недеља, 1. мај 2016.

O demokratiji - Sokrat, Polibije, Herodot



      Tokom klasičnog perioda (što otprilike odgovara 5. i 4. veku pre nove ERE ), Grčka, naravno, nije bila država u modernom smislu, već skup od nekoliko stotina nezavisnih gradova-država, svaka sa svojim okolnim selima. Godine 507. P.N.E., pod vođstvom Klistena, građani iz Atine su počeli da razvijaju sistem narodne vladavine ( demokratiju) koji će trajati skoro dva veka. Grci su demokratiju shvatali kao političko udruženje, a najprikladniji za demokratsku vlast je polis, ili grad-država.Grci su bili pioniri u stvaranju narodnih vlada, a njihovi filozofi i komentatori izvršili su ogroman uticaj na kasniju političku misao.

SOKRAT

    Ubrzo nakon Sokratove smrti, nekoliko članova njegovog kruga sačuvalo je sećanje na njega pišući dela koja ga predstavljaju u njegovoj najkarakterističnijoj delatnosti – razgovoru. Njegovi sagovornici u ovim (obično neprijateljskim) razmenama uključivali su ljude koje je slučajno sreo, odane sledbenike, istaknute političke ličnosti i vodeće mislioce tog vremena. Mnogi od ovih “sokratskih diskursa”, kako ih Aristotel naziva u svojoj Poetici, nisu sačuvani; postoje samo kratki ostaci razgovora koje je napisao Antisten, Eshina, Fedona i Eukleida. Ali one koje su sastavili Platon i Ksenofont opstaju u celosti. Platon i Ksenofont su napisali tekstove pod nazivom Apologija Sokrata, o Sokratovom suđenju.



 U Platonovim dijalozima, osnivač grčke filozofije – Sokrat – prikazan je kao izrazito pesimističan u pogledu celokupnog posla demokratije. U šestoj knjizi Republike, Platon opisuje Sokrata kako ulazi u razgovor s likom po imenu Adeimant i pokušava ga naterati da uvidi nedostatke demokratije uspoređujući društvo s brodom. Da ste krenuli na putovanje morem, pita Sokrat, koga biste idealnog odabrali da odluči ko je zadužen za brod? Samo bilo ko ili ljudi su obučeni u pravilima i zahtevima pomorstva? Potonje naravno, kaže Adeimant. Pa zašto onda, odgovara Sokrat, stalno mislimo da bi bilo koja stara osoba trebala biti sposobna suditi ko bi trebao biti vladar jedne zemlje? 

      Sokratova poenta je da je glasanje na izborima veština, a ne slučajna intuicija. I kao i svaku veštinu, treba je sistematski podučavati. Pustiti građane da glasaju bez obrazovanja podjednako je neodgovorno kao i staviti ih na čelo trireme koja plovi na Samos u oluji. 

      U sklopu debate s učiteljem retorike Gorgijom, Sokrat se zalaže za struku: 
 "Šta znače naše tvrdnje u vezi s retorikom. Ja nikako ne mogu shvatiti kakvo mišljenje imam o njoj! Kad se građani skupe na sastanak da bi izabrali lekara, ili brodograditelje, ili koje druge radnike, hoće li tada pozvati govornika da im da svoj savet? Nipošto, jer je jasno da na ovakvim izborima valja izabrati onoga koji je najsposobniji u svom poslu. Tako isto kad je u pitanju podizanje zidova, uređenje pristaništa i dokova, potražiće savet od brodograditelja, a ako treba izabrati vojskovođe, rasporediti vojsku u borbene redove, u takvim slučajevima savet će dati vojni stručnjaci a ne retori.

       Sokrat nije bio elitista. Nije verovao da bi samo nekolicina trebala glasati. On je insistirao da samo oni koji su o pitanjima razmišljali racionalno i duboko trebaju biti pušteni blizu glasanja. 

         Sokrat, nadalje,  implicira da je sama priroda demokratije čini korumpiranim političkim sistemom. Gorko iskustvo ga je naučilo da se većina ljudi zadovoljava površnim razumevanjem najhitnijih ljudskih pitanja. Kada im se da velika moć, njihova plitkost neminovno vodi u nepravdu.  

