среда, 22. јун 2016.

Ayn Rand, Prava čoveka

уторак, 21. јун 2016.

Harold Šonberg, Franc List








Harold Šonberg


Izvođački stil





Postoje nekoliko dobrih izvora koji nam govore kako je List zvučao od 20-ih godina 19. veka. Karl Černi je tvrdio da je List svirao prirodno, prema osećaju. Kritike njegovih koncerata ukazuju na to da je svirao sa neverovatnim sjajem, snagom i preciznošću. Imao je neverovatnu mogućnost da drži jedan apsolutni tempo, koji je možda rezultat njegovog vežbanja sa metronomom na kome je insistirao njegov otac. Njegov repertoar u to vreme sadržao je komade u stilu "Bečke škole", kao što su Humelovi koncerti i dela njegovog učitelja Černija. Na koncertima je često pokazivao svoju moć improvizacije.




Posle smrti Listovog oca 1827. godine i njegovog povlačenja sa scene, List je postepeno razvijao svoj sopstveni stil. Jedan od najdetaljnijih opisa njegovog sviranja potiče iz dnevnika majke Valerije Boasje (zima 1831/2. godine) koji kaže:



"Sviranje gospodina Lista sadrži opuštenost, osećaj slobode, ali čak i kada postane energičo u fortisimu, ono je i dalje bez grubosti. On iz klavira izvlači tonove koji su čistiji, sočniji i jači nego što bilo ko može da proizvede; njegov dodir ima neodoljiv šarm. On je neprijatelj naduvenih i kontrolisanih emocija. Više od svega, on želi istinu u muzičkom raspoloženju i zbog toga on pravi psihološke studije o tome kako da ih prenese. Dakle, jak izraz je često praćen osećajem umora i utučenosti, nekom vrstom hladnoće, jer je to način na koji priroda funkcioniše".



Verovatno je na njega uticala Paganinijeva sposobnost privlačenja pažnje masa, pa je na koncertima njegova emocionalno živa prezentacija muzike retko bila ograničena samo na zvuk. Njegovi izrazi lica i gestovi podražavali su karakter onoga što je svirao, pa je zbog toga neretko ismejavan u štampi. Takođe je ponekad uzimao previše slobode po pitanju teksta. Berlioz nam govori kako je List dodavao kadence, tremola i trilere dok je svirao prvi stav Betovenove "Mesečeve sonate" i stvarao dramatične scene menjajući tempo od veoma sporog, do veoma brzog. U svom pismu upućenom Žorž Sand sa početka 1837. godine, List priznaje da je to radio sa ciljem da stekne veći aplauz i obećao je da će ubuduće pratiti i duh i tekst kompozicije koju izvodi. Međutim, dugo se raspravljalo u kojoj meri je on ispunio to obećanje.







Poigravanje Bahom



Jedna epizoda iz 1844. možda će objasniti zašto muzički „čistunci” nisu voleli Lista. Na jednom koncertu neki ljubitelj klasike ga je prekorio jer je Bahov Preludijum i fugu u a-molu svirao kičasto. List mu je pokazao tri načina sviranja tog komada. Prvi je bio jednostavan i uzdržan, „kako ga je verovatno i sam autor zamislio”, objasnio je Franc. Drugu verziju odsvirao je „uz neznatno živahnije pokrete i u modernijem stilu”. Onda je zapalio cigaru i kazao: „A sad evo verzije koju bih svirao za publiku - da je zapanjim, kao kakav šarlatan.” I odsvirao je komad, kako nam ushićeno pomenuti ljubitelj prenosi, sa svim „naprednim, neverovatnim i čudesnim” odlikama jednog virtuoza.

U grupi kompozitora romantičara Listu pripada zanimljivo mesto. Bio je pijanista koji se kao malo ko decenijama održao na vrhu evropske reproduktivne umetnosti. "Pijanistička karijera Franza Liszta je nešto najčudesnije što je zabeležila muzička istorija" (Turkalj).



Rođen je u Rajdingu u Mađarskoj kao sin upravnika imanja grofa Esterhazi-ja. Prva muzička znanja dobio je od oca, da bi kasnije studirao klavir kod čuvenih nastavnika Černija i Salijerija. Kao dečak od 6 godina postizao je senzacionalne uspehe u Evropi. Želeo je da studira klavir u Parizu, ali kao stranac nije primljen. To ga nije sprečilo da ostane u Parizu i da radi sam. U Parizu je upoznao Shopin-a koji mu je kasnije bio lični prijatelj i čija je dela izvodio sa velikim uspehom.



Ime Franz Liszt-a vezano je za stvaranje programske muzike. On je tvorac simfonijske poeme - oblika koji ima čisto programski karakter. Takvo delo je "Preludij" pisan po La Martinovoj poemi. Napisao je 13 simfonijskih poema. Pored ovih, napisao je dve simfonije "Faust" i "Dante", dva velika oratorijuma "Sveta Cecilija" i "Sveta Jelisaveta". Kao kompozitor, veliku pažnju je posvetio klaviru. Sam je pisao kompozicije za svoje nastupe, tako da su te kompozicije bile briljantne i tehnički izvanredno teške. Među njima se ističe sonata h-moll, 12 velikih etida, 19 mađarskih rapsodija, od kojih je najpoznatija druga. Napisao je i 2 klavirska koncerta, od kojih je popularniji Es-dur.

Pored kompozitorske i pijanističke delatnosti, Liszt je bio priznat kao izvrstan organizator, pristalica i propagator mladih i neafirmisanih umetnika.







Prilikom svoje prve turneje po Nemačkoj, Franz Liszt je imao dva uzastopna koncerta u jednom malom gradiću. Kada se prve večeri pojavio u dvorani bilo je prisutno svega desetak ljudi. Savladao je svoje razočarenje i obratio se prisutnima: "dame i gospodo! Srećan sam što vas vidim i obećavam da ću vam svirati kao nikada ranije. Ali, ova sala je suviše velika i hladna za naše malo društvo. U salonu hotela u kojem stanujem ima odličan klavir i ja predlažem da vam tamo, i u prijatnoj atmosferi sviram dokle god to želite." U hotelu Liszt je za celo društvo naručio bogatu večeru sa šampanjcem i onda je na opšte ushićenje svojih slušalaca svirao do zore.



Koncert idućeg dana bio je rasprodat i mnogi građani su ostali bez karata. Među mnogobrojnom publikom te večeri bilo je i razočaranih lica. Oni su svakako očekivali nešto više. Ne samo muziku.

Svakako da je svetska slava koju je Liszt uživao doprinela tome da na bečkom dvoru nije dospeo u nemilost zbog jedne male nezgode. Udubljen u muziciranje Liszt je na zahtev prisutne publike kao "bis" odsvirao "Rakoczy - marš", kompoziciju o mađarskom junaku - borcu za slobodu, koje je delo, iako nezvanično, bilo zabranjeno na austrijskom dvoru. Car Franjo Josip pozvao je posle koncerta Liszta kod sebe i kroz razgovor hteo da mu nekako neprimetno da do znanja kakvu je grešku učinio, rekavši: "ja Vam se najlepše zahvaljujem na lepom maršu. Samo kod nas se on izvodi vrlo retko!" Liszt se poklonio: "Carska visost! Ja se veoma radujem, da sam pogodio Vašu najvišu želju!"

Na jednom koncertu na ruskom dvoru Liszt je iznenada prekinuo sviranje kada je car nešto glasno govorio svom ađutantu. Kada ga je car prekorno upitao zašto je prestao da svira, Liszt mu uz učtiv poklon reče: "Kada vladar govori, sluge moraju da ćute." (Slična anegdota pripisana je i Antoniju Vivaldiju prilikom koncertiranja na dvoru jednog kardinala.)







Jednom je Liszt bio pozvan da diriguje u Altenburgu. Na probi oboista je svirao uvek suviše glasno. Konačno se Liszt naljuti: "Zar Vi uopšte ne znate da svirate piano?" Muzičar mu skromno odgovori: "Eh, gospodine doktore, kad bi ja znao da duvam piano, ne bi bio u Altenburgu."

Na molbu prijatelja Liszt je pristao da sasluša jednu mladu damu. Kada je završila sviranje na klaviru ona puna očekivanja pogleda u starog maestra. Ovaj joj priđe, očinski joj pomilova glavu i reče blago: "Drago dete, udajte se!"



Za vreme jednog bogatog prijema, kog je Liszt priredio svojim prijateljima, jedan gost ga upita zašto se on kao kompozitor tako uzvišenih dela kao "Dante - simfonija" ili "Faust - simfonija" spustio tako nisko da piše i potpurije i fantazije na teme drugih autora. "E moji dragi, da sam samo pisao "Dantea" ili "Fausta" sigurno ne bih bio u mogućnosti da vam danas serviram pastrmke i šampanjac na ledu."

Stari gospodin Franz Liszt nije znao kako se rukuje novom štipaljkom za kocke šećera, te je prstima stavio šećer u svoju šoljicu za čaj. Otmena domaćica kod koje je taj čaj bio služen, odmah je dala slugi mig da donese novu kutiju sa šećerom za ostale goste. Liszt je mirno prešao preko ove netaktičnosti domaćice, ali kada je popio svoj čaj, skupocenu šolju je bez reči izbacio kroz otvoren prozor.



GROM, MUNJA, HIPNOZA, SEKS








Kada je LIst svirao, prisutne dame su umesto cveća, na podijum bacale svoj nakit. Izbezumljeno su vrištale, a ponekad padale u nesvest. One koje su ostajale pri sebi, gurale su se oko pozornice, ne bi li izbliza gledale lice ovog uzvišenog čoveka. Jedna dama je negde pronašla opušak Listove cigarete i do smrti ga nosila u nedrima. Druge su odnosile izuzetno vredne relikvije, kao što su pokidane klavirske žice. Ovo su stavljale u ramove i tretirale kao svetinju. Kada je List svirao, to nisu bili koncerti, već saturnalije. ...



... Hajne priča kako je prisustvovao koncertu na kojem su se dve mađarske grofice potukle oko Listove burmutice, pale su na pod i tukle do iznemoglosti.

