уторак, 09. фебруар 2021.

среда, 03. фебруар 2021.

Roger Penrose, Fizika je pogrešna, od teorije struna do kvantne mehanike

                                                        Roger Penrose 


        Penrose je teoretičar čije će ime zauvek biti povezano s divovima poput Hawkinga i Einsteina, dao je temeljni doprinos fizici, matematici i geometriji. Ponovno je protumačio opštu teoriju relativnosti kako bi dokazao da se crne rupe mogu stvoriti od umirućih zvezda. Izumio je teoriju twistora - nov način na koji se može sagledati struktura prostora-vremena - i tako nas je doveo do dubljeg razumevanja prirode gravitacije. Otkrio je izuzetnu porodicu geometrijskih oblika koja je postala poznata kao Penrose pločice. Čak je i mesečario kao istraživač mozga, iznoseći provokativnu teoriju da svest proizlazi iz kvantno-mehaničkih procesa. I napisao je niz neverovatno čitljivih, najprodavanijih naučnih knjiga. 


  Pa ipak, čini se da 78-godišnji Penrose - sada emeritus profesor na Matematičkom institutu Sveučilišta Oxford - živi skromnim životom istraživača koji tek započinje karijeru. Njegova malia kancelarija pretrpana je stvarima šestorice drugih profesora s kojima gje deli, a na kraju dana mogli biste ga pronaći kako žuri po svog 9-godišnjeg sina iz škole. Sa znatiželjom čoveka koji još uvek pokušava proslaviti sebe, otvara se temeljnim, širokim pitanjima: Kako je svemir započeo? Postoje li veće dimenzije prostora i vremena? Ima li trenutna teorija u teorijskoj fizici, teorija struna, zapravo smisla. 

  Premda se celi život bavio kompliciranihm izračunima, Penrose ima prilično veću perspektivu od prosečnog početnog naučnika. Da bi se sve istražilo, insistira, fizičari se moraju prisiliti da sebi predstave najveću zagonetku svega: odnos između pravila koji upravljaju temeljnim česticama i pravila koja upravljaju velikim stvarima - poput nas - koji smo te čestice izumeli. 
     U razgovoru sa urednicom Suzana Kruglinksi, autoricom časopisa Discover, Penrose se nije posumnjao u središnja načela moderne fizike, uključujući teoriju struna i kvantnu mehaniku. Fizičari  neće dobiti ništa od velikih teorija svemira, smatra on Penrose, sve dok ne prođu kroz zaslepljujuće smetnje današnjih polupečenih teorija do najdubljeg sloja stvarnosti u kojoj živimo.

            Ovo je nekoliko pitanja i odgovora iz tog  intervjua koji su radili Susan Kruglinski i Oliver Chanarin za discoveri časopis: 

Q. Nazvali ste stvarne implikacije kvantne fizike besmislenim. Koji je vaš prigovor?

 P: Kvantna mehanika je neverovatna teorija koja objašnjava sve stvari koje se pre nisu mogle objasniti, počevši od stabilnosti atoma. Ali kada prihvatite neobičnost kvantne mehanike [u makro svetu], morate odustati od ideje prostora-vremena kakvu poznajemo od Einsteina. Najveća je neobičnost ovde što nema smisla. Ako se pridržavate pravila, smislite ste nešto što jednostavno nije u redu. 

Q: U kvantnoj mehanici objekt može postojati odjednom u mnogim stanjima, što zvuči ludo. Kvantni opis sveta izgleda potpuno suprotan svetu kakav ga doživljavamo. 

 P: To nema nikakvog smisla, a postoji jednostavan razlog. Vidite, matematika kvantne mehanike ima dva dela. Jedna je evolucija kvantnog sistema, koja je izuzetno precizno i tačno opisana Schrödingerovom jednačinom. Ta jednačina vam govori ovo: Ako znate kakvo je stanje sistema sada, možete izračunati šta će raditi za 10 minuta. Međutim, postoji drugi deo kvantne mehanike – stvar koja se događa kada želite izvršiti merenje. Umesto da dobijete jedan odgovor, koristite jednačinu za izradu verovatnosti određenih ishoda. Rezultati ne kažu: “To je šta svet radi.” Umesto toga, oni samo opisuju verovatnoću da će se to nešto činiti . Jednačina bi svet trebala opisivati na potpuno deterministički način, ali to ne čini. 

 Q: Erwin Schrödinger, koji je stvorio tu jednačinu, smatran je genijem. Sigurno je procenio taj sukob. 

 P: Schrödinger je toga bio svestan upravo kao i svi drugi. Govorio je o svojoj hipotetičkoj mački i kazao, manje-više, “U redu, ako verujete u ono što kaže moja jednačinaa, morate verovati da je ova mačka istovremeno mrtva i živa.” On je rekao  „To su očito gluposti, jer to nije tako. Stoga, moja jednačina ne može biti ispravna za mačku. Dakle, mora biti uključen neki drugi faktor. “ 

 Q: Dakle, sam Schrödinger nikada nije verovao da analogija mačaka odražava prirodu stvarnosti? 

