Bila je subota. Njegovom sinu je bio rođendan. Vreme u Santa Barbari bilo je divno. Snaja mu je upravo stigla iz Francuske. Ipak, Hal Fini je morao da bude za kompjuterom. Ovaj dan je ĉekao već mesecima i, u izvesnom smislu, decenijama.
Hal nije ni pokušao da objasni supruzi Fren ĉime se bavi. Bila je fizioterapeutkinja i slabo je razumela šta on to radi na kompjuteru. A odakle bi uopšte i poĉeo? Dušo, pokušavam da napravim novu vrstu novca.
Upravo to mu je, u suštini, bila namera kada je, posle dugog jutarnjeg trĉanja,seo u svoju skromnu kućnu kancelariju: jedan ugao dnevne sobe s velikim starim pisaćim stolom, koji su uglavnom zauzimala ĉetiri kompjuterska monitora razliĉitih oblika i marke, svi prikljuĉeni na razliĉite raĉunare, namenjene za rad i u liĉne svrhe. Prostor koji nije zauzimala kompjuterska oprema bio je prekriven rusvajem papira, svezaka i starih programerskih priruĉnika. Naoko i nije bilo ništa posebno. Ali sedeći tu, Hal je video trem na drugoj strani dnevne sobe, okupan kalifornijskim suncem ĉak i sredinom januara. Levo od njega na tepihu je ležao Arki, njegov verni rodezijski ridžbek, nazvan po zvezdi u sazvežđu Volar. Ovde se osećao kao svoj na svome, i ovde se uglavnom bavio kreativnim programerskim radom.
Ukljuĉio je ogromni IBM ThinkCentre, smestio se, i kliknuo na link koji je prethodnog dana, dok je radio, dobio u imejlu: www.bitcoin.org.
Prvi put je ugledao reĉ „bitkoin― nekoliko meseci pre toga, u poruci poslatoj na jednu od mnogih mejling lista kojima je pripadao. Prepiska se uglavnom vodila između dugogodišnjih poznanika i sagovornika, zainteresovanih za priliĉno usko polje kodiranja, kojim se i sam bavio. Ipak, ovaj imejl došao je od nepoznatog ĉoveka pod imenom Satoši Nakamoto – a unutra je bilo opisana izvesna elektronska gotovina, zvuĉno nazvana „bitkoin―6. Hal je već dugo eksperimentisao s digitalnim novcem – dovoljno dugo da bude sumnjiĉav i zapita se bi li tako nešto uopšte moglo uspeti. Ipak, nešto u ovom imejlu zapalo mu je za oko. Satoši je obećavao pare kojima se ne bi moralo raspolagati putem banke ili preko nekog trećeg. Sistem bi u potpunosti postojao u kolektivnoj kompjuterskoj memoriji korisnika. Na Hala je najveći utisak ostavila Satošijeva tvrdnja da bi korisnici mogli posedovati i razmenjivati bitkoine bez davanja liĉnih podataka centralnim vlastima. Hal je dobar deo karijere proveo u radu na programima koji omogućuju ljudima da izvrdaju budnu prismotru vlasti.
Pošto je proĉitao opis na devet strana,7 u okviru, kako se ĉinilo, nekakvog akademskog rada, Hal je poletno odgovorio.
„Kad je osnovana Vikipedija, nisam mislio da će uspeti, ali se odliĉno pokazala iz donekle sliĉnih razloga―, napisao je grupi.
Zbog sumnjiĉavosti drugih ĉlanova mejling liste, Hal je nagovarao Satošija da zapravo napiše deo koda za opisani sistem. Nekoliko meseci kasnije, ove januarske subote, Hal je skinuo Satošijev kod s bitkoinskog veb-sajta. Prost egzekutivni fajl instalirao je bitkoinski program i automatski na desktopu otvorio jasan i uredan prozor.