List je bio svestan utiska koji je ostavljao svojim sviranjem, a pokatkad bi ovome dodao i malo dramatičnosti. Umeo je da zaplaši publiku. Jedan Englez, izvesni Henri Rivs, slušao je Lista u Parizu, i zapisao svoja sećanja na ovaj koncert na kojem je veliki pijanista imao želju da se prikaže u punoj svetlosti:



Listovo lice je imalo izraz agonije, a povremeno bi se pojavio srećan osmeh; tako nešto nisam nikada video na licu živa čoveka, sem na platnima starih majstora koji su slikali našeg spasitelja; rukama je preletao preko klavijature, ispod mene je zemlja podrhtavala, a publika je bila obavijena muzikom. Odjednom su ruke i telo umetnika klonuli. Onesvestio se, pridržao ga je prijatelj koji je okretao stranice nota. Obuzeti histerijom, pritrčali smo da ga iznesemo. Svi smo bili pod utiskom ove užasne scene. Sedeli smo, jedva dišući, prestravljeni, a onda se pojavio Hiler i obavestio nas da se List povratio i da je, manje više, dobro. Odveo sam gospođu de Kirkur do njenih kočija, oboje smo se tresli, a tresem se i sada dok ovo pišem. ...







... Postojao je samo jedan muzičar koji je na publiku ostavljao snažniji utisak od Lista. Paganini. Njegovo ponašanje na koncertu Listu je poslužilo kao uzor. Paganini je imao svoj pariski debi u Operi 9. marta 1831. godine, i List je bio u publici (zajedno sa Gotjeom, Žaninom, Sadovom, Delakroa, de Miseom, Rosinijem, Oberom, Hajneom i svima violinistima što su boravili u Parizu). List je ostao nem. Prvi put je video pravog šoumena na delu (i jednog od najvećih virtuoza u istoriji). Paganini je imao presudan uticaj za njegov dalji život, i List je odlučio da nadmaši Paganinija; da na klaviru stvori jednako virtuozne efekte.


Na njega je uticao i Šopen, kojega je List prvi put čuo sledeće 1832. godine. Od Šopena je List naučio da klavir može postati sredstvo za prefinjeno izražavanje, ali isto tako i instrument za bravurozno sviranje. Paganini je prokrčio put za transcedentalnu bravuroznost, a Šopen za poetičnost, stil i finese. List je sve ovo objedinio. ...



... Koncertiranje nije bila njegova najvažnija preokupacija u životu. Na vrhuncu slave, 1847. godine prestao je da koncertira i više nikada nije nastupio kao plaćeni umetnik. To ne znači da se prestao pojavljivati na koncertima. Gotovo do kraja života je izlazio pred publiku. Laskanje i obožavanje publike njemu su bili neophodni koliko i vazduh koji je udisao. Međutim, najčešće je svirao u dobrotvorne svrhe. Sve više vremena je provodio dajući časove, a isto tako je ozbiljno shvatao dužnost muzičkog direktora vajmarskog dvora koji je, zahvaljujući njemu, postao centar muzike budućnosti. Tu se sve vrtelo oko Vagnera. Vajmar je bio svetilište u koje su hrlili svi daroviti svetski muzičari - pijanisti, kompozitori, violinisti, pevači, dirigenti. O svima njima je List vodio računa. Kako je uopšte nalazio vremena za komponovanje? Međutim, ipak je nalazio. Celog života je bio izuzetno produktivan, i ogromno mnogo je ostavio. Pogledajmo samo šta je dao - originalne klavirske komade, simfonijske poeme, razna horska i orkestarska dela, transkripcije, aranžmane, koncerte, pripremao je izdanja dela drugih kompozitora. Jedan pogled u katalog Hamfrija Sirka u Grove’s Dictionary izaziva vrtoglavicu. Moramo se zapitati kako je List nalazio vremena samo da zapiše sve te note, a još uz to i da komponuje. A tu su bili i časovi, koncertiranje, pisanje kritika i ogromna prepiska. ...







... Kada je bila muzika u pitanju, izgleda da nije postojalo ništa što on nije mogao da učini. Kao dirigent nije bio izuzetno zapažen, mada je Vagner jednom prilikom, kada je List dirigovao njegovog Tanhojzera, napisao: “Sa zaprepašćenjem sam osetio da tu stoji moje drugo ja. Ono što sam osećao komponujući ovu muziku, List je osećao dirigujući”. List je umeo da stvara takva čuda da bi ga u nekom drugom vremenu sigurno spalili na lomači kao vešticu. Bio je u stanju, pošto samo jednom čuije neko delo, da ga odsvira ne gledajući u note. Potpuno je bio zbunjen Persi Gečijus, američki kompozitor i teoretičar: svirao je Listu svoju sonatu i tada, ostaje bez reči - List je seo za klavir i ne gledajući u note počeo da mu pokazuje kako da bolje izvede neke pasaže.



Bez sumnje, List je bio najsposobniji čitač s lista koji je ikad živeo, i svi muzičati 19. veka ostavili su mnoga svedočanstva o ovoj njegovoj sposobnosti. Jednom je Mendelson kod Erara pokazao Listu svoj klavirski koncert u g-molu, u rukopisu koji je bio veoma nečitak. Međutim, List ga je s lista odsvirao “na najbolje mogući način, kako niko drugi ne bi bio u stanju”. Ovo je Mendelson ispričao Ferdinandu Hileru, koji nije bio iznenađen pošto je “iz iskustva znao da List najbolje svira prvi put, jer ne poznajući delo, nema vremena na za šta drugo. Već pri sledećim izvođenjima tih dela on je uvek morao da doda nešto, onako za svoju dušu”. Dobro je poznata priča kako je List odsvirao Grigov Klavirski koncert u a-molu s lista. Međutim, postoji jedna druga manje poznata priča. Reč je o Grigovom prvom susretu s Listom 1868. godine. Sa sobom je bio doneo jednu od svojih violinskih sonata, međutim treba imati u vidu da je i sam Grig bio više nego dobar pijanista: “Moram pomenuti (pisao je Grig) da on dotle nikada nije ni čuo ni video ovu sonatu, a da je, pored toga, tu bila upisana i violinska deonica, negde iznad, negde ispod, ali nezavisno od klavirske. I šta je List učinio? Svirao je sve, i drvo i grane, violinu i klavir, i ne samo to, svirao je punije i šire. Stalno se čula violina, upravo gde treba. Bukvalno je ležao na klavijaturi, ne ispuštajući nijednu notu, a kakvo je to sviranje bilo! Veličanstveno, prelepo, genijalno, izuzetno jasno. Mislim da sam se od uživanja smejao - smejao kao dete”. ...



... Interesantna je, a istinita, Hilerova primedba o tome da je List neko delo prvi put najbolje svirao. Činjenica je da je List s lakoćom svirao i dosađivao bi se ukoliko ne bi dodavao po nešto, tek toliko da zadrži svoju pažnju. Nikada nije mogao svirati dela onako kako su napisana, izuzev kada je kao poslušan dečak svirao Berliozu sonatu Hammerklavier. U poodmaklim godinama, on je sebi prebacivao zbog ovakve slobode (Šopen je primetio: “Morao je u sve da se meša”), ali ni tada nije mogao s tim prekinuti. Na svom vrhuncu, između 1840. i 1850. godine, mora da su klasična dela u njegovoj interpretaciji bila potpuno neprepoznatljiva, i Salaman ga je zbog toga blago prekorevao. “Retko ga je zadovoljavalo neko umetničko delo samo za sebe; morao je da ga aranžira, često u tome preterujući... Koliko god veličanstveno bilo Listovo sviranje, delima takvih majstora kao što su bili Betoven, Veber i Huml ipak nije bilo potrebno dodavati bilo
kakve ukrase”. Joahim, nemački violinista, oduševljeno je sarađivao s Listom izvodeći sonate. U tome je uživao, ali jedino ako su svirali novo delo. Jer, samo tada je List svirao ono što je napisano. Inače, prilikom drugog ili trećeg sviranja, List bi jednostavne pasaže transponovao u oktave ili terce, ili pretvarao obične trilere u sekste. ...







... Što se tiče repertoara, List je svirao sve. Kad bi jednom nešto prosvirao više to delo ne bi zaboravio. Emi Fej je ostavila još jednu simpatičnu priču o tome kako su jednom prilikom podsetili Lista na jednu luckastu, ali veoma tešku Hercovu kompoziju, koju je on poslednji put svirao pre četrdeset godina. List je seo za klavir i izručio je kao iz rukava. ...



... List nije bio teoretičar klavirske tehnike i svirao je ne razmišljajući kako treba nešto odsvirati. Jasno da je upotebljavao tehniku težine ruke i svirao je olabavljenih ramena i s dosta visoko podignutim šakama i prstima, a šake je držao malo postrance, tako da je dobro pokrivao E-dur skalu (o ovome naročito govori Emi Fej). Izgleda da je prilično kasno postavio svoj konačni način sviranja, jer je još 1831. godine govorio svome učeniku Valeriju Boasijeu da ne treba svirati iz ramena i nadlaktice. Naravno da se List nije mogao sasvim osloboditi Černija, a u to vreme nije još bio čuo Šopena, čije je slobodno i originalno sviranje toliko uticalo na Lista. List je bio Betovenov sin po tehnici, a duhovni otac Antona Rubinštajna po svojoj ne baš velikoj preciznosti, kao i po shvatanju da nije neophodno da svaka nota i svaka skala bude na svom mestu. Efektnost, zvučnost, uzbudljivost, dijaboličnost, smelost, klavirska orkestracija i eksploatacija instrumenta - to su bili najvažniji elementi.


Pogrešno bi bilo tvrditi da List nije umeo, kada je to hteo, da svira poetično i plemenito. On je pre svega u klavirsku interpretaciju uneo nešto elementarno kao suprotnost disciplinovanom, često beskrvnom klasičarskom stilu. On je najveći bravurozni pijanista svih vremena. Treba naglasiti da je bravuroznost iznad tehnike. Mnogi, može se reći većina pijanista poseduje tehniku, ali samo mali broj ume da tehniku upotrebi za uzbudljive, vrtoglave, smele poduhvate. To je bravuroznost, a za to je potrebna određena sklonost i specijalna samodisciplina.

