четвртак, 05. децембар 2019.

Doba postistine - Nadigravanje Laži i Istine (četvrti prilog - teorije zavere )



 Verujete li u neku od sledećih tvrdnji:

Svetom upravlja „globalna vlada u senci“; izabrani političari su njihove marionete.
Vašington je sam osmislio i izveo terorističke napade 9/11.
Obavezne dečje vakcine su odgovorne za „epidemiju“ autizma.
Osma bin Laden je živ.
Globalno zagrevanje je izmišljotina eko-levičara.
NASA-ini snimci čovekovog spuštanja na Mesec su foto-montaža.
Ukoliko verujete, znajte da niste usamljeni u tome. Prema rezultatima nedavne ankete, izvedene na reprezentativnom uzorku Amerikanaca s pravom glasa, više od dve trećine američkih birača veruje u barem jednu od najrasprostranjenijih teorija zavere: 37 odsto biračke populacije SAD stoji iza tvrdnje da je globalno zagrevanje podvala; 28 procenata smatra da postoji „tajna globalna vlada“, koja iz senke upravlja svetom; petina glasačkog tela je ubeđena da dečje vakcine izazivaju autizam; šest odsto veruje da je Osama bin Laden živ.



Šta su teorije zavere i ko su ljudi koji u njih veruju? U društvenim naukama, još od sredine šezdesetih godina prošlog veka, kada je američki istoričar Ričard Hofštater (Richard Hofstadter) objavio pionirsku analizu ovog fenomena, „The Paranoid Style in American Politics“, njegovo razmatranje dominantno se kreće u terminima deluzija i paranoje. Delimično i zbog toga što ponekad zaista postoji veza između konspiracionističkih uverenja, s jedne, i deluzija karakterističnih za šizotipnu paranoju, s druge strane, psiholozi su, dugo, svoj doprinos na temu ograničavali na puku afirmaciju psihopatološkog karaktera konspiracionističkog mišljenja.

Ako ni zbog čega drugog, a ono u svetlu rasprostranjenosti uverenja koja se mogu podvesti pod konspiracionistička, psihopatološka objašnjenja teorija zavere pokazala su se neadekvatnim; u suprotnom bi se za oko dve trećine odrasle populacije SAD – a nema razloga da mislimo da drugde stvari stoje bitno drugačije – moralo reći da pati od ozbiljnog mentalnog poremećaja. Usvajanje novih perspektiva omogućilo je psiholozima da ovaj fenomen zagrebu iz više različitih uglova. Neka od saznanja do kojih su došli, u poslednjih deceniju i po, deluju u najmanju ruku neočekivano.

Konspiracija kao pogled na svet

Ukoliko neku od tvrdnji s početka teksta držite istinitom, s priličnom pouzdanošću se može reći da tačnom smatrate barem još jednu stavku s navedene liste. U ne jednom psihološkom istraživanju, pokazana je značajna pozitivna korelacija između inače nepovezanih konspiracionističkih uverenja. Ako, recimo, verujete da su princezu Dajanu ubili agenti britanske obaveštajne službe MI6, najverovatnije u dosluhu s kraljevskom porodicom, postoji velika verovatnoća da ste ubeđeni i da je HIV „proizveden“ u laboratoriji, da je misija „Apolo“ inscenirana, da vlade skrivaju dokaze o vanzemaljcima…

Da stvar bude zanimljivija, efekat se ne topi ni kada su u pitanju dve međusobno isključive teorije zavere. Tako osoba koja veruje da je pogibija princeze Dajane lažirana, istovremeno prihvata i teoriju da je ubijena u zaveri koju su skovali vladini agenti i kraljevska porodica; što je snažnije nečije uverenje da je Osama bin Laden već bio mrtav kada su američki specijalci otkrili lokaciju na kojoj boravi i stigli po njega, to je veća mogućnost da će ista osoba prihvatiti i teoriju po kojoj je Osama i danas živ i zdrav.

Dakle, ljudi koji su uvereni u istinitost konkretne teorije zavere, skloni su da istovremeno prihvate i kontradiktornu verziju istog događaja ili pojave. Kako je ovako nešto moguće?

Krenimo od definicije! Teorija zavere je narativ – predložak o grupi nečasnih, ujedno moćnih ljudi ili ogranizacija, koji u strogoj tajnosti rade na ostvarenju određenog, najčešće gnusnog cilja, po pravilu na opštu štetu. Jasno, ukoliko ste skloni da poverujete da je nekakva strašna zavera mogla biti sprovedena u delo u savršenoj tajnosti, onda vas malo šta ograničava u formiranju ubeđenja da su mogući i drugi slični scenariji. Otuda interkorelacija među suštinski, odnosno sadržajno nepovezanim konspiracionističkim objašnjenjima.

Važnije od same definicije, iz rezultata psiholoških istraživanja proizilazi da teorija zavere nije neposredan odgovor ili reakcija na konkretan događaj ili pojavu. O njoj se pre može govoriti kao o opštem pogledu na svet, kao o nekoj vrsti standardnog objašnjenja događaja i/ili pojava generalno. Otuda je moguća pozitivna korelacija između međusobno isključivih konspiracionističkih uverenja. Njih na okupu ne drži međusobna kompatibilnost, već to što su i jedno i drugo saglasni s uverenjem višeg reda – opštim pogledom na svet.

U prilog ovakvoj koncepciji teorije zavere ide i jedna od njenih ključnih karakteristika: oštra opozicija zvaničnom, konvencionalnom narativu. U tom smislu, srž teorije zavere nije ubeđenost u predloženi tok događaja, već neverovanje u opšteprihvaćenu, oficijelnu verziju toka događaja.

Ukoliko bi ovakva teorija teorije zavere bila tačna, to bi značilo da zagovornicima konkretne konspiracije nije presudno bitno da ponude, nametnu i odbrane svoje tumačenje određenog (istorijskog/političkog/svakodnevnog) događaja, koliko da izraze neslaganje s oficijelnim, najčešće i dominantnim pogledom na isti. Dvoje britanskih psihologa, Majkl Vud (Michael J. Wood) i Karen Daglas (Karen M. Douglas), testirali su – i potvrdili – ovakvo predviđanje.

Vud i Daglas analizirali su sadržaj i ton onlajn komentara terorističkih napada 9/11, objavljivanih u drugoj polovini 2011. godine, na internet stranicama britanskih i američkih mejnstrim medija: ABC News, CNN, Independent, Daily Mail. Analiza je pokazala da „konvencionalisti“ (komentatori koji prihvataju zvaničnu verziju događaja) znatno više nego „konspiracionisti“ (komentatori koji zagovaraju neku od alternativnih verzija istog događaja) citiraju informacije koje idu u prilog njihovoj poziciji (56 odsto naspram 31 odsto). Nasuprot tome, konspiracionisti češće (u 64 odsto slučajeva) navode informacije koje bi mogle da obore oficijelno viđenje napada na Kule bliznakinje; konvencionalisti to čine u 44 odsto svojih komentara.

Ukratko, zagovornici teorija zavere se prvenstveno identifikuju kroz nepoverenje u zvaničnu verziju datog događaja, i njene izvore, pa se u skladu s tim fokusiraju na pokušaje njenog derogiranja. Daleko manje napora ulažu u eventualno dokazivanje ispravnosti svoje pozicije.

Psihosocijalne karakteristike teoretičara zavere

Prva psihološka istraživanja fenomena teorije zavere bila su fokusirana na odlike konspiracionističkog narativa. Ustanovljeno je da ga karakteriše slaba potkrepljenost (sada vidimo da teoretičari zavere i ne ulažu posebne napore u njihovo dokazivanje) inače sumnjivim dokazima, cirkularnost, repeticija fabrikovanih premisa… U novije vreme, psiholozi su se okrenuli „publici“, tj. istraživanju psiholoških i kognitivnih karakteristika ljudi koji prihvataju konspiracionistička objašnjenja realnosti. Ne tako obimna literatura sugeriše da mentalni sklop sklon formiranju i internalizaciji konspiracionističkih uverenja karakteriše opšte nepoverenje u ljude; snažno nepoverenje u simbole autoriteta; osećaj bespomoćnosti; osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom i ishodima; nisko samopouzdanje; sklonost sujeverju i paranormalnom; makijavelistički pristup u socijalnim interakcijama; otvorenost za nova iskustva.

Verovanje u neke od rasprostranjenih teorija zavere, kao što je teorija da su vakcine uzročnik mentalnih poremećaja, deluje, iskreno rečeno, više kao opozicija razumu, nego establišmentu i etabliranom narativu. Očekivalo bi se da ljudi koji gaje takva konspiracionistička uverenja imaju krajnje specifičan način rezonovanja, ako ne i ozbiljne kognitivne deficite. Nema naznaka da to i jeste slučaj. Ima, međutim, pokazatelja da zagovornici teorija zavere, zajedno s osobama sklonim sujeverju i verovanju u paranormalno, u poređenju s opštom populacijom imaju izraženije probleme na planu probabilističkog zaključivanja.

Među kognitivnim psiholozima nema dileme o tome da je čovek generalno loš u proceni verovatnoće odeđenog događaja ili ishoda. U uslovima nesigurnosti ili manjka informacija, prostor za grešku je znatno veći. Kada u takvim okolnostima donosimo odluke, posežemo za kognitivnim prečicama, heuristikama koje nam omogućuju da reltivno brzo i lako donesemo sud, na žalost, na uštrb tačnosti. I dok niko od nas nije imun na posezanje za lakim rešenjima, čini se da su teoretičari zavera tome skloniji, pri čemu su posebno osetljivi na grešku konjunkcije.


Logička greška konjunkcije ogleda se u povezivanju inače nepovezanih događaja i pripisivanju visoke verovatnoće određenom ishodu na bazi umišljenog kauzalnog odnosa s nezavisnim događajem. Uzmimo primer iz svakodnevnog života. Razmišljate o prijatelju s kojim se niste čuli duže vreme. U tom trenutku, zvoni vam telefon; zove baš on. Ako ih posmatrate izolovano, nijedan od ovih događaja nije neobičan. Sigurno ponekad razmišljate o svojim prijateljima. Isto tako, prijatelji vas sigurno ponekad zovu telefonom. Ako ste, međutim, skloni „onostranom“, vrlo lako ćete rezonovati da između ovakva dva događaja mora postojati tajna veza. „Ne može biti slučajno da me pozvao baš sada, dok razmišljam o njemu.“

Na terenu teorije zavere, „slučaj“ Aleksa Džonsa, jednog od najprominentnijih američkih teoretičara zavere. Neposredno nakon eksplozija bombi duž staze Bostonskog maratona, Džons je američku javnost podsetio da su, 9/11, teroristi oteli dva aviona upravo s aerodroma u Bostonu. Svejedno, nakon uspostavljanja veze između dva događaja, zaključuje da je bostonski teroristički akt lako mogla izvesti upravo vlada SAD, u nastojanju da ingerencije službi koje regulišu pitanja bezbednosti u saobraćaju proširi i na sportske događaje.

Društvene implikacije teorija zavere

Onima koji u njih ne veruju, nisu ništa više od predmeta poruge. Teorije zavere nisu, međutim, socijalno inertan fenomen. Za početak, samo izlaganje konspiracionističkom sadržaju povećava verovatnoću da će neko prihvatiti takva uverenja. Važnije od toga, jednom kada ih prihvati, manja je verovatnoća da će se uključiti u šire procese drutšvenog i političkog odlučivanja; na primer, da će izaći na izbore i glasati ili podržati akcije usmerene na smanjenje emisije CO2.