Kada se program prvi put otvorio, automatski je napravio listu bitkoinskih adresa koje će predstavljati brojeve Halovih raĉuna u sistemu, kao i lozinku, odnosno privatni kljuĉ, koji mu je omogućavao pristup svakoj od ovih adresa. Pored toga, program je imao samo nekoliko funkcija. Glavna, „pošalji novac", nije naroĉito zanimala Hala pošto nije imao novca za slanje. Ali pre nego što je stigao da proĉaĉka dalje, program se zakoĉio.
Ovo nije odbilo Hala. Pošto je pregledao logove svog raĉunara, pisao je Satošiju i objasnio mu šta se desilo kada je kompjuter pokušao da mu se poveže s drugim raĉunarima na mreži. Prema logovima, pored Halovog na mreži su bila još samo dva raĉunara, i to oba na istoj IP adresi – verovatno Satošijevoj – povezana preko internet provajdera iz Kalifornije.8
U roku od sat vremena Satoši je odgovorio; bio je razoĉaran zbog neuspeha. Rekao je da je dobro testirao sve9 i da nije naišao na probleme. Ipak, rekao je Halu da jeste smanjio program kako bi se lakše skidao sa interneta, što je sigurno izazvalo problem.
„Biće da sam pogrešno procenio", pisao je Satoši s gotovo opipljivom frustracijom.
Satoši je poslao Halu novu verziju programa, u koju je vratio deo starog materijala, i zahvalio mu na pomoći. Kada se program opet ukoĉio, Hal se nije dao. Konaĉno ga je naterao da proradi pomoću programa pokrenutog van Majkrosoft Vindousa. Kada je proradio, Hal je na meniju kliknuo funkciju koja mu je delovala najzanimljivije: „Napravi novĉiće."
Kada je ovo uradio, procesor njegovog raĉunara ĉujno se dao u naporan rad.
Pošto je sve radilo, Hal je mogao da napravi pauzu i posveti se porodiĉnim dužnostima, između ostalog zajedniĉkoj veĉeri u obližnjem kineskom restoranu i maloj rođendanskoj proslavi za sina. Satošijeva priložena uputstva tvrdila su da bi stvaranje novca moglo potrajati „danima ili mesecima, zavisno od brzine vašeg raĉunara i konkurencije na mreži."
Hal je na brzinu naškrabao poruku Satošiju da sve radi: „Moram da idem, ali ću ostaviti ovu verziju ukljuĉenu neko vreme."
Hal je već dovoljno išĉitao da bi razumeo osnove onoga što mu je kompjuter sada radio. Kada se bitkoinski program ukljuĉi, ulogovao bi se u odreĊen ĉet-kanal i našao druge raĉunare na kojima je isti softver pušten u pogon – u suštini, trenutno samo Satošijeve kompjutere. Svi kompjuteri su pokušavali da uhvate nove bitkoine, puštene u sistem u grupama, svežnjevima, od po pedeset novĉića. Svaka nova grupacija bitkoina bila bi dodeljena adresi jednog korisnika koji bi se povezao na mrežu i pobedio u nekoj vrsti trke u rešavanju kompjuterske zagonetke. Kada bi raĉunar pobedio u jednoj etapi trke i uhvatio nove novĉiće, sve ostale mašine na mreži bi ažurirale zajedniĉku evidenciju o broju bitkoina na bitkoinskoj adresi tog raĉunara. Onda bi raĉunari na mreži automatski poĉeli da se trkaju u rešavanju novog problema kako bi otkljuĉali sledeću grupu od pedeset novĉića.
Te veĉeri, kada se Hal vratio za kompjuter, odmah je video da je već zaradio pedeset bitkoina, koji su sada stajali ubeleženi pored jedne njegove bitkoinske adrese,10 i takođe bili uneti u javnu knjigu finansija, gde se vodila evidencija o svim bitkoinima. Ovih sedamdeset osam grupa tek proizvedenih novĉića bile su među prve ĉetiri hiljade bitkoina puštenih u svet. U to doba nisu vredeli ama baš ništa, ali to nije umanjilo Halov polet. U imejlu je ĉestitao Satošiju i poslao je imejl ĉitavoj mejling listi; dopustio je sebi da se upusti u maštarije.