List je sa svojim učenicima doprineo tome da se razbukti bravurozna škola 19. veka, na žalost muzičkih “puritanaca”. Mladi pijanisti su masovno kopirali Lista, kao što su i mladi pijanisti tokom četrdesetih godina 20. veka želeli da sviraju kao Vladimir Horovic.




Akademičari su bili zabrinuti.



Lujs Keler, veoma cenjeni pijanista i kompozitor, (i sam je učio kod Lista) objavio je 1874. godine u Neue Zeitschrift fuer Musik i danas aktuelan članak, u kojem oplakuje pedagogiju te nove škole virtuoza. Svi pijanisti liče jedan na drugog, kaže Keler, sviraju bez duše, ali mehanički precizno, oni samo žele da sviraju kao List, oni čak kopiraju njegovo ponašanje - kosa im pri sviranju pada u oči. Listu smo praštali, kaže Keler. Međutim, njegovi sledbenici sa svojim neprirodnim i neprikladnim forsiranjem tona, besmislenim akčelerandom i ritardandom, neprekidnim rubatima, dovode nas u situaciju da na kraju nismo sigurni ko je lud: pijanista ili slušalac. Keler nije mogao sa ovim da se pomiri. Teško bi se pronašao neki iole značajniji pijanista koji nije bio Listov đak. List je celog svog života podučavao, počev od 1820. godine; među njegovim učenicima bili su i takvi velikani kao Hans fon Bilov, Viljem Mejson, Karl Tausig, Rafael Jozefi, Sofija Menter - spisku kao da nema kraja. Za Listovu biografiju imena njegovih učenika prikupio je Džejms Haneker, a spisak se proteže na nekoliko strana, mada sve učenike nije uspeo ni da pomene.




izvor


Veliki pijanisti
Izdavač Nolit, štampa "Srbija", Beograd 1983.
Harold Šonberg

субота, 11. јун 2016.

Joe Coleman - pakao je u detaljima




Egzorcizam, alkemija, misticizam, sve je to prisutno u mojim delima, ali u praktičnom, instinktivnom smislu bitno lične potrebe. Mnoga od spomenutih obeležja uočljiva su pri prvom susretu s mojim slikama. Moji portreti mogu se shvatiti kao svojevrsno seciranje duše. Slike su grobnice u kojima leže sve stvari koje određuju život. U središtu su krhke kosti, meso i odeća. Uokrug središta razasuti su predmeti bitni za pojedinu životnu priču. Domovi u kojima se taj život dešavao i kroz koje se izražavao. Važni prijatelji i porodica. Presudni događaji. Snovi. Sve misli i reči kroz koje se taj život pokazivao i one koje su upotrebljene da bi se on opisao. Sve je to, s jednakom važnošću, predstavljeno na površini slike.



Gledana iz daljine, slika je direktno suprotstavljena gledaocu; prepuna je informacija. Kako se on  približava slici, broj informacija raste. Upotrebi li povećalo ili posebne leće koje sam koristio pri izreadi slika, gledalac će otkriti mikroskopske slike koje nisu tek deo teksture, nego sićušni, jednostavni prizori koji proširuju priču.


Neke pojedinosti skrivene su pod vanjskim slojem slike. Tako sam, na primer, sate i sate proveo istražujući i slikajući džepni sat jedne istorijske ličnosti, da bih potom preko sata naslikao džep.

Proces se dešava bez prethodnog skiciranja. Svaki put oslikam pedalj platna, bez određenog redosleda, i puštam slici da mi se polako otkriva. Pomno istražujem određenu temu, a filtriranjem informacija u meni i njihovim prenošenjem na platno stvara se gusto prepleten pripovedni detalj. To je jedini poredak u koji verujem. Važne su mi samo pojedinosti, dok kompoziciju ne smatram posebno bitnom. Ona će se ionako otkriti sama.



U mikroskopski svet uranjam povećalom kakvo koriste draguljari i kistom s jednom dlačicom. Gradim scenografiju, šijem kostime i glumim sve uloge. Postajem osoba koju slikam; možda bi se u smislu glumačke metode moglo reći da 'preuzimam ulogu Boga', o čemu pišu brojne knjige koje se bave okultnim. Naime, jedino tako uspevam da prizovem nečiju dušu.

Oslikana površina je fino peskareno drvo, zalepljeno na još jedan komad drveta u kom se nalazi tkanina vezana uz osobu na slici ili neki predmet koji lično vezujem za tu osobu. Između oslikanog okvira i oslikanog drveta uvek ostavljam nekoliko centimetara prostora, pa se čini da slika pluta u okviru.


Na slici Mama/Tata prikaz pluta na stvarnoj odeći mojih roditelja. Majčinoj haljini od crnog satena i očevoj košulji, koju je kao američki marinac nosio u bitci kod Iwo Jime. Dve tkanine spajaju se tačno na mestu na kom sam ujedinio njihova raspolovljena tela. Na slici Njujorški gusar prikaz pluta na košulji koju je Elmo Patrick Sonnier nosio u trenutku smaknuća. Ljubavna pesma, pesma u slici koju sam posvetio svojoj supruzi Whitney Ward, pluta na plahti na kojoj smo se ševili, dok četiri ugla okvira sadrže pomešane delove tela: cistu s mojeg vrata ispunjenu Whitneynom krvlju, Withneyne nokte pomešane s mojom kosom, itd....



 
 


To fetišističko tretiranje objekata delomično je posledica moga katoličkog odgoja, ali je reč o aspektu katolicizma koji je duboko ukorenjen u poganskim ritualima. Predmeti imaju magične moći. To uverenje toliko me duboko prožima da sam vlastiti dom pretvorio u svetište straha, žudnje i misterija. Posedovati magičan predmet znači posedovati predmet moći. Upotreba magičnih predmeta presudna je za moje slike. Kod slike Njujorški gusar, Sonnierova košulja izvlači na površinu moć čudovišta i na određen je način utelovljuje. U Ljubavnoj pesmi predmeti štite i obesmrćuju strast što je delimo. Na slici Mama/Tata oni su telesni podsetnici na moje stvaranje i prošlost.


Magične sastavnice mojih performansa imaju korelate, ali ih valja tražiti u kraljevstvu svešteenika ili šamana. Kao tinejdžer na telo bih si pričvrstio eksplozivnu napravu kućne izrade, koju sam sklopio u jednoj od majčinih posuda za kolače. Napravu sam nosio na prsima, a skrivao sam ju pod očevim košuljama koje su mi u to vreme bile prevelike. Oboružan napravom, upadao bih u domove nepoznatih ljudi i pretvarao se u buktinju; dim i zbunjenost koristio sam za beg. Posle sam taj izvorni čin terora u predgrađu pretvorio u performans. Kao profesor Momboozoo (ime je nastalo stapanjem roditeljskih sila) u alternativnom njujorškom performansu 'Kuhinja', održavao sam apokaliptički obred, samo-zapaljivao se, odgrizao glave živim štakorima, da bih na kraju sve posetioce isterao iz pozorišta lovačkom puškom. Vatra i eksplozije su elementarne sile; odgrizanje glave živoj životinji obred je prelaska. Tim sam postupcima dosezao više razine bivanja. Reč je o putu od transgresije u transcendenciju i, konačno, pred-civilizovanu egzistenciju, putu koji je u meni izazvao snažnu duševnu dramu, otpustio duboko ukorenjene sukobe iz detinjstva i stvorio postupnu katarzu nakon koje je performans profesora Momboozooa završen.




Na mojim slikama postoje brojni nivoi na kojima se povezuju drevno i moderno, pogansko i hrišćansko. One uz to stvaraju kulturalni odjek koji mi se vraća u čudesnim šifriranim simbolima kao kada je voditelj kviza i borac za prava životinja Bob Barker zatražio da me se privede jer sam tokom performansa odgrizao glavu mišu. Optuživši me u medijima, taj lajavac učinio mi je golemu uslugu. Ili kada me bostonska policija uhapsila nakon performansa u bostonskom udruženju filmskih i videoumetnika, tokom kojeg sam eksplodirao obešen nad publikom. Na  nalogu pisalo je 'Joe Coleman poznat i kao dr. Momboozoo', a sudac me optužio zbog 'posedovanja paklene naprave'. Ta optužba, prema rečima mog advokata, nije izrečena od početka devetnaestog veka.


Bez obzira na to šta radim, zanimaju me samo pojedinosti; cela slika otkriće mi se kad to poželi, ili neće.


S engleskog preveo Višeslav Kirinić






Patricia Rosoff: Joe Coleman

Mudrost Joea Colemana, kako bi on želeo da verujete, mudrost je umobolnih i svetaca, luđaka, serijskih ubica, porno-kraljica i cirkuskih freakova.
On je umetnik u službi ogoljavanja naše fascinacije takvim prljavim i odvratnim arhetipovima. Njegovo je načelo stajati izvan pristojnog društva, nadmoćno načelo koje još više uznemiruje zbog toga što on nije niti lud niti opsednut, niti izolovan, niti nedodirljiv, nego samo – i to s predumišljajem  – heretičan poput pakla.
Coleman je bio dete nasilja i frustracije, s maštom sklonom ceremonijalnosti... Njegova majka – opsesivna katolikinja – bila je izopćena zbog razvoda od svog prvog muža kako bi se udala za njegova oca, nasilnu alkohoričarsku »niškorist». Igralište njegova ranog detinjstva bilo je groblje s druge strane ulice; njegova mašta bila je oblikovana Biblijom i čudnim svetom Hieronymusa Boscha.
 
Malen i stidljiv, zahvaljujući svojoj majci uveren kako je poseban, zlostavljan u školi, Coleman je prvo, i to doslovno, digao oružje na svoj bes kada mu je bilo petnaest postavivši seriju petardi po svojim prsima, upavši na zabavu u komšiluku i dignuvši se u zrak. Od tada pa nadalje, skandal je postao njegova karta za uspeh.
 