Prihvatanje teorija zavere, izvesno, podrazumeva interakciju između odgovarajućeg psihološkog sklopa – dispozicija ka konspiracionističkom mišljenju – i situacionih faktora – na primer, dostupnost, tj. verovatnoća da se dođe u dodir s teorijama zavere. Ali, otkud one na prvom mestu? Zašto uopšte postoje?

Jedan od plauzibilnih odgovora bi glasio da teorije zavere reflektuju potrebu za jasnoćom i sigurnošću. Činjenica da se redovno ispredaju u kontekstu prirodnih katastrofa, nesreća izazvanih ljudskim faktorom, kao što su ratovi, teroristički napadi ili ekonomski kolapsi, u kontekstu bolesti koje ugrožavaju i/ili odnose veliki broj ljudskih života itd, govori u prilog tezi da ljudi pomoću teorija zavere pokušavaju da steknu kontrolu nad nečim što ih nadilazi. U redu, ali zašto se okreću teorijama zavere kada za svaku od pojava na koje se odnose postoje i racionalnija objašnjenja?

Viren Svami (Viren Swami), profesor psihologije na Univerzitetu u Vestminsteru, otkrio je, naizgled paradoksalnu, pozitivnu korelaciju između sklonosti ka konspiracionističkim objašnjenjima i privrženosti demokratskim principima. Prema rečima Ketrin Olmsted (Katryn Olmsted), profesorke istorije na Univerzitetu u Dejvisu, Kalifronija, teorije zavere ne bi postojale kada u realnosti ne bi bilo pravih zavera, koje po pravilu podrazumevaju manipulaciju informacijama i demokratskim procesima i procedurama.

Internet, koji naizgled olakšava pristup pravim informacijama i relevantnim izvorima, stvari je, neočekivano, učinio gorim. Zahavljujući njemu, ljudi lakše mogu selektivno da pristupe informacijama koje idu u prilog njihovom pogledu na svet i već formiranoj slici o određenom događaju ili pojavi. U tom smislu, teorije zavere se mogu posmatrati u kontekstu šireg sistema uverenja i ideološkog usmerenja pojedinca.

Ko veruje u Da Vinčijev kod, odnosno zaveru, kojom je prikriveno navodno božansko poreklo Marije Magdelene? Troje psihologa koji su se bavili ovim pitanjem utvrdili su da vernici privrženi „klasičnom hrišćanstvu“ bez razmišljanja odbacuju takvu ideju. Poklonicima New Age filozofija, pak, zvuči daleko prihvatljivije.

U tri recentne studije do sličnih zaključaka došao je i australijski psiholog Stiven Luandovski (Stephen Lewandowsky) sa svojim saradnicima. Njih je interesovao odnos konspiracionističkog uma prema naučnom metodu i nauci kao izvoru istinitih informacija. Očekivano, njihove studije potvrdile su hipotezu da tendencija ka odbacivanju naučnih objašnjenja stoji u pozitivnoj korelaciji sa sklonošću ka prihvatanju teorija zavere. To, međutim, nije kraj priče. Podozrivost prema nauci često je u službi odbrane šireg sistema verovanja i ideoloških svetonazora. Konkretno, nepoverenje u preovlađujući stav naučnika o globalnom zagrevanju – i ulozi čoveka u emisiji gasova odgovornih za efekat staklene bašte – prema nalazima Luandovskog i saradnika, prevashodno je motivisano privrženošću idealima slobodnog tržišta i vrednostima karakterističnom za socijalni konzervativizam.

Ukratko, konspiracionistički um je paradigmatski primer motivisanog rezonovanja – čovekove sklonosti da veruje u ono u šta želi da veruje i odbaci kao netačno ili nedokazano sve što njegovim uverenjima predstavlja izazov. Klasična studija ovog fenomena objavljena je još šezdesetih godina prošlog veka, ubrzo nakon što je u časopisu Surgeon General publikovan rad, u kojem se rak pluća dovodi u vezu s pušenjem. Ispostavilo se da su nepušači bezrezervno prihvatili ovakav nalaz, dok su joj se pušači suprotstavljali tvrdnjama da mnogi pušači žive dugo (tačno, ali nepušači u proseku žive duže i od raka pluća oboljevaju daleko ređe), da je mnogo toga rizično po zdravlje (opet tačno, ali ni na koji način ne pobija vezu između pušenja i lošeg zdravlja) i sl. Imajući u vidu motivisano rezonovanje i s njim povezanu konfirmacijsku pristrasnost – tendenciju da informacijama i dokazima koji idu u prilog našem uverenju pridajemo disproporcionalno veliki značaj, tj. da zanemarujemo informacije i dokaze koji ga ugrožavaju i opovrgavaju – teorije zavere su „usud“ čak i u svetu balansiranih, istinitih informacija.

izvor 

понедељак, 02. децембар 2019.

Doba postistine - Nadigravanje Laži i Istine ( treći prilog- afera Krušik )




Dilyana Gaytandzhieva: ZAŠTO SAM TO URADILA?


                Ovih dana vrlo aktuelna tema koja je uzdrmala srpsku i svetsku javnost je skandal povodom trgovine oružjem. U moru optužbi sa svih strana, spinovanih vesti, otvaranja afera, iznošenja prljavog veša u centru zbivanja se nalazi bugarska novinarka Dilyana Gaytandzhieva. Imao sam veliku čast i zadovoljstvo da razgovaram sa njom o skandalu koji potresa Srbiju, njenim motivima bavljenja poslom istraživačkog novinara i razvojnom putu, optužbama protiv nje, aferi Skripalj, njenim optužbama na račun SAD i NATO, Aleksandru Obradoviću iz Valjeva.


  • Javnost u Srbiji ne zna dosta o Vama. Hoćete biti ljubazni da se predstavite?

                   Ja sam bugarska istraživačka novinarka i dopisnica za Bliski Istok. Poslednjih godina pokrivala sam ratna područja i bavila sam se ratovima. Počela sam kao dopisnik iz Gaze, Libije tokom rata, a zatim i u području Sirije tokom ratnih sukoba. Savim slučajno sam se odlučila da postanem ratni dopisnik. Jednom kada vidite rat svojim očima i umiranje dece (a umirali su od oružja koje smo mi iz Evrope prodavali SAD-u, Saudijskoj Arabiji i UAE) ili umiranje dece od gladi, ne možeš se jednostavno vratiti u svoju zemlju i zaboraviti na sve to. Kada sam 2016. godine bila u Alepu raketa je pala tik do nas i odrubila glavu majci i njenom petogodišnjem detetu ispred mojih očiju.Raketa je ispaljena sa pozicije Al Nusre ( Al Kaida u Siriji). Kada su se teroristi povukli sa svojih položaja imala sam priliku da uđem u Istočni Alepo. Bila sam sa lokalnim sirijskim kamermanom i ušli smo u magacin koji je koristila Al kaida. Magacin je bio ispunjen GRAD raketama od kojih je jedna odrubila glavu majci i njenom petogodišnjem detetu. Moj kompletan šok i horor je bio kada sam videla da su granate iz Bugarske ( VMZ-Sopot) sa oznakom 44mm i RPG7.

                  Članak nosi naslov : Islamisti iz Sirije ubijaju oružjem iz Bugarske. U tom periodu sam radila za najveće novine u Bugarskoj TrudDaily. Po povratku u zemlju počela sam da istražujem kako Bugarska isporučuje oružje Saudijskoj Arabiji i SAD-u i kako dalje to isto oružje krijumčare u Siriju.Tada sam objavila par izveštaja o bugarskom oružju koje je krijumčareno u Siriju. Nekoliko meseci kasnije primila sam tajna diplomatska dokumenta iz ambasade Ajzerbejdžana u Bugarskoj. Ta dokumenta su bila šokantna jer otkrivaju intenacionalne isporuke oružja za naoružavanje terorista u Siriji i to putem 350 diplomatskih letova iz Bugarske, Srbije, Hrvatske, Rumunije i ostalih istočnoevropskih zemalja.

             Nakon toga sam objavila rezultate istrage kako SAD, Saudijska Arabija i UAE kupuju oružje na Balkanu i krijumčare teroristima u Siriju. Bugarska Nacionalna sigurnosna agencija je pokrenula istragu curenja dokumenata i utvrdila i da nema elemenata naoružavanja terorista. Hteli su da im odam izvor informacija, ali nisu dobili, naravno. Sat vremena nakon tog obavljenog razgovora dobila sam telefonski poziv od sekretara novina u kojima sam radila da potpišem otkaz. Otpuštena sam bez objašnjenja.

              Bio je to veliki skandal i Trud Daily je navodno stao iza istrage, ali nikad nisu objasnili zašto sam dobila otkaz. Možda je razlog bio što sam sledeće nedelje trebala ponovo da idem za Siriju. I naravno nisam mogla jer su me otpustili. Mnogi drugi novinari su napravili odlične istrage koristeći ova dokumenta .U Srbiji je to uradio BIRN i novinar Ivan Angelovski. To je bilo 2017. godine. I tada postaje dobro poznato svima u svetu da oružje kupljeno od strane SAD, Saudijske Arabije i UAE završava kod ISIS-a i Al Kaide.

            Nakon toga nastavljam da radim kao slobodni novinar i pravim svoju medijsku organizaciju Arms Watch. Shvatam da jedino samostalna mogu biti nezavisna i govoriti o svim zločinima.
  • Malo je neobično da se žena bavi tim poslom. Koji su bili Vaši motivi ulaska u sve to i kada cela priča počinje?
              Počinje 2013. godine kada sam prvi put otišla u Siriju kada su zapadni mediji predstavljali ih kao umerene pobunjenike, a u stvari sam pokazala da se radi o Al Kaidi. Tada sam bila TV novinar i radila za bugarsku televiziju. Ubrzo nakon toga prešla sam da radim za TrudDaily. Zašto kao žena ulazim u sve to? Ne znam, zaista. Mislim da je to poziv mog života jer jednom kada vidiš sve te grozote tamo, ne možeš da se vratiš u Bugarsku i da se praviš kao da se ništa nije dogodilo. Bar ja nisam mogla. Šta mi je drugo preostalo? Da izveštavam sa konferencija za štampu u parlamentu gde uglavnom političari lažu i da prenosim njihove laži narodu. Ne, to nisam ja, ja to ne mogu. Ako ja i drugi novinari koji su videli slične stvari ne mogu da prenose svetu istinu o Siriji, kako bi se onda saznala istina?


  • A šta ste sve videli tamo i koji su Vaši utisci o ratu u Siriji?

         Mnogi stranim novinarima su bili odrubljene glave, jer to nisu bili umereni pobunjenici, već ISIL i Al Kaida teroristi. Mnogi od novinara su tamo bili zarobljeni i brutalno ubijeni. Ono što sam videla u Siriji je dobro organizovan i namerno ciljani rat sa ciljem rušenja Asada zbog suprotstavljenih interesa velikih sila. I sve je bilo zbog nafte. Dokaz je došao pre nekoliko nedelja od američkog predsednika Trampa. Izjavio je, citiram: «Mi smo u Siriji zbog nafte». Mišljenja sam da Rusija nije intervenisala, Sirija sada ne bi postojala. Naravno da ću sada biti optužena za pro-ruske stavove, ali ja sam za pro-istinite stavove, ja sam samo za istinu. Zahvaljujući Rusiji Sirija nije iscepkana na više država kao što je i planirano na samom početku. Nisam ni za, ni protiv Asada, već da sirijski narod sam odlučuje o svojoj sudbini, a ne da im o tome odlučuju stranci. Sirija je nazavisna država.