„Zamislite da bitkoin bude uspešan i postane glavni sistem plaćanja širom sveta", pisao je on. „Onda bi ukupna vrednost ove valute trebalo da je jednaka ukupnom svetskom bogatstvu."
Po njegovim proraĉunima, to bi znaĉilo da svaki bitkoin vredi desetak miliona dolara.
„Iako su mali izgledi da bitkoin uspe do te mere, zar su zaista baš jedan prema sto miliona? Vredi razmisliti o tome", napisao je pre nego što se izlogovao.
Hal Fini je dugo razmatrao kako će se budućnost, po izgledu i teksturi, razlikovati od sadašnjice.
Kao jedno od ĉetvoro dece naftnog inţenjera koji je mnogo putovao, Hal je išĉitao nauĉno- fantastiĉne klasike, ali je takođe iz zabave ĉitao knjige o aritmetici i kasnije je pohađao Kalifornijski tehnološki institut. Nikad nije posustajao pred intelektualnim izazovima. Na prvoj godini fakulteta pohađao je kurs o teoriji gravitacionog polja predviđen za postdiplomce.
Ipak, nije bio tipiĉan zaluđenik za nauku. Bio je krupan, atletski građen, voleo je da se skija u kalifornijskim planinama i, za razliku od većine studenata Kalifornijskog instituta, nije bio stidljiv i nezgrapan u društvu. Sportski duh je prenosio i na intelektualno polje. Posle ĉitanja romana Larija Nivena, koji raspravlja o mogućnosti kriogenskog zamrzavanja i kasnijeg oţivljavanja ljudi, Hal nije samo u spavaonici razmišljao šta bi to sve omogućilo. Našao je fondaciju posvećenu ostvarivanju ove ideje i prijavio se da prima ĉasopis Fondacije za produženje života Alkor. Na kraju je platio da se njegovo telo i tela njegove porodice posle smrti stave u hladnjaĉe blizu Los Anđelesa.
Pojava interneta dobro je došla Halu; sada je mogao stupiti u vezu s drugim, udaljenim ljudima koji su razmišljali o sliĉno opskurnim ali radikalnim idejama. Ĉak i pre nego što je osmišljen prvi brauzer, Hal se pridružio najranijim internet zajednicama, grupama s nazivima kao Sajferpankeri i Ekstropijanci, gde se bacio u rasprave o tome kako bi se nova tehnologija dala upotrebiti za stvaranje budućnosti iz snova.
Ove grupe su bile izuzetno opsednute pitanjem kako će tehnologija promeniti ravnotežu moći između korporacija i vlada s jedne i pojedinaca s druge strane. Tehnologija je oĉito davala pojedincima više moći nego ikad ranije. Internet u povoju omogućio je ovim ljudima da razgovaraju sa srodnim dušama i šire svoje ideje na dotad nemoguće naĉine. Ali neprestano se diskutovalo o tome kako nadolazeća digitalizacija života takođe da je vladama i kompanijama veću kontrolu nad možda najvrednijom i najopasnijom robom informacionog doba: samim informacijama.
U danima pre kompjutera, vlade su svakako imale dosijee građana, ali o većini je bilo nemoguće pronaći baš mnogo podataka. Devedesetih godina dvadesetog veka, međutim – mnogo pre nego što je otkriveno da Državna bezbednosna agencija (NSA) njuška po mobilnim telefonima obiĉnih građana i pre nego što se ĉitava nacija upustila u raspravu o pravilima privatnosti na Fejsbuku – sajferpankeri su uvideli da digitalizacija života veoma olakšava vlastima da prikupljaju podatke o građanima, zbog ĉega je lakše i da ti isti podaci padnu u zloĉinaĉke ruke. Sajferpankeri su postali opsednuti zaštitom liĉnih podataka i ĉuvanjem privatnosti. Sajferpankerski manifest, koji je Erik Hjuz, matematiĉar s Berklija, poslao na mejling listu 1993. godine, poĉinjao je reĉima: „U elektronsko doba, privatnost je neophodan uslov za postojanje otvorenog društva."
Ovaj naĉin razmišljanja delimiĉno je proistekao iz libertarijanske politike, popularne u Kaliforniji još od sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Sumnjiĉavost prema vladi bila je prirodna za programere poput Hala, koji su se trudili da programiranjem stvore novi svet i nisu bili primorani da se oslanjaju ni na koga drugog. Hal je posisao ove ideje na Kalifornijskom tehniĉkom institutu, kao i iz romana Ajn Rand. Ipak, pitanje privatnosti u doba interneta bilo je popularno i van libertarijanskih krugova, među borcima za ljudska prava i drugim protestnim pokretima.
Niko među sajferpankerima nije smatrao da rešenje problema leži u bekstvu od tehnologije. Umesto toga, Hal i ostali nameravali su da odgovore pronađu upravo u tehnologiji, i naroĉito u nauci koja se bavi enkripcijom, šifrovanjem podataka. Enkripcione tehnologije su, istorijski gledano, prvenstveno bile povlastica najmoćnijih institucija. Pojedinci su mogli pokušavati da zaštite svoje razgovore i poruke šiframa, ali vlada i oružane snage gotovo uvek su posedovale moć da tako nešto dešifruju. Sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, međutim, matematiĉari sa Stanforda i Masaĉusetskog tehnološkog instituta došli su do niza revolucionarnih otkrića koja su sada prvi put omogućila obiĉnim ljudima da šifruju ili skrembluju poruke tako da ih može dešifrovati samo primalac, a ne može ih odgonetnuti ĉak ni najjaĉi superkompjuter.
Svaki korisnik ove nove tehnologije, poznate kao asimetriĉna kriptografija ili kriptografija s javnim kljuĉem, dobio bi javni kljuĉ – jedinstvenu kombinaciju slova i brojeva, neku vrstu adrese koja se sme podeliti javno – i privatni kljuĉ za nju, koji treba da je poznat samo dotiĉnom korisniku. Dva kljuĉa su matematiĉki povezana na naĉin koji obezbeđuje da samo korisnik, ili recimo korisnica – nazovimo ovu korisnicu Alis, kao što su kriptografi imali obiĉaj – koji poseduje privatni kljuĉ može otkljuĉati poruku poslatu na svoj javni kljuĉ, svoju javnu adresu. Jedinstvenu vezu između svakog javnog i privatnog kljuĉa određivale su složene matematiĉke jednaĉine, tako oštroumno osmišljene da samo pomoću javnog kljuĉa niko nikad ne bi obrnutim postupkom mogao doći do odgovarajućeg privatnog kljuĉa – ĉak ni najjaĉi superkompjuter. Svi ovi ĉinioci kasnije će odigrati kljuĉnu ulogu u radu bitkoinskog softvera.
Godine 1991. Hal se upoznao s mogućnostima kriptografije s javnim kljuĉem posredstvom revolucionarnog kriptografa Dejvida Ĉoma, koji je eksperimentisao ne bi li ustanovio kako se kriptografija s javnim kljuĉem može upotrebiti za zaštitu privatnosti pojedinca.
„Meni ovo deluje vrlo oĉigledno", rekao je Hal ostalim sajferpankerima kad se prvi put susreo sa Ĉomovim delima. „Suoĉeni smo s problemom gubitka privatnosti, nadolazeće kompjuterizacije, ogromnih baza podataka, dalje centralizacije,a Ĉom nam nudi jedan potpuno nov pravac, pravac koji će dati moć u ruke pojedincu, a ne vladi ili korporacijama."
Kao i obiĉno kad naiđe na nešto uzbudljivo, Hal nije samo pasivno ĉitao o tome. Noću i vikendom, posle posla – radio je kao softverski developer – poĉeo je da pomaže u dobrovoljnom projektu zvanom „Dosta dobra privatnost" (Pretty Good Privacy ili PGP), koji je omogućavao ljudima da jedni drugima šalju poruke šifrovane pomoću kriptografije s javnim kljuĉem. Osnivaĉ projekta Fil Zimerman bio je antinuklearni aktivista i želeo je disidentima da omogući komunikaciju bez prismotre vlasti. Uskoro je Zimerman primio Hala u PGP kao svog prvog zaposlenog.
