среда, 01. април 2020.

Miodrag Sibinović, O operi Mocart i Salijeri






O operi Mocart i Salijeri uopšte.

N. A. Rimski-Korsakov operu Mocart i Salijeri komponuje prema libretu Puškinove "male tragedije" iz 1830. Mocart i Salijeri. Kompozitor je posvećuje A. S. Dargomižskom. Posveta ima višestruko značenje: predsavlja priznanje Dargomižskom zbog njegovih ogromnih zasluga u stvaranju žanra "kamerne opere", ali ta posveta može biti motivisana i time što je Dargomižski svojom kamernom operom Vitez tvrdica započeo "ozvučavanje" genijalnih Puškinovih "malih tragedija", koje su, može se slobodno reći, napisane kao idealna operska libreta.

Istoričar muzike O. B. Stepanov konstatuje: "Afirmišući svoje shvatanje opere kao dela, pre svega, muzičkog..., Rimski-Korsakov je, u isto vreme, postavljao visoke zahteve za njenu poetsku osnovu..." Libreto ove njegove opere je, tako, od reči do reči, sa skraćenjem od samo nekoliko stihova, zapravo tekst Puškinove "male tragedije" istog naslova.

Rimski-Korsakov tu svoju operu komponuje 1897. godine. Sredinom 90-ih godina XIX v. u Rusiji se, zapravo, kao književni pravac konstituiše simbolizam. Iz istorije književnosti je već poznato da je važnu ulogu u formiranju shvatanja umetnosti kod simbolista odigrao rani Ničeov rad Rođenje tragedije iz duha muzike. Naime, simbolisti su prihvatili mit o Dionisu kao simboličan izraz iracionalnog, disharmoničnog (ili muzičkog u prenosnom značenju reči) principa života i prirode umetnosti, koji je suprotstavljen harmoničnom apolonskom principu...

Krajem XIX i na početku XX veka za rusku umetnost i književnost u celini karakteristična je simbolistička težnja ka uzajamnom obogaćivanju dotle odvojenih vrsta umetnosti. Pesnik i teoretičar ruskog simbolizma Andrej Beli je, na primer, stvarajući svoja pesnička dela po uzoru na komponovanje simfonija, sanjao o sintezi lirske poezije i simfonizma. Pesnik Maksimilijan Vološin je težio da sintetiše slikarstvo i liriku. Čirlenisovo slikarstvo se uzima za primer sinteze muzičkih i slikarskih principa. Niz ruskih pesnika futurista, koji su istovremeno bili i slikari — formulisali su svoje programske manifeste u sintezi poezije i slikarstva.

Zapaženo je da su se pesnici Brjusov i Baljmont, u svojim iskazima o muzici, kao i u svojoj poetskoj praksi oslanjali na poglede Verlena, tj. da su muziku doživljvali kao najčistiju umetničku kategoriju. Za drugu generaciju ruskih simbolista muzika je značila nešto još više: pozajmili su od Šopenhauera shvatanje muzike kao oblika vrhunskog, intuitivnog poniranja u skrivenu suštinu pojava.

Pesnici ruskog simbolizma Vagnera su smatrali vesnikom obnove savremene umetnosti. On ih je privlačio stihijskom snagom svojih dela i podstakao na sintezu muzičke i vizuelne sadržine u umetničkoj slici.

Istoričari muzike ističu da je Vagner odigrao prevratničku ulogu i u razvoju opere. Iz ruske 32-tomne opšte enciklopedije pod odrednicom Vagner, možemo pročitati, pored ostalog, sledeće: "U teorijskim radovima 1849—51, posebno u radu Opera i drama, Vagner je podvrgao oštroj kritici staru operu, njenu izveštačenost, raskorak između dramske sadržine i muzike, i izneo ideju o stvaranju muzičke drame u kojoj muzika postaje jedno od najvažnijih sredstava za ovaploćenje sadržine ... Veliki značaj pri tom davan je i izražajnosti muzičke deklamacije, sa zahtevom od glumaca da sadržinu lika dublje prenose kako vokalnim tako i glumačkim sredstvima...
    Vagner igra značajnu ulogu u reformi operske umetnosti, koja je dovela do rešavanja novih složenih umetničkih zadataka. Najveći predstaviici nacionalnih operskih škola stvaralački su apsorbovali Vagnerova ostvarenja, istovremeno istupajući protiv krajnosti Vagnerove reforme (Ž. Bize, Đ. Verdi, P. I. Čajkovski, N. A. Rimski-Korsakov i dr.). Vagnerovo reformatorsko stvaralaštvo izvršilo je značajan uticaj na izvođenje opera. Posebna deklamacijska izražajnost vokalnih partija njegovih opera i složenost orkestarske pratnje stavljala je pevače pred nove zadatke."

        Dakle, okretanje Puškinovoj maloj tragediji Mocart i Salijeri, u kojoj je još 1830. ostvaren u jednom umetničkom delu funkcionalni spoj muzike i drame, moglo je biti motivisano i opštom atmosferom simbolističke obnove umetnosti, zasnovane na umetničkom sinkretizmu u kojem veliku ulogu ima muzika. S obzirom na to da se i simbolisti oslanjaju na filozofske koncepcije Šopenhauera i Ničea, da se pri tome oslanjaju i upravo na pojedine komponente Vagnerovog dela, a savremeni ruski kompozitori se takođe nadovezuju na pojedine komponente Vagnerove reforme operske umetnosti, ispostavlja se, okretanje Rimskog-Korsakova ovoj Puškinovoj maloj tragediji (kao i njeno posvećivanje upravo Dargomižskom) ne samo da objašnjava izbor libreta, već i njegovu muzičku konkretizaciju.

       Upravo ovaj Puškinov libreto za kompozitora je tada mogao biti zanimljiv i zbog toga što je Puškin u svojoj "maloj tragedij i" još 1830. godine na čudesan način već spojio muziku i umetnost reči: muzika u njoj nije nikako spoljašnji scenski efekat, već je zapravo živa sadržina, suštinska komponenta radnje drame (uz Mocartove i Salijerijeve verbalne iskaze, ne samo ekspresiju, već smisaonu i emocionalnu osnovu onoga što se događa u Puškinovom delu — donose muzički motivi iz Mocartovih opera Figarova ženidba, Don Žuan i 14 taktova iz Rekvnjema).




4.

     O temi Puškinove "male tragedije" i opere Mocart i Salijeri. U istoriji književnosti već je utvrđeno da se od Mocarta i Salnjernja Puškin usredsređuje, uglavnom, na unutrašnje probleme čovekovog sveta, na lirsko-psihološke i dramske likove — što će biti impuls za orijentaciju i pisaca prozne ruske klasične književnosti na čelu sa Gogoljem, Dostojevskim i Tolstojem. Ovde, ilustracije radi, za čitaoce "Buktinje" citiram prvu scenu Mocarta i Salnjernja u svom prevodu, prema kojem je opera Rimskog-Korsakova izvođena 2006. godine u beogradskom Narodnom pozorištu:


S C E N A I
(Soba)

Salijeri

Svi kažu: na zemlji pravde nema.
Al' nema nje ni gore. Meni je
To jasno, kao oveštala gama.
Rođen sam s ljubavlju za umetnosti;
Još od malena čak, orgulje kada
Visoko zvone u hramu našem,
Upijah pomno njihov bruj i suze
Same bi mi i sladosno potekle.
Odavno prazne zabave odbacih;
Tuđe mi beše sve što god se muzike
Ne tiče; ponosno, tvrdoglavo
Svega se odrekoh, i muzici se
Predadoh sav. Početak je jad,
Mučan je prvi krok. Prebrodih
Svoje početničke muke. Zanat sam
Ugradio u temelj umetnosti.
Zanatlija sam postao:
Dadoh
Prstima poslušnu i suvu brzinu,
U službi uhu. Zvuke umrtviv,
Muziku secirah, k'o leš. Algebrom
Proveravah harmoniju. I tek tad
Usudih se da, naukom zaštićen,
Odgovorim na stvaralački zov.
Da stvaram počeh; u tišini i tajno,
Ne maštajući još o svojoj slavi.
Neretko, sâm, u ćeliji što ćuti,
Tri dana provedem, bez sna, bez hrane,
Doživim žar i suze nadahnuća —
A spalim sve, sve hladno gledajuć'
Dok misli, zvuci, koje s mukom rodih,
Plamteći nestaju poput lakog dima.
Upornošću i doslednošću silnom
Ja na kraju, u umetnosti večnoj
Dosegoh najviše veštine. Slava
Mi se osmehnu. Srcima ljudi
Postaše dragi zvuci mojih dela.
I srećan beh: spokojno uživah
U svome radu, uspehu, slavi,
K'o i u uspesima prijatelja svih,
Saboraca mi s polja umetnosti.
Ne! Nikada zavidljiv ja ne beh.
Ko bi pre Salijerija kad nazvao
Mrskim zavidljivcem ogavnim, zmij om što,
Zgažena, na izdisaju, pesak i prah,
Iznemogla, još grize.
Ma, kud!... A sad ću sâm reći da postah
Surevnjiv. Ja zavidim sad duboko,
O, nesnosno zavidim sad. O, Bože!
Gde je tu pravda, kad najsvetiji dar,
Kada besmrtni genij poklon dâ
Ljubavi što plamsa, i za samopregor,
Za rad, nebesa ne poslaše ipak,
Već obasja, gle, glavu bezumnika,
Dangube isprazne?... Taj Mocart! Mocart!

Mocart

Aha! Ih, vide me! A baš sam hteo
Da te iznenadim prelepom šalom.

Salijeri

Ti — tu! Otkad?

