субота, 17. март 2018.

Onore Domije, realizam


Dva doktora i smrt (Les deux médecins et la mort), 1865–1869.
Akvarel i gvaš na papiru
Kolekcija Oskara Rainharta, Vintertur

Umetnička scena Pariza u prvoj polovini 19. veka

"Pariz je u 19. veku nesumnjivo važio za prestonicu evropske umetnosti. Nijedan drugi grad - ni London ni Rim ni Njujork, nisu imali tako snažnu umetničku scenu u okviru koje su vrhunski stručnjaci i elitna publika ocenjivali umetnička dela.

To, naravno, nije bilo slučajno: Francuska je bila druga zemlja u Evropi koja je (nakon Italije) osnovala svoju sopstvenu akademiju, 1635. godine.

Na Akademiji je vekovima negovano klasično slkarstvo, koje je u sebi nosilo svu istoriju zapadne umetnosti, nastale u antičkoj Grčkoj, prenete u Stari Rim i oživljene u vreme renesanse.

U tu vrstu slikarstva je bio inkorporiran ceo jedan složen sistem, koji je daleko prevazilazio njegove okvire: da biste razumeli dela umetnika sa Akademije, morali biste da čitate klasične pisce i filozofe, poznajete umetnička dela antičkih stvaralaca i imate znanje o posebnom obrazovnom sistemu koji je vekovima bio okosnica čitavog obrazovnog sistema u Evropi.

Samo klasično slikarstvo bilo je zasnovano na pažljivom planiranju. Nijedan detalj nije se na slici nalazio bez razloga, kompozicija je morala da bude dobro promišljena. Slikalo se sporo, nakon dugog perioda učenja i usavršavanja na Akademiji, a zastupan stav da je dobar posmatrač samo obrazovani posmatrač, što znači da je umetnost bila privilegija elite, koju niža klasa nije mogla da razume.

Klica pobune protiv ovakvog sistema razvila se kod romantičara, čija su dela bila sušta suprotnost klasičnim: mir, linearnost, simetriju i harmoniju zamenili su nestabilnost, kružni pokreti, forme koje prodiru jedna u drugu, nemir, nasilje, buka i smrt. Umesto razuma i misaone komponente, naglasak je bio na emocionalnom. Dela su bila stvarana sa ciljem da pokrenu posmatrača, uzburkaju mi krv i nateraju ga da ne razmišlja, već da oseća.

Ipak, i jedan i drugi pravac imali su jednu zajedničku težnju sa kojom će umetničke generacije prve polovine 19. veka radikalno raskinuti: reč je o idealizmu.

Novim generacijama ubrzo je postalo jasno da Delakroa nikada nije video uživo lava, da Britanski slikari nikada nisu videli ni Homera niti ljude koji su živeli vekovima unazad, i da niko nikada nije video Hrista.

Onore Domije, Gistav Kurbe i Edvard Mane počeli su umesto uzvišenih da slikaju banalne teme, koje nemaju nikakve veze sa obrazovanjem, uzvišenim osečanjima, niti svetom fantazije, čime umetnost nije bila više rezervisana samo za elitu. Jednostavno rečeno, slikali su ono što vide: svoje savremenike, Pariz i francuske pejzaže… Posmatrač više nije morao ništa da zna o umetnosti; dovoljno je bilo da pogledate sliku i interpretirate je na osnovu onoga što vidite."  (deo teksta iz -  izvor )

ONORE DOMIJE 

Sa njim karikatura ulazi u polje umetnosti.


Iako se bavio i skulpturom i posebno slikarstvom, Onore Domije je u istoriji ostao zapamćen prvenstveno kao karikaturista koji je svojim crtežima i litografijama oslikavao francusko društvo 19. veka. ( Francuska je kolevka karikature kao posebnog medija nastalog u 19. veku, kao posledica liberalnih političkih stremljenja i razvoja novinarstva. Tada su nastali satirični magazini „Karikatir” (1830–1834) ili „Šarivari”, za koje je je crtao karikature i Onore Domije prim. a.bl.)
Teško je pomisliti da je mogao proći dan kada Domije nije crtao–bilo na papiru, na litografskom kamenu ili drvenoj ploči–budući da je za četrdesetak godina stvorio skoro šest hiljada crteža. Veoma izražajnim linijama, oslobođenim akademskih stega, umetnik beleži svakodnevne živote običnih ljudi, njihove nedaće i prikazuječitavu panoramu dešavanja i emocija.