 P: O da, mislim da je na to ukazivao. Mislim, pogledajte tri najveće figure u kvantnoj mehanici, Schrödinger, Einstein i Paul Dirac. Svi su oni u određenom smislu bili kvantni skeptici. Dirac je taj koga ljudi najviše iznenađuju, jer je on postavio čitav temelj, opšti okvir kvantne mehanike. Ljudi o njemu misle kao o tvrdoj liniji, ali bio je vrlo oprezan u onome što je govorio. Kada su ga pitali: “Koji je odgovor na problem merenja?” njegov odgovor je bio, „Kvantna mehanika je privremena teorija. Zašto bih tražio odgovor u kvantnoj mehanici? ” Nije verovao da je to istina. Ali ovo nije rekao puno naglas. 

 Q: Ipak, analogija Schrödingerove mačke uvek se predstavlja kao čudna stvarnost koju moramo prihvatiti. Ne stimuliše li  previše njegov koncept mnoge današnje ideje o teorijskoj fizici? 

 P: Tako je. Ljudi ne žele menjati Schrödingerovu jednačinu, zato što  ih ona vodi ka onome što se naziva interpretacijom kvantne mehanike “mnogih svetova”. 

Q: Ta interpretacija kaže da se sve verovatnoće igraju negde u paralelnim univerzumima? 

 P: Kaže se OK, mačka je nekako živa i mrtva u isto vreme. Da biste pogledali tu mačku, morate postati superpozicija [dve države koje postoje istovremeno] od toga da vidite živu mačku i vidite mrtvu mačku. Naravno, čini se da to ne doživljavamo, pa fizičari moraju reći, pa, nekako, vaša svest kreće jednim ili drugim putem, a da vi to ne znate. Doveli ste se do potpuno ludog gledišta. Uvedeni ste u ove stvari “mnogih svetova”, koje nemaju nikakve veze s onim što zapravo opažamo. 

 Q: Ideja o paralelnim univerzumima – mnogim svetovima – je ideja veoma usredsređena na čoveka, kao da sve treba shvatiti iz perspektive onoga što možemo detektovati sa svojih pet čula. 

 P: Problem je :  šta možete učiniti s njom? Ništa. Želite fizičku teoriju koja opisuje svet koji vidimo oko sebe. To je ono što je fizika oduvek bila: Objasniti šta svet koji vidimo čini i zašto ili kako to čini. Kvantna mehanika mnogih svetova to ne radi. Ili je prihvatate i pokušavate razumeti, što čine mnogi ljudi, ili, poput mene, kažete ne – to je izvan granica onoga što nam kvantna mehanika može reći. Što je začudo vrlo neobična pozicija. Moje mišljenje je da kvantna mehanika nije baš u pravu i mislim da za to postoji mnogo dokaza. To jednostavno nisu direktni eksperimentalni dokazi u okviru trenutnih eksperimenata. 


 Q: Generalno, ideje u teorijskoj fizici deluju sve fantastičnije. Uzmite teoriju struna. Sve što govori o 11 dimenzija ili postojanju našeg svemira na gigantskoj membrani deluje nadrealno. 

 P: Potpuno ste u pravu. I u određenom smislu, krivim kvantnu mehaniku, jer ljudi kažu, „Pa, kvantna mehanika je tako neintuitivna; ako verujete u to, možete verovati u sve što je neintuitivno. ” Ali, vidite, kvantna mehanika ima puno eksperimentalne podrške, tako da morate računati sa njom. Dok teorija struna nema eksperimentalnu potporu. 

 Q: Razumem da ovu kritiku kvantne mehanike izlažete u svojoj novoj knjizi. 

 P: Knjiga se zove Moda, vera i fantazija u novoj fizici svemira. Svaka od tih reči označava glavnu ideju teorijske fizike. Moda je teorija struna; fantazija ima veze s raznim kosmološkim shemama, uglavnom inflatornom kosmologijom [što sugeriše da se svemir eksponencijalno naduvao u malom deliću sekunde nakon Velikog praska]. Velike ribe, to su stvari. Gotovo je svetogrdno ih napadati. A druga, još bogohulnija, je kvantna mehanika na svim nivoima – tako da je to vera. Ljudi su nekako stekli stav da je zaista ne možete dovesti u pitanje. 

 Q: Pre nekoliko godina rekli ste da je gravitacija ono što razdvaja klasični svet od kvantnog. Postoji li dovoljno ljudi koji postavljaju kvantnu mehaniku na ovakav test? 

 P: Ne, iako je nekako ohrabrujuće da ljudi uopšte rade na tome. Nekad se o tome razmišljalo kao o nekoj vrtoglavoj, rubnoj aktivnosti koju su ljudi mogli raditi kad su ostarili i otišli u penziju. Pa, ja sam star  i penzionisan ! Ali to se ne smatra centralnom,  regularnom aktivnošću, što je šteta. 

 Q: Nakon Newtona, i opet nakon Einsteina, način na koji su ljudi razmišljali o svetu se promenio. Kada se reši zagonetka kvantne mehanike, hoće li doći do nove revolucije u razmišljanju? 