  • Da li ste nekad bili uplašeni za svoj život boraveći u ratnom području?

     Da, bila sam. Kada smo ušli u Alepo na prvu liniju fronta. I to je ona situacija koju sam već navela. Raketa je pala pored nas. Bugarska GRAD raketa. Kakva ironija sudbine, da poginem ukao Bugarka u Siriji pogođena bugarskom raketom. Rizikovala sam svoj život da zabeležim i dokažem da su bugarske rakete bile tamo u rukama Al Kaide. I povrh svega sam izgubila posao zato što sam istraživala o bugarskom oružju u Siriji koje su isporučili Amerikanci i Saudijci.
  • Kada ste se vratili u Bugarsku nakon toga ste bili optuženi da ste špijun?
        Ista priča kao i u Srbiji sada. Dvoje najglasnijih od njih koji su me optuživali se kasnije ispostavilo da rade za trgovce oružjem. Optuživali su me bez razloga i dokaza, a dobila sam otkaz bez objašnjenja.
  • Ko Vas je sve optuživao?
      Uglavnom bugarski političari, jer su nekako morali da smanje štetu jer je bugarska vlada dozvolila izvoz za SAD gde je kasnije oružje završavalo u rukama terorista.
  • A kako je javnost u Bugarskoj reagovala?
     Javnost me je podržala. Čak i Evropski parlament koji je preporučio rezoluciju za zabranu prodaje oružja u zemlje gde nakon toga može završiti u rukama terorista. I to je sve bilo zbog mog slučaja. Ali na žalost ta rezolucija nikad nije usvojena, jer je nemoguće se odupreti interesima velikih proizvođača i trgovaca oružjem. Mnoge evropske vlade to nisu mogle da urade.
  • Da li ste imali bilo kakve pretnje tokom tog perioda?
       Ne, nisam. Mislili su time što su me otpustili da je sve rešeno jer sam bez posla i bez mogućnosti da nastavim svoj rad. Ali nisam odustajala. Veoma je bilo teško, kao što je i sada, ali je teže lagati i govoriti ono što ti se kaže. Barem je meni tako.
  • I onda ste napravili Arms Watch. Koja je bila prva velika tema kojom ste se bavili na novom poslu?
        Napravila sam par istraga, ali mislim da je srpska priča najveća do sada.
  • U redu, ali samo malo pre toga da Vas vratim. Postali ste poznati širom sveta zbog drugačijih stavova u vezi afere Skripalj?
            Da. Počela sam istraživati sve tipove oružja. Hemijske, biološke… I publikovala sam istragu:   1 tekst ,   2 tekst  .     Ovde možete videti da sam publikovala dokumente o eksperimentu sa puštanjem gasa u metrou u Londonu. Ali, BBC kaže da je to lažna vest. A njihovo obrazloženje je: «Da, bio je takav gas test, ali to nije bila tajna!» I zato je svo ovo moje istraživanje proglašeno lažnom vešću. Zašto ovo navodim? Pa, zato što vladajuća partija u Srbiji ovo koristi u cilju moje diskreditacije. Ali kad pročitate BBC članak lepo se vidi da je bio gas-test i da ništa nije u suprotnosti sa onim što sam ja istraživala i potkrepila dokumentima. Ali su ipak sve to proglasili lažnom vešću, bez previše objašnjenja.
  • Da li su Vas kontaktirali sa BBC-a da im date izjavu ili intervju?
     Ne, nikad. Pa, da su me kontaktirali i uzeli izjavu, njihova priča o gasu ne bi imala smisao. I ljudi u Velikoj Britaniji nisu prosto planirani da znaju šta radi njihovo ministarstvo odbrane i kakve sve eksperimente vrši nad svojim narodom.
  • Vi tvrdite da u slučaju trovanja Skripalj nije korišćen Novičok, već nešto drugo?
      Bio je lek Fentanil, ne Novičok. I to kad sam objavila, odmah su reagovali.
  • Praktično ste optužili britansku vladu?
        Nikog ja nisam optužila. Samo sam činjenice iznela u javnost. To mi je posao. Da iznesem činjenice i dokumenta. I da pitam pitanja.
  • I posle toga, za njih ste postali ruski špijun?
       Hahaha, ne. Ponovo su proglasili za lažnu vest, a razlog je bio što sam dala intervju za rusku televiziju RT. U prevodu, ako date intervju za ruske medije, onda ste GRU. Ali rado bih dala i intervju za bilo koju britansku televiziju. Ali oni to ne žele. Ne žele da se zna o oružju, o slučaju Skripalj i nije im interesantno kako američka vlada naoružava teroriste u Jemenu.


  • Kada ste prvi put čuli za slučaj srpsko oružje?
           Bilo je to 2017. godine kada sam objavila rezultate istrage za oko 350 diplomatskih letova sa ovih prostora koji su prevozili oružje za teroriste. I tada nisam pisala samo o srpskom oružju, već i o bugarskom, hrvatskom i ostalim.

  • Da li to znači da je srpsko oružje završilo zajedno sa bugarskim, hrvatskim. itd. u Siriji
Da.
  • Kako? Ko je to dozvolio?
    Internacionalna mreža trgovaca oružjem organizovana od strane SAD, Saudijske Arabije i UAE koristeći diplomatske letove Azerbejdžanske nacionalne kompanije Silk Way Airlines. Vlade svih zemalja su umešane – bugarska, srpska, hrvatska, rumunska…
  • Ali i vlada SAD?
        Oni su dozvolili izvoz tog oružja preko diplomatskih letova. Letovi su bili trasirani od Pentagona. Oružje su kupili privatni trgovci koji imaju ugovor sa Pentagonom. I na kraju je oružje zavržilo u rukama ISIL-a i Al Kaide. Postoje mnoge fotografije, snimci, koje su objavili sami teroristi na kojima se vidi to oružje. Oni su ih uvek zvali umereni pobunjenici, a ne teroristi, baš upravo iz razloga da imaju pokriće za ovu trgovinu. 2014. godine sam intervjuisala zamenika komandanta Slobodne sirijske armije ( Free Syrian Army ) u Turskoj na granici sa Sirijom ( Hayatprovince ). Pred kamerom je rekao da oružje nikad nije završilo kod njih, već u rukama terorista.
  • Koji je bio interes američke vlade i ostalih vlada da učestvuju u svemu tome?
        Da sruše Asada. U ISIS-u je bilo terorista iz 86 zemalja. Svi su bili dobro obučeni i opremljeni za rat protiv Asada i ciljano napravljeni upravo zbog toga. Kao što sam već rekla, da Rusija nije intervenisala sada bi već bio kalifat.
  • Mislite da su sve vlade znale gde ide to oružje?
      Naravno da su znali. Kako mogu umereni pobunjenici koristiti Grad rakete od 122mm koje obezglavljuju ljude? To nisu oružja po američkim standardima, a i bilo je više izveštaja pre moje istrage. BIRN je objavio više puta da je srpsko oružje završilo u Siriji. Tako da je srpska vlada bila upoznata sa tim mnogo pre moje istrage zahvaljujući srpskim novinarima.
  • Precizno, srpska slada ili privatni trgovci oružjem ili svi zajedno?
      Naravno, svi zajedno. Ako nisu kojim slučajem znali, zašto nisu na osnovu pisanja srpskih novinara, videa, fotografija, članaka preduzeli neke korake da prekinu trgovinu oružjem? Kao što je u Bugarskoj, nakon mog pisanja, vlada prekinula sa trgovinom. Dakle, morali su znati, a već sam pisala da su i privatne i državne kompanije iz Srbije bile uključene u to. To su i objavili novinari BIRN-a.
  • Jedan od Vaših izvora bio je i Aleksandar Obradović koji je uhapšen sa optužnicom da je odavao poslovne tajne?
       On je uhapšen po naređenju srpske vlade da se zataška priča. Kazna za to što je govorio istinu i što je ukazao na korupciju na najvišem nivou.
  • Pokazalo se da su tačni podaci što je on iznosio, ali vlast tvrdi da je imao interes da radi to i navode dve firme u kojima radi njegova majka – CPR Impex i Tehnoremont?
      Njegov advokat je odgovorio da njegova majka nikad nije radila tamo. Dakle još jedna laž,a on je uhapšen i ne može sam da se brani od toga.
  • Da li je on, po Vama, heroj ili državni neprijatelj?
       To mora reći srpski narod. Za mene je heroj celog čovečanstva. Rizikovao je svoj život da spase ljude u Siriji, Jemenu…3 miliona komada oružja je prodato iz Krušika SAD-u, SA i UAE. Možete li zamisliti koliko će ljudi stradati ili je stradalo od tog oružja? Niko ne priča o tome, niko. Veoma me to ljuti. Aleksandar Obradović je želeo da prekine naoružavanje terorista i spase živote i niko ne priča o tome. Znam to veoma dobro. Ne znam da li neko misli da mu je bilo lako da sprovede tu istragu? Trebalo mu je puno i radio je veoma naporno. Jako mu je teško sada, kao i i njegovoj porodici. Možete li zamisliti koliko njegovo dete sada pati? Zašto? Zato što je njegov otac želeo da spase hiljade života u Siriji i Jemenu. Zašto? Zato što postoje i dalje dobri ljudi na svetu koji umesto da mirno uzmu svoju platu, sve stavljaju na kocku. I zato zlo pobeđuje kada dobri ljudi ne urade ništa. I sve vlade sveta su svesne toga da se ljudi plaše i da ćute. E, pa prevarili su se, jer postoji par hrabrih ljudi na svetu i svakako je jedan od njih Aleksandar Obradović. Srbija mora biti veoma ponosna na njega. Ono što je on uradio nije samo za Srbiju i zato sam veoma ljuta što niko ne priča o tome. Pomogao mi je da po redu razumem i složim međunarodnu mrežu trgovaca podržanu od strane najmoćnijih svetskih sila. Ovo je mnogo veće od Srbije i mnogo sam ljuta što se sve ovo predstavlja da je protiv Srbije. Ovo je upereno protiv onih koji naoružavaju teroriste, ubijaju decu i čine ratne zločine. Ovo mora stati. Kada sam videla dokumenta o 3 miliona komada oružja, shvatila sam koliko će ljudi umreti zbog toga i da moram požuriti. Da li znate koliko noći nisam spavala gledajući potresne snimke ISIL-a i obezglavljene ljude u nadi da ću pronaći trag puta tog oružja? Dan za danom govorila sam sebi: „ Požuri, jer posle svake isporuke će umreti još ljudi.“ I na kraju sam pronašla dokaz prateći to oružje u rukama terorista sa simbolom Krušika i lot brojevima. I sve sam objavila, trudila sam se, dala sam sve od sebe, ali niko neće da govori o tome. I na kraju uhapse Aleksandra i niko ne priča o najvećem zločinu koji smo razotkrili i da će potencijalno 3 miliona komada oružja ubiti 3 miliona ljudi. Umesto da se pohapse svi trgovci oružjem i zvaničnici vlade umešani u to, uhapšen je Aleksandar. Važna im je samo zarada i po cenu smrti tolikog broja ljudi. Mi smo to samo hteli sprečiti.
  • Aleksandar je izjavio u intervju na N1 TV da je imao kontakt sa nekim nezavisnim novinarima iz Srbije više od 2 godine. Zašto su ćutali i nisu obaveštavali javnost tj. radili što i Vi
  Zaista to ne znam, tako da ne bih pričala o tome. Pričam samo ono što znam.
  • Javnost u Srbiji deluje poprilično podeljena u vezi cele afere?
      Ono što ja znam da niko ne govori u javnosti o najvećem zločinu u modernoj istoriji. O ratu u Siriji i Jemenu. Zbog toga se osećam veoma loše jer deluje da nikome nije stalo do toga. Od svega se pravi politika, ali ovde to nije slučaj, ovde se radi o kriminalu.
  • Deo opozicije u Srbiji daje podršku Aleksandru Obradoviću i ceo slučaj sada ima političku dimenziju? Kako Vi gledate na to?
        Javnost u Srbiji je podeljena zato što pro-vladini mediji ne govore istinu. Ja zaista ne znam ko je ko u Srbiji, ali znam da Aleksandar ništa nije radio iz politički motivisanih pobuda. A srpski političari koji zloupotrebljavaju svoju moć moraju znati da je ovo međunarodni kriminal jer se tiče ratnih zločina u Siriji i Jemenu. A moram i reći to da i ako pokušaju sve da prikriju u Srbiji, teško da će uspeti u tome, jer je ovo ozbiljno međunarodno pitanje.
  • Ovih dana se može čuti i mišljenje nekih javnih ličnosti u Srbiji da je čitava afera uperena protiv Srbije, a čak i u nekim krugovima se tvrdi da iza svega stoji Rusija kako bi destabilizovala Srbiju?
           Naravno da će svašta pričati. Svesna sam i da mene i Aleksandra deo javnosti prezire zbog svega, ali šta mogu više reći što nisam već. Ali ljudi u Srbiji moraju znati da je jedna istina i da je to sve ovo što Vam ja sada govorim. Postoje drugi špijuni, a to nismo Aleksandar i ja, jer u nameri da sebe zaštite nas nazivaju špijunima. Ali oni i moraju da opravdaju novac koji dobijaju od stranih ambasada i to je samo jedan od razloga zašto to rade. Tačno su plaćeni za to.
  • Hoćete reći da naša Vlada nije nezavisna?
      Da, upravo to hoću reći. Ova istraga dokazuje to, kao i kad su tvrdili da nisu prodavali oružje u Ukrajinu, a jesu. I tada su lagali, jer kada se pojavio dokument dan posle, rekli su: „U redu, jesu bili Ukrajinci, ali je firma bila iz Poljske i upozorili smo ih da ne izvoze u Ukrajinu.“ Šta je to? Laži, laži i samo laži. Istina uvek ispliva na površinu. Ovih dana dobijam pretnje iz krugova vladajuće partije preko tvitera kako će me ubosti nožem, vređaju me, proklinju… Zašto? Zato što govorim istinu? Neka pišu šta žele, jer više zaista ne obraćam pažnju na to. A i više ne želim da gledam predsednika Vučića jer me je i on vređao. Govorio je pred auditorijumom kako lažem, a samo dan kasnije dokumenti su pokazali suprotno, tj. pokazali su da je on lagao.
  • U mejnstrim medijima ste predstavljeni kao neko ko od svega ovoga ima neki interes. Da li je to tačno?
        Koji interes ja mogu imati? Ili Aleksandar? Zbog svega ovoga sam izgubila posao i da sam htela da ćutim i dalje bih radila kao novinar u državnoj agenciji. I Aleksandar je mogao da ćuti kao što i čini većina ljudi u Krušiku i prima sigurnu platu.
  • Postoje tvrdnje da Vi ovo radite kako biste naškodili srpskoj vojnoj industriji i protežirali bugarske kompanije, a Aleksandar zbog konkurentskih kompanija u kojima radi njegova majka?
           Ali u istoj istrazi ja sam pokazala bugarske puške iz fabrike Arsenal u rukama ISIL terorista. Mogli su prvo pročitati moje tekstove, pre nego su počeli da pišu laži o meni. A Aleksandrov advokat je takođe rekao da je to laž da njegova majka radi tamo. Laži i opet laži. Predsednik Vučić je izjavio da je njegova majka radila u firmi za koju se vezuje trgovina sa Ukrajinom, a prava istina je da je ta trgovina bila 2016. godine preko firme Tehnoremont u kojoj ona tada nije bila zaposlena.
  • Na kraju, da li radite protiv Srbije?
Evo, Vi recite, hahaha…Narod neka proceni, a na kraju krajeva svako može reći svašta.
  • Da li ste ruski špijun, NATO špijun, bilo koji špijun?
Neka proceni narod u Srbiji i Bugarskoj.
  • I poslednje pitanje. Da li ću zbog ovog intevjua sa Vama imati problem?
        Vrlo je verovatno da će Vas NATO eksperti u Srbiji zvati ruskim špijunom zato što smete da postavljate pitanja o naoružavanju terorista od strane Amerike. I htela bih za kraj još nešto da dodam. Molim samo narod u Srbiji da ne podleže propagandi i histeriji da sam neki špijun ili da je ovo upereno protiv države Srbije. Pre nego li počnu donositi konačni sud o tome, zamolila bih sve da prvo pročitaju moja tri članka o trgovini oružjem gde jasno stavljam do znanja da Amerika i NATO stoje iza međunarodne mreže trgovine oružjem.
1 tekst   2 tekst   3 tekst 