Onore Domije rođen je u Marseju, a u Pariz se sa porodicom doselio kada je imao 8 godina. Svega nekoliko godina kasnije očeva bolest nateraće ga da počne da zarađuje za život već kao trinaestogodišnji dečak. Kao pomoćnik sudskog izvršitelja upoznao se sa svetom sudstva i advokata, koji će biti jedna od najčešćih tema njegovih satiričnih crteža. Njegov drugi posao uvešće i ostale likove u Domijeove karikature. Kao službenik u knjižari na Palas rojalu, imao je prilike da kroz prozor radnje upozna nove junake svojih budućih dela–moderne muškarce ižene, intelektualce i umetnike, ali i kapetane industrije–kako paradiraju ulicama prepunim buticima koji okružuju vrt. Svoja satirična dela Domije je počeo da stvara 1830. godine, u vreme kada je Šarl Filipon, liberalni novinar, osnovao časopis Karikatura (La Caricature), u kome je spretno ujedinio novinarstvo i umetnost karikature. Domije je, na poziv urednika, ubrzo postao saradnik časopisa doprinoseći svojim satiričnim crtežima u kojima kritikuje društvo i vlast.


Činjenica da nije birao aktere svojih kritičkih dela dovela ga je i do zatvora. Karikatura na kojoj je predstavljen kralj Luj Filip kao Gargantua kako proždire narodno blago nije bila dobro primljena od strane vlasti koja je autora osudila na šest meseci zatvorske kazne. Po odsluženju kazne, umetnik nikada više nije bio optužen, iako je u svojim delima nastavio da napada režim, kritikuje društvo i koncept života koji je prezirao. U njegovim delima često se pojavljuju ličnosti lako prepoznatljive i svima poznate i dan-danas: poslovni ljudi–biznismeni, advokati, lekari, profesori i sitna buržoazija.

Kao značajan segment svakodnevnog života ljudi, bolest i medicina neretko su predstavljeni u delima Onorea Domijea. Kroz odnos lekara prema pacijentu uspevao je da dočara mnogo širu sliku društva u kome je živeo. Slika Dva doktora i smrt inspirisana je Lafontenovom basnom o dva lekara koji raspravljaju o lečenju pacijenta. Kada pacijent umire, oba lekara njegovu smrt uzimaju kao dokaz da su bili u pravu. Domije zanemaruje detalje priče i koncentriše se na portretisanje lekara i njihovo ponašanje. Dva lekara, odevena u odeću koja ukazuje na visok naučni rang, žučno raspravljaju o bolesti pacijenta. Svaki u ruci drži knjigu kao dokaz sopstvene kompetentnosti. Zaokupljeni sopstvenom raspravom i dokazivanjem stručnosti u potpunosti zanemaruju pacijenta koji, čekajući izlečitelje, lako postaje plen smrti koja ga neprimećeno uzima sebi. Visoka naučna diskusija između lekara u prvom je planu, daleko od pacijenta, tako da oni ne primećuju najznačajniju promenu kod svog pacijenta–odlazak u svet mrtvih. Jednom jedinom scenom Onore Domije uspeva da dočara čitavo jedno društvo, ali ne samo društvo u kome je i sam živeo, već bezvremenu pojavu koja prati čoveka kroz epohe i koju i danas možemo prepoznati ukoliko se dublje zagledamo u sopstveno okruženje. Poruka koju ovo delo šalje nije vezana samo za jedno društvo i jednu epohu, ona je upućena svim lekarima–ispred sopstvene taštine uvek treba postaviti samog pacijenta.


____________________________________




Gargantua i Pantagrue

La vie de Gargantua et de Pantagruel roman je Fransoa Rablea u pet knjiga. Satirična alegorija o dva džina Gargantui (otac) i Pantagruelu (sinu), njihovom životu, čudesnom rođenju, školovanju i fantastičnim dogodovštinama. Prva knjiga Pantagruel objavljena je 1532, druga Gargantua 1534. Treća knjiga je objavljena 1545, četvrta 1552. i poslednja, posle smrti pisca, 1564. Knjige je Rable potpisao kao Alcofrybas Nasier što je anagram od f-r-a-n-c-o-y-s-r-a-b-e-l-a-i-s.

[1]Istorija Francuski kaluđer i doktor lekarstva Fransoa Rable sastavljao je svoj duhoviti roman Gargantua i Pantagruel od 1532, kada je imao oko 37 godina, pa do kraja svog zivota . Poslednja, peta knjiga Pantagruela objavljena je posthumno. Svoju humanističku viziju čoveka u tom delu pisac je gradio na suprotstavljanju svemu što je zapažao u svojoj okolini, konkretnoj stvarnosti njegove epohe. Iako je njegov roman pisan tokom 20 godina i sa mnogim prekidima on nikada nije odstupio od svoje prvobitne zamisli– kretanja ka dole, u dubinu zemlje, i ljudskog tela. Tim kretanjem su zahvaćene sve slike i metafore, a silazak u hram Božanske Boce samo je sumiranje celokupne tematike.

