среда, 06. децембар 2017.

Bitkoin na berzi od 18 decembra




Tri američke berze na kojima se trguje finansijskim instrumentima dobile su odobrenje od Federalne komisije za trgovanje terminskim ugovorima (CFTC) da započnu trgovanje fjučers ( futures) ugovorima vezanim za bitkoin. Prvi futures ugovori vezani uz cenu bitkoina na tržište će biti pušteni već u ponedeljak, 18. decembra, na berzi CME u Čikagu.

U proteklim mesecima ovaj događaj najavio je  najveći operater tržišta finansijskih derivata u svetu CME Group. ( postavljen Iz kompanije saopštili da će lansirati ugovore do kraja godine, ne precizirajući datum. Ova najava je dodatno napumpala cenu bitkoina.
CME Grupa je najveća berza za trgovinu opcijama i fjučersima na svetu, a pored toga je i vlasnik trgovačke berze u Čikagu, trgovačkog odbora u Čikagu, trgovačke berze u Njujorku i trgovačkog odbora Kanzas Sitija.  Nudi fjučerse i fjučers opcije u četiri osnovne oblasti: berzanskim indeksima akcija, kamatnim stopama, inostranim valutama i u robama. Predstavlja glavno tržište robnih i deviznih fjučersa i fjučers opcija u SAD.

Godišnje obradi tri milijarde ugovora u prosečnoj vrednosti od oko jedne bilijarde (hiljadu biliona ili milion milijardi) dolara. Nazivaju je najmoćnijom kompanijom i najvećom trgovačkom berzom za koju niste čuli. Sa akcijama u vrednosti od skoro 40 milijardi dolara, bogatija je nego Intercontinental Exchange, vlasnik Njujorške berze (34 milijarde dolara), Nasdaq (11 milijardi dolara) i lokalni protivnik Chicago Board Options Exchange (šest milijardi dolara).

________________________________________

CME je stvorio CME CF Bitkoin referentnu stopu (BRR), koja služi kao referentna stopa dnevne cene bitkoina u dolarima. Ova cena će se preuzimati sa sajtova četiri berze: Bitstamp, GDAX, itBit i Kraken. Postoji imformacija da ce osnovica CBOE bizi Gemini.





CME CF Bitcoin Reference Rate (BRR)
CME Grupa i Crypto Facilities Ltd. su dizajnirali BRR oko IOSCO principa za finansijske benčmarkove.

CME CF Bitcoin Real Time Index (BRTI)
BRTI je pogodan za obeležavanje portfolija, izvršavanje transakcija bitkoina unutar dana i upravljanje rizicima



____________________________________________

Pojava bitkoina na berzama je od izrazitog značaja za celu bitkoin zajednicu jer na određeni način pokazuje da bi finansijske institucije na Wall Streetu mogle polako početi da prihvataju kriptovalute kao mainstream finansijske instrumente. Nakon objavljivanja  berzi Bloomberg je objavio da CME-ov imprimatur čini bitkoin "legitimnim" u svetu finansija. CME tako polako postaje najnoviji mainstream igrač koji je prešao na bitkoin, a posebno nakon najave kompanije Chicago Board Options Exchange (CBOE) da će ubuduće trgovati bitkoin opcijama i fjučersima, i nakon što je LedgerX otvorio svoje tržište za trgovanje bitkoin fjučersima.

Trgovanje bitkonskim fjučersima na regulisanim tržištima, naročito od strane velikih entiteta kao što su CBOE i CME, otvara mogućnost da bi u bliskoj budućnosti bilo realno i stvaranje bitkoin ETF fonda može postići. Kada je SEC odbio pokušaje braće Vinklvos da registruju takav ETF, početkom ove godine, regulator je takođe istakao da bi mogao da razmotri odluku, ukoliko dođe do rasta na tržištu fjučersa.

Kameron i Tajler Vinklvos

Terminski (futures) ugovor je sporazum između kupca i prodavca o razmeni određenih roba po posebnoj ceni na neki budući datum određen ugovorom. Futures ugovori, dakle, omogućiće investitorima i špekulantima da se “klade” na cenu bitkoina u budućnosti i tako zarađuju na njenim fluktuacijama bez da ulažu u samu kriptovalutu.
Uvođenje trgovanja terminskim ugovorima biće moguće koristiti uobičajene tehnike zaštite od rizika koje su poznate u trgovanju ostalim vrednosnim papirima (hedging), pa će dati investitorima veću fleksibilnost i mogućnosti smanjenja rizika

BITKOIN KAO PRIZNATO PLATEŽNO SREDSTVO

Stručnjaci za kriptovalute veruju da se vrednost bitkoina mora povećati za oko 300 puta u narednih nekoliko godina, kako bi se razvio u sredstvo plaćanja kao što su tradicionalne valute poput dolara, eura ili funte ili će, u suprotnom, zastariti i nestati., A to znači da bitkoin mora da dostigne vrednost od jednog miliona američkih dolara.

Naime najmanja komponenta bitkoina – satoši, ima vrednost od 0.00000001 bitkoina. To znači da jedan bitkoin vredi 100 miliona satošija. Satoši bi trebao da bude ekvivalentan jednom peniju, što znači da bi, u tom slučaju, jedan bitkoin morao da vrijedi 1.000.000 dolara.

Ikbal Gandham, izvršni direktor u trgovačkoj pšlatformi „eToro“ je pre par meseci porognozirao da bi bitkoin trebalo da dostigne navedeni iznos od milion dolara u narednih nekoliko godina. John McAfee, osnivač istoimene antivirus kompanije, smatra da će bitkoin u naredne tri godine dostići nivo od 500.000 dolara.


                                                             

уторак, 05. децембар 2017.

B akterije





Fluoreszierende Samonellen liegen unter Schwarzlicht im Labor des Helmholtz-Zentrums in Braunschweig (Aufnahme vom 24.02.2011). Salmonellen, die schwere Lebensmittelvergiftungen auslösen können, sind die Basis einer neuen Krebstherapie. Forscher am Helmholtz-Zentrum für Infektionsforschung in Braunschweig arbeiten daran. Bis zum praktischen Einsatz wird es allerdings noch Jahre dauern. Foto: Peter Steffen dpa/lni (zu dpa 0032 vom 31.03.2011)


Benjamin Franklin je još davno rekao: “Ništa nije štetnije za zdravlje nego preterano lečenje”. Ovo svakako važi  za upotrebu antibiotika.


Bakterije su oduvek bile u centru pažnje medicine. U poslednje vreme mediji nas obasipaju podacima o bakterijama u svemiru, najraznovrsnijim vrstama bakterijama, kao oima koje se  hrane arsenikom, naftom. ITC je zainteresovan za  Ešerihiju koli koja bi mogla  da skladišti elektronske podatke.

     Kako navodi BlueSci, studentski magazin Univerziteta Kembridž, istraživači Univerziteta u Hong Kongu uspeli su da uskladište 90 GB podataka u DNK kolonije 18 bakterija pomenute bakterije. Podaci se mogu šifrovati genetskom rekombinacijom.
Pošto se jedan gram bakterija sastoji od 10 miliona ćelija, a jedna ćelija može da uskladišti oko 5 GB podataka, otvara se sasvim nova dimenzija skladištenja podataka. Takođe, neki tipovi ćelija su otporniji na radioaktivno zračenje, što znači da bi zajedno sa podacima preživele i nuklearni udar.
S druge strane, čitanje podataka iz DNK bakterija je za sada naporan i skup proces. Sem toga, DNK ćelija može i da mutira što bi uništilo uskladištene podatke. Svi dosadašnji testovi su sprovedeni na genetski modifikovanim bakterijama i bavili su se skladištenjem podataka. (I.S.)

Ipak nakznačajnije područje ispitivanja bakterija ostala je medicina.



MEDICINA  

- Jedna bakterija je teška 0.00000000001 gram.
- S obzirom na veličinu, bakterije su među najpokretljivijim živim bićima na Zemlji. Spiralne bakterije, spirohete, koje uzrokuju sifilis i krpeljnu groznicu, mogu u sekundi preplivati 100 puta veću udaljenost od veličine svojega tijela. Radi usporedbe, to bi bilo kao da čovjek pliva brzinom od 650 kilometara na sat.
- Ovi mikroskopska bića kreću se pomoću tankih bičeva koji se vrte poput propelera. Svaki od tih bičeva pokreće hemijska "turbina" smeštena na mestu je bič spojen s bakterijskom ćelijskom stranom. Turbina se može pokretati različitom brzinom, te se može vrtiti u oba smera, omogućujavaći bakteriji da ubrzava, usporava ili menja smer kretanja. Ovi kružni motori su jedinstveni, do danas na svetu nije pronađeno ništa slično njima.
- U ljudskom telu se nalazi deset puta više bakterija negoli ljudskih ćelija, tj. 100 trilijuna bakterija, od čega ih se 95 posto nalazi u crevima. Ostale kolonije su na koži, dišnim organima, ustima i genitalijama.‘Zapravo, čovek je 90 posto bakterija, kad su brojke u pitanju’.
- Većina bakterija u ljudskom organizmu je korisna. Mali deo je štetnih bakterija, no od njih se razbolevamo samo ako se naruši njihov "sastav". Bakterije koje su štetne za čoveka, ili smrtonosne, nazivaju se patogene bakterije ili patogeni. Od 1500 vrsta bakterija, samo stotinjak vrsta pripada ljudskim patogenima.

- Prvi simptomi bolesti se javljaju kada se broj bakterija popne od desetine hiljada do milion. NPR. Potrebno je oko 20 miliona bakterija da izazovu upalu uva kod deteta.


ANTIBIOTICI

Otkriće antibiotika i njihova kasnija klinička primena je jedan od krunskih dostignuća u medicinskoj nauci u dvadesetom veku. Nakon prvih uspeha ustanovilo se da su bakterije fascinantno prilagodljive i sposobne da razviju rezistenciju - otpornost.