Coleman je mitologizovao svoj život u neku vrstu epskog putovanja – u anti-hodočasničku pripovest. Prîča je uravnoteženo, s mnogo humora, s užitkom ističući znakove i kobne predznake, optužbe i obrane.
Osnovnu školu započeo je u razredu za emocionalno poremećenu, retardinu i decu s posebnim potrebama. Kada mu je bilo deset godina, od Lady Bird Johnson dobio je likovnu nagradu (koja je bila dio njene kampanje Make America Beautiful), za svoj crtež smeća. U dvanaestoj, podmentuo je požar u školskom igralištu. U petnaestoj, počinio je prvu od svojih «eksplozija po zabavama». Do svoje dvadesete, osnovao je bend pod imenom The Steel Tips, koji je prvi put nastupio 1975., a 1976. se upisao  u Školu za vizualne umetnosti. U svojim nastojanjima naišao je na sveopštu osudu: «Ti to ne možeš», rečeno mu je. Ipak je to učinio, i bio izbačen nakon dve i po godine.
 
 
 
Colemanov život kaounderground-osobe ozbiljno započinje u to vreme. Počeo je objavljivati svoje stilizovane stripove-crteže sredinom 70-tih (prvi je bio Bizarni seks), a sa svojim prvim svetskim umetničkim performansima započeo je ranih 80-tih. Nakon njegovog prvog službenog odraslog performansa (poznatog kao Doug Sprag – podvala) u kojemu je Coleman utelovio pokojnog kolegu na godišnjici mature na kraju se digavši u zrak dinamitom, ubrzo je sledio njegov prvi umetnički svetski performans u The Kitchenu u New Yorku 1981. U to vreme, počinje razvijati svoj zreli slikarski stil, mada retko izlaže. Do kasnih 80-tih, njegovi problemi s policijom u Los Angelesu i Bostonu rezultovali su s nekoliko hapšenja i sudskom tužbom zbog odsecanja glava miševima u dokumentarnom filmu Mondo New York.
               Coleman nikada nije bio predstavljen u galerijima, niti je tome težio. Umesto toga, Coleman je izlagao po raznoraznim okupljalištima koja su često uključivala takozvane «umetnike-autsajdere», premda niti njegov pristup radu niti njegovo obrazovanje nije prikladno proglasiti naivnim.
 
               «Umetnost autsajdera je vredna zbog toga što govori 'Ja istinski verujem'», kaže Coleman. «Ako me želite okarakterisati kao autsajdera, to je O.K. Izbacili su me iz umetničke škole. Ali ja nisam nepismen; to je zbog toga što ne mislim 'ispravno'. Veliki deo moderne umetnosti zasnovan je na ironiji, koja prezire logiku. Autsajder poseduje logiku koju razumem i cenim.
         «Likovni kritičari misle da sam lud, no kako možete znati da sam lud?», nastavlja. «Promatrači možda ne shvataju šta radim, ali su upleteni. Jedino je bitno što to znači tebi. Svako je likovni kritičar. Ja ne kažem da je moja umetnost za svakoga, ali znam šta mene pokreće.»
         «Ako pogledate moje slike,» objašnjava, «sve one govore isto: stvari koje odbacujem su stvari koje su deo takozvane civilizacije – ono što su izmislili ljudi pokušavajući stvoriti plemena – koje zapravo kažu da ako želiš živeti pod ovom zastavom – moraš postupati po tim i tim pravilima. Charles Manson mi se sviđa zbog toga što je imao kodeks: odnos prema porodici. Kriminalce volim zato što žive po kodeksu časti. Među kriminalcima postoji kodeks časti – koji nema nikakve veze s onim što vam društvo prikazuje kao dobro ili loše.»
 
      Coleman uživo zaista nije tako zastrašujući tip. Omalen, lucidan, blag, ciničan, čini se da ga njegova publika zabavlja isto kao što ga zabavlja i prikazivati sebe kao mitologijskog  vodiča.
Ovih dana živi i radi u malenom studiju u Brooklyn Heightsu. Njegov skromni stan i skučeni radni prostor raspršeni su prema (vanjskim) rubovima. Središnji deo tog prostora predstavlja njegov privatni muzej koji on, cereći se, naziva "Odditorium". Ova zbirka neobičnih stvari, verskih relikvija, medicinskih sprava, neobičnih medicinskih uzoraka i voštanih muzejskih figura tvori arhivu koju je skupljao od detinjstva.
 
 
 
     "Odditorium" je mračan prostor, poput svetišta, sumoran, s baršunastim zavesama i perzijskim sagovima i natrpan svim vrstama jezivih predmeta. To je njegov privatni muzej bizarnosti, sastavljen od dokaza o najtamnijem, najizopačenijem dnu ljudske mašte. U njemu, nalazimo se u nekoj vrsti arhaičnog bestijarija sačinjenog od nakaza prirode (dvoglavih telića, medicinskih crteža čoveka-slona, deformiranog fetusa sačuvanog u formaldehidu); društvenih psihopata (tu su dokumenti o serijskim ubicama Edu Geinu i Carlu Pantramu, kao i o ljudožderu i pedofiličnom ubojici Albertu Fishu); časopisa o medicinskim eksperimentima; katoličkih relikvijara i života svetaca; inkvizicijskih  sprava za mučenje; plakata živih boja. Sve je to s punim poštovanjem izloženo u viktorijanskom salonu koji je srce toga prostora.
 
«Smatram ovu zbirku svojom porodicom», kaže Coleman prilično jednostavno objašnjavajući. «Porodica su također i ljudi koje puštam u tu porodicu.»
 
«Recimo, gledate ovu figuru Isusa Hrista u relikvijaru,» nastavlja Coleman, «i bebu u medicinskom muzeju i ruku ubice u muzeju zločina. Oni su (međusobno) zamenjivi. Svaki od njih uliva neku vrstu strahopoštovanja – baš kao i striptiz-barovi i cirkuske predstave. U hrišćanskoj kulturi prezirali su mračne bogove, mračnu stranu ljudske duše. Smatram jednako vrednim istočne religije i hrišćanstvo – kao i vudu i sotonizam.
Ako hoćete, to je hereza, ali isto tako i suvisla lucidnost. Radi se o tome da je Joe Coleman showman, a ne šaman, premda mračne veštine nisu nešto što on ne ceni. Za njega, u pitanju je duhovnost kao takva, a veliki ponor u srcu moderniteta, sa svojim zagrljajem racionalnog i takozvanog estetskog, čega nema u radu poput njegova, zapravo je kriza duhovnosti. Njegov svet možda nije lep, niti je siguran, ali je zato, prema Colemanu, jednostavno- istinit.
 
«Držim se crnog humora,» kaže Coleman. »Neko ko je zaista na nekom usranom mestu, boluje od raka, recimo, zbija šale (na svoj račun) – cela soba se zgraža. Ironija pokazuje da ste iznad toga. Crni humor nije(?) iznad zmijske jame.*»
 
U tom pogledu, Coleman je srednjovekovna duša, upletena u epsku borbu za doticaj s neodredivim, i koja postojano stoji na razmeđi raja i pakla.
 
«Život – to je misterija,» kaže Coleman. «Priroda je samo probiranje stada za klanje, probiranje dece koja ne rađaju. Mi pokušavamo postaviti stvari tako da se sve vrti oko nas. Priroda može smisliti nešto bolje. Mislite da je imate pod kontrolom, ali to je prilično pogrešno.»
 
 
 
I tako imate «problem» s umetnikom Joeoem Colemanom, koga je na Venice Beachu uhapsila kalifornijska policija kao «ribojebačkog sotonistu», nakon što je, kako kaže, uživo izveo performans s mrtvom ribom koja je visila iz šlica na njegovim hlačama.
 
Poznati kolekcionar umetnina Mickey Cartin, Colemanov rad smatra umetnošću samilosti.
«Coleman slavi čudaka kao užasan simbol obespravljenih,» kaže Cartin, «koji će za 5 dolara učiniti sve. On je prilično nadaren showman; miran, povučen tip, no voli tu vrstu pažnje. On nipošto nije neautentičan, ne boji se reći upravo ono što misli. Smatra nas odgovornim za svu tu nakaznost. U njemu leži neumitni katolicizam.»
 
«Tu je takođe i taj element lošeg dečaka,» nastavlja Cartin. «Prvobitno, njegov motiv je bio šokirati, razbesniti, uvrediti, izrugati se. No zatvorio je puni krug...»
 
«Joe je beskompromisan u svom radu, ni na koji način se ne pokorava,» dodaje Cartin. «Napravi 5-6 slika godišnje i ima listu čekanja od 20-30 ljudi koji ih žele. Radi svaki dan, od 9 ujutro do 1 popodne, ruča, zatim radi od 2 do 6. Ide na odmor. Pristojan je, odan, častan. Ne želi se obogatiti od svojih slika, želi samo slobodu kako bi ih mogao stvarati. Osećam se sretnim što znam nekoga kao što je on – ne postoji niko poput njega. Osećam se povlaštenim što ga poznajem.»
 
Colemanova metoda, uprkos činjenici što koristi akrilne boje, ima mnogo više sličnosti sa slikanjem ikona ili iluminacija na svetim rukopisima nego sa savremenom umetničkom praksom.
Poput slikara ikona, poseže za nekom vrstom duhovne komunikacije s likovima koje slika, pregovaranjem postižući «sličnost» u smislu da su njemu te slike neka vrsta mističnog pandana likovima koje predstavljaju. Poput samostanskog iluminatora koji iskazuje Božiju reč, on slikanje ne vidi kao stvar kompozicije i estetike (zbog čega je izbačen iz Škole vizualnih umetnosti u New Yorku), nego kao ekstatično mistično opštenje sa smislom.
 
