da li je to istina ili ne.
MARGARET BRENNAN: Ovo kažu američki obaveštajci.
MINISTAR LAVROV: Američka obaveštajna služba. Slušao sam predsednika Trumpa o njegovim stavovima o tome koja je lista dostignuća američke obaveštajne službe, i imam svoje činjenice na koje se oslanjam. Mi već dugi niz godina u Ujedinjenim nacijama promovišemo rezoluciju koja zabranjuje bacanje bilo kakvog nuklearnog oružja u svemir. Država koja je kategorički protiv toga su Sjedinjene Američke Države. Istovremeno, Sjedinjene Države promovišu pristup prema kojem žele zabraniti stavljanje konvencionalnog oružja u svemir. I ne mogu odgovoriti na pitanje: "Da li to znači da bi nuklearno oružje planirali da se presele u orbitu?" Tako da je moj odgovor vrlo jasan: mi se u Ujedinjenim nacijama zalažemo za zakonsku zabranu postavljanja bilo kakvog nuklearnog oružja u svemir. A Sjedinjene Države, barem za vreme Bajdenove administracije, to je bio slučaj, one su bile kategorički protiv toga.
MARGARET BRENNAN: Obaveštajna zajednica Trumpove administracije objavila je te nalaze pre samo nekoliko nedelja. Hoćete li reći da su zaključci obaveštajne zajednice Trumpove administracije netačni u vezi s tim da Rusija razvija novi satelit namenjen za nošenje nuklearnog oružja?
MINISTAR LAVROV: Mi smo demantovali te navode. Još jednom, ne možemo a da ne ponovimo, već godinama u Ujedinjenim nacijama promoviramo sporazum, a ne deklaraciju, ugovor koji zabranjuje postavljanje oružja u svemir. A Sjedinjene Države su protiv. Ne mogu komentarisati validnost obaveštajnih izveštaja. Kao što sam vam rekao, nikada nismo dobili nikakve činjenice koje bi potvrdile ove navode.
MARGARET BRENNAN: Da li ste zainteresovani za razgovore o kontroli naoružanja sa Sjedinjenim Državama, sa Trampovom administracijom?
MINISTAR LAVROV: Upravo su Sjedinjene Države prekinule proces jačanja strateške stabilnosti. I kao da su Sjedinjene Države spremne da se vrate na ovaj kolosek, videćemo koji su uslovi pod kojima bi to moglo biti moguće. Dokle god se u doktrinarnom dokumentu SAD-a-doktrinarnim dokumentima opisujemo kao "protivnici", kada su nas zvaničnici u Washingtonu pre nekog vremena nazivali "neprijateljem". Dakle, želimo da shvatimo šta Vašington misli o našim odnosima i da li je Vašington spreman za, još jednom bih naglasio, ravnopravan dijalog uz uzajamno poštovanje koji vodi ka pronalaženju ravnoteže interesa. Ako je takav pristup, sve je moguće.
MARGARET BRENNAN: Ministre, mi smo - dolazimo na vreme. Ali samo, pre nego što vas pustim, iz svega što ste izneli, nisam čula od vas da je Rusija do danas spremna da učini bilo kakav ustupak u bilo čemu.
MINISTAR LAVROV: Ne, moj kratak odgovor je da niste u pravu.
MARGARET BRENNAN: Kakve je ustupke Rusija ponudila?
MINISTAR LAVROV: Samo malo. Sačekaj sekundu, molim. Više puta sam naglašavao, u vezi sa Ukrajinom, u vezi sa strateškim odnosima sa Sjedinjenim Državama, naglašavam našu spremnost da tražimo ravnotežu interesa. Ako – ako to nije ono što vaša stanica smatra spremnošću za pregovore, onda ne znam kako da budem još manje elokventan u pokušaju da budem kratak u svojim odgovorima.
MARGARET BRENNAN: Pa, bilo je vrlo jasnih, konkretnih stvari koje je rekla Trumpova administracija, kao što je potpredsednik koji kaže da će se trenutne linije kontakta u Ukrajini zamrznuti i završiti prilično blizu mesta gde su trupe upravo sada. Da li to zaista smatrate ustupkom?
MINISTAR LAVROV: Ja ne raspravljam javno o detaljima o tome šta je predmet pregovora. Razumem da volite glasine, jer glasine...
MARGARET BRENNAN: Potpredsednica Sjedinjenih Država je to rekla pred kamerom.
MINISTAR LAVROV: Da li je to bilo pitanje?
MARGARET BRENNAN: Oh, pa, glasine-glasine. Rekli ste da je to glasina. Potpredsednik je to rekao. Možda ste to propustili.
MINISTAR LAVROV: Ne, rekao sam za nas, mi ne razgovaramo o stvarima koje su predmet pregovora.
MARGARET BRENNAN: U redu. Ministre Lavrov, hvala vam na vašem vremenu jutros.
MINISTAR LAVROV: Hvala
четвртак, 17. април 2025.
Pascal Engel, Budućnost kretenizma
ponekada mislimo da suprotno od kretena ne
bi bilo inteligentno već trezno.
Fruttero et Lucentini, Il ritorno del cretino,
Mondadori, 1992, tr. fr. Arléa 1993
Pošto je postala industrijska sila inteligencija je dovedena
u kontakt i konkurenciju sa silama istog reda, ali koje je daleko
nadmašuju kao sila i kao imdustrijai
Charles Maurras, L'avenir de l'intelligence, 1903
u kontakt i konkurenciju sa silama istog reda, ali koje je daleko
nadmašuju kao sila i kao imdustrijai
Charles Maurras, L'avenir de l'intelligence, 1903
Često se kaže da se budućnost nauke poklapa sa budućnošću gluposti. Upravo u trenutku kada je Renan pisao svoju molitvu na Akropolju i slavljenje razuma, Flober je video da je druga strana priče porast kretenizma. Uvek je delikatno baviti se retrospektivnom istorijom razuma i nerazuma, ali čini mi se da ova tema – razum i nauka više jačaju glupost nego nerazum i odsustvo razuma – datira iz drugog romantizma i mnogo više pripada Baudelaireu, Mallarméu, Valéryju i savremenim autorima nego prvim romantičarima. Jean-Paul je napisao U pohvali gluposti 1781. godine, ali je njegova inspiracija mnogo bliža onoj Erazmusa i Swifta nego Floberu ili Villiersu skoro vek kasnije1. Kevin Mulligan, na muzilijanskom jeziku, već duže vreme piše o gluposti, a ja ovde ne namjeravam ništa učiniti osim da dodam notu njegovom pionirskom radu.2
2. glupost, inteligencija i racionalnost
Najraširenija koncepcija gluposti je da je to intelektualni i kognitivni nedostatak, nedostatak inteligencije. Običan jezik se odnosi na onoga ko je glup kao idiot, moron ili imbecil, a takvi izrazi obično karakteriziraju nedostatak razumeevanja ili rasuđivanja. I dalje je potrebno razlikovati nedostatak u kompetentnosti (specifičan za one kojima, kako kažu, nedostaje kutija) i nedostatak u performansama. Jedna je stvar biti moron ili zujalica jer vam nedostaju određene intelektualne sposobnosti neophodne za inteligenciju. Druga je stvar biti idiot jer čoveku nedostaje rasuđivanje i sposobnost primene pravila razumevanja. Možemo imati sposobnosti bez prosuđivanja. Kant sankcioniše ovu upotrebu kada piše u poznatom pasusu:
| Nedostatak rasuđivanja (Mangel an Urteilskraft) je zapravo ono što nazivamo glupošću (Dummheit), a za ovaj porok nema leka. Tup ili uzak um kome nedostaje odgovarajući stepen razumevanja i pojmovi specificni za njega može steći erudiciju putem podučavanja. Ali kako ovaj nedostatak obično prati i drugi, nije retkost naći visoko obrazovane ljude koji neprestano razotkrivaju ovaj nepopravljivi porok u koristenju svoje nauke.3 |
No, bez obzira da li glupost leži u supstanciji (razumevanju i njegovim konceptima) ili u formi (sposobnosti da se kategorije primene na iskustva, da se intuicije uvrste među pojmove), ona ostaje, prema ovom gledištu, intelektualni deficit. Bouvard et Pécuchet to savršeno ilustruje. Oni su dva imbecila, ne zato što ništa ne znaju – naprotiv, količina znanja koju mogu da asimiliraju je ogromna i enciklopedijska – već zato što nisu u stanju da je primene. Oni ne znaju kako da svoje intuicije smeste među svoje koncepte, niti kako da svoje koncepte prilagode svojim intuicijama: u kantovskim terminima, njihovi koncepti su prazni, a njihove intuicije slepe4.