Infekcije otporne na antibiotike godišnje širom sveta odnesu oko 700.000 života. nastavili se dosadašnjim tempom a ne razvije li se nova tehnika odbrane ,do 2050. godine bi antibiotska rezistentnost mogla da odnosi 10 miliona života godišnje.




Antibiotska rezistencija, ili “kraj moderne medicine” kako je neki stručnjaci nazivaju, mogla bi u potpunosti da promeni način na koji funkcioniše savremena medicina, piše BBC.


Reč “antibiotic” bukvalno u prevodu znači “protiv života”.

Antibiotici nisu ljudski izum. Ustvari, stariji su od ljudi oko 3 milijarde godina. Od prvih znakova života na kugli zemaljskoj, bakterije i gljivice su se borile za hranu i teritoriju. To su bile borbe za životni opstanak i održanje vrste. U tu svrhu ovi mikroorganizmi su koristili hemijsko i biološko oružje. Gljivice i bakterije su proizvodile toksična jedinjenja u cilju uništenja konkurencije. Ova jedinjenja su, u stvari, prvi antibiotici i prirodni su dio odbrambenog sistema organizma. Ovi, prirodno nastali antibiotici, bili su nepoznati čovečanstvu veći dio istorije. Dok su se ovi mikroskopski organizmi uspešno borili jedni protiv drugih, ljudi su umirali od infekcija izazvanih tim istim organizmima.

Gljivice su proizvodile antibiotike za borbu protiv bakterija, bakterije su se prilagođavale i menjale. Ove promene su se prenosile na novonastale bakterije i pomagale im da prežive napade. Uspešna promena ih je činila otpornim na prirodne antibiotike. Znači, prve bakterije koje su bile otporne na prirodne antibiotike, pojavile su se mnogo pre nego što su ljudi znali za bakterije, a kamoli za antibiotike.
Ovaj prirodni proces i mogućnost promene bakterija u novi, otporniji oblik, danas je glavni uzročnik pojave bolesti na koje sintetički lekovi više ne deluju.

Svaki put kad osoba upotrebi antibiotik u svrhu suzbijanja infekcije, ili neke upale, istog trenutka ubije se stotine raznih vrsta bakterija u organizmu. Antibiotik prvo uništi najslabije bakterije, bez obzira da li su to baš one koje su izazvale bolest, ili one koje su potpuno bezopasne, ili čak korisne.
 Antibiotik neće uništiti  sve bakterije. Čak i u slučaju da uništi 99.999% bakterija, onaj mali broj bakterija, koje su preživele,  primiriće se i u pogodnom trenutku ponovo aktivirati, proizvodeći potomstvo otporno na prvobitno korišteni antibiotik. Sledeca infekcija, koja može doći u kraćem ili dužem vremenskom razmaku, neće biti uspešno tretirana istom količinom ili istom vrstom antibiotika. Zbog toga su farmaceutske kompanije konstantno pronalazile nove i jače antibiotike na koje se vremenom bakterije i virusi neminovno prilagode. Svaka nova vrsta antibiotika obavezno dovodi do stvaranja nove vrste mikroorganizama koji su sve otporniji i opasniji od prethodnih. Ovaj proces je doveo do stvaranja takozvanih “super mikroorganizama” (na engleskom “super bugs“) koji su apsolutno otporni na sve trenutno postojeće lekove.

Ešerihija koli 

Ešerihija koli je savršen primer za demonstraciju zloupotrebe antibiotika. Ona je najpopularniji objekat genetičkih istraživanja, a otkrio ju je 1885. Theodor Escherich

Na primer, bakterija ešerihija koli (Escherichia coli) živi u ljudskom i životinjskom probavnom traktu i regularni je deo stomačne flore. Eserihija ne samo da štiti sluznicu želudca od ostalih štetnih bakterija, nego proizvodi i vitamin K koji nam je potreban. Problem sa ešerihijom je kad iz probavnog trakta, na neki način, dospe u drugo okruženje, mutira i počne da se širi. Ešerihija putem fekalija, ili na neki drugi način, može da prđje u urinarni i/ili vaginalni trakt i izazove infekcije i upale. Nekontrolisanim razmnožavanjem ili promenom karakteristika u novoj okolini, ešerihija će napraviti probleme kao sto su urinarne, vaginalne, plućne, ili kožne infekcije. Čak i ako se ista vrsta bakterije, na neki način, vrati u probavni trakt, gde je u svojoj prvobitnoj formi bila korisna, napraviće probleme kao što su proliv, povraćanje, vrtoglavica. Kod osoba sa vrlo slabim imunim sistemom može izazvati čak i smrt. Isti, ili slični problemi će nastati ako čovek, na neki način, unese u organizam ešerihiju životinjskog porekla. Iako se radi o istoj vrsti bakterije, životinjska ešerihija ima drugačije karakteristike i ne utiče na čoveka na isti način, kao ešerihija nastala u ljudskom organizmu. Takođe treba znati, da bi život diabetičara bio mnogo teži bez ešerihija bakterije. Naime, ešerihija bakterija se koristi za proizvodnju insulina za insulinske inekcije.

Pacijentkinja koja konstantno ima problema sa ovom vrstom infekcija, verovatno je, po savetu lekara, menjala razne vrste antibiotika, sve u cilju borbe protiv infekcije. Šta se dešava u ovom slučaju?

Sama ešerihija se razvila u nekoliko različitih podvrsta od kojih je svaka otporna na jedan ili više vrsta antibiotika. U samoj vaginalnoj flori i urinarnom traktu sada imamo ešerihije koli bakterije koje su potpuno neotporne na antibiotike, zatim bakterije koje su donekle otporne na neke antibiotike i bakterije koje su potpuno otporne na sve koristene antibiotike. Interesantna je činjenica da ove tri podvrste iste bakterije kontrolisu jedna drugu, tj. sve tri koegzistiraju u organizmu podjednako. Svaka podvrsta kontroliše razmnožavanje druge dve i zauzima oko jedne trećine okoline u kojoj koegzistira sa ostalim podvrstama. Analiza urina će još uvek pokazati ešerihija koli bakterije, ali neće moći razlučiti koliko podvrsta iste bakterije je prisutno. Sada dolazi deo o još većem paradoksu upotrebe antibiotika. Lekar će zbog infekcije nesporno prepisati antibiotik ili kombinaciju antibiotika.
Pacijent će početi sa terapijom i antibiotik će prvo uništiti najneotpornije bakterije i, ako je lekar pogodio pravu kombinaciju lekova, one bakterije koje su donekle otporne na neke antibiotike. Na ovaj način je uništeno dve trećine štetnih bakterija. Ostala je još jedna trećina koja je potpuno otporna na sve antibiotike, ili bar na one koji su u ovom slučaju prepisani. Šta se dešava u ovom trenutku? U okolini gde je postojao balans između tri podvrste bakterija, antibiotik je uništio konkurenciju i pomogao onoj najgoroj podvrsti da se nesmetano širi. Uništavanjem dve druge, manje otporne podvrste, antibiotik je sasvim oslobodio put za potpuno nekontrolisano širenje treće podvrste, koja se u suštini ne može uništiti postojećim lekovima.

Mala stafilokoka - kako je postala  mrsa

Uzmimo za primer penicilin, antibiotik koji se smatra jednim od najvećih ljudskih otkrića i, verovatno, najpoznatiji od svih antibiotika. Samo četiri godine od početka masovne proizvodnje i upotrebe penicilina, lekarisu počeli da zapažaju bakterije koje su postale otporne na njega. Ovo je predvidio i upozoravao već i sam Aleksandar Fleming, čovek koi je otkrio penicilin. On je čak predvideo da će se situacija pogoršavati kada penicilin bude dostupan u vidu pilula. Ispostavilo se da je bio apsolutno u pravu. Otporne vrste bakterija otkrivene su u bolnicama, gde se penicilin najčešće koristio. Naučnici su otkrili da je vrsta bakterija nađena u bolnicama različita od vrste koja se koristila u laboratorijama. Bolnička vrsta, ne samo da je bila otporna na penicilin, nego je mogla i da ga uništava u velikim količinama, tako da pojačanje doze nije pomagalo.

Naučnici su razvili novi lek, methicillin. Ovaj antibiotik se razlikuje od panicilina i jedno vreme je efikasno uništavao stafilokoke. Kasnih šezdesetih godina doktori potpuno prelaze na methicillin za tretiranje infekcija izazvanih stafilokokom. Vec 1980. zapažene su vrste stafilokoke koje su postale otporne, ne samo na penicilin i methicillin, već i na druge antibiotike.

Naučnici su posebno zabrinuti zbog vrste zvane Staphylococcus aureus, skraćeno MRSA, što u prevodu znači Methicillin Rezistentna Stafilokoka Aureus. Ova bakterija je nađena u bolnicama gde napada pacijente sa već vrlo oslabljenim imunitetom. Mnogi pacijenti nisu mogli da prežive masovne infekcije. Naučnici koji su studirali MRSA bakteriju, koristeći genetski kod, otkrili su 470 podvrsta ove bakterije. Svih 470 podvrsta je poteklo od samo jedne jedine vrste koja je otkrivena početkom šezdesetih godina u Egiptu. Već krajem šezdesetih, tj. ni deset godina kasnije, MRSA se raširila na Evropu, Severnu Ameriku, Afriku. Do 1990 MRSA se raširila u celom svetu i 1995., samo u bolnicama Njujorka, inficirala i usmrtila 1409 osoba. 1999. godine Centar za kontrolu i prevenciju bolesti je objavio da se infekcija počela širiti i na pacijente koji nisu bili u bolnici. Od 1997. do 1999. godine MRSA je izazvala smrt oko 200 ljudi u Minesoti i Severnoj Dakoti 200, su bila do tada zdrava deca od 1 do 13 godina starosti, koja nikada nisu posetila bolnicu pre nego što su napadnuta od strane ove bakterije. Vrsta MRSA bakterije, koja ih je usmrtila, je donekle bila različita od one koja je do tada nađena u bolnicama. Naučnici shvataju da MRSA nije više ograničena samo na bolnice, već i na čitavu čovekovu okolinu.