Mocart

Tek što. Ja, zapravo, dođoh
Sa nečim što završih tek.
Al' prolazeći kraj kafane, čujem,
Violinu... Ne, Salijeri moj!
Smešnije što ti u životu nisi čuo još!
Slepi violinista izvodi tu voi che sapete.
Čudo! Ne izdržah, dovedoh svirača,
Da uživaš i ti u tom umeću.
'Ajd', — sad!

Ulazi slepi starac s violinom.

Od Mocarta nam nešto daj!

Starac svira ariju iz Don Žuana.
Mocart se grohotom smeje.

Mocart

Salijeri! Pa zar nije i tebi smešno?

Salijeri

Nije.
Zar je za smeh kad mi neuki moler
Po Rafaelovoj Madoni brlja,
Zar je za smeh kad cirkuzant prezreni
Parodijom mi Dantea sramoti.
'Ajd', starče, kuš!.

Mocart

Čekaj: uzmi, de,
Popij u moje zdravlje.

Starac odlazi.

Ti, Sal'jeri,
Danas ujedaš. Doći ću sutra,
Kad se razvedriš.

Salijeri

Šta si doneo?

Mocart

Ma, ništ', tek sitnicu. Onomad, na noć,
Nesanica me baš dobro namuči,
I dođoše mi dve-tri misli tako.
Danas ih tek uobličih. Pa pođoh
Da čujem šta ti veliš. Al' ti sad
Nije baš do mene.

Salijeri

Mocarte,
Mocarte! Kad tebi nisam bio rad? Sedi.
Daj, da čujem.

Mocart
(za klavirom)

Sad zamisli... a koga?
Hajd', mene bar, al' malo mlađeg no sad.
Zaljubljen sam, ne odveć, al' ipak.
S lepojkom, il' s drugarom, k'o s tobom,
Vedar sam... Al'... odjednom: preda mnom grob,
Nenadan mrak, il' nešto slično tome.
E, slušaj sad.

(Svira.)

Salijeri

To si mi nosio
I mogô si da staneš pred kafanom
Da slušaš kako slepac svira! Bože!
Ti nisi, Mocarte, vredan sebe.

Mocart

Je l'? Dobro, a?

Salijeri

O, te dubine!
I koja smelost, i koji je to sklad!
Pa ti si Bog, a ni sam nisi svestan toga.
Al' jesam ja...

Mocart

Ma, nemoj? Može bit'...
Al' je božanstvo sad već malo gladno.

Salijeri

Čuj, onda: hajdemo, iz ovih stopa,
Na ručak, tu je Zlatni lav.

Mocart

U redu,
Tu smo. Trknuću do kuće
Da javim ženi da ne dolazim
Na ručak, nek' jedu sami.

(Odlazi.)

Salijeri

Čekam te, pazi.
Ne! — Ne mogu da se odupirem više
Usudu: ja moram da ga zaustavim sad,
Inače, pogibosmo svi mi, žreci,
Sluge muzičkog sklada, ne samo ja
Sa svojom muklom slavom...
Šta vredi ako Mocart bude živ
I do još većih dostignuća dospe?
Hoće l' umetnostto podići? Ne!
Čim ode, opet će umetnost pasti:
Ne ostavlja nam naslednika on. Šta
Dade nam? K'o kakav heruvim nam
Donese tek pesmu rajsku koju,
Da pobudi obeskriljena htenja
U nama smrtnim, pa odleti tad!
E, onda leti! Što brže, to bolje!

Da, had: poslednji dar moje Izore.
Nosim se s njim već svih osamnaest leta
I život mi, često, izgledaše
K'o strašna rana. Ali oklevah.
Da umrem, šta? Ja mnih: možda će život
Da mi dâ očekivani dar,
Posetiće me možda zanos taj
U noći stvaralačkog nadahnuća.
Možda će novi Hajdn da sačini
Što veliko, i biću opijen.
Kad bih se s gostom omraženim našô,
A možda, pomišljah, goreg dušmana
Srešću, možda će teže uvrede još
S visine hole da mi grmne grom.
Tad će mi dobro doći dar Izore.
I, to se zbi! Na kraju ga nađoh ja,
Dušmanina tog, i novi Hajdn me
Lepotom čarnom, evo, upravo opi.
Kucnu sad čas!
Zavetni daru ljubavi, pređi danas
U pehar prijateljstva.


     Puškin je prvobitno ovoj drami dao naslov Zavist. U njegovoj rukopisnoj zaostavštini pronađena je sledeća beleška, koja zapravo predstavlja odgovor kritičarima na zamerke da za tezu o tome da je Salijeri otrovao Mocarta ne postoje materijalni dokazi:

"Na prvoj predstavi Don Žuana (reč je o bečkoj premijeri 1787), dok je pozorište, puno zadivljenih znalaca, ćutke uživalo u Mocartovoj harmonij i, začuo se zvižduk — svi su se okrenuli s negodovanjem, i znameniti Salijeri izišao je iz sale besan, pun zavisti. Salijeri je umro pre osam godina. Neki nemački časopisi pisali su da je na samrti priznao užasan zločin — da je otrovao Mocarta. Zavidljivac koji je mogao izviždati Don Žuana, mogao je otrovati njegovog tvorca."

Teza o Salijerijevom zločinu do danas nije dokazana, ali je i dalje aktuelna. Tako je, recimo, Miloš Forman ugrađuje u svoj slavni film Amadeus, ali je profesor matematike Univerziteta u Pitsburgu, ruski pesnik i esejista Boris Kušner, na osnovnu bogate činjeničke građe, u svojoj studiji, objavljenoj 1999. u Baltimoru, pobija.

Međutim, od ove biografsko-faktografske začkoljice mnogo j e značajnija tema Puškinove drame i opere Rimskog-Korsakova.

Dostojevski je govoreći o značaju Puškinovog dela u evropskim i svetskim okvirima, imajući u vidu i ciklus "malih tragedija", pored ostalog, istakao: "Mi možemo ukazati na Puškina, na sveopštost i svečovečnost njegovog genija. Jer on je mogao da primi u svoje srce tuđe genije kao i svoje rođene. U umetnosti, u svome umetničkom stvaralaštvu on je nedvosmisleno izrazio tu težnju ruskog duha ka univerzalnosti, i već u tome mi moramo videti veliki putokaz."

    Slavna ruska pesnikinja Ana Ahmatova, koja je i posebno proučavala Puškina, 1958. godine tvrdi: "Možda ni u jednom delu svetske poezije strašna moralna pitanja nisu postavljena tako oštro i kompleksno kao u Puškinovim malim tragedijama."

       Poznati ruski filozof hrišćanske orijentacije Sergej Bulgakov u prvom decenijama XX veka naglašava: "Ova Puškinova drama, koja spada u red najvrednijih ostvarenja svetske umetnosti, zahvaljujući svojoj dubini i besprimernoj kratkoći, uvek ostaje pomalo zagonetna. Pobuđuje potrebu da se stalno iznova uranja u te mučne i mračne bezdane iskonske ljudske prirode... Dok je pročitavamo i promišljamo o njoj, prožima nas novim uzbuđenjem i skoro sujevernim iznenađenjem pred čudom Puškinovog stvaralaštva čijem je nadahnuću tako mnogo otkriveno... Njemu se pripisuje i neobično važan, mada šaljiv, iskaz da je 'zavist — sestra nadmetanja, pa dakle, iz dobrog je roda'. Puškinu je, očito, bilo jasno da je zavist u nekom pozitivnom odnosu sa nadmetanjem, tj. zajedničkom ljubomorom ili ljubavlju, da nastaje iz nekog zajedništva i da je jedan od modaliteta tajanstvenog 'I'1 prijateljstva, koje spaja ljude na koban način, kako je to bilo s Mocartom i Salijerijem. Zavist je bolest upravo prijateljstva, isto kao što je Otelova ljubomora bolest ljubavi... Analitici i dijalektici prijateljstva posvećen je ovaj Puškinov dijalog: nehotmice bih ovaj komad hteo da nazovem dijalogom koji je po duhu blizak najmudrij im Platonovim dijalozima — Gozbi, Fedru, Fedonu. I mogao bi, u Platonovom maniru, da ima podnaslov: o zavisti i prijateljstvu."

Naš savremenik S. Voložin 1999. dolazi do zanimljive ideje za pokušaj novog tumačenja Puškinove "male tragedije" analizom iz perspektive njenog muzičkog sadržaja. Tako kreće od teze da Salijeri pripada klasicizmu u Glukovoj verziji (a klasicizam, zasnovan na racionalističkoj filozofiji, polazi od pretpostavke da se i estetička kategorija lepog može definisati, te se, kao umetnički pravac, odlikuje strogom normativnom poetikom), a da Mocart, pod uticajem predromantizma, nekim svojim delima, ide linijom osvežavanja klasicizma afirmacijom ekstremnog individualizma, koju začinje svojim sonatama Hajdn. To ga dovodi do zaključka da je Mocart u Puškinovom tumačenju — demon (ovaploćenje individualizma i slobode), a Salijeri je tiranin (ovaploćenje kolektivizma i reda). Puškin te dve krajnosti doživljava kao premise za novu sintezu: konsenzusom ka boljem, radi ostvarenja društvene harmonije, kao svojevrsna socijalna utopija.

