петак, 25. новембар 2022.

Radio vremeplov - istorija

 


    Evolucija istraživanja na polju elektrotehnike dostigla je fazu početka međunarodne utrke za patent, za radio, a zainteresiranih je bilo mnogo. Još 1887. Hajnrih Herc (Heinrich Herz), uspeo je otkriti radio talase. On je to otkrio tako što je preneo iskru jake električne struje sa jedne bakarne žice, premostivši tako par metara kroz vazduh, na drugu bakarnu žicu što se nalazila na drugom kraju prostorije. Iskra je izazvala okolo sebe elektromagnetno narušavanje ili elektromagnetne talase, isto kao talasne bore u vodi. One su prouzrokovale male iskrice u otvoru između dve druge bakarne pločice na par metara udaljenosti. Talasi su se kretali napred sa brzinom svetlosti (300.000 km) u sekundi. Oni su se sastojali iz iste vrste 'vazdušnih smetnji' kao i svetlosni talasi, ali sa mnogo dužom talasnom brzinom (otprilike 1 metar) u usporedbi sa talasnom dužinom od nekoliko desethiljaditih jednog milimetra svetlosnog talasa.
   
    Radio je ustvari pobuđivanje radiotalasa, odašiljanje kroz vazduh i prijem istih u radio prijemniku. Mada je Herc sa njegovim otkrićem ustvari otkrio način po kojem su kasnije omogućena radio-emitovanja, on ipak nije pronalazač radija. Otkriće radija trajalo je nekoliko godina u tome su učestvovali i doprineli mnogi naučnici i pronalazači. Jedni su to posmatrali samo sa praktične strane i pokušavali da poboljšaju emitovanje i primanje talasa. Niko od ovih ljudi nije precizno znao niti shvatao kakvo će veliko značenje radio dobiti kasnije kao komunikaciono sredstvo.

Marconijeva oprema oslanjala se na ogromne iskre elektriciteta za generisanje tačkica i crtica Morseovim kodom 


 Dvadeset i četiri godine pre otkrića radio talasa od Herca, Englez Džems Klerk Maksvel (James Clerk Maxwell), profesor eksperimentalne fizike na univerzitetu u Kembridžu (Cambridge), pomoću matematičkih preračuna i bez bilo kakvog probnog iskustva ili dokaza, ukazao je na postojanje elektromagnetnih talasa. Herc je čisto kao jedan vredan naučnik izvodio njegove eksperimente sa ciljem da bi dokazao tačnost Maksvelove tvrdnje. Novost da je moguće odaslati i primiti radiotalase brzo se proširila. Hercov rad je sa nemačkog na engleski preveo Lord Kelvin. Sir Oliver Lodge iz Engleske i profesor E. Branly u Francuskoj poboljšali su 'prijem' detekciju radiotalasa pomoću jednog instrumenta kojeg su nazvali 'coherer'. (Iskrenje nije radilo dobro u vazdušnom otvoru, zbog toga što je trebao vrlo jak talas da bi pobudio iskrenje).

    Koherer je mala cevčica sa gvozdenom piljevinom, vrlo mala struja koja se preko radiotalasa pobuđuje u anteni, uzrokuje da se komadići gvozdene piljevine međusobno gusto zbijaju, tako da se totalna količina  piljevine u odnosu na radiotalase formira dosta bolju provodljivost.

    Ovo je upotrebio Sir Oliver Lodge, kada je prvi put 1894. poslao i primio prvu radio poruku na razdaljini od oko 200 metara. On je upotrebio grupe radiotalasa, istovetne tačkama i crticama alfabeta morzeovih-znakova, koji su tada bili opštepoznati i u upotrebi u telegrafiji preko žice.

    Emitovanje govornih izveštaja pomoću radiotalasa tada još nije bilo na vidiku (mada je telefonom, preko jedne žice tada to bilo moguće). U to vreme ljudi su to nazivali radio bežična telegrafija.

    Mogućnost koherera kojeg je Brenli (Branly) otkrio i Lodž (Lodge) poboljšao, problem je bio u tome što se gvozdena piljevina čvrsto zbila kada se jednom upotrebila, tako da dalje detektovanje signala nije bilo moguće.
Marconijev tim poslao je poruku preko Bristolskog kanala od Breana do Lavernocka u Walesu.


 

       Tada je ruski profesor Aleksander Stefanović Popov otkrio jednu vrstu električnog zvona, koje se pokretalo pomoću jednog releja kojim se gvozdena piljevina ponovo mogla razbiti potresanjem. Ova metoda izgledala je dosta 'osetljiva' i vrlo poverljiva u radu. Popov je uspeo da primi signale sa nekoliko metara udaljenosti. Pritom je otkrio da se domet značajno povećava ako se pričvrsti žica na koherer, što možemo označiti kao prvu prijemnu antenu. Ovaj način, koherer sa antenom 1895, Popov je upotrebio za jednu novu metodu ubeležavanja prijema munja (sastoji se iz električnog iskrenja).

    Kratko nakon toga ideje Popova preuzeo je mladi Italijan (tada 22 godine) Guglielmo Marconi. On je na osnovu Popovih eksperimenata izgradio sistem koji je mogao emitovati i primati Morzeovu abecedu na razdaljini od oko 350 metara, prikazavši to u Londonu 1896. prilikom demonstracije njegovaog izuma. Pošto je Markonija najviše interesovao komercijalni deo on je iste godine podneo zahtev i dobio britanski patent za radio. Mada je tada mogao emitovati signale na najviše 3 km udaljenosti. Ovo ga ohrabrilo te je uvećanjem antene i napona uspeo preneti signale na 12 km udaljenosti, a 1897 godine za vreme manevra britanske flote Markoni uspeva da signali premoste udaljenost od 90 km. Ovde još uvijek govorimo o radio telegrafiji jer govorna emitiranja tada još nisu bila ni na vidiku.

    Zato se čak i danas često postavlja pitanje ko je izmislio radio? Ovo je kako tehničko, tako i pravno pitanje. Iako je Tesla u St. Louisu demonstrirao sistem sa svim temeljnim komponentama onog što danas zovemo radiom, ipak je mladi markiz Markoni dobio prvi britanski patent za bežično emitovanje, koristeći isti aparat koji nije uspeo da registruje u SAD-u. "Mogao je emitovati samo preko bare", kazao je jedan njegov savremenik. Tesla je podneo zahtev za radio-patent u SAD-u i dobio ga 2. septembra 1897. Markoni je već sledeće godine takođe podneo isti zahtev u SAD-u, ali je još jednom odbijen. Tokom naredne tri godine zahtev koji je iznova slao u Ured za patente odbijan je zbog prednosti koju su imali Tesla, Lodge i nemački eksperimentator Carl F. Braun.

   Izvorni listić s porukom sada se čuva u Muzeju Walesa, a potpisali su ga Marconi i Kemp 


      Što se tiče daljeg usavršavanja radija treba dodati da prijemnici iz tog vremena nisu bili u mogućnosti da istovremeno i selektuju signale. Ova mogućnost je rešena 1897. Sir Oliver Lodge, pronašao je podešavajuće kolo. Ono se sastojalo od navojnica sa žičanim namotajima i kondenzatora. Sada se pružila prilika da se signali selektiraju (promjenom kapaciteta na kondenzatoru) tako da je antena pretvarala samo jednu talasnu dužinu (ili frekvenciju). Razni telegrafski odašiljači koji su odašiljali na različitim talasnim dužinama mogli su se birati podešavanjem LC-kola (navojnice i kondenzatora). Talasne dužine signala postaju sve važnije. Herc je za vreme njegovog prvog eksperimenta pobudio 'kratke' talase otprilike 1 metar talasne dužine. U to vreme mislili su da što je veća talasna dužina, tim je veći domet. Ljudi su tražili načine da pobude duže talasne dužine. Ovo je kasnije dokazano kao netačno: radiotalasi svih talasnih dužina u teoriji imaju svi isti domet. Iz raznih uzroka sve se više upotrebljavaju kratki talasi i ultra kratki talasi.

    Jedno drugo poboljšanje radio prijema usledilo je 1906. kada je pukovnik američke vojske H.H.C. Danvodi (H.H.C. Dunwody) pronašao kristalni detektor. Ovaj se kristal sastojao od komadića galena (prirodni olovni sulfid), koji je pomoću tanke spiralne žice povezan sa antenom. Svaki zvuk koji se preko signala 'prenosi' prolazi kroz antenu i dalje kroz kristal u slušalice. Markoni je uspeo da jačinu signala pojača na strani odašiljača, ali, koliko da su biračem, prekidačima i navojnicama davali 'impulse' , ili grupe radiotalasa sa određenom talasnom dužinom, ovi se impulsi nisu mogli neprekidno predavati. Ovo je značilo da se izgovorene reči nisu mogle prenositi preko veće udaljenosti. Zbog toga što se talasi koji predstavljaju (zvučne talase), moraju prenositi sa neprekidnom strujom radiotalasa. Prenos izgovorenih reči moralo je da pričeka uvođenje elektronske cijevi (radiolampe) i usavršavanje oscilatora.

    Titanicov 'CQD' poziv u pomoć primio je bežični operater RMS Celtic udaljen preko 700 milja 


lokacija na kojoj se nalazio Markonijeva tiha soba- Federalni sud u Virdžiniji dao je dozvolu spasilačkoj kompaniji "RMS Titanik" da se iz olupine broda iznese Markonijev radio telegraf 

rekonstrukcija brodske radio sobe s prikazom telegrafske opreme (1910)Science Museum Group Collection 
 


      Sir John Ambrose Fleming, engleski profesor, uspeva 1904.da napravi diodnu cev za detekciju radio signala, primljenih preko antene. Zbog toga što su kristalni detektori bili dosta jeftini oni su se upotrebljavali do sredine 1920-tih godina. Prva diodna radio-ciev izgledala je kao električna sijalica, ali imala je pričvršćenu još jednu treću žicu. Brzo nakon što je Lee Forest u Americi upotrebio diodu za njegov probni snimak, (imao je privatnu radiostanicu), on je nakon toga eksperimentisao i usavršio radio cev sa tri elektrode (triodna cev) koja je imala veću osetljivost.