Onore Domije na karikaturi Gargantua prikazuje ekstremnu sebičnost, okrutnost i nezajažljivost francuskog kralja Luja Filipa. Na njoj je predstavljen Gargantua kao Luj Filip, koji sedi na prestolu i guta vreće kovanog novca koje su njegovi ministri uzeli odsiromašnih, a koje transportuju sićušni nosač i do daske koja se prostire od zemlje do njegovih usta. U podnožju daske je publika jadnih dronjavih ljudi i žena koji predaju svoj novac u korpe ministara. Oko prestola su debeli mali miljenici koji su pokupili plemićke titule, ordene, provizije i slično, za koje su dali ponude. Gargantua zapravo prikazuje neverovatne sume novca, koje Vlada troši na sebe. Luj Filip je dozvolio sebi "platu" veću od 18 miliona franaka,što je 37 puta bilo više od Napoleona Bonaparte.


_______________________________________




Vagon treće klase / Le Wagon de troisième classe)
 version inachevée du tableau appartenant au
"Metropolitan Museum of Art, Metropolitan Museum of Art


Slika Vagon treće klase iz 1862. godine prikazuje njegovučestu temu, svakodnevni gradski život. Ova slika se danas nalazi u muzeju umetnosti Metropoliten u Njujorku.

   Mada žestok karikaturista buržoazije i političara, Onore Domije sa slike Vagon treće klase izbacuje satiru i kritiku. On je želeo da prikaže radničku klasu, ne kroz dramu, već kroz mirne trenutke njihovog svakodnevnog življenja. U prednjem delu slike su prikazane tri generacije niže klase. Porodica sedi zajedno. Majka sa bebom, dečak i starica su odsutni i zamišljeni. Njihove figure su naslikane u većim proporcijama. Neko će videti u njima težinu njihovog života kroz odeću, umorno držanje i izraze lica, a posebno starice, pošto se na nju usmerava pogled posmatrača.

    Pozadina slike zauzima više prostora nego prednja strana i slikana je sa više detalja. Za tako pretrpanu pozadinu, porodica na klupi izgleda kao da postoji u svom sopstvenom mirnom prostoru. Kroz prozore sa leve strane dopire svetlost, i mada osvetljava porodicu, ipak su oni daleko od prozora. Činjenica da su oni delimično prikriveni svetlošću ukazuje da su još više izolovani. Paleta boja na slici je tmurna, od braon boje u pozadini, do različitih nijansi braon i zelene boje odeće putnika. Tmurni tonovi naglašavaju sumornu atmosferu na slici. Svetlost koja dolazi kroz prozore stvara lep i neočekivan kontrast prema tmurnim tonovima. Linije na slici su jednostavne i moćne. Linije u krivuljama ekspresionistički deformišu oblik, što je vidljivo posebno na rukama žene sa detetom.

-Na slici Vagon treće klase, Onore Domije je prikazao jedno čudno savremeno ljudsko stanje - "usamljenu gomilu". Ovim ljudima je zajedničko jedino to što putuju u jednom vagonu. Mada su fizički nagomilani, oni ne vode računa jedno o drugom i svako je sam sa svojim mislima. Domije ispituje to stanje ulazeći u karaktere sa širinom ljudskog saosećanja dostojnom Rembranta, čijem se delu divio. Njegovo osećanje za dostojanstvo sirotinje podseća na Luja le Nana, koga su francuski kritičari u to vreme upravo bili ponovo otkrili. Posebno je to vidljivo u slikanju starice koja je centralna ličnost na slici Vagon treće klase.

    Mada slika Vagon treće klase još uvek  služi kao podsetnik na negativne strane industrijalizacije i urbanog života, neki u njoj vide i osećanje nade. Prikazujući zenu  sa decom, slika podseća na vrednosti porodice.

-Svoja satirična dela francuski slikar, grafičar, vajar i karikaturista Onore Domije počeo je da stvara 1830. godine, u vreme kada je Šarl Filipon, liberalni novinar osnovao casopis Karikatura (La Caricature), u kome je spojio novinarstvo i umetnost karikature. Kao saradnik casopisa svojim satiričnim crtežima kritikovao je društvo i vlast. Godine 1831. nacrtao je karikaturu Luja Filipa, koju je nazvao Gargantua prema istoimenoj knjizi Fransoa Rablea, koja je važila za nepristojnu, sirovu i vulgarnu. Gargantua nikada nije objavljena u časopisu Karikutara, jer je cenzura i policija zaustavila njeno objavljivanje na vreme. Litografija ove karikature se danas nalazi u Nacionalnoj biblioteci u Parizu.