Idealistiĉki projekti poput PGP-a uglavnom nemaju veliku publiku. Ipak, postalo je jasno koliko je ova tehnologija možda znaĉajna kada je savezno tužilaštvo pokrenulo kriviĉnu istragu protiv PGP-a i Zimermana. Vlada je klasifikovala enkripcione tehnologije poput PGP-a kao ratnu opremu ravnu oružju, i zbog ove oznake ju je bilo nezakonito izvoziti. Iako se od tužbe naposletku odustalo, Hal je morao godinama da pauzira sa uĉešćem u PGP-u i nikad nije smeo da prizna kako je zaslužan za pojedine važne doprinose projektu.
****
Ekstropijanci i sajferpankeri su sprovodili u delo nekoliko razliĉitih eksperimenata, s namerom da pruže pojedincu više moći u odnosu na tradicionalne predstavnike vlasti. Ipak, u središtu njihovih napora da zamisle i ostvare drugaĉiju budućnost, od samog poĉetka je ležao novac.
Za svaku tržišnu ekonomiju novac je isto ono što su voda, vatra ili krv za ljudski ekosistem – osnovna supstanca neophodna da bi sve ostalo funkcionisalo. Postojeće valute, važeće samo unutar granica jedne zemlje i podložne uticaju tehnološki nepotkovanih banaka, programerima su se ĉinile kao bespotrebno ograniĉenje. U nauĉnoj fantastici uz koju su Hal i ostali odrastali gotovo uvek se širom galaksija koristi univerzalni novac – u Zvezdanim ratovima to su standardni galaktiĉki krediti. U trilogiji Zora noći Pitera F. Hamiltona to su jupiterski krediti.
Nisu u pitanju bile samo ambicije iz mašte; sajferpankeri su postojeći finansijski sistem posmatrali kao jednu od najvećih pretnji privatnosti pojedinca. Retko koji tip podataka otkriva toliko o osobi poput Alis, miljenice kriptografa, kao njene novĉane transakcije. Ako se njuškala domognu njenih bankovnih izveštaja o korišćenju kreditnih kartica, mogu da prate kuda se kretala nekog određenog dana. Nije sluĉajno što su bankovni izveštaji jedan od glavnih naĉina za praćenje begunaca pred zakonom. Sajferpankerski manifest Erika Hjuza ovim se pozabavio nadugaĉko i naširoko. „Kada mehanizam koji omogućava transakciju razotkrije ko sam ja, više nemam privatnost. Ne mogu da se razotkrijem samo delimiĉno; uvek moram u potpunosti da pokažem ko sam", pisao je Hjuz.
"Privatnost u otvorenom društvu zahtevala bi sisteme anonimne transakcije"― ,dodao je on.
Gotovina je uvek omogućavala anonimno plaćanje, ali gotovina se nije prenela u digitalni svet. Ĉim je novac postao digitalan, neka treća strana, recimo banka, uvek je bila umešana i mogla je da prati transakciju. Hal, Ĉom i sajferpankeri želeli su gotovinu digitalnog doba, gotovinu bezbednu za upotrebu bez žrtvovanja privatnosti korisnika, gotovinu koju bi bilo nemoguće krivotvoriti. Iste one godine kada je Hjuz napisao manifest, Hal je poslao imejl grupi koja je zamislila neku vrstu digitalne gotovine, prilikom ĉijeg korišćenja se „ne evidentira gde trošim sopstveni novac. Banka samo zna koliko podižem svakog meseca".
Mesec dana kasnije, Hal je ĉak smislio drzak naziv: „Danas sam smislio novo ime za digitalnu gotovinu: KREŠ, kao KRiptokEŠ."
Još pre nego što su sajferpankeri poĉeli da se zanimaju za ovo, Ĉom je već bio smislio svoju verziju. Sa instituta u Amsterdamu, gde je radio, napravio je digikeš (DigiCash), internet novac koji se mogao trošiti svuda u svetu a da korisnici ne moraju odati privatne podatke. Sistem je koristio kriptografiju s javnim kljuĉem i dozvoljavao je nešto što je Ĉom nazivao slepim digitalnim potpisima; oni su omogućavali ljudima transakcije bez davanja informacija o sebi. Kada je banka Mark Tven u Sjedinjenim Državama poĉela da eksperimentiše s digikešom, Hal je otvorio raĉun u njoj.