Ovakvo tumačenje nas može povući ka, aktuelnom poslednjih decenija traganju, za Puškinovim masonstvom i tvrdnji jednoga od istraživača, Vsevoloda Saharova iz 2003 godine: "Oni koji sa strašću tragaju za 'masonskim tragom' u pesnikovoj biografiji zaboravljaju na strašno važno za Puškina filozofsko i književno nasleđe tajne organizacije koja je veoma plodotvorno radila u svim oblastima svetske duhovne kulture.
    Tragovi mnogogodišnje i osmišljene Puškinove aktivnosti na osnovama toga nasleđa osećaju se ne samo u Dami pik, Ukopniku i Mocartu i Salijeriju, već i u Ruslanu i Ljudmili... Osim direknog spominjanja 'zvezde zanosne sreće'..., 'čekića'..., 'vernog brata', 'zidara poštenog', 'suncasvetog'... kod pesnika postoji još niz tragova tajnog okretanja idejama masonskog reda, simbolici i šifrovanom jeziku, za čim treba još tragati i što treba objasniti...
   Pesnik je bolje od nas znao i shvatao rusko i svetsko masonstvo, njegovu kulturnu ulogu i značaj. Zato treba više pažnje posvetiti... složenoj sudbini masonskih ideja u stvaralačkoj svesti i delima velikog ruskog pesnika."
 
       Prema dostupnoj nam literaturi, jedna od polaznih teza masona s kraja XVII i početka XIX. veka je da se ljudsko društvo kao "carstvo zla" može izmeniti ne socijalnim reformama ili revolucijom, već jedino promenom zle prirode, disciplinovanim moralnim usavršavanjem čoveka kao jedinke. To odista liči na Puškinovu sintezu konsenzusom. Međutim, otvara se jedno novo pitanje: kako objasniti činjenicu da je u ovom slučaju "ekstremni" Mocart, zapravo, osvedočeni mason, a kod "pomiritelja ekstrema", Puškina, pripadnost masonstvu nije baš izvesna? Ali koje se veliko umetničko delo, pogotovu ako u tolikoj meri pripada i muzici, može do kraja objasniti diskurzivnim putem!

Miodrag Sibinović


1.Oznaka za hipostazu, jedinstvo, poput trojedinstva Boga (M. S.).

___________________

-  neobjavljena građa  koju sam, kao autor novog prevoda libreta i stručnjak za književno delo Aleksandra Puškina, pripremio mladoj rediteljki Anđeli Gregović (ona je kasnije postala i istaknuta filmska glumica u Austriji) za pripremu i najavu njene postavke opere Mocart i Salijeri na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu (premijera te postavke održana je 16. aprila 2006. godine).

понедељак, 30. март 2020.

John Stuart Reid, Zvuk ćelija - primena u medicini


1. harmonična, zdrava ćelija 2. kakofonija, ćelija raka 



Da bi se tekst koji sledi mogao potpuno razumeti neophodno je dati obješnjenje nekih pojmova koji se koriste u njemu.

1. Cymatics (od starogrčkog: κῦμα, romanizirano: kyma, lit. 'val')

Ernst Florenz Friedrich Chladni, nemački fizičar i muzičar prvi je eksperimentisao sa efektom vibracija nekog materijala na pločama ( pesak).Uočio je da segmenti ploče titraju u različitim smerovima pri čemu nastaju različite geometrijske figure sa tipičnim čvornim linijama. Chladnijeva tehnika prvi je put objavljena 1787. u knjizi Entdeckungen über die Theorie des Klanges. Danas se tako dobijeni obrasci nazivaju - Chladnijeve figure.

Potaknut Chladnijevim delom švajcarski lekar, Hans Jenny, nastavio je sa istraživanjem ovog fenomena. 1967.Izdao je prvu knjigu Cymatics: The Study of Wave Wave. Druga knjiga je štampana 1972, godine. U ovim knjigama  on je  opisao šta se događa s različitim materijalima ( tekućina, prašak, tekuća pasta) na titrajućim pločama konstatujući "Ovo nije neregulisan haos, to je dinamičan, i uređen uzorak." dr. Jenny je novo područje istraživanja nazvao je kimatika.

MEDICINA

      Hans Jenny je bio uveren da je biološka evolucija posledica vibracija čija su fizikalne karakteristike odredile konačni ishod. Postavio je teoriju prema kojoj svaka ćelija ima vlastitu frekvenciju te da skup celija iste rezonantne frekvencije stvara novu frekvenciju koja je harmonički povezana s početnom. Prema ovoj postavci ključ razumevanja lečenja pomoću zvuka leži u razumevanju kako različite frekvencije utiču na gene, ćelije i različite telesne strukture.
    Oblik kristala leda ili latica cveta poprimaju oblik jer rezonuju s nekim zvukom u prirodi. Dakle, pretpostavio je, kristali, biljke ili živa bića predstavljaju zvuk ili neku muziku koja je poprimila vidljivi oblik.
   Moguće je da se u toj pretpostavci krije odgovor na pitanje kako mantre rade ono što im Indijci pripisuju. U Vedama je svakom delu ljudskog organizma određena manta tj. vibracija. U drevna vremena poznavali su se svi delovi mozga prema savremenoj anatomiji ali nisu imali imena. Umesto toga bili su označeni mantrama; različit zvuk je predstavljao određeni deo mozga. Vede bele že zvukove za sve delove tela, a to znači da je ceo organizam niz različitih vibracija i njihovih zvukova. Kad bismo znali te zvukove mogli bismo njima lečiti. Bit je u rezonanciji zvuka mantre sa zdravim i bolesnim organom što vodi ozdravljenju. Je li to temelj zvučne medicine o kojoj govore Vede?

Danas je o ovoj temi moguće pronaći masu izvora zahvaljujući enormnom usponu istraživanja u oblasti kvantne fizike. Najnovija istraživanja u fizici su toliko radikalna da ih i sami fizičari teško slede.Evo šta o tome kaže Bohm." U domeni klasične fizike fizičari raspolažu klasičnim predodžbama o zbilji,slikama kojima se ta zbilja predočava (npr. slike čestice ili valova).“..kako se spuštamo niz kvantne lestvice, prema sve manjim kvantnim brojevima, naša nas intuicija prirodno izneverava i slike počinju da blede sve dok nas u potpunosti ne iznevere, i klasične predodžbe i vlastita nam intuicija."

Uzmimo na primer vizuelnu percepciju. Po tradicionalnoj teoriji slika sveta se projicira kroz leće oka na platno, retinu na pozadini oka i ta se slika nekako 'digitalizuje' mozgom, koji sprema piksle (podatke o tačkama slike). Po Pribramu nervne ćelije u oku odzivaju se na određene frekvencije elektromagnetskih valova, koji udaraju u oko. Slika se smatra skupom frekvencija, a ne skupom pojedinih tačaka ili piksla (pixel-a). Svetlo koje vidi naše oko je samo mali deo spektra elektromagnetske energije koja se opisuje u terminima valne dužine. Te valne dužine variraju od izuzetno kratkih kosmičkih zraka do radiovalova, koji se protežu nekoliko kilometara. Radar, mikrovalovi, X zrake takođe su oblik elektromagnetne energije.


John Stuart Reid, čiji tekst sledi, predlaže da zvuk više ne tretiramo kao val, kao što se smatralo vekovima , već "mehurićem".On , naime, smatra da je to ono što stvara zadivljujuće obrasce koje vidimo zarobljene cimaticima.
U svom članku, Fizika zvuka, Reid kaže da se zvuk pre shvatao kao val zbog grafičkih prikaza koji su se koristili da bi se slika zvuka vizualizovala. To je stvorilo predstavu zvuka koji se rasprostire u valovima. Međutim tehnika klimatike pokazuje da je zvuk sferičan i u obliku mehurića.( stranica autora )

Interesantno je napomenuti da je ovaj autor istraživao pitanje odnosa svetlosti i zvuka! To je jedno od najintrigantnijih pitanja muzike s obzirom da frekvencije pojedinih tonova imaju iste frekvencije kao određene svetlosti ( boje..npr. duge ). Po njemu zvuk u određenim slučajevima stvara vidljivu svetlost.





John Stuart Reid


( Nova metoda za poboljšanje operacije raka i rano otkrivanje raka) 

Studija objavljena u časopisu Water opisuje novu metodu za uspoređivanje zvukova stanica raka i zdravih stanica. Metoda može dovesti do razvoja operativnog postupka za uklanjanje tumora, uz pomoć veštačke inteligencije. Ova vrsta tehnologije takođe obećava mogućnost ranog otkrivanja raka.

Ćelija koja peva

     Otkriće da ćelije stvaraju zvuk, kao obeležje njihove prirodne metaboličke funkcije, otkrio je profesor James Gimzewski s UCLA, 2002. godine. Koristeći Atomic Force mikroskop, on i njegov kolega, dr. Andrew Pelling, prvi put su mogli slušati zvukove ćelija i, začudo, otkrili su da se zvukovi nalaze u čujnom rasponu. Drugim rečima, kada bi naše uši bile dovoljno osetljive, mogli bismo čuti zvukove vlastitih ćelija. (Možda je sreća da to ne možemo.) Profesor Gimzewski nazvao je njihov novi pristup  biologiji ćelija  "sonocitologijom", kombinujući "sono" (zvuk) s "citologijom"(proučavanje ćelija). U članku dr. Pellinga "Stanica koja peva" [1] on objašnjava, "Posmatranje ćelija u različitim situacijama, [na primer] ćelija pod stresom, pokazalo je da one stvaraju različite zvukove. U stvari, stanje ćelija, je li zdrava ili kancerogena, može se razlikovati po slušanju njenog zvuka. U budućnosti se nadamo da ćemo istraživanje u sonocitologiji dovesti do tačke kad se ono može integrisati u medicinske discipline poput istraživanja raka. Slušanje ćelija omogućilo bi brzu dijagnozu raka bez upotrebe lekova ili operacija. Sonocitologija takođe može omogućiti otkrivanje raka pre nego što se tumor formira."