 P: Teško je prognozirati. Ernest Rutherford je izjavio  da njegov model atoma [koji je doveo do nuklearne fizike i atomske bombe] nikada neće biti od koristi. Ali da, bio bih prilično siguran da će to imati ogroman uticaj. Postoje stvari poput toga kako bi se kvantna mehanika mogla koristiti u biologiji. Na kraju će to napraviti enormnu  razliku, verovatno na sve vrste nezamislivih načina. 

 Q: U svojoj knjizi Carev novi um postavili ste da svest nastaje kvantnim fizičkim delovanjima unutar ćelija mozga. Dve decenije kasnije, da li ostajete pri tome? 

 P: Po mom mišljenju, svesni mozak ne deluje u skladu s klasičnom fizikom. Ne deluje ni prema konvencionalnoj kvantnoj mehanici. Deluje prema teoriji koju još uvek nemamo. To je nešto malo veliko u glavi,  mislim da je pomalo poput otkrića Williama Harveyja o cirkulaciji krvi. Otkrio je da to mora cirkulisati, ali vene i arterije propadaju, kako krv može prelaziti s jedne na drugu? A on je rekao, “Pa to su sigurno male cevi, i mi ih ne možemo videti, ali one moraju biti tamo.” Niko neko vreme nije verovao. Tako da se još uvek nadam da će se pronaći tako nešto – nekua strukturua koja čuva koherentnost, jer verujem da bi to trebalo biti tamo. 

 Q: Kada fizičari konačno shvate srž kvantne fizike, kako mislite da će izgledati teorija? 

 O: Mislim da će biti lepa. 

 Izvor: Discover 

среда, 27. јануар 2021.

HAWORTH: ‘Od prvog dana’, transrodna izvršna naredba Joea Bidena uništila ženska prava

 


Ian Haworth

Kao jedno od mnogih obećanja “od prvog dana”, Joe Biden je potpisao izvršnu naredbu pod nazivom “Sprečavanje i borba protiv diskriminacije na osnovi rodnog identiteta ili seksualne orijentacije”, koja stoji kao neposredni i nepobitni dokaz da će Biden biti daleko od bedema protiv radikalizma za koji su se mnogi umereni nadali da će biti.

Na površini, bilo koji “anti-diskriminacijski” jezik zvuči savršeno prihvatljivo. Uostalom, ko je za diskriminaciju? Američka unija za civilne slobode pozdravila je Bidenovu naredbu o “zaštiti LGTBQ na radnom mestu”, rekavši, “Ova akcija Bidenove administracije prepoznaje ono što je Vrhovni sud podržao prošlog lipnja i ono što smo već dugo znali: LGBTQ ljudi su zaštićeni našim zakonima o građanskim pravima.”

Međutim, kao i mnogi zahtevi transrodnog pokreta, takav “napredak” dolazi uz značajnu cenu. Ko plaća tu cenu? Žene, one najugroženije u našem društvu.

Ključ procene bilo kog zakona (bilo da se on donosi putem Kongresa ili diktatorskim potezom monarhove olovke) jeste gledati dalje od njegovog “feel good” naziva te razeti njegov uticaj i posledice. Prvi korak ovde je zapravo pročitati sadržaj izvršne naredbe.

Na primer, prvi paragraf naredbe sadrži sledeće: “Deca bi trebala moći učiti bez da brinu hoće li im biti zabranjen pristup toaletu, svlačionici ili školskim sportovima.”

Dakle, šta to znači? To znači da deca — koju savezna vlada definiše kao svaku osobu mlađu od 18 godina ili koja nije emancipovani maloletnik — imaju “pravo” odlučiti koji će toalet ili svlačionicu koristiti. Šta to, u sirovoj stvarnosti, zapravo znači? Devojčice koje veruju da su dečaci mogu ući u kupaonice i svlačionice namenjene dečacima i, ono više zabrinjavajuće, dečaci koji veruju da su devojčice mogu ući u kupaonice i svlačionice određene za devojčice. Ne sviđa vam se? Šteta.

Ako prerežemo nejasan i dvosmisleni jezik izvršne naredbe, to znači da će — samom tvrdnjom da su devojčice — dečaci imati pristup zatvorenom i ranije privatnom prostoru u kojem se devojke mogu presvlačiti. Ne samo to, imaće navodno pravo presvlačiti se pred tim devojčicama, prisiljavajući ih u — u najboljem slučaju — neugodnu situaciju i — u onom najgorem — onu opasnu.

Svakako možemo razumeti duševne boli izazvane “prisiljavanjem” transrodnih osoba na korištenje kupaonica i svlačionica koja ne “potvrđuju” njihov rodni identitet. Međutim, odgovor na to je pronaći rešenje koje ne zaobilazi dugo zaštićena prava 50% populacije. Odgovor je — ako je cilj uistinu zaštititi transrodnu decu — pokušati osigurati privatne kupaonice i prostore za presvlačenje tih pojedinaca.