Problem je što ove bakterije postaju otporne i na antibiotike kao što je vancomicin i koji su smatrani poslednjim oružjem, onda kad svi ostali otporni na dejstvo antibiotika?


Jedan od načina je prirodna, genetska mutacija koja daje organizmima bolje šanse da se bore protiv napada. Na primer, bakterija koja je mutirala i prilagodila se dejstvu antibiotika će preživeti, dok će ostale bakterije biti uništene

Zastrašujuća činjenica je da samo jedna bakterija može da proizvede nekoliko milijardi novih, koje su otporne na antibiotike, za samo 12 sati. Znači potomstvo bakterije koja je mutirala i postala otporna na antibiotike je, takođe, otporno na iste.Nadalje bakterije postaju otporne na antibiotike prenošenjem genetskog koda ne samo na potomstvo, već i na druge bakterije.Najodgovorniji za rezistentnost bakterija su PLAZMIDI, male kružne molekule DNA. Plazmid je nezavisna samoreplicirajuća čestica (po Lederberg-u). Plazmidi se repliciraju nezavisno o bakterijskom kromosomu, a svaki plazmid ima mali broj gena koji bakteriji nisu esencijalni, ali sje vrlo koristan npr. gen za rezistentnost na antibiotik. Najmanji plazmid ima 1000 pb, a najveći nekoliko Mb.

Saznanje da jedna ćelija može inteligentno pamtiti i deliti informacije sa ostalim jednoćelijskim organizmima, dovodi naučnike do novih teza, ne samo u vezi sa bakterijama, nego i u vezi sa bilo kojim ćelijama. Na primer, teza da mi razmišljamo samo mozgom je odavno stavljena pod upitnik. Već sada mnogi naučnici tvrde da svaka ćelija našeg organizma ima sopstvenu memoriju. Neki naučnici tvrde, a pisac ovih redova duboko veruje u to, da je moguće lečiti organizam promenom memorije obolelih ćelija, tj. meditacijom, vežbama disanja i drugim spiritualnim metodama





Najjača bakterija 

Naučnici su fascinirani mogućnošću mikroskopskih organizama da razviju vlastiti imunitet. Jedan od primera je mikrob zvani Deinokokus radiodurans (Deinococcus radiodurans). Ovaj organizam može se nazvati Supermenom bakterijskog sveta. U mogućnosti je da preživi 12 miliona stepeni radijacije. Oko jedne hiljade stepeni radijacije će ubiti čoveka. Ovaj mikrob može da sastavi i vlastiti DNK, čak i pošto je bio raznesen u više od 100 delića. Takođe je u mogućnosti da popravi DNK deliće koji su oštećeni. Na ovaj način uvek održava sebe u perfektnoj kondiciji.
Postavlja se pitanje, zbog čega je jedna bakterija razvila mogućnost da se odbrani od radijacije koja je mnogo veća od svake radijacije na Zemlji. Naučnici samo pretpostavljaju da je razlog tome mesto na kojem ova bakterija obitava. To su pustinja i stene planina Antarktika gde nije viđena kap vlage hiljadama godina. Na svu sreću, ova bakterija se hrani drugim bakterijama i izgleda da joj se ne dopada ukus ljudi.
Nedavno sam na Discovery kanalu kanadske televizije gledao emisiju o vulkanima. Naučnici su u uzorcima lave nekog vulkana na granici Etiopije sa Eritrejom pronasli tragove DNK, što ukazuje na bakterijska delovanja čak i na ekstremno visokim temperaturama.


ŠTA DALJE ? 

Drastično smo preterali sa upotrebom antibiotika!

“Svet se kreće ka post-antibiotskoj eri, u kojoj će infekcije opet ubijati ljude. Ukoliko se trenutni trend nastavi, sofisticirani izumi u medicini, poput transplantacije organa, zamene zglobova, hemoterapije i brige o prevremeno rođenoj deci će postati još rizičniji poduhvati. To znači da bi otpornost na antibiotike čak mogla da označi kraj medicine kakvu poznajemo”, rekla je generalna direktorka Svetske zdravstvene organizacije na skupu Ujedinjenih nacija u aprilu prošle godine. Štaviše, problem je toliko veliki, da bi uskoro moglo da se dogodi da nijedan antibiotik ne bude delotvoran.

To znači da, ako ste bar jednom u životu uzimali antibiotik, postoje šanse da u sebi nosite mutirane sojeve bakterija. A što češće koristimo antibiotike, to više rastu šanse da će bakterije razviti otpornost.


Trenutno se testiraju neke netradicionalne metode, poput dijagnostičkih testova kojima je moguće otkriti prisustvo otpornih sojeva bakterija. Praćenje njihovog širenja takođe je vrlo bitno. Jedno od rešenja mogla bi da bude i proizvodnja novih vrsta antibiotika, ali su male šanse da se to dogodi, s obzirom na to da zbog neisplativosti već 30 godine nijedan novi lek iz te grupe nije ugledao svetlost dana.


1.  Ključevi života- ribozomi 

Mnogi antibiotici deluju pogađajući bakterijske ribozome i osujećujući ih da išta štetno urade. Jasno je da će se u budućim lekovima ciljati u tu  metu.
Molekuli DNK nose nacrt (otisak) života u svakoj ćeliji svakog organizma, a  ribozomi te poruke prevode u život.
Ribozomi su, jednostavno kazano, ključevi života, jer koriste uputstva gena da stvore hiljade raznovrsnih proteina koji nadziru šta se u telu događa. Majušna tvorevina u obliku čestice u ćelijskoj citoplazmi, koja pomaže da se izvesna poruka prevede u aminokiselinski redosled, izmamila je tri Nobelove kolajne za hemiju. Sve troje naučnika, Izraelka Ada Jonat i Amerikanci Venkatraman Ramakrišnan i Tomas Stajc, proveli su godine odgonetajući strukturu ribozoma koji igra ključnu ulogu u stvaranju (sintezi) proteina, jer je povezan sa informacionom RNK (ribonukleinska kiselina).

I tako malen, u mikroskopskom carstvu on je velik i složen sklop, a sastavljen je od dve podjedinice i više od 50 različitih proteina. Krajem sedamdesetih troje istraživača, svako za sebe, upustilo se u prilično čudnovat poduhvat u to vreme – kristalizacija ribozoma – da bi, snimajući iks-zracima, mogli da zavire u samu atomsku strukturu. Ispostavilo se da su gotovo istovremeno, krajem 1999. i početkom 2000. godine, u naučnim člancima obelodanili ishod svojih dugogodišnjih traganja.

Ali put do zvezda bio je posut trnjem: trebalo je naterati stotine hiljade atoma da se uklope u svojevrsni trodimenzionalni portret ribozoma. Ispostavilo se da je bilo neophodno 25.000 pokušaja pre nego što se osamdesetih pojavio kristal, a još 20 godina da se on pretvori u sliku. Zašto je ovo važno?

izvor

2. Enzim u bakterijama 

2008. je iz bakterija izdvojen i identifikovan gen koji kontroliše stvaranje enzima New Delhi-Metallo-1   New Delhi metallo-β-lactamase ili kraće NDM-1.  Ovaj enzim je temelj  rezistencije bakterija, tj. on im omogućava  da budu toliko otporne na razne antibiotike – uključujući i one antibiotike koji su dizajnirani da se bore protiv bakterija otpornih na antibiotike!
Otkriće enzima NDM-1, pa, zatim, i njegove uloge, je bilo vrlo značajno. Zahvaljujući tome medicina sada ima nova sredstva da se izbori sa najezdom novih „super buba“!

Melander i njegove kolege su objavile svoja istraživanja u radu objavljenom u ACS Medical Letters.’

NDM-1 je prvi put otkriven 2008. godine kod 59-godišnjaka poreklom iz južne Azije koji je živeo u Švedskoj. On je operisan u New Delhiju, a po povratku u Švedsku ponovno je hospitalizovan. Lekarisu ustanovili da ima vrlo otpornu infekciju urinarnog trakta. Iako je upalu izazvala obična bakterija Klebsiella pneumoniae, pokazalo se da je otporna na vrlo jak antibiotik karbapenem. Po utvrđenom mestu porekla stručnjaci su gen i enzim nazvali 'New Delhi metallo beta laktamaza'.

Nekoliko studija otkrilo je više detalja o ponašanju NDM-1 kod pacijenata . Oboleli su zaraženi različitim bakterijama, međutim, sve su one nositelji istog gena i otporne su na gotovo sve poznate antibiotike. Ono što povezuje predstavljene studije je otkriće da gen prebiva u više plazmida (delova bakterija koji imaju funkciju naslednog aparata i određuju njihovu rezistentnost), da se lako kreće među njima te da se plazmidi ne prenose samo unutar istog soja već i među potpuno različitim vrstama bakterija. To, naravno, omogućava izuzetno brzo širenje rezistencije među mikrobima. Problem je što ove infekcije u početku izgledaju kao uobičajene sve dok se ne otkrije da se ničim ne mogu izlečiti.

3. Mamac za bakterije 

Istraživači su razvili novu supstancu protiv infekcija: veštačka mast služi kao mamac za bakterije, i tako olakšava posao imunom sistemu. Neki lekari su ipak skeptični – tvrde da masti mogu biti tek dodatak terapiji.

izvor DW 

Bakterien


Slučaj dr.  Erel 


Deset godina pre nego što je dr Fleming došao do svog revolucionarnog otkrića penicilina koje je, zaista, u neku ruku promenilo svet, engleski biolog Frederik Tvort i francuski lekar Feliks d Erel su nezavisno jedan od drugog otkrili još jedno moćno i efikasno sredstvo za borbu protiv bakterijskih infekcija - viruse koji ekspresnom brzinom uništavaju bakterije na inficiranim mestima, ne škodeći ni najmanje ljudskim tkivima. Viruse na koje bakterije ne mogu da postanu rezistentne...
Dr Erel je još 1919. svoj lek uspešno isprobao na pacijentima koji bi po tadašnjim standardima medicina bili osuđeni na smrt.
Da bi direktoru dečije bolnice u kojoj je radio dokazao neškodljivost novog preparata koji je po prvi put nameravao da primeni na detetu koje je umiralo od dizenterije, sa krvavim prolivima 12 puta na dan, sam dr Erel je popio 100 puta veću dozu od one koju je nameravao da primeni. Potom je primenio kulturu virusa na teško obolelo dete - čiji su simptomi nestali već narednog dana.