Ovaj intelektualistički pogled na glupost posebno je dobro zastupljen u savremenoj psihologiji, koja teži da asimiluje glupost sa nedostatkom racionalnosti koji se manifestuje u vršenju prosuđivanja. Veliki broj radova u kognitivnoj i socijalnoj psihologiji pokušavao je više od pola stoleća pokazati da ljudi prave sistematske greške u svom razmišljanju ne primenjujući osnovne sheme logičkog zaključivanja. Na primer, pokazujemo da ljudi ne uspevaju napraviti deduktivne zaključke u modus tollens-u (Wasonov zadatak), da prave elementarne greške u bavljenju verovatnoćama, na primer smatrajući kombinaciju verovatnoće dva događaja većom od one za jedan( od dva događaja paralogizam veznika) ili sistematskim ignorisanjem osnovnog iznosa u osnovnom statističkom zaključivanju5. Ove greške u zaključivanju nisu samo indirektne; one su dubok3 i postojane i uporne čak i u predmetima koji su upućeni u logiku i statistiku. Činjenica da subjekti sistematski odstupaju od kanona deduktivne racionalnosti (elementarne logike) i kanona induktivne racionalnosti i verovatnoće (Bayesovo rezonovanje) može alternativno pokazati tri stvari:
a) ljudi su glupi. Oni jednostavno nisu u stanju da prate odgovarajuće logičke standarde;
(b) psiholozi su idioti. Oni su propustili da uzmu u obzir sve varijable koje utiču na ljudske zaključke, a koje bi, ako se uzmu u obzir, pokazale da ljudi zapravo slede odgovarajuća pravila;
(c) Logičari su idioti. Oni procenjuju logično ponašanje prema neodgovarajućim normativnim kriterijima.6
Savremena psihologija rasuđivanja očito ne potvrđuje najpesimističniju tezu (a) koja bi govorila da su ljudi masovno iracionalni i u tom smislu glupi. Ali to barem pokazuje, da upotrebim naslov knjige Paola Legrenzija, da nije potrebno biti glup da bi se činile gluposti, to jest greške i elementarne greške u rasuđivanju 7. Ali ove greške ili greške u rasuđivanju nisu jednostavno povremene ili slučajne, prema viziji koja leži u osnovi ovih istraživačkih programa: one su konstitutivne za ljudski um. Zbog toga je malo naivno zauzeti poziciju razuma ili prosvetljenja i predlagati „reformisanje prosuđivanja” ispravljajući greške u rasuđivanju kroz bolju obuku 8. Legrenzi navodi primer Bila Klintona u aferi Lewinski. Iako je predsednik Clinton bio vrlo inteligentan (nije mogao da se podvrgne sumnji koja je pogodila Georgea Busha), napravio je nekoliko notornih grešaka u aferi Lewinski: nedostatak anticipacije, nesposobnost da proceni promene situacije (posebno u medijima i korištenje interneta), potcenjivanje rizika, preveliko samopouzdanje, sklonost da se svoje želje shvaćaju kao stvarnost, a pre svega sukob između neposrednog iskušenja i dugoročnih interesa. Clinton nije izuzetan: svi imamo iste „mentalne tunele“ u različitim okolnostima zbog kojih vremenom loše upravljamo svojim izborima 9. Prema koncepciji racionalnosti koja proizlazi iz rada psihologije rasuđivanja, ljudi trpe sistematske i neizbežne predrasude kako u svojim prosudbama tako i u donošenju odluka. 10
. Zatim se prigovara da testiranje racionalnosti, i u tom smislu inteligencije, u velikoj meri zavisi o situacijama i okolnostima. Anegdota koju je objavio Daniel Dennett ilustruje ovo. Seoski idiot je podsmeh stanovništva jer svaki put kada mu se ponudi izbor između nikla (pet centi) i novčića (deset centi) on bira nikl. Pitamo ga zašto je izabrao, a on nam odgovara: „Verujete li da bi mi opet bio ponuđen ovaj izbor da svaki put biram novčić? » 11 Konačno, prigovara se da su uobičajeni modeli racionalnosti, bilo u ekonomiji, psihologiji ili sociologiji, neadekvatni za predstavljanje ljudske racionalnosti. Oni su apstraktni, dekontekstualizirani i daju agentima maksimalnu racionalnost, dok je ljudska racionalnost uvek situirana i kontekstualna, ograničena i suboptimalna. Prema koncepciji „ekološke“ racionalnosti koju je posebno branio Gerd Gigerenzer 12, brojne greške koje psiholozi pripisuju tradiciji „pristrasnosti i heuristike“ nastaju zbog „uokvirivanja“ i efekata sadržaja na koje formalni modeli nisu osetljivi. Kada koristimo različite modele za iste zadatke (na primer onaj koji dovodi do paralogizma veznika), kao što su frekventistički modeli za verovatnoće (a ne Bayesovi modeli), takozvane greške se drastično smanjuju. Ljudska inteligencija to ne čini ne postupa prema opštim principima kao što su logički zakoni, već prema „brzim i štedljivim heuristikama“ koje štede ograničene i locirane resurse. Ako na ovaj način prilagodimo naše modele racionalnosti, ljudi izgledaju mnogo manje glupi nego što se čine. Paradoks ekološke koncepcije racionalnosti je u tome što je ona koncepcija inteligencije koliko i gluposti: naše gluposti su prilagodljive i ako grešimo to je zato što moramo optimizovati svoje ponašanje prema okruženju. Dakle, mi smo nužno glupi, i to je, u celini, dobra stvar. Bilo bi suprotno što bi bilo zabrinjavajuće.
Ali, bilo da usvojimo normativnu ili ekološku koncepciju racionalnosti, inteligencija ili glupost ostaju zamišljeni kao veštine ili odsustvo intelektualnih i opštih veština koje se primenjuju u određenim okolnostima prosuđivanja i odluka. Dakle, svako ih ima, ili im nedostaje, da podeli, i svako ima svoj deo inteligencije ili gluposti, zavisno o okolnostima. Ovo je vrlo demokratska koncepcija gluposti, savršeno ilustrovana motom onog drugog uzora intelektualne demokratije, Forresta Gumpa: „Glup je glup koliko i glupi“ – svako ima svoj deo gluposti. Ne morate biti glupi da biste radili glupe stvari, i ne morate biti inteligentni da biste se inteligentno ponašali. Prema ovoj demokratskoj koncepciji, glupost nije svojstvo određenih pojedinaca i određenih karaktera, ona je svojstvo određenih postupaka i određenih sudova, i nema glupih ljudi koji dele glupost: ona se savršeno deli, kao što je to i sa zdravim razumom Descartesa. To nije bila ni klasična ni romantična koncepcija gluposti.
Klasična glupost i romantična glupost
Ono što ja nazivam "klasičnom glupošću" i "romantičnom glupošću" su idealniji tipovi od dobro definisanih istorijskih kategorija. Ne radi se toliko o traženju priče koliko o načinu razumevanja ovih pojmova. Klasici i romantičari glupost ne smatraju nedostatkom racionalnosti ili rasuđivanja kao savremenici, već manom razuma, pri čemu razum nije samo sposobnost rasuđivanja, već i ono što se pokorava principima i pre svega vrednostima, koje nisu samo moralne vrednosti (pravda, dobro), nego i estetske vrednosti (lepota) i pre svega kognitivne vrednosti (istina). Ali tamo gde klasik u gluposti – ili tačnije u glupostima – vidi katastrofalnu obrnutu stranu razuma, romantičar sebi dopušta da bude fasciniran ovom obrnutom stranom.
Glupost prema klasicima nije prvenstveno osobina određenih postupaka ili određenih sudova, već određenih pojedinaca i određenih karaktera. To je određena vrsta inherentnosti, suštinsko svojstvo onoga ko je ima, a ne slučajnost. Kao što La Bruyère kaže: „Glupost je u budali, umišljenost u budale, a drskost u drskosti "(Caractères, “Des judgments”, 47, ur. Benda, Gallimard Paris, Pléiade 1951, str. 359). Ono što je glupo je cela osoba. Klasici, drugo, glupost ne karakterišu samo kao intelektualni nedostatak ili nedostatak rasuđivanja, već pre svega kao nedostatak osetljivosti. To je posebno razlog zašto vrlo retko koriste izraz glupost, već pre izraz budalasto. Budala nije glupa samo u smislu da mu nedostaje rasuđivanje, logika ili inteligencija, već zato što mu nedostaje osetljivosti. Osetljivost na druge pre svega: budala je tašta, onaj ko je pun sebe. Od gluposti do uobraženosti samo je jedan korak. La Bruyère opet: “Budala je ona za koju budale veruju da je čovek od zasluga” (ibid, str. 358). Ili opet, kod La Fontainea ova sujetna mazga koja se hvalila svojim rodoslovom, i kojoj se dogodi da "ostarivši ga bacimo u mlin"
„Kada bi nesreća bila dobra samo da budalu dovede do pameti,
to bi uvek bilo samo zato što je rečeno da je dobar za nešto. »
Budala dovedena pameti nije neko ko je učinjen inteligentnijim ili kome dajemo pamet. Jer nije dovoljno imati pameti da pobegneš od gluposti. Moramo imati i određeno poštovanje prema vrednostima duha, a pre svega prema istini 13. Ili preciznije, istinski imati duhovitost znači i imati osećaj za vrednosti duhovitosti. Zbog toga klasici izdvajaju nekoga ko ima duhovitost – dakle ko nije budala – od onoga ko je lepog uma. Lepa duhovitost je ona koja tvrdi da ima duhovitost, i nesumnjivo ima deo toga, ali ko ne poštuje istinu jer misli samo da blista. Ništa više ne govori u tom pogledu od Malebrancheovih reči, koje se moraju staviti u prvi plan svake teorije gluposti:
„Glupi i lepi um podjednako su zatvoreni za istinu; postoji, međutim, ta razlika da ga glupi um poštuje, dok ga lepi um prezire” 14
Glupom nedostaje rasuđivanje i ne može pristupiti istini. Ali lepi um prezire istinu kao vrednost i ne mari za nju. Time se pridružuje onome koga je Erazmo nazvao budalom, a Latini stultusom: Stultitia i moria su latinski nazivi gluposti, što uopšte nije odsustvo inteligencije, već odsustvo mudrosti, moralne a ne intelektualne svojine ( Chamfort: „Većina ludila dolazi samo od gluposti“). Kod Seneke je stultus, budala, onaj koji se bezrazložno uznemirava i stalno je zaokupljen ispraznim i nezanimljivim stvarima, koji nije gospodar svog vremena 15. Među velikim moralistima, budala je ona kojoj nedostaju moralne vrednosti (La Rochefoucauld: “Budala nema dovoljno stvari da bi bila dobra”, Maximes, 387, Galimard, Pléiade, ur. Martin-Chauffier, 1964, str. .454), ali pre svega intelektualnih vrednosti. On je jednostavno slep za to. To je jednostavno priznato za klasične mislioce, razum i istina su objektivna svojstva, a odgovarajuće vrednosti su jednako objektivne. Neko ko nije sposoban da ima odgovarajuće stavove, duhovitost i istinitost, koji su kognitivne ili intelektualne vrline 16, je neko kome nedostaje ne samo određena kognitivna kompetencija, već i određena emocionalna kompetencija, a time i etika.
To je potpuno drugačija perspektiva koju će romantičari usvojiti. S romantizmom glupost postaje sama po sebi književna i filozofska tema. Jean Paul piše U pohvalu gluposti koja parodira Erazma, ali se fokusira na nešto potpuno drugačije od stultitia i gluposti klasika. Postoje dve glavne osobine romantične gluposti 17. Prvi je da je glupost druga strana klasičnog razuma, a samim tim i vrednosti istine, ali za razliku od klasika, koji je prezire, romantičar je njome fasciniran, onom vrstom fascinacije koja je u kombinaciji s prezirom. Ovo je druga strana kantovskog dobrog suđenja: dobro suditi, dakle, duhovitost, prema Kantu, primenjuje kategorije na raznovrsnost osetljive intuicije, onaj koji je glup i loše sudi, prema romantičnom je onaj koji proizvodi presude izvan kategorija. Ovo zapravo odgovara kantovskoj definiciji uzvišenog. Postoji tajna srodnost između uzvišenog kao estetske kategorije i gluposti, što je Šopenhauer veoma dobro uočio, što ga čini velikim misliocem gluposti romantičnog 19. veka. Za Šopenhauera, glupost je nesposobnost iskoristiti princip dovoljnog razuma, koji nas izvlači iz reprezentacije i predaje volji koja izjednačava najveće genije i stavlja ih u istu ravan sa životinjama (životinjama) i biljkama (povrćem): glupost postavlja sve na svetu, kako kaže Deleuze, koji preuzima suštinu Šopenhauerovih pogleda, na istoj „probavnoj i mahunarskoj“ osnovi 18. Delez asimilira glupost sa ovom ponornom dubinom bez dna čiju inkarnaciju vidi u Šelingu. Možda je Renan mislio na nešto takve vrste kada je rekao da postoji samo jedna stvar koja daje ideju o beskonačnosti, a to je ljudska glupost.19. Ono što romantičar – ili postromantičar poput Flobera, mrzi u gluposti, upravo je suprotno od onoga što mu je klasik zamerio: činjenica da se svojim slavljenjem principa identiteta A = A pridružuje suštini razuma. Sam razum je „glup“ 20. Kako kaže Deleuze, savršeno sažimajući zaokret od prosvetiteljstva ka romantizmu i izričući credo koji će biti i postmodernistički: „Nije san razuma ono što stvara čudovišta, već budna i nesanica racionalnost“ 21. Otuda još jedna tema, koju nalazimo sve do Bergsona i egzistencijalizma: glupost je statičan i nepomičan razum, sa svojim principima, svojim praznim konceptima i svojim trajnim istinama, dok je ono što mu je 'suprotstavljeno dinamika i vremensko što su izvor kreativne evolucije i koji se može dokučiti samo intuicijom 22.