Ipak, Ĉomov postupak neće se dopasti Halu i ostalima.11 Kod digikeša, centralna organizacija, to jest Ĉomova kompanija, morala je da potvrdi svaki digitalni potpis. Ovo je znaĉilo da se do izvesne mere moralo ukazati poverenje toj centralnoj organizaciji da neće dirati bilans, kao i da neće propasti u poslu. I zaista, kada je Ĉomova kompanija bankrotirala 1998. godine, digikeš je propao s njom.12 Ovo je brinulo Hala i ostale, te su se trudili da naprave digitalnu gotovinu koja se neće oslanjati na nekakvu centralnu instituciju. Problem je, naravno, bio to što bi neko morao paziti da ljudi prosto ne iskopiraju svoj digitalni novac i ne potroše ga dvaput. Neki sajferpankeri jednostavno su odustali od projekta, ali Hal se nije tako lako predavao.
Ironiĉno je što, iako je Hal bio toliko oran da napravi novi novac, njegovo zanimanje nije bilo prvenstveno finansijske prirode. Programi koje je pisao, poput PGP-a, bili su izriĉito predviđeni da budu dostupni svakom, besplatno. Njegovo politiĉko nepoverenje prema vladi pak nije vuklo korene iz sebiĉnog ogorĉenja što mora da plaća porez. Devedesetih godina dvadesetog veka Hal je imao obiĉaj da izraĉuna najveću moguću svotu za svoju poresku klasu i poslao bi ĉek tog iznosa kako ne bi morao da se gnjavi i popunjava formulare o liĉnom dohotku radi procene poreza.13 Kupio je skromnu kuću na obodu Santa Barbare i ostao tu godinama. Kao da mu nije smetalo što radi u dnevnoj sobi ili što su se plave fotelje ispred njegovog pisaćeg stola izlizale. Umesto sebiĉnosti, ĉinilo se da ga pokreće radoznalost intelektualne prirode, jasno vidljiva u svakom njegovom imejlu, kao i ideje o tome koliko drugi ljudi zaslužuju.
„Uopšteno govoreći, sve što sada radimo, radimo da bi Veliki Brat postao bespotreban. Naš posao je važan",14 pisao je Hal sadruzima. „Ako sve prođe kako treba, možda ćemo se jednog dana osvrnuti i shvatiti kako je ovo nešto najvažnije što smo ikad uradili.―
___________________________________
6 Ovaj mejl je stigao od Satošija Nakamota na KRIP, 31. oktobra 2008.
7 Kasnija verzija ovog eseja ima devet strana, ali prvobitna verzija, ona koju je Hal proĉitao, zapravo je imala osam strana.
8 Halov debag-log pokazuje da se do IP adrese drugog korisnika došlo preko Tora, servisa koji krije pravu IP adresu. Ali Tor uglavnom preusmerava korisnike kroz nodove u istom geografskom podruĉju, što nam govori da se prvog dana postojanja bitkoina drugi korisnik verovatno nalazio u Kaliforniji.
9 Odluĉio sam da o Satošiju govorim u muškom rodu, ali Satoši bi takođe mogao biti i žensko.
10 U pitanju je bila ova adresa: lAIbYt8XbsdyPAELFpcSwRpu45eb2bArMf.
11 Hal Fini poslao na SAJF 22. avgusta 1993.
12 Tim Klark, „Dosijei o digikešu, 11. poglavlje" – Tim Clark, „DigiCash Files Chapter 11", CNET, 4. novembar 1998, http://news.cnet.com/2100-1001-217527. html.
13 Ovu anegdotu preneo mi je Halov cimer s koleđa i kasnije kolega Jin Ši.
14 Hal Fini poslao na SAJF 15. novembra 1992.
iz knjige: Nathanijel Popper: Digitalno zlato
Нема коментара:
Постави коментар