Shvativši kakav ogroman potencijal sadrži novi lek, koji je on zvao "bakteriofagom" (pošto tada termin "virus" nije bio poznat), dr Erel je prionuo na ozbiljna istraživanja i nedvosmisleno dokazao neverovatnu efikasnost kulture ovog mikroorganizma u lečenju čak i inače smrtonosnih bakterijskih infekcija. O tome je objavio obimnu knjigu pod nazivom "Uloga bakteriofaga u imunitetu" (1921).
Da ne bude nesporazuma, tek kasnije je elektronskim mikroskopom utvrđeno da d Erelova kultura "bakteriofaga" zapravo predstavlja viruse, i to izuzetno velikih dimenzija, koji se nazivaju makrovirusima. Iako ni Tvort ni d Erel nisu znali da se radi o virusima, mogli su da tvrde i praktično dokažu da ti mikroorganizmi efikasno uništavaju bakterije.


Gruzijci su sačuvali revolucionarni metod

Tokom 20-tih i 30-tih godina u bolnicama Francuske, Engleske i tadašnjeg Sovjetskog Saveza, kao i u ondašnjim kolonijama Indoneziji i Indiji, obavljen je niz eksperimenata sa bakteriofagima koji su pokazali njihovo izuzetno povoljno dejstvo ne samo protiv pojedinačnih infekcija, već i epidemijskih bolesti kod ljudi, kao i protiv epidemija stočnih bolesti. Ali sticaj ekonomskih i društvenih okolnosti, kao i otkriće penicilina, potisnuli su ovaj metod na sporedni kolosek. Nakon Drugog svetskog rata on je gotovo zaboravljen. Srećom, nije se ugasio, jer medicinski institut Eliava u Tbilisiju ne samo da je sačuvao izvornu d Erelovu tehniku, nego ju je i znatno usavršio, razvio, tako da je primenjuje i dan danas lečeći uspešno infekcije bakterijama rezistentnim na antibiotike, kod bolesnika kojima standardna terapija antibioticima ne pomaže.

izvor 

Na slici:
Makrovirus ("bakteriofag") T4 na ćelijskoj membrani bakterije Escherichia colli. Slika sa elektronskog mikroskopa. Bakteriofag je već ubacio svoj DNK u bakteriju i ona će uskoro biti uništena.










понедељак, 04. децембар 2017.

Romano Guardini: O SMISLU SETE


Melancholy, Pablo Picasso



→ Seta (Schwermut) je nešto odveć bolno (zu Schmerzliches) i seže preduboko, do korena našega ljudskog opstojanja (Dasein), da bismo je smeli prepustiti psihijatrima.
Ako se dakle na ovom mestu pitamo o njenom smislu, time je već rečeno da nam nije stalo do psihološke ili psihijatrijske, nego do duhovne stvari. Verujemo naime da je pri seti posredi nešto što je povezano s dubinama naše ljudskosti.

*


Želimo oprezno napredovati. Prodreti želimo iz vanjskog u unutrašnje – i to bez pretenzije da iscrpimo sav opseg i sadržaj predmeta.
Ime sete glasi: teško srce (Schwer-Mut). Težina duše (Gemüt). Na čoveku leži teret koji ga potiskuje prema dole, da se uruši u sebe, da popusti napetost udova i organa, da ohrome osetila, nagoni, predstave, misli; volja spava, poriv i veselje prema radu i borbi blede.
Unutrašnji okov premešta se iz duše na sve ono što inače slobodno izvire, duboko oseća i deluje. Sveža napetost odluke, snaga jasnog i oštrog ocrtavanja, hrabar prem oblikovanja – sve postaje umorno, sve postaje ravnodušno. Čovek više ne vlada životom. Ne može se više nositi s onim napred što ga pritišće. Događaji oko njega se motaju; ne vidi više kroz njih. Ne zna što bi s ovim ili onim doživljajem. Zadaća se pred njim uzdiže kao planina, neosvojiva.
Na osnovu takvog doživljaja Nietzsche je duh težine označio kao demona naprosto. Iz toga je nastala čeznutljiva slika čoveka koji ”zna plesati”. Poslednja vrednota je osećaj, lakoća, snaga lebdenja i uspinjanja.


Takav život je duboko ranjiv. Njegova ranjivost ne izvire bitno iz pomanjkanja strukture ili nedostatnosti unutrašnje snage – premda nešto takvo zna pridoći – nego iz senzibilnosti bića koja je zavisna o unutrašnjoj mnogovrsnosti mogućnosti (Anlagen). Čini mi se da jednostavni ljudi ne postaju setnima. ”Jednostavnost” tu ne znači neku manjkavost u obrazovanju ili skromnim društvenim okolnostima. Neki čovek može biti vrhunski obrazovan, zahtevan, može imati mnogovrsne društvene odnose i bogato stvarati, no ipak je po svojem mišljenju (Sinn) jednostavan. Mnogovrsnost nam ovde znači unutrašnju protuslovnost životnih stremljenja; napetost među motivima; međusobnu prožetost nagona protuslovlja u ponašanju prema ljudima i stvarima, u zahtevu prema svetu i prema vlastitom životu, u merilima s kojima se meri…

Ta senzibilnost čini čoveka ranjivim zbog nemilosrdnosti opstojanja. Upravo ono što iz opstojanja nije moguće odstraniti, ranjava; patnja posvuda; patnja nemoćnih i slabih; patnja životinja, nemih kreatura… U zadnjoj instanci to se ne može promeniti. To je nenadmašivo. Tako jeste i tako ostaje. No upravo je to teško. Ranjavajuća je beda opstojanja; da je ono često tako ružno, tako plitko…
Ranjavajuća je praznina u tome. Mogli bismo reći: metafizička praznina. To je tačka gde se sa setom povezuje dosada. I to određena vrsta dosade što je doživljava samo određen tip ljudi. Ta dosada ne znači da neko ne radi ništa ozbiljno, da je nezaposlen. Može prožimati čak veoma zaposlen život. Ta dosada znači da čovek u stvarima, strasno i posvuda, traži nešto što stvari nema. A to traži s bolnom osetljivošću i nemogućnošću za ono što bismo u najboljem značenju mogli imenovati građanstvo (das Bürgerliche): s nemogućnošću za kompromis s mogućim i smislom za ugodu. To traži i pokušava stvari uzeti takvima kakve bi trebale biti: u njima nastoji naći onu težinu, ozbiljnost, žar i moć ispunjenja, prema kojem ga vuče – no to ne ide. Stvari su konačne. No sva konačnost je manjak (Defekt) i takav je manjak razočaranje za srce koje žudi onom bezuslovnim (Unbedingtheit). Razočaranje se širi i postaje osećajem velike praznine… Ne postoji ništa što bi bilo vredno bivstvovanja. I ništa nije vredno da bismo se time bavili.

Etička manjkavost drugih ranjava. Pre svega pomanjkanje dostojanstva: plemenita mišljenja. I posebno duboko ranjava niskost, vulgarnost (das Ordinäre).
Više smo puta zapisali reč ranjivost. I doista je naglasak na njoj. Ranjivost označuje posebnu boju setne patnje. Tu nije posredi neugoda, potištenost ili bol. Sve to može biti tegobno, silovito, i pobuđuje strastan otpor. No u tome još uvek može biti nešto svetlo, nešto što pobuđuje moć (samo)potvrđivanja da se odlučno protustavi. U seti je pak skriveno nešto drugo, autentično, nešto što uzrok boli pritišće sve do živca. Patnja u seti ima poseban unutrašnji karakter: posebnu dubinu; nešto nezaštićeno, ogoljeno. Tu manjka određena moć otpora; zbog toga se uzrok boli povezuje s nečim u samoj unutrašnjosti. Ta blizina patnje – i pritom belodano nesrazmer između normalnog efekta boli u povodu i dubini njegova uticaja na setnog čoveka, raskriva da je tu posredi nešto konstitutivno. Ono što je svojstveno seti nije skriveno u izvanjskim povodima i poticajima, nego u samoj unutrašnjosti; nekakvo izborno srodno nalazi se u svemu što može oštetiti.

To može ići toliko daleko da setan čovek doživljava kao nešto bolno svaku stvar i svaki događaj, svejedno koji. Da samo opstojanje (Existenz) i opstojanje kao takvo za njega biva bolnim. Vlastito opstojanje – čak i to da uopšte nešto postoji.

Takav se čovek ništa ne usudi. Uveren je da je manji nego drugi; da nije ništa; da ne zna ništa. I to ne jednostavno zato jer bi bio nedovoljno nadaren ili bi doživeo neuspeh. Naprotiv, postoji apriorno uverenje koje ne može biti konačno odbačeno ni dobrim uspesima, uverenje koje se sa svakim zatajenjem oseća još više potvrđenim nego što je samo to zatajenje zaista značajno. I još više nego to. Takvo pomanjkanje samo-poverenja neposredno proizvodi neuspehe. Setnog čoveka čini unutrašnje neizvesnim: precrta i spreči htenje i delovanje; čini ga prijemčivim za izvanjske okvire.
Posebno je karakteristično to pomanjkanje samo-poverenja prema ljudima. U razgovoru, u društvenom opštenju, u javnom nastupu. Možda je povezano s tim da je tu reč o posebno osetljivim potrebama da se čovek istakne.