Opširno sam izneo tri koncepta gluposti: klasičnu koncepciju prema kojoj je ona intelektualni nedostatak koliko i moralni porok – neosetljivost na kognitivne vrednosti –, romantičnu koncepciju prema kojoj je ona inkarnacija logike i razlog identiteta koji razbija razlike i kreativnost i savremena demokratska koncepcija prema kojoj je to manifestacija iracionalnosti koju deli ljudska vrsta. Koji je tačan? Odgovor je težak, jer, kao što su primetili svi koji su se uhvatili u koštac sa glupošću, ovaj fenomen je pluralan i neuhvatljiv. U Papinoj Dunciadi, tupost se predstavlja na svom prestolju kao kraljica ili boginja obdarena svim svojim atributima - koja gazi pod nogama nauku, duhovitost, logiku i moral - ali moderna glupost i savremenost je višestruka. Prema savremenom verovanju, možda nema suštine gluposti, a možda je to pitanje konteksta, prilika: svako je stalno pomalo glup. Možda svaka od koncepcija koje sam izdvojio nudi aspekt ovog višestrukog svojstva. Romantična koncepcija je ta koja dominira. Međutim, ako postoji jedna koncepcija koja će najverovatnije biti tačna, onda je to klasična koncepcija. Greška zajednička za romantičnu koncepciju i savremenu koncepciju se sastoji u tome da se u gluposti vidi uglavnom kao intelektualni nedostatak - nedostatak logike ili višak logike - dok je glupost takođe nedostatak osetljivosti i afekta, tačnije nesposobnost afekta da bude u skladu sa zahtevima razumevanja i razuma. Niko, osim velikih klasičnih moralista, nije to bolje video od Roberta Musila. U svom čuvenom eseju Uber die Dummheit, on razlikuje poštenu glupost, onu prostakluka od pretenciozne, superiorne gluposti, koja je:
...| manje nedostatak inteligencije nego odricanje od nje pred zadacima za koje tvrdi da ih obavlja kada mu ne odgovaraju; ona može uključiti sve negativne karakteristike slabog razumevanja, ali uz dodatak svih onih koje implicira neuravnotežena, lažna, nepravilna afektivnost, jednom rečju: bolesna. Kako on nema „normalizovane“ afektivnosti, ovo nezdravo odstupanje preciznije odražava nesklad između pristrasnosti osećanja i razumevanja koje nije u stanju da ih moderira. Ova superiorna glupost je prava bolest treninga... Može uticati na najvišu intelektualnost. » |
Smeće je, objašnjava nam, izuzetno raširena pojava u našoj kulturi. Proizvodeći, kroz članke, knjige, novinske intervjue, a danas još masovnije nego ikada u istoriji čovečanstva, sa internetom, na blogovima, raznim sajtovima, smeću, ovo nije laž, niti odstupanje od istine, u osećaj da bi neko pravio greške, lažne sudove ili čak tamo gde bi lagao. Kako kaže Frankfurt, onaj ko priča gluposti :
| ... ne izražava tvrdnju koja je istinita ili lažna, kao laž: Suština svinjarije je jednostavno nedostatak veze sa brigom za istinu – ravnodušnost prema pitanju šta ona zaista jeste.|
Sranje je bukvalno neko kome nije stalo da kaže bilo šta istinito ili lažno i ismeva nas. Ne poštuje istinu, niti kognitivne vrednosti. Nije mu stalo da govori stvari koje su istinite, opravdane, potvrđene ili informirane. Nije ga briga da li je ono što govori o nauci, filozofiji ili delima uma ispravno ili ne. Ono što ga zanima je samo da kaže nešto o tome, i ako je moguće nešto novo, zanimljivo, radoznalo. On je, u univerzumu kojem su mediji dali neprevaziđenu eho komoru, reinkarnacija prekrasnog duha „zatvorenog istini“ o kojoj je Malebranche govorio. Potonji je također savršeno dijagnosticirao jednu od strasti lepog uma i proizvođača smeća: pogrešnu upotrebu radoznalosti, koja bi trebala biti intelektualna vrlina, ali koja u njihovim rukama postaje porok:
| Čak i naučnici i oni koji se ponose svojom pameti provode više od pola života u čisto životinjskim akcijama. .Čine svoju glavu nekom vrstom skladišnog prostora, ostave u koju se gomilaju neselektivno i bez reda... Diče se što liče na ove ormane kurioziteta i antikviteta, koji nemaju ništa bogato i čvrsto, a čija cena zavisi samo od fantazije, strasti i slučajnosti, a oni gotovo nikada ne rade na tome da se isprave” (Traganje za istinom, Predgovor, u Œuvres, I, Pléeiade 1992.) |
U nauci, postmoderni autor kojem se Sokal ruga voli ono što je novo, ono što iznenađuje. Svi koji čitaju naučne popularizacijske knjige i časopise to znaju: kvantna mehanika, čak i ako ništa o njoj ne razumemo, mnogo je zanimljivija od klasične mehanike (koja ipak zadržava mnoga iznenađenja); disipativne strukture su mnogo smešnije od asimilativnih struktura, Gedelova teorema je mnogo zanimljivija od Löwenheim-Skolemove (koja nije tako trivijalna), Turingove mašine sa svojim trakama mnogo smešnije od ravne Churchove teze (koja je moćnija), katastrofa teorija mnogo zabavnija od dinamike fluida (koja je veoma složena), dinamička logika mnogo je značajnija od dosadne modalne logike (koja može biti jednako dinamična), veštački život mnogo seksipilniji od prirodnog života (dok je prvi, naprotiv, dosadan ), itd. U filozofiji je hermeneutika mnogo uzbudljivija od glupe istorije ideja, čitanje Deride o Serleu je mnogo smešnije od suprotnog, itd. U književnosti je Christine Angot zanimljivija od Paula Bourgeta i Amélie Nothomb od George Sand (iako ja zapravo ne vidim razliku). Današnji Bouvard bi imao mnogo za surfati.
Autori koje su Sokal i Bricmont napali stoga nisu toliko idioti koliko su budale, luđaci, u najklasičnijem smislu te reči. Oni su izuzetno inteligentni, kompetentni, obrazovani, pa čak i, na mnogo načina, naučeni. Svi su oni vrhunski akademici, naučnici, izuzetno suptilni i sofisticirani intelektualci, autori složenih i, na mnogo načina, izuzetno inventivnih dela. Ali to su tipični slučajevi onoga što Musil naziva "inteligentnom glupošću".
Ono što je Sokal želeo da sruši jeste upravo ta drskost, to herojstvo koje toliko slavimo u savremenoj misli. Više od jednog veka, od Bergsona zapravo, slavimo novinu, inventivnost savremene francuske misli, njen odvažan karakter. Pričali su nam o avanturi bergsonizma, egzistencijalizma, strukturalizma, nove filozofije, opisujući podvige ovih mislilaca kao „avanture“ 24 Misao o smeću je misao koja se usuđuje, koja ima dosta živaca. Ali usuditi se ne znači jednostavno predložiti, kako se često kaže, napredak, „proboj“ u mišljenju. To je i nedostatak poštovanja vrednosti, zabrana, standarda. Michel Audiard je rekao da se idioti usuđuju učiniti bilo šta, pa ih čak i prepoznajemo. Ovo nije potpuno tačno. Neki se usuđuju samo u oblasti intelekta.
___________________
1 Jean-Paul, In Praise of Stupidity, tr. fr N. Briand, predgovor Hermanna Hessea, Pariz, Corti 1993.
2 Naročito „kognitivne vrednosti“, Književni časopis, 361, januar 1998, str. 78-79, “Etičke norme i kognitivne norme” (sa P. Engelom), Cités, 14, 2003; “Ironija, kognitivne vrednosti i glupost”. Philosophiques, tom 35, broj 1, Vrednosti ironije, ur. P. Engel, proleće 2008, str. 89-107, „Torheit, Vernunftichkeit und der Wert des Wissens, u Wissen und Werte, G. Schönrich ed. Padeborn, Mentis Verlag, 27-44, 2009; Filozofija gluposti – odnosno esejizam o gluposti – danas je veoma popularan žanr. Iz njega nastaju besmislice, enciklopedije i niz književnih ili manje-više filozofskih eseja. Većina njih je zabavna, ali površna poput onih Belinde Canone, La bêtise s'improvement, Paris Stock 2007, ili siromašnih poput Luciena Jerphagnona, La sottisea, Paris, Albina Michela 2010, što je samo rapsodija citata koji ne čak i ne pokušava da klasifikuje oblike gluposti, pa čak ni one uznemirujuće poput one Avite Ronell, Stupidity, Stock, Paris, 2006. Jedini radovi koji imaju teorijski interes su: Gilles Deleuze, Razlika i ponavljanje, Pariz, PUF 1968. , Michel Adam, Esej o gluposti, Pariz, PUF 1975, Clément Rosset, The Real, Traktat o idiotizmu, Pariz, Minuit, 1977, i Alain Roger, Brevaire of gluposti, Pariz, Gallimard 2008. Sartre, u Idiotu porodice , ima nekoliko lepih stranica o gluposti kod Fauberta, ali se zaglavio u svojim dijalektičko-frojdovskim kategorijama. O književnoj gluposti vidi posebno Valérie Deshoulières, Metamorfoze idiota, Klincksieck, 2005. i Flaubert, carstvo gluposti. Pod redateljskom palicom Anne Herschberg-PierrotNantes: Editions Cécile Default, 2012. Knjige i članci o gluposti ima u izobilju, bez sumnje zato što se strah od prevare gluposti povećava koliko i sam nivo gluposti, koji neki čak i mere. Iz ove tačke gledišta knjiga Carla Cippole, Osnovni zakoni gluposti, Bologna, Il mulino 1988, tr. Fr Paris, PUF 2012, klasik je kvantitativnog i statističkog pristupa, koji ne pokušava definisati glupost, već postavlja dva temeljna zakona („Svi neizbežno podcenjuju broj glupih pojedinaca koji postoje u svetu“). i "verovatnoća da je pojedinac glup je nezavisna od svih ostalih karakteristika ove individue") Delim s Mulliganom uverenje da možemo definisati glupost i njenu vrstu, te da također nije neuhvatljivo da romantičari i postmoderni podržite to. Rečnik gluposti je nužno „debeo“ u smislu Bernarda Williamsa, ali to ne znači da ne možemo razlikovati specifične razlike unutar vrste: idiot, budala, glupak, imbecil, moron, idiot itd. ne označavaju iste karakteristike, a one se razlikuju od jezika do jezika (dum, moron, nut, tor, sciocco, tonto, ne zvuči, od jednog jezika do drugog, na isti način).
3 KrV tr. Anal. 2. B.Einl. Anm. (I 179—Rc 234) up. K. Eisler, Kant leksikon “Mangel an Urteilskraft”. Einem solchen Gebrechen ist nicht abzuhelfen, KrV tr. Anal. 2. B.Einl. Anm. (I 179—Rc 234). Dummheit ist “Mangel an Urteilskraft ohne Witz”, Anthr. § 46 (IV 117). Vgl. br. 506—523
4 Ovo vrlo dobro vidi Deleuze, Difference and repetition, Paris, PUF, 1968. Da bismo sagledali znanje koje su akumulirala ova dva čoveka, vidi posebno Jean Gayon, “Poljoprivreda i agronomija u Bouvardu i Pécuchetu od Gustava Flauberta”, Literatura, br. 109, mart 1998, str. 59-73
5Kahneman, Slovic et Tverski, Judgment under uncertainty, heuristics and biases, P. Wason “Reasoning about a rule”, 1966, et l’immense littérature à laquelle cet essai a donné lieu.