Međutim, to nije cilj radikalnog transrodnog pokreta. Cilj je u potpunosti prihvatiti spornu tvrdnju da je rodni identitet jednostavno konstatacija činjenice i da takva uverenja uvelik9o istiskuju biološku stvarnost koju doživljavaju svi drugi. Formulisanjem zakona koji potvrđuju u potpunosti nenaučno uverenje sićušne manjine, uništavaju se prava na sigurnost ogromne većine. Jednostavno rečeno, uništava se pravo devojčice na presvlačenje u privatnosti — i odvojeno od dečaka.

A šta je s trećim spomenutim faktorom, u vezi “školskog sporta”? Ponovno, nakon decenija (ako ne i vekova) rada — u većini slučajeva žena — kako bi se postigle jednake mogućnosti za žene u svim delovima društva, zahtevi sićušne manjine muškaraca koji veruju da su žene odjednom istiskuju takve moralne pobede. Dopuštanje dečacima da se takmiče s devojčicama — usprkos očiglednim fizičkim razlikama koje im pružaju neizbežnu biološku prednost — imaće samo jedan ishod: iskorenjivanje ženskog sporta.

Biden je ušao u kancelariju predsednika s potpredsednicom Kamalom Harris kao svojim trofejom raznolikosti, obećavajući jednakost i jedinstvo. Međutim, s jednim klimavim pokretom olovke, on je aktivno diskriminisao žene u čitavoj zemlji u korist muškaraca koji veruju da su žene.

Za one koji se zalažu za “transrodna prava”, napredak se može postići jedino ulidanjem ženskih prava. To je cena koju su oni previše željni da plate.

среда, 20. јануар 2021.

Mentrup "mislilac" protiv javnog mnenja

 



Nadam se da shodno poslednjim potezima nedodirljivih centara moći tekst neće 
biti skinut . 

                                                    **** 
 Uprava preduzeća Mentrup Bedachung und Holzbau (nem.) „Krovovi Mentrup“ ( izrada krovova i drvna građevina), iz nemačke pokrajine Severna Rajna, Vestfalija objavila je u subotu na Fejsbuku saopštenje sledećeg sadržaja: 

Daje se na znanje! 
 
     Vakciniše li se neko od zaposlenih, smesta dobija otkaz, bez otkaznog roka! 

     Ko dopusti da mu ubrizgaju nepouzdane vakcine, osporene od tolikih stručnjaka u svetu, ugrožava stabilnost poslovanja našeg preduzeća!

    Mi snosimo odgovornost za sve zaposlene! To podrazumeva postojan promet, plate na vreme itd. Odbijamo eksperimente s proizvodnim kapacitetima svog preduzeća zarad farmaceutske industrije! U tom pogledu obučavamo svoje zaposlene i na to im skrećemo pažnju. 

    Mi smo ekipa koja radi zajedno! Svi imamo zadatak da svoje preduzeće, porodice i porodice zaposlenih stabilno provedemo kroz ovu privrednu krizu! Ko to ne razume, moraće potražiti posao negde drugo! 
  
   Hvala na pažnji! 
  
Poslovodstvo Mentrup Bedachung und Holzbau GmbH 
  
  Posle kritika, vlasnik preduzeća sutradan je obrisao objavu, uz prateće saopštenje: 

  Moj stav povodom prethodne objave: 

    Srdačno se zahvaljujem svima, i mislim to ozbiljno! Živimo u vremenu kad se sve prihvata nekritički. Na starim i bespomoćnim ljudima vrši se vakcinacija, i bez stručnog objašnjenja, pri tom zapravo ni ne znajući posledice po čoveka. 
  Prihvata se da ministri preko stručnih branši prosto odluče da se morate vakcinisati ili ostajete bez posla… 
  Imam najbolje zaposlene koje poslodavac može poželeti. Nikome od njih nisam ni zabranio vakcinisanje (što kod svih ne bi ni bilo neophodno), niti ga postavio kao obavezu. To neću činiti ni ubuduće, jer to ionako nije na meni. U petak smo to razjasnili sa zaposlenima i obrazložili objavljeno saopštenje. 
  U ovim vremenima je važno da smo jedni prema drugima iskreni i verodostojni! 
  Niko od hejtera nije se dosad nijednom kritički osvrnuo na planove za obaveznu vakcinaciju za medicinsko osoblje, što smatram zaista zabrinjavajućim! Imam mnogo prijatelja i poznanika koji rade kao medicinsko osoblje i koji se baš zbog tog veoma boje i hteo sam da ih ohrabrim! 
  
 NIKO NEMA PRAVO DA NEKOM PROTIV SOPSTVENE VOLjE USKRAĆUJE VAKCINACIJU, A POGOTOVO DA MU JE NAMEĆE! 

  Iako se niko ne usuđuje da progovori, učiniću to ja za vas! Razmislite do čega bi mogli dovesti vaši komentari ako ne uzmete u obzir i drugu stranu! 
  