        Međutim, Atomic Force mikroskop [2] ( kraće nazvan AFM ili scanning force microscopy SFM - prim. autora bloga )   tehnički zahteva akustički izolovanu sobu i brojne druge  mere opreza, što ga čini manje atraktivnim od ostalih metoda slušanja zvuka ćelije.

 
               AFM                 Raman spektroscopie 


U studiji (vidi referencu ispod teksta) profesora Sungchul Ji i Beum Parka sa Univerziteta Rutgers i Johna Stuart Reida sa CymaScope.com, istraživači su radili sa zvukovima iz ćelija koji su izvedeni iz Raman spektroskopije [3]. Ime je dobila po svom izumitelju, indijskom fizičaru, C.V. Raman [4]. To je metoda u kojoj laserska sonda ne udara u jednu ćeliju, već obično u hiljade, a svetlost se modulira pokretima bezbroj ćelijskih  membrana. Činjenica da mnoge stanice utiču na lasersku zraku znači da Raman sistem  pruža pristupačnu metodu detekcije zvuka u ćeliji. Kada se lasersko svetlo odbija od uzorka tkiva, ono nosi sa sobom sitne fluktuacije koje prikuplja elektronski detektor i istovremeno ih čuje kompjuter, pa se na ovaj način zvukovi ćelije čuju kao dijagnostički alat.

     Dr. Ryan Stables [5] sa Univerziteta  Birmingham iz Velike Britanije, je dostavio za studiju zvukove ćelija karcinoma i zdravih stanica iz moždanog tkiva koje potiču iz Ramana. Neurohirurzi se suočavaju sa značajnim izazovom u uklanjanju tumora iz moždanog tkiva, jer je margine karcinoma često teško odrediti. Uređaj koji bi mogao pomoći hirurgu da precizno identifikuje granice tumora bio bi vrlo koristan. U radu objavljenom u časopisu Water, pod naslovom, "Imaging Cancer and Healthy Cell Sounds in Water by CymaScope", nakon čega je usledila kvantitativna analiza prema klasifikaciji Planck-Shannon"  prvi su koraci u diskusiji o stvaranju sistema u stvarnom vremenu na temelju vizuelnih podataka koje pruža digitalni CymaScope6, nova vrsta instrumenata koji koristi tehnologiju cymatic (vidljivi zvuk). Zvuk se utiskuje u medicinsku vodu, poput otiska prsta na staklu, ostavljajući vizuelni potpis zvuka. Naslovna slika prikazuje tipičnu simaskopsku sliku zdrave stanice pored slike karcinoma, otkrivajući da kakofonski zvukovi stanica raka obično stvaraju iskrivljene, ružne slike, dok harmonični zvukovi zdravih ćelija stvaraju simetrične, lepe slike.

CymaScope

      U sistemu, predloženom u radu i objavljenom u časopisu Water, signali koji potiču iz ramanske laserske sonde, tokom postupka operacije mozga, pružali bi zvučne signale digitalnom CymaScopeu, čineći ih vidljivim. Vizuelne slike će se khirurgu prikazati preko posebno prilagođenih naočala s video prikazom, uvećanim digitalnim brojem izvedenim u stvarnom vremenu pomoću softverskih izračuna koji se pojavljuju u naočalama. Broj bi se generisao korištenjem matematičke formule profesora Jija, opisane u radu, koja bi analizirala slike, određujući na taj način hirurgovu odluku gde napraviti rez.



Hirurg koji radi s posebno prilagođenim naočalama s video prikazom



       Dodatno, kao potpora hirurzima, još jedna važna potencijalna upotreba proizlazi iz ove metode razlikovanja stanica raka i zdravih stanica: rano otkrivanje raka. Trenutno mikroskopsko proučavanje bolesnog tkiva i dijagnoza karcinoma i drugih bolesti zahteva histopatološki pregled uzoraka tkiva. Samo licencirani histopatolozi [7] mogu postavljati dijagnozu na osnovu uzorka tkiva pacijenta, ali premalo je licenciranih histologa u praksi, što može uzrokovati kašnjenje u dijagnozi pacijenta. Ako se histopatologija može automatizovati, to bi omogućilo iskusnom tehničaru da očita i otkrije je li određeni uzorak prekancerogen, kancerogen ili zdrav, a lečenje bi se moglo brže propisati ili dati dobre vesti pacijentu.

Upotreba zvuka u medicinskim modalitetima raste svake godine [8], [9], [10], [11], [12], [13], [14], kako za terapijske, tako i za dijagnostičke primene, a ovaj pristup bez lekova dobija dobrodošlu podršku kod mnogih lekara i u bolnicama u celom svetu. U skladu s naslovom ovog članka, "harmonija postaje kakofonija kada zdrave stanice postanu kancerogene", zvuk ima veliku budućnost u medicini, to bi trebali svi  čuti.


Reference

1. https://www.darksideofcell.info/about.html

2. https://www.nanoscience.com/techniques/atomic-force-microscopy/

3. https://www.renishaw.com/en/a-basic-overview-of-raman-spectroscopy--25805

4. https://www.nanophoton.net/raman-spectroscopy/lessons/lesson-4

5. https://www.bcu.ac.uk/digital-technology/about-us/our-expertise/our-staff/ryan-stables

6. https://www.cymascope.com/cymascope.html

7. https://www.healthcareers.nhs.uk/explore-roles/doctors/roles-doctors/pathology/histopathology-doctor

8. https://www.cymatechnologies.com

9. https://www.medsonix.com

10. https://www.kktspine.com

11. https://www.uclahealth.org/urology/prostate-cancer/hifu

12. https://fusfoundation.org/diseases-and-conditions/overview

13. Terapeutski ultrazvuk kod lezija mekih tkiva. https://doi.org/10.1093/rheumatology/40.12.1331

14. https://www.mayoclinic.org/tests-procedures/ultrasound/about/pac-20395177

Hirurg koji radi s posebno prilagođenim naočalama s video prikazom


John Stuart Reid engleski je istraživač akustične fizike i izumitelj CymaScope-a, instrumenta koji čini zvuk vidljivim. Više od 40 godina proučavao je svet zvuka i jedan je od samo dvojice ljudi koji su proveli akustičnu studiju Velike piramide. Njegovi primarni interesi su razvijanje simatike u novu nauku o vidljivom zvuku i razvoj aplikacija za CymaScope, uključujući i aplikaciju CymaScope, koja u govornom  ili muzičkom  obliku otkriva energetske uzorke u stvarnom vremenu. Napisao je prvo poglavlje, "The Mereon Matrix", u kome je pristupio simatici iz naučne perspektive, koju je objavio Elsevier. Bavio se pionirskim istraživanjima dešifriovanja jezika dupina i napisao je članak s SpeakDolphin.com pod nazivom "A Phenomenon Discovered while Imaging Dolphin Echolocation Sounds" u časopisu Journal of Marine Science. Predaje na konferencijama u Evropi i SAD-u.
prevodSott. net.


недеља, 29. март 2020.

Filmovi na temu epidemije virusa




Postoji specifično tematsko-motivsko područje, najplodnije zastupljeno u žanrovskom filmu poput horora, naučne  fantastike i filma katastrofe, no ni ostali žanrovi nisu bili imuni na njega, posebno kada su priče  poticaje pronalazile u iskustvenoj zbilji.  Posebno su inspirativni  virusi, oku nevidljivi agensi na granici živoga i neživoga, koji mogu imati pogubne posedice za živi svet. Njihova nevidljivost dodatno potiče osećaj anksioznosti kod gledalaca te ih čini zlokobnijima i nepredvidljivijima. Njihova mogućnost stvaranja epidemija i pandemija, nepostojanje cepiva, potencijal za zloupotrebu često su poticali strahove ljudi pa stoga nije čudo što su bili posebno  zanimljivi redateljima i producentima.


VAMPIRI I ZOMBIJI

Mizofobija upućuje na iracionalan i patološki strah od zaraze virusima i/ili bakterijama. Često se u istome značenju koriste i termini verminofobija, bacilofobija, germofobija, germafobija. Odnos mizofobije i filma dugovečne je i kompleksne naravi, lista filmova takve problematike je poduža te odslikava različite bojazni.

Prva je vezana uz činjenicu da je opasnost nevidljiva golim okom, čime deluje zlokobnije i perfidnije te jače potiče naše paranoje: sve iz našega okruženja može biti kontaminirano, pa time i opasno, a kanali širenja mogu biti višestruki. Strah od virusa također upućuje na anksioznosti da će oku nevidljive pojave ovladati ljudskim telom ili izazvati mutacije - preoblikovanje u ljudskome genetskom materijalu, telesnoj konstituciji ili ponašanju.

Jedan od najvećih čovekovih strahova mogućnost je da ostane bez nadzora nad vlastitim telom i umom. Stoga nije nimalo čudno što su virusi redovno povezani s vampirskom i zombijevskom problematikom te vampirskim i zombijevskim ponašanjima: često ljude mogu preobraziti u žive mrtvace (popularna serija The Walking Dead), ali i pobuditi žeđ za ljudskom krvlju. Vampirski kompleks posebno je zanimljiv jer vampiri žrtvama sišu krv kako bi se prehranili, ali imaju mogućnost i da ih ugrizom povampire, čime se simbolično upućuje na kontaminaciju, prouzrokovanu telesnim odnosom i ljudskim izlučevinama. S obzirom na potonje, virusi su često bili verni saveznici priča koje su bile zamaskirane moralne pouke o potrebi seksualnoga uzdržavanja i apstinencije.