                                               ________________

     Sokrat je, nažalost, na sebidoživeo katastrofalno iskustvo gluposti birača. 399. godine prie Hrista, filozofu je suđeno zbog bezbožništva i izmišljenih optužbi da je korumpirao atensku mladež. Porota od 500 Atenjana bila je pozvana da odmeri slučaj i s malom razlikom odlučila je da je filozof kriv. 
     Godina u kojoj je Sokrat procesuiran, bila je godina u kojoj je nekoliko drugih istaknutih ličnosti izvedeno pred suđenje u Atini pod optužbom za bezbožništvo. Malo je verovatno da je to bila slučajnost; pre da je u to vreme postojao osećaj zabrinutosti zbog opasnosti od verske neortodoksnosti i političkih posledica koje bi vera mogla doneti. 
     Zakon koji je Sokrat navodno prekršio bio je zakon protiv bezbožništva, a u prilog toj optužbi dodata je optužba da je korumpirao mlade. Kada je suđenje počelo, bila je uobičajena praksa da tužioci pominju bilo šta što bi moglo biti štetno za optuženog. Budući da je Sokrat u svom govoru odbrane otvoreno iskazivao svoje antidemokratske ideje, porotnicima bi bilo teško ostaviti po strani njegovu povezanost sa protivnicima demokratije, čak i da su tome bili skloni. Ono što se sa sigurnošću može reći je ovo: suđenje Sokratu je jedini slučaj u kojem možemo biti sigurni da je Atinjanin bio pravno gonjen zbog otvorenog čina koji je direktno naneo štetu javnosti ili nekom pojedincu – kao što je izdaja, korupcija ili kleveta — ali za navodnu štetu indirektno uzrokovanu izražavanjem i učenjem ideja.  

            
                                          
  Jacques-Louis David: Sokratova smrt , ulje na platnu Jacques-Louis David, 1787; u Metropolitan muzeju umetnosti u Njujorku. Metropolitan Museum of Art, New York City; Kolekcija Catharine Lorillard Wolfe; Wolfe-Fund, 1931 (pristupni br. 31.45); www.metmuseum.org

PLATON 
kao izvor o Sokratovim idejama Apologija (prikazuje suđenje i osudu Sokrata) Fedon (prikaz Sokratovih poslednjih sati i smrti)                     
      

  Ne može se eliminisati mogućnost da neki delovi govora koji je Platon napisao o Sokratu nisu bili u stvari izrečeni na suđenju ili su izraženi prilično drugačije. Platonov tekst predstavlja njegov stvaralački pokušaj da odbrani Sokrata i njegov način života i da osudi one koji su glasali da ga ubiju. U stvari, Platonovi motivi u pisanju Isprike verovatno su bili složeni. Jedan od njih je, bez sumnje, bio da brani i hvali Sokrata koristeći mnoge stvari koje je sam Sokrat ponudio u svom govoru. Ali, kao što svaki čitalac dela može videti, Platon u isto vreme koristi suđenje i smrt Sokrata da osudi Atinu, da pozove svoje čitaoce da odbace konvencionalni život koji bi Atina više volela da ga vodi Sokrat, i da umesto toga izaberu život filozofa Sokrata . 
 __________________________________ 

 U Platonovoj „Državi“ Sokrat kaže:

„Reklo bi se da je ovo državno uređenje najlepše od svih: kao šareno odelo protkano svakojakim cvećem…I, srećni moj čoveče, tu možeš tražiti državno uređenje koje ti je po volji…zbog slobode koja tu vlada, ona sadrži sve vrste državnih uređenja, i izgleda da, ako hoćemo da osnujemo državu, a mi to upravo činimo, treba samo da odemo u demokratsku državu da, kao kad čovek ode na pijacu gde se prodaju sva moguća državna uređenja, tamo potražimo onaj  način koji nam se sviđa, i čim ga izaberemo možemo pristupiti njenom osnivanju.“

 O demokratskom čoveku.

„On odbija svaki razlog i istinu i ne dozvoljava im da uđu u njegovu tvrđavu. Ako mu neko kaže da poneke želje dolaze od lepih i dobrih nagona, a one druge od rđavih, da prve treba negovati i ceniti, a druge savlađivati i obuzdavati – on sve to odbija i tvrdi da su svi nagoni isti i da ih treba podjednako ceniti.