Ovaj system uvjerenja obeležava svaki aspekt njegova  procesa, od intimnosti s kojom radi – upotrebljavajući «optičku masku» (povećalo) kako bi im(?) se približio dovoljno da izrazi minijaturni detalj koji je karakterističan za njegov stil – do potpuno intuitivnih značenja njegove kompozicije. Započinje, doslovno, onda kada ga pokrene duh, gradeći sliku komadić po komadić onako kako mu se ostali smisleni likovi, fraze i su-odnosi sami nameću. To je takođe u određenom  kontrastu prema uobičajenim metodama umetničkih škola i podcrtava tu esencijalnu «herezu» koja ga dovodi u neprilike s elitnim likovnim kritičarima.
 
 
 
 
 
Kustos Nicholas Baume kaže da to Colemana čini jednim od istinskih originalnih umetnika našeg vremena.
 
«U poslednjih 20 godina slikari su razmišljali samo o tome, gde to ide slikarstvo. Coleman je zanimljiv zbog toga što je odbacio glavna postignuća slikarstva.od Renesanse naovamo, i vratio se Hieronymusu Boschu. U izvesnom smislu okrenuo se srednjovekovnom interesu za estetiku – srednovekovnom simbolizmu, alegoriji, biblijskoj naraciji i metaforičkom prikazu. U svom marljivom istraživanju, Coleman je potpuna suprotnost, na primer, Andyju Warholu čija je umetnost bila zasnovana na polaroidnim fotografijama. Nasuprot tomu, Coleman slika autentične istorijske likove. To nisu nužno ljudi koje je mogao sresti, ali to su ljudi koji pobuđuju njegovu maštu potaknutu njegovim zanimanjem da shvati što je to u njima».
 
Dakle, ono što je u celini značajno, jednom kada vidite što se krije iza gotovo adolescentske opsednutosti tabuom - što je dominantan dojam o Colemanovu stilu – iza mešavine  P.T. Barnuma i srednjovekovne Knjige Kellsa – to je način na koji njegov stil dotiče inače netaknuto drhtavo tlo kolektivne psihe. Vraćajući se, doslovno, u mračna vremena, on uspeva pokupiti nit za koju želimo misliti da smo je ispustili, no Coleman tvrdi da se ona nalazi u našoj DNA.
Coleman je počeo privlačiti našu pozornost doslovno dižući sebe u zrak. Njegov prvi rezultat bio je kaos – vatra i sumpor, panika i zbrka – i to ga je zadovoljavalo. Nakon toga se okrenuo prikazivanju upravo onoga što smatramo odvratnim.
Ukratko, on je najznačajnije čudovište dvadesetovekovne noćne more, stvoren iz naše najmračnije, srednjovjekovne mašte, rođen dok smo pokušavali spavati, neumoljivo odlučan da prodre u naš svet. On je naša najgora noćna mora jer je, poput svih luđaka, naše najstrašnije i najiskrenije ogledalo.
 
 
 


Jim Jarmusch: (deo knjige Istočni greh: vizionarska umetnost Joea Colemana)
Sviđa mi se Joe Coleman, posebno mi se sviđa Joe Coleman kada obuče svoju južnjačku uniformu, puši cigaru i ceremonijalno te poziva u svoj čuveni "Odditorium" - jednu od najvećih svetskih zbirki ekstremno čudnog sranja. Prilikom nedavne posete tom muzeju bio sam očaran jednim od najnovijih dodataka – gvozdenim lesom iz 19. veka oblikovanom poput nečega što je proizvela mašta Julesa Vernea.
Sviđa mi se Joe Coleman i kada pije pivo, puši cigaru i priča o filmovima koje voli. O filmovima kao što su Planet vampira (Planet of the Vampires) Maria Bave, Na opasnom terenu (On Dangerous Ground) Nicholasa Raya, The Devil Thumbs a Ride, Deadlier Than the Male ili Odds Against Tomorrow Roberta Wisea. Joe posebno voli scenu dijaloga u kojoj Gloria Grahame pita Roberta Ryana kako je to ubiti čoveka. Mislim da bi Joe Coleman trebao imati vlastiti TV-show u komu bi predstavljao i komentirao svoje omiljene filmove. On bi trebao biti odgovor 21. veka na Zackerleya (ili, ako ste iz Clevelanda, na Ghouldarija).
 
Jednom mi je Joe ispričao krasnu priču o tome zašto ga film Plan 9 iz svemira  Eda Wooda, uvek prestraši. Možda vam je to već poznato iz njegovih slika, no kao dete Joe je živeo preko puta groblja, a ograničeni budžet filmova Eda Wooda (da ne spominjemo Lugosijevu preuranjenu smrt) nije dopuštao Woodu snimanje noćnih scena na groblju. Kadrovi s Lugosijem snimljeni su u vrlo osvetljenim uslovima na pravom groblju, dok su drugi kadrovi iz scene ekstremno mračni i snimljeni na više nego očito lažnom groblju (kartonski nadgrobni spomenici itd.). Joeova dečija interpretacija ovog nesklada pokazuje da je bio posve  obuzet bizarnom pričom prikazanom na ekranu. Zaključio je kako su perifernija područja groblja (iz kojih je vrebao Bela Lugosi ogrnut plaštom) bila okupana dnevnim svetlom, dok do najmračnijeg, najjezovitijeg interijera groblja svetlo nekako nije dopiralo! Joe kaže da je upravo ovaj slučajni element filma ono što ga je plašilo dok je bio dete – siguran sam da je to dalo još sablasniji izgled groblju koje se nalazilo preko puta kuće mladog Joea Colemana.
Također mi se sviđa I muzički ukus Joea Coelemana: klasični «Psycho» Eddieja Noacka, «California Hippie Murders» Red River Davea, i gotovo sve od Hasila Adkinsa ili najmračnija strana Charlieja Feathersa.
 
 
 
 
Zatim, tu su slike Joe Colemana – prava tema ove knjige. Mislim da su te slike ono što najviše volim kod Joea Colemana, zato što se u njihovim detaljiziranim, nelinearnim pričama pravi Joe Coleman najdramatičnije otkriva. Sasvim je moguće da je taj čovjek poslednji veliki slikar verskih ikona: dok su teme poput Hrista, Ivana Krstitelja ili Svetog Sebastijana postale, Joeovim rečima, «starinske i narodske», Joeov šaroliki panteon svetaca uključuje i one poput raznih čudaka, luđaka i serijskih ubica Toda Browninga i Harryja Houdinija, Alberta Fisha, Adolfa Wolflija i Carla Panzrama, Charlesa Mansona, Edgara Allana Poea i Hasila Adkinsa. Možda je snaga nekih od tih tema kao ikona sporna, ali svet će na kraju shvatiti viziju Joea Colemana. Pa ipak, čini se da samog umetnika  uopšte ne brine kada će se, i hoće li se to dogoditi.
 
Poput Williama Blakea dvesto godina pre njega, Colemana doista ne zanimaju politika, estetika, moral, pomodna mišljenja, procenjivanje svega novcem, i ne zanima ga tehnologija. Joe mi kaže da je prema njegovu mišljenju, poslednji koristan doprinos tehnologije bio dinamit! Njegova veza sa «svetom umetnosti» također ostaje distancirana i puna sumnje – on odbija predstavljanje u bilo kojoj galeriji, umesto toga radeći za kolekcionare, upisane na listu čekanja ( što je mnogo bliže srednjovekovnome sistemu pokroviteljstva od bilo kog savremenog poimanja trgovine). Ipak, mnogo su  važniji njegova umetnička vizija i postupak, koje bezkompromisno štiti, ostajući istinski autsajder, odmetnik. Činjenica je da su sve slike Joea Colemana autoportreti.
 
               Svesno odvojeno od velikog dela istorije umetnosti, nadahnuće Joea Colemana završava pre nego što je Michelangelo povukao ijedan potez kistom. Prema Colemanu, slikanje se promenilo nakon rane Renesanse, počevši se baviti estetikom i sofistikacijom više nego detaljem i ikonografijom. Dok Bosch, po Colemanu, još uvek ima snagu, estetike Rembrandta ili da Vincija ga ne zanimaju. Ovo je, naravno, očigledno svakome ko poznaje Joeov rad – njegova opsednutost detaljima i ikonama iznimno je snažna, a on sam će vam reći da njegove slike doslovno moraju biti «uokvirene» «talismanima i rubovima», kako bi bio zaštićen od njihove moći. Coleman će ih opisati kao «zazivanja... koja se na neki način uzdižu iz smrti – i na neki način ti vešci opisuju krug kada prizivaju ili potiču vraga, taj krug je potreban da te zaštiti. A ja mogu probuditi samo one s kojima se poistovećujem... Zanima me onaj njihov deo koji odražava mene samog.» Ti su portreti dakle, i verske ikone i autoportreti. Colemanovi «moderni sveci», poput njega samog, žive (ili su živeli) izvan prihvaćene kulture. Birajući ih za ikone, Coleman odražava vlastitu samo-istragu baš kao i direktno isticanje protuslovlja i krajnosti sveta u kojemu svi mi živimo.
               U pismu Joeu Colemanu, Charles Manson je jednom Colemana opisao kao «špiljskog čoveka u svemirskome brodu». Premda je dosada ovo često citirano, još uvek mislim da je to jedan od najsavršenijih i najjezgrovitijih opisa ovog umetnika. No kritičari su u velikim mukama, kada ga žele etiketirati. Viđao sam kako ga pokušavaju dovesti u vezu s, na primer, Robertom Williamsom, no ja ne shvatam tu vezu. Čuo sam kako Joea Colemana opisuju kao narodnog umetnika, što mi je takođe neshvatljivo. U najmanju ruku, slike Joea Colemana bliže su onim psihotičnim, opsesivnim, srednjovekovnim slikarima iluminiranih rukopisa nego bilo kom slikaru u zadnjih šest vekova.
               Možda određenu vrstu uvida u njegov rad možemo postići pokazivanjem njegovih slika deci. Unutar svake slike nalazi se bezbroj sićušnih svetova u koje možemo ući. Priče koje pričaju ovi detalji nisu za nas organizovane niti po jednom linearnom, logičnom, «odraslom» obrascu. Delići teksta vijugaju (svojim putem) oko gotovo mikroskopskog prikaza. Naši vlastiti interesi i opsesije su naši jedini vodiči, i slobodno možemo usmeravati naš pogled unutar i izvan tih svetova u vlastitu neograničenom vremenskom okviru. Colemanove slike pričaju mnoge priče, a njihova veza s našom kulturalnom i ikonografskom istorijom nije krhka – čak i kada naoko slučajan aranžman slike možda to sugeriše.
               Da kažemo to na najjednostavniji (i verojatno najklišeiziraniji) način, slike Joea Colemana pokazuju njegove divne i često zastrašujuće pokušaje organizacije haosa koji ga okružuje i koji je u njemu. Na neki način ove slike su poput knjiga i filmova, na neki način one su poput stripova, ili poput noćnih mora, ali nisu poput slika i reči. One su asocijacije i opsesije koje dolaze iz nekakva dubokog mesta u psihi i duši Joea Colemana, a zatim se pažljivo transformišu u njegove zapanjujuće slike, često preko kista s jednom jedinom dlakom koji je napravio sâm, svojim čvrstim rukama. Sviđaju mi se slike Joea Colemana. Sviđa mi se način na koji one razotkrivaju naše svetove. Za mene je Joe Coleman veliki umetnik.
 