Filmske viruse možemo klasifikovati u različite skupine. Najjednostavnija je podela na osnovu  njihovog mesta nastanka, odnosno porekla: virusi tako mogu biti ovozemaljski ili izvanzemaljski, ali i nepoznatoga postanka. I jedni i drugi su preteći, no oni čije je poreklo iz svemira čine posebnu veliku i nepredvidljivu opasnost. Nastavljaju se na problematiku i bojazan od vanzemaljaca kao zlih i ratobornih stvorenja koja pokazuju ekspanzionističke tendencije, kao i anksioznosti vezane uz kolonizaciju.

Virusi su slični, samo što se ne vide, pa su zlokobniji i perfidniji, jer se lakše mogu infiltrirati. Njihovo misteriozno poreklo čini ih težima za proučavanje, pa time i za otpor. Na primer, u ekranizaciji istoimenoga romana Michaela Crichtona The Andromeda Strain, koju potpisuje Robert Wise (1969.), virus dolazi na satelitu koji se spušta u Arizoni te prouzrokuje epidemiju, a vojska u tome vidi mogućnost razvijanja biooružja.( Andromedin soj, vidi roman u nastavcima Alea)

S obzirom na odnos prema iskustvenoj zbilji, virusi mogu biti izmišljeni i stvarni. Prvi su rezultat mašte filmskih scenarista, koji nastoje osmisliti što je moguće strašnije načine da nas zaraze i zaplaše. Drugi su rezultat reakcije na situacije iz naše stvarnosti, bombastične novinske natpise i medijska praćenja pandemija. U današnjem društvu spektakla mogli smo uočiti upravo u slučajevima medijskoga pokrivanja epidemija i pandemija da je, umesto objektivnoga i bestrasnoga izveštavanja, redovno posredi stvaranje senzacionalističkih medijskih narativa, širenje paranoje te strašenje javnosti.

Atinska kuga -430 god. p.n.e  



IZ SRCA TAME

Filmska industrija voli biti u dosluhu s trenutačnim društvenim trendovima pa medijska praćenja virusnih zaraza bivaju znakom da se na tim pričama može dobro zaraditi, kao što je bilo s popularnim ostvarenjem "Izvan kontrole" (Outbreak, 1995.) Wolfganga Petersena te njegovim poprilično direktnim referencama na ebolu te poigravanje katastrofičnim scenarijima. U filmu "Izvan kontrole" Treći svet, odnosno Afrika, te američka vojska i nauka međusobno su isprepleteni pa dobri američki naučnici pokušavaju izolovati virus na dotičnom kontinentu te spasiti svet od epidemije. Posebnosu se potrudili da svoju domovinu održe izvan dosega pošasti, koja ja je nazvana motaba te se širi Zairom. Ilegalnom trgovinom egzotičnih životinja zaraženi beli kapucin završava u Kaliforniji.

Petersenovo ostvarenje jedan je veliki klišej: posredi je ideja Afrike kao "srca tame", u kojem su skrivene opake bolesti koje neopreznošću mogu napasti "civilizovani" svet, no njega će odbraniti američki požrtvovni heroji. Treba ipak istaknuti da ne ulaze svi filmovi u domenu popularnih žanrova poput filma katastrofe, horora, naučne fantastike i distopije, jer se dramska dela takođe bave virusima i njihovim epidemijama, ali često naglasak nije stavljen na pustolovne i akcijske elemente ili senzacionalističko tretiranje problematike, nego na intimna proživljavanja te borbu protiv bolesti.

Čest je to slučaj bio u delima koja su sagledavala i prikazivala problematiku AIDS-a devedesetih godina prošloga stoleća (And the Band Played On Rogera Spottiswoodea, 1993.). Epidemije takođe ne moraju imati konkretnu potvrdu u iskustvenoj zbilji, kao što je to bilo u slučaju odnosa ebole i Petersenova filma, ali mogu biti nadahnute stvarnim epidemija.


Još jedan dobar primer za navedeno je film "Zaraza" (Contagion, 2011.) Stevena Soderbergha. U delu je širenje virusa krenulo iz američkoga oponenta - Kine, te se preselilo na američko tlo, pa režiser secira razdoblje od izbijanja zaraze do epidemije, a protagonisti pokušavaju dokučiti otkuda je bolest potekla i kako je sprečiti. (Fascinantna je sličnost s aktualnom epidemijom koronavirusa iz Kine, nap. D.J.)

Velika spacijalnost filma te brojnost likova žele ostaviti utisak haotičnosti koji korespondira s događajima, koji aludiraju na u ono vreme aktualnu epidemiju ptičije gripe. U delo je upleten veliki broj ideja: stvaranje atmosfere straha i paranoje, zaogrtanja problema u nacionalističko ruho, multinacionalne i farmaceutske tvrtke koje zgrću veliki kapital na zarazama, distribuiranje cepiva na osnovu političke moći i uticaja. U masovnim scenama oslikava sve veći rast paranoje te izbijanje primarnih nagona za održavanjem koji vode u anarhiju pa "Zaraza" deluje kao priča o strahu i njegovoj proizvodnji.

Justinijanova -541 god.


OPASNI LABOS

S obzirom na način postanka virusi u filmovima mogu biti prirodni ili veštački stvoreni. Prvi su nastali prirodnim procesima te različitim načinima mogu iz čovekova okruženja preći na njega. Na primer , životinje mogu biti prenosioci ili virusi mogu mutacijama postati opasni i vrlo zarazni. Često upućuju na strah od prirode te činjenicu da nikada nećemo uspeti sasvim ovladati njome. Drugi su veštački  stvoreni: sintetizovani u laboratorijima ili mutirani na temelju postupaka u laboratorijima. Čine posebno opasnu vrstu jer se često nekontrolisano šire, javnost nije spremna na njih te mahom nema efektne vakcine.

Veštački  stvoreni virusi posebno  su zanimljivi filmskim i televizijskim režiserima te producentima te upućuju na strah koji je star koliko i naša kultura i redovno je bio problematizovan u književnim i filmskim delima, u prvom slučaju najviše od romantizma do danas. Setimo se samo romana Frankenstein ili moderni Prometej (1818.) Mary Shelley, koji nas je uveo u veliku savremenu temu: strah od mogućnosti da se naukom  manipuliše, kao i od prevelikoga zadiranja u prirodu i njene zakonitosti. Navedeno može rezultirati pogubnim posledicama.

Tako u pojedinim pričama imamo slučaj da su naučnici  razvijali viruse iz plemenitih namera - da bi pronašli lek za određene oblike smrtonosnih bolesti, no slučajnim ili namernim delovanjem oni se otimaju kontroli. U drugim slučajevima virusi su razvijeni iz destruktivnih impulsa - kao potencijalno sredstvo uništenja ili vojno oružje, koje na kraju  dolazi u pogrešne ruke. Danas je problematika sintetizovanih virusa te mogućnost da se njima manipuliše više nego aktuelna zbog pretnji bioterorizmom. Virusi tako mogu biti efektno  sredstvo u nizu situacija: kontroli naroda i njegovih procesa, ostvarivanju političke moći, odnosu kapitala i političkih centara...

Danny Boyle je u efektnom i podcenjenom filmu "28 dana kasnije" (28 Days Later, 2002.) pratio kako nepoznati virus velikom brzinom i efektnošću pretvara stanovništvo Velike Britanije u krvoločne zombije, no posebno zanimljiv aspekt dela je propadanje društvenih institucija, kodova i normi, čime svet klizi u haos. Delo povezuje obrasce horora o zombijima s postapokaliptičnim kontekstom. Virus je neopreznošću pušten iz laboratorija tokom akcije aktivista za zaštitu životinja koji oslobađaju tri zaražena šimpanze.

Često je uočljiva i podela s obzirom na vreme nastanka virusa. Javljaju se virusi iz prošlosti, koji su ostali izolovani u prirodi pa nehotično ili ljudskom neopreznošću bivaju oslobođeni, što dovodi do katastrofa velikih proporcija. Zatim postoje virusi koji su aktuelni u iskustvenoj zbilji gledalaca. Treću skupinu čine virusi u budućnosti koji dovode do postapokaliptičnih stanja ili promena u ljudskom ponašanju. Mahom su vezani uz žanr postapokalipse ili distopije te uopšte iskustva ljudi u svetu bez nama prepoznatljivih obeležja kulture i civilizacije.

Jedno od najmaštovitijih povezivanja virusnih narativa s onima o putovanju kroz vreme je film "12 majmuna" (Twelwe Monkeys, 1995.) Terryja Gilliama, u kom zatvorenik (Bruce Willis) iz postapokaliptičnoga sveta budućnosti biva poslan kroz vreme u prošlost da istraži virus koji je stvorio čovek i koji je doveo do uništenja populacije. Pritom narativni okidač režiseru ne služi za razvijanje bujne događajnosti i pustolovnosti, nego za niz intelektualnih meditacija.

1350. god.- crna smrt 


URUŠAVANJE CIVILIZACIJE

Navedene podele nisu strogo odeljene te su među njima moguća prožimanja, a, kako sam već naveo, virusne teme privlačne su različitim žanrovskim obrascima, čija je obeležje takođe moguće povezivati. U kontekstu filma katastrofe često se bave postuliranjem katastrofičnih scenarija pandemija i epidemija širih razmera pa se prikazuje kako virus uništava temelje ljudskoga društva: civilizacijske tekovine dolaze pod upitnik, a društvena se struktura urušava. Ljudi nastoje preživeti te se često sukobljavaju jedni s drugima ili pak u konflikt dolaze suprotstavljene interesne skupine. Time se upućuje na ljudski strah od posrtanja civilizacijskih i kulturnih tekovima te društvene infrastrukture: svega onoga što je ljudima garantovalo  sigurnost te zaštitu i bez čega se osećaju ranjivo i izloženo.

"Svetski rat Z" (World War Z, 2013.) Marca Forstera koristi se narativnim okidačem virusa da bi ostvario punokrvni film katastrofe, i to bez sretnoga završetka. Nebriga oko prirode i okoliša te preterana opterećenost ekosistemom stvorili su novu vrstu virusa koji ljude pretvara u zombije, odnosno nasilne žive mrtvace koji napadaju sve što se oko njih kreće. Delo naoko ima dodira s Boyleovim "28 dana kasnije", no, naspram njegovog kamernog ugođaja, Forster je više u dosluhu s konceptom holivudskoga spektakla pa gotovo u epskoj maniri inscenira pomahnitale horde zombija kako pustoše svetske prestonice.

Brad Pitt u ulozi penzionisanog  agenta Ujedinjenih naroda Gerryja Lanea pozvan je da spasi svet: u zamenu za zaštitu svoje porodice, treba pomoći ostatcima američke vlade da pronađu izvorište virusa, pa u skladu s time i rešenje pandemije. Potraga se pokazuje besmislenom, jer pokušati pronaći uzroke i posledice izgubilo je svaki smisao dok se postojeća civilizacija urušava pred njihovim očima. Sličnim katastrofičnim obrascima poigrava se i delo I am Legend (2007.) Francisa Lawrencea s Willom Smithom u glavnoj ulozi, u kom virus namenjen istraživanju lečenja raka završava u prirodi, uništava ljudsku populaciju te je pretvara u bića vampirskih obeležja.

1665 god. Londonska kuga 



HOROR-EPIDEMIJE

U kontekstu horora virusi često utiču na ljudsko ponašanje te ga modifikuju ili dovode do preobraženja i propasti tela i njegovih funkcija. Ljudi se počinju ponašati nasilno, agresivno, krvoločno. Virus može biti korišten kao okidač za stvaranje hororskoga negativca, protiv koga se pojedinci ili skupine bore.

Horor "To dolazi" (It Follows, 2014.) Davida Roberta Mitchella virusnom se problematikom koristi na inovativan način. Film se neprestano igra skrivača s gledaocima te im nikada u celosti ne otkriva o kakvom je zlu ili nadnaravnoj sili reč, kako je nastala i čemu teži. Naspram toga, režiser polagano nastoji pojačavati napetost, a naglasak na aluzivnosti i nedorečenosti u prvi plan stavlja oniričko ozračje i osećaj paranoje kojim je obuzeta protagonistica Jay (Maike Monroe) i njeni prijatelji, a koji se prenosi i na gledaoce. Narativni okidač je seksualni odnos između Jay i mladića Hugha (Jake Weary), nakon kojega joj obznanjuje da joj je prenio svojevrsno prokletstvo te joj daje savete kako da izbegne zlo pre nego što ga seksualnim odnosom prenese drugoj osobi. Ako je kojim slučajem zla sila ubije, prokletstvo će se vratiti natrag osobi koja ga je prenela, odnosno Hughu. Smeštanje radnje u osamdesete/devedesete godine tipično je jer je posredi razdoblje koje je u istoriji  horora ostalo zapamćeno po reakcionarnim ostvarenjima koja su oslikavala puritanizam i hipokriziju reganovske ere te epidemiji AIDS-a, koji se širio upravo nezaštićenim snošajem.

Naoko priču o demonskoj sili koja se prenosi seksualnim odnosom možemo dovesti u kontekst puritanskoga kažnjavanja zbog nedopuštena užitka koji nema nikakvu svrhu osim sebe samoga, a ona nije ništa drugo do prikrivenoga virusa. Mitchell zanimljivo izokreće situaciju: "To dolazi" ne povezuje seks s prekoračenjem i moralnim kažnjavanjem, nego teror premešta na unutrašnji, psihološki nivo . Međutim, virusna problematika u hororu kod inventivnijih filmaša može poslužiti i za politički komentar, kao što je to bio slučaj s filmom The Crazies (1973.) Georgea A. Romera, nastalim u posebnom  političkom kontekstu, Vijetnamskoga rata. Virus je razvijala vojska, a neopreznost u baratanju njime prouzrokovala  je da se stanovnici provincijskoga američkoga gradića počinju pretvarati u ludake. Delo time progovara o političkom i vojnom inženjeringu i zakulisnim igrama.

1817 god.- pandemija kolere 


-------------

Film “Planeta majmuna: Postanak” (Rise of the Planet of the Apes, 2011.) Ruperta Wyatta poigrava se virusima i naučnofantastičnim konceptima tako što lek za Alzheimerovu bolest, baziran na virusnom materijalu, stvara novu vrstu pametnih primata, ali ubija ljude, pa time dolazi do civilizacijskoga obrata, kao i obrata na vrhu  lanca ishrane. Majmuni potiskuju ljude, no potencijalno stvaraju društvenu organizaciju sličnih hijerarhija. Wyatt se dotiče teme pohlepnih multinacionalnih kompanija koje u svojoj beskrupuloznosti ne prezaju ni pred čim kako bi povećale profit te naučnika koji se poigrava prirodom. Dugovečni filmski serijal Resident Evil, počevši s istoimenim filmom iz 2002. godine koji potpisuje Paul W. S. Anderson, povezuje nekoliko stalnih mesta virusnih narativa: naučnici su stvorili opak virus koji se počinje širiti svetom nakon nezgode u laboratoriji. Za epidemiju je kriva korporacija Umbrella, koja je razvijala biooružje.

1855 god. - treća pandemija kuge 


Danas je priča o virusima podosta aktualna zbog straha od bioterorizma (u što se uklapa i sadašnja globalna panika zbog kineskog koronavirusa, nap. D.J.): namerne kontaminacije biološkim agensima poput virusa, bakterija te otrova, koji mogu biti ili prirodni ili rezultat ljudske modifikacije. Posebno je značajno  što ovi narativi također znaju upućivati na problematiku ljudske dezinformiranosti te stvaranja panike, zatim na teorije zavera, ali i nepoverenje u medicinu i nauku.

Piše: Dejan DURIĆ
izvor 


1918 god.- Španska groznica 
1981 god. HIV /SIDA 
2002  god. -SARS 
2003 god. - Ptičija gripa
2009 god.- Svinjska gripa 
2013 god.- Ebola 





POPIS FILMOVA  

-Panika na ulicama (»Panic in the Streets«) iz 1950.,

kod ubijenog muškarca otkrivena je smrtonosna plućna kuga, zbog čega se u istragu uključuje i mornarički oficir i lekar koji u saradnji s policijom mora identifikovati žrtvu i što brže pronaći sve osobe koje su s njim bile u kontaktu. Ubice moraju biti pronađene u roku od 48 sati, jer će u protivnom grad pogoditi epidemija katastrofalnih razmera, dok se istovremeno istražioci trude da spreče da istraga dospe u medije, kako ne bi došlo do panike na ulicama.

- Sedmi pečat,  1957 

Bergmana je inspirisala slika u jednoj crkvi nedaleko Stockholma koja prikazuje čoveka koji igra šah sa smrću. Tako počinje i Bergmanov film. Evropom vlada kuga, a vitez i njegov štitonoša vraćaju se u Švedsku nakon krstaškog  pohoda. Vitez otkriva da je po njega došla smrt, a da bi promenio sudbinu, izaziva je na partiju šaha.

- Ben Hur, 1959.,
Ben Hur dolazi u »dolinu gubavaca« u koju su prognane njegova majka i sestra obolele od gube, lepre. U »dolinu gubavaca« dobre duše spuštaju konopom hranu kako izopšteni bolesnici ne bi skapali od gladi.

Poslednji čovek na zemlji 1964.

Kuga je usmrtila većinu čovečanstva i oni koji su preživeli, pretvaraju se u vampire koji ne podnose sunčevu svetlost i efikasno ih odbija češnjak.

The Andromeda Strain1969., 1971? 
virus dolazi na satelitu koji se spušta u Arizoni te prouzrokuje epidemiju, a vojska u tome vidi mogućnost razvijanja biooružja

- The omega man, 1971

- Variola vera,  1972 .,
za radnju je poslužila stvarna epidemija

- The Crazies,  1973., / 2010 renamakeu 
Virus je razvijala vojska, a neopreznost u baratanju njime prouzrokovala  je da se stanovnici provincijskoga američkoga gradića počinju pretvarati u ludake.

- Kasandrin most (»The Cassandra Crossing«)  1976.
u vozu na relaciji Ženeva-Stokholm nađe se putnik zaražen smrtonosnim virusom. Voz usmeravaju starom zapuštenom prugom prema derutnom Kasandrinom mostu.

And the Band Played On Rogera Spottiswoodea, 1993.,

-Uporište,  ( The stand) 1994 


 - Dvanaest majmuna (»Twelve Monkeys«) iz 1995. 
zatvorenik iz 2035. godine poslan je u prošlost sa zadatkom sprečavanja epidemije, nastale zbog virusa, koja je 1996. godine izbrisala većinu populacije, a preživ
ele prisilila na život pod zemljom.


- Izvan kontrole ( »Outbreak«) 1995.,

virus u SAD unesen je iz Afrike preko majmunčića koji je doputovao brodom, a tim lekara vodi bitku s vremenom kako bi zaustavio širenje smrtonosnog virusa

- Koliba strah, 2002.,

prati skupinu prijatelja koji su doputovali u kolibu u šumi kako bi proveli nezaboravni vikend. Nažalost, zaražena voda napravi pomuetnju i njihovo putovanje pretvori u noćnu moru jer virus napada i izjeda meso svakog čoveka kojeg nastani.