    Uve Mentrup 
  
     Prema pisanju Špigla, prvobitna, u međuvremenu obrisana objava podeljena je za jedan dan 3 hiljade puta, i imala 9 hiljada sviđanja („lajkova“).( izvor


        Ovo je tekst preuzet sa jednog srpskog portala koji je neutralno preneo tekst iz nemačke štampe. Gotovo da ne postoji neki značajniji društveni problem o kom se mediji bave na vrednosno neutralan način, što je pretpostavka objektivnog novinarstva pa ipak se i u, medijski podeljenoj javnosti Nemačke,  našao jedan čiji tekst sledi




Iz teksta ovog izvora izdvajam deo u kom Uve Mentrup ( vlasnik ) pojašnjava i svoj stav prema maskama : 

   „Mi smo sertifikovana kompanija za odlaganje azbesta“, kaže on, misleći na sigurnosne zahteve koje treba poštovati: zaštitnu odeću, uključujući masku FFP2. Posle 70 minuta mora se uzeti pauzu od pola sata. Tada se mora obući potpuno nova zaštitna odeća. 
  „Obučeni smo za nošenje takvih maski“, poziva se na relevantne smernice. Smatra zahtev da bi stariji trebalo da nose FFP2 maske bez treninga loša šala. Pogotovo što je 52-godišnjak uveren da bi stariji ljudi sigurno maske nosili dugo, nekoliko dana. „Dnevno koristimo pet do šest komada kada radimo sa azbestom.
 ....Takav papir na vašem licu je mnogo opasniji“, dodaje on. 

Ni šef ni zaposleni jutros ne nose pokrivač za usta i nos, izveštava novinar -autor  intervjua . Vlasnik veruje, konstatuje novinar, da glasine da vakcinacija protiv koronavirusa može brže da vrati put u normalu nisu tačne

„ Mediji su dobili široku ovlast. Ne informišu pravilno, slede vladu. Ne verujem statistikama Instituta Robert Koch (RKI), Svetske zdravstvene organizacije (VHO).

  Ako verujete Uve Mentrupu, previše se pogrešno radi. 

„Grip je preživeo u poslednjih nekoliko godina i decenija bez vakcinacije. Smrtni slučajevi gripe su zanemareni, virus je virus“, ne krije on svoje mišljenje. Ne verujem medijima. Nije tačno da su klinike pune koronarnih pacijenata. Mediji bi morali „dobiti neke informacije“. To čine svaki dan, ali ne ulazi u svoje izvore. 

Čak i ako njegova kompanija nije pretrpela nikakve gubitke zbog Corone, Mentrup se plaši  da dugoročno mnogim zanatskim preduzećima preti bankrot.

 „Samo oni koji su poslušni preživeće jer dobijaju javne ugovore.“ Uveren je u to i „želi da učini nešto sada“, a ne da bude marioneta vlade. „Samo  farmaceutsku industriju vide, a ne ljude“, tvrdi on. Čovečanstvo se mora vratiti. ....Ja nisam bočni mislilac, ja sam mislilac “, kaže on sa uverenjem.  ...Smrt od korone je u proseku starosti 82 godine, ali prosečna starost smrti u Nemačkoj je 81 godina, sam izračunava. Prema statističkoj platformi za podatke, 80 procenata umrlih od korone bilo je 70 godina i više. Procenat starijih od 80 godina u broju poginulih iznosi 69,4 procenta. 
izvor : Weltfalische Nachrichten



                                                    **** 

    Članak iz Westfälische Nachrichten sadrži delove intervjua sa vlasnikom bez komentara novinara-autora i komentara čitalaca ( pratilaca FB). što nije slučaj sa člankom iz u FrankfurterRundshchau   pod naslovom "Krovopokrivač  kreirao skandal" (!!?? ) u kom je novinar, Mirko Schmid, objavio priličan broj komentara. Već sam podnaslov govori o negativnom stavu prema vlasniku, indirektno o odnosu novinara prema celoj stvari oko korone.

Većina izabranih komentara je, očekivano, negativna.
Jedan od njih je npr. 

 „Pozdrav iz bolnice - odeljenja CoVid. Oduševljen sam što sam prošle nedelje primio prvu dozu vakcine koja je testirana u jednoj od najvećih studija vakcinacije na svetu i koju su stotine profesionalaca širom sveta proglasili sigurnom i spremnom za upotrebu. Ali šta ovi ljudi znaju u poređenju sa drvograditeljem. Nadam se da će ova vakcina okončati pandemiju i vratiti nas u normalan život - i nadam se da ste juče svojim postom otvorili oči nekim kupcima. Bez obzira kako to danas izvrćete i okrećete: trebalo bi da se stidite “.

Drugi, najblaži : 
„5% aplauza, 95% odbijanja, loše oglašavanje i šteta za preduzeće zbog nagle pretnje nelegalnim otkazima. Verovatno nije vredelo. “

Novinar je, ipak, citirao dva pozitivna komentara  ( baš se pretrgao!!!) . 