"I tako mu svaki dan prolazi u tome da ugađa strasti koja je toga trenutka naišla: čas se opija uz zvuke frule, a čas pije vodu i mršavi; sad radi gimnastiku, a sad je opet lenj i ne mari ni za šta; katkad izgleda kao da se bavi filozofijom, često vodi državne poslove, skače na govornicu, pa govori i radi ono što mu toga časa pada na pamet; drugi put, opet, zavidi ratnicima i onda se ugleda na njih; zatim mu se dopadnu poslovi ljudi i on se baca na trgovinu. Nikakvog reda i nikakve potrebe nema u njegovom životu, i za sve to vreme on uživa.“

" A to što te niko ne primorava ni da vladaš u toj državi, čak i ako si za to sposoban, ni opet da se pokoravaš ako to ne želiš, ni da ratuješ kad drugi ratuju, ni da, ako želiš mir, živiš u miru kad drugi to čine, što, opet, ako ti neki zakon brani da vladaš ili sudiš, ti ipak možeš i da vladaš i da sudiš ako ti tako padne na pamet: zar to na prvi pogled nije božansko i divno? Dalje. Zar nije divna ona blagost prema osuđenicima? Zar još nisi video kako u takvom državnom uređenju ljudi osuđeni na smrt ili izgnanstvo ipak ostaju i kreću se među ostalima, kao da niko za to ne mari i  kao da to niko ne vidi? I zato takav čovek hoda okolo kao kakav junak.

Pa onda praštanja koja takva država čini, i ta širokogrudost i preziranje svega onoga što smo mi, kad smo osnivali državu, svečano govorili: da, naime, niko ne može postati dobar čovek ako nema izvanrednu prirodu, ako se još odmah kao dete nije u igri upoznao sa lepim stvarima i ako se, uopšte, nije vežbao lepoti. Sa kakvim nadmenim držanjem ona sve to gazi i kako uopšte ne pita za to sa kakvim zanimanjima dolaze ljudi da se prihvate državnih poslova, nego ih poštuje samo ako kažu da su prijatelji naroda.


Demokratija bi, dakle, imala to i sve što je tome srodno. To je, kao što vidiš, divno državno uređenje, anarhično, šareno, koje svima bez razlike, i jednakima i nejednakima, deli nekakvu jednakost.“

______________________________________________________

 Demokratija će .....  :


Demokratija će platiti zato što će pokušati da odgovara svima.

Siromasi će hteti imetak bogatih. A demokratija će im to dati.

Mladi će hteti da budu uvažavani kao stari, žene će hteti biti kao muški, stranci će hteti prava starosedelaca. A demokratija će im to dati.

Lopovi i prevaratni će hteti važne državne funkcije. A demokratija će im to dati.

A kada lopovi i prevaranti konačno demokratski preuzmu vlast, jer kriminalci i zločinci žele moć, nastaće gora tiranije nego u vreme bilo koje monarhije ili oligarhije.

Sokrat (470-399 p.n.e)

Za 2500 godina ništa se nije promenilo!
_________________________________________________________






POLIBIJE

      Polibijeve stavove o „klasičnom atinskom carstvu demokratija” mogué je shvatiti tek u kontekstu njegove opšte političke teorije i moralnih kriterija za ocenjivanje država. O „klasičnoj atinskoj imperijalnaoj demokratiji“ on piše u šestoj knjizi uz izveštaj  o Atini, ali se o tome izjašnjava i izvan te knjige.
     U šestoj knjizi on zauzima negativan stav prema demokratiji što je unekoliko u suprotnosti s njegovim očiglednim, a možda i nesretnim, divljenjem prema Atinjanima kao u njegovim prikazima atinskog rata i diplomatije. 
      Kao prvo on navodi da je taj “sistem i politika potpuno istinske demokratije” bio zasnovan na principima jednakosti (ἰσηγορία) i slobode govora (παρρησία). Za njega je, dakle, „demokratija“ pozitivna reč u evaluativnom smislu. 
   Međutim, nadalje on govori o lošoj strani demokratije. U Loeb Classical Library WR Patona  nalazi se jedan takav odlomak : 

U slučaju kada je demokratija dugo na vlasti, prirodno počinje da vlada nezadovoljstvo i potom se traži novi gospodar, a nakon što ga se nađe vrlo brzo se ponovo mrzi. Promena je očito na gore." 