    Nešto kasnije otkriva Fon Liben (Von Lieben) u Nemačkoj i Edvin Amb u Engleskoj, da se triodna cev može upotrebiti za pojačanje električne struje i za neprekidnu struju u talasima.

Teslin patent za radio 



    Tako su već 1913 bili na raspolaganju svi potrebni elementi za radio-amaterske odašiljače. Neprekidni radiotalasi, mešani sa signalima zvučnih talasa mogli su se pojačavati i odašiljati, primati i pretvarati u zvučne talase. Bilo je još nekoliko ozbiljnih tehničkih nedostataka ali pronalazači su bili opčinjeni ogromnim rastojanjem koje su uspevali premostiti. Radio talasi su više upotrebljavani za bežičnu telefoniju nego za radio-emitovanje. Veliki korak je napravljen tek nakon prvog svetskog rata, kada je publika bila u stanju da kupuje radio uređaje i rezervne delove koji su upotrebljavani za vreme rata.

    Tada se umešao faktor sa kojim i današnji izumitelji imaju problema: velike korporacije. Markonijeva prva britanska kompanija postala je Marconi Wireless Telegraph Company of America i beležila je uspeehe na tržištu. Svi su ulagali u Markonija. Kada su pomoćnici Teslu upozorili na to, Tesla je uzvratio: "Markoni je dobar momak. Ostavite ga na miru, on koristi 17 mojih patenata." Međutim, ni patenti nisu bili tako sigurni kao što je on mislio. Ured za patente je iznenada odobrio Markonijev patent 1904. premda se i dan-danas sumnja da je ova odluka plaćena Markonijevim novostečenim novcima. Ali, ni to nije preterano uzbudilo Teslu. Međutim, pobesneo je kad je Markoni dobio Nobelovu nagradu 1911. Tužio je Marconi Company 1915. za krađu, ali financijski nije bio u stanju da se u toj parnici nosi sa velikom firmom.

    Američka vlada je uzela u obzir njegovu tužbu nakon što ju je Markoni tužio za krađu koju su, po njemu, počinile američke oružane snage. Vrhovni sud SAD-a je 1943. doneo odluku u korist Tesle: on je izumitelj radija. Sud je utvrdio da je njegov Patent broj 645,576 sadržavao sve elemente koje su imali i kasniji takmičari. Međutim, ova istorijska odluka je donešena nekoliko meseci po Teslinoj smrti. Postalo je jasno ko je izumio radio, ali koliko dece u školama ili učitelja to zna danas?

    Salih Čavkić


                          Gaston Bašlar, RADIO I SANJARENJE ( radio vremeplov "1)
                          Arnold Šenberg: RADIO ( radio vremeplov "2)
                           Nezavisni radio u Italiji Umberto Eko ( radio vremeplov "6)
                          Džordž Orvel, Poezija i mikrofon ( radio vremeplov* 7)


 

Džordž Orvel, Poezija i mikrofon ( radio vremeplov* 7)

 


         Pre oko godinu dana, ja i izvestan broj drugih angažovani smo u emitovanju knnjiževnih programa za Indiju, te između drugih stvari emitujemo dosta stihova savremenih i gotovo savremenih engleskih pisaca - Eliota, Herberta Rida, Dilana Tomasa, Henrija Trisa, Aleksa Komforta, Roberta Bridžisa, Edmunda Blandena i D. H. Lorensa, na primer. Kadgod je bilo moguće, pesme su citane od strane ljudi koji su ih napisali. Zašto su posebno ovi programi (mali i zabačen, zaobiđen pokret u radio-ratu) bili tamo ustanovljeni ne treba objašnjavati, ali bih dodao da je činjenica da smo pravili emisije za indijsku publiku donekle diktirala našu tehniku. Osnovna poenta je bila da su naše literarne emisije bile namenjene indijskim studentima, maloj i neprijateljski nastrojenoj publici, nedostupnoj za bilo šta opisivo kao britanska propaganda. Unapred se znalo da se možemo nadati najviše kojoj stotini slušalaca i to nam je dalo opravdanje da budemo „prefinjeniji" nego što je to, uopšte uzev, moguće u etru. 

        Ako emitujete poeziju ljudima koji znaju vaš jezik ali ne potiču iz vase kulture, nemoguće je izbeći izvesnu količinu komentara i objašnjenja, i formula koju smo obično sledili bila je da emitujemo tobožnji mesečni književni časopis. Uređivački tim je navodno sedeo u svojim prostorijama, raspravljajući o tome šta treba staviti u sledeći broj. Neko je predlagao jednu pesmu, neko drugi drugu, sledila bi kratka rasprava, a onda bi stigla sama pesma, čitana drugačijim glasom, poželjno autorovim. Ta pesma bi prirodno tražila drugu, i tako bi se program nastavljao, obično sa bar pola minuta diskusije između ma koja dva priloga. Za polučasovni program se činilo da je šest najbolji broj glasova. Program ove vrste je neminovno bio nekako bezličan, ali mu je mogao biti dat neki celovit izgled tako što je kružio oko jedne jedine centralne teme. Na primer, jedan broj našeg izmišljenog časopisa bio je posvećen temi rata. U njega su ušle i dve pesme Edmunda Blundena, Odenova "Septembar 1941.", izvodi iz duge poeme G. S. Frejzera ("Pismo Ani Ridler"), Bajronova "Ostrva Grčke" i jedan odlomak iz "Pobune u pustinji" T. E. Lorensa. Pola tuceta ovakvih priloga, kao i rasprave koje su im prethodile i sledile, sasvim su dobro pokrivali moguće stavove povodom rata. Pesme i prozni izvodi trajali su oko dvadeset minuta po emisiji, rasprave oko osam. 

       Moguće je da je ova formula pomalo smešna i donekle snishodljiva, ali njena prednost je u tome što element čiste nastave, motiv udžbenika, koji je vrlo teško izbeći ako se emituju ozbiljni i povremeno "teški" stihovi, postaje manje preteći kada ima izgled neformalnog razgovora. Različiti govornici mogu tobože reći jedan drugome ono što, u stvarnosti, govore publici. Takođe, ovakvim pristupom bar dajete kontekst poeziji, što je baš ono što, sa tačke gledišta prosečnog čoveka, poeziji nedostaje. Naravno da postoje drugi metodi. Jedan koji smo često upotrebljavali je da smestimo pesmu u muziku. Najavi se da će za nekoliko minuta biti emitovana takva i takva pesma; onda muzika svira možda još minut, onda prelazi u pesmu, koja sledi bez bilo kakvog naslova ili najave, onda se ponovo uvodi muzika koja traje još minut ili dva - cela stvar traje možda pet minuta. Potrebno je izabrati odgovarajuću muziku ali, možda je nepotrebno i reći, prava svrha muzike je da izoluje pesmu od ostatka programa. Ovim metodom možete imati, recimo, Šekspirov sonet u tri minuta bloka vesti bez, u svakom slučaju za moje uvo, bilo kakve grube nepodudarnosti.

    Ovi programi o kojima sam govorio sami po sebi nisu imali veliku vrednost, ali sam ih spomenuo zbog ideja, koje su podstakli u meni i nekim drugim ljudima, o mogućnostima radija kao sredstva za popularisanje poezije. Rano sam bio zatečen činjenicom da čitanje poezije od strane osobe koja ju je napisala nema efekat samo na publiku, ako ga uopšte i ima, već i na samog pesnika. Moramo se setiti da je u načinu emitovanja poezije u Engleskoj sasvim malo toga učinjeno i da mnogi ljudi koji pišu stihove nikad nisu uzeli u razmatranje da je glasno čitaju. Bivajući postavljen za mikrofonom, posebno ako se to redovno dešava, pesnik je doveden u novi odnos sa svojim delom koji inače nije dostupan u naše vreme i u našoj zemlji.

  Opšte je mesto da u moderno doba - u, recimo, poslednjih 200 godina - poezija ima sve manje i manje veze bilo sa muzikom bilo sa govornom reči. Njoj je potrebna štampa da bi uopšte postojala i ne očekuje se baš da pesnik, kao takav, zna da peva ili čak deklamuje, kao što se ne očekuje ni da cće arhitekta znati da ogipsa tavanicu. Lirska i retorička poezija skoro su prestale da se pišu, i neprijateljska nastrojenost ka poeziji od strane prosečnog čoveka uzima se zdravo za gotovo u svakoj zemlji gde svi znaju da čitaju. Gde takav razdor postoji on uvek teži širenju, zbog toga što koncept poezije, kao nečeg prvenstveno štampanog i nečeg razumljivog samo manjini, ohrabruje nerazgovetnost i "nadarenost". Koliko je ljudi koji ne osećaju kvaziinstinktivno da nešto nije u redu sa bilo kojom osobom čija poruka može biti shvaćena iz prve? Čini se neverovatnim da ove tendencije budu zaustavljene sve dok ponovo ne postane uobičajeno citati stihove naglas i teško je uočiti kako to može biti ostvareno osim upotrebom radija kao posrednika. Posebna prednost radija, njegova moć da izabere pravu publiku i da se izbori sa tremom i neprijatnošću, ovde treba da bude pomenuta.

     U emitovanju vaša publika je pretpostavljena, ali je to publika od jednog. Milioni mogu slušati, ali svako sluša sam, ili kao član male grupe, i svako ima (ili bi trebalo da ima) osećanje da se obraćate njemu lično. Više od toga, razumno je pretpostaviti da je vaša publika saosećajna, ili bar zainteresovana, jer svako kome je dosadno može vas istog trenutka isključiti okretanjem dugmeta. Iako pretpostavljeno saosećajna, publika nema moć nad vama. Upravo tu se emitovanje razlikuje od govora ili predavanja. Na govornici, kao što zna svako ko je naviknut na javno obraćanje, gotovo je nemoguće ne uskladiti svoj ton sa publikom. Uvek je već posle nekoliko minuta očigledno na šta će ona reagovati, a na šta ne, i uvek ste u praksi primorani da govorite u korist vaše procene najgluplje prisutne osobe, i, takođe, da se dodvorite putem preterane reklame poznate kao "ličnost". Ako to ne učinite, rezultat je uvek atmosfera ledene neprijatnosti. Ta jeziva stvar, "čitanje poezije", jeste ono što jeste, zato što će uvek biti onih u publici kojima je dosadno ili su sve sem iskreno neprijateljski raspoloženi, i koji ne mogu da se sklone jednostavnim činom okretanja dugmeta. Na kraju krajeva, ista teskoća - činjenica da pozorišna publika nije probrana - čini nemogućim pristojno izvođenje Šekspira u Engleskoj. U etru, ovi uslovi ne postoje.

     Pesnik oseća da se obraća ljudima kojima poezija nešto znači, i činjenica je da pesnici koji su naviknuti na radio-emitovanje mogu čitati u mikrofon sa virtuoznošću koju ne bi postigli da pred sobom imaju vidljivu publiku. Element neverovatnog koji se ovde uvodi ne znači puno. Suština je da je, na trenutno jedini mogući način, pesnik doveden u situaciju u kojoj se glasno čitanje stihova čini prirodnom, nezbunjujućom stvari, normalnom razmenom između dvoje ljudi: takođe, naveden je da razmišlja o svom delu kao zvuku, pre nego kao o šari na hartiji. Time je pomirenje između poezije i običnog čoveka mnogo bliže. Ono već postoji na pesnikovoj strani radio-talasa šta god se dešavalo na drugom kraju.


    Medđutim, ono što se dešava na drugom kraju ne sme biti zanemareno. Pokazaće se da sam pisao kao da je celokupna stvar poezije neprijatna, skoro nepristojna, kao da je popularizovanje poezije u osnovi strateški manevar nalik na guranje leka detetu u grlo ili stvaranje tolerancije prema progonjenoj sekti. Na nesreću, to ili nešto slicčno je ovde posredi. Nema sumnje da je u našoj civilizaciji poezija daleko najviše diskreditovana od svih umetnosti, zaista, jedina umetnost u kojoj prosećan lovek odbija da primeti ikakvu vrednost. Arnold Benet bas i nije preterao kada je rekao da bi u zemljama engleskog govornog područja reč "poezija" rasturila gomilu brze nego vatrogasni šmrk. Kao što sam već napomenuo, razdor ove vrste tezi širenju jednostavno zbog svog postojanja, običan cčovek postaje sve veći protivnik poezije, a pesnik sve arogantniji i nerazumljiviji, sve dok razlaz između poezije i popularne kulture ne bude prihvaćen kao zakon prirode, iako u stvari pripada samo našem vremenu i relativno malom delu planete.

     Živimo u dobu u kojem je prosečno ljudsko biće u visoko civilizovanim zemljama estetski inferiorno u odnosu na najgoreg divljaka. Na ovakvo stanje stvari se generalno gleda kao na neizlećivo ma kojim svesnim činom, a sa druge strane od njega se očekuje da se ispravi samo od sebe, u skladu sa sobom, čim društvo dobije ljupkiji oblik. Sa malim varijacijama, marksista, anarhista i vernik reći će vam isto, i, u opšteprihvaćenim terminima, to je nesumnjivo tačno. Ružnoća u kojoj živimo ima duhovne i ekonomske uzroke i ne treba je objašnjavati jednostavnim zastranjenjem tradicije na nekoj tački. Iz ovoga ne sledi da je bilo kakav napredak nemoguć unutar sadašnjih okvira, ni da estetski napredak nije neophodno deo opšteg društvenog iskupljenja. Zato se vredi zapitati da li je već sada nemoguće spasiti poeziju njenog posebnog položaja najomraženije medđu umetnostima i za nju obezbediti bar isti stepen tolerancije koji postoji za muziku. Ipak, postavlja se pitanje na koji način i do koje mere je poezija nepopularna?

       Na prvi pogled, poezija je nepopularna onoliko koliko je to i moguće. Ipak, kad razmislimo, to mora biti označeno na dosta osoben način. Za početak, još uvek postoji značajna količina narodne poezije (uspavanke, itd.) koja je opšteprihvaćena i citirana i čini deo podloge svačije svesti. Takođe, postoji pregršt starih pesama i balada koje nikada nisu prestale da budu omiljene. Nadalje postoji popularnost ili bar tolerisanje "dobre loše" poezije, uglavnom patriotske ili sentimentalne vrste. Ovo može izgledati beznačajno, da "dobra loša" poezija nema sve osobine koje, tobože, čine da prosećan čovek ne voli pravu poeziju. Ona je pisana u stihu, rimuje se, govori o uzvišenim osećanjima i neuobičajenim jezikom - sve ovo do vrlo primetnog stepena, tako da je skoro aksiom da je loša poezija "više poetska" od dobre poezije. Ipak, ako nije uistinu voljena, ono je bar tolerisana. Na primer, baš pre nego što sam ovo počeo da pišem, slušao sam par BBC-jevih komičara u njihovoj redovnoj tački pre vesti u devet. U poslednja tri minuta, jedan od njih dvojice je iznenada najavio da "zželi za trenutak biti ozbiljan" i nastavio je sa recitovanjem patriotske koještarije naslovljene "Dobri stari engleski džentlmen", u slavu Njegovog Kraljevskog Veličanstva. E, sad, kakva bi mogla biti reakcija publike na ovaj iznenadni sunovrat u najgoru vrstu rimovanog junačkog stiha? Ne može biti pregrubo negativna, ili bi stigla dovoljna količina ogorčenih pisama da spreči BBC da radi takve stvari. Mora se zaključiti da, iako je široka publika neprijateljski nastrojena prema poeziji, nije preterano neprijateljski nastrojena prema stihu. Napokon, da su rima i metrika neomiljeni sami po sebi, ni pesme ni vulgarne pesmice od pet stihova ne bi bili popularne.

       Poezija je neomiljena zbog toga što se povezuje sa nejasnosnoćom, intelektualnom pretencioznošću i opštim osecćanjem da je pesnikov životni stav "lezi-'lebe-da-te-jedem". Njeno ime unapred stvara istu vrstu lošeg utiska kao reč "Bog" ili kao parohov "pseći okovratnik". Do izvesne mere, popularizovanje poezije je pitanje rušenja stečene inhibicije. To je pitanje pridobijanja ljudi da slušaju, a ne pukog mehaničkog zvizždanja. Kada bi prava poezija mogla da bude predstavljena širokoj publici na takav način da izgleda normalno, kao što je ona koještarija koju sam upravo slušao izgledala hipotetički normalno, onda bi deo predrasude protiv nje mogao biti prevazidđen.

      Teško je poverovati da bi poezija mogla ikada biti ponovo popularizovana bez promišljenog napora ka obrazovanju javnog ukusa, uključujući strategiju i možda ćak i izvrdavanje. T.S. Eliot je jednom sugerisao da bi poezija, posebno dramska poezija, mogla biti vraćena u svest običnih ljudi kroz medij mjuzik-hola; mogao je dodati i pantomimu, čije ogromne mogućnosti izgleda nikada nisu istražene do kraja. "Sweeney Agonistes" je možda napisana sa idejom nalik na tu i u stvari bi mogla biti shvaćena kao tačka u mjuzik-holu, ili bar kao revijska scena. Predložio sam radio kao medij koji pruža više nade i naglasio sam njegove tehničke prednosti, posebno sa pesnikove tačke gledista. Razlog zbog kog takva sugestija zvuči na prvi pogled beznadežno jeste da je malo ljudi sposobno da zamisli da se radio upotrebljava za širenje bilo čega sem trica i kucčina. Ljudi slušaju stvari koje upravo kaplju iz zvučnika celog sveta, i zaključuju da samo zbog toga i ni zbog čega drugog, bežični prenos postoji. Zaista, sam izraz "bežični prenos" priziva sliku ili režećih diktatora ili učtivih baršunastih glasova koji objavljuju da tri naša aviona nisu uspela da se vrate.

      Poezija u etru zvuči kao Muza u kancelarijskom sakou. Pored svega toga, ne treba mešati mogućnosti jednog sredstva sa svrhom za koju se koristi. Emitovanje je to što jeste, ne zato što je suštinski vulgarno, šašavo i nedostojno cele aparature mikrofona i predajnika, već zato što je svo emitovanje koje se sada vrši širom sveta pod kontrolom vlada ili velikih monopolskih kompanija koje su upravo zainteresovane za održavanje status quo-a, sprečavajući time običnog čoveka da postane previše inteligentan. Nešto slično dogodilo se i filmu koji se, kao i radio, pojavio za vreme monopolističke faze kapitalizma i koji je fantastično skup za rukovanje. U svim umetnostima postoje slične tendencije. Sve više i više kanala produkcije je pod kontrolom birokrata kojima je cilj da unište umetnika, ili da ga bar kastriraju. Ovo bi bila turobna perspektiva da totalitarizacija, koja se sada dešava i koja nesumnjivo mora da se nastavi u svakoj zemlji sveta, nije ublažena jednim drugim procesom koga nije bilo lako predvideti ni pre samo pet godina.

       To je proces u kome velike birokratske mašine kojih smo svi deo počinju da škripe zbog svoje veličine i konstantog rasta. Tendencija savremene države je da izbriše slobodu intelekta, a u isto vreme svaka država, posebno pod pritiskom rata, ima sve veću i veću potrebu za inteligencijom koja bi radila na njenom publicitetu. Savremenoj državi su potrebni, na primer, pamfletisti, crtači postera, ilustratori, radijski tehničari, predavači, filmski producenti, glumci, kompozitori pesama, čak i slikari i vajari, da ne pominjem psihologe, sociologe, biohemičare, matematičare, i koga još sve ne. Britanska vlada počela je sadašnji rat sa manje ili više otvoreno izraženom namerom držanja literarne inteligencije van njega; ipak, posle tri godine rata, skoro svaki pisac, koliko god bila nepoželjna njegova politička predistorija ili mišljenje, usisan je u različita ministarstva ili BBC, pa čak i oni koji stupaju u oružane snage posle nekog vremena nađu se u poslovima odnosa sa javnošću ili nekom drugom suštinski literarnom poslu. Vlada je apsorbovala ove ljude prilično nevoljno jer je bila u nemogucćnosti da nastavi bez njih.

     Sa zvanične tačke gledišta, ideal je bio da se sav publicitet stavi u ruke "pouzdanih" ljudi kao što su A. P. Herbert ili Ian Hej: pošto se nije moglo pribaviti više takvih, morala je biti iskorišćena postojeća inteligencija, te su ton, pa donekle i sadržaj zvanične propagande bili shodno tome modifikovani. Niko povezan sa vladinim pamfletima, predavanjima Armijskog biroa za informisanje, dokumentarnim filmovima i emitovanjima za okupirane zemlje izdatim u poslednje dve godine, ne može da zamisli da bi naši vladari sponzorisali takvo nešto kad bi sve to i bilo od neke pomoći. Samo, što veća postaje mašina vladavine, u njoj ima sve više ćorsokaka i zaboravljenih čoskova. Ovo je možda mala uteha, ali nije za preziranje. To znači da u zemljama sa jakom tradicijom liberalnosti, tiranija birokratije nikada ne može biti potpuna. Oni u kancelarijskim sakoima će vladati, ali dok god su primorani da zadrže inteligenciju, inteligencija će imati izvesnu autonomiju. Ako su vladi potrebni, na primer, dokumentarni filmovi, ona mora da uposli ljude posebno zainteresovane za tehniku filma, i mora im se dopustiti potreban minimum slobode; sledstveno tome, uvek će postojati tendencija da se pojave filmovi koji su potpuno pogrešni sa birokratske tačke gledisšta. Isto važi i za slikarstvo, fotografiju, scenario, reportažu, predavanja i sve ostale umetnosti i polu-umetnosti za kojima složena savremena država ima potrebu.

      Primena ovoga na radio je očigledna. Sada je zvučnik neprijatelj kreativnog pisca, ali to ne mora ostati istina kada obim i prostor emitovanja porastu. Kako sada stvari stoje, iako BBC pokazuje slabašan interes za savremenu književnost, teže je osvojiti pet minuta u etru u kojima će te emitovati pesmu nego dvanaest sati za širenje lažne propagande, limene muzike, otrcanih sala, simuliranih "rasprava" ili bilo čega drugog. Ipak, to stanje stvari može biti promenjeno na način koji sam naznačio, i, kada dođe to vreme, ozbiljan eksperiment u emitovanju stiha, sa potpunim ignorisanjem različitih neprijateljski nastrojenih uticaja koji sada sprečavaju svaku takvu stvar, postao bi moguć. Ne tvrdim kao sigurno da bi takav eksperiment dao neke velike rezultate. Radio je birokratizovan toliko rano u početku svoje karijere, da veza između emitovanja i književnosti nikada nije bila dovoljno promišljena. Nije sigurno da je mikrofon sredstvo kojim bi poezija mogla biti vraćena običnim ljudima i nije čak sigurno ni da bi poezija bila u dobitku da je više govorna a manje pisana stvar. Ipak, zalažem se da ove mogućnosti ipak postoje, i da oni kojima je stalo do književnosti mogu češće obratiti pažnju na ovaj umnogome prezren medij, čije su moći možda zauvek zatamnjene glasovima profesora Džouda i Dr. Gebelsa.

Prevela:Kristina Horjak
                                           Radio vremeplov - istorija 
                                           Gaston Bašlar, RADIO I SANJARENJE ( radio vremeplov "1)
                                           Arnold Šenberg: RADIO ( radio vremeplov "2)
                                           Bertold Breht Radio kao aparatura za komunikaciju ( radio vremeplov"3)
                                           Valter Benjamin, Pozorište i radio ... ( radio vremeplov "4)
                                            Ezra Paund, Amerika samo kao obećanje ( radio vremeplov "5)
                                           Nezavisni radio u Italiji Umberto Eko ( radio vremeplov "6)

среда, 23. новембар 2022.

Nezavisni radio u Italiji Umberto Eko ( radio vremeplov "6)

 


      Kada govorim o "slobodnim" radio-stanicama u Italiji, moj cilj nije da predlozim semiotičku teoriju radija, već pre da prilozim nekoliko informacija za dalju diskusiju o ovom fenomenu, kao i da pokušam da prenesem atmosferu koju stvaraju ove radio-stanice.
 
     Kaže se da trenutno u Italiji postoji preko hiljadu nezavisnih radio-stanica. Ipak, gotovo je nemoguće doći do bilo kakvih pouzdanih statističkih podataka u vezi sa ovim fenomenom, zato što postoje radio-stanice koje se rađaju i zamiru u toku samo jednog dana. Kako je samo nekoliko stanica u stanju da najavi svoje emisije nekoliko nedelja unapred, specijalizovane publikacije koje sadrže programe mogu da daju samo osnovnu ideju o broju nezavisnih radija koji u današnjoj Italiji emituju. Pored toga, primetno je da je postignuto ogromno kulturno i političko raslojavanje. U stvari, komercijalne stanice koje emituju rok-muziku i reklame postoje rame uz rame sa politizovanim radio-stanicama.

      Raslojavanje postoji i među politizovanim stanicama, pošto postoje radio-stanice koje predstavljaju ekstremnu levicu, Novu levicu, komuniste, socijaliste i radničke sindikate, kao i radio-stanice suprotne strane političkog spektra, kao što je Commune e Liberazione (stanica desničarskog katoličkog pokreta), ili Radio University, (koji je povezan sa neo-fašističkom partijom MSI).
 
      Proliferacija radio-stanica je tolika da će bilo svako ko se vozi od centra Milana do Firence "Sunčanom autostradom", otkriti da radio u kolima hvata i gubi stanice, koje se međusobno mešaju nadjačavajući jedna drugu, stvarajući konstantan zvučni krajolik. Vozeći se kroz centar Milana, slušalac čak i ne primećuje da radio stalno hvata druge stanice zbog toga što većina nezavisnih radija emituje istu vrstu muzike. Stalno smenjivanje stanica ne predstavlja problem kada pesmu Glorije Gejnor smenjuje pesma Ester Filips. Ali, ako mislite da slušate Canale 96 (koji je manje-više radio Nove levice), a u stvari je vaša skala na frekvenciji koju pokriva Radio University (neofašistički), slušalac će imati jak utisak dezorijentacije. Postoji vreme kada su predmeti emitovanja politički "jasni", i vreme kada nisu. Do grešaka ne dolazi samo zbog sličnosti emitovane muzike, već takođe i zbog homogenosti jezika koji koriste sve nezavisne radio-stanice.
 
     Kada jednom slušalac izae kolima na auto-put, njegova veza sa radijom je pojednostavljena. Tokom nekih trideset kilometara (ili približno četvrt sata), radio će ostati na istoj stanici. Nove, usput uhvaćene stanice mogu se razlikovati prema oblasnim akcentima voditelja i lokalnim vestima. Mlade komuniste Emilije smenjuju viteloni sa jadranske obale, koji pričaju o svojim letnjim osvajanjima mladih Nemica. Zatim se probija razgovetan glas Radio Alise, koji se emituje u znaku Anti-Edipa, da bi uskoro bio smenjen blagoglagoljivim glasom katoličke stanice koja najavljuje pesmu Džoan Baez kao da je pevačica karmelićanska Bogorodica.

      Raznolikost stilova i sadraja emitovanih od strane italijanskih radio-stanica mora biti naglašena. Ove stanice nisu deo Makluanovog sveta, jer ne predstavljaju primer njegovog uverenja da je medij poruka. U današnjoj Italiji, medijum je prenosilac mnoštva različitih poruka. Štaviše, nije slučajno da je Radio Alisa zabranjen, dok druge stanice nastavljaju sa emitovanjem protestnih pesama ili folk-protestne muzike u smirenijoj atmosferi koja više podseća na muzejsku.
 
Državni i nezavisni radio

       Pre no što nastavim izveštaj o nezavisnim radio-stanicama u Italiji, želeo bih da opišem osobine koje ih razdvajaju od državnih stanica. Prva stvar je jezik. Nezavisne stanice su zamenile književni italijanski jezik državnih radija lokalnim akcentom. Rezultat je iznenađena publika. Najavljivači koji govore isto kao stanovnici vašeg mesta ili grada uništavaju osećaj da je radio neka vrsta "zvaničnog" glasa. Ali, ove emisije nisu samo fonetski različite. U stvari, one su i semantički i sintaksički drugačije. Prvi put od početka italijanskog radija, upotrebljavaju se reči koje se koriste u svakodnevnom govoru, kao i one koje se govore noću. Događaje opisuju oni koji su ih upravo iskusili, prouzrokujući ne-pridržavanje consecutia temporum. Ima se osećaj da je neko utrčao u studio da priča najvećom brzinom o onome što je upravo video. Postoji utisak totalnog nepostojanja selekcije i cenzure. Naglašavam reč "utisak" jer je, naravno, ideološka perspektiva radio-stanice odgovorna za izbor svojih spontanih saradnika. Bilo bi prilično naivno govoriti o totalnom odsustvu cenzure ali, sa druge strane, kriterijumi selekcije nezavisnih stanica vrlo su različiti od onih državnog radija. U stvari, kada su ove prve počele sa emitovanjem, ljudi u Milanu su uključili svoje radio-prijemnike, misleći da slušaju RAI (državni radio) i ćuli debatu homoseksualaca koji su se angažovali u eksplicitnoj propagandi. Slušaoci su počeli da se pitaju da li je državni radio poludeo, jer su osećali nedostatak izvesne vrste cenzure.
 
     Gore navedene karakteristike nezavisnih radio-stanica su ih nekada razdvajale od RAI-a, ali posle reorganizovanja državnog radija iz 1976, razlike su se pomalo izbrisale. RAI je usvojio nešto od stilskih i tematskih aspekata nezavisnog radija. Rezultat je da se danas mogu ćuti dugi razgovori na lokalnim akcentima, u kojima učesnici koriste neke od klišeiziranih izraza levice.

Jezik nezavisnog italijanskog radija

     Analiza jezika koji koristi nezavisni radio otkriva nesto što bi moglo biti nazvano "retorikom trenutnog", retorikom sadašnjeg i njegovih klišea. U stvari, praksa bivanja u kontaktu sa trenutnim razvija specifičnu retoriku i sopstvene otrcane fraze. Naravno, klišei se menjaju od jednog do drugog radija. Komercijalne stanice podilaze emitovanjem mešavine pseudo-proleterske spontanosti, disk-džokeji lažiraju radost i klišee uzete iz repertoara mas-medija. Čitava generacija govori kroz ove stanice, otkrivajući ili svoju kreativnost ili izanđale ideje kojima je bila napajana. Ponekad su otrcane izjave kapitalističke, a ponekad novolevičarske. Ipak, neke stanice, gde je slučaj Radio Alise poseban u svakom pogledu, uspele su da raskrste sa svim klišeima. Tokom prvih meseci emitovanja Radio Alise, čak i ljudi koji nisu bili naklonjeni njegovom političkom profilu nisu mogli a da ne primete radikalne promene koje je on uveo u radio-emitovanje. Od tada, politička situacija u Italiji je postala takva da je Radio Alisa postao predmetom ucene na moralnom i teorijskom tlu. Mnogi ljudi su postali jako oprezni po pitanju poštovanja nezavisnog radija.
 
     Novi jezik radija stvara utisak nekontrolisane poruke koja licči na psihodramu. Ovo je posebno tačno ako slušalac stalno menja stanice, što se automatski dešava kada se vozi italijanskim gradovima. Radio-emisije su postale psihodrama u nastavcima, tok svesti i unutrašnji dijalog koji se odmotava kroz slušaočeve uši.
 
     Prvi sastavni element psihodrame je uvek-prisutna, nadiruća muzika. Nezavisne radio-stanice emituju muziku koju vole mladi ljudi, muziku koja se vrlo razlikuje od one koje emituje RAI. Violentne melodije koje se čuju prošarane su dobro izbalansiranim intervalima govora. Naravno, količina govora povećava se pod posebnim okolnostima, kao što je to bilo za vreme nemira u Bolonji marta 1977, kada su politizirane radio-stanice svele muziku na minimum da bi se koncentrisale na stalne telefonske pozive, saopštenja i diskusije. Drugi element psihodrame je govornik (čiji je jezik svakodnevni govor koji izostavlja stilska ulepšavanja). U slučaju komercijalnih stanica, voditelji se prepuštaju DJ-govoru odnosno dijalozima zasnovanim na glupavim prepucavanjima. U slučaju politizovanih stanica, čuju se debate i komentari koji dolaze u radio preko trećeg učesnika, publike. U stvari, nezavisne stanice su inagurisale praksu stalnog intervenisanja publike preko telefona. Radio-stanice puštaju slušaoce preko telefona u etar čak i kada kritikuju radio preko koga govore. U nekim slučajevima, radio ulazi u dijalog, ili čak u polemiku sa onim koji je nazvao, dok drugi, kao što je bio slučaj sa Radio Alisom, nisu ništa više do prozirni filter za glasove koji dolaze od spolja. RAI je nedavno usvojio ovu karakteristiku nezavisnih radio-stanica. Rezultat nije isti, pošto izgleda da samo bake zovu državni radio.
      
    Četvrti element psihodrame, "žeton-reporter", jeste najzanimljivije i najvažnije otkricće nezavisnog radija. "Žeton-reporter" je nastao zbog toga što ove stanice ne mogu da sebi priušte upošljavanje saradnika. Čak i studio vode volonteri, koji na smenu puštaju ploče, obraćaju se publici i čitaju vesti (koje ponekad nisu ništa više do naslovne strane svežih novina). Nedostatak korenspondenata je bio lako rešen, pošto ma koji prijatelj, simpatizer ili saradnik može postati reporter. Tokom odredđenog događaja, "žeton-reporter" posmatra situaciju, odlazi do najbliže telefonske govornice, zove radio i biva pušten u program. Ovakva praksa je važna inovacija uprkos činjenici da je ona omogućila optužbe protiv levicčarskih stanica, koje su kritikovane zbog emitovanja "glasa spolja" bez preuzimanja odgovornosti za ono što je bivalo izrečeno u takvim prilikama. Kako god, pogrešno bi bilo misliti da su nezavisne radio-stanice promenile samo lingvisticke aspekte emitovanja ili rada mas-medija; one su takođe otvorile socijalne, političke i pravne probleme. Da bi predstavili te probleme, prvo je potrebno da se osvrnemo na kratku istoriju ovih radio-stanica i ispitamo neke od emisija koje su bile predmet napada.
 
Nezavisne emisije

      Krah emisija državnih stanica počeo je sa kablovskom televizijom. Ovaj prvi opasan poduhvat nije imao mnogo uspeha, ali je utro put nezavisnim radio-stanicama; u stvari, era piratskog radija počela je ubrzo posle prvog neuspeha nezavisne televizije. Mora se naglasiti da postoji ogromna razlika između nezavisne TV i nezavisnog radija. Razlike su u osnovi ekonomske prirode, ali se odražavaju na socijalnom i političkom nivou. Privatnim TV stanicama potrebna su velika sredstva, iako je kablovska televizija značajno smanjila ove troškove. Cene opreme ne dozvoljavaju malim grupama da imaju koristi od liberalizacije ovog medija.Sa druge strane, moderna tehnologija je smanjila troškove do te mere da bilo koja mala grupa može kupiti opremu koja je potrebna za izlet u etar. Posledica ovakvih materijalnih teškoća je to da mnogi Italijani podržavaju prava nezavisnih radio-stanica, čak i potrebu za njima, dok zadržavaju prilično oprezan stav prema nezavisnoj televiziji.
 
     Sve do pre godinu dana (1976.), nezavisne radio-stanice su bile ilegalne, ali tolerisane. S vremena na vreme, neka bi bila ukidana iz tehničkih razloga, kao što je ometanje emisija državnog radija. Presuda Ustavnog suda konačno je dala legitiman status nezavisnom radiju. Poslednji korak ove liberalizacije, postavljanje pravila, još uvek nije izvršen.


Primer Radio Alise

     Radio Alisa je verovatno najinteresantniji novi radio u Italiji i vredan je pobližeg ispitivanja. Počeo je sa emitovanjem januara 1976. kao jedan od izdanaka grupe A/ traverso/ collective. Njihove prve emisije su počinjale sa: Radio Alisa emituje: muziku, vesti, bašte u cvetu, besmislene razgovore, pronalaske, otkrića, recepte, horoskope, čarobne ljubavne napitke, poruke, masaže i laži.
    Kao sšto vidite, ovaj manifest je mešavina "Fineganovog buenja" i Makluana. Filmovi koje najviše vole su, bez sumnje, oni sa najvećom političkom posvecćenosšću: "Žuta podmornica" i "Lesi". Stilska klima je vrlo posebna. Kada se govori o štrajku koji se dogodio na proleće, izjava glasi: "April je najgrublji od svih meseci". Neprijatelj biva napadnut sa "Toi, hypocrite lecteur, mon semblable, mon frcre". Radio Alisa u svojim citatima ne okleva da pomeša De Sada, Majakovskog, Mandraka (iz istoimenog stripa), Artoa i herojske "gatarezane", kako nazivaju autore "Anti-Edipa", Deleza i Gatarija.
Filozofski stavovi koji se provlače kroz emisije takođe imaju poseban stil: "žudnja poČinje da govori sopstvenim glasom"; "Transverzalno pisanje koje oslobađa žudnju", "Odbijanje smisla, morala, politike i političkog", "Revolucionarna žudnja u životima mladih proletera, duhom odsutnih radnika, kulturnih i seksualnih manjina"; "Govorite o iracionalnom koje je ispod svačije koze"; "Oboj životni oblik u crveno" (Majakovski).
 
     Njihova definicija Movimenta (raznolikih protestnih grupa levo od Komunističke partije) je "Mao-dadaizam". Radio Alisu cčine citati iz književnosti, klasična muzika, političke pesme, nestrukturisani dijalozi, slobodan jezik i direktna reportaza sa raznih događaja poput štrajkova, protesta skvotera, demonstracija i proslava. Rezultat je da je tipičnu emisiju čini pet minuta visokopolitizovanog razgovora o štrajku koji je u toku, praćenog konverzacijom sa lažnim narkomanom koji govori o svojim ličnim problemima, vrlo "američka" muzika i dijalozi koji moraju biti okvalifikovani kao "alisijski" (po Luisu Kerolu), u slavu besmislica i besmislenog.
 
      Naravno, ovaj kolaž nam ne dozvoljava da saznamo poziciju Radio Alise. Ovo je tačno, pre svega zbog toga što oni odbijaju da zauzmu jasno definisanu poziciju koju od njih očekuju tradicionalne partije levice. Odbojnost Radio Alise prema tradicionalnim levičarskim partijama polazi od činjenice da su problemi tela, zadovoljstva i želje kao politički značajni entiteti podređeni. Drugi razlog zbog koga Alisa ne zauzima jasno određenu poziciju može biti pripisan posebnoj redakcijskoj mešavini estetskih vrednosti, njenoj utopijskoj viziji jednog estetičnog drustva, njenoj vitalnosti i elaborarinom dadaističkom trendu.
 