 - 28 nedelja posle (»28 Weeks Later«) iz 2007. 2002 ?
o postapokaliptični horor opisuje raspad društva zbog slučajnog puštanja opasnog virusa zbog kog zaraženi postaju besni zombiji.

- Ja sam legenda (  I Am Legend) ,   2007.
Radnja se odvija godinama nakon što je virus pobio većinu ljudi, a ostale pretvorio u čudovišta.

-Rec, ( Karantin )  2007., 

novinarka, zajedno sa snimateljem, čiju perpektivu i gledamo u filmu, dobije naivan zadatak da prati vatrogasnu jedinicu tokom njihove smene. Oni dobiju poziv za pomoć u jednoj zgradi, ali ubrzo ostaju zatvoreni u njoj, jer su je vlasti proglasile leglom zaraze nepoznatog tipa

- Slepoća , 2008., 
Prva žrtva pada na semaforu dok čeka zeleno svetlo. Ni lekar ne može odgonetnuti uzrok naglom gubitku vida a slepoća je atipična - bele je boje. Film se bavi problemom pandemije slepila

- Pontypool, 2008 ., 

 film se odvijau radiostanici  i prati život  DJ-a, i njegovog pomoćnika, ali i gostiju. Kada nepoznata žena uleti u radiostanicu  i počne ponavljati iznova jednu te istu reč, počinju sumnjati kako se vani događaju čudne stvari. Nakon nekog vremena DJ shvati da određene reči  šire misteriozni virus koji pretvara ljude u zombije, a koji potom napadaju druge, nakon čega počine samoubistvo. DJ mora pronaći reči koje su 'zaražene', izbeći ih i izaći iz svega živ.

- Zaraza (»Contagion«) 2011 .,

Radnja započinje s Amerikankom koja se vraća u Minesotu iz Hong Konga i ubrzo umire, a njen suprug, i ostatak sveta, bore se sa zarazom koja se munjevito širi. Lekari u početku sumnjaju da je virus ubačen od strane terorista, a u sprečavanju njegova širenja Chicago mora biti stavljen u karantin.


- Gripa ( »Gamgi«, engleski »The Flu«) 2013

Smrtonosni virus napao je stanovništvo južnokorejskog grada u blizini Seula gde umire krijumčar koji je pomagao ilegalnim imigrantima da pređu granicu od kojih se zarazio. Broj obolelih dramatično raste i vlasti su odlučile potpuno izolovati grad i okolinu, no usprkos opasnostima specijalista za infekcije i požrtvovna humanitarka ulaze u opasnu zonu u nameri da pronađu lek za još neutvrđenu bolest.

- Svetski rat Z (World War Z) , 2013.

Nebriga oko prirode i okoliša te preterana opterećenost ekosistemom stvorili su novu vrstu virusa koji ljude pretvara u zombije, odnosno nasilne žive mrtvace koji napadaju sve što se oko njih kreće

- Poslednji dani (»Los últimos días«) 2013.
govori o misterioznoj epidemiji koja se širi planetom i zbog koje čovečanstvo razvija iracionalni strah od otvorenih prostora. Celokupno globalno stanovništvo zarobljeno je u zgradama.

-To dolazi (It Follows)  2014.
Film se neprestano igra skrivača s gledaocima te im nikada u celosti ne otkriva o kakvom je zlu ili nadnaravnoj sili reč, kako je nastala i čemu teži.

- Pandemija, 2016 


- Dolazi noću, (It Comes At Night) 2017.,
Radnja filma  se vrti oko dve porodice koje su jedine preživele nakon što je virus napao  grad. Porodica mora biti oprezna,   kome mogu verovati i koga mogu pustiti u kuću.

- Pandemic: How to Prevent an Outbreak 22. januar 2020 

Netflix je započeo seriju gotovo istovremeno kad je i Svetska zdravstvena organizacija službeno potvrdila pojavu novog virusa . Seija popituje (ne)spremnost čovečanstva na novu pandemiju i upoznaje nas s hrabrim naučnicima koji se bore s virusima i pokušavaju pronać vakcinu .

Netflixov “Pandemic” nas upoznaje sa herojima koji objašanjavaju da bi do 2050 godine moglo biti otkriveno univerzalna vakcina za sve virusne infekcije koje pogađaju pluća, ukoliko bi se u istržaivanje uložio veliki novac. Jedna od njih je i doktorica Syra Madad, koja radi u njujorškoj bolnici i koja ima iskustvo borbe s ebolom, a paralelno je izložena majčinskim izazovima i opsnostima da infekciju prenese na svoju decu. U filmu vidimo postupak vežbe spremnosti na situaciju izbijanja pandemije i svu aparaturu u vidu respiratora, zaštitnih odela i maski.

 Tihi gradovi 



уторак, 24. март 2020.

Pekićevo Besnilo i dalje besni ( COVID- 19 )




Miljan Ristić

Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj. Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu.
Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke je inteligentni virus. Tvorevina koja ima formu čoveka, a prirodu virusa; vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe sada samo kao đubrivo. 
Iz predavanja profesora dr Frederika Libermana, jedne od ličnosti romana Besnilo.

         Predstavljanje Pekićevog stvaralaštva započećemo prikazom njegovog romana Besnilo koji je on napisao 1981. godine u Londonu i koji se pred jugoslovenskom publikom pojavio 1983. godine. Roman Besnilo je ‘atipično’ Pekićevo delo koje sigurno ne može prikazati ni delić Pekićevog talenta. Još od objavlјivanja Besnila, pa sve do današnjih dana, neminovno se postavlјalo jedno pitanje: „Da li je jednom velikom piscu, filozofu, vizionaru, protagonisti, večitom disidentu, natprosečnom intelektualcu, romansijeru, filmskom scenaristi, dramskom piscu bio potreban roman poput Besnila?“ Onda su u prilog tome puštane priče kako je roman napisan po porudžbini, aludirajući na to da je Besnilo zapravo čist „tezgaroški rad“. Sve to iz razloga što je roman Besnilo napisan u formi trilera, i pretenciozno etiketiran kao „žanrovska literatura“.[I]
           Sa Besnilom Pekić je započeo svoju anti-utopijsku povest o propasti čoveka kao bića a samim tim i kataklizmi lјudske civilizacije. Povest koja se nastavlјa, širi i produblјuje kroz romane Atlantida i 1999. Iako je roman Besnilo napisan u formi trilera, i ‘opravdano i sa razlogom’ kategorisan kao „žanr roman“, pre svega naučna fantastika, on izlazi iz tih okvira i celu priču prikazuje i predstavlјa mnogo dublјe i slojevitije.
           Mnogi tumači Pekićevog stvaralaštva pa samim tim i romana Besnilo slažu se u sledećem: „Pekićeva stvaralačka ishodišta potiču iz mitova, kako biblijskih i antičkih, tako i modernih – mitova o nauci, istoriji, čovekovoj sudbini (Ahmetagić, 2001, 161; Gavrilović, 909; Gluščević, 864; Lazić, 137; Pantić, 10; Pijanović, 234; Stojanović, 2004, 98). Međutim, specifičnost Pekićeve imanentne poetike se ogleda u postupku destrukcije tih mitova ili kako ga Nikola Milošević naziva mitomahija (Milošević, 1996, 190). Razlog eksploatacije mitova za dalјe književno stvaranje u Pekića je svakako činjenica da arhetipovi sublimiraju temelјna filozofska pitanja jedne civilizacije (Visković, 888), da mitske praslike nude univerzalne simbole, ali i kanone, a sâm Pekić kaže da su mu mitovi jedina sredstva pri građenju nove stvarnosti, i da mu oni omogućuju da svet shvati kao celinu (Krnjević, 354).“[II]
          Iako je Besnilo napisano pre više od trideset i pet godina, ono i dan-danas predstavlјa veoma uzbudlјivu, prilično aktuelnu priču koja se čita u dahu. Triler sa elementima špijunaže, naučne fantastike, masovne histerije, horora, koncepiran na mitskim, biblijskim, naučnim i filozofskim korenima predstavlјa Pekićev prikaz mračne budućnosti koja nam se već možda i dešava i koja neminovno vodi u propast homo sapijensa. Pekić nas polako uvodi u priču koja se dešava na aerodromu Heathrow u Londonu i tokom celog romana drži u neizvesnosti, u stanju šoka i blagog straha. Odbegli mutirani virus besnila, stvoren u laboratoriji, koji se abnormalnom brzinom širi među lјudskom populacijom na aerodromu predstavlјa opasnost po čitav svet. Aerodrom se pretvara u jedan veliki karantin u kojem su svi oni koji su u njemu zatvoreni i izolovani od spolјnjeg sveta, prepušteni sami sebi u toj borbi, sa nevidlјivim neprijatelјom, koji ih iz korena menja, i čini hodajućim užasom.

