Mapa borbenih dejstava Amerike - Srbija na prvom mestu!

                       Mapa sa 21 borbenom zonom ( Mike Guillen/NY Post) 

Ogorčeni članovi porodica američkih veterana koji su povređeni na dužnosti osudili su drsku tvrdnju Kamale Haris - da nijedan Amerikanac ne služi u ratnim zonama - koja se protivi zvaničnoj listi aktivnih borbenih zona njene vlastite administracije. Ovo je početak teksta ( ujedno i naslov) New York Post-a od 14.septembra na koji me upozorio prijatelj iz Chicaga.

     Očigledno je da u samoj Americi imaju različite ocene o tome šta su "ratne zone".  Kako je to moguće? 

O tome se raspravlja u  tekstu New York Post-a.

"Čak 50.000 američkih vojnika trenutno je raspoređeno u područjima gde bi lako mogli biti izloženi neprijateljskom napadu, izjavio je za The Post penzionisani pukovnik vojske i vojni analitičar Jonathan Sweet."

 " U širem smislu, piše u SAD today,  od 2023. bilo je oko 170.000 američkih vojnika stacioniranih izvan SAD-a u više od 800 američkih vojnih baza, prema podacima Pentagona i Davida Vinea, antropologa i stručnjaka za američku vojsku na Američkom univerzitetu. I skoro četvrt veka nakon što su SAD pokrenule svoj odgovor na 11. septembar, Pentagon nastavlja s vojnim akcijama na Bliskom istoku".

.a ,,,,,. prve tri godine same Bajdenove administracije bilo je niz operacija širom sveta u kojima su američke trupe, često u tajnosti, bile uključene u direktnu borbu, pokrenule su napade dronovima, patrolirale granicama, prikupljale obaveštajne podatke i obučavale vojsku drugih nacija i snage sigurnosti."( SAD today)

 Trenutno  " Amerika  ima otprilike 2.500 vojnika stacioniranih u Iraku i još 1.000 u Siriji u sklopu međunarodnih napora koje predvode SAD za eliminaciju Islamske države, poznate kao Operacija Inherent Resolve. ( Irak je jedno od područja koje je Harris-Biden administracija odredila kao „borbenu zonu“.) 

Izjava Kamale Harris nema sumnje "nije ( sasvim ) tačna". Naime nije Kamila jedina koja tvrdi da njihova vojska ne učestvuje u ratovima. U pomenutom New York Post-u navedena je  izjava zvaničnika Ministarstva odbrane kojom tvrdi da Sjedinjene Države trenutno nisu uključene ni u kakve ratove niti se trupe bore u bilo kojoj aktivnoj ratnoj zoni.

" Aspekt vojne službe uključuje služenje na lokacijama gde se mogu pojaviti neprijateljske akcije", izjavio je. “Te lokacije su određene naredbom i/ili ih određuje sekretar odbrane. Međutim, važno je napomenuti da samo zato što se pripadnik službe nalazi na jednoj od ovih lokacija ne znači da je uključen u rat.” 

Tako saznadosmo da Amerika nigde ne ratuje, ona je samo prisutna na svim ratnim zonama, po njima kao garant mira. 

.                                                   .......gde ginu?

Srbija na prvom mestu

Najveće iznenađenje u tekstu New York Post-a za nas je mapa ( u zaglavlju) na kojoj je Srbija na prvom mestu ratnih zona. 

           Kako se Srbija našla na prvom mestu? 

 Nije bilo teško pronaći izvor. Ispod mape je stajao podatak da je izvor poresko ( IRS).i tu je bio kraj ( mom) iznenađenju, kako se mapa te vrste nalazi u poreskoj ( upravi), kako je Srbija prva ratna zona...na spisku od njih 21.  

  Na njihovoj stranici stoji jasno objašnjenje termina " borbena zona". To definitivno nije naziv za ratnu zonu nego:

" Termin „borbena zona(e)“ je opšti termin koji se koristi na IRS.gov i uključuje sva sledeća neprijateljska područja u kojima vojska može služiti: stvarna borbena područja, područja direktne borbene podrške i kvalifikovane opasne zone dužnosti."

Odmah iza toga nalazi se i preko potrebno objašnjenje za Srbiju, tj. Kosovo, iz kog se vidi da je u pitanju mapa iz 1999.godina iscrtana za pripadnike vojske u svrhu regulisanja poreskih olaksica. Naime onima koji služe ili su služili u zoni borbenih dejstava, određeni deo primanja se ne oporezuje. 1999.-te godine je u tu svrhu označena 21 " borbena" zona.

Evo tog teksta:

"Izvršnom naredbom br. 13119, sledeće lokacije (i vazdušni prostor iznad) su označene kao borbena zona od 24. marta 1999. godine.

Savezna Republika Jugoslavija (Srbija/Crna Gora)
Albanija
Kosovo
Jadransko more
Jonsko more – severno od 39. paralele

Napomena: Oznaka borbenih zona za Crnu Goru i Kosovo (ranije pokrajina u sastavu Srbije) prema Izvršnoj naredbi 13119 ostaje na snazi iako su Crna Gora i Kosovo postali nezavisne države od potpisivanja EO 13119.

U tekstu su Srbija i Kosovo odvojene celine. eNaredba 13119 je, kako vidimo, potpisana 24. marta 1999.-te.u vreme dok su jos trajali sukobi. na internetu je Kosovski rat smešten u period od kraja februara 1998. do 11. juna 1999.-te. Sudeći po tekstu iz poreskog Kosovo je već u aprilu bilo nezavisno?!?!} Kamala Harris nije jedini američki lažov. 

SVE SE VRTI OKO KOSOVA! 

Malo podsecanja !

Kosovo je 1999.-te potpalo pod upravu UN-a, ali se još uvek smatralo delom SRJ. 2007. su Sjedinjene 

Američke Države dale do znanja da će priznati novonastalu državu: nakon sastanka kosovskoga izaslanstva s američkom državnom sekretaricom Condoleezzom Rice u Washingtonu. Tada je premijer Agim Ceku izjavio da su dobili američke garancije da će nakon novih 120 dana pregovora s Beogradom, Kosovo dobiti nezavisnost. Kosovo je nezavisnost proglasilo 2008.godine. Dan nakon proglašenja nezavisnosti priznale su ih SAD, Francuska, Velika Britanija Turska, Albanija i Afganistan.

Šefovi diplomatija EU zaključili su da "primaju na znanje" deklaraciju kosovskih vlasti o nezavisnosti. Oprez i suzdržanost nametnule su Rumunija, Bugarska, Slovačka i Grčka koje hitnim priznanjem Kosova nisu želele izazvati Srbiju, ali i Španija i Kipar koje su se bojale prelevanja kosovskog modela u njihovo dvorište.

Šta Prištini nedostaje na putu do potpune -formalne nezavisnosti

"Kao ključne prepreke, Ričard Kaplan, profesor međunarodnih odnosa na Linakre koledžu Univerziteta u Oksfordu, ističe nepostojanje univerzalnog priznanja Kosova, koje i dalje nije deo najvažnijih međunarodnih organizacija, a posebno Ujedinjenih nacija (UN).

      Kosovo priznaje oko 100 zemalja, među kojima je većina sa Zapada. U tom društvu nisu pet članica Evropske unije (EU), kao i nekoliko svetskih sila, poput Rusije, Kine, Brazila i Indije. Posebno je bitno da Kosovo prizna i pet zemalja EU koje to i dalje nisu učinile - Grčka, Kipar, Slovačka, Rumunija i Španija. EU intezivno radi na tome.

     Od 2008. je nekoliko zemalja povuklo priznanje. Prva zemlja je bila Surinam, da bi to posle učinili i Gvineja Bisao, Burundi, Papua Nova Gvineja, Lesoto, Grenada, Komori, Madagaskar, Togo, Gana, Centralnoafrička republika i Sijera Leone ( prema tvrdnjama Ministarstva spoljnih poslova Srbije).