Zbog svega toga nije isključeno da je takav čovek sujetan ili ohol; da žudi za isticanjem, ugledom. Njegovo mišljenje i fantaziranje možda je ispunjeno sanjarenjima u kojima sebe vidi kao nekoga komu iskazuju čast, kao nekoga ko je deo podviga što izazivaju pozornost… Upravo kao pre prikazana ranjivost, seta ne ukida činjenicu da je onaj ko je nosi u sebi duboko osetljiv za značenjsko obilje, bogatstvo vrednota i lepotu sveta.

To da setan čovek stoji pod tim pritiskom; da ga opstojanje tako olako ranjava; da je njegova moć samo-vrednovanja i samo-potvrđivanja tako malena – sve to postaje nekako aktivno i neprijateljski se okreće protiv sebe. Nova je psihologija oblikovala stajalište da ono što imenujemo životom nije ništa jednoznačno, nego njime vladaju dva protuslovno postavljena temeljna nagona: nagon bivstvovanja, potvrđivanja, razvijanja, uspinjanja – i drugi, nagon ukidanja, propasti. I tako doista jeste. Izgleda da samo tako možemo razumeti tajanstven način na koji se vlada živo biće. Ako mu se suprotstavi nešto što ga ugrožava, brani se. No ne samo da se brani; iz njega sama nešto odgovara na opasnost. Ono ugrožavajuće ne pobuđuje samo užas, nego i privlači. Pred opasnošću, pred smrću se ono što je u nama živo (unser Lebendiges) postavlja u obranu. Ujedno oseća čudnu privlačnost, budući da ga u njemu samome nešto vuče onamo.

Otuda se otvara pogled u poslednje metafizičke sklopove; tu je odskočna točka za nešto duhovno; za ”veliki prezir” prema samome sebi; za volju, propasti, kako bi nastalo ono Više.
Sve je to živa napetost – a živu napetost i treba tvoriti. U seti pak to preti skliznuti u ono uništavajuće. Nagon za propašću preti ovladavanjem. Bol i smrt postaju opasno privlačni. U dubini nas zavođenje vuče tomu da dopustimo potonuće.
Da, to htenje postaje delatno i okreće se neposredno protiv vlastitog života. U setnu duševnu sliku spada nagon za mučenjem samoga sebe.
Već u tome izbornom srodstvu s moćima ranjavanja, koji se nalaze u okolici, razabiremo nesvesno htenje.
To se htenje ostvaruje sugestivno: čovek se sebi čini bolesnim i bolest stvara.
Ostvaruje se i u duševnoj stisci što je izazivamo sami. Toj nemoj volji sve postaje sredstvom; sve, čak ono najviše što bi po svojoj naravi moralo samo izdizati i ispunjavati. Tu se dotičemo nečega najkonfuznijeg u našem ljudskom opstojanju. I vrednote mogu postati sredstvom patnje. ”Vrednota” znači da je nešto vredno bivstvovanja; opravdano je postojati; dragoceno, plemenito, visoko je. ”Vrednota” je dakle izražaj za to da je nešto pozitivno i kadro ispuniti; da uzdiže, unosi smisao. U meri u kojoj brzo u sebi ugledamo vrednotu, primerice ”dobro”, ”pravedno”, ”lepo”, pokazuje se ono jednoznačno dobro, blagotvorno. U trenutku kad vrednota stupi u zbiljski (wirklichen) život, kad je iskuša i ostvari istinski čovek, njegovo delovanje (Wirkung) može postati višeznačno: ono uzdiže i ispunjava, ujedno ugrožavajući i potresajući. Ako apstrahujemo Boga, koji je Dobro, Vrednosnost sama i neposredno, postoji zasigurno usmereni smisao delovanja samo u području puke ideje, puke misli – i u području puke prirode s njezinim zakonomernim događanjem. No ako kakva vrednota stupi u ljudski život, ako je nosi mnogostrukost njegovih unutrašnjih snaga, ako je zavisna o njegovu slobodnom htenju, može ostvarivanje po sebi jednoznačnog značiti nešto mnogoznačno. Što je vrednota viša, tim su mnogovrsnije mogućnosti njezina ostvarivanja. Što je vrednota viša, tim je veća njezina mogućnost da deluje uništavajuće. Pogrešno je iz ugrožavajućih efekata vrednosna zahteva zaključiti o njegovoj unutrašnjoj lažnosti. Upravo su najviše vrednote one koje najviše ugrožavaju. Ono Više (das Höhere) nikada se ne zadobija jednostavnim razvićem života. Uvek se za nj plaća potresom i ugroženošću.

Upravo u području sete dolazi do najvećih besmislenosti delovanja. Narav setnog čoveka posebno je osetljiva za vrednosti. No samo-uništavajuća tendencija u njoj treba pravrednost kao najopasnije oružje protiv same sebe. Podsetiću, recimo, na nezadovoljstvo mnogih umetnika vlastitim stvaranjem: nezadovoljstvo koje nema opravdanja u stvarima samim. Vrednost savršenosti, dakle nešto veoma visoko, tu postaje uništavajućom silom. Ili na unutrašnju nesposobnost zahteva za pravednošću kod nekih socijalno osetljivijih ljudi: društvena vrednost je unapred oblikovana tako da nema nikakva izgleda za ostvarenje i zato vodi potištenosti. Podsetiću i na strahovito pustošenje koje može proizaći iz obiju vrednosti koje određuju unutrašnju sudbinu osobe: iz ćudoredne i religiozne vrednosti. Teško ćemo naći sliku dubljeg rušenja od slike setne savesti za koju dužnost postaje jaram; volja za čistoćom i savršenstvom pridobiva nemoguću sliku, nepovezanu sa zbiljskim snagama i odnosima. Takva savest vidi krivnju tamo gde je – kao što je svakom drugom očito – nema; vidi odgovornost tamo gde za nju nedostaju sve pretpostavke. Primenjuje ćudoredna merila tamo gde je posredi samo prirodno zbivanje. Možda je još dublja ona pretnja koja može proizlaziti iz religiozne vrednosti: predanost svetome; žudnja za tim da se ono božansko prihvati u vlastiti život; stremljenje da se ostvari Božje kraljevstvo… Sve sama nagnuća o kojima bismo mogli pretpostavljati da moraju samo iskupljivati, širiti, uzvisivati – sve to može kod setnog čoveka  dovesti do svakovrsne teskobe i očaja, sve do zadnjeg oblika fanatizma ili bludnji o vlastitoj izgubljenosti ili otpora protiv svetog (das Heilige). Kao da se skrivena uništavajuća volja te najviše od svih vrednosti okrenula protiv vlastita života, isključila njihova pozitivna značenja i dopustila samo efekat onoga što potresa i ugrožava.
Tu je pre svega skriveno ono što je u seti zagonetno: kako se život okreće protiv sebe samoga; kako nagone samo-očuvanja, samo-poštovanja, samo-podupiranja tako na poseban način prožima samo-ukinuće, da oni postaju neizvesni i iskorenjeni? Mogli bismo reći da je u bitnoj slici sete propast uspostavljena kao pozitivna vrednost; kao nešto za čim žudi setan čovek i što on zapravo hoće. U tome se ostvaruje tendencija da se vlastitom životu oduzme mogućnost opstojanja; da se pokolebaju oslonci koji ga nose; da se dovedu u pitanje vrednosti koje opravdavaju vlastiti život – i tako se okončava u duhovnom stanju koje ne vidi više nikakva opravdanja za vlastito opstojanje, nego se doživljava u praznom i besmislenom, u očaju.

Psihoanaliza je pokušala taj celokupan odnos redukovati na seksualne korene. Ne upuštajući se u njezina besmislena preterivanja i uopštavanja, koja stvaraju sliku zbilje koja nije samo nevesela, nego i plitka, možemo ustanoviti da u mnogočemu ima pravo. Na to ukazuje duboka nagonska struktura, takoreći organski karakter pojave. No psihoanalitičkim tumačenjem shvaćene su samo određene nivoe problema. Autentični (eigentliche) koreni počivaju u duhovnom. O tome ćemo još govoriti. Pokadšto, u određenim trenucima, taj stav protiv sebe samoga preuzima oblik pred kojim je teško posve odstraniti misao na ono demonsko: tada kad setni čovek u pravom značenju reči i sa svom silovitošću afekta mrzi samoga sebe… Itekako možemo opažati i razumeti psihološke mehanizme – postoje trenuci kad nam se neposredno, samo od sebe, postavlja pitanje: Šta je to u životu da se on tako okrene protiv sebe?


*

Govorili smo o teškom, o negativnom, o boli i o uništenju u seti. No već se tu posvuda obelodanjivalo nešto veliko. Posvuda smo osetili da se iz te nevolje uzdiže nešto dragoceno, nešto visoko.
Ona težina o kojoj smo govorili – bila je ono prvo iz čega smo proizlazili kako bi dublje proniknuli u središte fenomena – daje svom delovanju autentičnu težinu, poseban uton (Tiefgang). Kod čoveka se dobro oseća dotiču li se koreni njegove biti sete. Jasna jednostavnost opstojanja usrećuje. A ko zna za ono drugo područje, može konačno živeti samo s ljudima i mislima koji imaju za onu Dubinu tamo. Velika, posvema zbiljska veličina nije moguća bez toga pritiska koji svim stvarima tek daje njihovu težinu i povećava snagu za pravu napetost; nije moguća bez te nekako (gleichsam) konstitucionalne žalosti, onoga što Dante imenuje la grande tristezza, veličajna tuga, bez nje, koja ne izvire iz nekog posebnog razloga, nego iz samog opstojanja.

S druge je pak strane ta težina, ta mračna žalost beskonačno dragoceni plod: pritisak se razrešava, unutarnja sputanost se otvara, i potom se uzdiže ona lakoća opstojanja, lebdeća uzdignutost celokupnog čoveka; providnost stvari i opstojanja; jasnoća pogleda i nepogrešivost izraza, kako je to opisao i Kierkegaard.