  • Dilyana bilo mi je zadovoljstvo razgovarati sa Vama.

Hvala Vama Vladimire, zadovoljstvo je moje.

Intervju vodio Vladimir Stojković


среда, 27. новембар 2019.

Doba postistine - Nadigravanje Laži i Istine ( drugi prilog -špijunska afera )






  ....o post istini i ruskim špijunima

Povodom špijunske afere u Srbiji ( delovi teksta )


Postistina kao epistemologija digitalnog doba


      Ove dve potpuno različite slike istog događaja u zapadnim i ruskim medijima nikoga ne treba da iznenade. Amerikanci i Rusi su očigledno sasvim zadovoljni medijskim cirkusom koji im se nudi umesto konkretnog, opipljivog savezništva; oni će situaciju u Srbiji tumačiti dijametralno suprotno, i svi će biti zadovoljni, a predsednik Vučić ponajviše. Jer ipak, on to isto radi godinama na očigled svih i u Srbiji, i u Briselu i Vašingtonu, i u Moskvi, i sve se prave ludi. Ludim se pravi i srpski narod, koji isto tako pristaje na svakodnevne dijalektičke igrokaze predsednika države.

       Sa jedne strane, Vučić ovakvim virtuoznim međunarodnim igrarijama još jednom dokazuje da srpska politička scena nije nikakva provincija globalnih političkih tokova, već njihova ozbiljna avangarda. U pitanju je mnogo više od običnog spina — u pitanju je specifična sociopolitička pojava koju su u svetu nakon šokantnih rezultata referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU i predsedničkih izbora u SAD u 2016. godini prozvali „postistinom“ (post-truth). Ovaj zanimljivi termin nikada nije jasno određen, i njime se višestruko manipulisalo u dnevnopolitičke svrhe (uostalom, i istina o postistini je postistina), ali on u suštini označava apsolutno zanemarivanje istine u političkom diskursu današnjice. Dok se nekada barem pretendovalo na to da propagandni simulakrumi budu makar oslonjeni na nekakvo „stvarno stanje na terenu“, u novom društvu beskrajno brzog protoka beskrajne količine podataka utemeljenje više ne znači ništa, i istina je odstranjena kao poslednja velika žrtva Okamove oštrice. Prava, objektivna istina i „stvarni svet“ više nikome nisu potrebni, jer ideologizovani fiktivni svetovi vlastite „politike identiteta“ jednako dobro funkcionišu i bez nje.

      Političke vođe širom sveta eksperimentišu sa postistinom, ali je suštinski ne razumeju, i najčešće je tretiraju kao da je u pitanju samo jedan visoko tehnologizovani oblik spinovanja. Na taj način oni sami ne primećuju ono što je ključno – oni uvek onu drugu stranu političkog ili ideološkog spektra optužuju da je „odustala od istine“, ali su istovremeno tvrdo uvereni da su postistine njihove strane – „prava istina“. Na prvi pogled to zaista liči na Marksovu opasku o ideologiji kao „iskrivljenoj svesti“, ali postistina izlazi iz okvira subjektivnog doživljaja, i postaje objektivna stvarnost, koja ima svoje praktične posledice, i koja nastavlja da živi bez ikakvog obzira prema „stvarnom svetu“. Ako smo nešto slično imali u vreme Hladnog rata, kada su Zapadni i Istočni blok metafizički živeli u „dva različita sveta“, ovde imamo korak dalje — potencijalno beskrajni broj „različitih svetova“ koegzistira u zajedničkom prostoru, i nikoga nije briga za realnost tog zajedničkog prostora.


      Levičari žive u svom svetu, desničari u svom, religiozni fundamentalisti u jednom, ekološki katastrofisti u drugom, teoretičari zavere menjaju geografiju i zakone fizike, scijentisti i redukcionisti ukidaju domen ljudskog duha i tako unedogled. A između njih više nema nikakvog „neutralnog terena“, nikakve „agore kao mesta političkog diskursa“, nikakvih „objektivno proverljivih činjenica“ koje bi sve strane prihvatile kao valjani, oni potpuno autistično nameću svoju privatnu istinu za „jedinu pravu“, nastojeći da se izbore za ideološki monopol nad državnom i međunarodnom politikom. Na taj način, oni svi postistinu prepoznaju kod drugih, ali ne kod sebe; oni je robuju, umesto da je koriste kao oružje.

Postistina i dvomisao — orvelijanske etide predsednika Vučića

U slučaju srpskog Predsednika i njegovog partijsko-medijskog propagandnog aparata, mi imamo jedan kudikamo ciničniji i samosvesniji odnos prema ovom zaboravu objektivne istine i objektivne stvarnosti. Aleksandar Vučić nije zarobljen u svoju ličnu istinu, on je savršeno svestan da se činjenice stvarnog sveta nalaze u neuhvatljivom večnom toku, i stoga u svojim javnim nastupima naizmenično, i sa zadivljujućom virtuoznošću, žonglira različitim partikularnim „istinama“ koje servira različitim stranim partnerima, i različitim političkim frakcijama među vlastitim biračima. Čas je turkofil, čas je islamofob, čas je germanofil i revizionista, čas jugoslovenski antifašista (čas četnik, čas partizan), čas je „ruski čovek“ koji na sav glas hvali ruske rakete i oružje, čas evrobirokrata koji grdi zaostalost naroda, po potrebi pušta suzu nad Srbima na Kosmetu i zvecka sabljom kako „Srbiju niko neće ponižavati“, da bi odmah nakon toga obasuo paljbu protiv „mitomanije“ i „neuračunljivosti“ celog naroda (koji ga je izglasao na to mesto). On ove prelaze radi toliko brzo i toliko neprimetno, da često jedan Vučić započne rečenicu, a drugi je završi. I svako njegovo izdanje ima svoju publiku, i svaka publika misli da je „njen Vučić“ „onaj pravi“, a da su sva njegova ostala lica samo vešta politička igra da se izmanipulišu „oni drugi“


U Predsednikovom političkom diskursu postistina predstavlja moćno oruđe koje on rado i često koristi. U njegovoj upotrebi ona najviše odgovara onome što Džordž Orvel vizionarski nazivao „dvomisao“ — radikalnoj pseudoheraklitovskoj dijalektici koja gore pomenutom Okamovom oštricom odstranjuje Aristotelov zakon isključenja trećeg. Orvel nam je u „1984.“ veoma plastično dokazao da dvomisao ne podrazumeva različita viđenja stvarnosti, već da sama stvarnost može „i biti, i ne biti“, i to u zavisnosti od proizvoljnog političkog diktata. Nije stvar u tome da mi predstavljamo crno belim, ili belo crnim, stvar je u tome crno jeste belo, i belo jeste crno. Okeanija je u savezu sa Evroazijom, i Okeanije je uvek bila u savezu sa Evroazijom. Srbija je eksponent ruske politike na Balkanu, i uvek je bila; Srbija se bori protiv ruskog hibridnog uticaja na Balkanu, i uvek se borila.