      Kosovo je od 2008. godine postalo član Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke, FIFA i UEFA. Veliki put pređen je i na sportskom planu. Kosovo je član međunarodne i evropske fudbalske federacije (FIFA i UEFA), krovnih organizacija svetskog i evropskog fudbala, kao i Međunarodnog olimpijskog komiteta. Kosovo nije deo Interpola, međunarodne policijske organizacije, kao ni Uneska, koji se pri UN bavi obrazovanjem, naukom i kulturom.

Priznanje drugih država nije uvek neophodno za nezavisnost. Izrael, na primer, nema univerzalno međunarodno priznanje, ali ga je priznao veći broj država (nego Kosovo) i član je Ujedinjenih nacija. Članstvo u Ujedinjenim nacijama je forma međunarodnog priznanja. Da bi neka zemlja ušla u UN, potrebno je da to odobri devet od 15 članova Saveta bezbednosti, uz dvotrećinsku većinu u Generalnoj skupštini. Toliku podršku Kosovo za sada nema. UN su mesto gde Srbija trenutno ima najveću prednost.

Vučićev zadnji "doprinos" osamostaljenju Kosova

NVučićeva politika je svesrdno pomogla osamostaljenju Kosova. Zadnji potez odigrao se u Briselu 2023.-ce sporazumom o normalizaciji, te Ohridskim dogovorom o njegovoj primeni. Tačka četiri Ohridskog sporazuma jasno kaže da Srbija neće sprečavati članstvo Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji. U članu dva navodi se da će obe strane poštovati pravila Ujedinjenih nacija koja se tiču suvereniteta, poštovanja nezavisnosti, autonomije, teritorijalnog integriteta i prava na samoopredeljenje. Pitanje članstva Kosova u UN-u nalazi se u mapi puta iz Ohrida i to će biti na agendi u narednih nekoliko godina.

To što Vučić izjavljuje da neće prihvatiti Kosovo u međunarodnim organizacijama je priča za narod.

 

Da li Srbija /Kosovo / ponovo može izbiti na prvo mesto borbenih zona?

Neutralnost 

 Srbija je zemlja 'trećeg puta' u geopolitičkom ponašanju dvadeset prvog veka.Treći put se odnosi na odbrambenu i strateško-vojnu sferu. Teoretksi Srbija ostaje neutralna, izvan postojećih saveza Istoka i Zapada, pokušavajući da pronađe ravnotežu između njihovog uticaja i vernosti svojim nacionalnim interesima.

Većina zemalja u regionu promenila je geopolitičku orijentaciju integracijom u ekonomske i odbrambene strukture Zapada. Ona je postepeno okružena državama članicama EU i NATO te postala neka vrsta "geopolitičkog geta“ sa najkomplikovanijim odnosima sa EU i NATO – organizacijama sa geostrateškom inicijativom u vojnoj, političkoj i ekonomskoj sferi.

1 – članice Evropske zajednice i NATO-a,
2 – članice NATO-a,
3 – članice Evropske zajednice,
4 – članice Varšavskog pakta i Saveta za međusobnu ekonomsku pomoć,
5 – socijalistička zemlja istupila iz Saveta za međusobnu ekonomsku pomoć i Varšavski pakt 1960-ih,
6 – nesvrstanih država.

Tokom 2000-ih, 'treći put' Srbije obeležilo je kolebanje između želje da se pridruži EU i želje da zadrži i razvija svoje veze sa Rusijom. Tokom 2010-ih, napori da se implementira njena multivektorska vizija vanjskih odnosa odlučno su intenzivirani. Takvo stanje je teklo bi se, sa oscilacijam, do danas.

Međutim, više pažnje treba posvetiti pozicioniranju neutralnih država u pogledu trgovinskih i ekonomskih saveza. Od 2010. do 2020. zemlje članice EU su u srpsku privredu uložile 17,4 milijarde evra; 67,6% ukupnih direktnih stranih investicija (SDI). Rusija je druga sa 9,3% (Direktna strana investicija u Srbiji 2020). Zauzvrat, spoljna trgovina Srbije je više orijentisana na EU. Prema podacima za 2019. godinu, izvoz i uvoz u zemlje EU činili su 63 odsto ukupne trgovinske razmene Srbije ili 24,9 milijardi evra. Obim trgovine sa Rusijom (2,7 milijardi evra) i Kinom (2,4 milijarde evra) je deset puta manji (EU i dalje najveći trgovinski partner Srbije 2020).

Opozicioni politički krugovi u srpskom društvu podržavaju "brak iz interesa“ sa Zapadom, koji danas ima odlučujuću stratešku prednost u odnosu na igrače poput Rusije, Kine i Turske u pogledu geografske bliskosti, meke moći, bezbednosti i ekonomske privlačnosti. Ono što izaziva izvesnu nelagodu je to što se zapadne države i organizacije otvoreno svrstavaju na stranu regionalnih protivnika Srbije. ( izvor)

 

Zapad ulaže nemilosrdne napore da izvrši pritisak na Srbiju, pokušavajući da je natera da odustane od svojih principa i interesa diplomatske nezavisnosti i uključi se u takozvani „zapadni politički narativ“. Srbija se suočava sa pritiskom sa više nivoa i pravaca. SAD i njeni evropski saveznici naoružali su i obučili pripadnike "Oslobodilačke vojske Kosova", transformišući ih u takozvanu "policiju Kosova" i "kosovske bezbednosne snage" i otvoreno ih pozivajući da učestvuju u zajedničkim vojnim vežbama, pružajući direktnu vojnu podrška "nezavisnosti Kosova". SAD i Zapad takođe primenjuju ekonomske sankcije, uskraćivanjem viza i, kroz „ekstrateritorijalnu nadležnost“, uvođenjem sankcija visokim funkcionerima srpskih vladinih institucija i liderima srpskih etničkih zajednica.

Ocenjujući pojedine srpske zvaničnike koji se zalažu za produbljivanje partnerstava sa zemljama poput Rusije kao kriminalce, oni nastoje da stigmatizuju i eliminišu pojedince i snage unutar srpske vlade koji se suprotstavljaju Zapadu. Sve glasniji su pozivi na promenu zapadnog diplomatskog pristupa prema Srbiji i Kosovu zbog zabrinutosti da bi tenzije između njih dvoje mogle brzo izmaći kontroli. Zapad je zapravo uznemiren zbog odbijanja Beograda da prizna suverenitet Kosova.

Srbiji se nalaze da definitivni prihvati Kosovo inače će morati da se suoč sa prekidom procesa pridruživanja Evropskoj uniji, zaustavljanjem i povlačenjem investicija i nizom ekonomskih i političkih mera koje će joj naneti mnogo štete.

Srbija za Zapad ostaje ključna zemlja u regionu. Sa centralnim geografskim položajem, najširom teritorijom i najbrojnijim stanovništvom Zapadnog Balkana, Srbija po njihovoj procenj ima moć da (de)stabilizuje region. Što je još važnije, stepen uspeha ili neuspeha Rusije u Ukrajini će uticati na Srbe. Ukoliko Rusija uspe da zadrži Krim i Donbas, Republika Srpska bi mogla, najverovatnije proglasiti secesiju, a Srbi sa severa Kosova bi mogli dići novi ustanak. Ovo bi moglo ohrabriti hrvatske kantone u Hercegovini da se odvoje od Bosne, većinske albanske regije u Sjevernoj Makedoniji da se otcepe od Skoplja i srpske snage u Crnoj Gori da dobiju veću moć. Ovo je procena Zapada koja Srbiju i danas smatra mogućim područjem izbijanja rata.

 

Da li Srbija ponovo može izbiti na prvo mesto borbenih zona?

 izvesno je da sve zavisi od ishoda "rata" u Ukrajini, ILI, kako misli moj prijatelj s onu stranu bare, a i mnogi uz njega, mnogo toga zavisi od izbora u Americi,tj. od neoliberalnih planova demokrata i njihovih sve glasnijih engleskih istomisljenika.

Alhemija bombe - Slobodan Bubnjević ( Uvod)

 

Jedna od 1.800 detoniranih nuklearnih bombi – Kultna „atomska fotografija“, poznata kao Jeep (zbog džipa u kadru), prikazuje grupu kamermana američke vojske kako snimaju eksploziju bombe Prisila od 37 kilotona, tokom probe u okviru operacije Plambob, dok im se primiče udarni talas na test poligonu Nevada, SAD, 24. juna 1957. (Foto: U. S. Department of Energ 

            Kada je Marie Curie svetu otkrila tajne radioaktivnosti, preko noći se promenio pogled na svet. Nagoveštavajući da je materija "puna" energije sugerisalo je da je Zemlja više poput "skladišta" eksploziva. Početkom 1903. godine, Frederick Soddy, jedan od osnivača nuklearne fizike, napisao je da je sve što je potrebno da se ono aktivira je da neki naučnik, koji petlja sa materijom, naleti na "prikladan detonator" i lančanom reakcijom zapali "skladište". Takve pretpostavke poprimile su drugačiji ton u narednim decenijama, kada je nuklearno oružje progresivno preraslo u konkretan poduhvat i, na kraju, u tragičnu stvarnost. Strah od "deronatora", nuklearni strah, od tada ne jenjava. Devet zemalja zajedno drži oko 10.000 bojevih glava, a šest od tih zemalja povećava svoje zalihe, 1.800 bombi je detonirano bez svesti o posledicama detonacija po prirodu. Svet je pun nuklearnog oružja, svest o riziku atrofirana.

" Koristeći dokumente sa kojih je skinuta tajnost, istoričari sada shvataju koliko smo više puta bili blizu toga da vidimo ispaljene projektile- napominje novinar The Quardian. U tim trenucima koji zaustavljaju srce, visceralno razumevanje onoga što nuklearni rat podrazumeva pomoglo je da se ključevi za lansiranje ne okrenu. Upravo to visceralno razumevanje danas nedostaje. Ulazimo u doba s nuklearnim oružjem, ali bez nuklearnog pamćenja. Bez pompe, a da nismo ni primetili, možda smo izgubili zaštitnu ogradu koja nas čuva od katastrofe."

Alhemija bombe je knjiga koja treba da podseti!

Uvod

NUKLEARNI OŽILJCI

Tomorrow never comes until its too late
Colonel Bagshot, Six Days War

RADIOAKTIVNA IMENA Njihova imena izazivaju strah Nije neophodno da poznajete strukturu atomskog jezgra ili da razumete silinu lančane reakcije, dovoljno je samo da neko u prostoriji izgovori jednu od tih zastrašujućih reči – Hiro-šima, Černobilj, Fukušima – zli dusi nuklearne fizike od-mah će izviriti iz mračnih uglova Vetar Sudnjeg dana, koji je u srednjem veku mrsio kose jahača Apokalipse – da bi, bez razlike, plašio i plemstvo i kmetove – nakon izgradnje prvih nuklearnih naprava u 20 veku, počeo je da na nebo nanosi sve gušće radioaktivne oblake Danas, pomen nekog od ovih nuklearnih toponima, isto onako kako je to činio dance macabre u prošlosti, utiče na sve društvene slojeve, ravnopravno zastrašujući i generale i političare, profesore univerziteta i običan svet

Ova knjiga, napisana tokom serije nuklearnih tenzija na početku treće decenije 21 veka, opisuje dvadeset toponima lhemija bombe10nuklearnog doba, lokacija koje je trajno obeležila kratka istorija korišćenja energije atoma, kako ratna i vojna, tako i ona druga, civilna To nije često u publicistici, bombe i reaktori obično žive u odvojenim knjigama, ali sam smatrao da objedinjen pregled prikladnije osvetljava tok nuklearnog razvoja, a istovremeno je zanimljiviji i od veće koristi mo-dernom čitaocu Spojena u kritičnu masu, ova poprišta plesa smrti našeg doba osvetljavaju jedinstvenu priču (svakako, jednu čudnovatu priču) o blistavoj i razornoj tajni koju su fizičari slučajno otkrili u doba dok se na svet spuštao mrak nacizma, a koja neumoljivo oblikuje i naše vreme

Neke delove priča o toponimima nuklearnog doba već sam opisao u više od šezdeset popularnih članaka i eseja o nuklearnoj energiji koje sam tokom dve decenije objavljivao mahom u nedeljniku Vreme, u drugim časopisima, kao i na našem naučnopopularnom portalu „Nauka kroz priče“ No, ista mesta različito svedoče kad im dođete s različitim hte-njima Ako godinama dolazite u isto letovalište, verovatno ćete ga doživljavati kao jedno od svojih prebivališta koje vam je sve priče već ispričalo, ali ako se u njemu zaista nastanite, odmah ćete otkriti kako poznajete samo šarmantnu rivu i dve kamene pjace sa nekoliko letnjih uspomena, dok većina priča tek treba da se izgradi Tako je nastala i ova knjiga – kada sam se u njoj nastanio, većina kuća morala je da se ozida, a bilo je nužno da se i one koje su postojale ispričaju iznova, u skladu s poslednjim saznanjima, ali i zato da bi mogle zajedno živeti i kako pesnik kaže, „zajedno ćutati, okupljene na plaži“

U mestima koja slede, bila ona na morskoj obali, ili du-boko u kontinentu, skrivena u žarkim pustinjama Novog Meksika ili ledenim bespućima Sibira, čitalac će se neizbe-žno susresti i sa povremenim osvrtima na fiziku, a takvih Nuklearni ožiljci11logično, najveća koncentracija u prvom poglavlju Nestrpljiv čitalac, posebno ako s ovom naukom ima ustaljeno užasna iskustva iz škole, može i da ih preskoči, ali onaj, strpljivi-ji, brzo će shvatiti da ove sporadične lekcije nisu složene, sasvim su bez formula i služe samo za dublje razumevanje potonje priče, a možda mu se, kako knjiga bude odmicala, fizika pomalo i dopadne Prva od nauka koju upoznaje-te u školi i poslednja koja će vam krišom otkriti čaroliju svog osmeha, „baklja otkrića u pohodu ka znanju“, kako ju je s očiglednim patosom opisivao Stiven Hoking, fizika je čudesna ljudska veština da se „na dubljem nivou dosegne nerazumevanje“, kako je preciznije govorio Volfang Pauli

Sa fizikom, naravno, treba biti oprezan jer ume da bude pouzdan, duhovit i vrlo snalažljiv prijatelj, ali i da se ponaša kao jedna od onih starih ljubavi koje vas godinama kasnije pozivaju u nedoba, bez povoda vam okreću svet naglavač-ke i što im je omiljeno, među darovima znaju da donesu i bombu Kako, sticajem okolnosti, predobro poznajem njene zagonetne čari, a ovo je knjiga više o ljudima, njiho-vim strahovima i moćima a manje o misaonim lavirintima nuklearnih nauka, pokušao sam da čitaoca izložim fizici u neophodnim, ali što manjim dozama Onim čitaocima koji osete da ih je, uprkos takvoj predostrožnosti, fizika zarazila, svakako neće manjkati literature za dalje čitanje

Možda ćete, takođe, primetiti kako su mnoge lokacije iz ove knjige opšta mesta savremenog sveta, a druge potpu-no nepoznate ili važne samo za našu, domaću publiku Pri njihovom izboru nisam imao ambiciju da načinim sistema-tizovanu istoriju nuklearnog doba, što je svakako posao za mudrije i učenije – prilikom odabira ovih dvadeset toponi-ma sledio sam tragove koje je atomska zver jasno ostavila, gledajući da dosledno predstavim sve za nju bitne istorijske . procese. Međutim, nisam želeo da se predugo zadržavamo na mestima koja zrače dosadom, misleći više na znatiželju čitaoca a manje na propisani redosled sedenja u istorijskom panteonu Naše se interesovanje za pojedina mesta često ne poklapa sa težinom koju im pripisuje akademska istorija To ne znači da je ona nebitna, naprotiv, ali je stvar ambiciozni-jeg poduhvata, gde istorijski odnosi nužno imaju veći značaj nego sama priča Uostalom, moj je izbor da pišem pretežno o onome što mi se čini da je čitaocima zanimljivo

Istorijska nesistematičnost praćena je, neizbežno, i geo-grafskom Putujući kroz priču koja se razvija kroz decenije, proteže širom planete i obuhvata tolike nacije, čitalac će uočiti i da ova knjiga nije atlas – lokacije se prelivaju jedne preko drugih, priča retko ostaje na jednom mestu, a razni lokaliteti otvaraju različite teme Tako, između ostalog, ot-krivaju zašto su mnoga imena ovih gradova, sela i prirodnih dobara prestala da budu tradicionalni nazivi za naseljena mesta sa istorijom i lokalnim običajima da bi se pretvorila u globalne simbole atomske ere – u nuklearne ožiljke koje je čovek urezao na planeti

Svet u kome živimo obeležen je njima više nego što obič-no mislimo.

*****

STRAH OD BOMBE U 20 veku strah od atomske bombe bio je pogonsko gorivo Hladnog rata koje je podelilo svet na blokove, a s nesrećnim ratom u Ukrajini i novim raspletima u 21 veku, razotkrilo se kako se ljudi od tog straha nikada nisu izlečili On i dalje podstiče lokalne ratove i trku u na-oružanju, omogućuje političku i ekonomsku dominaciju nuklearnih sila nad zemljama koje nemaju svoje bombe, uklearni ožiljci13ali pošteno je reći, doprinosi i izvesnoj mekoj stabilnosti svetskog poretka – strah od „uzajamnog totalnog uništenja“ obuzdava svetske sile, a prilike da utonu u sveopšti, otvoreni sukob suviše su česte.

Poslednji takav rat, najveći dosad, Drugi svetski rat, upra-vo su i okončale bombe „Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kad je samo jedna atomska bomba pala na Hirošimu“, pisalo je na lecima koje su ame-rički avioni bacali nad Japanom u avgustu 1945 godine Japan je nakon toga kapitulirao, a opšte je i nesporno mi-šljenje da Japanci svakako nisu nacija koju mogu da zaplaše papirići iz aviona.

Japan, razapet između Hirošime i Fukušime, zemlja je koja je preživela sva moguća zla i strahove nuklearne ere Igrom slučaja, upravo kulturu Japana obeleževa hrabrost kao ultimativna vrednost – u tradiciji kakvu opisuje popu-larna bušido knjiga Hagakure iz 18 veka, japanska deca su vekovima odgajana tako da im se „strah nikada ne uvuče u kosti“ To je tradicija gde samurajska kasta život okončava samo na dva načina – odlaskom u ronine ili kroz sepuku „Shvatio sam šta je put samuraja To je put smrti“, kaže jedan od očeva bušida, bivši samuraj Nabešima klana, Ja-mamoto Cunemoto.

Tradicionalni japanski duh samožrtvovanja svet je mo-gao da vidi i 2011 godine, tokom nesreće u nuklearnoj elek-trani Fukušima 1, kad se nekoliko desetina radnika na po-strojenju, uglavnom veterana, svesno žrtvovalo i primilo po život opasne doze radijacije Međutim, kao što ćemo videti na više mesta, bomba je jača od toga Upravo su nuklearne bombe slomile nemilosrdni i tradicionalni duh samuraja u japanskom društvu posle Drugog svetskog rata – poraz u kratkom atomskom ratu promenio je Japan za sva vremena.

Ironijom istorije, radiofobija – psihološki fenomen opi-san kao izuzetno pojačan strah od radijacije – nastala je upravo u Japanu Dogodilo se to u mučnom incidentu 1954 godine, nakon američke nuklearne probe Kasl Bravo na Pa-cifiku Tada su u monstruoznoj eksploziji atomske bombe od 15 megatona slučajno nastradala 23 japanska ribara, na Bikini ostrvima padao je radioaktivni sneg, a zbog povišene radijacije i stroncijuma u mleku test su nazivali „drugom Hirošimom“ Uznemirenost i masovni antinuklearni pro-testi u Japanu prerasli su u međunarodni incident Događaj je ostavio trag i u popularnoj kulturi – iste godine u Japanu je nastao lik Godzile, kralja čudovišta koji izranja iz okeana zbog povišene radijacije, o kome će Japanci, a potom i druge kinematografije, snimiti na desetine filmova

Na radiofobiju se, očekivano, često pozivaju zagovornici nuklearne energije, ukazujući da je rašireni strah od nje neo-snovan, pa i opasan Radijacioni strah svakako nije ubio više ljudi od same radijacije, kako možete ponegde da pročitate, ali poznata je činjenica da se u široj okolini Černobilja, u godinama nakon incidenta a pre ukrajinskog rata, životni vek sa 65 smanjio na 58 godina, po svemu sudeći više zbog straha – depresije, alkoholizma i samoubistava – a manje zbog obolevanja od raka

Imao sam osam godina kad sam se prvi put sreo s njim Vaša priča je možda slična, a mogućno i sasvim drugačija U majskom danu, drvored kestenja koje opasuje školsko dvorište osvetljavalo je popodnevno sunce Ispod stabala, parkiran, stajao je zeleni kombi jedinice ABHO tadašnje Jugoslovenske narodne armije Neobično vozilo ugledao sam kad sam izbio na opusteli trg i zbunjeno posmatrao dva vojnika u zaštitnim skafandrima kako očitavaju merenja sa Gajger-Milerovog brojača Instrument sa prepoznatljivim uklearni ožiljci15zvukom škripanja, koji ću kasnije u životu čuti mnogo puta, verovatno nije pokazivao povišena očitavanja radijacije, ali to nisam mogao znati, kao ni kakva je uopšte svrha te jezive skalamerije, osim da verovatno nagoveštava nešto strašno

Odrasli nisu glasno govorili o 1500 kilometara udaljenom nuklearnom incidentu na reaktoru broj 4, tog leta nam nisu dozvoljavali da jedemo salatu i jagode, neprekidno to pona-vljajući, da bi samo krišom, ponekad, prošaptali tu strašnu reč: „Černobilj “ Nisam mogao znati kakvi su se nuklearni zli dusi tada bili nadvili nad Evropom Nisam znao ni da su, u to doba, hiljade mojih vršnjaka transportovane u sa-natorijume na Krimu, gde su pod mlazevima tuševa sa njih ispirani radioaktivni metali, niti kakva je katastrofa pogodila oblast oko reke Pripjat Samo sam, kao i svako dete, osećao strah.

*****

NUKLEARNE PERSPEKTIVEMožemo, na početku, strah ipak zanemariti Možemo ova pitanja pogledati iz, recimo, jedne vrlo daleke perspektive – stotinama i hiljadama godina u budućnosti (što ćemo u jednoj logičkoj igri, na samom kraju knjige, nazvati antitačkom) Svakako, tada će Hirošima i Černobilj neizbežno biti samo bleda imena nekih katastrofa iz davnina, kao što su danas za nas Teutoburška šuma, reka Marica ili Mancikert u Maloj Aziji

No, iz razloga za koje je Isak Asimov govorio „što zvezde sijaju“, ako bude i dalje živeo u organizovanom društvu, čovek će se za svoje nesumnjivo velike potrebe na plane-ti ograničenih resursa, u dalekoj budućnosti mnogo više oslanjati na energiju atomskog jezgra nego na onu koju bi dobio kakvim sagorevanjima i hemijskim procesima. Ako lhemija bombe16to bude slučaj, čovek bi tada sa bitno većom veštinom mo-gao vladati nuklearnom energijom i bezbednije uživati u njenim blagodetima, vrlo verovatno onako kako mi danas koristimo vatru

U dalekoj prošlosti, praljudi, australopitekusi i hominidi, izumrli prethodnici Homo sapiensa, poznavali su vatru, ko-ristili je u lovu, grejali se na ognjištima, štitili se od predatora i na njoj kuvali hranu (što je, uz uspravan hod, presudni korak u hominizaciji jer je smanjio vreme varenja hrane u želucu sa pola dana, koliko šimpanza vari sirovu celulozu, nesposobna da radi gotovo bilo šta drugo, na svega nekoliko sati) No, vatra je za ljudske pretke u početku morala biti zastrašujuća onako kako je ona to inače drugim životinjama, čak i kad je brižljivo čuvana od članova praljudskog čopora Mogli bismo čak zamisliti kako su pojedine lokacije velikih požara, kakve pradavne Sodome i Gomore, za neandertalce ili denisovljane predstavljale apokaliptične simbole poput černobiljske Zabranjene zone ili Bikini ostrva

Naime, tek je Homo sapiens, koji je znanje o vatri nasledio od prethodnih hominida, zaista uspeo da vatru potčini sebi i njome upravlja sa lakoćom i bez nerazumnog straha Danas, senzori dima ili detektori ugljen-monoksida, vatrogasne sirene i svedočanstva o požarima, kao i grozne posledice bespoštednog sagorevanja fosilnih goriva po klimu planete, čitaoca ipak podsećaju da vatra nije nimalo bezazlena, ma kako njome čovek vladao Ljudi daleke budućnosti će jed-nom tako nesumnjivo biti svesni opasnosti koje vrebaju od nuklearne fisije i fuzije, ali im to verovatno neće biti mnogo uzbudljivije od detektora dima

„Vatra će biti vaš element, ona će vas hraniti, ona će vas večno održavati da bi vas večno mučila“, govorio je francu-ski propovednik Žerar, kako bi, poput mnogih hrišćanskih uklearni ožiljci17besednika u srednjem veku, slikovito opisao šta sve čeka duše prokletih u vatrama pakla Njegovi bizarni opisi kazni za grešnike kojima se bogobojažljiva pastva sa uspehom održavala u pokornosti deluju izrazito naivno, kao neuverljiv horor, u poređenju sa razornom moći megatonske bombe ili mukama otrovanih od radijacije

Na sličan će način naše doba u budućnosti (ako je bude) biti viđeno samo kao pionirska epoha nuklearnog razvoja, doba kad smo prvi put ugledali ABHO kombi ili se jedno-stavno plašili mraka Zato vredi da sada, u našem nukle-arnom detinjstvu, bolje i opsežnije, na primer kroz priče, upoznamo jezgra nuklearnog straha i druga čudovišta koje svetle u tami To čitaocu, a svakako i autoru, daje zaista vrlo dalekosežno opravdanje za priče koje slede

*****

ALHEMIČARI U prošlosti ima malo primera da je neko nauč-no otkriće toliko izmenilo međunarodne odnose i političku istoriju, koliko je to učinilo otkriće cepanja atomskog jezgra Brojni autori često navode da je ovakvo jedno otkriće, koje čoveku daje toliku moć pa i sposobnost da sebe gotovo sa-mouništi, došlo prerano, na nedovoljnom stupnju društve-nog razvoja i verovatno su u takvoj proceni sasvim u pravu

To je usud čudesne tajne koju su fizičari neočekivano ot-krili kopajući po strukturi atoma U nizu povezanih otkrića u prve četiri decenije 20 veka, tokom zaista revolucionarnog doba za fiziku, dok su očevi kvantne mehanike odgonetali kakva je priroda sveta, uzgredno je izronila i slika masivnog jezgra u središtu atoma Prve nagoveštaje jezgra video je u eksperimentima sa bombardovanjem atoma Ernest Rader-ford, potom je shvaćeno da se neka teška jezgra prirodno raspadaju i oslobađaju energiju – tako je objašnjena prirodna radioaktivnost (opsežno proučena zahvaljujući naporima koje je započela Marija Kiri) – da bi neposredno pred Drugi svetski rat bilo otkriveno kako čovek može i sâm da pocepa jezgro i iz njega oslobodi energiju

Kao u bajci o Baš-Čeliku (iza sedam gora, u skrivenom deblu, ptičje pero u srcu lisice), priroda je u jezgro sakrila svoju „hrabrost“ i pohranila u njemu ogromnu energiju Atomsko jezgro čini manje od jednog procenta zapremine atoma (u poznatom poređenju atoma sa fudbalskim tere-nom, jezgro je bela tačka na njegovoj sredini, iz koje počinje igra), ali se u njemu nalazi 99,975 odsto atomske mase Ener-gija koja može da se oslobodi iz jezgra je doslovno milion puta veća od one koja nastaje uzajamnim interakcijama atoma, u hemijskim reakcijama koje vidimo u skoro svim svakodnevnim procesima oko nas

Oslobađanje ove energije prava je alhemija Fizičari to postižu jednostavno, čak preterano lako, tako što jezgro bombarduju neutronima To se inače smatralo nemogu-ćim pošto je neutron mnogo manji od jezgra, ali su ogledi uoči samog Drugog svetskog rata pokazali kako ne samo da je izvodljivo, nego i da se, kad se jedno jezgro raspadne, dalje raspadaju i sledeća jezgra zbog neutrona oslobođenih pri prethodnom cepanju Proces prerasta u lavinu Naime, dodatni zaplet je da se – ako se za fisiju obezbedi dovoljno materijala i način da se neutroni uspore – može postići ta-kozvana lančana reakcija, gde čovekova intervencija dalje nije neophodna

Možda niste uočili da se o transformaciji koja se pri ovom trivijalnom bombardovanju događa maštalo još u srednjem veku Alhemičari i pre slavnog Paracelzusa pokušavali su da pronađu transmutation materiae, supstancu kojom bi jedan uklearni ožiljci19hemijski element mogli da pretvore u drugi (i stvore zlato od olova) Takav postupak bio je sveti gral alhemije, da bi se ispostavilo kako se on u nuklearnoj fizici rutinski postiže Naime, pri cepanju jezgra, bilo ono prirodno ili veštački izazvano, jedno teško jezgro pretvara se u dva lakša, a time jedan hemijski element (određen brojem protona u jezgru) postaje drugi, lakši element

Međutim, fizičare, a potom i donosioce odluka, ne fa-scinira dosegnuti san alhemičara, niti ih je ikada to mnogo uzbuđivalo Od prvog saznanja da je cepanje jezgra moguće, sve isključivo uzbuđuje energija koja se pri ovoj transmu-taciji oslobađa To je energija koja reaktore čini tako moć-nim proizvođačima struje, a atomske bombe tako razornim Zbog toga su dve nuklearne supersile, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez, tokom 20 veka proizvele desetine hiljada nuklearnih bojevih glava Iz istog razloga i preostalih sedam nuklearnih sila uložile su neshvatljiv napor, preduzele neumerene rizike, a neke doslovno decenijama živele pod sankcijama, u siromaštvu i gladi, samo da bi se dokopale nuklearnih naprava

Duga priča o alhemiji bombe, čitalac to dobro vidi kad pogleda u sopstveni strah, svakako nije o transmutaciji ele-menata, ali ni o energiji u fisionim procesima, već o opstan-ku čoveka Slučaj je hteo da se, upravo tako, priča ne zatvara jednim lepim raspletom, opštim detantom i razoružanjem, fuzionim reaktorima koji svima daju besplatnu energiju ili herojima koji su spasili svet od nuklearne apokalipse, nego tenkovima koji oru radioaktivnu prašinu u Černobilju i projektilima koji padaju na zaporoške reaktore

Njen početak je u pustinjskom selu po imenu Tama.

Izvor
 

Superprovodljivost - napredak 2023 i 2024 godine. 2. Monazit

slika kristala monazita uzgojenog od strane Paula Canfielda. Zasluge: From Communications Materials (2024). DO

Kao i druge nove tehnologije kao što su ChatGPT, Metaverse, blockchain i AI, tehnologija supravodljivosti privukla je globalnu pažnju. Velike zemlje nastoje ubrzati vlastitu tehnološku revoluciju i zauzeti vodeće mesto u žestokoj međunarodnoj konkurenciji. Iako su naučnici 1986. otkrili da su kupratni superprovodnici porodica visokotemperaturnih supravodljivih materijala, mala primena je realizovana tek poslednjih godina jer treba poboljšati mnoge proizvodne procese kako bi se povećala čistoća materijala i smanjili troškovi.
Tehnologija supravodljivosti na sobnoj temperaturi, ako se postigne, biće ključna inovacija za ljudsku civilizaciju. Usred rastuće napetosti i jake tehnološke konkurencije, velike zemlje će ovu tehnologiju smatrati strateškim bojnim poljem u budućnosti. Kina je jedan od favorita za brz napredak u toj svri.

Lov na superprovodljivost podstaklo je kinesko 'igralište za fiziku' vredno 220 miliona dolara.

Synergetic Extreme Condition User Facility, nedaleko od Pekinga, može obaviti fizičke testove na jednoj lokaciji. 1)

U takvoj atmosferi objavljeni su Nalazi  u Communications Materials u vezi minerala monazita koji bi moglo dovesti do održivije i ekonomičnije tehnologije zasnovane na supravodnicima u budućnosti. 

 Monazit je sivi, metalni mineral, jedan od samo četiri minerala pronađena u prirodi koji deluju kao supravodič kada se uzgajaju u laboratoriji. Timsko istraživanje monazita otkrilo je da je reč o nekonvencionalnom supravodiču sa svojstvima sličnim visokotemperaturnim supravodičima. Svi superprovodljivu materijali se uzgajaju u laboratoriji. Ova činjenica je dovela do opšteg uverenja da nekonvencionalna supravodljivost nije prirodna pojava....ali ispostavilo se da ponegde jeste. 

*****

 " U novom istraživanju,( 2024) naučnici iz Nacionalne laboratorije Ames objašnjavaju kako je pronađen mineral u prirodi više od običnog supraprovodnika. Monazit je  sivi, metalni mineral od rodijuma i sumpora i, kako objašnjava Science Alert , identifikovan je kao običan supraprovodnik 2010. godine . Ali sada je monazit  prošao niz naizgled čudnih testova koji pokazuju da je to i "nekonvencionalan" supravodič - pridruživši se maloj grupi koja je do sada uključivala samo laboratorijske materijale. To istraživanje se sada pojavljuje u časopisu Communications Materials, a da bismo razumeli šta sve to znači, prvo trebamo razumeti konvencionalne supravodiče.

Unutar običnog materijala koji provodi elektricitet, elektroni koji se kreću prolaze tamo gde imaju prostora za to. Ali ti prostori nisu savršeni, tako da elektroni doživljavaju otpor. Provodnici su klasifikovani prema tome koliko otpora proizvode – što manji otpor to je bolje. Neki proizvodi, poput jastučića za grejanje, koriste otpor jer elektroni talože više svoje energije u strukturu kada se „zaglave“.

Superprovodljivost, s druge strane, je stanje u kojem električni otpor unutar čvrstog materijala pada na nulu . Prvi put su ih otkrili 1911. godine. Tipičan supravodljivi materijal postiže supravodljivost samo na ekstremno niskim temperaturamai, obično, pod visokim pritiskom. Teorija koja objašnjava superprovodnike, nazvana Bardeen-Cooper-Schriefferova teorija (BCS), oslanja na posebne elektronske parove koji se drže na niskoj temperaturi u stanju materije zvanom Bose-Einstein kondenzat (BEC).

Monazit - Lokacija: Madagaskar - Izložen u Mineraloškom muzeju, Bon, Njemačka

Nekonvencionalni superprovodnici su  materijali koji nisu u skladu s onim što znamo o BCS teoriji. Ali testiranje materijala za nekonvencionalne supravodiče uključivalo je njihovu izradu u laboratoriji, a zatim stavljanje na temperature blizu apsolutne nule . Ovo jednostavno nije bilo moguće dugo vremena.

Godine 1978. nemački fizičar Frank Steglich otkrio je prvi nekonvencionalni supravodnik u svojoj laboratoriji, napravljen od cerijuma, bakra i silicija. Ovaj "teški fermion" superprovodnik nije u skladu sa BCS teorijom, tako da njegova supravodljivost dolazi iz nečeg drugog. Drugi nekonvencionalni tipovi superprovodnika uključuju kuprate ( specifični materijali koji sadrže bakar) i feropniktide(gvožđe sa azotom, bizmut ili drugim elementima Grupe 15).

Ali, kako se objašnjava u novom radu, svi ovi materijali „su proizvodi sintetičke hemije čvrstog stanja i ne nalaze se u prirodi. Naš rad utvrđuje Rh17S15 kao jedinstvenog člana nekonvencionalnih supravodiča, kao jedini primer koji se javlja kao prirodni mineral .” Rodijum je sam po sebi i u brojnim laboratorijskim jedinjnjima „ krhki supravodič “. Sumpor se takođe nalazi u supravodljivom sumporovodiku – plinu koji se u prirodi nikada ne bi našao u čvrstom mineralnom obliku, osim ako je ta priroda duboko unutar Urana .

Monazit napravljen u laboratoriji prošao je sve testove supravodnika, objašnjava David Nield iz Science Alert . “Tri različita testa korištena su za utvrđivanje nekonvencionalne supravodljivosti, uključujući Londonski test dubine prodiranja, koji meri reakciju materijala na slabo magnetno polje . Drugi test uključivao je stvaranje defekata u materijalu, koji mogu uticati na temperaturu na kojoj on postaje supravodnik.” Proučavane su i priroda i količina energetskih praznina u materijalu, jer je ovaj poseban kvalitet ono što omogućava supravodljivost. Kada se materijal dovoljno ohladi, njegov energetski raspon se menja u onaj u kojem se elektroni mogu slobodno razmenjivati ​​bez otpora.

Monazit je prvi prirodni mineral koji pokazuje nekonvencionalnu supravodljivost, ali istraživači objašnjavaju da se pridružuje zanimljivoj prirodnoj superprovodljivoj kategoriji: kovelit, određeni meteoriti, parkerit, paladzeit i sam miazit su svi tradicionalni supravodiči napravljeni u laboratoriji koji imaju analoge koji se javljaju u prirodi. Pomenuti rad istražuje nekonvencionalne kvalitete monazita pored njegovih konvencionalnih.

Iako se monazit nalazi u prirodi, malo je verovatno da bi bilo koji prirodni uzorak bio supravodljiv. Ovaj krhki mineral se obično nalazi kao inkluzija , poput komadića čokolade u testu za kolače drugog minerala. Neke naslage verovatno datiraju iz vremena neposredno nakon rođenja Sunčevog sistema , pre 4,45 milijardi godina , i od tada se kreću okolo u Zemljinoj mešavini. Da, naučnici su testirali svoj laboratorijski uzorak u nesređenom stanju, ali taj proces je veoma uredan u poređenju sa milijardama godina iskustva u stvarnom svetu.Izvor 1, Izvor 2

" S obzirom na ogromne praznine u našem trenutnom razumevanju, sasvim je moguće da postoji jedan ili više materijala koji će biti supravodljivi na sobnoj temperaturi i pritisku, ali jedini način da ih bilo ko pronađe je kombinacija strpljenja, upornosti i sreće. To znači da bi jednog dana istraživački tim iz nekog malo poznatog kutka sveta mogao vrlo lako objaviti izveštaj na serveru za preprint tvrdeći da je napravio otkriće koje ve promeniti svet- i ispostaviće se da je to istina." Ovo je zadnji pasus teksta o superprovodljivosti u Intelligencer-u objavljenog 20.tog januara ove godine. Da li je aprilski nalaz to otkriće?

_________________

1)

U Kini imamo kompletan sistem istraživanja primenjene supravodljivosti. Zbog posebne uloge supravodljive tehnologije u telekomunikacijama, osetljivim pretvaračima, snazi ​​i energiji, maglev transportu, naučnoj i medicinskoj opremi i zaštiti okoliša itd., istraživanje primenjene supravodljivosti ima široku podršku kineske vlade, lokalnih vlada, industrijskih kompanija , istraživačkih institucija i univerziteta. vidi

Superprovodljivost - napredak 2023 i 2024 godine. 1. materijal-crvena materija

2012. godine objavila sam post o superprovodljivosti.( vidi) Superprovodnici su fascinantna klasa materijala koji pokazuju nulti električni otpor i izbacivanje uticaja magnetnih polja kada se ohlade ispod kritične temperature. Tradicionalni superprovodnici, koji su prvobitno otkriveni, zahtevali su ekstremno niske temperature blizu apsolutne nule (-273,15°C ili -459,67°F) da bi manifestovali svoje supravodljivo stanje. Međutim, poslednju deceniju, otkriće visokotemperaturnih supravodiča, koji mogu raditi na relativno višim temperaturama, revolucioniralo je ovu oblast. Naime sposobnost supravodljivosti ima duboke implikacije na prenos i skladištenje energije. Trenutno, konvencionalni dalekovodi pate od gubitaka energije zbog otpora, što dovodi do neefikasnosti u distribuciji električne energije na velikim udaljenostima. Superprovodnici bi mogli utrti put visoko efikasnim električnim mrežama, minimizirajući gubitak energije i smanjujući utjecaj na okoliš povezan s proizvodnjom električne energije.

Izdvajam dva bitna momenta iz ove decenije

1. Reddmatter

U martu 2023. naučnici su otkrili novi materijal koji bi mogao promeniti svet. Činjenica da je provodljivost materijala uspešna u praktičnim uslovima dodatno veliča otkriće. Kada je materijal supravodljiv, električna energija teče kroz njega sa nultim otporom, što znači da se ništa od uključene energije ne gubi. Ali svaki do sada napravljen supravodič zahteva izuzetno visoke pritiske, a većina zahteva veoma niske temperature.

Istraživači su objavili da su stvorili supravodljivi materijal koji radi i na niskoj temperaturi i pri dovoljno niskom pritisku da bi se mogao stvarno koristiti u praktičnim situacijama. Ovo je veliki iskorak za kojim su naučnici jurili više od jednog veka, u pravljenju materijala koji je u stanju da prenosi električnu energiju bez otpora i da propušta magnetna polja oko materijala.

Ovo otkriće moglo bi dovesti do stvaranja energetskih mreža koje bi bile sposobne da prenose energiju štedeći do 200 miliona megavat sati koji se trenutno gube zbog otpora. To bi takođe moglo doprineti nuklearnoj fuziji, dugo očekivanom procesu koji bi mogao stvoriti neograničenu snagu. Proboj bi mogao utrti put novim vozovima koji lebde i ultraefikasnim električnim mrežama i novim vrstama medicinske opreme i visoko efikasnim MRI mašinama za dijagnostičke svrhe.

Prema New Scientist-u , docent po imenu Ranga Dias na Univerzitetu Rochester u New Yorku i njegove kolege tvrde da su napravili materijal od vodonika (99 posto), azota (1 posto) i lutecijuma koji postaje supraprovodnik u temperatura od samo 69 stepeni Farenhajta i pritisak od 1 gigapaskal. To je skoro 10.000 puta više od atmosferskog pritiska na Zemljinoj površini, ali i dalje daleko niži pritisak od bilo kojeg prethodnog supravodljivog materijala.

U radu objavljenom u naučnom časopisu Nature, istraživači opisuju kako su kombinovali tri komponente da bi stvorili materijal pritiskajući ga između dva dijamantska nakovnja, uređaja koji komprimuje materijale na ekstremno visoke pritiske. Njegova boja se promenila iz plave u crvenu kada je supstanca zdrobljena. Materijal je dobio nadimak "reddmatter ", po svojoj boji po uzoru na materijal iz Zvezdanih staza . To je ime nastalo tokom procesa stvaranja, kada su naučnici otkrili da je ono iznenađujuće postalo „ veoma jarko crveno“ dok je nastajalo.

Profesor Dias i tim su napravili materijal tako što su uzeli retki zemni metal po imenu lutecijum i pomešali ga sa vodonikom i malim delom azota. Zatim su ostavljeni da reaguju dva-tri dana, na visokim temperaturama. Kompozicija je izašla kao bogato plava, prema novinama. Ali tada je bio pritisnut pod vrlo visokim pritiskom, kada je iz plave postala ružičasta kada je dostigla supravodljivost, a zatim je ponovo postala bogato crvena u svom nesuperprovodljivom metalnom stanju.

Da bi radio, materijal još uvek zahteva zagrevanje na 20,5 stepeni Celzijusa i komprimiranje na oko 145.000 psi. Ali to je znatno manje intenzivno od drugih, sličnih materijala – uključujući one koje je 2020. najavio profesor Dias koji su izazvali uzbuđenje i skepticizam kod naučnika. Hidridi nastali kombinovanjem retkih zemnih metala sa vodonikom, a zatim dodavanjem azota ili ugljenika, pružili su istraživačima primamljiv „radni recept“ za stvaranje supravodljivih materijala poslednjih godina.

U tehničkom smislu, hidridi retkih zemnih metala formiraju kavezne strukture nalik klatratu, gde joni retkih zemnih metala deluju kao donori nosači, obezbeđujući dovoljno elektrona koji bi pojačali disocijaciju molekula H2 . Dušik i ugljik pomažu u stabilizaciji materijala. Zaključak: potreban je manji pritisak da bi se pojavila supravodljivost. Lutecij ima visoko lokalizovanih potpuno popunjenih 14 elektrona u svojoj f orbitalnoj konfiguraciji koji potiskuju omekšavanje fonona i obezbeđuju poboljšanje elektron-fononskog sprega potrebnog da se supravodljivost odvija na temperaturama okoline.

Ključno pitanje je bilo, kako ćemo to stabilizovati da smanjimo potreban pritisak? I tu se pojavio azot. Dušik, kao i ugljik, ima krutu atomsku strukturu koja se može koristiti za stvaranje stabilnije rešetke nalik kavezu unutar materijala i stvrdnjava niskofrekventne optičke fonone. Ova struktura obezbeđuje stabilnost da se supravodljivost pojavi pri nižem pritisku.

" Sa ovim materijalom, stigla je zora ambijentalne supravodljivosti i primenjenih tehnologija", prema timu koji predvodi Ranga Dias, docent mašinstva i fizike. "Put ka supravodljivoj potrošačkoj elektronici, vodovi za prenos energije, transport i značajna poboljšanja magnetnog zatvaranja za fuziju sada su stvarnost", rekao je profesor Dias u izjavi . Verujemo da smo sada u modernoj supravodljivoj eri.

Prema ovim naučnicima, ovaj čudesni materijal ima supravodljiva svojstva koja mogu omogućiti: (i) električne mreže koje prenose električnu energiju bez gubitka do 200 miliona megavat sati (MWh) energije koja se sada javlja zbog otpora u žicama (ii ) Brzi vozovi bez trenja, koji levitiraju (iii) Pristupačnije medicinske tehnike snimanja i skeniranja kao što su MRI i magnetokardiografija (iv) Brža, efikasnija elektronika za digitalnu logiku i tehnologiju memorijskih uređaja (v) Tokamak mašine koje koriste magnetna polja za ograničavanje plazme postići fuziju kao izvor neograničene moći .

Dias predviđa da će lutecij hidrid dopiran dušikom uvelike ubrzati napredak u razvoju tokamak mašina za postizanje fuzije. Prema njegovim rečima, tokamaki, još jedna metoda hvatanja plazme umesto lasera, mogla bi proizvesti ogromno magnetsko polje kada se kombinuje sa materijalom koji je otkrio. Prema njegovim rečima, upravo je to „promena igre “.

Novi materijal je opisan u radu, ' Dokaz supravodljivosti blizu ambijenta u lutecijum hidridu dopiranom N' , objavljenom u Nature danas. Naziv "crvena materija" nastao je tokom procesa stvaranja, kada su naučnici otkrili da se iznenađujuće pretvorio u " veoma jarko crvenu" dok je nastajao. I dovoljno je praktično da naučnici uključeni u rad kažu da će označiti novu eru za praktičnu upotrebu supravodljivih materijala.

Verujemo da smo sada u modernoj supravodljivoj eri. Te praktične primene mogu uključivati ​​korištenje materijala za ubrzanje razvoja "tokamak mašina" koje se razvijaju za postizanje nuklearne fuzije. Svet energije i elektronike može se drastično i efikasno transformisati kao rezultat otkrića ovog novog supravodičkog materijala. I dovoljno je praktično da naučnici uključeni u rad kažu da će označiti novu eru za praktičnu upotrebu supravodljivih materijala .   

Izvor

Umberto Eco: Istorija ružnoće

 

Zoran PRERADOVIĆ
"Za lepotu je bilo dovoljno pregledati dela svih filozofa koji su pisali o lepom, i antologija je već napravljena, a za ružnoću, pošto je takvih tekstova neverovatno malo, bilo je neophodno istražiti obimnu teritoriju književnih opisa ružnog iskustva. I to istraživanje je bilo baš zabavno“, opisao je svojevremeno Eko u intervjuu Politici rad na knjizi Istorija ružnoće."

Ovo delo istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti. Šta se krije iza našeg osećanja zaintrigiranosti, koji je često izazvan nečim užasavajućim i strašnim? Odakle potiče magnetska privlačnost prema svirepom i skandaloznom? Ružnoća se obično shvata kao suprotnost lepoti, i to u tolikoj meri da je dovoljno definisati jedan od ta dva pojma da bismo razumeli drugi. Međutim, ružnoća ne podrazumeva odsustvo lepote. Ona je složena i nepredvidiva pojava koja se kroz vekove transformisala. Eko u Istoriji ružnoće čitaoca vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se čini da se odvratnosti susreću sa izrazima najdirljivijih osećanja, pokazujući da su različite manifestacije ružnog markantnije nego što se obično misli. Zato nam Eko „servira“ obilje primera, od antičkih grčkih amfora do dela Boša, Brojgela i Goje, otkrivajući da je ono od čega se često branimo u svakodnevnom životu, upravo ono čemu smo nesvesno najčešće privučeni.

Tako autor napominje da su utvrđene tri različite pojave: ružno po sebi, formalno ružno i umetnički prikaz obe pojave. „U srednjem veku Bonaventura iz Banjoređa je govorio da slika đavola postaje lepa ako dobro prikazuje njegovu ružnoću. Ali, da li su tako mislili i vernici koji su na crkvenim portalima i freskama posmatrali scene nečuvenih paklenih muka. Da nisu možda reagovali sa strahom i teskobom, kao da su videli ružnoću prvog tipa, od koje se ledi krv u žilama, kao što bi za nas to bio pogled na pretećeg gmizavca“, pita se Eko i dodaje: „Verovatno su mnogi Rembrantovi savremenici, umesto da cene majstorstvo kojim je prikazivao seciran leš na stolu za anatomiju, reagovali užasnuto, kao da je leš pravi – kao što ni onaj ko je doživeo bombardovanje ne ume da na estetski nepristrasan način posmatra Pikasovu Gerniku...“

Naposletku, smisleno se zapitati šta je Umbero Eko imao smelosti da označi kao ružno, a da mu to ne bude spočitano? I gde su granice između te dve suprotnosti – lepog i ružnog? Da li je ružnoća zaista sušta suprotnost lepoti ili je to viđenje tek privid uslovljen nekim drugim promenljivima? Jednostavno, pojmovi lepog i ružnog su i društveni fenomen i trebalo bi imati na pameti da je „plemstvo“ ukus „plebsa“ uvek karakterisalo skarednim.

Zato se moramo pripremiti da oprezno pratimo ovu našu istoriju ružnoće u njenoj raznovrsnosti, u njenim složenim otklonima, u raznolikosti reakcija, koje podstiču njeni razni oblici, u nijansama ponašanja, u načinima reagovanja“, zaključuje autor.

U suprotnom, ružno je, kao što Eko kaže, vezano za ružna iskustva, a tome kod nas nema mesta. (izvor)

Poglavlje – Ružnoća danas

Uvo antičkih naroda percepiralo je kao disonantne određene muzičke intervale i smatralo ih je neprijatnim, a klasičan primer muzičke ružnoće vekovima je bio interval povećane kvarte, odnosno tritonus, kao što je na primer Do-Fa diesis. Srednji vek je bio toliko uznemiren ovom disonancom da ju je definisao kao diabolus u muzici. Dočim, psiholozi su objasnili da disonance imaju moć da uzbude, i dogodilo se da su ih od trinaestog veka mnogi kompozitori koristili kako bi postigli određene efekte u odgovarajućem kontekstu.

Tako je diabolus često služio za dobijanje efekata napetosti ili nestabilnosti koje očekuju razrešenje, te su ga koristili Bach, Mozart u Don Juanu, Liszt, Musorgski, Sibelius, Puccini (u Toschi), do Bernsteinove West Side Story, ili, često, kako bi se nagovestila paklena priviđenja, kao što se događa u Berliozovoj Osudi Fausta.

Slučaj diabolusa u muzici mogao bi biti izvrstan zaključni primer za ovu istoriju ružnoće, jer nas pobuđuje na određene zaključke. Tri od njih trebalo bi da budu jasno utvrđeni iz prethodnih poglavlja: ružnoća se poima u vezi sa određenim vremenom i kulturom, neprihvatljivo od juče može postati ono što će biti prihvaćeno sutra, a ono što se percipira kao ružno, u pravom kontekstu, može doprineti lepoti celine.

Četvrto zapažanje navodi nas da ispravimo relativističku perspektivu: ako se diabolus uvek koristio za stvaranje napetosti, onda postoje reakcije utemeljene u našoj fiziologiji koje ostaju manje ili više nepromenjene kroz vremena i kulture. Diabolus je postupno bio prihvaćen, ne zato jer je postao ugodan, već upravo zbog njemu svojstvenog sumpornog mirisa kojeg nikada nije izgubio.

Iz tog razloga diabolus se danas pojavljuje u puno heavy metal muzike (na primer s Jimi Hendrixom u pesmi Purple Haze), a ponekad i kao eksplicitna “satanistička” provokacija (poput ploče kao što je Diabolus u Slayerovoj muzici).

George Romero, režiser Noći živih mrtvaca i drugih horor filmova, u jednom svom izlaganju o poetici, besedeći o dirljivoj nežnosti Frankensteinovog čudovišta, King Konga i Godzille, podseća da njegovi zombiji imaju smežuranu i trulu kožu, crne zube i nokte, ali da su i oni pojedinci koji poseduju strasti i potrebe poput naših vlastitih. I dodaje: “U mojim filmovima o zombijima, mrtvi koji se vraćaju u život predstavljaju svojevrsnu revoluciju, radikalni preokret u svetu koji mnogi od mojih ljudskih likova ne mogu da razumeju, radije žigošući žive mrtvace kao Neprijatelja, kada su oni, zapravo mi sami. Koristim krv u svoj njenoj užasnoj veličanstvenosti kako bi publici bilo jasno da su moji filmovi više društveno-politička hronika vremena nego glupih avantura salsa horora “.

Posezanje za ružnoćom je, dakle, sredstvo da se ukaže na prisutnost Zla? Ipak, isti Romero priznaje da horor “diže prodaju do zvezda” a potom priznaje da je horor cenjen budući zanimljiv i uzbudljiv.

Da ne govorimo o tome kada on postaje veličanje Zla, makar i u marginalnim slučajevima kao što je satanizam psihopata.

Tako bivamo suočeni sa šumom protivrečnost. Čudovišta koja su možda ružna ali svakako dopadljiva, poput ETija ili vanzemaljaca iz Ratova zvezda koji ne fasciniraju samo decu (koju su uostalom osvojili dinosaursi, pokemoni i ostala izobličena bića), već i odrasle, koji se sa svoje strane upravo opuštaju gledajući splatter filmove u kojima ljudski mozgovi bivaju zgnječeni i krv prska pa zidovima, dok ih književnost zabavlja pričama o užasu.

Ne može se govoriti samo o “degeneraciji” masovnih medija, jer i savremena umetnost praktikuje ružnoću i slavi je, ali ne više u provokativniom smislu avangarde s početka dvadesetog veka. Na određenim događanjima ne samo da se pokazuje neprijatnost koja je posledica sakaćenja ili hendikepa, nego je sam umetnik taj koji se podvrgava nemilosrdnom povređivanju vlastitog tela.

Čak i u tim slučajevima, umetnici tvrde da oni žele da ukažu na mnoge okrutnosti našeg doba, no ipak se ljubitelji umetnosti s razigranom i veselim duhom upućuju u galerije kako bi se divili ovim delima i performansima.

A sami korisnici su oni koji nisu izgubili tradicionalni osećaj za lepo, i koji osećaju estetske emocije pred prekrasnim pejzazom, lijupkim detetom, ravnim ekranom koji reprodukuje kanone Božanstvene komedije.

 

Česlav Miloš, O ružnom