 
 
 
 
Razgovor publike s Joeom Colemanom na festivalu "Chamber of Pop"

  • Jeste li ikada kombinovali svoje slike i performanse?
Zapravo nisam. Vidim ih kao dva odvojena dela moje ličnosti. Vrlo su različiti. Ovako vidim njihovu različitost: jedno je implozija a drugo eksplozija. Očito, eksplozija su moji performansi a implozija su slike. Pod time mislim da eksplozija ima veze s rasprskavanjem u ono što je život tamo vani –  u ono što ste vi, ljudi. Želim reći, mislim da čak niti ne znam obraćam li se ičemu – meni ste svi vi poput jedne osobe. Dakle, eksplozija je pokušaj komunikacije s tim velikim organičkim telom koje vidim upravo ovde, upravo sada, i ono ima stotinu glava, kao u Ivanovoj Apokalipsi, samo što je to sve jedno telo. Dok je implozija to, kada se sâm nosim s onim što je ovde. Implozija ide jednim putem, eksplozija drugim, i nikada se to dvoje neće sresti. Na isti način moje slike imaju dve strane. Premda su čak gotovo združene, one nisu zajedno; svaka je na svojoj strani.
 
  • Kada se neko divi vašim slikama, kažete da vam nije jako važno što će pohvale uskoro nestati. Možete li mi reći što vam  pruža potpuno zadovoljstvo.
Ne znam zašto je to teško shvatiti. Znaš da kada ti neko uputi kompliment – kako si lep – to uistinu ne potraje. Lepo je neko vreme, ali prestaje. Jedino mesto na kom možeš pronaći istinsko zadovoljstvo si ti sam. Otkrio sam nešto što nisam otkrio pre. To je lična radost. Niko ti ne može reći takve stvari tako da imaju isti dugotrajan učinak. To nema veze s lepim. To je poput ovog piva koje upravo pijem. Trenutačno me malko podiže, ali posle ću ga ispišati.
 
  • Poistovećujete li se sa Salvadorom Dalijem? Posebno s njegovim religioznim slikama?
Da, neke njegove slike mi se stvarno sviđaju. On je jedan od retkih, možemo (li) ih tako nazvati, savremenih umetnika koji mi se sviđaju. Neke njegove religiozne slike mi se zaista sviđaju. Ja sam katolik, premda u osnovi ne verujem u Boga. Ja sam katolik, dakle, zapravo nemam izbora. To je usađeno u mene u najranjijem detinjstvu. Postoji nešto u vezi obreda, drame, posvećenosti, što mi tako mnogo znači premda ne nasedam na tu retoriku. Nasedao sam nekada – kada sam bio klinac. Ja nikada ne mogu biti ne-katolik. Katolici me prokleto mrze, ali ja sam još uvek katolik.
 
 
 
 
  • Što mislite o Freudu?
 Meni je Freud značajan. Kao i Jung. Ali svako je na kraju ili frojdovac ili jungovac.  Kao što sam to rekao u filmu Počivao u komadima [R.I.P.: Rest in Pieces], poštujem Freuda i tvrdim da je on poput modernog Isusa, i da je bio sposoban  reinterpretirati religiju za one sofisticiranije, i još uvek se tješiti time da postoje oni koji pokušavaju objasniti ono što zapravo nikada ne može biti objašnjeno. Postoje određene misterije u životu, religija ima veze s tim, filozofija ima veze s tim, psihologija ima veze s tim, i to me zanima. Sve ih smatram ravnopravnim i ne postavljam se na jednu ili drugu stranu ograde. Učiniti to, značilo bi stagnirati. Uvek sam spreman čuti ideju koju pre nisam čuo. Ako to za mene ima bilo kakvo lično značenje tada ću to progutati, probaviti i odbaciti delove te teorije koji mi ne trebaju. Kod Freuda ima delova koji su mi potrebni i ja ću ih inkorporirati.
 
  • Zabrinjava li vas vlastita smrt ili je vidite kao dobrodošlo olakšanje?
 
Postoje ljudi, frojdovci su jedni od njih, koji kažu da se u mome delu radi o strahu od smrti, ali ja ne mislim tako. Nasuprot tomu, ja mislim da se kod mene radi o strahu od života. Mislim da je smrt nešto što uistinu ne možemo shvatiti, i ne bismo ni trebali – svi ćemo to na kraju otkriti. Dovoljno je teško pokušavati ići kroz život. Odgovore možeš pronaći kada dođeš do te spoznaje. Kada pričaju o raju, paklu i svim tim sranjima, tu se ne radi o smrti. Sve je to  prisutno upravo ovde, uživo, zato što jedino živo telo može osetiti zadovoljstvo, osetiti zemaljske užitke, i samo će živo telo osetiti muke pakla.
  • S obzirom na slikanje, postoji li išta što ne biste  cenzurisali?
To je akrobatska žica; čin održavanja ravnoteže.
Imam tu moralnu strukturu, tako da je to teško. To me verojatno drži da ne odem u nekom smjeru. Verovatno je na delu nekakav oblik unutarnje cenzure, cenim to što postoji taj temeljni moralni poredak. Kada radim transgresivne stvari nikada ne bih učinio nešto za što smatram da je protiv mog morala. Iako je on ličan i možda nije istovetan društvenom moralu. Radio sam stvari zbog kojih su me zatvarali, no ja imam unutarnji osećaj za dobro i loše, i učiniću samo ono što mislim da je ispravno – čak i kada to nije istovetno onomu što ti smatraš ispravnim.
 
 
 
  • Što je s vašim dizanjem samoga sebe u zrak?
To je način kroćenja i transformisanja onih osećaja koji mogu uništiti nekoga drugog. Moja prva predstava se dogodila kada mi je bilo petnaest godina i imao sam nekih emocionalnih problema... Kada mi je bilo petnaest uzeo sam mamin protfan i skupio pirotehničke naprave koje sam aktivirao i iznio iz dvorišta i potpalio fitilje. Cela stvar je eksplodirala. Bio sam sav u dimu i primetio sam da je lim ostao neprobušen. Bio je savinut, ali iz njega ništa nije izlazilo. Vratio sam se u kuću i uzeo ručnik iz kupaonice i stavio ga na svoja prsa. Zatim sam uzeo protfan i ostatak pirotehnike postavio po njemu. Ušao sam u očevu spavaću sobu i uzeo jednu od njegovih košulja koja mi je bila prevelika. Uzeo sam protfan i učvrstio ga ručnikom oko svojih prsa. Tada sam preko toga obukao košulju, zakopčao je do grla i dobro namestio tako da je prekrivala sve te eksplozivne stvari. Tada sam izišao van, udaljivši se od svoje kuće. Vidio sam mnoštvo automobila parkiranih pokraj neke kuće i znao sam da se tu odvija zabava. Uzeo sam svoj džepni nožić i porezao si šlic. Krvlju sam nacrtao simbole po licu i ušetao na zabavu. Pokazalo se da je to republikanska koktel-zabava. Bili su prilično fini, misleći kako je taj jadni tinejdžer na lošem tripu. Na koncu sam rekao: «Svi ste vi hrpa jadnih govnara!» Zakoračio sam unatrag i potpalio svoju košulju. Košulja je zapalila eksplozive. Bili su u totalnoj panici i tada sam to prvi put doživeo. Pobegao sam u dimu no otkrio sam da sam nešto izrazio; određene osećaje za koje ne postoje reči. To je izgledalo poput zaista konkretnih simbola. Dakle, to je preživljavanje. To nije samoubistvo. To je oslobađajući ventil.
 
 
  • Mora da vam je bilo super što bi svaki put kada biste eksplodirali,  iznenadili svačija očekivanja?
 
 
Kao što to često kažem, to me palilo.
  • U šta biste pretvorili svoje telo?

To već znam. Želeo bih biti u istoj onoj odeći i cipelama koje nosim, smešten u svoj Odditorium kao poslednji izložak. I Odditorium bih pretvorio u svetište, poput spomen-kuća Edgara Allana Poea ili Roosevelta koje su okružene crvenim užetom.
 
 
 

петак, 10. јун 2016.

Kada je atom postao kvant




Milenijima atomi su predstavljali fantome čije se postojanje tek naslućivalo ali su tvrdoglavo ostajali nevidljivi. Verovalo se da su dalje nedeljivi, pa su tako i nazvani, prema grčkom 'nedeljiv'. Početkom 20. veka fizičari su znali da atomi u sebi nose naelektrisane delove. Model kojem se najčešće pribegavalo sastojao se od pozitivno naelektrisane lopte 'pudinga' sa negativno naelektrisanim 'šljivama', elektronima. Sliku je pokvario Ernest Raderford 1911. kada je ustvrdio da je pozitivni 'puding' sav zbijen u gusto jezgro, ili nukleus, a da su 'šljive', elektroni, uokolo na distanci.