Govorili smo o težnji skrovitosti i tišini. Ta težnja ne znači samo strah pred susretom sa zbiljom koja ranjava. U zadnjoj instanci znači unutarnju gravitaciju duše prema velikoj Sredini: prodiranje u unutrašnjost i dubinu, u ono područje kamo život ulazi u skrovita mesta iz slučajne prepletenosti, gde postoji u mnogo-obuhvatnoj jednostavnosti Temelja, oslobođen mnogovrsnosti pojedinačnih vanjština. To je tužba za domom koja hoće iz rastresenosti u sabranost obuhvatnosti (Inbegriff). Iz odricanja od vanjskog opstojanja u strahopoštovanje i sigurnost svetišta. Iz površnosti u tajnu pra-temelja: noćna žudnja velikih ljudi sete za Majkama.

Seta je povezanost s tamnim temeljima bivstvovanja – i ”tama” tu ne znači ništa omalovažavajuće. Nije oprečnost dobrom i lepom svetlu. Tama tu ne znači ”mrak”, nego znači živu suprotnost svetla. Mrak je loš; nešto negativno. A tama pripada svetlu, tek oboje zajedno oblikuju tajnu Autentičnog (des Eigentlichen). Čovek sete  žudi za tom tamom, znajući da iz nje izviru svetli  likovi.
I u karakterističnoj suprotnosti tomu: srodnost s beskonačnim prostorom, s praznim širenjima; more; livada, gole gorske stene; jesen, radi koje otpada lišće; mit sa svojim vremenskim širenjima koji se rastežu u beskonačnost. Beskonačni vanjski prostor i skrivena unutrašnjost – oboje međusobno komunicira. Oboje je spojeno (Gleichnis) i mjesto za duboko događanje.

Upravo ta seta što prevrednuje stvari, što ispražnjava likove i važnosti (Geltungen); seta koja čini sve nebitnim i tako vuče u prazninu i dosadu; seta koja lomi vrednosne oslonce vlastitog opstojanja – upravo iz te sete izbija i ono dionizijsko. Čovek sete  ima nadasve dubok odnos prema punoći opstojanja. Obojenost sveta mu svetli jasnije; unutarnije mu zvuči slatkoća unutrašnjeg zvuka… Iz setnog izbija preobilje životne poplave i želi iskusiti neukrotivost sveg opstojanja.
No svagda je – uveren sam u to – to povezano s dobrotom. Povezano sa željom da život teče dobro, u prijateljstvu i dobročinstvu prema drugima.

Ne verujem da istinski ćovek sete  može po svojoj naravi biti tvrda srca. Odveć je za nešto tako srodan patnji. Zacelo,  čovek sete je postao okoreo, grub. No to je postao iz unutrašnje nevolje: iz teskobe, iz očaja. Nije izašao na kraj sa samim sobom. Ništa nije tako užasno kao očaj koji sebi više ne zna pomoći. No dakako, kad  čovek sete izgubi dobrotu – upravo zato jer je tako duboko povezan sa životom – u njega ulazi nešto osobito zlo. Nešto što je zlo iz blizine, iz dodira sa živčevljem života. Tada može zadavati jada upravo kao što je njemu život zadavao bol. I tu stranu sete označio je Kierkegaard u liku Nerona iz dela Ili-ili.

To nas vodi do vrednosnog središta sete. U svojoj poslednjoj biti (Wesen) seta je žudnja za ljubavlju. Za ljubavlju u svim njezinim obličjima i stupnjevima: od najelementarnije čulnosti do najviše duhovne ljubavi. Srčana snaga sete jest eros: žudnja za ljubavlju i lepotom. Ta duboka žudnja i to da ona ne izvire iz delomična područja bića (Wesen), nego iz njegova središta: da se ne ograničuje na posebne odnose i vremena, nego prožima celinu: da je celo setno biće prožeto erosom i da eros ima poseban karakter: žudi za ljubavlju i lepotom ujedno: za lepotom koja je i sama nešto duboko ugroženo, i koja tamo, gde nastaje, ukazuje na krizu životne sposobnosti – sve je to temelj ranjivosti o kojoj smo govorili. Jer ljubeća narav (die liebenden Natur) je otvorena. Spremna za prelaz i prihvat: za davanje i prihvaćanje. Poverljiva je. Ne brani se.
Iskušava bol prolaznosti: da je ljubljeno oduzeto; da je živa lepota svagda samo u prolaznosti; da je sused lepoga smrt.

No kao krajnja obrana protiv toga postoji žudnja za večnim, beskonačnim, apsolutnim. Seta žudi za Savršenim naprosto, onim nedostupno skrovitim, onim posve duboko unutrašnjim, žudi za onim nedodirljivo odličnim, plemenitim i dragocenim.

To je žudnja za onim što je Platon imenovao autentični cilj erosa, žudnja za najvišim Dobrom, koje je ujedno autentično Zbiljsko (eigentlich Wirkliche) i najviša Lepota, nepropadljiva i bezgranična. Žudnja, pojmiti (inne zu werden) tu jedinu ispunjujuću Zbilju, prihvatiti je u sebe, biti s njom sjedinjen. Nečemu posebnom možemo ući u trag kroz svu istoriju ljudskog traženja i mišljenja: silovito nezadovoljstvo s konačnim. Volja za nekim posebnim načinom, za posebnom intenzivnošću u tome kako čovek nastoji postati dionikom tog Apsolutnog. Nije mu dostatno da ga spoznaje, da ga s etičkim htenjem prihvaća u delatnost. Žudi za sjedinjenjem: za dodirom bića s bićem (Wesen zu Wesen); za utonućem (Eintauchen) i pijenjem i zasićenjem. Žudnja za bivstvujućim jedinstvom.
Amo pritišću oba temelja životna nagona koja kod čoveka sete  imaju posebnu boju i tako stoje u bolnoj međusobnoj oprečnosti: nagon za ispunjenjem i nagon za propašću. Propašću oskudnog, samo ljudsko-zemaljskog oblika opstojanja, kako bi ono Jedno postalo sve u svemu, kako bi se u tome dogodilo najviše ispunjenje života. Reči poput Pavlovih: ”Živim, ali ne ja, nego Hrist živi u meni”, izražavaju, na višem, hrišćanskom nivou, unutrašnju žudnju tog duhovnog tipa (Geistesart), koji cenu za to plaća u seti.
Čežnja za apsolutnim, no tako da je ono Dobro, Plemenito, odnosno poseban, bitno (wesenhaften) primjeren Predmet ljubavi. Čovek sete žudi za tim da susretne Apsolutno, ali kao Ljubav i Lepotu.
Pa ipak (i tu se krug zatvara): ta čežnja za apsolutnim kod setnika je povezana s dubokom svešću da je zaludna.
Čovek sa setnom dispozicijom ima osećaj za vrednote, žudi za njima. Žudi za obuhvatanjem dragocenog, za najvišim Dobrom. No čini se kao da se ta čežnja za vrednotama okrenula protiv sebe. Jer pokraj njega teče osećaj neispunjivosti. To se može vezivati (heften) uz određene doživljaje: da si tu zakazao i nisi ispunio dužnosti; da si izgubio vreme, proigrao nešto što nije moguće dobiti natrag… No ipak sve su to samo prošivci (Einheftungsstellen) za nešto dublje: za osećaj nemogućnosti koji nije nekako unapred pridodan toj čežnji. Nemogućnost je skrivena već u načinu kako se Apsolutno hoće. U nestrpljivosti, koja hoće imati prebrzo; u neposrednosti, koja ne vidi među-instance i onamo ide fantastičnim putem… U svakom slučaju: čežnja za punoćom vrednote i života, čežnja za beskonačnom ljepotom, u dubini povezana s osećajem prolaznosti, neispunjenja, gubitka, s neutaživom tugom, žalošću i nemirom koji pridolazi – to je seta.
Ona je kao zrak koji sve okružuje, kao fluid koji sve prožima, kao ujedno duboka gorčina i slatkoća koja je pridodana svemu.

*
To nas vodi pitanju šta je smisao te pojave i kakav nam zadatak postavlja. Uveren sam da ima s onu stranu svakog medicinskog i pedagoškog nazora sledeći smisao: znamenje je da postoji (es … gibt) Apsolutno. Beskonačnost se potvrđuje u srcu. Seta je izraz za to da smo ograničena bića, tesno naslonjena na – ostavimo sada suviše opreznu i apstraktnu reč koji smo koristili do sada, ”Apsolutno”, i na njezino mesto postavimo ono što doista spada ovde – da smo tesno naslonjeni na Boga. Da nas Bog zove: zove nas da ga prihvatimo u svoje opstojanje.

Seta je nevolja pri porodu Večnog u čoveku. Možda je bolje reći: u nekim ljudima koji su određeni za to da to blizinu (Nachbarschaft), nevolju tog poroda doživljavaju  dublje. Postoje ljudi koji iskušavaju pre svega ono prirodno-ljudsko; stalež u ocrtanom liku s jasno određenim radom; život s veseljem i patnjom koji su mu prirođeni. Jasno stoje u svom zemaljskom položaju. I ako ne zapadnu u opasnost te jasnoće, ugođaja i filistarstva, nego prodru do spoznaje da njihov konačni nivo pripada beskonačnim odlukama, tada je takvo opstojanje lepo i plemenito.

Postoje i ljudi koji su nekako bez ostatka ”s onu stranu”, koji ovde žive nezemaljski, tuđe, čekajući na Autentično (das Eigentliche). I njihov je život jasan. Njih ugrožava opasnost da postanu fantazijski, bez svoga mesta (ortlos), neozbiljni. No ako tu opasnost podnose, ako se nauče vernosti ostajanja na mestu koje im je bilo otkazano; ako se nauče budnosti čekanja, ne zaboravljajući pritom na svoju dnevnu dužnost, koliko god im se ona čini neznačajna, tada i njihovo opstojanje postaje jasno i lepo.

No postoje i takvi ljudi koji duboko iskušavaju tajnu razgraničenja: ljudi granice. Sa svom svojom naravi ne stupaju jednoznačno s ovu ili s onu stranu. Žive u graničnom području. Iskušavaju kako jednu sferu ugrožava druga i nose u sebi polove ljudskoga u njegovoj celovitosti – a time i mogućnost unutrašnjeg rascepa.