      Karakteristična primedba (koja je vazna za studiju o dešavanjima u novoj italijanskoj generaciji i njenom Movimentu) jeste jezik koji koristi grupa vrlo talentovanih ljudi na njenom čelu, koji govore u citatima. Ono što je bitno je da je jezik koji oni upotrebljavaju prihvata i koristi gomila mladih iz radničkih slojeva, koji nemaju posebnu kulturu i koji se identifikuju sa ovom vrstom jezika. Drugim rečima, nova generacija govori jezikom koji je ranije koristila avangarda, primenjujući i koristeći ono što je nekada bilo laboratorijski jezik. Kako god bilo, te mase su usvojile avangardni jezik ne znajući njegovu istoriju. Ljudi koji stoje iza Radio Alise i koji su, kako sam već opisao, vrlo informisani i pretplaćeni na "prave" revije i časopise, uspevaju da dopru do široke publike. Rezultat je da se više ne može razaznati govori li neko sa radija (ko zna sve) ili neko spolja (ko ne zna ništa). Sintaksa, semantika i fonetika su iste.
 
      Da bi se razumela uloga Radio Alise u situaciji "urbanogerilske" aktivnosti, moraju se istražiti emisije koje su emitovane tokom nemira u Bolonji, tačnije 11., 12. i 13. marta 1977. Pre nego što dam izvod iz jedne emisije rađene tokom nemira, moram naglasiti da je Radio Alisa, kao i neke druge stanice, postala vrlo moćan izvor informacija zbog toga što je obaveštavala javnost o događajima u gradu u skoro istom trenutku kada su se dešavali. Italijanske nezavisne radio-stanice odigrale su skoro istu ulogu kao Europe 1 i RTL tokom pariških nemira 1968. godine: davane su detaljne informacije, tako da je svako ko je slušao radio mogao da se priključi demonstrantima ili da ih izbegne. U slučaju nezavisnih stanica pojavio se drugi problem. Nezvanični "žeton-reporteri" nisu se uvek ograničavali na izveštavanje, već su povremeno sugerisali kakve akcije bi trebalo preduzeti. Konkretan primer koji sledi je emisija od 11. marta 1977. Vesti Radio Alise bile su prekinute telefonskim pozivom Bonvija (poznatog italijanskog autora crtanih filmova), čija je kancelarija na glavnoj bolonjskoj ulici bila pogodna za posmatranje čarki između studenata i policije. ... sačekaj malo... nešto važno... majku mu, moja glava... hej, telefon je odsečen... da li nas još uvek čujete?... sad je policija bacila suzavac i Via Ricoli ga je prepuna... moja kancelarija je puna ljudi koji se sklanjaju... situacija je još uvek nestabilna, ali divna stvar je kako grad vrlo dobro odgovara na provokaciju... dajem slušalicu natrag Gabrijeli...
Izabrao sam ovaj primer zbog toga što pokazuje da čak i ljudi poput Bonvija, koji nije povezan sa bilo kakvom posebnom grupom i koji nije učestvovao u uličnim okršajima, bivaju tako uzbuđeni da postaju propagatori. U žaru situacije, njegov glas je zatražio učešće, i radio je postao sredstvo za njegovu poruku. Komunističke gradske vlasti i policija zaključile su da je Radio Alisa stvorio jednu nepodnošljivu pretnju, i rešili da ga ukinu. Gore citirani telefonski poziv bio je predstavljen, pored ostalih, kao dokaz protiv ove radio-stanice.
 
      Sledeći odlomci su snimci poslednjih minuta Radio Alise. To nije samo uzbudljiv snimak, već dobar primer posebnog načina na koji se ovaj radio emitovao. Primetićete da govornik opisuje situaciju kao da se dešava na filmu i kaže da ga ono što se događa podseća na nemački film Slučaj Katarine Blum. Ovo je vrlo tipično za Radio Alisu: oni literarizuju situaciju i... situacionalizuju literaturu.
Ipak, situacija se nije promenila... policija pokušava da navucče pancire i uperi pištolje... kažu da će oboriti vrata... svejedno, molimo drugove koji poznaju naše advokate da ih kontaktiraju i da im kažu da smo pod opsadom... jeste li videli film?... kako se dovraga zvao?... Slučaj... Slulaj Katarine Blum... pa kacige, panciri, upereni pištolji i tako to... stvarno apsurdno, stvarno fantastično, sasvim za film, i da ne ruše vrata sa spoljne strane, mislio bih da gledam film...
 
Trideset sekundi kasnije, situacija je jos dramatičnija:
 
...'ajde, daj mi neku ploču da slušamo neku muziku, za ime božije (buka)... Evo malo Betovena, ako vam se sviđa super, a ako ne, pa... odjebite (buka i Betoven u pozadini). O.K., policija opet počinje... ej, pazi, lezi dole (povici policije u pozadini). Samo pet minuta, advokati dolaze, na putu su ovamo... ne, pazi, ja nisam Matej, a policija je na vratima... (drugi glas u pozadini). Ulaze! (voditelj) Ušli su, ušli su, digli smo ruke uvis, ušli su (buka), mikrofon, podigli smo ruke uvis (mrtva tišina)
 
Politički, socijalni i pravni problemi

     Pošto smo se osvrnuli na istoriju i neke primere emisija nezavisnih radija, moramo takođe ispitati neke od političkih i pravnih problema koje su oni otvorili. Najvažniji od ovih problema je sigurno aktivna uloga koju igraju nezavisne radio-stanice u Italiji. Ne može se poreći činjenica da su ove stanice poput trećeg oka na vrhu nečijeg prsta. Sa takvim okom, nemoguće je, u društvu kao što je naše, posmatrati svuda i sve. Pravila koja propisuju njegovu primenu su veoma komplikovana. U teoriji, može se raspravljati da li je ispravno ili ne da radio izveštava o kretanjima policije, ali kao što svi znamo, svako može kupiti voki-toki ili drugu radijsku opremu i uhvatiti bilo koju frekvenciju, uključujući i one koje koristi policija. Danas živimo u elektronskom svetu, što čini nemogućim primenu izvesnih pravila i regulativa. Dalje, čak i strucčnjaci iz oblasti ustavnog prava priznaju da je nemoguće nositi se sa ovom novom situacijom.
 
     Drugi problem koji su predstavljale nezavisne stanice jeste pripisivanje odgovornosti. Kao što smo prethodno naglasili, žurnalizam nezavisnih stanica je takav da je radio samo sredstvo za glasove koji dolaze izvan studija. Pod takvim uslovima, vrlo je teško pripisati odgovornost bilo kome posebno. U stvari, direktno izveštavanje na radiju je vrlo različito od onog novinskog, gde postoji značajna vremenska razlika između pristizanja vesti, njihove obrade u formu članka, štampanja i prodavanja na kiosku. Urednik lista, dakle, ima priliku da pregleda vesti koje će biti štampane, što ga čini odgovornim za ono što je napisano. U slučaju nezavisnih stanica, vremenska razlika je poništena, zbog toga što vesti direktno izgovara veliko amorfno telo "žeton-reportera". Kada se jednom napravi dogovor da svako ko nazove radio može da govori preko njega, postaje nemoguće da se odgovornost pripiše ma kome posebno.
 
     Treći problem koji je otvorila praksa nezavisnih radio-stanica jesu teskoće u prikupljanju dokaza o inkriminisanosti. U stvari, prilično je nemogucće dokazati da se radio angažovao u ilegalnom informisanju ili, kao što se to potvrdilo u slučaju Radio-Alise, da je podsticao javnost u izvođenju podrivačkih aktivnosti. Snimci ne mogu biti korišćeni kao dokazi, jer se njima isuviše lako manipuliše. Oslanjanje na "slušne svedoke" je podjednako nemoguće zbog frenetilne aktivnosti radijâ koji izbacuju bujice informacija, a i zato što se "slušni svedoci" možda ne sećaju konteksta u kome je data izjava. Postoji razlika u izjavi koja je zvanični kominike, i komentara koji je za radio dala intervjuisana osoba.
Ove tri tačke dovoljne su da nam pomognu da razumemo koliko je konfuzan odnos između nezavisnih radio-stanica i zakona. Zabrana direktnog radija odnosno regulisanje njegovog korišćenja slično je registrovanju oružja i izdavanju dozvola za njegovo nošenje. Kao što svi znamo, dozvole za nošenje oružja ne sprečavaju neke ljude da pucaju. Pristupačnost tehnike dozvoljava svakome da počne sa emitovanjem tokom pobune. Dakle, jedina sigurna činjenica u ovom lavirintu problema je da je potpuno nemoguće efektivno kontrolisati radijske emisije.
 
     Radio-prijemnici postoje već nekih sedamdeset pet godina, ali sve do početka sedamdesetih nije ih posedovalo gotovo celokupno stanovništvo. Profitna logika elektronske industrije je takodđe uključena u demokratizaciju ovog medija, ali bi bilo pogrešno dati nezasluženu važnost ovom aspektu. Nezavisne radio-stanice su prvenstveno rezultat toga što novi sektori stanovništva dobijaju mogućnost da izraze svoja mišljenja i poglede. Ova liberalizacija je u samom korenu onoga što je kriza društvenog konsenzusa u današnjoj Italiji.
 
    Nezavisne stanice su promenile sam pojam informacije i javnog reda. Stvorile su društvene probleme koji ne mogu biti rešeni pozivanjem policije, na isti način na koji cenzura nije bila rešenje za pronalazak štampe, niti embargo za otkriće baruta. Prilikom jedne debate sugerisao sam da društvo možda mora da prizna da je radio postao neka vrsta droge. Kaže se da droge proširuju svest, ali je takođe tačno da one stvaraju socijalne probleme. Možda bi društvo trebalo da odluči, svejedno da li je to ispravno ili pogrešno, da je bolje zabraniti upotrebu droga i da je, što se tiče proširenja svesti, gledanje televizije sasvim dovoljno. Mozda bi istu stvar trebalo učiniti sa radiom, ali ako tako treba da bude, moraju da nestanu sve radio-stanice. Predlog je očigledno neprihvatljiv. Drugo rešenje bilo bi da se zabrani emitovanje grupama koje ne podnesu zadovoljavajuće garancije. Ali ovo stvara isti problem kao izdavanje dozvola za nošenje oružja: quis custodiet ipsos custodes? I ko će odlučiti koje grupe podnose zadovoljavajuće garancije?
 