                                                     rabies -virus besnila



       Tema kojom se Pekić bavio u svom Besnilu, na samom početku osamdesetih godina dvadesetog veka, aktuelna je i dan-danas. Pogledajte samo koliko je filmova i serija snimlјeno, knjiga napisano, video igrica napravlјeno na tu temu („28 days later“[III], „28 weeks later“[IV], „28 Days Later: The Aftermath“[V], „Resident evil“[VI]…). Jedna od poslednjih serija koja se još uvek snima a koja je samo jedna od varijacija Pekićevog Besnila jeste serija „The Walking dead“[VII] koja ima milone fanova širom sveta. To samo govori koliko je Pekić bio ispred vremena u kojem je živeo. Ne samo u državi u kojoj je rođen i iz koje je emigrirao, već na nivou čitavog sveta.
     Svakako da je Pekićevo Besnilo samo opomena i upozorenje lјudskoj civilizaciji da se sa nekim stvarima ne treba igrati. Čovek ne može da bude Bog. Isuviše je nesavršen da bi to bio. Međutim, nauka, najveći i najopasaniji protivnik religije, se ne slaže sa tom tezom. Nauka je ubeđena da čovek može i mora da stvara novi život, nove vrste, jer to je ustvari proces evolucije. Svaka živa vrsta se tokom dugog niza godina, decenija, vekova usavršava, menja, evoluira na viši nivo. Sve je to opstanak i prilogođavanje. Nauka opravdanje za svoje delovanje nalazi u činjenici da je ona zapravo glavni pokretač i uzročnik evolucije i samim tim osnovni inicijator i uzrok lјudskog progresa. Sve to potkreplјuje činjenicama koje potvrđuju njenu mogućnost da za relativno kratko vreme, postigne i ostvari sve ono za šta je prirodi trebalo hilјade i hilјade godina. Za laboratorijsku evoluciju nije potrebno čekati eone. Par godina je sasvim dovolјno da bi se stvorila neka nova vrsta, iskombinovao neki hibrid nastao ko zna kakvim ukrštanjem i eksperimentisanjem. Obično se kasnije ispostavi da je ta naučna kreacija zapravo samo neka kretura, anomalija ili mutacija koja u sebi nosi moć da uništi svog tvorca. Kao na primer mutirani virus besnila koji menja lјudsku svest, razara tkivo, seje smrt… Virus koji menja lјude iz korena uništavajući u dubini njihovih bića sve ono što ih je i činilo lјudima. Oni postaju neka nova vrsta. Stvorena rukom čoveka. Vrsta osuđena na propast. Vrsta koja uništava sopstvenu vrstu. Ali nije to ono što je najstrašnije u čitavoj priči. Ono što je poražavajuće je spoznaja koje postajemo sve svesniji kako sve dublјe ulazimo u roman, i koja nam govori da zapravo ti smrtonosni predstavnici te novonastale vrste, koji su posledica čovekovoj izloženosti mutiranom Rhabdo virusu, imaju svoj krajnji cilј. Cilј koji izlazi iz okvira prostog širenja zaraze. Cilј u kojem prepoznajemo konture Ničeovog natčoveka. To nas nedvosmileno dovodi do zaklјučka da horde tih zlih pobesnelih lјudi, dvonožnih hodajućih smrti i užasa zapravo nisu samo manifestacija bolesti izazvane delovanjem virusa, već mnogo više od toga. Oni su svojevrsna evolucija homo sapijensa izazvana baš delovanjem homo sapijensa. To romanu Besnilo daje jednu filozofsku dubinu i sasvim drugačiji značaj i konačnu ideju. A samim tim čini ga i mnogo strašnijim. Jer kako se boriti protiv nečeg što je evolucija nas samih? Kako se boriti sa nečim što je superirornije i moćnije?

scena iz serije The Walking Dead 


         Ako sagledamo stvari iz drugog ugla, gledajući na roman Besnilo kao neku vrstu alegorije, neminovno nam se nameće pitanje: „Nisu li lјudi već odavno besni? Zar im duše već odavno nisu nafilovane besom, mržnjom, netrpelјivošću, netolerancijom, pakošću, zlobom, zlom…?“. Pogledajte samo šta se sve dešava u svetu.
         Konstantni ratovi i međunarodni sukobi i konflikti. Sve učestaliji teroristički napadi u kojima stradaju isklјučivo nevini. Svetska ekonomska kriza veštački izazvana samo zarad stvaranja što veće globalne nesigurnosti, nestabilnosti i masovne panike. Sve zastuplјenije globalno siromaštvo i globalna nezaposlenost. Milioni lјudi i dece koji umiru od gladi i raznoraznih bolesti. Globalno zagrevanje i globalno zagađenje koje izaziva ogromne ekološke katastrofe i ugrožava opstanak čitave planete. I sve to zarad ogromnog profita malog broja odabranih i povlašćenih.
        I više je nego očigledno da lјudi svojim delovanjem bespovratno uništavaju sve. Floru. Faunu. Čitav eko sistem. Samim tim i sebe.



        I  zar nam ti argumenti samo ne potvrđuju činjenicu da su lјudi već duže vreme van kontrole, da su nekakvom vrstom besnila već odavno zaraženi? Ili je ustvari takva lјudska priroda? Destruktivna i samodestruktivna. Ono što je sigurno: čovek današnjice je smrtna opasnost za drugog čoveka, lјudsku civilizaciju i čitavu planetu. Pekić je sve to video, mnogo godina ranije, ali ipak je hteo da nađe neki uzrok i opravdanje za takvo lјudsko ponašanje koje će neminovno, pre ili kasnije, dovesti do uništenja lјudske civilizacije. Zato je i napisao roman Besnilo želeći samo da upozori na kraj civilizacije koji će neizbežno nastupiti onda kada lјudi krenu da se igraju sa stvarima sa kojima nema igre. Sa bio-inžinjeringom i genetikom. A odavno se deluje u toj sferi. Dovolјno je da odete do svog frižidera, otvorite ga i pogledate sve te namernice koje svakodnevno konzumirate. Nije li vam čudno što deluju tako sveže i lepo a imaju ukus sunđera i plastike ili što se samo nakon dan-dva od kupovine pokvare i usmrde? Pitate se što je toliko lјudi oko vas obolelo od raka, što svaki dan umre po neko koga ste znali. Da nije možda to od namirnica koje svakodnevno konzumirate? Polako ali sigurno unosite otrov u svoj organizam. Pre ili kasnije nastupiće bolest ili smrt u zavisnosti koliko ste otrova uneli u svoj organizam kao i od tolerancije organizma na otrov.
         Sa druge strane, ono što zapravo lјude stvarno čini besnim, lјutim, netolerantnim i agresivnim su morbidnosti, banalosti, primitivizam, pesimizam, zlo i negativna energija koje se svakodnevno plasiraju sa TV-a, interneta i štampe. Sva ta silna propaganda i multimedijska psiho tortura i presija stvorena je i plasirana isklјučivo da raspiruje strah, paranoju, nacionalnu, versku, rasnu i seksualnu netrpelјivost i mržnju među narodima i državama. I nije li to taj virus besnila o kojem je Pekić alegorično pisao u svom Besnilu? Nije li nas sve to dovolјno zatrovalno i načinilo besnim, surovim i zlim u toj meri da smo izgubili i poslednji delić onog što nas je činilo lјudima? Postali smo homo sapijensi mutanti. Homo mutanti. Hraneći se veštački stvorenom i genetski modifikovanom hranom, rezonojući i upijajući sve to zlo koje nam se servira preko masmedija, mutirali smo i dalјe mutiramo u ko zna šta. Možda je to ta evolucija čoveka kontrolisana rukom nauke?
        Međutim, daleko je još Pekićeva „1999.“ godina. To nije ona 1999. koja je protekla i samim tim nagovestila kraj dvedesetog veka i drugog milenijuma i najavila početak jednog novog doba. To nije ta godina, kao što ni Orvelova 1984. nije bila 1984. koja je odavo prošla. Pekićeva 1999. tek treba da nastupi, ako već nije. Ako nam se već i ne dešava!? Smak sveta se neće dogoditi kao što gledate u filmovima. Preko noći i iznenada. To je proces koji će trajati godinama, decenijama. Možda čak i vekovima. Po Pekiću počeće te neke 1999.
Na kraju mogu samo da vam kažem: pročitajete „Besnilo“, ako to dosad niste učinili, ili ako jeste, pročitajte ponovo. Neophodno je da se pripremite za „Atlantidu“. Pekić je sve već odavno napisao i ostavio lјudskoj populaciji kao zaveštanje. Jedino što je potrebno da neko to pročita i izvuče poentu. Pitanje je hoće li iko imajući u vidu da je besnilo svakodnevnice, kojem smo godinama unazad konstantno izloženi, već počelo da deluje i polako preovladava nad lјudskom civilizacijom.

izvor :  blog - a.k.a eXperiment

___________________________

[I]  Ilija Bakić – Žanrovske igrarije
[II] Dragana Bošković – Fantastika u romanu Besnilo Borislava Pekića;
[III] 28 days later – britanski post-apokaliptični horor film snimlјen 2002. godine koji govori o epidemiji mutiranog virusa besnila među lјudima;
[IV] 28 weeks later – britanski post-apokaliptični horor film snimlјen 2007. godine (nastavak filma „28 days later“);
[V] 28 Days Later: The Aftermath – ilustrovani roman autora – strip crtača i novinara Steve Niles-a objavlјen 2007. godine. Svrha objavlјivanja ovog ilustrovanog romana jeste povezivanja praznina između dva gore navedena filma i upotpunjavanja cele priče o razvoju virusa besnila. (izvor: Vikipedija);
[VI] Resident evil – SF horor film sa šest nastavaka, koji su nastali na osnovu istoimene video igrice i takođe govore o epidemiji opasnog virusa koji lјude mutira u veoma agresivne i opasne zombi-mutante;
[VII] The Walking dead – američka horor serija (2010- ) nastala na osnovu istoimenog stripa u kojoj je prikazan post-apokaliptičan svet kojim vladaju inficirani zombiji takozvani hodači. Serija je stekla veliku popularnost širom sveta. Dobila je nekoliko prestižnih nagrada i dalјe se snima. Za sada je snimlјeno 7 sezona a 8. sezona treba da krene sa emitovanjem u oktobru 2017. godine (izvor: Vikipedija);