Lekarii psiholozi znaju reći mnogo toga tačno o uzrocima sete i o njezinoj unutrašnjoj strukturi. Dakako, često nastaje iz toga nešto banalno, nespojivo s dubinom i silovitošću doživljaja koji se skriva u tom iskustvu. Šta znaju reći lekari i psiholozi jest nauk o određenim unutrašnjim strukturnim temeljima i ništa više. Autentični smisao raskriva se pak samo iz duhovnog. Čini mi se da na kraju leži u ovomu: seta je uznemirenost čoveka zbog blizine Večnoga (Nachbarschaft des Ewigen). Usrećenje i ugroženost istovremeno.

No moramo razdvojiti. Opet nas na to upozorava sam Kierkegaard, postoji dobra i loša seta.
Dobra seta prethodi rođenju Večnoga. Posredi je unutarnja pritešnjenost koja izvire iz blizine Večnoga; iz njegova pritiska da bude ostvareno. Svagda, i ako je ne primećujemo svesno, delatna je u zahtevu da u svoj život trebamo primiti beskonačne sadržaje, izraziti ih u mišljenju i delovanju. Posebno nužno tada kad je za to vreme; kad nastupi trenutak; kad mora doći do odluke, kad rad mora biti ostvaren; kad se u čovekovu životu mora ostvariti proboj prema unutrašnjem duhovnom liku. Takvo stvaranje i postajanje proizlaze iz unutrašnje nevolje, koja je ujedno nevolja zastajuće punoće; znače strah života pred zahtevom koji izvire iz porađanja onoga što se hoće u njemu oblikovati. Život oseća da mora u to uložiti sebe, da mora napustiti nešto do tada izvesno; nešto mora propasti da bi moglo nastati novo.

To stvaranje i postajanje su usponi, tačke zenita na kojima život iz sebe istiskuje svoju krajnju mogućnost. Možemo je dosegnuti očito samo u slučaju da pre idemo kroz tačku najveće dubine (Tiefenpunkt). Stvaralački, život stvarajući čovek drukčiji od osvajajućeg, posedujućeg, ovladavajućeg i oblikujućeg. Prvi stvara i u tome doseže visinu koju drugi ne poznaje. No u sebi ima nešto upitno. Zna da je sredstvo moći. Nosi osećaj nevrednosti, svejedno kakve: da, osećaj da je vredan prezira. Svaki stvaralac ima u sebi nešto čega se stidi, i što oseti odmah kad je suočen s nekreativnim i upravo u tome tako izvesnim, jednoznačnim čovekom. U seti doživljavamo ono što je najgorče u toj upitnosti što spada u stvaralaštvo.

Tu dobru setu treba nositi, podneti. Iz nje se uzdiže rad i nastajanje i potom je sve promenjeno. Ukoliko je pak ne podnesemo, ukoliko ne nalazimo snage da je obuhvatimo u radu i saberemo u nastajanju; ako nemamo velikodušnost žrtve, hrabrosti napuštanja, moći proboja; tada ostaje unutra ono što je htelo vani ili se pak ostvaruje samo oslabljeno – i tako se potom budi drugi oblik sete, zli.
Taj oblik jest u svesti da Večno nije prihvatilo oblike koje je moralo prihvatiti; u svesti da si zakazao, proigrao priliku. U toj seti osetiš opasnost da si izgubljen jer nisi učinio ono što ti je bilo naloženo, ono što znači večno odrešenje ili propast, a ipak mora biti ispunjeno u vremenu koje ističe i koje ne možemo prizvati natrag. Ta seta ima drugi karakter. Zla je. Može se uzdići do očaja, beznadnosti, u kojoj čovek diže ruke od sebe i konačno zaključuje da je priliku proigrao.

No i zbog te sete dan nam je zadatak. Ono što se dogodilo, ne može se opozvati. Ne možemo neposredno iznova pridobiti ono što je izgubljeno. No postoji nešto više: poziv na religioznost, etički se to kaže: ono što se dogodilo, dogodilo se, i za to si odgovoran. Nastoj sledeći put postupiti pravilno… No to je rečeno apstraktno. Šta ako ne postoji apstraktno delatni subjekt, nego samo živi? Sa živom skladnošću svoga opstojanja u kojem jedan dan pretpostavlja drugi i jedno se delovanje oslanja na drugo? Tada s onim ”drugi put postupi pravilno” ne možemo sebi pomoći. Ne možemo naprosto pustiti da se ono što se dogodilo – dogodilo, i započeti sledeće. Čovek svagda deluje kao celovito biće, jer čovek to jest. Zato ono prošlo mora na bilo koji način biti ovladano, kako bi celovit život bio raspoloživ za novo. A to se ne može dogoditi pukim etičkim činom, nego upravo religioznim. A to je kajanje. Kajanje je obnavljanje (Neuwerden) pred Bogom. Istinsko kajanje postoji samo pred Apsolutnim. No ne pred apstraktno-Apsolutnim, pukim imperativom ili ćudorednim zakonom, nego pred Živim, pred Bogom. Kajanje znači da se postavljam na božju stranu, protiv samoga sebe, da se ne potvrđujem u svojoj pravičnosti, nego da se izručujem u priznanju da sam kriv: pred Bogom i s Njim. U tome je životnost (das Lebendige). U tome ”pred Bogom i s Njim” se budi novo koje nije moguće analizirati. Ponovno rođenje, postajanje. U tome ono što smo sagrešili nije učinjeno za ne-dogođeno, nego je prevladano. Propušteno (Versäumte) se ne ponavlja mehanički, nego se na višoj razini iznova pridobiva.

Sve što smo rekli odnosi se samo na kritičke tačke setnog života, na odlučna mesta. No značajnije je (jer je temeljitije) pridobiti nivo  na kom mogu biti rešeni problemi tog sveukupnog opstojanja: nivo odnosa prema zbilji.
U čemu je greška setnog odnosa prema zbilji, postaje jasno na dva mesta: u dvostrukom iskušenju koje se slučuje na čoveka uopšte, a posebno na setnika: iskušenje propasti (unterzugehen) u neposrednosti prirode i oseta (Sinne) – i propasti u neposrednosti religioznog.
Prvo iskušenje upućuje na pogrešan odnos prema stvari i prema samome sebi. Sve poimamo neposredno i svoju vlastitost (Selbst) kao deo prirode u kojoj se želimo neposredno iživeti (ausleben). Kao velika povezanost; kao jedna sama struja; veliko putovanje iz lika u lik; i nigde jasnih granica. Sve je jedno, jedno bivstvovanje, jedan život, jedno rađanje i umiranje, jedan osećaj i patnja… Sva mnogostrukost je samo izražaj jednoga. Jedno koje se ostvaruje u hiljadustrukim likovima. I veliko iskušenje, baciti se, potopiti se u njega, zavisno pak o raspoloženju, bilo u bezgraničnom uživanju, doživljavanju, iživljavanju… ili u umornom samodarivanju… ili pak u rezignaciji nad vlastitom malenošću pred velikim slama… Iskušenje, iživeti se u neposrednom stvaranju, u genijalnosti tekućeg proizvođenja, u kojem se čovek oseća kao organ prirode ili mesto erupcije neznanih moći, ili sredstvo duha koji struji niotkuda (ortlos strömenden)… Ili pak – naizgled se uzdižući ponad tih prirodnih sklopova, no samo prema vani projicirajući njihov konstruktivni protupol – u tiranstvu duha, nemirnog traženja, sve uništavajućeg pitanja i sve potkopavajuće sumnje…

Drugo iskušenje je usmereno (geht auf) na pogrešan odnos prema Apsolutnom. I ono je uzeto neposredno: kao Bezgraničnost koju treba bez daljnjega dosegnuti, kao Punoća koju treba neposredno usrkati; kao Tajna u koju se pronicava neprestance mišljenjem, motrenjem, čuvstvovanjem, čežnjom; kao Udaljenost prema kojoj krmarimo neposredno… ili kako bilo se već izrazimo: Apsolutno moramo uzeti kao nešto s čime čovek ima neposredan odnos. Bez daljnjega ga treba shvatiti (fassen): bilo pobožno ili nepobožno, u otporu ili samo izručenju.

U oba se slučaja odbacuje odlučno: granica, šta je autentično ljudsko (das eigentlich Menschliche). Da nismo svet, nego više no svet. Da nismo komad prirode, nego s onim što nam je svojstveno, više od nje. Ne val u struji, atom u vrtlogu, organ u velikoj međusobnoj zavisnosti, nego duh; osoba, sebe-ovladavajuća, za sebe odgovorna osoba; Božja slika što stoji pred njegovim pozivom; i po njemu slobodna u tom svetu. S druge pak strane nismo Bog. Nismo deo Boga; nismo konkretizacija njegove bezgranične smislene Punoće (Sinnfülle); nismo organ njegova strujnog duha, kako god ocrtavali bitnu apsolutnu razliku između Boga i čoveka, nego ”apsolutno manje” nego On: njegova kreatura.
Čovek je božja kreatura. Tako je nemoguće da se bez daljnjega izlije u njega i pokušaj toga je nedovoljan. Svaki put do Boga ide preko svesti o beskonačnoj distanci, preko strahopoštovanja, preko ”straha i trepeta” stvorenog bića.
No ipak čovek je Božja slika: duh i osoba. Zbog toga nije moguće da bi bio deo prirode i nije dopušteno pokušati to postati. Ono najunutarnjije u čoveku je izvan sveta; stoji pred Bogom; sposobno i namenjeno (bestimmt) tomu da čuje Njegov poziv i odgovori mu.

Iz toga pak proizlazi: Čovekov smisao je u tome da je živa granica i da na sebe preuzme taj život granice i podnese ga. Time stoji u zbiljnosti; slobodan je od uroka lažnog, neposrednog jedinstva s Bogom kao i neposredne identičnosti s prirodom. Ponor; prelom na obe strane. Njegov put u prirodu je prekinut time što je odgovoran Bogu. Time je njegov celokupan odnos prema prirodi postavljen pod pogled duha, ima dužnost dostojanstva; sadržaj odgovornosti. Njegov put do Boga je prekinut time da je kreatura, da mora dakle do Boga doći bitno u istom činu koji je ujedno odvajanje i povezivanje: u molitvi i poslušnosti. Svaka izjava o Bogu, koja ne može postati sadržajem čina molitve pogrešna je; lažno je i svako vladanje prema Bogu koje ne može preći u oblik poslušnosti.
Toj, takvoj misaonosti odlikuje se držanje (Haltung) koje je svojstveno čoveku. Držanje granice koje je upravo time držanje zbiljnosti.

Istinitost, hrabrost i strpljivost. Pre svega strpljivost.

Pravo rešenje dakako dolazi tek iz vere; iz Božje ljubavi.
Tek tajna Getsemanskog vrta – i za njim mračna tajna greha sa svim što je doneo – daje pravi odgovor: da je bio Gospodin ”žalostan do smrti” i da je sav težak teret podneo Očevom voljom. Tek na Hristovu krstu je skriveno rešenje za nevolju sete. O tome ovde ne mogu više govoriti – kao što sam i sada, na kraju, postao svestan kako nesavršeno i fragmentarno je sve to što sam rekao. No neka ostane tako, jer još ne znam reći bolje i uveren sam da je dobro ako se o tim stvarima govori – na bilo kakav način.

I o tome nisam uspeo progovoriti: kako su duboko postavljena pitanja o seti i kako su duboko dani hrišćanski odgovori na njih u pismima svetoga Pavla. U kratkim rečenicama; u usklicima; u podtonu celokupne rasprave; u boji i zvuku. Prava teologija sete tamo je dakako razumljiva samo za onoga ”ko je iskusio”.
Tu se nalazi i odgovor na ono u seti za šta na zemlji odgovora uopšte nema.
(1928)

Preveo s nemačkog Mario Kopić

[Romano Guardini, Vom Sinn der Schwermut, Mainz: Matthias-Grünewald-Verlag, 1999.]

Romano Guardini (1885-1968) je nemački teolog talijanskog imena. Doselio se u Nemačku iz Verone s roditeljima kada je imao tek godinu dana. Nakon srednje škole nekoliko je godina bio neodlučan u izboru studija. Najpre nekoliko semestara studira hemiju, pa nekoliko semestara studira ekonomiju, na kraju  teologiju. Neodlučan je bio i s mestom studiranja. Tübingen, München, Berlin, Freiburg, pa opet Tübingen. Menjajući studije, Guardini se teškom mukom izborio za financijsku podršku svojih roditelja. Kada se odlučio za teologiju, majka je bila izrazito protiv. Pored toga se protivila i kada je odlučio ostaviti talijansko i uzeti nemačko državljanstvo. No izborio se za svoj put i svoje zvanje, za svoju slobodu. Čovek se ne rađa slobodnim, slobodnim postaje, ponavljao je često. No trebao se izboriti i za svoju veru. Kao dvadesetogodišnjak našao se bez vere, sve dok u susretu s jednim studentom umetnosti nije primetio da je više uopšte nema. ”U tom sam času osećao kao da sve – uistinu sve, svoj život – nosim u svojim rukama kao na vagi koja stoji u ravnoteži. Mogu je pustiti da prevagne ulevo ili udesno. Mogu svoju dušu dati ili zadržati. I tada sam pustio da vaga prevagne udesno. Trenutak je bio posve tih. Nije bilo nikakve potresenosti ni prosvetljenja niti ikakva doživljaja. Bio je posve jasan uvid: ‘tako je’ – i primietio sam lagan pokret: ‘tako treba biti’!”.

Godine 1923. Guardini započinje svoje poučavanje na Berlinskom univerzitetu, preuzevši katedru koja je upravo u to vreme bila ustanovljena (kako bi se osiguralo bar jedno ”katoličko predavanje” na protestantskom i laičkom univerzitetu). Naziv katedre bio je ”Filozofija religije i katolički pogled na svet”. Guardini će tu katedru držati 16 godina, sve dok je nisu ukinule nacističke vlasti. Nakon rata Guardini se vraća u službu, najpre u Tübingenu, a potom u Münchenu.

Guardini nije bio akademski teolog u klasičnom smislu. Kad je započeo predavati na Berlinskom univerzitetu, već je imao ugled kao predstavnik liturgijskog pokreta, kao govornik, pisac, nadasve odgojitelj mladih. U prvoj generaciji njegovih oduševljenih studenata susrećemo i (tada još gimnazijalku) Hannah Arendt. Najizrazitiji doprinos koji je ovaj uspešni pisac i osamljeni teolog ostavio jest njegovo proučavanje biblioteke čovečanstva i njegova tumačenja tekstova i osoba svetske književnosti, od Rilkea do Dostojevskog, u teološkom ključu.

Prevedeni esej O smislu sete samostalni je deo njegovih predavanja o Kierkegaardovom iskustvu sete, predavanja kojima je upravo prisustvovala i mlada Hannah Arendt. Njima potaknuta Arendt će kasnije zapisati: ”Kierkegaard nam govori kao savremenik, izražava se u ime čitave generacije koja ga ne čita zbog zanimanja za istorijut, nego zbog duboko ličnih razloga: mea res agitur, o mojoj se stvari radi”. (M. K.)

петак, 01. децембар 2017.

Šta je bitkoin ?






ŠTA JE BITKOIN

Za sada se Bitkoin (skraćeno BTC) smatra novom vrstom valute, odnosno novca. Mnogi ekonomisti tvrde da je Bitkoin zapravo roba a ne novac. Po formalnoj definiciji novac je sredstvo razmene, čuvar vrednosti i jedinica obračuna. Kriptovalute ispunjavaju samo prvu funkciju, s toga seu strogo formalnom kontekstu i ne mogu smatrati pravim novcem
ali pođimo od toga da je ipak reč o novcu. Novembra 2013. je registrovano oko 1000 fizičkih i čak 35000 internet radnji koje su prihvatale bitkoin kao sredstvo plaćanja.


Za razliku od fijat ili fiducijarnog novca, koje države proglase zakonskim sredstvom plaćanja bitkoin, odnosno bilo koja crypto valuta je digitalna valuta. One ni u jednoj državi nisu regulisane zakonom, šta više u pojedinim državama su i zabranjene.


Današnji ( fijat ) novac nema kao nekada pokriće u zlatu ili drugim vrednostima, on nema vlastitu vrednosti ili je ona neznatna, ali se prima s poverenjem da će se njime moći dalje služiti kao prometnim i platnim sredstvom. Tradicionalni finansijski sistem je centralizovan, to jest zasniva se na instituciji Centralne banke koja emituje valutu svoje države, određuje njen kurs, obrađuje i čuva transakcije, koja vodi ukupnu monetarnu politiku. Bitkoin nema centralnu banku, niti postoji jedinstveni vlasnik Bitkoin mreže kao celine. Kada se izvrši jedna transakcija u bitkoinu ( svaka transakcija sadrži digitalni potpis korisnika koji ju je započeo) informacija o ovoj transakciji se automatski emituje svim korisnicima na mreži tj. svaki korisnik ima na uvid svoju i transakcije svih ostalih korisnika Bitkoina što je ključna razlika u odnosu na centralizovan sistem.

Kriptovalute se čuvaju u digitalnim novčanicima. Iako datoteke koje čuvaju podatke o ključevima nisu velike, Bitkoin novčanik može zauzeti značajan prostor, jer konstantna sinhronizacija sa mrežom podrazumeva čuvanje podataka o svim ikada izvršenim transakcijama Bitkoini se zapravo ne šalju (u strogo formalnom kontekstu), već se samo premeštaju iz novčanika u novčanik menjajući vlasništvo nad njima.

Za razliku od papirnih novčanica Bitkoin je dakle elektronski zapis koji se nalazi na računaru koji sadrži jedinstvenu šifru za Bitkoin/ bitkoine ili njegov deo koji se kupi. Jedinstvenu šifru koja opisuje Bitkoin može se uporediti sa serijskim brojem odštampane novčanice. Njegova šifra se dobija složenim matematičkim izračunavanjima primenom kriptografskih mehanizama. Kriptografija je oblast koja se bavi šifrovanjem i dešifrovanjem podataka a jedan njen poseban deo se koristi za izračunavanje šifre Bitkoina.
Sve valute koje koriste kriptografske mehanizme se nazivaju kripto valutama. Trenutno postoji više od 1.300 različitih kripto valuta od kojih je Bitkoin, svakako najrasprostranjenija i najpoznatija."

Evidencija o vlasništvu Bitkoina je takođe elektronski zapis na računaru. Međutim, da bismo bili sigurni da neko od vlasnika Bitkoina nije sam promenio iznos koji poseduje ili platio Bitkoinima koje ne poseduje, taj zapis se nalazi na više mesta istovremeno. Sistem koji obezbeđuje da je elektronski zapis o našem vlasništvu nad Bitkoinom pouzdan i da nam to niko ne može osporiti zove se Blokčejn. Blokčejn je tako napravljen sistem da se podatak o vlasništvu nad Bitkoinom nalazi na više mesta istovremeno. Ukoliko bi došlo do namerne ili slučajne promene podatka o vlasništvu samo na jednom mestu, Blokčejn bi odmah uočio to neslaganje i proglasio izmenjeni zapis nevažećim. Na taj način se obezbeđuje da ne možemo platiti neku robu ili usluge Bitkoinom koji ne posedujemo što pruža sigurnost prilikom transakcija Bitkoinom.



Altkoini

Alternativne kriptovalute

Kako je Bitkoin projekat otvorenog koda, postoje razne alternative ovoj kriptovaluti, grupno imenovane altkoini (eng."altcoins"). U suštini su u pitanju varijacije samog Bitkoin
algoritma poput različitog prosečnog vremena pronalaska novog bloka, gornje granice generisanja, kao i korišenja drugih heš algoritama.