                                       _____________________________________________

M


Pralja ( Grand Palais (Musée d'Orsay) / 1863 )

Na svojoj poznatoj slici Pralja, on kao da želi da isprovocira diskusiju o širim društvenim pitanjima. Lica gotovo prazna, bez identiteta, primoravaju posmatrača da pogleda okolinu oko glavnog fokusa, pralje i njenog deteta. Postoje tri slične verzije na temu pralja, od kojih se prva pojavila u Pariskom salonu 1861. godine. Danas se ova slika nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

   Onore Domije je živeo u Parizu, na manjem ostrvu, Île Saint-Louis na Seni, odakle je mogao da posmatra pralje koje se vraćaju sa pranja na Seni, kako se umorno penju kamenim stepenicima. Na slici je prikazana savijena žena ispod težine svojih svežnjeva za pranje u pratnji svog deteta. Telo majke je malo veće i u njemu je izražena snaga, ali i umor. Na njenoj figuri se otkriva težak rad koji je prisutan na duši i telu. Odeća visi na njoj, a savijeni rukavi, ilustruju da ona koristi svoje ruke da uradi neku vrstu posla. Držeći u ruci prut, devojčica izgleda kao da joj je suđeno da se bavi istim poslom kao i njena majka. Da se dete ne bi spotaklo uz stepenice majka nosi vešu jednoj ruci, a detetu pomaže pri penjanju drugom rukom. Postoji mešavina rezignacije i nežnosti kod majke pri pomaganju detetu da se popne visokim stepenicama. Glavni fokus na slici su majka i dete, ali oni su najmračniji deo slike. Kuće duž keja u Parizu u pozadini daju svetlosnu postavku, ali je Domije ostavio nedovršenu scenu moćne simbolične dimenzije. Izvor svetlosti na slici je pozadina, a druga strana grada je svetlo i procvat. Možda je Domije na taj način prenosio ideju da svešto je na drugoj strani reke ili drugoj strani grada nudi više. Majka i dete koje posrće, žive u siromaštvu, i pokušavaju da se izbore za bolji život. Ne postoji osećaj žurbe na ovoj slici, stvoren je osećaj monotonog svakodnevnog života siromašnih ljudi.

Boje na slici ne sugerišu ni malo vedrine, i daju monumentalni kvalitet ovoj maloj slici. Tamne boje skoro stvaraju ideju da su majka i dete prljavi, njihova boja kože nije čisto bela boja koju ima buržoazija. Njihova lica u tamnim bojama uklapaju se sa praznim izrazom lica.

Slika Pralja Onore Domijea je otelovljenje društvenog tipa koji karakteriše naporno ponavljanje rada. Fokus slike na skromnim običnim ljudima praćen snagom i monumentalnošću podseća na Mikelanđela, pokazujući posmatrač u neku vrstu prave alegorije.

                                                   ________________________________


Резултат слика


 Jedna od omiljenih tema čuvenog francuskog slikara Onorea Domijea je Don Kihot, najslavnije delo u književnosti španskog zlatnog doba. Mnogobrojne slike i crteži pustolovina Don Kihota iz Servantesovog romana iz XVI veka, pokazuju koliko je bio opčinjen tom temom, naročito u poslednjim godinama svog života. Poznata slika sa ovom temom je Don Kihot napada vetrenjače (oko 1866. godine). Danas se ova slika nalazi u privatnoj kolekciji. Na slici Don Kihot napada vetrenjače prikazana su dva junaka romana Don Kihot - visoki vitez-lutalica, čovek sa grandioznim zabludama koji uzalud pokušava da ostvari svoje snove o plemenitim podvizima i Sančo Pansa, njegov jednostavan, ali verni pratilac, zdepasti materijalista. Oni su za Domijea verovatno oličavali tragični sukob u ljudskoj prirodi koji večito neprijateljski suprostavlja dušu telu, idealne težnje surovoj stvarnosti. Kompozicija slike je oskudna, ali ispunjava celu sliku, i čak ječini većom od života. U centru slike je Don Kihot na konju koji se ustremio usred podnevne žege prema nekoj nevidljivoj, udaljenoj meti. Na prvi pogled Don Kihot je jednostavno naslikan, ali takvim načinom prikazivanja Domije je uspeo da unese dosta dubine u njegov lik. U prednjem planu sa leve strane je Sančo Pansa koji nemoćno krši ruke, kao pravi spomenik očajanja.

Na slici nema mnogo detalja. Korišćenje boje je minimalističko i dominiraju tamnije boje, a svetlost je suptilna. Sliku odlikuje snažna vajarska jednostavnost oblika i sloboda izrazačetkice. Na slici Don Kihot napada vetrenjače suprotnost ideala i surove stvarnosti je ostvarena sa puno snage i simbolike. Zato je i ova slika Onorea Domijea postala univerzalni simbol uzaludne borbe savremenog čoveka za svoje ideale.


Don Quixote and Sancho Panza Honoré Daumier :1868 

Резултат слика за оноре домије don quixote, sancho pansa and the dead mule


izvor

1 коментар:

Анониман је рекао...

Izvanredna analiza!

Постави коментар