Očigledni protivnik vakcinacije  komentariše ovako: „Napokon poslodavac koji preispituje i pokušava da probudi ostatak usnulih ovaca i prikolice Merkel.“

Još jedno hvala:„ Puno vam hvala na hrabrosti i poštenju.“

       Kraj članka novinar završava podsmešljivo : "I sam Uve Mentrup je ponovo reagovao i sazvao konferenciju za štampu. Konferencija za štampu krovca koji govori o vakcinama!!! 
Da bi utvrdio svoj stav prema  krovopokrivaču - misliocu on dodaje i ovo : Na svojoj privatnoj Facebook stranici podelio je sliku slogana: „Što su veća oštećenja krova, to je bolji pogled na zvezde.“ 


                                                         **** 

    Osim što iz ovog primera možemo steći delomičan, a ipak verodostojan,  utisak o odnosima ljudi i medija spram "korona" politike u Nemačkoj,  primer  negativnog stava nemačkog novinara o mišljenju jednog krovopokrivača , tj. rangiranje inteligencije ljudi prema zanimanju, fantastično se uklapa u istu sliku javnosti.  U biti reč je  o preziru duboko elitističke naravi.  
     U sociologiji se poslednjih decenija i sve više istražuju pojmovi jednakosti i nejednakosti. Za razliku od teorije zapadna demokratija  se  svesrdno trudi da poništi samu pomisao na nejednakost prikazujući sebe kao visoko razvijeno društvo, te u svojim govorima zanemaruje nejednakosti prozišle, pre svega, usled materijalne nejednakosti koja je suštinski jedan od najznačajnihjih ishodišta nejednakosti.   Realnost koja uporno opovrgava demagoške izlive vladajućih elita su brojke koje ukazuju da  većina ljudi živi u oskudici, dok se manjina baškari u izobilju i neograničenoj raskoši.     
      Realnost su i dnevneo razbuktale diskusije, žučne rasprave, sporovi sa starim, poznatim argumentima i dilemama.
   Nejednakost je, bez ikakve sumnje, jedan od središnjih, večnih i nerešivih problema ljudskih odnosa a politika  je upravo jedno od područja ljudske delatnosti koja se izdigla na pijedestal nedodirljivosti sistematski popločavajući put nejednakosti.  Danas imamo jednu novu klasu, političku elitu koja, poput ovog novinara, prezire narod, ujedno se istom ulizuje jer u konačnici i od njega zavisi njena pozicija. Korporativni predatori i pojedinci su, naravno, izuzeti od ovog poslednjeg. Njihove pozicije osigurava carstvo novca. Tu sliku odslikava Mentrup " mislilac". 

среда, 06. јануар 2021.

Ernesto Sabato: Najgore od svega je vrtoglava brzina

 




Ima oko dvesta pedeset miliona napuštene dece koja lutaju ulicama širom sveta.Ta nam deca pripadaju kao naša sopstvena i treba da budu prevashodni motiv naše borbe, i njihova najistinskija vokacija. 





  Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini. Spokojstvo, izvesna sporost, neraskidivo su povezani sa čovekovim životom, kao smena godišnjih doba sa biljkama, ili sa rođenjem deteta. 

 Pri vrtoglavoj brzini ne rađaju plodovi niti ima cvetanja. Svojstven joj je strah, čovek počne da se ponaša kao automat, više ne oseća odgovornost, više nije slobodan, niti prepoznaje druge oko sebe. 

 Srce mi se steže kad vidim ljudska stvorenja u ovom vozu kojim se krećemo vrtoglavom brzinom, isprepadana i nesvesna kuda idu, nesvesna pod kojom zastavom se bije ova bitka za koju se, uostalom, nisu ni opredeljivali.

Atmosfera u Buenos Ajresu se promenila. Muškarci i žene užurbano idu ulicama ne videći jedni druge, a jedino do čega im je stalo jeste da ispune satnicu koja ugrožava njihovu ljudskost. Više nemaju vremena za ćaskanje uz kafu, što je bio jedan od znakova raspoznavanja ovog grada u vreme dok ga još nečoveštvo i prisila nisu pretvorili u pomahnitali megalopolis. Onda kada su majke vodile decu u parkove ili u posetu svojim starcima. Može li biti cvetanja pri ovolikoj brzini? Jedan od ciljeva ove jurnjava izgleda da je produktivnost, ali da li su ovi proizvodi istinski plodovi?  

  Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini; ako živi poput automata biće dokrajčen. Spokojstvo, izvesna sporost, neraskidivo su povezani sa čovekovim životom, kao smena godišnjih doba sa biljkama, ili sa rođenjem deteta.
 

 Na putu smo, ali ne koračamo; nalazimo se u nekom prevoznom sredstvu kojim se krećemo bez zastoja, kao da smo ona nekakvom ogromnom splavu, ili nekom vasionskog gradu, kakvi kažu da će biti jednoga dana. Više se ništa ne kreće brzinom čovečjeg hoda; da li iko od nas više korača polagano? Ali vrtoglava brzina nije samo izvan nas, ona se prenela i na naš um, koji ne prestaje da emituje slike, te radi kao kada čovek daljinskim upravljačem menja televizijske kanale i kao da i on skače s jednog kanala na drugi; a možda je ubrzanje zahvatilo i naše srce, koje već bije ritmom žurbe ne bi li sve brzo prošlo i nestalo. Ova zajednička sudbina predstavlja za ljude veliku šansu, ali ko se usuđuje da iskoči napolje? Više ne umemo ni da se molimo, jer smo izgubili tišinu, ali i vapaj. 

 
Pri vrtoglavoj brzini sve deluje zastrašujuće i ljudi više ne razgovaraju. Ono što jedni drugima kazujemo više su šifre nego reči, više je informacija nego novost. Iščeznuće razgovora guši dogovor među ljudima, a time i mogućnost da sopstveni strah pretvore u pokretačku snagu koja će ga pobediti i pružiti im više slobode. Ali ozbiljan problem je što u ovoj bolesnoj civilizaciji ne samo da postoje eksploatacija i siromaštvo, nego i jedna uzročno-posledična duhovna beda. Ogromna većina ljudi ne želi slobodu, strahuje od nje. Strah je simptom našeg doba. On je toliki da bismo, ukoliko malo zagrebemo po površini, mogli da uočimo panikom zahvaćene ljude koji žive rukovodeći se zahtevnošću rada u velikim gradovima. Zahtevnost je tolika da čovek živi po automatizmu, baca se na posao a da prethodno nije imao mogućnost da izgovori ni jedno hoću niti ijedno neću. 

 Najviše ljudi u službi je neka apstraktne vlasti. Neki od zaposlenih zarađuju više a neki manje. Ali ko je taj slobodni čovek koji donosi odluke? Ovo je jedno od ključnih pitanja koja svi treba sebi da postavljamo sve dok ne začujemo, u sopstvenoj duši, šta je to za šta treba da preuzmemo odgovornost. 

 Smatram da treba da pružimo otpor: ovo je bila moja deviza. Ali se danas često pitam na koji način treba oživotvoriti ovu reč. Ranije, kada je život bio manje težak, pod otporom bih podrazumevao nekakav čin junaštva, kao što je odbijanje da se i dalje vozimo ovim vozom koji nas vodi u ludilo i nesreću. Može li čovek da traži od ljudi koji žive vrtoglavom brzinom da se pobune? Može li se od ljudi i žena u mojoj zemlji zahtevati da odbiju da žive u ovom divljem kapitalizmu ako čovek zna da oni izdržavaju svoju decu, svoje roditelje? Ako ja na njima takva odgovornost, kako čovek da traži na napuste takav način života? 




 Situacija se toliko promenila da treba ponovo, i detaljno, da razmotrimo šta podrazumevamo pod pružanjem otpora. Na to ne umem da vam odgovorim. Ukoliko bih imao odgovor na to pitanje, bio bih nešto poput Vojske Spasa, ili bih, kao oni verski fanatici – koji možda veruju u predskazanje – na sav glas izvikivao odgovor po ćoškovima ulica, sa žurbom s kakvom se postupa kada nas samo nekoliko metara deli od katastrofe. Ali, slutim da je ono što želim da vam poručim ovim pismom mnogo manje izuzetno, mnogo skromnije, nešto što bi bilo verovanje u čudo. Nešto što bi odgovaralo ovoj noći koju preživljavamo, možda tek nekakva sreća, nešto što bi pomoglo da se naša nada održi u životu. 

 Nedaće savremenog života, nezaposlenost i prenaseljenost dovele su do toga da se čovek ozbiljno zabrine za stvari koje se tiču ekonomije. I kao što je u ratu životna dilema da li je biti bolje vojnik na bojnom polju ili ranjenik u nekoj bolnici, u našim zemljama, za bezbroj ljudi, život se svodi na to da li će čovek imati stalno zaposlenje ili će biti izopšten. Veliki je osećaj napuštenosti koji se širi gradovima; velika usamljenost kakvu je iskusio prvobitni čovek jedna je od tragedija vrtoglavog življenja i delotvornosti. 

 Prva tragedija koja hitno treba da bude zaustavljena jeste čovekovo potcenjivanje sebe samoga, što je korak koji prethodi potčinjavanju i omasovljenju. Danas čovek sebe ne doživljava kao grešno biće, on sebe vidi kao zupčanik, što je tragičnije i još gore. A ta profanacija jedino može biti zaustavljena tako što se svako od nas uputiti pogled ka drugom čoveku, ne da bi procenio domet njegove lične uspešnosti niti da bi analizirao bilo koji od njegovih postupaka. Jedan zagrljaj može da nam pruži zadovoljstvo što pripadamo jednom velikom delu, u koje smo svi uključeni. 

 Ako bismo, uprkos strahu koji nas paralizuje, obnovili veru u čoveka, ubeđen sam da bismo bili kadri da pobedimo strah koji nas koči stvarajući od nas kukavice. Ja sam godinama živeo u okolnostima u kojima mi je život bio ugrožen. Da li sam se bojao? Dabome, bojao sam se do ludila, ali nisam mogao nazad. Da nije bilo mojih drugova, sirotog naroda sa kojim sam već bio sklopio ugovor, sigurno bih sve napustio. Čovek nema smelosti kada je sam i izolovan, ali je ima ako se toliko udubio u stvarnost drugih ljudi da mu više nema povratka. Kada sam radio u Komisiji CONADEP[1], noću sam sanjao užasne snove u kojima su mučenjima, naspram kojih bi ja pre izabrao smrt, bile podvrgnute osobe koje sam najviše voleo na svetu. Neustrašiv u snu, potom bih se budio izmučen i ne znajući šta dalje da radim, ali nekoliko časova kasnije nisam mogao da odbijem da saslušam one koji su molili da ih primim. Nisam mogao, bilo bi neprihvatljivo da kažem ne roditeljima čija su deca, istinski, bila izmasakrirana. 




  Hoću da kažem da nisam mogao da ih odbijem jer sam već bio unutar te priče. Tako to biva, čovek se ohrabri da priđe tuđem bolu, i život postaje jedan apsolut. Ali, najčešće se dešava da se, mi, ljudi, čak ne približujemo ni pragu onoga što se dešava u svetu, onoga što se događa svima, i onda gubimo mogućnost da nešto preduzmemo, da umremo mirne savesti, ostajući pripitomljeni poslušnici jednog društva koje ne poštuje ljudsko dostojanstvo. Mnogo je onih koji smatraju da je bolje ne mešati se, jer ideali uvek bivaju okaljani kao što se platonske ljubavi prljaju fizičkim dodirom. Verovatno tu ima neke istine, ali nas ljudske rane dozivaju. 

 To, međutim, zahteva stvaranje, nešto novo u odnosu na ono što sada preživljavamo, a stvaralaštvo je moguće tek u slobodi i duboko je vezano za smisao odgovornosti, to je sila koja pobeđuje strah. Čovek postmodernizma okovan je udobnostima koje mu obezbeđuje tehnika, i često se ne usuđuje da se prepusti dubokim iskustvima kao što su ljubav i solidarnost. Paradoksalno je, međutim, to što će ljudsko biće da se spase tek ako svoj život stavi na kocku za drugog čoveka, za svoga bližnjega, za svoga komšiju, za napuštenu decu koja po ulicama drhte od studeni, na vetrometini, nemajući zaštitu kakvu njihove godine iziskuju, što će nositi kao živu ranu do kraja života. 

 Ima oko dvesta pedeset miliona napuštene dece koja lutaju ulicama širom sveta.  

 Ta nam deca pripadaju kao naša sopstvena i treba da budu prevashodni motiv naše borbe, i njihova najistinskija vokacija. 

 Iz našeg odnosa prema tim siročićima može da nastane drugačiji način življenja, u kojem bi okrenutost sebi samima bila skandal, u kojem bi čovek mogao da otkrije i stvori jedan drugačiji svet. Istorija je najveći zbir grešaka, ratova, progona, mučenja i nepravdi, ali se, istovremeno, ili upravo zbog toga, milioni muškaraca i žena žrtvuju negujući one najbespomoćnije. Ti ljudi otelotvoruju otpor. 

  Ono što sada treba videti, štono veli Kami, jeste da li je njihova žrtva jalova ili plodotvorna, i ove je pitanje koje treba postaviti u svakom srcu, sa ozbiljnošću kakvu zahtevaju odsudni časovi. U toj odlučnosti prepoznaćemo mesto na kojem je svako od nas pozvan da pruži otpor; stvoriće se tada prostori slobode koji će moći da nam otvore do ovog časa neslućene horizonte. To je taj most, taj prelaz preko kojeg ćemo morati da pređemo. Ne možemo ostati vezani za prošlost niti možemo uživati gledajući u ponor. U ovom ćorsokaku u koji smo danas zapali, obnova čoveka i sveta ukazuje nam se ne kao jedan od mogućih izbora, već kao nešto tako neodložno kao što je rođenje deteta kada za to kucne čas. 

 Ljudi upravo u samim kriznim situacijama pronalaze snagu da ih prebrode. To su dokazali toliki muškarci i žene koji su se, imajući kao jedino sredstvo čvrstinu i hrabrost, izborili pobeđujući krvave tiranije na ovom našem kontinentu. Ljudsko stvorenje ume od prepreka da načini nove puteve jer je životu, da bi se obnovio, dovoljan prostor koliki pruža jedna pukotina. Pri tome je najvažnije da ne dozvolimo da se uguši ono što se može održati u životu. Da odbranimo, kao što su to herojski činili potlačeni narodi, tradiciju koja nam kazuje kolika je svetinja čovek. Da ne dozvolimo da nam izmakne draž malih trenutaka slobode u kojima možemo da uživamo: zajedničko sedenje za stolom sa dragim prijateljima, pružanje pomoći bespomoćnima, duge šetnje kroz šumu, zahvalnost koju osetimo u nekom zagrljaju. 

 Nekakav čin hrabrosti kao što je uskakanje u kuću koju je zahvatio požar. To nisu racionalni postupci, i ne treba ni da budu, jer ono što će da nas spase jeste ljubav. 

  „Otpor“ Str. 93-100, Plato, Beograd. 

  sa španskog: Slavica Kojić  

 Naslov originala: La Resistencia  

 za Stanje stvari priredio: Miroslav Zdravković