6 P. Thagard Computational philosophy of science, MIT Press, 1988, et mon étude de ces options in P. Engel , « Logique, raisonnement et rationalité ", in O. Houdé, ed. Pensée logico mathématique , Paris, PUF 1993.
7.Paolo Legrenzi, Non occore essere stupidi per fare schiochezze, Il Mulino, Bologna, 2009.
8. Ovo je perspektiva, pre Aufkärera, Massima Piatelli-Palmarinija, u njegovom uvodu u ovu literaturu, Reforma prosuđivanja ili kako više ne biti u krivu, Paris, O. Jacob, 1998.
9 posebno rad GeoAinsliea, Picoeconomics, Cambridge University Press, 1992, Elster, Alchemies of the mind, Cambridge University Press, 199, Reach, Zašto brinemo o sebi? Voda, Bordo 2005
10 Cf Nisbett i Ross, Human Reasoning, Prentice Hall, 1980, Levit/Lubner, Freakonomics, tr. o. Pariz, Folio Gallimard, 2010, C. Morel, Apsurdne odluke, Pariz, Gallimard 2002.
11Dennett, Strategija tumača, Pariz, Gallimard, 1991
12 Uporedi G. Gigerenzer, Razmišljanje o riziku, Ženeva, Markus Haller 2009.
13 O ovom pitanju vidi prekrasan esej I. Johanssona, “Poštovanje logike”, Univerzitet u Geteborgu, web serija, 36, 2006.
14 Malebranche, Intervjui o metafizici i religiji, Œuvres, II, Pléiade, Pariz, 1992. str. 671
15 Humilis res est stultitia, abiecta, sordida, seruilis, multisfectibus et sacrissimis suisecta. Hos tam graues dominos, interdum alternis imperantes, interdum pariter, dimittit a te sapientia, quae sola libertas est. Una ad hanc fert uia, et quidem recta; non aberrabis; uade certo gradu. Si uis omnia tibi submitre, te submite rationi; multos reges, si ratio te rexerit. Ab illa disces quid et quemadmodum aggredi debeas; neincidentni rebus (Luciliju, IV, 37)
5Kahneman, Slovic et Tverski, Judgment under uncertainty, heuristics and biases, P. Wason “Reasoning about a rule”, 1966, et l’immense littérature à laquelle cet essai a donné lieu.
6 P. Thagard Computational philosophy of science, MIT Press, 1988, et mon étude de ces options in P. Engel , « Logique, raisonnement et rationalité ", in O. Houdé, ed. Pensée logico mathématique , Paris, PUF 1993.
7.Paolo Legrenzi, Non occore essere stupidi per fare schiochezze, Il Mulino, Bologna, 2009.
8. Ovo je perspektiva, pre Aufkärera, Massima Piatelli-Palmarinija, u njegovom uvodu u ovu literaturu, Reforma prosuđivanja ili kako više ne biti u krivu, Paris, O. Jacob, 1998.
9 posebno rad GeoAinsliea, Picoeconomics, Cambridge University Press, 1992, Elster, Alchemies of the mind, Cambridge University Press, 199, Reach, Zašto brinemo o sebi? Voda, Bordo 2005
10 Cf Nisbett i Ross, Human Reasoning, Prentice Hall, 1980, Levit/Lubner, Freakonomics, tr. o. Pariz, Folio Gallimard, 2010, C. Morel, Apsurdne odluke, Pariz, Gallimard 2002.
11Dennett, Strategija tumača, Pariz, Gallimard, 1991
12 Uporedi G. Gigerenzer, Razmišljanje o riziku, Ženeva, Markus Haller 2009.
13 O ovom pitanju vidi prekrasan esej I. Johanssona, “Poštovanje logike”, Univerzitet u Geteborgu, web serija, 36, 2006.
14 Malebranche, Intervjui o metafizici i religiji, Œuvres, II, Pléiade, Pariz, 1992. str. 671
15 Humilis res est stultitia, abiecta, sordida, seruilis, multisfectibus et sacrissimis suisecta. Hos tam graues dominos, interdum alternis imperantes, interdum pariter, dimittit a te sapientia, quae sola libertas est. Una ad hanc fert uia, et quidem recta; non aberrabis; uade certo gradu. Si uis omnia tibi submitre, te submite rationi; multos reges, si ratio te rexerit. Ab illa disces quid et quemadmodum aggredi debeas; neincidentni rebus (Luciliju, IV, 37)
уторак, 15. април 2025.
Reci Goodbye ! Temelj demokratije / Džordža Washingtona 1796
Dobrovoljno je nakon Revolucije napustio funkciju.
"Ako to učini”, navodno je rekao kralj George III u neverici u ostavku Washingtona, “on će biti najveći čovek na svetu.” Upravo po tome je Washington želeo da bude zapamćen. Pokušao je da se povuče nakon jednog mandata i insistirao je na tome nakon drugog mandata. Washington je učinio nezamislivo, učvrstio je Ameriku i ona je u praksi, a ne u teoriji, zaista bila demokratska zemlja.Inauguracija, ceremonijalno uvođenje na dužnost, simbolično okuplja sve tri grane američke vlade kada glavni sudija (pravosudna grana) Sjedinjenih Država daje zakletvu izabranom predsedniku (izvršna vlast) na Kapitolu, gde se sastaje Kongres (zakonodavna vlast). A onda je dao ostavku.
George Washington
George Washington je najutjecajnija osoba u stvaranju američke nacije. Thomas Jefferson je naglasio važnost vladavine prava kada je napisao da je Washington zaslužio "večno sećanje" tako što je "poštivao zakone kroz čitavu svoju karijeru, civilnu i vojnu, za šta istorija sveta ne pruža nijedan drugi primer". Kao glavnokomandujući kontinentalne armije, Washington nikada nije izgubio iz vida činjenicu da je njegov autoritet došao iz Kongresa i da je svrha vojske bila da izvrši volju civilne vlade. Čak i kada je Kongres krajem 1776. izglasao široka vanredna ovlaštenja Washingtonu, pazio je da ne prekorači granice svojih zakonskih ovlaštenja.
Svojim dostignućima kao glavnokomandujući tokom Revolucije, u podršci izradi i ratifikaciji ustava, i kao prvi predsednik, Washington je bio ključan u transformaciji ideala Revolucije u stvarnost.
U vreme kada je dao ostavku njegova popularnost i moć nad vojskom možda su mu omogućili da preuzme kontrolu nad vladom, kao što su pobednički generali činili ranije : Julije Cezar u starom Rimu, Oliver Kromvel u Engleskoj i Napoleon Bonaparta u Francuskoj bili su uspešni vojni vođe koji su smatrali da je iskušenje političke moći neodoljivo. Washington je tako snažno uspostavio pravilo mirne predaje vlasti
Nakon dva predsednička mandata, odlučio je da ne traži treći. U tom trenutku, 155 godina pre ratifikacije 22. amandmana, koji kaže da “nijedno lice ne može biti birano na funkciju predsednika više od dva puta”, bio je moguć treći mandat. Mnogi Amerikanci su želeli da Washington nastavi alk on nije hteo. ( Tekst javmog pisma - engleski)
Radeći sa kolegama osnivačima Alexanderom Hamiltonom i Jamesom Madisonom, Washington se javnim pismom oprostio od američkog naroda. Bio je umoran od politike i spreman da se povuče na svoje imanje u Mount Vernonu. Njegov oproštaj predstavljao je prvu dobrovoljnu ostavku na funkciju u američkoj istoriji koja je učvrstila status zemlje kao stabilne, demokratske države.
17. septembra, 1796. godine, George Washington se sastao sa članovima svog kabineta da bi održao oproštajni govor.
Pored simboličke važnosti dobrovoljnog napuštanja funkciju, sadržaj Washingtonovog oproštajnog obraćanja — koji je objavljen u novinama širom zemlje — bio je važan u uspostavljanju vrednosti demokratije.
Obraćanje je imalo nekoliko glavnih tačaka: nacionalno jedinstvo, kraj svađe između stranaka, između federalista i republikanaca i vanjsku politiku. " To je poziv da se pokuša formirati nešto veće od lokalnih interesa." Washington je upozorio na važnost Unije koja je povezala sve Amerikance i osigurala njihovu slobodu i prosperitet. Upozorio je i na tri međusobno povezane opasnosti koje su pretile uništiti Uniju: regionalizam, strančarstvo i inostrane sukobe. Kako bi izbegao vanjsko uplitanje, Washington je zagovarao vanjsku politiku utemeljenu na neutralnosti i prijateljskim trgovačkim odnosima sa svima.
U to su se vreme mnogi Amerikanci prvenstveno poistovećivali sa svojom državom ili regijom, ali Washington je podsetio građanstvo da ne dopuste da ih takve privrženosti podele, kako ih "ljudi koji dizajniraju" ne bi uverili da različiti lokalni interesi Uniju čine nefunkcionalnom i nepotrebnom.Iako je trenutačno strančarenje smatramo neodvojivim od američkog političkog procesa, u ranoj republici većina je osuđivala stranke kao razdorne, razorne i alate demagoga koji traže moć.( novoengleski federalisti i južni demokratski republikanci). On se bojao da će strančarstvo dovesti do "duha osvete" u kojem stranački ljudi neće upravljati za dobrobit naroda, već samo kako bi zadobili i zadržali vlastKao rezultat toga, upozorio je Amerikance da se čuvaju potencijalnih despota koji bi koristili stranke kao "moćne motore... da potkopaju moć naroda i za sebe uzurpiraju uzde vlade.
| "Svi su samo želeli da se svi drugi slažu s njihovim stavom.”|
Ova napomena pokazuju da je stranačka mržnja činjenica političkog života od samog početka. Generacija osnivača upozoravala je na podele. Izbori se brzo pretvaraju u žestoko nadmetanje. U trci dolazi do izražaja veliki ego, predstava izbora se inscenira za otvoren rat. Od Washingtona do Johna Adamsa, a zatim od Adamsa do Thomasa Jeffersona nakon samo jednog burnog mandata i ogorčeno vođenog izbornog revanša – bile su ispunjene mnogim istim tenzijama koje vidimo danas, ali su svi uključeni stavili zemlju iznad politike i pristali na miran prenos vlasti.
1980.te glavnr frakcije bile su organizovane oko ličnosti—John Adams, Alexander Hamilton, Thomas Jefferson i Aaron Burr. Njihov sukov umnogome podseća na sukob Bajden - Tramp. Adams je stupio na mesto predsednika 1797. zagovarajući svoju “pozitivnu strast za javno dobro” (moto Trampa), prezirao je nove oblike političke demokratije ( Biden- neoliberali) Sa zabrinutošću je gledao na Jeffersonovu naklonost prema ranim idealima Francuske revolucije.
"Malo strpljenja i videćemo kako se raspadajj čini vlade veštica a ljudi, vraćajući vid, okreću svoju vladu pravim principima.”
Predsednička utrka između Adamsa i Jeffersona završila je njihovim pomirenjem. Jefferson će kasnije napisati da je „revolucija iz 1800... bila isto toliko stvarna revolucija u principima naše vlade kao što je ona iz 1876. bila u svom obliku.”