Raderfordov atom još više je zbunio naučnike, budući da se sve kosilo za zakonima fizike. Suprotna naelektrisanja se neumoljivo privlače i elektroni bi po sili zakona trebalo da u spirali završe u pozitivno naelektrisanom jezgru za manje od milisekunda, (pa i ako ne bi, njihova uzajamna negativna naelektrisanja izbacila bi ih iz orbita). Ali atomi su nekako uspešno udomljavali i negativna i pozitivna naelektrisanja.

Ovaj paradoks rešio je Nils Bor tačno pre sto godina kada je uspešno spojio standardnu fiziku sa novom kvantnom teorijom iz koje je dalje razvijen model strukture atoma.

I više od toga. Pomirio je teoriju sa eksperimentom, razumeo je osnove atoma i kako se povezuju u molekule. Objasnio je i do tada misteriozno ponavljanje svojstava hemijskih elemenata koja se uočavaju na periodičnoj tablici. Najvažnije, otkrio je fundamentalnu ulogu kvantne fizike u realnosti koja nas okružuje.

Iako su tehnički detalji Borovog modela ispali pogrešni, značajan je njegov pristup posmatranju atoma, a to je da se oslobodimo zaključaka na koja nas navodi zdrav razum i ne zanemarujemo čudna pravila kvantne teorije. Bor je za razliku od svojih savremenika uvideo da je prihvatanje kvantne fizike ključ za rešenje sakrivenih tajni prirode. Dok je kvantna konfuzija druge bacala u očaj, Bor se uputio stazom koja ga je vodila u 'šumu', i kada se staza račvala na dve putanje išao i jednom i drugom ali ostajući jedan putnik. Insistirao je da poznavati realnost znači prihvatati istinu i uzajamno nespojivog.

U dekadama nakon njegovog opisa atoma, Bor je bio i vodič i tumač među fizičarima koji su se bacili na istraživanje čudnog novog kvantnog sveta. Kako je primetio J.R.Openhajmer, u razvoju moderne kvantne fizike, "Nils Borov duboko kreativan, istančan i kritički duh predvodio je, ograničavao, produbljivao i konačno preokrenuo stvar".



Otac atoma

Borova uloga u razotkrivanju tajni atoma počela je 1913. kada serijom od tri stručna članka udara temelje novoj atomskoj nauci.

Bor "je prvi utro čvrst i trajan put ka razumevanju strukture atoma i njegove dinamike", napisao je fizičar Abraham Pais u Borovoj biografiji, Niels Bohr's Times (1991), i "u tom smislu možemo ga smatrati ocem atoma".

Kao i svi očevi, Bor se ponosio svojim čedom ali nije bio slep da ne vidi njegove mane. Od početka je uviđao da je njegov model suviše jednostavan da bi obuhvatio svu složenost realnosti. Ali bio je ubeđen da se atom može objasniti samo kvantnom fizikom. "I u tome je naravno ključ Borovog uspeha", kaže istoričar nauke J. Heilbron (John Heilbron), sa Kalifornijskog univerziteta, Berkeley.

Da se mora pribeći kvantnoj teoriji Bor je uvideo dok je pripremao doktorsku disertaciju 1911. Našao je da se elektroni koji prenose struju ponašaju drugačije od onih koji su vezani za atome, i to sasvim neobično u odnosu na zakone mehanike klasične fizike.

"Shvatio je da ne postoji način kojim bi se pomoću klasične fizike objasnilo ponašanje elektrona u metalima", kaže fizičar Alfred Goldhaber sa Stony Brook Univesity, New York.

Razna rešenja nagoveštavala su da bi se problem mogao objasniti primenom Maks Plankove kvantne ideje, uvedene 1900. Na osnovu eksperimenata sa toplotnim zračenjem, Plank je zaključio da se energija sa toplog objekta emituje samo u nedeljivim paketima, kvantima, nalik pojedinačnim zrncima u pesku. Nekoliko godina kasnije Ajnštajn je ustvrdio da sva zračenja, uključujući i svetlost, ne samo da se emituje nego se i prenosi u 'paketićima', (kasnije nazvanim fotoni), mada se za svetlost znalo da putuje kao talas.

U prvoj deceniji 20. veka samo je nekoliko naučnika ozbiljno prihvatilo Plankovu ideju, a još manje ih je verovalo Ajnštajnu. Ali Bor jeste. Dok su drugi osuđivali kvantne kontradiktornosti, on ih je istraživao. Zahvaljujući okolnostima u kojima je odrastao i bio vaspitavan, spremno je izlazio u susret svim izazovima.

Rođen je u Kopenhagenu 1885. u akademski obrazovanoj porodici, u bogatom intelektualnom okruženju. Od malena prusustvovao je večernjim raspravama između njegovog oca, fiziologa, i porodičnih prijatelja, među kojima je bilo fizičara, filozofa i filologa. Bor je upijao multikulturalne ideje nasleđene u danskoj istoriji i geografiji, na raskrsnici između Nemačke i Engleske. Kao deci, njemu i bratu Haraldu, otac je čitao naglas Getea, Šekspira, Dikensa. Nils je konzumirao danske autore kao što su Kieregaard, Hans Kristian Andersen, čitao nezavršeni roman Poul Martina Mollera (Kierkegaardovog mentora) Adventures of a Danish Student. Bora su duboko doimale rasprave pune dilema i kontradikcija, i bile lekcije o jeziku i logici na koje se vraćao u životu.

Već od ranog školovanja do studentskih godina na kopenhagenskom univerzitetu svojom briljantnošću privlačio je pažnju profesora i kolega. "Porodica i prijatelji, kao i učitelji, prepoznavali su redak duh koji je nosio u sebi, videli u njemu mislioca koji zadire u dubine i širine, te su mu izlazili u susret na sve načine da bi razvio svoje sposobnosti", kaže Heilbron.

U naučnom obrazovanju Bor je jednako prihvatao nemačku sklonost ka teoriji i matematici i britansku koja se više bavila eksperimentima. Iako skloniji teoretskom radu, za postdoktorske studije odabrao Kavendiš laboratoriju u Kembriđžu, meku britanske eksperimentalne fizike u to vreme.



Istorija atoma

Ideja o atomu kao osnovnom gradivnom sastojku materije je stara. Grci su mu dali ime, atom, ali njegova struktura i uloga u svemu što nas okružuje je skorašnje otkriće.


Uživao je u magiji Kembriđža, kako u laboratoriji tako i u samom mestu. Igrao je fudbal i unapređivao znanje engleskog jezika čitajući The Pickwick Papers, uz pomoć malog crvenog rečnika koji je kupio, ali najviše je voleo rasprave sa J.J.Tomsonom. Tomson je bio na čelu laboratorije, uvaženi naučnik koji je otkrio elektron, ali Bor je nalazio propuste u njegovom radu u vezi elektrona metala. Tomson je gotovo nezainteresovano prelazio preko Borovih primedbi. Krajem 1911. Bor sreće Raderforda, koji mu prenosi novosti sa konferencije u Briselu na temu kvanta. Ubrzo posle tog razgovora Bor prelazi na University of Manchester i pridružuje se Raderfordovom timu.

I u Mančesteru Bor se u početku i dalje bavi elektronima, uključujući beta čestice koje je otkrio Raderford. Ali ubrzo shvata da se tajne radioaktivnosti kriju u samom jezgru. Tako se njegova potraga za istinom okreće ka samom atomu.

Početkom 1912. Bor radi grozničavo i s uspehom. "Već se bacio na posao, ispituje svaki aspekt atoma, namerio se da pronađe sve što je moguće," rekao je Goldhaber. U junu Bor piše bratu:"Čini mi se da sam pronašao nešto malo o strukturi atoma". Skromno rečeno, jer ispostavilo se da je otkrio da kvantna fizika 'drži' atom.

Bor nije bio prvi koji je pokušao da primeni kvantnu fiziku na atome. Ali jeste prvi koji je ukazao na to kako ona može da 'radi'. Ustvrdio je da ispravna teorija stabilnog atoma mora da ima broj sa dimenzijom dužine koja bi korespondirala sa veličinom atoma, kao što dužina viljuške uslovljavlja veličinu točka na biciklu. Do broja razumne dužine za atomsku viljušku bilo je moguće doći jedino primenom ključnog broja u kvantnoj teoriji a to je Plankova konstanta, u kombinaciji sa električnim nabojima i masama elektrona i jezgra.

Razumevanje kako kvantna fizika objašnjava ponašanje atoma nije išlo pravolinijski. Za svoj model atoma Bor je primenio klasičan matematički pristup a onda u to dodao kvantnu fiziku na četiri specifična načina. Dva su se odnosila direktno na Plankovu teoriju zračenja, uključujući tehničke aspekte energija elektrona. Druga dva bila su inspirisana procesima sakrivenim u misterioznim mahinacijama Borovog zagonetnog uma.

Prvi je, često slavljen kao krucijalni sastojak u Borovom modelu atoma, da elektroni mogu okupirati samo izvesne određene orbite oko jezgra. U svakoj takvoj dozvoljenoj orbiti elektron poseduje ugaoni momenat jednak umnošku Plankove konstante podeljen sa 2 pi. Sa takvim ograničenjem Bor je mogao da objasni zašto se iz vodonikovih atoma emituje svetlost samo u izvesnim vrlo specifičnim bojama, ili frekvencijama. Emitovana svetlost korespondirala je sa elektronom koji 'skače' sa jedne dozvoljene orbite na drugu.

Od mnogih zbunjujućih aspekata Borovog atoma, ovaj je bio najjači. Prema standardnoj fizici frekvencija svetlosti trebalo bi da zavisi od toga koliko dugo elektronu treba da napravi orbitu oko jezgra, što je njegova orbitalna frekvencija. Ali ako elektroni emituju svetlost dok kruže, Bor je primetio, atomi bi zračili svetlost sve vreme, a to se ne dešava. Otuda Bor zaključuje da elektroni okupiraju ne-zračeće orbite dok je atom u stanju 'mirovanja', razdvaja frekvenciju svetlosti od frekvencije orbite.

"Ovo je izmaklo tlo pod nogama mnogim fizičarima, koji su pretpostavljali da bi ovaj fenomen unutar atomskih procesa mogao biti povezan direktno sa kretanjima u mikrosvetu", rekao je Heilborn na sastanku Američkog društva fizičara u aprilu.

Druga Borova pametna opaska ponudila je ideju kako da se premosti jaz izmeđe kvantne i klasične fizike. Elektron daleko od jezgra, rekao je Bor, imao bi frekvenciju emitovane svetlosti blizu klasičnoj predikciji. Pošto su udaljene orbite međusobno blizu, orbitalne frekvencije su skoro jednake. Tako da skok sa jedne na drugu emituje frekvenciju skoro jednaku orbitalnoj frekvenicji. To je na drugi način rečeno ono što znamo za velike objekte, kvantni efekti bili bi suviše mali da bismo ih primetili - ključni deo konačnog razumevanja kvantne realnosti.

Sastav atoma

Da bi objasnio zamešateljstvo klasične fizike sa kvantnom teorijom Bor je ponudio toliko objašnjenja da sve nije moglo da stane u jedan stručni rad. Zato objavljuje seriju od tri rada pod jednim naslovom "O sastavu atoma i molekula" u Philosophical Magazine. U prvom delu, koji je objavljen u julu 1913., pomoću spektra boja koje emituje vodonik, opisao je kvantna pravila za orbite elektrona i kvantne skokove atoma vodonika. U drugom delu opisuje raspored elektrona u krugovima oko jezgra složenijih atoma, što je bio prvi korak ka objašnjenju periodične tablice elemenata. U trećem opisuje kako atomi formiraju molekule sa zajedničkim elektronima.

Reakcije na Borovu teoriju bile su pomešane. Dok su jedni nalazili da je ideja genijalna, drugima je bila nerazumljiva. Ajnštajn je bio zaintrigiran ali ne i ubeđen. Ali kada su jednim eksperimentom potvrđena Borova predviđanja, da su neke boje u spektru svetlosti za koje se mislilo da su vodonikove zapravo došle iz helijuma, Ajnštajn više nije sumnjao. Kada su mu javili za taj eksperiment, rekao je "Ovo je veliki pomak, Borova teorija mora da je tačna".

Ali Bor je znao da je njegova teorija tek tračak uvida u realnost, i da ima manjkavosti. Uspešna je, verovao je, najvećim delom zahvaljujući jednostavnosti vodonika. Tokom naredne decenije pokušaji da se isto primeni na složenije elemente nisu davali rezultate. Konačno 1925. Verner Hajzenberg, mladi nemački fizičar koji je studirao na Borovom institutu za teoretsku fiziku u Kopenhagenu, osmislio je novi matematički pristup koji je dao prave odgovore. Hajzenbergov rad obeležio je rođenje moderne kvantne mehanike.

Negde u isto vreme, eksperimentima se utvrdilo da se čestice nekad ponašaju kao talasi, i obrnuto. Ervin Šredinger konstruisao je talasnu verziju kvantne teorije, koja se uskoro pokazala kao ekvivalent Hajzenbergovoj čestičnoj verziji. Hajzenberg je 1927. otkrio slavni princip neodređenosti: nemoguće je tačno izmeriti par svojstvava istovremeno, kao na primer položaj čestice i njen impuls.

Još jednom će Bor objasniti paradoks. Na predavanju 1927. predložio je princip komplementarnosti. Svetlost može biti čestica ili talas u zavisnosti koji eksperiment ćete izabrati. Možete utvrditi položaj elektrona, ili njegov impuls, kako već osmislite eksperiment. Ne možete i jedno i drugo istovremeno.

Borova komplenemtarnost poslužila je kao temelj Kopenhagenškoj interpretaciji kvantne mehanike. U popularnim raspravama ovaj pristup je stavljao u prvi plan ulogu posmatrača u razotkrivanju stvarnosti, poenta u prepirkama mnogih fizičara i danas. Ali Bor nije o njoj govorio na taj način, kaže filozof nauke Don Howard sa Univerziteta Notre Dame. Hajzenberg je bio taj koji je u fokus stavio ulogu posmatrača.

Borovo viđenje bilo je mnogo suptilnije. Insistirao je na tome da svojstva kvantnog sistema nemaju tačno značenje pre nego što budu izmerena. Ali merenje je zahtevalo instrument za merenje koji komunicira sa kvantnim sistemom. Jednom kada se ta komunikacija uspostavi, instrument za merenje i kvantni sistem imaju istoriju, postaju 'povezani', u modernoj terminologiji. Pa kako je onda uopšte bilo moguće razgovarati o svojstvima kvantnog sistema?

"Na ovom mestu Bor dobija krucijalnu ideju u svom razmišljanju", rekao je Howard na susretu fizičara. Ako definišete eksperiment koji želite da izvedete, možete da upotrebite rezultat da opišete svojstvo kvantnog sistema kao da ima tačnu vrednost, čak i ako nema tačnu vrednost bez merenja. Naravno, ne biste mogli da pričate o svim svojstvima sistema odjednom, treba da izaberete šta da merite.

"Za Bora, dva svojstva kao što su položaj i ugaoni momenat su neophodni za kompletnu vrednost sistema i njegovog ponašanja", rekao je Howard. "Ali o njima možemo da govorimo samo o jednom po jednom, ne oba istovremeno, zato što moramo da imamo tačno definisana svojstva sistema samo u kontekstu u kojem to svojstvo može da bude izmereno." A konteksti merenja za položaj i ugaoni momenat su fizički nespojivi."To je bio jak razlog zašto nismo mogli simultano da govorimo o ispravno definisanim vrednostima za položaj i dobro definisanim vrednostima ugaonog momenta", rekao je Howard.

Višestruke istine

Borov jedinstven pristup kontradiktornostima potiče od njegovog pogleda na svet i istinu od rane mladosti. U stvari, njegova istraživanja kvantne nauke otvorila su put ka mnogo širem pogledu na realnost koja nas okružuje.

"Najveće zadovoljstvo koje mu je donelo istraživanje na polju kvantne fizike u domenu šire filozofije bilo je otkriće da više istina dolaze...u komplementarnim parovima", rekao je Heilbron.

Nedavno su objavljena Borova pisma verenici, Margareti Norlund, koja je pisao u vreme istraživanja atomovog modela. U njima Bor navodi razne vrste istina, one u propovedima, u velikim književnim delima, naučne istine, za koje vidimo da se sve razlikuju ali su važne. "To je nešto što me jako doima, što mogu gotovo nazvati svojom religijom - istina je sve što ima vrednost ".

Heilbron u ovom vidi paralele sa četiri metoda koji uvode kvant u atom - mnogo je istina, nisu sve konzistentne.

"Mada se razlikuju u fizičkom sadržaju, ponekad su u konfliktu sa matematikom, ali Bor je verovao da mu trebaju sve", kaže Heilbron. "Ove četiri formulacije Boru nisu samo služile da odredi granice svojim nagađanjima. Verovao je da svaka sadrži element istine i da stoga ima obavezu da ih sve uzme u razmatranje, tj prihvati čak i kada su protivurečne. Princip inkluzije po svaku cenu postao mu je gotovo religijsko pravilo".

Standardnu religiju Bor nije simpatisao. Majka mu je bila Jevrejka, koja nije upražnjavala religijske običaje, otac ateista Luteran. Kao momak, Niels je pokušao da prihvati religiju ali je ubrzo zaključio da ona ne može da prođe test logike i nauke. Kada je to u jednoj prilici predočio ocu, ovaj se samo nasmejao. Ovu epizodu je opisao verenici, "Moja hrabrost je urlala u meni, divljački, divljački, konačno sam znao da sada i ja umem da razmišljam".

Heilbron vidi u ovom začetak Borovog izuzetnog intelektualnog puta.

"Ohrabrujući osmeh čoveka kojem se divio najviše na svetu učinio je da oseti da pripada nekolicini koji misle slobodno, neovisno od standardnih uverenja koja vladaju u njihovoj klasi ili kulturi, vremenu ili mestu", primećuje Heilbron.

Ohrabren, ne samo da je razmišljao već je to činio način kako drugima nije padalo na pamet. Za njega je klasična fizika u uđžbenicima "daleko od istina mikrosveta koliko i konvencionalna religiozna ubeđenja od stvarnog značaja života", rekao je Heilbron.

Bor je prihvatao uvrnutost kvantnog sveta ne kao jeres koju treba izbegavati, već kao ključ rešenja problema. Mirnoća sa kojom je prilazio kontradikcijama omogućila mu je da formuliše objašnjenja kvantnih paradoksa koja su izdržala test eksperimenata, mada mnoga nakon njegove smrti 1962. godine.

Pred kraj života Bor je uvažavan kao najveći atomski fizičar na svetu. Još uvek se smatra da je drugi veliki fizičar svih vremena, odmah posle Ajnštajna. Legenda o njemu se razvijala 1920-tih i 1930-tih godina, kako su mladi naučnici svih naroda dolazili na studije na njegov institut u Kopenhagenu. Upravo tu je sredinom 1930-tih formulisana prva jasna slika fizike unutar atomskog jezgra. Uskoro potom, u saradnji sa američkim fizičarem Đžon A. Vilerom, Bor je izašao sa teoretskim objašnjenjem procesa nuklearne fizije. Borov atom je tada konačno u potpunosti konstruisan.

Viler je jednom rekao kako je želeo da studira u Kopenhagenu zato što je Bor video dalje u budućnost nego ostali. Kako je to Boru polazilo za rukom zbunjivalo je druge na skoro isti način na koji su atomi zbunjivali fizičare pre Bora. Njegovo prodiranje u kvantnu stvarnost bilo je misteriozno koliko i čudna mešavina kvantne i klasične fizike u vodonikovom spektru.

Možda će, kaže Heilbron, njegova lična prepiska od skora dostupna javnosti, ponuditi materijal za nove spekulacije o Borovom geniju ili intelektualnoj kreativnosti generalno.

I dodaje:"Njegov genije se možda neće ponoviti. Jer, kako je Ajnštajn jednom rekao, neverovatno je da se um kakav je Borov uopšte pojavio."

izvor