 ES Schuckburgha ( drugi prevod istog pasusa kaže: 

Za demokratsku slobodu koja se dugo uživa i nekontrolisano provodi dolazi prirodno do zasićenosti blagoslovima, a onda se traži novog vladara; a kada se dobije, ne prođe mnogo vremena on se mrzi, jer se vidi da su promenena gore."

 Polibije zapravo, zaključuje Craige B. Champion, opisuje autarkično ili “slobodno stanje” u ovom odlomku (grčka reč koju koristi je ἐλευθερία). Kada Polibije osuđuje Atinu u šestoj knjizi, nastavlja isti autor, on upoređuje atinski δῆμος s brodom bez efektivnog komandanta. U vremenima oluja i opasnih uslova na moru, posada će primati naređenja i obavljati potrebne dužnosti. Ali na mirnim vodama će postati opuštena, zanemariće sve autoritete, postaće previše samouverena i zbog bezumlja i nemara doživeće brodolom kada je u blizini kuće i sigurne luke. Atina je bila ovakva, po Polibijevoj proceni, država u kojoj je rulja, ili ὄχλος, preuzeo je sve stvari u svoje ruke u impulsivnom momentu. Jezik je teško mogao da bude jasniji: za Polibija, „klasična Atinjanska imperijalna demokratija” je skrenula u ohlokratiju, vladavinu mafijaškog nasilja; to više nije bila istinska demokratija.(izvor

 Polibije u  „Opštoj istoriji“.

„Evo kako će se to odigrati. U jednom trenutku narod će pomisliti da strada zbog lakomislenosti vodećih ljudi, a kad drugi, željni vlasti, počnu da mu laskaju i da ga uzdižu, razbesneće se, sve će odluke donositi u gnevu i više neće hteti da se pokorava čak, ni da bude jednak sa vodećim slojem u državi, već će želeti da u svemu njegova reč odlučuje. Kada se to desi država će dobiti novo ime, najlepše od svih imena: Slododa i demokratija, a, u stvari, pretvoriće se u nešto najgore, u vladavinu gomile.“


„Kada, dakle, počnu da teže vlasti, a nisu sposobni da je steknu svojim sposobnostima, troše bogatstva na zavođenje i kvarenje naroda ne birajući sredstva.
     Učine li, svojom bezumnom glađu za slavom narod podmitljivim i lakomim tada i demokratija propada i pretvara se u nasilje i vladavinu silom. Naime, narod se navikne da jede tuđe, i živi na tuđ račun, a kada stekne ambicioznog i smelog vođu koji zbog siromaštva nije biran na važne položaje u državi, uvodi vladavinu sile: udružuje se i počinje pokolje, proganjanja, deljenje zemlje, sve dok ne podivlja i ponovo nađe gospodara i monarha.“




HERODOT


      Herodot pripoveda kako se u davna vremena, posle Kirove smrti, država Persijanaca našla u velikoj nevolji, izložena ludilu i samovolji Kirovog sina, bratoubice Kambiza, a onda i vladavini dvojice maga (prvosveštenika), koji su predstavljali neku vrstu teokratske oligarhije. Posle raznih peripetija, grupa odvažnih zaverenika uspela je da likvidira uzurpatore i narod izbavi od pogibelji, nakon čega su se pobednici, njih sedmorica, okupili na savetovanje radi dogovora o budućem uredjenju države. Ovo savetovanje i govori na njemu (»koji mnogim izgledaju neverovatno, a za koje tvrdim da su održani«, veli Herodot) predstavljaju ne samo prvu poznatu raspravu o vrlinama i manama demokratije, nego i najstariji političkofilozofski traktat uopšte. 

    Otan, prvi koji je govorio, nije imao nikakve dileme. Poučen, pored ostalog, i rđavim iskustvom iz neposredne prošlosti, on se strasno založio za uspostavljanje demokratskog uređenja. 