Washington je apelovao na Amerikance da promovišu obrazovanje i očuvaju moral i veru kao ”velike stubove ljudske sreće“. Njegov savet povodom odnosa sa drugim zemljama je podveden, kako ga je on lično nazvao, ”velikim pravilom“. Veliko pravilo ponašanja u vezi sa stranim zemljama, prema njemu, obuhvatalo je proširenje trgovinskih odnosa SAD, ali što je manje moguće političkim vezama. A u slučajevima kad već postoje određeni angažmani, smatrao je da oni moraju biti sprovedeni u dobroj veri. Ovo takozvano ”veliko pravilo“ je decenijama kasnije bilo jedan od ključnih principa američke inostrane politike.
George Washington je navodno radio na svom oproštajnom obraćanju iz 1796. uz svetlost ovog mesinganog svećnjaka. Nacionalni muzej američke istorije.
Pitnja na koja se Washington fokusirao – političko rivalstvo vanjska politika i danas su relevantna, pomažu da se usmerevlast, zakonodavci i obični građani. Njegovo obraćanje je uopšte cenjeno kao temeljno važan tekst za naciju. Od 1896. godine senatori čitaju obraćanje Washingtona tokom zakonodavne sednice povodom obeležavanja rođendana prvog predsednika.
Pre 235 godina, kada je Washington postajao prvi predsednik SAD-a, inauguracija je obavljena u New Yorku i to pred samo nekoliko ljudi. Jedino se ta tradicija nije menjala, i jedina koja je deo Ustava SAD-a. Od Washingtona do Trampa ove godine, svi predsednici su imali identičan tekst kojeg su morali pročitati. Washingtonov prvi govor imao je 1.431 reči, Trumpov prvi govor imao je 1433 a Bidenov, 2.514. Najkraći govor dao je George Washington na svojoj drugoj inauguraciji, kada je rekao samo 135 reči, dok je najduži govor imao William Henry Harrison 1841. godine, kada je rekao čak 8460 reči.
"Svečano se zaklinjem (ili potvrđujem) da ću verno izvršavati dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država i da ću, najbolje što mogu, očuvati, zaštititi i braniti Ustav Sjedinjenih Američkih Država"
Sa Washingtonom se počela koristiti Biblija prilikom zakletve. Samo nekoliko predsednika u istoriji SAD-a nisu koristili ovu svetu knjigu katolika: Thomas Jefferson, Calvin Coolidge, Theodore Roosevelt i John Quincy Adams, su odlučili položiti zakletvu na knjigu zakona SAD-a, čime je signalizirao da zakletvu polažu Ustavu.
Od izolacionizma do ekspancionizma
Mirnim prenosom vlasti iza Washingtona sledila su 44 predsednika ali jedno je sigurno ovo danas nije ni Amerika ni demokratija George Washingtona.
U svom oproštajnom obraćanju, predsednik George Washington je zagovarao neuključivanje u evropske ratove i politiku. Veći deo devetnaestog stoleća prostranstvo Atlantskog i Tihog okeana omogućilo je Sjedinjenim Državama da uživaju u nekoj vrsti „slobodne sigurnosti“ i da ostanu uglavnom odvojene od sukoba u Starom svetu.
Međutim, tokom Prvog svetskog rata predsednik Woodrow Wilson je izneo argumente za američke intervencije u ssvetskim sukobima zbog održavanja mirnog svetskog poretka. Postoji uverenje da su američki bankari i proizvođači oružja nastojali da umešaju SAD radi vlastitog profita. Knjiga " Trgovci smrću" / Merchants of Death / 1934. autora HC Engelbrechta i FC Hanighena i nakon toga traktat "Rat je reket" iz 1935. od odlikovanog generala marinaca Smedley D. Butlera, povećali su sumnje javnog mnenja o uticaju ratnog profiterstva i usmerili mase ka neutralnosti.
Pobornici izolacionizma su tvrdili da marginalni interesi SAD ne opravdavaju broj američkih žrtava. Zalagali su se za neuključivanje u evropske i azijske sukobe i uopšte neuplitanje u međunarodnu politiku. Sjedinjene Države su preduzimale mere da bi izbegle političke i vojne sukobe preko okeana ali su se nastavile ekonomski širiti i štititi svoje interese u Latinskoj Americi.
Neposredno nakon Prvog svetskog rata, Kongres je odbio članstvo SAD u Ligi naroda. Neki članovi Kongresa protivili su se članstvu u Ligi iz zabrinutosti da će to uvući Sjedinjene Države u evropske sukobe, jer je na kraju klauzula o kolektivnoj sigurnosti predviđala mogućnost američkog učešća. Tokom 1930-ih, Liga se pokazala neefikasnom u odnosu na rastući militarizam, delom zbog odluke SAD-a da ne učestvuje.
Japanska invazija na Mandžuriju i kasniji pokušaj da se stekne kontrola nad većim prostranstvima severoistočne Kine 1931. naveli su predsednika Herberta Hooverai njegovog državnog sekretara Henryja Stimsonada uspostave Stimsonovu doktrinu , u kojoj se navodi da Sjedinjene Države neće priznati teritoriju stečenu agresijom i kršenjem međunarodnih sporazuma. Sa Stimsonovom doktrinom, Sjedinjene Države su izrazile zabrinutost zbog agresivne akcije, a da se nisu obavezale na bilo kakvo direktno učešće ili intervenciju.
Ni drugi sukobi, uključujući italijansku invaziju na Etiopiju i Španski građanski rat, nisu naveli Ameriku na bilo koju vrstu akcije. Po stupanju na dužnost, predsednik Franklin Delano Rooseveltje zastupao stav da bi Sjedinjene Države trebale aktivnije učestvovati u međunarodnim poslovima, ali je bio onemogučen od strane Kongresa da svoje lične stavove primeni u vanjskoj politici. Iako su napetosti u Evropi rasle zbog agresivnih manevara nacističke Nemačke, Kongres je progurao niz zakona o neutralnosti, koji su služili da se spreči da američki brodovi i građani budu upleteni u vanjske sukobe. Ruzvelt se žalio na restriktivnu prirodu tih akata, ali pošto mu je i dalje bila potrebna podrška Kongresa za svoju domaću politiku New Deala, nevoljko je pristao.
Izolacionisti su bili raznolika grupa, uključujući progresivce i konzervativce, vlasnike biznisa i mirovne aktiviste, ali pošto se nisu suočili sa doslednim, organizovanim suprotstavljanjem internacionalista, njihova ideologija je uvek iznova trijumfovala. Činilo se da je Ruzvelt prihvatio snagu izolacionističkih elemenata u Kongresu do 1937. Te godine, dok je situacija u Evropi nastavila da se pogoršava i Drugi kinesko-japanski rat počeo u Aziji, predsednik je održao govor u kome je uporedio međunarodnu agresiju sa bolešću na kojoj druge nacije moraju raditi na „karantinu“. U to vreme, međutim, Amerikanci još uvek nisu bili spremni rizikovatu svoje živote i sredstva za život za mir u inostranstvu. Čak ni izbijanje rata u Evropi 1939. nije raspršilo želju naroda da izbegne ulazak u međunarodne zaplete. Umesto toga, javno mnenje se prebacilo sa favoriziranja potpune neutralnosti na podršku ograničenoj pomoći SAD-a saveznicima. Iznenadni japanski napad na američku mornaricu u Pearl Harboru u decembru 1941. uverio je većinu Amerikanaca da Sjedinjene Države trebaju ući u rat na strani saveznika.
понедељак, 14. април 2025.
Digitalno zlato - neispričana priča o bitkoinu (Treće poglavlje: trideset prvi deo- KRAJ)
21 mart 2014
Mnogi rani sledbenici bitkoina koji su uspeli da ostanu u tom svetu i nešto postignu, doleteli su na drugu „Bitkoin Pacifiku" u vikendici Dena Morheda na jezeru Taho, gde je brojno osoblje ugađalo svakoj želji posetilaca, te je Morhed mogao da izigrava opuštenog domaćina u crnim elegantnim cipelama i ružiĉastocrvenoj košulji koja mu je isticala savršeno potamneo ten.
MeĊu gostima je bio i Džed Makejleb, osnivaĉ Mt. Goksa, koji je odnedavno pomagao Morhedovoj firmi u nalaženju novih bitkoinskih poduhvata vrednih investiranja. Džed je u Morhedovoj kući mnogo vremena proveo u razgovoru sa Džesijem Pauelom, koga je upoznao 2011. na bitkoinskoj konferenciji u Njujorku. Džesi, koji je bio u donjem delu trenerke i teniskim ĉarapama, još se bavio menjaĉnicom na kojoj je radio otkako se 2011. vratio iz Tokija, gde je video u kakvom je lošem stanju Mt. Goks. Trojica mladića, rukovodioci Bitstampa, naslednika Mt. Goksa, doleteli su iz Slovenije i uzbuđeno priĉali kako su od zarade nedavno kupili iste elektriĉne automobile, tesle.
Rodžer Ver nije mogao da dođe na Taho. Nedavno se odrekao ameriĉkog državljanstva i postao je državljanin Sent Kitsa i Nevisa, zemlje koja će dati pasoš svakom ko kupi nekretnine na ostrvu u vrednosti od bar ĉetiristo pedeset hiljada dolara. Rodžer se prijavio za vizu da bi došao kod Morheda, ali mu je ameriĉka vlada odbila zahtev. Rodžerov stari drug Erik Vorhis je na Taho došao iz Paname, gde se borio sa istragom Komisije za berzu i hartije od vrednosti zbog prodatih deonica Satošidajsa. Erik je važio za ĉoveka koji ostaje ideološki angažovan, ali ne dopušta da mu ideologija potpuno nadvlada poslovne nagone. Cilj Koinapulta, kompanije koju je Erik osnovao nakon odlaska iz Bitinstanta Ĉarlija Šrema, bio je da olakša slanje bitkoina putem imejla i SMS-a. Ipak, Erik je zapravo teško podnosio ovaj sukob ideologije i trgovine. Istraga Komisije za berzu i hartije od vrednosti primorala ga je da proda deo bitkoina kako bi platio advokata. Brinulo ga je da će se, ukoliko se i dalje bude politiĉki izjašnjavao, kompanija naći na meti vladinih službi. Umesto da se povuĉe iz politike, rešio je da napusti kompaniju i poĉne da živi s verenicom u Koloradu.
Smatrao sam da ću najviše doprineti ako veoma otvoreno budem govorio šta bitkoin taĉno predstavlja", rekao je.
Za mnoge prisutne, međutim, najslavnija liĉnost na skupu bio je jedan povuĉen ĉovek, praktiĉno nepoznat u spoljašnjem svetu. U ranim danima Nik Sabo je bio veoma blisko povezan sa sajferpankerima i 1998. je izumeo bit-zlato, možda najĉešće pominjanu preteĉu bitkoina. U skorije vreme je postao, za mnoge upućene u svet bitkoina, najverovatniji kandidat za Satošija Nakamota.
Nik je bio gotovo isto onako tajanstven kao i sam Satoši. Na blogu je povremeno pisao potkovane eseje na teme poput bezbednosti na internetu, monetarne istorije i vlasniĉkog prava. Ipak, podaci o tome gde živi i radi nisu bili javno dostupni, i pojedinci su se pitali je li stvarna osoba. Nikovi tekstovi,231 međutim, svakoga bi ubedili da je možda baš on Satoši. Još devedesetih godina dvadesetog veka više od svih ostalih sajferpankera pisao je o potencijalu digitalnog novca, a vrhunac je predstavljao njegov predlog bit-zlata. Samo nekoliko meseci pre nego što je bitkoin pušten u promet, u aprilu 2008, Nik je na blog postavio tekst o stvaranju probnog modela bit-zlata i pitao je bi li mu iko pomogao da napiše kod. U avgustu iste godine, baš dok je Satoši privatno, preko imejla, prvi put razgovarao sa Adamom Bakom o bitkoinu, Nik je na svom blogu ponudio na prodaju stare novĉanice, kolekcionarske primerke, kako bi zadovoljio sopstvene „novĉane potrebe". Otprilike u isto vreme je na blogu napisao brojne tekstove o istoriji novca, „pametnim" ugovorima i bit-zlatu i rekao da ako bi mu bit-zlato uspelo, bila bi to „prva internet valuta zasnovana na poverenju raspodeljenom na mnogo elemenata i takođe zasnovana na vrednosti koja se ne može falsifikovati, a ne na veri u jedan entitet i na tradicionalnoj raĉunovodstvenoj kontroli".
Tri meseca kasnije, kada je Satošijev akademski rad izašao u javnost, u njemu su se pominjale dve oĉigledne preteĉe bitkoina – b-novac i heškeš – ali Nikovi tekstovi nisu bili citirani. U ovom periodu Nik je, kako su mnogi kasnije smatrali, vrlo sumnjivo ćutao, uprkos ĉinjenici da se baš ovakvim projektom bavio više od deset godina. Što je tek neobiĉno, Nik je izmenio datume na svojim tekstovima o bit-zlatu iz 2008. godine kako bi izgledalo kao da su objavljeni nakon puštanja bitkoina u promet, a ne pre toga.232
Nedugo pre okupljanja na Tahou, jedan bloger pod imenom Skaj Grej objavio je dva ubedljiva eseja u kojima poredi Nikove tekstove na internetu sa Satošijevim, i zakljuĉuje da sliĉnost stila i reĉnika po svoj prilici nije sluĉajna. I Nik i Satoši, napisao je Skaj Grej, „u više navrata ponavljaju reĉ 'naravno', ne odvajajući je zarezima, što nije uobiĉajeno". 233 pored ostalih sliĉnosti. Još neke sitne pojedinosti naterale bi vas da se zamislite, recimo to što su inicijali Satošija Nakamota u stvari inicijali Nika Saba, samo ako im zamenite mesto.
Nik je u kratkom imejl saopštenju porekao da je Satoši, ali to nije zaustavilo nagađanja. Na Morhedovom okupljanju ljudi su prigušenim glasom prenosili Nikove reĉi koje su naĉuli. Nik se pojavio na Morhedovom privatnom skupu pošto se nekoliko meseci ranije bez mnogo buke pridružio tajnom startapu koji se bavio kriptovalutom. Sedište dotiĉnog startapa, Voruma, nalazilo se na nekoliko ćoškova od Vensesove kancelarije u Palo Altu; firma se prvenstveno bavila spajanjem krupnih posednika bitkoina koji žele da ga kupuju i prodaju. Nik se, međutim, pridružio Vorumu da bi se bavio neĉim složenijim – takozvanim „pametnim" ugovorima, koji bi vam omogućavali da zabeležite vlasništvo nad kućom ili automobilom u blok-lanac i prebacite vlasništvo na drugoga upotrebom privatnog kljuĉa; Nik je o tome razmišljao duže od decenije. O tako neĉemu Satoši je pisao u poĉetku, ali Satoši je verovao da će se blok-lanac koristiti na ovako napredne naĉine tek nakon što bitkoin kao valuta postane prihvaćen.
U Morhedovoj kući bilo je oĉigledno da je Nikov život uglavnom unutrašnji. Njegovo krupno telo bilo je neobavezno odeveno u stare farmerke i flanelsku košulju. Izlizane crne patike izgledale su kao da ih je kupio još u danima digikeša. Kosa mu je bila neuredan prsten oko temena, pomalo nalik na monašku ostriganu kosu posle duge dremke.
Na Tahou, Sabo nije zapodevao razgovore, a kada bi mu se neko obratio, on ga nije gledao u oĉi. Na pospanom bradatom licu kao da je neprestano imao prezriv osmeh. Većina prisutnih gledala ga je s razdaljine i ĉekala da se otvori. U petak, pred veĉeru, pili su koktele kada se u grupici s kojom je stajao pomenuo Satoši; on je iskoristio priliku da se požali na sve pogrešne predstave o sebi, ukljuĉujući i to što ga ĉesto opisuju kao profesora prava na Univerzitetu „Džordž Vašington" – a i kao tvorca bitkoina.
„Dakle, evo šta imam da kažem, i nadam se da će to sve razjasniti", rekao je
sa otrovnom primesom u glasu. „Nisam Satoši i nisam profesor na koledžu.
Zapravo nikad nisam bio profesor na koledzu. Nemam pojma otkud medijima ta ideja."
„Ĉak sam i ja mislio da si profesor na koledžu", rekao je kroz smeh jedan
njujorški preduzetnik koji je stajao pored Nika.
Nik jeste koristio imejl-adresu Univerziteta „Džordž Vašington", ali je objasnio da je ovo zato što je studirao prava na univerzitetu usred karijere, „samo da proverim koliko ima veze s realnošću nešto o ĉemu sam razmišljao". Platio je školarinu zahvaljujući nekim opcijama na deonice koje je imao odranije, izmvremena kada se kao programer bavio raĉunarskom bezbednošću. Vratio se školovanju delimiĉno zato što je postao ubeđen da je libertarijansko i kriptoanarhistiĉko usredsređenje iskljuĉivo na tržište – naivno. Sabo je verovao kako u osnovi tržišta leže razliĉiti društveni „protokoli", recimo pravni sistem, koji određuje kako tržište funkcioniše. Sve ovo, međutim, Niku je donedavno bio samo hobi.
„Ekonomija kriptovaluta je zapravo toliko napredna da se mogu pomoću nje
izdržavati―, rekao je Nik i malo se zacerekao.
Na putu do velike trpezarije gde je trebalo da veĉeraju, Nik je objasnio kako zaĉetak svega leži u njegovom detinjstvu u državi Vašington, i ocu, koji je došao u Sjedinjene Države nakon što se 1956. borio u mađarskoj revoluciji koju su Sovjeti ugušili.
„Popriliĉne smo bundžije", rekao je opisujući svoju porodicu. „Da bi zaista
imao tu slobodu da budeš kreativan, moraš da razmišljaš drugaĉije, ne kao s
fabriĉke trake."
Kada je raspravljao o svojoj motivaciji, Nik nije zalazio u liĉne detalje. Voleo je da razmišlja o svetu – ne o sebi – a ovo je možda najkorisnija odlika za ĉoveka koji želi da stvori nešto krupno.
Za veĉerom su svi bili previše uĉtivi da bi iznosili svoja nagađanja o Niku, ali ĉlanak iz Njuzvika, nekoliko nedelja ranije, za drugim stolovima je naravno izazvao razgovore o poreklu bitkoina.
„Zar niko od vas i ne pomišlja da ga je proizvela NSA?"pitao je preduzetnik iz Njujorka koji je priĉao s Nikom pre veĉere.
Erik Vorhis je otpuhnuo i rekao: teško da bi vlada smislila nešto tako sjajno. Ipak, preduzetnik se pozvao na sopstveno radno iskustvo u agenciji NSA, i rekao da Erik potcenjuje inteligenciju zaposlenih u agenciji NSA. Erik, uvek voljan da sluša i uĉi, rekao je kako je, ukoliko je to uradila NSA, „onda to nešto najbolje što su vlasti ikad uĉinile".
Erikova omiljena teorija bila je da Satošija zapravo ĉini mali krug programera u nekoj velikoj tehniĉkoj firmi, kojima je kompanija dala zadatak da smisle novi oblik internet novca. Kada je projekat ocenjen i ljudi na višim položajima zakljuĉili da je preopasan, tvorci su rešili da ga ostvare anonimno – „smatrali su da su otkrili nešto zaista važno i odmetnuli se", objasnio je Erik i kroz smeh objasnio kako nema nikakve dokaze za ovu hipotezu.
Najveći deo vikenda, međUtim, razgovaralo se ne o Satošiju već o neverovatnim preprekama s kojima su suoĉeni svi u grupi. Dvostruki udarac – hapšenje Ĉarlija Šrema i krah Mt. Goksa – gotovo je uništio nadu da će bitkoin u skorije vreme biti prihvaćen u glavnim društvenim tokovima.
Den Morhed je upravljao svojim bitkoinskim operacijama iz prostorija Fortresa u San Francisku; postojao je okvirni plan da njegov mali tim postane deo Fortresa, kao javno trgovaĉko društvo. Zbog svih kriza, međutim, Pit Brajger je obavestio Dena da Fortres neće moći da igra nikakvu zvaniĉnu ulogu u svemu tome. Den će morati da iseli osoblje, koje je radilo pod okriljem njegovog starog hedž fonda Pantera kapital, iz sedišta Fortresa.
Ĉinilo se da sve ide baš kako treba starim drugarima iz koledzskog bratstva, koji su osnovali Bitpej; obojica su bila na Tahou. Kod njih se uĉlanilo mnoštvo novih internet trgovaca, radosnih što su našli jeftiniji naĉin za obradu transakcija preko interneta – Bitpej je naplaćivao jedan procenat, u poređenju s dva ili tri procenta, koliko se plaća pri korišćenju kreditnih kartica – a da ne brinu o povraćaju uplata. Ipak, sada je postajalo oĉigledno da kupci imaju mnogo manje razloga od prodavaĉa da koriste bitkoin za trgovinu preko interneta. Kupci, na kraju krajeva, nikad i ne vide dva i po procenta koje trgovci plaćaju za obradu uplata, dakle kupcima proizvodi nisu jeftiniji kada se kupuju za bitkoin. I kupci uglavnom vole da budu mirni, a mogućnost povraćaja novca im to pruza. Radi bitkoina kao celine, mnogi su se brinuli da kupci koji kupuju preko interneta, preko Bitpeja, snižavaju cenu bitkoina; kada trgovci na internetu prime bitkoin i odmah ga prodaju za dolare, to potiskuje cenu u celini naniže.
Bobi li je na Tahou priĉao o mnogim neobiĉnim vrstama stresa kada si na ĉelu startapa koji se bavi virtuelnom valutom u Kini. Pošto je vlada prisilila firme za obradu uplata da prekinu saradnju s bitkoinskim menjaĉnicama u decembru, Bobijevi suparnici brzo su otvorili bankovne raĉune, gde su klijenti mogli da poloze uplate. Bobi je rešio da ne pođe njihovim stopama – ĉinilo se da se to kosi s jasnom namerom izraženom u saopštenju kineskih regulatornih tela u decembru. Bobi je odrastao radeći za ameriĉke kompanije, koje su se mahom trudile da se pridržavaju, ili bar naizgled pridržavaju ne samo slova već i duha zakona. Bobi je usvojio ovaj kulturni model. Ipak, dok je Bobi gledao svoju firmu kako lagano slabi i takmace kako cvetaju, kineski koosnivaĉi su ga nagovarali da shvati kako kineska regulatorna tela neće pokušavati da ih nateraju na strogo pridržavanje zakona – samo ne treba biti previše drzak i nabijati im to na nos.
„Kako se ispostavlja, u Kini nema etike – nema moralne obaveze"
,pojašnjavao je Bobi svoje otkriće s naznakom humora i nešto osujećenosti u glasu.
„Zapadnjaci ovo smatraju rđavim. Za Kineze to znaĉi prilagodljivi smo'."
Bobi je imao osećaj da se našao u uliĉnoj tuči, ali i dalje ograniĉava sebe da udara s bokserskim rukavicama na rukama; ipak, na kraju se povinovao pred kineskim stilom poslovanja i otvorio je bankovne raĉune kompanije za klijentske depozite neposredno pre nego što je došao na Taho.
"Ako niko ne sluša, i nema kazni, naši suparnici će raditi šta je najbolje za
njih, a mi ćemo ostati u prašini", objasnio je Bobi. „Pa smo umesto toga rešili da
usvojimo tamošnje metode."
Ipak, Bobi bi išao tek do izvesne granice u svom lovu na mušterije. Jasno i glasno je iznosio kako je ubeđen da mu suparnici lažiraju brojke kako bi se ĉinilo da imaju veći promet. Takođe je u poĉetku odbijao da krene stopama jednog sve uspešnijeg takmaca, OK koina, koji je uveo takozvanu „trgovinu na kredit". Klijenti OK koina u suštini su mogli da pozajmljuju novac kako bi se kladili na bifkoin u veće svote.
Ako bi cena porasla, klijenti su mogli da vrate pozajmljeni novac, ali ako bi pala, klijenti bi brzo izgubili prvobitnu svotu – ovo je normalan ishod „trgovine na kredit". Ovo Bobiju nije delovalo kao dobar recept za dugoroĉno poslovanje, premda je već preispitivao sve svoje zapadnjaĉke stavove.
Uprkos svim preprekama, Bobiju je oĉito bilo lepo, dopadale su mu se smelost i inventivnost neophodne da biste bili preduzetnik u Kini. Planirao je da preseli osoblje u veće prostorije i bio je objavio da će se kandidovati za jedno od sedišta u bitkoinskoj fondaciji koja su Ĉarli Šrem i Mark Karpeles oslobodili – a to sedište će na kraju i dobiti. Na Tahou je bio slika i prilika samopouzdanog ljubitelja rizika koji voli da se dobro provede; pobeđivao je u pokeru. Poredio je okolnosti u Kini s boravkom u tunelu u kom se ne zna gde je taĉno izlaz.
„Svi iza mene su u fazonu: 'Brate, Bobi, to ti je ćorsokak, nećeš se izvući'"
,rekao je. „Ali sam ja u fazonu: Ako se izuvuĉem, nagrada je ogromna'."
Tokom vikenda svi su se prisetili zašto su se uopšte upustili u ovo. Posle veĉere u petak uveĉe Den je predstavio ĉuvenu stanfordsku profesorku Suzan Ati, dobitnicu najprestižnije nagrade za mlade ekonomiste; nedavno je i ona bila uronila u tehnologiju blok-lanca. Ispriĉala je grupi kako je otkrila bitkoin u proleće 2013. U to doba je popriĉala s kolegama profesorima i „niko nije mogao da pojmi tu ideju". Ovo ju je navelo da se detaljnije pozabavi njome i kada je to uradila, polako je poĉela da shvata možda ogroman znaĉaj ove tehnologije:
„Svi ĉujemo da je to naĉin za ĉuvanje vrednosti. Naĉin da se premešta novac,
naĉin da se kupuje nešto nezakonito. Možda rival dekretnom novcu. Poremetiće
tradicionalni bankovni sektor; omogućiće elektronsku trgovinu i slanje novca kući
za imigrante; ima svoj sopstveni, unutrašnji evidencioni sistem koji je bolji od
postojećeg za multinacionalne korporacije? Novinari se ne hvataju za to, ali
svejedno je to druga mogućnost koju vidimo."
Kada mi se uĉinilo da sam zaista shvatila, stvarno sam poželela da podelim to
znanje s drugima i porazgovaram o tome s javnošću", rekla je ona. „Želiš da i drugi
shvate, da budu svesni koliko je ova inovacija ogromna.
Nije to samo pojava, to je fenomen.
Gavin Andrisen je bio pozvan kod Dena Morheda na jezero Taho, ali je rešio da ostane kod kuće u Amherstu. Dobijao je mnoge pozive na moderna i skupa okupljanja, i praktiĉno ih je sve odbijao – iako jeste prihvatio da govori u lokalnom Rotari klubu. Kada su ga pozvali da dođe na prestižni institut Aspen, jedan prijatelj ga je nagovarao da pođe.
„To će ti promeniti život", rekao mu je prijatelj.
„Ja ne želim da mi se život promeni", odgovorio je on. „Meni se moj život sviđa."
Svakako jeste zaradio od uspona bitkoina: fondacija ga je plaćala u bitkoinu još od 2012, kada je svaki bitkoin vredeo deset dolara. Žena ga je nagovorila da za deo novca iznajmi kancelariju u centru Amhersta i kupi drugi automobil za porodicu. Ipak, izabrali su skromni crni nišan lif. A kao luksuzan porodiĉni odmor isplanirao je posetu majci u državi Vašington povodom ceremonije u ĉast ženskih pomoćnih vojnih snaga. Gavin prvi put nije gledao cenu kada je rezervisao hotel i isplanirao porodiĉnu posetu Maunt Hudu helikopterom.
Gavin se sa sliĉnom skromnošću odnosio i prema bitkoinu. I dalje je živeo za taj projekat, ali kao i drugi developeri bio je veoma svestan još postojećih mana. Satošijev softver je nazivao „gužvom dlake", jer sadrži raznorazne stvari, sve slepljene zajedno. Po njegovom mišljenju, developeri koji su radili dobrovoljno još su se trudili da je raspetljaju. Naroĉito je bio usredsređen na ograniĉen broj transakcija koje su bivale potvrđene i zabeležene u blok-lanac sa svakim novim blokom. U proseku, sredinom 2014. samo oko ĉetiri stotine transakcija je potvrđivano svakih deset minuta. Ako bitkoin želi da se takmiĉi s platnim mrežama poput Vize, koja obraduje dve hiljade transakcija svake sekunde, softver će morati znaĉajno da se promeni.
U širim krugovima bitkoinskih programera svi su se neprestano žalili na sve veću centralizaciju ĉitavog bitkoinskog ekosistema. Mreža je isprva trebalo da podstakne sve korisnike da se ukljuĉe. Ipak, sada su samo ljudi sa izuzetno jakim kompjuterskim ĉipovima i jeftinom strujom mogli da uĉestvuju u rudarenju i procesu beleženja transakcija – i šaĉica kompanija dominirala je ovim poljem. Kao što se desilo s nekoliko prethodnih decentralizovanih sistema, i ovaj je prirodno težio većoj centralizaciji jer je suženje polja omogućavalo veću delotvornost. Ovo je sve više liĉilo na povlaĉenje Napstera pred Ajtjunsom. U tom sluĉaju, stari moćnici – diskografske kuće – propadale su, ali uglavnom bi ih samo zamenili novi moćnici.
Gavin je retko ovo pominjao u javnosti, ali postojao je još jedan, strasniji problem, za koji, kako se ĉinilo, nije postojalo lako rešenje. Sve ĉešće su kriminalci koristili bitkoin pri zahtevanju i skupljanju otkupnine od ucena, što je mnogo lakše putem bitkoina nego putem tradicionalnih naĉina plaćanja. Kada kriminalci prihvate otkupninu u gotovini, u nekom trenutku moraju fiziĉki preuzeti novac, što donekle otkriva gde se nalaze. Ako se otkupnina pošalje digitalno, preko Pejpala, to ne zahteva fiziĉko preuzimanje, ali se uplata kasnije može poništiti. S bitkoinom, kriminalci su mogli zahtevati da žrtva pošalje novac na daljinu, i kada je novac poslat, nije bilo nazad. Prethodne jeseni se pojavio malver pod nazivom Kriptoloker, koji vam je mogao preoteti raĉunar i zakljuĉati hard-disk dok ne platite otkupninu. Strahovanja oko ove otkupnine mahom su bila razlog ljutnje mnogih poštovalaca bitkoina na Njuzvik što je „odao" Dorijana Nakamota. Da je to zaista bio Satoši, ovo odavanje moglo je neobiĉno povećati rizik od otmice i raznih uĉena za sve ĉlanove njegove porodice.
Gavin ovo nije znao, ali već mesecima jedan haker je zahtevao novac od Hala Finija i njegove porodice uprkos tome što zbog bolesti Fini skoro uopšte nije mogao da se kreće niti da komunicira.234 Ovaj napad dostigao je strašni vrhunac kada je haker pozvao policiju i prijavio da se u Halovoj kući trenutno događa ubistvo; ovo je nateralo lokalnu policiju i vatrogasce da evakuišu Hala i porodicu; ovaj iscrpljujući događaj odigrao se samo nekoliko meseci pre njegove smrti. Rodžer Ver je, kako se ĉinilo, imao posla sa istim hakerom, ali ga je oterao tako što je javno ponudio nagradu za njegovo hvatanje. Za ovu pretnju najbolje rešenje je, ĉini se, bilo novĉanik programiran tako da poništenje uplate bude moguće. U međuvremenu, mnogi developeri bitkoina su, kad god je bilo moguće, naglašavali da najveći deo novca uopšte ne drze u bitkoinima.
Developeri su se, međutim, pokazali istrajniji od mnogih drugih ljudi koji su od poĉetka prigrlili bitkoin, većinom zbog praktiĉnijeg pristupa projektu. Džefa Garzika, programera iz Severne Karoline koji se pridružio još 2010, unajmio je Bitpej da se posveti radu na bitkoinskom protokolu. Marti Malmi je nedavno dao otkaz u Helsinkiju nakon što ga je novi platni startap pozvao da se pridruži, svestan njegove istorije na bitkoinskom polju. Adam Bak, tvorac heškeša još 1997, nedavno je uspostavio saradnju sa investitorom na smelom novom projektu s ciljem da se omogući uklanjanje bitkoina s glavnog blok-lanca na takozvane sporedne lance, gde su se mogle praviti nove aplikacije.
Mali tim glavnih developera koji su radili s Gavinom sastojao se od ljudi koji su poĉeli ovim da se bave još 2010. ili 2011. i gotovo sasvim su izbegli da se nađu u centru pažnje javnosti – bili su to ljudi kao Gregori Maksvel i Vladimir J. van der Lan. Autor većine ažuriranog bitkoinskog kor protokola bio je Piter Vele, tridesetogodišnji Belgijanac za koga većina ljubitelja bitkoina nikad nije ni ĉula.
Sada se već ĉinilo da bitkoinu najviše doprinose ljudi koji žele iz njega izvući najmanju korist.
Venses Kasares nije hteo da mu bitkoin promeni život, ali svejedno je zamišljao da će bitkoin promeniti svet. Svojom strašću prema ovom projektu i dalje je pridobijao nove pristalice. Maksa Levĉina, koosnivaĉa Pejpala, i jednog od skeptika na konferenciji Alena i kompanije u Arizoni 2013, Venses je ubedio na istoj toj konferenciji 2014, i on je sada postao investitor u Zapu. Venses je ĉuo i od svog druga Dejvida Markusa da Pejpal teži da integriše bitkoin u sve svoje internet proizvode, zbog ĉega će virtuelna valuta postati dostupna mnogo široj javnosti.
Ipak svakodnevni posao i unapređenje sopstvene bitkoinske kompanije napredovali su mnogo sporije nego što je Venses oĉekivao, uglavnom jer je svet tradicionalnih finansija i dalje bio sumnjiĉav. U aprilu Venses je objavio da će Zapo pustiti u promet prvu bitkoinsku debitnu karticu u saradnji s Master kardom, no gotovo odmah posle ove objave, Master kard se javio i rekao Vensesu da vrh kompanije nije odobrio projekat i da se on sada gasi, što je Zapu poremetilo veze s javnošću. Sam Venses je neprestano jurcao tamo-amo u pokušaju da primiri najnoviju banku koja je rešila da zatvori raĉun Zapa ili neke druge bitkoinske kompanije kojoj je Venses pomagao.
Usred svega ovoga, u junu, Venses je, kao što je s vremena na vreme radio, otputovao da obiđe Zapo u Buenos Ajresu i starog druga koji je sve to nadgledao, Fedea.
Kao pri svakoj poseti kući, Venses se neminovno nervirao zbog argentinskog finansijskog sistema, koji nije radio kako treba. Ovog puta je hteo da kupi kola kako bi mogao da putuje do nedavno kupljenog imanja u Patagoniji i nazad. Kako to već biva s većinom skupe robe u Argentini, prodavaĉ je primao samo gotovinu. Pošto Venses i dalje nije imao argentinski bankovni raĉun, morao je otići u specijalizovanu menjaĉnicu koja je imala bankovni raĉun u Sjedinjenim Državama i mogla je prihvatiti transfer dolara s Vensesovog ameriĉkog bankovnog raĉuna i isplatiti Vensesu svežnjeve novĉanica. Ovo ga je ponovo podsetilo zašto se bavi bitkoinom.
Koliko su Vensesove ambicije krupne jasno se videlo po prostorijama Zapa, prepunim mladih programera. Jedan je pravio sajt na hindiju, što će približiti bitkoin ljudima u Indiji – jednim od, kako mnogi smatraju, najvećih potencijalnih tržišta, imajući u vidu raĉunarsku pismenost Indijaca i koliĉinu novca koju indijski emigranti šalju kućama. Drugi programer je pravio aplikaciju kako bi omogućio ljudima širom sveta da nađu osobe u blizini koje žele da kupe ili prodaju bitkoin. Trenutno su Zapo i dalje prvenstveno koristili krupni investitori, velike institucije koje su želele najbolje moguće obezbeđenje za svoje milione dolara u novĉićima. Ipak, tim Zapa se trudio da približi ovu uslugu manjim posednicima, a mnogi ljudi su ĉeznuli za sigurnim mestom gde bi odložili novac nakon kraha Mt. Goksa.
U jedno od prvih Vensesovih jutara u Buenos Ajresu programerski tim održao je video-konferenciju sa osobljem Zapa u Palo Altu. Kalifornijski tim upravo se preselio u mnogo veće prostorije iznad banke. Osoblje je sada imalo ceo sprat za sebe, s prozorima na svim zidovima kancelarije. Amerikanci, koji su se uglavnom bavili poslovnom stranom projekta više nego programiranjem, nabrojali su sve nove ugovore na kojima su radili. Pregovarali su s grupom Ameriken internešenel da osiguraju sve novĉiće u sefu za sluĉaj gubitaka, i s tri razliĉite banke o primanju depozita od klijenata.
„Zaista smo u dobrom položaju u poređenju s mnogima u industriji, što se tiĉe saradnje s bankama. Većina ostalih se prosto nada da će naći neku banku", rekao je jedan zaposleni iz Kalifornije.
Takođe su, nakon problema s Master kardom tog proleća, sarađivali s kompanijom iz Gibraltara koja izdaje debitne kartice, i nadali su se mogućnosti da šalju ove kartice širom sveta.
Posle ruĉka, Fede je uzeo kljuĉeve nove, veće kancelarije u Buenos Ajresu, koja se nalazila dva sprata niže i zauzimala ĉitav sprat; imala je velike konferencijske sale i sto za stoni tenis. Dok su zaposleni vedro kao deca trĉkarali po praznim kancelarijama, Venses je seo u konferencijsku prostoriju staklenih zidova. Izgledao je iscrpljeno. Objasnio je da je oĉekivao malo odmora posle prodaje Lemona te zime. Ipak, pre nego što je stigao da predahne, opet se našao u gužvi, trudio se da postavi Zapo na noge, i borio se s beskrajnim nizom kriza koje kao da su bile endemska bolest bitkoinskih kompanija.
Ovi problemi, međutim, Vensesu su samo još više dokazivali da je bitkoin neophodan. U trenutnom sistemu, finansijske institucije su imale moć da odrede kakvo preduzeće će preživeti a kakvo propasti. Njegova vizija onoga što bi bitkoin mogao da postigne ostala je nepromenjena. Dok su drugi govorili o mikrouplatama i „pametnim" ugovorima, on je još bio opsednut idejom digitalnog zlata koje bi ljudi širom sveta mogli posedovati bez iĉije dozvole. Još je bio dete koje je odrastalo u Argentini i gledalo porodicu kako trazi sigurnije, pouzdanije sredstvo za ĉuvanje ušteđevine nego što su pesosi.
Možda je to bilo samo od premora, ali Venses je mrzovoljno odbacivao svaki pomen potencijala bitkoina kao novog platnog sistema. Jeste bio investirao u Bitpej, ali rekao je da je manje od sto hiljada pojedinaca zapravo kupilo nešto preko Bitpeja.
„Ne postoji platni promet", prezrivo je govorio. „To je sporedno."
Prava stvar je, kako je govorio, neprestano viralno širenje bitkoina, od nekoliko ljudi onog prvog dana u januaru 2009. do šest miliona korisnika, po Vensesovim proraĉunima.
„Ljudi kupe pola bitkoina, saĉuvaju ga, štede, i priĉaju o njemu – i privuku
više od jedne osobe", rekao je. „Bitkoin već godinama služi samo za to – i samo to
nam treba da od njega naĉinimo ono što želimo."
Jeste verovao da će se bitkoin naposletku pretvoriti u najbolju platnu mrežu koju je svet ikad video. Ali to će se desiti tek kada milijardu ljudi bude imalo bitkoine. Napravio je ĉuveno poređenje sa internetom 1993. godine. Tada je oduševljeno priĉao majci kako je dobio jedan od prvih desetak miliona imejl- naloga, što mu je omogućilo da razmenjuje poruke s jednim profesorom iz Severne Karoline. Njegova majka se narugala da je posredi samo neobiĉna novotarija: kako bi to njoj pomoglo da razgovara s nekim koga ne poznaje?
Ali Venses je još tada verovao da će se mogućnost slanja informacija bilo kome, bilo gde u svetu, naposletku pokazati kao bitna. Ispostavilo se da je u pravu. Sada je verovao da će se sposobnost slanja novca bilo kome, bilo gde u svetu, besplatno, naposletku pokazati kao važna.
„Mislio sam da mi se posrećilo što sam jednom to doživeo – i ne mogu da
verujem da sam opet video isto", rekao je. „Ovo je baš to. Potpuno je isti osećaj –
tako je teško objašnjiv."
U međuvremenu će, kako je rekao, biti prepreka, jer će ga vlada zabranjivati, a banke će otežavati prenos dolara i pesosa bitkoinskim kompanijama.
„Ja sam strpljiv. Ovo će trajati deceniju ili dve. Neću odustati samo zato što mora da potraje još deceniju.
Iz Buenos Ajresa Venses je odleteo za Brazil na prvi odmor u, ĉinilo se, mnogo godina. Bel i njihovo troje dece doĉekali su ga, odseli su u kući blizu plaže u Riju i gledali sve utakmice Svetskog kupa koje su mogli. Ipak, još pre nego što se Svetski kup završio, Venses je s porodicom već bio u Juti, na najnovijoj ekskluzivnoj konferenciji u organizaciji Alena i kompanije, još prestižnijem događaju od prolećnog; ovaj je privukao Džefa Bezosa, Bila Gejtsa i Ruperta Merdoka.
Za nekoliko nedelja, otkako je bio u Argentini, bilo je mnogo dobrih vesti za bitkoin. Maršalska služba Sjedinjenih Država prodala je licitacijom 29.655 bitkoina zaplenjenih od Rosa Ulbrihta,235 a kupio ih je krupan ulagaĉ riziĉnog kapitala Tim Drejper, saradnik startapa u kome je radio Nik Sabo. Pošto je sama vlada prodala bitkoine, neće moći tek tako da se odnosi prema njima kao prema nezakonitoj valuti. Blizanci Vinklvos su sa svoje strane podneli i poslednja dokumenta za svoj bitkoinski ETF, koji je sada mogao da trguje na deoniĉkoj berzi Nasdak pod oznakom COIN. Dan pre poĉetka konferencije Alena i kompanije, Venses je zvaniĉno objavio da je skupio investicije u vrednosti od dvadeset miliona dolara od Rida Hofmana, Maksa Levĉina i još nekoliko ulagaĉa, što je znaĉilo da je njegova kompanija, prema javno objavljenim podacima, bitkoinska kompanija s najviše sredstava na svetu.236
Na konferenciji u organizaciji Alena i kompanije, Venses je raspoređen da govori pre nego što Džef Bezos i Voren Bafet preuzmu pozornicu. Venses je održao sad već svoj uobiĉajeni govor, poĉevši od istorije novca, pa prelazeći na raspravu o potencijalu bitkoina da pruži finansijske usluge siromašnim ljudima kojima su one dugo bile uskraćene. Dotakao se Zapa samo nakratko, pri kraju. Kada je Venses sišao s bine i seo pored Bel, Bezos je s pozornice rekao da upravo zbog takvih govora stalno i dolazi na sliĉna dešavanja.
U hodniku, dok su išli da ruĉaju, nakon razgovora između Bezosa i Bafeta, Venses je spazio Bila Gejtsa, koji je bio primetno uzdržan na temu bitkoina. Venses je znao da je Gejtsova multimilijarderska fondacija vrlo predano podsticala ljude u zemljama u razvoju da se povežu finansijski, i Venses mu je prišao da objasni kako bi mu bitkoin mogao biti od koristi za ove ciljeve. Ĉim je Venses naĉeo temu, Gejts se namrštio i s primesom ljutnje u glasu rekao Vensesu da fondacija nikad ne bi koristila anoniman novac za svoje ciljeve.
Venses se našao pomalo zateĉen, ali nije bio prvi put da mu je neka moćna osoba dovela stavove u pitanje. Brzo je rekao da se bitkoin može koristiti anonimno, istina – ali moţe i gotovina. A bitkoinski servisi se lako mogu podesiti tako da korisnici ne budu anonimni. Onda je govorio neposredno o onome što Gejts radi i primetio da fondacija podstiĉe ljude u siromašnim zemljama da koriste skupe digitalne usluge koje podrazumevaju velike provizije pri svakoj upotrebi. Ĉuveni sistem M-pesa omogućio je Kenijcima da ĉuvaju i troše novac putem mobilnih telefona, ali svaki put im je naplaćivao proviziju.