„Rat je mir, sloboda je ropstvo, istina je laž.“ Načela Orvelove Partije danas predstavljaju osnovne principe epohe postistine, a malo ko njom barata tako maestralno kao naš Predsednik (Orvel bi rekao za njega da je „dvaputvišedobar patkogovoritelj“). On svojom politikom istovremeno konstituiše potpuno različite realnosti Srbije - jednu u Vašingtonu i Briselu, drugu u Moskvi. Jednu za Prvu, drugu za Drugu Srbiju. I to nisu nikakve „iluzije“, jer obe realnosti imaju svoj politički život, i svoje praktične posledice. Srbija dočekuje Putina na ulicama kao nacionalnog heroja, kupuje rusku vojnu tehniku, i stupa u carinski savez sa Evroazijskom ekonomskom unijom; Srbija raskrinkava ruske špijune, potpisuje IPAP i SOFA, učestvuje u NATO vežbama odbrane od „hibridnih i elektronskih napada“, i organizuje „NATO nedelje u Beogradu“

Nikoga nije briga

„Kako mu to prolazi?“ „Je li moguće da su svi toliko glupi i naivni?“ „Neće moći doveka.“ Sve ovo čujemo od obrazovanih i politički samosvesnih ljudi koji, poput autora ovih redova, doživljavaju Predsednikova politička meandriranja kao uvredu zdravom razumu. Stvar je u tome što niko nije glup, i niko nije naivan, niti ovo žongliranje „istinama“ ikoga uspeva da prevari. Jednostavno: nikoga nije briga. Ni za istinu, ni za stvarnost, ni za objektivno stanje stvari. Svako uzima ono što mu treba, i dalje radi sa tim, ignorišući ostalo. U takvom svetu živimo, i niko mu nije bolje prilagođen od kameleonske političke pseudo elite koja nama upravlja




      Orvel je u mračnoj završnici svoje „1984.“ pozvao Vinstona Smita (i čitaoce) da zamisle budućnost kao „čizmu koja gazi ljudsko lice, zauvek“. Što se čizme tiče, nekoga gazi oštrije, nekoga blaže, nekima je lakše da trpe, nekima teže. Ali lakoća samoobmane i saučestvovanja u večitom restrukturiranju stvarnošću, kao i autocenzura koja je prati, postale su neodvojivi deo savremene Srbije, Balkana, i sveta, i navode nas sve da se ozbiljno zamislimo nad onim Orvelovim „zauvek“.

     Šta će onda biti sa ruskim špijunima? Šta će biti sa sudbinom Siniše Malog? Šta će biti sa Kosovom? Biće kako Vučić kaže. Ali srećom po sve — Vučić „priča svašta“. I to znači da će biti sve, odjednom, i istovremeno. Kao što je, uostalom, bilo svaki put do sada. Da li će tako biti „zauvek“? Ako „zauvek“ znači „rok vladavine Mila Đukanovića u Crnoj Gori“, onda je odgovor — „možda“. Ali čak i ako nismo toliko dnevnopolitički pesimisti, ono što još više zabrinjava, jeste što će i posle Vučića na vlast doći neko ko će se ponašati isto kao on – jer tako može, jer tako svima odgovara. Jer nikoga nije briga.

autor : Nikola Tanasić
izvor 

уторак, 26. новембар 2019.

Doba postistine - Nadigravanje Laži i Istine ( prvi prilog )



"U svetu neće biti drugih emocija osim - straha, besa i želje za potčinjavanjem drugih. Neće biti odanosti, osim one - političkoj partiji... Ako hoćete da zamislite budućnost, zamislite čizmu koja gazi ljudsko lice - večno." 
Orwel 

       Pred završetak stare, na prelazu u novu godine, same od sebe polete mi misli o mnoštvu besmislenog u ljudskim postupcima. Pre neku godinu, odbrojavajući zadnjih deset dana, objavila sam deset nasumice odabranih tema. Ti su me postovi izbacili iz uobičajeno lepog preprazničkog raspoloženja. Grešku neću ponoviti. Ovoga puta sam izabrala nekoliko tekstova o temi koja me zaokuplja ne samo ovih dana već nekoliko poslednjih godina a objavljujem ih  pre predprazničnih dana.

Vreme postistine. 



Sacha Baron Cohen: Facebook bi omogućio Hitleru da vodi propagandu na svojoj mreži

U govoru održanom  u Ligi za borbu protiv klevete (Anti-Defamation League – ADL), glumac i komičar Sacha Baron Cohen napao je Facebook i druge platforme društvenih medija zbog omogućavanja širenja govora mržnje i dezinformacija.


“Hvala ADL-u na ovom priznanju i vašem radu u borbi protiv rasizma, mržnje i bahatosti. I da budem jasan, kad kažem “rasizam, mržnja i bahatost”, ne mislim na imena “Labradoodlesa” Stephena Millera.

Shvaćtam da neki od vas možda razmišljaju o tome kakav je to komičar govorio na ovakvoj konferenciji! Sigurno jesam. Provodio sam većinu poslednje dvae descenije u karakteru. Zapravo, ovo je prvi put da sam ikad ustao i održao govor kao svoj najmanje popularan lik, Sacha Baron Cohen. I moram priznati, to je zastrašujuće. Svestan sam da moja prisutnost ovde može biti neočekivana i iz drugog razloga. Ponekad su neki kritičari rekli da moja komedija rizikuje pojačanje starih stereotipa.

Istina je da sam celi život strasno izazivao bahatost i netrpeljivost. Kao tinejdžer u Velikoj Britaniji marširao sam protiv fašističkog Nacionalnog fronta i ukinuo aparthejd. Kao preddiplomski student, putovao sam Amerikom i napisao svoju tezu o pokretu za građanska prava, uz pomoć arhiva ADL-a. I kao komičar pokušao sam svojim likovima pokušati ljude izneveriti i otkriti u šta zapravo veruju, uključujući i njihove predrasude.

Neću tvrditi da je sve što sam učinio bila za višu svrhu. Da, neki od mojih komedija, u redu, verovatno polovina moje komedije, bila je apsolutno maloletna, a druga polovina potpuno bezdušna. Priznajem, nije bilo ništa posebno prosvetljujuće u meni – kao Borat iz Kazahstana, prvi novinar lažnih vesti – koji je trčao kroz konferenciju hipotekarnih posrednika, kad sam bio potpuno gol.

Ali kad je Borat uspeo da nagovori čitav bar u Arizoni da otpeva “Baci Židova niz bunar”, to je otkrilo ravnodušnost ljudi prema antisemitizmu. Kad sam – kao Bruno, novinar iz gay mode iz Austrije – počeo ljubiti muškarca u cage fight u Arkansasu, umalo sam pokrenuo nerede, i tad se pokazao nasilni potencijal homofobije. A kad sam – prerušen u ultra-budnog programera – predložio izgradnju džamije u jednoj seoskoj zajednici, nagovarajući stanovnika da ponosno prizna: “Ja sam rasista, protiv muslimana” – pokazao se i prihvatanje islamofobije.

Zbog toga cenim priliku da budem ovdje s vama. Danas se širom sveta demagozi obraćaju našim najgorim instinktima. Teorije zavere jednom rezevisane za marginu danas su mainstream. Kao da se Doba Razuma – era dokaza, završava, a sada je znanje delegitimizovno i odbačen je naučni konsenzus. Demokracija, koja zavisi od zajedničkih istina, je u povlačenju, a autokracija, koja zavisi od zajedničkih laži, je na korak bliže. Zločini iz mržnje rastu, kao i ubojiti napadi na verske i etničke manjine.

Šta je zajedničko ovim opasnim trendovima? Ja sam samo komičar i glumac, a ne učenjak. Ali jedno mi je prilično jasno. Svu ovu mržnju i nasilje olakšava nekolicina internetskih firmi koje predstavljaju najveći propagandni stroj u istoriji.

Najveći propagandni stroj u istoriji.

Razmisli o tome. Facebook, YouTube i Google, Twitter i drugi – dostižu milijarde ljudi. Algoritmi ovih platformi zavise o naernom pojačavanju vrste sadržaja koji korisnike zanimaju – priče koje se sviđaju našim baznim instinktima i koje izazivaju bes i strah. Zbog toga je milijarde puta YouTube preporučio videozapise zaverenika Alexa Jonesa. Zbog toga lažne vesti nadmašuju stvarne vesti, jer studije pokazuju da se laži šire brže od istine. I ne čudi što je najveći propagandni stroj u istoriji proširio najstariju teoriju zavere u istoriji – laž da su Židovi nekako opasni. Kao što je jedan naslov rekao, “Samo razmislite šta bi Goebbels mogao učiniti sa Facebookom.”

Na internetu se sve može činiti jednako legitimnim. Breitbart nalikuje BBC-u. Izmišljeni protokoli Sionskih starešina izgledaju valjano kao i izveštaj o ADL-u. A ocene ludaka izgledaju jednako verodostojno kao i nalazi dobitnika Nobelove nagrade. Izgleda da smo izgubili zajednički smisao osnovnih činjenica o kojima zavisi demokratija.


Kada sam, kao wannabe gangster Ali G, pitao astronauta Buzza Aldrina “kako to volim hodati po suncu?”, Šala je delovala, jer smo i mi, publika, delili iste činjenice. Ali ako verujete da je sletanje na mesec bila laž, onda šala nije bila smešna.

Kad se Borat u Arizoni složio sa stavom da “Židovi kontrolišu svačiji novac i nikad ga ne vraćaju”, šala je delovala jer je publika podelila činjenicu da je prikazivanje Židova kao škrtaca mizerno poput teorija zavere koja potiče iz srednjeg veka.

Ali kad se zahvaljujući društvenim mrežama zavere uzmu u kontrolu, lakše je regrutovati skupine mržnje, lakše se strane obaveštajne agencije upliću u naše izbore, a zemlji poput Mijanmara lakše je počiniti genocid protiv Rohingye.

Zapravo je prilično šokantno koliko je lako zavere pretvoriti u nasilje. U svojoj poslednjoj emisiji “Ko je Amerika?” (Who Is America), našao sam obrazovanog, normalnog momka koji se dobro držao posla, ali koji je na društvenim mrežama ponovio mnoge teorije zavere koje je predsednik Trump, putem Twittera, proširio više od 1.700 puta na svojih 67 miliona sledbenika. Predsednik je čak tvitnuo da razmišlja o imenovanju Antife – antifašista koji marširaju protiv krajnje desnice – kao terorističku organizaciju.

Dakle, prerušen u izraelskog stručnjaka za borbu protiv terorizma, kao izmišljeni pukovnik Erran Morad, rekao sam sagovorniku da je na Maršu za žene u San Franciscu Antifa planirala ubaciti hormone u dečije pelene kako bi bebe „učinili transrodnima“. I on je poverovao.

Uputio sam ga da na maršu podmetne male uređaje na tri nedužne osobe i objasnio sam da kad pritisne dugme aktivira eksploziju koja bi ih sve pobila. Nisu bili pravi eksplozivi, naravno, ali on je mislio da jesu. Hteo sam da vidim – bi li on to stvarno učinio?

Odgovor je bio da. Pritisnuo je dugme i mislio da je zapravo ubio tri ljudska bića. Voltaire je bio u pravu: “Oni koji vas mogu naterati da verujete u apsurde, mogu vas naterati da počinite zločia.” A društveni mediji dopuštaju autoritarima da gurnu apsurde u milijarde ljudi.

U svoju odbranu, ove društvene medijske tvrtke preduzele su neke korake kako bi smanjile mržnju i zavere na svojim platformama, ali ti su koraci uglavnom površni.

Danas govorim zato što verujem da su naše pluralističke demokracije i da bi sledećih 12 meseci i uloga društvenih medija mogle biti presudne. Britanski glasači izaći će na birališta, dok internetski zaverenici promovišu očajnu teoriju o “velikoj zameni” da bele hrišćane namerno zamenjuju muslimanski imigranti. Amerikanci će glasati za predsednika, dok trolovi i botovi održavaju odvratnu laž o “latino invaziji”. A nakon godina YouTube videozapisa koji klimatske promene nazivaju “lažnima”, Sjedinjene Države su na putu da se službeno povuku iz pariških sporazuma već godinu dana. Kanalizacija bigotičnosti i groznih teorija zavera koja preti demokratiji i našoj planeti – to tvorci interneta nikako nisu imali na umu.

Verujem da je vreme za temeljno promišljanje društvenih mreža i kako šire mržnju, zavere i laži. Prošlog meseca, Mark Zuckerberg s Facebooka je održao veliki govor koji je, nimalo iznenađujuće, upozorio protiv novih zakona i propisa o firmama poput njegove. Pa, neki od tih argumenata jednostavno su apsurdni. Sagledajmo.

Kao prvo, Zuckerberg je čitav problem pokušao prikazati kao “izbore … oko slobodnog izražavanja”. To je smešno. Ovde se ne radi o ograničavanju nečijeg slobodnog govora. Reč je o pružanju mogućnosti ljudima, uključujući neke od najgorih ljudi na zemlji, najveću platformu u istoriji koja zauzima trećinu planete. Sloboda govora nije sloboda dosega. Nažalost, uvek će biti rasista, mizoginista, antisemita i zlostavljača dece. Ali mislim da smo se svi mogli složiti da ne bismo trebali davati rasistima i pedofilima besplatnu platformu da pojačaju svoje poglede i ciljaju svoje žrtve.

Drugo, Zuckerberg je tvrdio da bi novo ograničenje onoga što je objavljeno na društvenim medijima bio “udar na slobodu izražavanja”. Ovo je potpuna glupost. Prvi amandman kaže da “Kongres neće doneti zakon” smanjujući slobodu govora, no to se ne odnosi na privatne firme poput Facebooka. Ne tražimo od ovih kompanija da određuju granice slobodnog govora širom društva. Mi samo želimo da budu odgovorni na svojim platformama.

Ako se neonacista dogega u restoran i počne pretiti drugim mušterijama i kaže da želi ubiti Židove, bi li vlasnik restorana trebao da mu posluži elegantno jelo od osam na meniju? Naravno da ne! Vlasnik restorana ima svako zakonsko pravo i moralnu obvezu da istera naciste, kao i internetske firme.

Treće, činilo se da je Zuckerberg regulaciju firmi poput njegove izjednačio s postupcima “najrepresivnijih društava”. Neverovatno. Ovo je jedan od šestero ljudi koji odlučuju kakve podatke vidi toliko sveta. Zuckerberg na Facebooku, Sundar Pichai na Googleu, u matičnoj kompaniji Alphabet, Larry Page i Sergey Brin, Brinova bivša sestra, Susan Wojcicki na YouTubeu i Jack Dorsey na Twitteru.

Silicijska šestorka – svi milijarderi, svi Amerikanci – više im je stalo do unapređenja cene dionica nego do zaštite demokratije. Ovo je ideološki imperijalizam – šest neizabranih pojedinaca u Silikonskoj dolini nameću svoju viziju ostatku sveta, neprimereno bilo kojoj vladi i ponašaju se kao da su iznad dosega zakona. Kao da živimo u Rimskom Carstvu, a Mark Zuckerberg je Cezar. Barem bi to objasnilo njegovu frizuru.

Evo ideje. Umesto da Silicijska šestorka odluči o sudbini sveta, neka naši izabrani predstavnici, za koje glasa narod, svake demokratije na svetu, imaju barem malo prava glasa.

Četvrto, Zuckerberg govori o tome da pozdravlja „raznolikost ideja“, a prošle godine dao nam je primer. Rekao je da je pronašao postove koji negiraju holokaust “duboko uvredljivim”, ali nije smatrao da bi ih Facebook trebao ukloniti “jer misli da postoje stvari zbog kojih različiti ljudi pogreše”. U ovom trenutku, na Facebooku još uvek postoje demantiji holokausta, a Google vas i dalje jednostavnim klikom vodi na najodbojnija mesta za uskraćivanje istine o holokaustu. Jedan od vođa Googlea jednom mi je rekao nešto neverovatno, a to je da ove web stranice pokazuju samo „obe strane“ problema. To je ludilo.

Citirajući Edwarda R Murrowa, čovek “ne može prihvatiti da u svakoj priči postoje dve jednake i logične strane u jednom argumentu”. Imamo milione dokaza o holokaustu – to je istorijska činjenica. A negirati to nije neko slučajno mišljenje. Oni koji negiraju holokaust imaju za cilj potaknuti još jedan.

Ipak, Zuckerberg kaže da bi “ljudi trebali odlučiti šta je verodostojno, a ne tehnološke firme.” Ali u vreme kada dve trećine milenijanaca kaže da nisu čuli za Auschwitz, kako bi trebali znati šta je “verodostojno”? Kako bi trebali znati da je laž laž?

Postoji takva stvar kao što je objektivna istina. Činjenice postoje. A ako te internetske firme stvarno žele napraviti razliku, trebale bi da angažuju dovoljno monitora da ih stvarno prate, usko sarađuju sa skupinama poput ADL-a, insistiraju na činjenicama i očiste te laži i zavere sa svojih platformi.

Peto, kada se razgovaralo o poteškoćama uklanjanja sadržaja, Zuckerberg je pitao “gde povlačiš crtu?” Da, povlačenje crte može biti teško. Ali evo što on zapravo kaže: uklanjanje tih laži i zavera jednostavno je preskupo.

Ovo su najbogatije tvrtke na svetu, a imaju i najbolje inžinjere na svetu. Mogli bi rešiti ove probleme ako žele. Twitter bi mogao da implementuje algoritam za uklanjanje više belog supremacističkog govora mržnje, ali navodno nisu jer bi to izbacilo neke vrlo ugledne političare iz njihove platforme. Možda to nije loše! Istina je da se te firme neće temeljno promeniti jer se njihov ceo poslovni model oslanja na povećanje angažmana, a ništa ne stvara više angažmana od laži, straha i besa.

Vreme je da ove kompanije konačno nazovete onim što oni stvarno jesu – najvećim izdavačima u istoriji. I evo ideje za njih: pridržavati se osnovnih standarda i praksi, baš kao što to čine novine, časopisi i TV vesti svaki dan. Imamo standarde i prakse u televiziji i filmovima; postoje određene stvari koje ne možemo reći ili učiniti. U Engleskoj su mi rekli da Ali G ne može psovati kad se pojavio pre 21 sat. Ovde u SAD-u, Američko udruženje za filmove reguliše i ocenjuje ono što vidimo. Imali smo prizore u mojim filmovima koji su bili izrezani ili redukovani kako bi poštovali te standarde. Ako postoje standardi i prakse za ono što kinematografi i televizijski kanali smieju pokazati, onda bi se sigurno kompanije koje objavljuju materijal milijardama ljudi također trebale pridržavati osnovnih standarda i praksi.

Pogledajte objavljivanje političkih oglasa. Srećom, Twitter ih je napokon zabranio, a Google također uvodi izmene. Ali ako ih platite, Facebook će pokrenuti bilo koji “politički” oglas koji želite, čak i ako je to laž. I čak će vam pomoći da mikro lažirate te laži na njihove korisnike radi postizanja maksimalnog učinka. Prema toj zakrivljenoj logici, da je Facebook negde u 1930-ima, Hitler bi mogao objaviti 30-sekundne oglase o “rešenju” židovskog problema. Dakle, ovo je dobar standard i praksa: Facebook, počnite proveravati političke oglase pre nego što ih pokrenete, odmah prestanite mikro ciljane laži, a kad su oglasi lažni, vratite novac i ne objavljujte ih.

Evo još jedne dobre prakse: usporite. Svaki pojedinačni post ne mora biti odmah objavljen. Oscar Wilde je jednom rekao da “živimo u vremenu u kojem su nepotrebne stvari naša jedina potreba.” Ali je li svaka misao ili videozapis odmah objavljen na mreži, čak i ako je rasistički ili zločinački ili ubojit, zaista nužnost? Naravno da ne!

Strelac koji je masakrirao muslimane na Novom Zelandu uživo je prenosio svoju zločin na Facebooku, da bi se zatim proširio internetom i gledan je verovatno milione puta. Bio je to snuff film, koji su vam doneli društveni mediji. Zašto ne možemo imati više odgode, tako da se ta prljavština koja izaziva traumu može uhvatiti i zaustaviti pre nego što se objavi?

Konačno, Zuckerberg je rekao da kompanije s društvenim medijima trebaju „ispuniti svoje odgovornosti“, ali on potpuno ćuti što bi se trebalo dogoditi kad one to ne urade. Do sada je već sasvim jasno, ne može se verovati da se mogu sami regulisati. Kao i kod industrijske revolucije, vreme je da regulacija i zakonodavstvo suzbiju pohlepu tih pljačkaša iz visokih tehnologija.

U svakoj drugoj industriji firma može biti kažnjena za štetu proizvoda. Kada motori eksplodiraju ili ne rade sigurnosni pojasevi, automobilske firme povlače se desetke hiljada vozila, po ceni od više milijardi dolara. Facebooku, YouTubeu i Twitteru čini se fer: vaš proizvod je neispravan, dužni ste ga popraviti, bez obzira koliko košta i bez obzira koliko moderatora trebate zaposliti.

U svakoj drugoj industriji možete tužiti za nanesenu štetu. Izdavači se mogu tužiti za klevetu, ljudi se mogu tužiti za klevetu. Tužili su me mnogo puta! Trenutno me tuži neko čije ime neću spomenuti jer bi me opet mogao tužiti! No društvene medijske firme uglavnom su zaštićene od odgovornosti za sadržaj koji njihovi korisnici objavljuju – bez obzira koliko to bio nepristojno – piše u njihovom članku 230, pripremite se za to, Zakona o komunikacijskoj pristojnosti. Apsurdno!

Srećom, internetske firme sada se mogu smatrati odgovornima za pedofile koji svoje stranice koriste za ciljanje dece. Kažem, neka i ove firme budu odgovorne za one koji se na njihovim web stranicama zalažu za masovna ubistvo dece zbog njihove rase ili religije. A možda novčane kazne nisu dovoljne. Možda je vreme da kažete Marku Zuckerbergu i izvršnim direktorima tih kompanija: već ste dozvolili da se jedna strana sila meša u naše izbore, već ste omogućili jedan genocid u Mjanmaru, učinite to ponovo i idete u zatvor.

Na kraju se sve svodi na to kakav svet želimo. U svom govoru, Zuckerberg je rekao da je jedan od njegovih glavnih ciljeva “podržati što je moguće veću definiciju slobode izražavanja”. Ipak, naše slobode nisu samo sebi svrha, one su i sredstvo za drugi cilj – kao što ovde kažete u SAD-u, pravo na život, slobodu i potragu za srećom. Ali danas tim pravima preti mržnja, zavere i laži.

Dopustite da vam ostavim predlog drugačijeg cilja društva. Krajnji cilj društva trebao bi biti osigurati da ljudi ne budu ciljani, ne maltretirani i ne ubijeni zbog toga ko su, odakle dolaze, koga vole ili kako se mole.

Ako to učinimo svojim ciljem – ako damo prednost istini nad lažima, toleranciji spram predrasuda, empatiji spram ravnodušnosti i stručnjacima spram nerazumnima – onda možda, samo možda, možemo zaustaviti najveću propagandnu mašinu u istoriji, možemo spasiti demokratiju, još uvek možemo imati mesto za slobodan govor i slobodno izražavanje, i što je najvažnije, moje će šale i dalje funkcionisati.

Puno vam hvala.

среда, 20. новембар 2019.

T. S. Eliot: Tradicija i individualni talenat



I

             Kad mi Englezi pišemo retko govorimo o tradiciji, mada povremeno zažalimo zbog njenog odsustva. Ne možemo da se pozovemo na pojam „tradicije“ u nekom opštem ili posebnom smislu; u najboljem slučaju poslužimo se pridevom pa kažemo za poeziju „toga i toga“ da je „tradicionalna“ ili čak „isuviše tradicionalna“. Verovatno da se ta reč retko pojavljuje, osim u nekoj frazi pokude. A ako nije u pitanju pokuda onda to bude neko nejasno odobravanje sa takvom aluzijom na delo koje se odobrava kao da se radi o kakvoj dopadljivoj arheološkoj rekonstrukciji. Teško da tu reč možete učiniti prijatnom za uho jednog Engleza bez onog ugodnog pozivanje na umirujuću arheološku nauku.

      Izvesno je da ta reč ima malo izgleda da će se pojaviti u našim ocenama o živim i mrtvim piscima. Svaka nacija, svaka rasa ima ne samo svojih stvaralačkih, već i kritičkih naklonosti; i čak će pre preći preko nedostatka i ograničenja svojih kritičkih navika, nego što će to učiniti kada je u pitanju njen stvaralački genije. Poznat nam je, ili barem mislimo da nam je poznat kritički metod, ili kritička navika Francuza na osnovu ogromne mase kritičkog stvaranja koje se pojavilo na francuskom jeziku; mi prosto zaključujemo (baš smo jedan „nesvestan“ svet) da Francuzi imaju više „kritičkog smisla“ od nas i ponekad se čak malo i dičimo time, kao da su tobož Francuzi manje spontani. Možda i jesu; ali bismo ipak mogli da se podsetimo da je kritika isto toliko nužna koliko i disanje i da nam ništa ne bi smetalo ako bismo artikulisali ono što nam prođe kroz glavu dok čitamo i emotivno doživljavamo neku knjigu, kao i ako bismo iskritikovali svoj duh u njegovom vlastitom kritičkom delu. Jedna od činjenica koja bi mogla da izbije na svetlost dana u toku takvog procesa jeste naša težnja da dok hvalimo nekog pesnika, podvlačimo one vidove njegovog dela u kojima on najmanje podseća na bilo kog drugog. U tim vidovima ili delovima njegovog stvaralaštva zamišljamo da ćemo otkriti ono što je individualna, svojstvena esencija čoveka. Sa zadovoljstvom se zadržavamo na onome po čemu se taj pesnik razlikuje od svojih prethodnika, a naročito od svojih neposrednih prethodnika; nastojimo da pronađemo nešto što se može izdvojiti da bismo u tom uživali. Međutim, ako priđemo jednom pesniku bez ovakvih predrasuda, često ćemo otkriti da ne samo najbolji već i najindividualniji delovi njegovog dela mogu biti oni u kojima su mrtvi pesnici, njegovi preci, najsnažnije potvrdili svoju besmrtnost. Pri tom ne mislim na period mladosti koji je podložan uticajima, već na period pune zrelosti.

             Pa ipak kada bi se jedini oblik tradicije, prenošenja iz generacije u generaciju, sastojao u tome da sledimo puteve one generacije koja nam je neposredno prethodila i da se slepo i bojažljivo privezujemo uz njene uspehe, nema sumnje da bi trebalo odgurnuti takvu „tradiciju“. Viđali smo mnoge takve jednostavne tokove koji bi ubrzo utonuli u pesak; jer novina je bolja od ponavljanja. Tradicija je stvar koja ima mnogo širi značaj. Ona se ne može naslediti, a ako vam je potrebno morate je steći velikim trudom. Ona na prvom mestu obuhvata osećanje istorije za koje, bezmalo, možemo reći da je neophodno svakom onom ko bi hteo da bude pesnik i posle svoje dvadeset pete godine; a to osećanje istorije uključuje zapažanje ne samo onoga što je prošlo u prošlosti već i što je sadašnje u prošlosti; osećanje istorije prisiljava čoveka da ne piše prožet do srži samo svojom generacijom, već sa osećanjem da čitava evropska literatura počev od Homera, i u okviru nje čitava literatura njegove sopstvene zemlje istovremeno egzistiraju i istovremeno sačinjavaju jedan poredak. Takav istorijski smisao, što znači smisao za vanvremensko kao i za vremensko, ili za vanvremensko i vremensko uzeto zajedno, jeste ono što jednog pisca čini tradicionalnim. A to je u isti mah i ono što kod pisca pobuđuje najsnažniju svest o njegovom mestu u vremenu, o njegovoj savremenosti.

     Ni jedan pesnik, ni jedan umetnik nema sam za sebe celovito značenje. Njegov značaj, ocena njegovog dela jeste ocena njegovog odnosa prema mrtvim pesnicima i umetnicima. Jer ne možete ga samog ocenjivati; morate ga, radi kontrasta i poređenja postaviti, među mrtve. Mislim da je ovo princip estetičke, a ne samo istorijske kritike. Nužnost da se on saobrazi, uključi , nije jednostrana; ono što se događa kada se stvori neko novo umetničko delo je nešto što se u isti mah dešava i sa svim umetničkim delima koja su mu prethodila. Postojeći spomenici obrazuju među sobom jedan idealan poredak koji se modifikuje uvođenjem novog (uistinu novog) umetničkog dela. Postojeći poredak je potpun sve dok se ne pojavi to novo delo; a da bi se održao red i posle novine koja se nametnula, čitav postojeći poredak mora da se makar i najmanje izmeni; i tako se odnosi, srazmere, vrednosti svakog umetničkog dela ponovo saobražavaju celini; a to predstavlja uklapanje starog i novog. Svako ko se složi sa ovom idejom o poretku, o formi evropske, odnosno engleske literature, neće smatrati neopravdanim da sadašnjost isto toliko menja prošlost koliko prošlost upravlja sadašnjošću. A pesnik koji je ovog svestan, biće svestan velikih teškoća i odgovornosti.

      On će takođe na jedan naročiti način biti svestan da mu se neizbežno mora suditi po merilima prošlosti. Kažem suditi, a ne kasapiti; ne suditi da li je podjednako dobar kao mrtvi, ili gori ili bolji od njih; i svakako ne suditi po kanonima mrtvih kritičara. U pitanju je ocena, poređenje, u kome se dve stvari mere jedna drugom. Samo se saobraziti za novo bi delo značilo ne saobraziti se uopšte; ono ne bi bilo novo i stoga ne bi ni bilo umetničko delo. Ali ja neću do kraja da tvrdim da novo više vredi zato što se uklapa; već da je samo uklapanje proba njegove vrednosti – istina proba koja se samo lagano i obazrivo može primenjivati, jer niko od nas nije nepogrešivi sudija saobražavanja. Kažemo: izgleda da se saobražava, i možda je individualno, ili izgleda da je individualno i može se saobraziti; ali teško da samo u stanju da zaključimo o kome se od tih pojmova radi.

        Da pređemo na svatljivije tumačenje odnosa između pesnika i prošlosti: pesnik ne može da primi prošlost kao neku pastilu, neku neobjašnjivu pilulu, niti može isključivo da se formira da jednom ili dvojici pesnika kojima se intimno divi, niti pak može isključivo da se nadahne jednom epohom koju više voli. Prvi je način nedopustiv, drugi je značajno iskustvo mladića, a treći je prijatna i veoma poželjna dopuna. Pesnik mora biti dovoljno svestan glavnoga toka koji nikako ne mora nepogrešno da prolazi kroz one koji uživaju najveći ugled. Njemu mora biti potpuno jasna očigledna činjenica da se umetnost nikada ne može popraviti, ali ni da predmet umetnosti ne može nikada biti isti. Njemu mora biti jasno da se duh Evrope – duh njegove vlastite zemlje – duh za koji će vremenom naučiti da je mnogo važniji od njegovog ličnog duha – menja i da ta promena predstavlja razvoj koji ništa ne ostavlja En route, i da, zahvaljujući njemu ne stare ne Šekspir ni Homer, niti crteži na stenju koje su nacrtali crtači iz Magdalenine epohe. Da taj razvoj, možda rafinman, komplikacija svakako, ne znači sa gledišta umetnika nikakvo poboljšanje. Možda čak ni sa gledišta psihologa, ili bar ne u onoj meri u kojoj mi to zamišljamo; možda je samo na kraju krajeva taj razvoj zasnovan na jednoj komplikovanoj ekonomici i industriji. Međutim razlika između sadašnjosti i prošlosti sastoji se u tome što svesna sadašnjost predstavlja svest o prošlosti u meri i na način na koji prošlost nikada ne može da se pokaže da je svesna sebe.

Neko je rekao: „Mrtvi pisci su daleko od nas zato što znamo mnogo više nego što su oni znali“. Tačno tako, ali su oni sami ono što mi znamo o njima.

           Svestan sam jedne uobičajene zamerke na ono što očito sačinjava deo programa mog pesničkog Métier-a. Zamerka je da doktrina o kojoj je reč zahteva jednu smešnu količinu erudicije (pedanterije), a takav se zahtev može odbaciti pozivajući se na živote pesnika koji počivaju u ma kom Panteonu. Čak će se dokazati da veliko znanje umrtvljuje ili izvitoperava poetsku senzibilnost. Iako, međutim, uporno verujemo da jedan pesnik treba da zna onoliko koliko neće ometati njegovu prijemćivost i nužnu lenjost, nepoželjno je da on ograniči svoje znanje na ma šta što bi se moglo iskoristiti na ispitima ili u salonima, ili za još pretencioznije oblike javnog delovanja. Neki su u stanju da upijaju znanje, oni sporiji moraju da se znoje da bi ga stekli. Šekspir je preko Plutarha došao do više osnovnog istorijskog znanja nego što bi to mogla većina ljudi iz čitavog Britanskog muzeja. Ono na čemu treba insistirati to je da pesnik mora razviti, odnosno steći svest o prošlosti i da u toku čitave svoje karijere mora razvijati tu svest.

             Tako nastaje jedno trajno podčinjavanje svoga ja, onakvog kakvo je u nekom određenom trenutku, nečemu vrednije. Progres umetnika je trajno samožrtvovanje, trajno poništavanje sopstvene ličnosti.
          Preostaje nam da odredimo pomenuti proces depersonalizacije i njen odnos prema osećanju tradicije. Može se reći da se umetnost preko depersonalizacije priobližava karakteru nauke. Stoga vas pozivam da razmotrite, uz vrlo sugestivnu analogiju, šta se odigrava kada unesemo komadić fino istanjene platine u komoru u kojoj ima kiseonika i sumpor dioksida.

II

     Poštena kritika i tanana ocena usmerene su na poeziju, a ne na pesnika. Ako pratimo zbrkane povike novinskih kritičara i galamu opštih ponavljanja koja ih sledi, čućemo veliki broj pesničkih imena; ako ne tražimo celomudreno znanje, već uživanje u poeziji i ako upitamo za neku pesmu, retko ćemo je naći. Pokušao sam da istaknem značaj odnosa između jedne pesme i ostalih pesama drugih pisaca i naznačio sam koncepciju poezije kao žive celine čitave poezije koja je ikada napisana. Drugi aspekt ove Bezlične teorije o poeziji je odnos pesme prema autoru. Pomoću jedne analogije nagovestio sam da se duh zrelog pesnika ne razlikuje od duha nezrelog pesnika bukvalno po vrednosti njegove „ličnosti“, niti po tome što je on utančanije usavršen medijum u kome naročita, ili vrlo raznolika osećanja mogu slobodno da stupe u nove kombinacije.

         Izveo sam analogiju sa katalizatorom. Kada se dva već spomenuta gasa pomešaju u prisustvu platinske pločice oni stvaraju sumpornu kiselinu. Ovo se jedinjenje obrazuje samo ako je prisutna platina; pa ipak novoformirana kiselina ne sadrži ni traga od platine, niti se sama platina na izgled izmenila; ostala je inertna, neutralna, ista. Pesnikov duh je komadić platine. On može delimično ili isključivo da koristi iskustvo samog čoveka; ali ukoliko je umetnik savršeniji, utoliko će u njemu radikalnije biti razdvojen čovek koji pati od duha koji stvara; utoliko će njegov duh savršenije da vari i preobražava strasti koje su njegov materijal.

         Zapazićete da su iskustvo , odnosno elementi koji se nađu u prisustvu katalizatora koji ih menja, dvojaki: emocije i osećanja. Dejstvo jednog umetničkog dela na osobu koja uživa u njemu je doživljaj drukčiji po vrsti od svakog doživljaja koji nije izazvalo neko umetničko delo. Taj doživljaj može izazvati jedna emocija, ili kombinacija nekoliko njih; i da bi se upotpunio krajnji ishod mogu mu se dodati različita osećanja koja pisac izražava naročitim rečima, frazama ili poetskim slikama. Velika se poezija isto tako može pisati bez posredstva bilo kakve emocije: može se komponovati isključivo od osećanja. Petnaesto pevanje „Pakla“ (Bruneto Latini) je tvorevina emocije koja očevidno izbija iz situacije; ali se zato efekat, mada jedinstven kao i u svakom drugom umetničkom delu, postiže znatnom složenošću detalja. Poslednji katren donosi jednu poetsku sliku, osećanje vezano za tu sliku , koje je „došlo“, a da se nije prosto razvilo iz onoga što mu prethodi, već je verovatno boravilo u pesnikovom duhu dok se nije pojavila ona prava kombinacija kao njena dopuna. Pesnikov duh je u stvari neka vrsta posude u kojoj se skupljaju i gomilaju bezbrojna osećanja, fraze, slike koje tu ostaju sve dok se ne okupe svi činioci koji mogu da se sjedine i obrazuju novu složenicu.

       Ako uporedite nekoliko reprezentativnih odlomaka najveće poezije videćete koliko je ogromna raznolikost među tipvima kombinacija i isto tako ćete uvideti da svaki poluetički kriterijum „uzvišenog“ potpuno promaši cilj. Jer nisu važni „veličina“, intenzitet, emocije, komponente, već intenzivnost umetničkog procesa, tako reći neka vrsta pritiska pod kojim se odigrava objedinjavanje. U epizodi o Paolu i Frančeski nailazimo na jednu određenu emociju; ali je intenzitet u poeziji nešto sasvim drugo nego što je bilo kakav intenzitet koji je izazvao izvestan doživljaj. Šta više, pomenuta emocija nije nimalo intenzivnija od one iz dvadeset i šestog pevanja, Odisejevog putovanja, koje nije neposredno zasnovano na nekoj emociji. Moguće je postići veliku raznolikost tokom procesa preobražavanja emocije: Agamemnonovo ubistvo ili Otelova agonija pružaju izvestan umetnički efekat koji je očito bliži eventualnom originalu od Danteovih prizora. U „Agamemnonu“ se umetnička emocija približava emociji stvarnog posmatrača; a u „Otelu“ emociji samog protagoniste. Pa ipak je razlika između umetnosti i događaja uvek apsolutna; kombinacija koja čini Agamemnonovo ubistvo je verovatno isto toliko složena koliko i kombinacija koja čini Odisejevo putovanje. U oba slučaja je došlo do objedinjavanja elemenata. Kitsova oda sadrži izvestan broj osjećanja koja nemaju nikakve naročite veze sa slavujem, ali kojima je slavuj poslužio da ih poveže, možda delom zbog svog privlačnog imena, a delom zbog glasa koji uživa.

       Gledište koje nastojim da napadnem možda je vezano za metafizičku teoriju supstancijalnog jedinstva duše: jer moje je mišljenje da pesnik ne poseduje „ličnost“ koju treba da izražava, već jedan određeni medijum koji je samo medijum, a ne ličnost, u kome se utisci i doživljaji kombinuju na neobične i neočekivane načine. Utisci i doživljaji koji su važni za čoveka mogu da se nikako ne pojave u poeziji, dok oni koji su značajni za poeziju mogu da igraju sasvim nevažnu ulogu za čoveka, za njegovu ličnost.

      Navešću jedan odlomak koji je dovoljno nepoznat da bi se budnom pažnjom mogao oceniti u svetlosti – ili senci – ovih zapažanja:

And now methinks I could e’en chide myself
For doating on her beauty, though her death
Shall be revenged after no common action.
Does the silkworm expend her yellow labours
For thee? For thee does she undo herself?
Are lordships sold to maintain ladyships
For the poor benefit of a bewildering minute?
Why does yon fellow falsify highways,
And put his life between the judge’s lips,
To refine such a thing-keeps horse and men
To beat their valours of her? …*

     U ovom odlomku nailazimo (što je očigledno ako se shvati njegov kontekst) na kombinovanje pozitivnih i negativnih emocija: izuzetno snažnu privlačnost lepote i podjednako intenzivnu fascinaciju ružnoćom koja se javlja kao kontrast lepoti i koja je razara. Ova se ravnoteža kontrastiranih emocija nalazi u dramatičnoj situaciji kojoj odgovara gornji monolog, ali koje je sama situacija neadekvatna. Radi se tako reći o strukturalnoj emociji koju je pružila drama. Ako je ukupan efekat, dominanatan ton, proistekao iz činjenice što se izvestan broj neodređenih osjećanja koja imaju afiniteta prema toj emociji, ali afiniteta koji se nikako ne može otkriti na prvi pogled, povezao s njom da nam pruži jednu novu       umetničku emociju.

      Pesnik ni na koji način ne može biti značajan, niti zanimljiv po svojim ličnim emocijama, po emocijama koje su izazvali određeni događaji u njegovom životu. Njegove lične emocije mogu da budu jednostavne, grube, ili nezanimljive. U njegovoj će poeziji emocija biti nešto kompleksno, ali neće posedovati emotivnu kompleksnost ljudi koji u životu doživljavaju vrlo kompleksne ili neobične emocije. Tragati za tim da se izraze nove ljudske emocije u stvari je greška ekscentričnosti; jer dok traga za novim pesnik otkriva perverzno. Njegov zadatak se ne sastoji u tome da pronalazi nove emocije, već da koristi obične, i pošto ih obradi poetski, da izrazi osećanja koja se uopšte ne nalaze u stvarnim emocijama. Pri tome će mu isto tako dobro poslužiti emocije koje nikada nije doživeo, kao i one koje su mu poznate. Prema tome, moramo konstatovati da je „emocija koje se sećamo u smirenosti“ netačna formulacija. Jer to nije ni emocija, ni sećanje, niti smirenost, sem ako joj se ne iskrivi značenje. To je koncentracija i nešto novo proisteklo iz te koncentracije, iz veoma velikog broja doživljaja koji nekoj praktičnoj i aktivnoj osobi uopšte ne bi ličili na doživljaje; to je koncentracija koja se ne javlja svesno ni namerno. Ovi doživljaji nisu „sećanja“, na kraju se sliju u atmosferu „smirenosti“ i samo se u okviru nje pasivno obnavljaju događaji. Ali naravno da ovo nije pravi kraj čitave priče. Prilikom pisanja poezije ima mnogo toga što mora biti svesno i namerno. U stvari, rđav pesnik je obično nesvestan tamo gde treba da bude svestan, i svestan gde treba da bude nesvestan. Obe te greške ga čine „ličnim“. Poezija nije puštanje na volju emociji, već bežanje od emocije; ona nije izraz ličnosti, već bežanje od ličnosti. Ali svakako, samo oni koji imaju svoju ličnost i svoje emocije znaju šta znači želeti da se pobegne od njih.

III

        Ovaj esej teži da se zaustavi na granici metafizike i mistike i ograničava se na one praktične zaključke koje može da primeni odgovorna osoba koja se interesuje za poeziju. Odvratiti interesovanje od pesnika u korist poezije jeste cilj dostojan hvale: jer bi to dovelo do pravilnije ocene stvarne poezije, bilo da je ona dobra ili loša. Ima mnogo ljudi koji cene izraz iskrene emocije u stihovima, i postoji jedan manji broj koji su u stanju da cene tehničku izvrsnost. Ali vrlo malo njih mogu da otkriju izraz značajne emocije, emocije koja živi u pesmi, a ne u pesnikovom životu. Umetnička emocija je bezlična. I pesnik ne može dostići tu bezličnost ako se potpuno ne preda delu pred sobom. On verovatno neće saznati šta treba da se učini dok ne bude živeo u onome što nije isključivo sadašnjost, već sadašnji trenutak prošlosti, dok ne postane svestan, ne onoga što je mrtvo, već onoga što živi.



*I čini mi se, mogao bih sad čak sebe da ružim
Što za njenom lepotom ludujem, mada ću
Osvetiti njenu smrt na neobičan način.
Da li svilena buba ispreda svoj žuti trud
Za tebe? Zbog tebe sebe uništava?
Da li se prodaju gospodstva da se održe gospođe
Za bedan užitak trenutka zbunjenosti?
Zašto onaj tamo u drumske razbojnike odlazi
I međ sudijine usne stavlja svoj život;
Da oplemeni ovako nešto – drži konja i sluge
Goneći ih da premaše sebe zbog nje?

(1919.)

Prevod: Milica Mihailović