     Jos jedno moguce resenje bilo bi primeniti novi oblik kontrole u situaciji u kojoj su se informacija i uticaj individualnog prosirili elektronskim putem. Moglo bi se čak reći da "Speaker's Corner" Hajd parka sada putuje pomoću elektromagnetskih talasa. Policajci na konjima su nekada kontrolisali pobunjenike-pešake. Izgleda da su danas svi u sedlu. Problem koji predstavljaju nezavisne radio-stanice nije značajniji od onoga kada se nasše društvo suočilo sa problemom lopova koji koriste kola.
U svakom slučaju, mora se naći zadovoljavajuće rešenje, pošto je ugrožena sama sloboda govora. Čak i oni koji se ne slažu sa Radio-Alisom ili fenomenom nezavisnih radio-stanica moraju priznati da smo suočeni sa novim i važnim pojavama u domenu slobode informacije. Ulazimo u novu eru u istoriji komunikacija i novu eru u istoriji čoveka kao bića koje komunicira. Dalje, iskustvo nezavisnih stanica u Italiji oponira mnogim teoretičarima medija koji još uvek tvrde da su masovni mediji uvek manipulisani od strane sila u nastajanju i da oni nezaobilazno ohrabruju društvenu integraciju.
 
prevela:Kristina Horjak


                                      Radio vremeplov - istorija 
                                      Gaston Bašlar, RADIO I SANJARENJE ( radio vremeplov "1)
                                      Arnold Šenberg: RADIO ( radio vremeplov "2)
                                      Bertold Breht Radio kao aparatura za komunikaciju ( radio vremeplov"3)
                                      Valter Benjamin, Pozorište i radio ... ( radio vremeplov "4)
                                       Ezra Paund, Amerika samo kao obećanje ( radio vremeplov "5)
                                       Džordž Orvel, Poezija i mikrofon ( radio vremeplov* 7) 

понедељак, 21. новембар 2022.

Ezra Paund, Amerika samo kao obećanje ( radio vremeplov "5)

 




      U skladu sa fašističkom politikom o intelektualnim slobodama i slobodnom izražavanju mišljenja onih koji imaju šta da kažu, Radio-Rim je ponudio dr Ezri Paundu svoje mikrofone dva puta nedeljno. Podrazumeva se da on neće biti primoran da kaže ništa što bi se suprotstavljalo njegovoj savesti, ili išta što bi bilo u suprotnosti sa njegovim odgovornostima kao američkog građanina.

                                                                            ***
     Evropa ovde, govori vam Paund, Ezrika Paund pred mikrofonom... Ulažem izuzetan napor u pokušaju da održim istu visinu tona u svom glasu; jer kad god malo spustim glas, ovi tipovi dižu napon. Što se tiče tona, postoji vreme kada treba govoriti tiho i kada treba govoriti jetko, a što se tiče američkih ratnih huškača, SVAKA misao o američkom ulasku u rat je čista koještarija, budalaština, tralalaština, čisto s.... ; i ja bih vam sada hteo reći ZAŠTO je to koještarija i zašto ne treba da obraćamo pažnju na ruganja svilenih gospođica i njihovog budalastog društvanca.
 
       Pojavljuje se čak i termin „NEamerički", koji upotrebljavaju luckaste dame i kalajisane jevrejske sluge da opišu BILO KOG čoveka, ženu ili dete koji nisu spremni da frljnu i rasture ono malo što je preostalo od AMERIČKE kulture. Oni se tako zabavljaju čitajući jevrejske novine, eto, već više od četrdeset godina. Oni se tako zabavljaju slušajući ćifutski radio, i ja dozvoljavam sebi da upotrebim reč ĆIFUTSKI nezavisno od njihove istinske nacionalnosti.
 
      Svaki razgovor o američkom ulasku u rat je prljava NISKOST. A tu niskost prouzrokuje neznanje, koje KRIJE sto godina američke istorije. Ono zaboravlja i krivotvori KOMPLETAN cilj i smisao američke nacionalne tradicije. Kolonisti su u Ameriku ušli sa sigurnošću kakvom se ulazi u trbuh broda, da bi se izbavili od niskosti i počeli iznova. Zajednica trinaest kolonija po Revoluciji bila je zasnovana sa težnjom da se premoste različitosti, i ma šta se mislilo o teoriji melting pot, ona ima taj efekat. SAD NISU ustrojene i organizovane IZNUTRA da bi učestvovale u inostranim kavgama. Sve se to može postići i bez sićušne, prljave malodušnosti prema milionima američkih građana. To je dečiji impuls, on proizilazi iz prirodnog nagona dvoje ili troje dece da zajedno napadnu neko četvrto dete. Zloća, dakle, koju njihove mamice i tatice pokušavaju da otklone kada prouzrokuju neprijatnosti u porodici. Ovo će razumeti svako ko ima sposobnost da se distancira od situacije i da objektivno sagleda model po kojem ljudi napadaju manjine.

      U vreme nestašice, kada ljudi počnu da strahuju i da pljačkaju banke ili piljarnice, dolazi do jagme, a onda kad se stvari uspore nastupa zavera da bi se pojedinci likvidirali. Počne kao šala: završi s monopolom. Jedini poznati odnos imigranata u Americi prema strancima je onaj koji je bio vidljiv u vreme ratova s Indijancima. Oni su se okončali. Koliko se blata bacalo po Indijancima i koliko su ti Indijanci bili razbijeni, uzdržaću se da kažem.
 
     Indijanci su bili druga rasa. Svi ostali naši problemi su PRVOBITNO proizišli iz našeg pokušaja da se ISKOBELJAMO od londonskih smrdljivih zelenaša, koji su potom pokušali da nam dođu glave. Samo treba pogledati naše odnose s Londonom za vreme građanskog rata. Ne zagledam u prošlost da bi podstakao gnev. Govorim o tome kako je Amerika iznutra građena za MIR, a NE za to da se svrstava na jednu stranu u evropskim kavgama. Naš građanski rat je bio iznuđen. Čitajte Kristofera Kolinsa u DEBATAMA o odnosu Juga prema gradu Njujorku. Pročitajte Overholsera u DEBATAMA o KREIRANJU rata tako da bi londonski ćifuti i americčki izdajnici bolje mogli da kontrolišu američku valutu.
 
     Današnji slučaj nije taj da nas neko ČIKA da se tučemo s Evropom. Već je slučaj odstranjivanja sve slinavosti zelenaške propagande koja započinje pokolje. Englezi, koji su delimično slabunjava a delimično brutalna nacija, bili su zeznuti. Pokazali su lenjost u borbi za svoje gazde i posednike. A te gazde i posednici su polako postali Jevreji, no to još nisu potpuno. Kad god smo uradili nešto kako treba, Evropa nas je cenila. Evropa je čak žudela za evropskom Amerikom. Prema čemu se to Evropa danas kreće uz interese zelenaša?
 
     To je zaista POTPUNA koještarija, sva ta priča o Americi kao FINLANDIJI. Kao što su potpuna koještarija i svi ti sklopljeni ugovori s boljševicima. To je plod potpune histerije.Takođe je i plod čitanja novinarskih govnarija u zadnjih 50 do 80 godina. A ove šonje, makroi i prevaranti sada se usuđuju da upotrebljavaju reči kao „americki" i „neamerički" bez IKAKVOG odnosa prema suštini američke nacije. Mnogi od njih nisu nikad ništa ni procčitali sem novina.
 
       Razmera izdaje je ogromna, u čemu je Ruzvelt igrao važnu ulogu i kojoj je upravo on kumovao. Šta li to gospođa Jonas Kinkenbaum podrazumeva pod „američkim"? Ove guskaste aveti nikad nisu obratile pažnju na nasu istoriju, one su potpuno neupoznate s razlogom zbog koga mi postojimo. Promućurni ćifuti nadgledaju SVE sisteme komunikacije. Prostodušni Valasi i Vikardi koji pokušavaju da pomognu seljaku tako što se neće ukaljati. Naravno, postoje skandali o vojnim ugovorima o odbrani Volge i Jangcekjanga u Kini. Kada se CEO sistem zasniva na prevari, prevara mora da se pojavi i u sitnicama. Da li ijedan čovek mojih godina razmišlja o tome da se MORA BITI pokvaren ako se hoće biti uspešan u poslu? Šta je prouzrokovalo tu teoriju početkom ovog veka? Ona nije postojala 1776. Čak ću vam reći da to „nije ni mogla". Kad se jedanput deo Amerikanaca, to jest pozamašan deo, OSVESTI, tek će onda ljudi moći da žive i da posluju bez krivudanja. Bez toga da se mladim ljudima nameće krivudanje. Moraš da preciziraš svoje termine, da definišeš svoje reči, da misliš na to šta pare mogu da KUPE (jer to ipak predstavlja vrednost novca). Sve je to deo UNUTRAŠNJE strukture jedne nacije.
 
     Ali u prvom redu skapiraj to da SAD nije živela hiljadama godina u SUSEDSTVU sa RAZLIČITIM rasama. Mi smo svi pomešani, živimo u komšiluku jedni sa drugima. NE TREBA nama još zemlje, ali nam može ustrebati njena obrada. Ako nastaviš da rušiš i da druge usmeravaš na to da RUŠE, trebaće ti veća produkcija. Ne moraš mi verovati ako nećeš, ali mi učini barem toliko da se upoznaš sa faktima iz američke istorije. Zašto je Amerika uopšte bila oformljena? Kako to da smo održali arhitekturu kolonijalista i svoju narodnu radinost?
 
      Koji su udeo u razvitku i izgradnji svega što naš život čini vrednim imale lokalne grupe kolonijalista drugih evropskih nacija? Pogledaj malo u to pre no što počneš da pucaš u Francuze u Dakaru, ili da trguješ drogom po Orijentu. U rat se ne može ići bez bar malo zlobe prema NEKIM od svojih komšija. Možda vas malo rastuže problemi gospođe Ajkštajn, krojačeve žene; ali ništa ne možeš da URADIŠ protiv toga bez prljanja Đovanija piljara, ili svog komšije Mađara, ili unuka prijatelja doktora R. Šuca koji prodaje đakonije. 

 prevela : Brankica Mikić

                                       Radio vremeplov - istorija 
                                       Gaston Bašlar, RADIO I SANJARENJE ( radio vremeplov "1)
                                      Arnold Šenberg: RADIO ( radio vremeplov "2)
                                       Bertold Breht Radio kao aparatura za komunikaciju ( radio vremeplov"3)
                                       Valter Benjamin, Pozorište i radio ... ( radio vremeplov "4)
                                        Nezavisni radio u Italiji Umberto Eko ( radio vremeplov "6)
                                       Džordž Orvel, Poezija i mikrofon ( radio vremeplov* 7)

недеља, 20. новембар 2022.

Valter Benjamin, Pozorište i radio ka uzajamnoj kontroli njihove instrukcije ( radio vremeplov "4)

 


      "Pozorište i radio". Objektivno govoreći, verovatno nema osećanja harmonije kada se ispituju ove dve institucije. Štaviše, njihovo međusobno takmičenje nije tako izraženo kao ono između radija i koncertnih dvorana. Pa ipak, čovek je uvek isuviše svestan stalne ekspanzije radija s jedne strane i stalnih problema pozorišta sa druge, da bi bio u stanju da konstruiše sliku timskog rada obe ove institucije. I pored toga, ovaj timski rad zaista postoji. Štaviše, on postoji već jedno izvesno vreme. On po prirodi može biti samo pedagoski — i ovo se može anticipirati. Radio jugozapadne Nemačke je stavljao izuzetno značajan akcent na ovo. Njegov umetnički direktor, Ernst Sen, bio je jedan od prvih ljudi koji su obratili pažnju na radove koje su Bert Breht i njegove kolege iz literature i muzike predstavili publici proteklih godina. S jedne strane, nije slučajno da su ova dela — Lindbergov let, Baden Teaching Play, Onaj koji kaže "da", Onaj koji kaže "ne", itd. — nedvosmisleno napravljena sa pedagoškom svrhom. Ali, s druge strane, ona predstavljaju vezu između pozorišta i radija na potpuno originalan način.
 
     Za vrlo kratko vreme se pokazalo da osnova koja je na ovaj način položena funkcioniše. Radio serije slične konstrukcije i školski radio (npr., Ford Elizabet Hauptman) mogli su da se šire. Uz to, pitanja svakodnevnog života — npr., škola i problemi obrazovanja, tehnike uspeha, bračni problemi — mogu se raspravljati kazuistički uz upotrebu primera i protivprimera. Frankfurtska radio stanica (zajedno sa berlinskom) pružila je stimulus za ovakve "Modele slušanja" (čiji su koautori bili Valter Benjamin i Volf Cuker). Takva široka aktivnost može da opravda pažljivije ispitivanje principa koji su u pozadini ovog konsekvencijalnog rada, a u isto vreme i zaštiti ga od pogrešnog razumevanja.

      Ako se ove stvari malo pažljivije ispitaju, nemoguće je prevideti najočigledniji aspekt, to jest tehnologiju. Bez ikakve sumnje, preporučljivo je ostaviti po strane svu osetljivost na ovo i shvatiti sledeće ( radio predstavlja ne samo noviju tehnologiju u odnosu na pozorište, već ga takođe i prati više ljudi. Za razliku od pozorišta, radio još uvek nema iza sebe svoje klasično doba. Mase koje ovaj medij obuhvata su mnogo, mnogo veće. Konačno i najvažnije, materijalni aspekti njegove opreme i intelektualni aspekti izvođenja u najbližoj su mogućoj vezi sa interesima slušaoca. Kakvu snagu u poređenju sa ovim može generisati pozorište? Upotrebu živog medija, i ništa više. Možda je pozorište dovedeno u krizu u kojoj nijedno pitanje nije važnije od sledećeg ( šta može da se kaže o upotrebi žive osobe u pozorištu? Ovo zahteva dve moguće interpretacije (regresivnu i progresivnu) koje se među sobom izuzetno razlikuju.

       Prvi koncept pozorišta ne vidi da uopšte treba da obrati pažnju na krizu. Poseban način gledanja naglašava harmoniju celine i čoveka kao njenog predstavnika. Po ovom gledanju, čovek je na vrhuncu moći, kao gospodar stvaranja, kao ličnost — čak i ako je najsiromašniji radnik. Iako je milje ovog načina gledanja aktuelna društvena kriza, on je prevazilazi samim evociranjem "ljudskog". Bilo da "sirotinjske predstave" po poslednjoj modi ili ofenbahovska libreta čine osnovu ovog velikog buržujskog pozorišta (čiji se najpoznatiji magnat nedavno dobrovoljno povukao) — ovog ponosnog, samopouzdanog pozorišta koje svojoj krizi posvećuje isto onoliko malo pažnje kao i svetskoj — on sebe uvek doživljava kao "simbol", kao "totalitet", kao "totalno umetničko delo".

       Ovim opisom smo označili pozorište kulture i distrakcije. Nasuprot onome što bi se moglo očekivati, obe ove odlike su samo komplementarni fenomeni u odnosu na zasićenu klasu koja sve što dodirne pretvara u nesto stimulativno. Ali pozorište uzalud pokušava da se takmiči sa komplikovanom masinerijom i gigantskim kontingentima statista koje zapošljavaju grandiozni filmovi. Uzalud njegov repertoar traga za svim vremenima i svim zemljama. Jer u međuvremenu, radio i film prave prostor za staro kinesko pozorište kao i za nove nadrealističke eksperimente u studijima sa mnogo manje opreme. Takmičenje izgleda bezizgledno kad se uporedi ono što radio i film nude u tehničkom smislu.

      Ali ovo nije slučaj kada dolazi do konfrontacije. Ovde je sve što se pre svega može očekivati od progresivnog pozorišta. Breht, koji je prvi razvio ovu teoriju, zove ga "epskim". Ovo "epsko pozorište" je potpuno trezno i ni najmanje ne respektuje sopstvenu tehniku. Ovo nije mesto za razvijanje teorije epskog teatra, a posebno ne da se ide u objašnjavanje kako je njegovo otkriće i oblikovanje gestualnog značilo transformaciju metoda montaže (tako značajnih za radio i film) od tehničkih do ljudskih dešavanja. Dovoljno je rečeno ( princip epskog pozorišta), kao i montaža, zavisi od prekida. Samo, u ovom slučaju prekid nema za cilj da stimuliše. On ima pedagošku funkciju. On dovodi razvoj aktivnosti do prestanka, i na taj način tera slušaoca da izrazi sopstveno mišljenje o događaju, a glumca da izrazi mišljenje o svojoj ulozi.

      Epski teatar postavlja ovu dramatičku laboratoriju preko i protiv totalnog umetničkog dela. Na nov način se vrača prilici koju je pozorište propustilo — to jest, eksponiranju onih koji su prisutni. Covek u nasoj krizi nalazi se u sredisnjoj tacki ovih eksperimenata. To je covek odvojen od radija i filma, ili da se izrazim drasticnije, covek kao peti tocak u vozilu sopstvene tehnologije. A ovaj hladni, redukovani covek, ocenjuje se kad je izlozen odredjenim testovima. Rezultat je sledece( dogadjaj ne varira u svojim vrhuncima. Ne moze se promeniti kroz vrlinu i odlucnost. Jedina promena koja je moguca jeste u rigidnim, habitualnim procesima kroz um i praksu. Znacenje epskog teatra je u konstruisanju najsitnijih elemenata ponasanja (ono sto se u aristotelovskoj dramaturgiji naziva "akcija").

       Tako epsko pozorište udara na konvenciju. On postavlja instrukciju umesto kulture. On stavlja parčiće umesto odvlačenja pažnje. Što se tiče ovog poslednjeg, to treba da je poznato svima koji prate napredovanje radija, kao što je nedavno pokušano, da približi grupe slušalaca koje su međusobno bliske po klasi, interesovanjima i sredini iz koje potiču. Na sličan način, epsko pozorište pokušava da pridobije porodicu zainteresovanih osoba koje su voljne da sopstveni interes (uključujući tu i politički) vide aktuelizovanim u nizu akcija (u smislu koji smo vecć opisali) koje su nezavisne od reklamiranja i kritike. Zanimljivo je primetiti da je ovaj razvoj doveo do toga da su revidirane verzije starijih drama (na primer, Edvard II, Opera za tri groša), ali da su novije drame podvrgnute kontroverznom tretmanu (na primer, Onaj koji kaže "da", Onaj koji kaže "ne"). U isto vreme, ovo može da razjasni ono što se podrazumeva kada instrukcija (i prosuđivanje) zamenjuju kulturu (i znanje). Za radio je posebno važno da se vrati i pronađe "obavezne predmete iz kulture". Ali ovo će učiniti na najbolji mogući način kroz adaptacije koje ne samo da su u skladu sa tehnologijom, već i sa zahtevima publike koja je savremenik sopstvene tehnologije. Samo na ovakav način će radio sačuvati svoj aparatus$$$$$ nimbus$$$$ od "gigantske fabrike narodne kulture" (kako kaže Sen), da bi je smanjio na meru dostojnu čoveka.

preveo: Aleksandar Bošković
                                         Radio vremeplov - istorija 
                                         Gaston Bašlar, RADIO I SANJARENJE ( radio vremeplov "1)
                                         Arnold Šenberg: RADIO ( radio vremeplov "2)
                                          Bertold Breht Radio kao aparatura za komunikaciju ( radio vremeplov"3)
                                         Ezra Paund, Amerika samo kao obećanje ( radio vremeplov "5)
                                         Nezavisni radio u Italiji Umberto Eko ( radio vremeplov "6)
                                         Džordž Orvel, Poezija i mikrofon ( radio vremeplov* 7)