»Mislim da ne treba više dozvoliti da vlast dođe u ruke jednom od nas, jer to nije ni dobro ni korisno. Naime, znate dobro do čega je dovelo Kambizovo ludilo, a svi ste iskusili i magovu obest. A kako bi i mogla biti dobra monarhija u kojoj neodgovorni vladar može da radi što mu je volja? Jer, ako i najboljeg popnemo na presto, on će promeniti svoju ćud. On pobesni od silnog obilja u kojem živi, a zavist je svojstvena čoveku od njegova postanka. A kad postane obestan i zavidljiv, stekao je sve uslove za potpuno nevaljalstvo… Vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto najlepše na svetu, i ona, pre svega, znači ravnopravnost za sve…Za službu će se birati kockom i biće svako odgovoran za svoj posao, a sve odluke iznosiće se pred skupštinu…« (Herodot I: 238). 

      Drugi govornik po imenu Megabiz predloži da se uvede vlada nekolicine, (»takozvana oligarhija«), pa reče: 

»Slažem se sa Otanom što traži da se ukine tiranija, ali izjavljujem da je jako pogrešno kad je predložio da se zavede vlada naroda, jer nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je neprosvećena gomila. Ako smo se spasli vlade i nasilja tiranije samo zato da bismo pali u ralje neobuzdanoj i besnoj gomili, to bi tek bilo nepodnošljivo! Jer kad tiranin nešto radi, on bar razume šta radi, a beskrajna gomila nije u stanju da nešto zna. A kako bi i mogla da zna kad ništa nije ni naučila niti je išta od kuće donela? Zar se neće ustremiti na poslove bez ikakvog razumevanja, kao neka nabujala reka? Dakle, ako Persijancima želi zlo, taj će predlagati da se da vlast narodu, a ja mislim da bi trebalo da izaberete savet od najboljih ljudi i da mu predate vlast, jer i mi spadamo među te. Najbolji će sigurno znati da daju i najbolje savete« (Herodot, I: 239). 
 
       Darije, treći učesnik u dijalogu, složio se sa svim Megabizovim argumentima protiv demokratije, ali je insistirao i na slabostima oligarhijskog uređenja, koje podstiče stalne sukobe, uzajamnu surevnjivost i rivalstvo. Njegov predlog, koji je konačno i usvojen, bilo je uspostavljanje monarhije. (»Nema ničeg boljeg od vladavine najboljeg čoveka.«) Samu odluku o tome ko je među njima taj »najbolji čovek« zaverenici su rešili da prepuste sudbini, a ona je, kao što smo mogli i pretpostaviti, nepogrešivo (doduše, malčice pogurana od ovog najzainteresovanijeg kandidata) odabrala upravo Darija. Tako je Persija (p)ostala najpoznatija monarhija starog sveta, dok su Otanovi argumenti morali potražiti drugu domovinu (Herodot I: 239-240). ( izvor str 59- 62)



     Herodot je ukazao na opasnosti demagogije, primerom tiranina iz Mileta Aristagora koji nagovara atenski narodni skup da podrže Jonsku pobunu protiv Perzijanaca. Herodot označava Atenska flotu koja je tada poslana, kao 'početak bede za' Grke i Perzijanci” (5.97.3) jer skreće pozornost Perzijanaca na grčko kopno. 

      Nadalje,  on je priznao da moćne porodice mogu igrati glavnu ulogu u demokratiji, što se vidi iz njegovog opisa uloge Alkmeonida (5.70-73) i njegovog spominjanja njihovog dalekog potomka Perikla (6.131).

      Istovremeno, Herodot vidi demokratiju kao temelj atenskog uspeha, jer građane potiče njihova individualna sloboda na velika dela (5,78). Ovo ideološko stajalište i danas vredi, mada je procvat Atene u stvarnosti bio mnogo složenija interakcija političkih,privrednih, demografskih i socio-kulturnih činilaca. Herodot to, naravno, nije mogao shvatiti sa znanjem i metodama svoga vremena i temeljio je svoj sud na retoričkim formuliranim konceptima.( izvor str. 8)

1 коментар: