At or with me : Luj Ferdinand Selin, Putovanje na kraj noći ( 5 deo )

Bez izmotavanja, moram da priznam da mi glava nikad nije bila sasvim čista. Ali sad bi me svaki čas i ni za šta hvatala nesvestica, tako da sam mogao da padnem pod kola, teturao sam se kroz rat. Što se tiče džeparca, tokom boravka u bolnici mogao sam da računam samo na ono nekoliko franaka koje mi je majka s teškom mukom odvajala svake nedelje. Stoga sam, čim mi je to bilo moguće, krenuo u potragu za malom dopunom, tu i tamo, gde sam mislio da mogu na nešto da računam. Jedan od mojih bivših gazda učinio mi se prvo za to pogodan, te ga odmah posetih.
U pravi čas se setih da sam u neko mračno vreme radio kod tog Rožea Pita, juvelira kod Madlene, kao dopunski radnik, malo pre objavljivanja rata. Moj se posao kod tog odvratnog juvelira sastojao u »honorarnom« čišćenju srebra iz njegove radnje, brojnog, različitog i u vreme pred praznike kad ga stalno kroz ruke premeču, teškog za održavanje. Čim bih izašao s fakulteta, gde sam bio na ozbiljnim, beskrajnim (zbog ispita na kojima sam padao) studijama, trkom sam odlazio u sobu iza radnje gospodina Pita i dva do tri časa se borio sa srebrnim čajnicima i cinkovim belilom sve do večere.
U naknadu za rad dobijao sam hranu, uostalom obilnu, u kuhinji. Pored toga, posao mi je bio, s druge strane, da pre časova izvodim u šetnju i obavljanje prirodnih potreba pse-čuvare radnje. Sve to zajedno za 40 franaka mesečno. Juvelirska radnja Pita blistala je hiljadama dijamanata na uglu ulice i svaki od tih dijamanata vredeo je više desetina godina moje plate. Još uvek, uostalom, ti dragulji tamo blistaju. Raspoređen u pomoćne odrede prilikom mobilizacije, gazda-Pita se posebno posvetio službi jednom ministru, čiji je automobii povremeno vozio. Ali, s druge strane, i sad sasvim nezvanično, Pita je bio vrlo koristan u snabdevanju Ministarstva dragocenostima. Svi činovnici su srećom ćarili na zaključenim pogodbama ili na onima koje treba zaključiti. Što je rat išao dalje, to su dragocenosti bile sve potrebnije Ministarstvu. Gospodin Pita je čak ponekad imao muke da zadovolji sve porudžbine, toliko ih je bilo.
Kad bi bio premoren, g. Pita je uspevao da dobije inteligentan izraz zahvaljujući umoru koji ga muči, i samo u tim trenucima. Ali kad je smireno, njegovo lice, uprkos neporecivoj tananosti crta, odavalo je sklad glupe mirnoće, te je bilo teško ne zapamtiti zauvek tu obeshrabrujuću sliku.
Njegova žena, gospođa Pita, bila je nerazdvojni deo kase od koje se, tako reći, nikad nije odvajala. Vaspitali su je za ženu juvelira. Roditeljska ambicija. Znala je šta joj je dužnost i ispunjavala je do kraja. Brak je bio srećan, a kasa puna. Nije bila ružna gospođa Pita, morala je biti lepuškasta, kao i tolike druge, samo bila je toliko oprezna, toliko nepoverljiva, da se zaustavila na ivici lepote, kao na ivici života, s kosom suviše začešljanom, s osmehom suviše čestim, pokretima malo suviše hitrim ili suviše lakim. Čovek bi razdraženo pokušavao da razluči ima li u tom biću suvišne proračunatosti i zašto oseća, uprkos svemu, tu nelagodnost pred njom. Ova nagonska odbojnost prema trgovcima, u ljudima koji su s njima u dodiru i znaju ih, retko je uteha onima koji su bedni, i to znaju, i koji ništa nikom ne prodaju.
Sitne brige trgovačke potpuno su, dakle, ovladale gospođom Pita, kao i gospođom Erot, samo na drugi način, ali su ovladale i dušom i telom, kao što to biva u kaluđerica odanih Bogu.
S vremena na vreme ipak bi našu gazdaricu obuzela i neka prigodna briga. Tako joj se dešavalo da se preda mislima o roditeljima u ratu. »Kakva je ipak nesreća ovaj rat za ljude s odraslom decom«.
— Što ne razmisliš pre no što nešto kažeš — korio bi je muž odmah, jer o njega, spremnog i odlučnog, ovakve su se sentimentalnosti odbijale. — Zar Francusku ne treba braniti?
Tako su milioni ljudi dobra sna, ali pre svega i dobrih rodoljuba, jednom reči stoika, svake ratne noći spavali pravednim snom iznad miliona svojih dućana, francuskog bogatstva.
U javnim kućama, gde je povremeno zalazio, g. Pita je bio pun zahteva, ali je nastojao da ga ne smatraju rasipnikom. »Nisam ja Englez, lutkice«, upozoravao je na samom početku. »Razumem se ja u posao! Ja sam mali francuski vojnik kome se ne žuri!« To mu je bila uvodna izjava. Žene su ga visoko cenile zbog tog mudrog pristupa zadovoljstvu. Uživač, ali nije budala, pravi čovek. Koristio je ta svoja poznanstva da obavi neku operaciju nakitom sa vlasnicom kuće, jer ova nije verovala u berzanske operacije. G. Pita je neverovatno brzo prošao u vojsci od privremeno nesposobnog do konačnog oslobođenja obaveze. Konačno je oslobođen posle nebrojenih korisnih lekarskih pregleda. Jedno od najvećih uživanja u njegovom životu bilo je posmatranje, a kad je moguće, i opipavanje lepih listova na nogama. Tim zadovoljstvom je bar prevazilazio svoju ženu, koja se posvetila samo trgovini. Na istoj razini vrednosti ipak se nađe, reklo bi se, malo više nemira kod čoveka no kod žene, ma koliko ustajao bio. U stvari, bio je to nekakav začetak umetnika u tom čoveku. Mnogi ljudi se, kao i on, kad je u pitanju umetnost, zadovoljavaju strašću za lepe listove. Gospođa Pita je bila vrlo zadovoljna što nema dece. Tako je često izražavala svoje zadovoljstvo što je nerotkinja, da je njen muž i sam poverio njihovo zadovoljstvo vlasnici javne kuće. »Međutim, nečija deca moraju u rat«, odgovori mu ona, »pošto je to dužnost!« Istina je, rat je donosio svoje dužnosti.
Ali ministar, čiji je automobil vozio Pita, nije imao dece, ministri nemaju dece.
Drugi pomoćnik radio je u isto vreme kad i ja, oko 19,5, na sporednim poslovima u radnji. Bio je to Žan Voarez, pomalo »statista« uveče u malim pozorištima, a popodne dostavljač robe u radnju gospodina Pita. I on se zadovoljavao minimalnom platom. Ali se naplaćivao na prevozu. Išao je peške raznoseći robu, skoro isto toliko brzo koliko i podzemnom železnicom. A novac za kartu je stavljao u džep. Čista dobit. Malo su mu smrduckale noge, čak mnogo, ali je on to znao i molio me da ga upozorim kad nema kupaca u radnji da uđe bez posledica i svede tiho račune s gospođom Pita. Čim bi primio novac, odmah bi ga otpremili k meni, u sobu iza radnje. Noge su mu i u ratu bile od velike koristi. Uživao je glas najbržeg kurira u puku. Za vreme bolovanja dođe, da me obiđe, u Bisetr, i baš prilikom te posete odlučismo da zajedno odemo i nešto izvučemo od bivšeg gazde. Rečeno, učinjeno. Kad smo stigli na Bulevar Madlen, upravo su dovršavali nameštanje izloga.
—- Gle, tu ste vas dvojica! — malo se iznenadi g. Pita što nas vidi. — Baš mi je milo, ipak! Uđite! Vi, Voarez, dobro izgledate’. Dobro vam je, a? Ali vi, Bardami, izgledate bolesni, mladiću! Eh, mladi ste! Oporavićete se! Ipak ste srećni i pored svega, vi mladi, neka kaže ko šta hoće, ali vi doživljavate veličanstvene dane, a? Tamo gore? Na čistom vazduhu! Istorija je to, prijatelji moji, to vam ja kažem. I to kakva istorija!
Ništa nismo odgovorili gospodinu Pita, puštali smo ga da priča šta hoće pre no što zatražimo pare... A on je nastavio:
— Eh, teško je to, priznajem, rovovi!... Istina je! Ali i ovde je i te kako teško, znate i bili ste ranjeni, vas dvojica, je li? A ja sam iscrpljen! Koliko sam samo imao noćnih dežurstava u gradu za ove dve godine! Možete li i da zamislite? Recite i sami! Potpuno sam pregažen! Crkavam! Pariške ulice noću! Bez svetlosti, prijatelji moji... Voziti auto noću, često s ministrom u autu! I to punom brzinom! Ne možete ni zamisli... Po deset puta možeš da pogineš iste noći!
— Da — podvuče gospođa Pita — a ponekad je vozio i ministrovu ženu...
— Da, a eto, još mu se ne vidi kraj.
— Užasno! — odvratismo mi u glas.
— A psi? — upita Voarez iz učtivosti. — Šta je bilo s njima? Šetate li ih još Tiljerijama?
— Naredio sam da ih ubiju! Škodili su mi! Ubijali su ugled radnje. Nemački ovčari!
— Zaista šteta! — žalila je njegova žena. — Ovi naši novi psi su vrlo dobri, škotski su... samo smrde pomalo... A oni nemački vučjaci, sećate se, Voarez!
Uopšte se nisu osećali. Mogli smo da ih držimo zatvorene u radnji, čak i posle kiše...
— To je istina — dodade gospodin Pita. — A ne kao ova junačina Voarez i njegove noge! Osećaju li vam se još noge, Žan? E, moj Voarez!
— Čini mi se, još pomalo — odgovori Voarez.
Uto uđoše neki kupci.
— Neću više da vas zadržavam, prijatelji — reče nam g. Pita trudeći se da što pre udalji Žana iz radnje. — I, pre svega, dobro zdravlje! Ne pitam vas otkud ste došli! Ne, bogami! Bezbednost naroda pre svega, to je moje mišljenje.
Na reči »bezbednost naroda« uozbilji se gospodin Pita, kao kad vraća kusur... Tako su nas ispratili. Gospođa Pita nam dade po dvadeset franaka pri polasku. Kroz radnju, čistu i blistavu kao jahta, nismo skoro smeli da prođemo zbog cokula, koje su na tepihu izgledale čudovišno.
Pogledaj, Rože, ovu dvojicu, kako su smešni... Odvikli su se! Reklo bi se da su na nešto nagazili! — uzviknu gospoda Pita.
— Navići će se ponovo — reče g. Pita srdačno i dobroćudno, zadovoljan što nas se rešio tako brzo i jeftino.
Na ulici smo razmišljali i zaključili da nećemo daleko stići sa svojih dvadeset franaka svaki, ali se Voarez opet nečeg novog setio...
— Hajdemo —- reče mi on — majci jednog drugara, koji je poginuo kad smo bili na Mezi, ja odlazim njegovim roditeljima svake nedelje da im pričam kako im je poginuo sin... To su bogati ljudi... Uvek mi njegova majka da oko sto franaka... Kažu da im to čini zadovoljstvo. Onda, razume se...
— Šta ću ja kod njih? Šta da kažem majci?
—- Pa, reći ćeš joj da si ga i ti video... Daće i tebi sto franaka... To su pravi bogataši! Kad ti ja kažem! A ne kao ovaj mufljuz Pita... Ne okreću oni dvaput svaku.
— Nemam ništa protiv, ali da me ona na pita za pojedinosti, jesi li siguran?... Jer ja njenog sina nisam poznavao, znaš... Ako me bude pitala, uprskaću...
— Ne, ne, nije važno, govorićeš što i ja... Klimaćeš glavom: Da, da... Ne sekiraj se! Njoj je teško, shvataš, toj ženi, i čim joj neko priča o sinu sva je srećna... To je sve što njoj treba. Bilo šta. Nije problem...
Teško mi je bilo da se odlučim, ali mi je bilo stalo do tih sto franaka, činilo mi se da lako mogu do njih da dođem, kao da mi padaju s neba.
— Dobro — odlučih se najzad... — Ali ja ništa da ne izmišljam, unapred ti to kažem! Obećavaš? Govoriću što i ti, to je sve... Pre svega, kako je momak poginuo?
— Udarila ga granata pravo u tintaru, drugar, i to ne neka mala. Mesto se zvalo Garans, u Mezi, na obali neke reke... Nismo našli ni »ovolicno« od čoveka, drugar! Samo je ostala uspomena, eto... A međutim, bio je krupan, dobro građen i jak, sportista, samo u sudaru sa granatom, šta ćeš, otpora nerna!
— Istina je!
— Počistila ga, kažem ti... Njegova majka ne može u to da poveruje ni u dan današnji! Uzalud joj ja to govorim i ponavljam... Ona bi da je samo nestao... Sasvin luda ideja... Nije ona kriva, ona nikad granatu nije videla, ne može da shvati da neko može tek tako da ode u vazduh kao prdež i da je to kraj, pogotovu kad je taj neko njen sin.
— Razume se!
— Pre svega, nisam bio tamo već petnaest dana...Ali videćeš, kad dođem, njegova me majka odmah primi, u salonu, a znaš, kod njih je lepo, reklo bi se pozorište, toliko je svuda zavesa, tepiha, ogledala... Sto franaka, shvataš, ne predstavlja za njih mnogo... To ti je kao za njih sto sua, da kažemo... Danas je viđena za dvesta franaka.. Već petnaest dana me nije videla... Videćeš sluge s pozlaćenim dugmadima, prijatelju.
Iz Avenije Anri Marten skrenuli smo levo i malo produžili i najzad stigosmo do gvozdene kapije usred privatne aleje između drvoreda...
— Eto vidiš — primeti Voarez, kad smo tamo stigli—- ovo ti je kao neki dvorac... Lepo sam ti rekao... Otac je neka velika zverka u železnicama, kako su mi rekli... Budža...
— Nije šef stanice? — rekoh ja u Šali.
— Ne zavitlavaj se... Eno ga gde silazi. Ide ka nama...
Ali čovek u godinama, koga mi je pokazao, nije nam odmah prišao, išao je pogrbljen oko travnjaka u razgovoru s jednim vojnikom. Priđosmo. Prepoznao sam vojnika, bio je to onaj rezervista s kojim sam se sreo u Noa ser-sir--Lis prilikom izviđanja. Setih se čak i njegovog imena istog časa: Robinson,
— Da ne poznaješ ovog prašinara? — upita me Voarez.
— Da, poznajem ga...
— Možda je to neki njihov prijatelj... Siguno govore o majci: ne bih voleo da nam ne daju da je posetimo... jer ona je uvek široke ruke.
Stari gospodin nam priđe. Glas mu je drhtao.
— Dragi prijatelju — reče on Voarezu — s velikim bolom vam saopštavam da je u međuvremenu od vaše poslednje posete moja jadna žena podlegla našoj ogromnoj žalosti... U četvrtak smo je za trenutak ostavili samu... Plakala je...
Nije mogao da završi rečenicu. Naglo se okrenuo i otišao.
— Prepoznao sam te — rekoh Robinsonu, čim se stari gospodin dovoljno udaljio od nas.
— I ja sam tebe prepoznao...
— Šta se desilo sa starom — upitah ga ja onda.
— Pa eto, obesila se prekjuče, to je sve! — odgovori on. — Možeš misliti kakav maler — dodade još...
— Ona je bila moja kuma! Eto, to ti je moja sreća, a? Koja je to sreća? Prvi put sam došao na odsustvo!... A šest meseci sam čekao ovaj dan...
Nismo mogli da se uzdržimo a da se ne nasmejemo, Voarez i ja, onome što se Robinsonu desilo. Da je bilo gadno iznenađenje, jeste, bilo je, samo to nama nije donelo naših dvesta franaka, to što je ona umrla, nama koji smo smislili novu priču za tu priliku. Smesta smo se sneveseiili, svi koliko nas je bilo.
—Došao si s njuškom nasmejanom, usta razvučenih do ušiju, a mangupčino? — zadirkivali smo Robinsona koliko da ga naložimo i pređemo. — Mislio si da ćeš
da budeš glavni, da će te zadržati na večeri, a? Da nisi mislio da ćeš i kumu da zbariš?... A kad tamo — jadac!
Pošto ipak nismo mogli tu da stojimo i krivimo se od smeha pred travnjakom, pošli smo sva trojica prema Grenelu. Prebrojali smo novac sve trojice i nije ga bilo mnogo. Pošto smo se morali iste večeri vratiti, svaki u svoju jedinicu, odnosno bolnicu, bilo je upravo toliko da večeramo u kafani sva trojica, a ostalo je i kusura, ali ipak nedovoljno da se »popnemo« u kuću veselja. Otišli smo ipak u bordel, ali samo na čašicu, i to dole.
— Baš mi je milo što te vidim — iznebuha sam ja došao, šta kažeš? A, to joj neću zaboraviti! Pada i meni na pamet da se obesim, a? Od tuge!... ja bi onda trebalo svakog dana da se vešam!... A ti?
— Bogati ljudi — reće Voarez — osetljiviji su od ostalih...
Voarez je bio dobrog srca. Dodao je i novce »Da imam šest franaka, popeo bih se s onom malom crnkom, vidiš onom pored flipera«.
— Idi — rekosmo mu mi — ispričaćeš nam da li valja...
Samo, uzalud smo se pretresali, nismo imali dovoljno ni za bakšiš da bi on mogao s njom da se provede imali smo tačno za po kafu i po dve višnjevače. Izašli smo da se prošetamo.
Rastali smo se najzad na Trgu Vandom. Svaki na svoju stranu. Već se više nismo videli na rastanku i govorili smo tiho, toliko je bilo odjeka. Nije bilo osvetljenja, bilo je zabranjeno.
Žana Voareza nikad više nisam video, Robinsona sam često viđao posle toga. Žana Voareza su sredili gasom na Somi. Otišao je na morsku obalu, u Bretanji, da provede poslednje dane, gde je i završio dve godine kasnije u sanatorijumu. Pisao mi je dva puta u početku, a posle nikako. Nikad pre toga nije bio na moru. »Nemaš pojma kako je lepo«, pisao mi je, »pomalo se kupam, to mi čini dobro za noge, ali glas, čini mi se da je definitivno kalirao«.
To mu je smetalo, jer je njegova želja, u stvari, bila da jednog dana uđe u hor nekog pozorišta.
Posao je bolje plaćen, a i više je umetnički od običnog statiranja

_______________

Budže su najzad digle ruke od mene i mogao sam da spasavam kožu, ali sam bio obeležen zauvek kao slab u glavu. Bez pogovora. »Odlazi!«, rekli su mi. »Nisi više nizašta!«
»U Afriku!« rekoh ja sebi. »što dalje to bolje!« Bio je to običan brod kompanije Udruženi gusari i na njega sam se ukrcao. Odlazio je ka tropskom pojasu s tovarom pamuka, oficira i činovnika.
A tako je to bio star brod, da su mu skinuli čak bakarnu pločicu s gornje palube, na kojoj je nekad bila napisana godina njegovog nastanka, taj je datum bio tako daleko, da bi kod putnika izazvao strah, ali i podsmeh.
Ukrcaše me, dakle, tu da bih pokušao da se okrpim u kolonijama. Držali su, oni što su mi želeli dobro, do toga da se obogatim. A ja sam želeo jedino da odem, ali kako čovek, kad nije bogat, mora da se pretvara da je koristan i kako, s druge strane, mojim studijama nije bilo kraja, ovako se dalje nije moglo. A nisam imao dovoljno novca da bih krenuo u Ameriku. »Dobra je i Afrika!« pomislih ja onda i pustih bez opiranja da me gurnu ka tropskim krajevima gde je, kako su mi govorili, dovoljno malo umerenosti i dobrog ponašanja pa da čovek odmah stekne lep položaj.
Ovakve su me prognoze bacale u sanjarije. Nisam baš imao nekih kvaliteta, ali sam svakako imao lepo ponašanje, to se moglo reći, skromno držanje, poštovanje mi nije padalo teško i uvek me je bilo strah da ću zakasniti i pazio sam da ne prođem ispred nekog u životu, tananost, eto...
Kad neko uspe da umakne živ iz međunarodne klanice u punom nastupu ludila, to je ipak dokaz takta i diskrecije. Dokle god smo, dakle, bili u evropskim vodama, nije izgledalo loše. Putnici su sedeli u hladu srednje palube, u W.C.-u, u salonu, raspoređeni u sumnjičave i unjkave grupice, utonuli u aperitive i ogovaranja od jutra do mraka. Podrigivalo se, dremalo i psovalo naizmenično i kao da niko nije žalio za Evropom.
Naš je brod imao ime, zvao se Admiral Šicer, i izgledalo je da se još održava na mlakim vodama samo zahvaljujući spoljnom sloju boje. Bezbrojni slojevi boje jedan preko drugog najzad su obrazovali još jedno korito oko Admirala Sicera, kao ljuske glavice crnog luka.
Plovili smo ka Africi, onoj pravoj, onoj velikoj: Africi zagonetnih i neprohodnih šuma, nezdravih isparenja, netaknute prirode, ka velikim crnim samodršcima izvaljenim na ušćima beskrajnih rečnih tokova. Za pakovanje nožića »Pilet« dobiću u zamenu slonove kijove. I to ovolike, i ptice plamenih boja, i maloletne robinje. Zarekao sam se! Život, i to kakav! Nije ovo ni blizu one oljuštene Afrike turističkih agencija i spomenika, železnica i sudžuka. Nikako! Mi ćemo videti Afriku u sopstvenom soku, onu pravu! Mi, pijuckajući putnici Admirala Šicera.
Ali posle prolaska pored portugalskih obala stvari podoše nizbrdo. Jednog jutra probudismo se neodoijivo pritisnuti nekom atmosferom parnog kupatila, beskrajno mlakom i pretećom. Čaše, more, vazduh, čaršavi, naš znoj, sve je bilo mlako, toplo. Otada čovek nije više uopšte mogao da nađe nešto sveže pod rukom, pod zadnjicom, u grlu, sem leda u čaši viskija za barom. Onda gadno očajanje preplavi putnike Admirala Šicera, osuđene da se ne odlepljuju od bara, omađijane, prikovane uz ventilatore, prilepljene za komadiće leda; obuzete svađom i međusobnim pretnjama izmenjivali su posetnice i izvinjenja, sve bez reda i veze.
Nije mnogo potrajalo. U očajnoj stalnosti vrućine sav ljudski tovar broda zgusnuo se u masovno pijanstvo. Mlitavo se muvao između paluba kao polipi u dnu kade s bljutavom vodom. Od tog časa izbi na površinu i razotkri se uznemirena priroda belaca, razdražena, oslobođena, najzad sasvim razuzdana, njihova prava priroda, kao i u ratu. Tropski inkubator za nagone koji se razviše kao krastave žabe i guje u avgustu kad izmile iz pukotina po zidovima tamnica. U hladnoći Evrope, u stidijivom sivilu Severa samo se naslućuje, sem u vreme pokolja, podmukla surovost naše braće, ali njihova trulež preplavi površinu ćim ih podstakne odvratna groznica tropskog pojasa. Onda se izbezumljeno kidaju sva dugmad i pobeđuje šljam u nama, preplavljuje nas potpuno. Biološko priznanje. Čim nas rad i hladnoća više ne pritiskuju i za trenutak popuste stegu mogu se videti belci kao ono što se vidi sa obale za oseke: istina, bare teškog zadaha, raćići, mrcine i izmet.
I tako, čim prođosmo Portugal, svi na brodu počeše besno da oslobađaju svoje nagone uz pomoć alkohola i onog osećanja skrivenog zadovoljstva koje daje besplatna vožnja, naročito aktivnim vojnicima i činovnicima. Znati da te hrane, poje i daju ti smeštaj badava tokom čitave četiri nedelje, to je da se čovek šašne kad pomisli koliko uštedi! Mene, jedinog platežnog putnika, oceniše, čim se to pročulo, kao izuzetno drskog i zaista nepodnošljivog.
Da sam pre polaska iz Marseja iole imao iskustva s kolonijalnom sredinom, ja bih se kao nedostojni saputnik bacio na kolena i za oproštaj i milost molio onog oficira kolonijalne pešadije, koga sam sretao svuda, najstarijeg po činu, i možda bih se još više ponizio, sigurnosti radi, i bacio se pred noge najvišem činovniku. Možda bi me u tom slučaju ovi neverovatni putnici trpeli u svojoj sredini bez posledica? Ali neznalicu, kakav sam ja bio, prohtev da diše isti vazduh s njima samo što me nije stao glave.
Nikad čovek nije dovoljno bojažljiv. Zahvaljujući izvesnoj snalažljivosti uspeo sam da izgubim samo ono samoljublja što sam imao. A evo kako su tekle stvari.
Malo iza Kanarskih ostrva saznadoh od stjuarda da sam, po opštem mišljenju, uobražen, čak drzak! Da me smatraju podvodačem, a možda čak i homoseksualcem... Biće da sam pomalo i narkoman, onako uzgred... Potom se raširi uverenje da sam iz Francuske pobegao od posledica ko zna kakvih, ali svakako ozbiljnih, nedela. Međutim, to je bio samo početak mojih iskušenja. Tek tada čuh da se na ovoj liniji putnici s plaćenom kartom primaju s krajnjim nepoverenjem, praćeni uvredama, to jest oni putnici koji ne uživaju ni vojni džabaluk ni činovničke povlastice, jer francuske kolonije po pravu spadaju, kao što je poznato, u krugove navedene u »godišnjaku«.
Uostalom, malo je valjanih razloga koji bi naveli nepoznatog civila da se uputi na ovu stranu... Špijun, sumnjiv tip — našli su hiljadu razloga da me gledaju popreko, a oficiri prodorno pravo u oči, dok su mi se žene značajno osmehivale. Uskoro se i posluga obezobrazi i poče iza leđa da izmenjuje grube i podrugljive primedbe. Došli smo dotle da su me obeležili, bez i trunke kolebanja, kao najgoreg mufljuza na brodu. Lepa budućnost!
Za stolom sam sedeo s četvoricom bezubih i žučoboljnih činovnika na dužnosti u Gabonu. U početku srdačni i prisni, sad prestadoše da mi se obraćaju ma i jednom jedinom reči. Što će reći da sam prećutno bio pod opštom prismotrom. Iz kabine sam izlazio krajnje oprezno. Vreo i vlažan vazduh lepio se za kožu i pritiskivao je kao čvrsta masa. Kao od majke rođen, reze navučene na vrata, nisam se više micao, pokušavao sam da zamislim kakav li su đavolski plan skovali putnici da mi smrse konce. Nikoga na brodu nisam poznavao, a ipak kao da su svi mene znali. Mora da se moj tačan lični opis jasno urezao u njihovu svest, kao fotografija slavnog zločinca koju donesu novine.
I nehotice sam preuzeo ulogu neophodnog »bestidnog i odvratnog pokvarenjaka«, srama ljudskog roda, koji se pominje u svim vremenima, o kome su svi slušali — kao i o đavolu i o milostivom Bogu — ali koji je uvek različit i neodređen, zavisno od zemlje i vremena, te je u stvari neuhvatljiv. Da bi se najzad »poganac« identifikovao i uhvatio, bile su neophodne izuzetne okolnosti kakve može da pruži samo ograničeni prostor broda.
Pravo opšte veselje, i to moralno, bilo je na pomolu na Admiralu Sliceru. »Bestidnik« neće umaći onome što ga čeka. A taj sam bio ja.
Događaj je, sam po sebi, vredeo putovanja. Opkoljen tim nenadnim neprijateljima, pokušavao sam da ih koliko-toliko prepoznam, a da oni to ne primete. U tom cilju sam ih nekažnjeno posmatrao, naročito u rano jutro, kroz prozorče svoje kabine. Pre doručka bi dolazili da se rashlade, dlakavi od pubisa do obrva, od rektuma do tabana, u pižamama prozirnim na suncu; polegli po ogradi palube, sa čašom u ruci, podrigivali bi tu moji neprijatelji, a pretila je opasnost i da se ispovraćaju, naročito onom kapetanu izbuljenih i zakrvavljenih očiju, koga je očigledno jetra uporno mučila već od zore. Redovno se od ranog jutra raspitivao kod ostalih mangupa za mene, zar me nisu već »prebacili preko ograde«, pitao bi, »kao ispljuvak«! Da bi doprineo slikovitosti, pljunuo bi u penušavo more. Baš duhovito!
Admiral jedva da je odmicao, tačnije vukao se teturajući se s kljuna na krmu. Nije to bilo putovanje već kao neka bolest. Članovi ovog jutarnjeg veća izgledali su mi svi, dok sam ih tako posmatrao iz svog ugla, ozbiljno bolesni, malaričari, alkoholičari, verovatno i sifilističari, njihovo očigledno propadanje, vidljivo na deset koraka, bilo mi je nekakva uteha u mojim ličnim nezgodama. Najzad, i ove strašne junačine su bile isto tako pobeđene kao i ja! Samo su se oni još kao nešto prsili!
U tome je sva razlika! Komarci su se potrudili, isisali ih i ubrizgali im u vene otrove kojih se ne možeš nikad rešiti. Sad im već sifilis testeriše arterije... Alkohol im ždere jetru... Od sunca su im ispucali bubrezi... Krpelji su im ušli u koren dlaka, a ekcem im se širi po koži trbuha. Usijana svetlost će im najzad sagoreti mrežnjaču! Neće još dugo potrajati i šta će im još ostati?.., krajičak mozga,.,
I šta će s tim? — pitam ja vas... Tamo kud su pošli? Da se ubiju?... Ma šta rekli, nije prijatno živeti u zemljama gde nema razonode... Čovek tamo mora da vidi u ogledalu pozelenelom od buđi kako sve više propada, kako je sve gadniji. Brzo se istruli u tom zelenilu, naročito kad je užasno toplo.
Na Severu vam se bar meso drži; ljudi sa Severa su bledi jednom za svagda. Između mrtvog Švedanina i mladića koji je proveo besanu noć mala je razlika. A kolonijalac vam je već pun crva dan pošto se iskrcao. Ti beskrajno vredni crvići kao da samo njih čekaju i ne ispuštaju ih ni dugo posle smrti. Džakovi larvi.
Predstojalo nam je još osam dana plovidbe do pristajanja pred Bragamansom, prvom obećanom zemljom. Imao sam utisak da sam u sanduku dinamita. Skoro da više nisam ni jeo, izbegavao sam sedenje za stolom sa njima i prolazak kroz njihovu palubu. Nisam više ni reč progovarao. Nisu me uopšte više mogli da vide u šetnji. Teško da bi neko mogao da bude manje prisutan na tom brodu, a ipak na njemu da živi.
Moj stjuard, otac porodice, smilovao se i poverio mi da su se slavni oficiri kolonijalne vojske zakleli, s čašom u ruci, da će me išamarati i potom prebaciti preko ograde. Kad sam ga upitao zašto, nije znao, i onda me je on upitao šta sam to toliko počinio da stvar dođe dotle. Ostali smo kod te sumnje. To je moglo i da potraje. Imao sam nesimpatičnu njušku, eto.
Neće mi više pasti na pamer da šurujem s ljudima koje je tako teško zadovoljiti. A bili su i apsolutno besposleni, trideset dana kao u zatvoru sa samim sobom, da im nije mnogo trebailo da se zapale. Uostalom, i u svakodnevnom životu, kad razmislimo, bar sto ljudi dnevno poželi vašu smrt — svi oni kojima smetate gurajući se ispred njih u redu za metro, svi oni koji prolaze ispred
vašeg stana, a oni ga nemaju, svi oni koji čekaju pred vratima klozeta da se vi ispiškite pa da oni učine to isto, najzad vaša deca i toliko drugih. Tu nema kraja. Na to se čovek navikne. Na brodu se taj pritisak jasnije vidi i zato je neprijatniji.
U ovom pregrejanom kotlu gde smo se krčkali, isparenje ovih proključalih ljudi se zgušnjava, predosećanje ogromne kolonijalne usamljenosti koja će ih uskoro progutati, njih i njihovu sudbinu, već u njima izaziva jauke kao u ljudi u agoniji. Svađaju se, ujedaju, razdiru, bele pene ih spopadaju. Moj značaj na brodu je rastao iz dana u dan. Moji retki dolasci za sto, ma koliko se trudio da budu neprimetni i tihi, dobijali su razmere događaja. Čim bih ušao u trpezariju, sto dvadeset putnika bi se streslo i počelo da šapuće...
Oficiri-kolonijalci, dobro naliveni aperitivima, za stolom kapetana broda, finansi-kontrolori duvana i naročito kongoanske učiteljice, kojih je na Admiralu Šliceru bio bogat izbor, uspeli su, od zlobnih pretpostavki preko klevetničkih zaključaka, da me uzdignu do paklene veličine.
Pri ukrcavanju u Marselju bio sam samo beznačajan sanjar, a sad sam, zahvaljujući toj razdraženoj koncentraciji alkoholičara i nestrpljivih vagina, postao neka neprepoznatljiva ličnost s oreolom mračne slave.
Kapetan broda, stari lisac, bradavičavi švercer, u početku putovanja se rado zdravio sa mnom kad bismo se sreli, a sad kao da me više nije poznavao, kao što se izbegava čovek gonjen zbog neke prljave stvari i već kriv. Za šta? Kad ljudskoj mržnji ne prete nikakve posledice, njena glupost biva vrlo uverljiva, a razlozi se lako nađu.
Koliko sam ja mogao da razaznam, u jedinstvenom neprijateljstvu u kojem sam se koprcao, jedna od gospođica učiteljica vodila je žensko krilo kabale. Vraćala se u Kongo da crkne, bar ja sam se tome nadao, gadura jedna! Nije se odvajala od oficira kolonijalne vojske, mišićavih grudi utegnutih u purpumo platno i još ulepšanih svojom zakletvom da će me zgnječiti kao smrdibubu pre prvog pristajanja broda. Ljudi su se unaokolo pitali da li ću tako zgnječen biti smrdljiviji no u sadašnjem obliku. Jednom reči, dobro su se zabavljali, Ta je gospođica podsticala u njima živost govora, prizivala buru na palubu Admirala Slicera, nije htela da zna za predah dok me najzad ne pokupe rastočenog, sređenog zauvek zbog moje izmišljene drskosti, kažnjenog, zato što sam se usudio da postojim, besno premlaćenog, krvavog, izubijanog dok preklinjem za milost pod čizmom i pesnicom jednog od tih momaka, jer je gorela od želje da se divi njihovim mišićima na delu i njihovom veličanstvenom gnevu. Prizor stravičnog pokolja čije su nastupanje predosećali njeni sveli jajnici, vredeo bi koliko i da je gorila siluje. Vreme je prolazilo, a opasno je otezati suviše s koridom. Životinja u koridi sam bio ja. Ceo je brod to zahtevao, zategnut kao struna sve do kobilice.
More nas je zarobilo i držalo u ovom zašrafljenom cirkusu. Čak su i mehaničari u utrobi broda bili upućeni u stvar, a kako nam je ostalo još samo tri dana do prvog pristaništa, tri odlučujuća dana, našlo se više toreadora.
Što sam ja više izbegavao sudar to su oni bili napadniji. Već su vežbali ruku pripremajući se za obred žrtvovanja. Pritegoše me izmedu dve kabine na zavoju hodnika. Jedva im umakoh, ali za mene postade zaista pogibeljan svaki odlazak u klozet. Dakle, kad nam ostade još samo tri dana plovidbe, ja se konačno odrekoh svojih prirodnih potreba. Prozorče na kabini mi je bilo dovoljno. Oko mene je vladala sumorna atmosfera mržnje i dosade. Treba reči i to da je ta dosada na brodu neverovatna, kosmička iskreno rečeno. Ona se prostire po moru, brodu,
nebu. I najrazumniji ljudi postali bi čudni, a ne treba ni govoriti o ovim otupelim zanesenjacima.
Žrtva! Biću žrtvovan. To se odigralo noću posle većere, kad sam ipak, mučen gladu, otišao u trpezariju. Oborio sam nos u tanjir, nisam smeo ni maramicu da izvučem da obrišem znoj. Nikad niko nije jeo tako neprimetno kao ja. Od mašina su se pele sve do sedišta ispod zadnjice stalne sitne vibracije. Moji susedi za stolom morali su biti upućeni u ono što mi se pripremalo, jer na moje veiliko iznenadenje počeše da mi se obraćaju slobodno i da pričaju o dvobojima i mačevanju, da mi postavljaju pitanja... U tom času učiteljica iz Konga, ona što joj se jako osećalo iz usta, uputi se ka salonu. Stigao sam da vidim da ima svečanu haljinu od engleskog veza i da ide ka klaviru s nekakvom užurbanom napetošću, da bi odsvirala, ako se to tako može nazvati, neke arije, čije bi finale redovno preskakala. Atmosfera je bivala sve nervoznija i podmuklija.
U jednom skoku kretoh u svoju kabinu da se sklonim. Skoro sam stigao donde, kad mi jedan od kapetana kolonijalnih trupa, onaj najispršeniji, najmišićaviji, odlučno prepreči put, bez nasilja ali odlučno. »Hajdemo na palubu«, pozva me on. U nekoliko koraka stigosmo tamo. Za tu priliku je stavio svoju najpozlaćeniju kapu i zakopčao svu dugmad na bluzi, od okovratnika do otvora na pantalonama, što mu se nije desilo još od našeg polaska. Bili smo, dakle, usred dramatičnog obreda. Nisam se osećao slavno, srce mi se spustilo negde u visinu pupka.
Ovaj uvod, ova neprirodna besprekornost, najavljivali su mi lagano i bolno izvršenje smrtne kazne. Ovaj mi se čovek učini kao komad rata koji se iznenadno vratio i preprečio mi put, uporan, ukopan, ubilački.
Iza njega, zaklanjajući vrata od međupalublja, stajala su četiri mlađa oficira, krajnje napeti: prateća četa Sudbine.
Znači, od bekstva ništa. Poziv koji je usledio morao je biti do u sitnice pripremljen. »Gospodine, pred vama je Fremizon, kapetan kolonijalnih trupa. U ime svojih drugova i putnika ovog broda, opravdano zgroženih vašim nepojamnim ponašanjem, imam čast zahtevati da se izjasnite!... Neke vaše reči na naš račun, izrečene po vašem napuštanju Marselja, nedopustive su!... Došao je čas, gospodine, da jasno izrazite svoje zamerke!... Da glasno kažete ono što sramno šapućete već dvadeset i jedan dan! Da nam najzad kažete šta mislite...«
Čuvši te reči, osetih ogromno olakšanje. Plašio sam se neke neopozive osude na smrt, ali samim tim što je kapetan počeo da govori, pružali su mi mogućnost da im umaknem. Bacio sam se smesta na ovu neočekivanu sreću. Svaka mogućnost za kukavičluk pretvara se u divno nadanje za onoga ko se u to razume. Čovek ne treba nikad da bude probirač pred mogućnošću da izbegne prosipanje creva, niti treba da gubi vreme tražeći razloge zbog kojih ga proganjaju. Mudrom čoveku je dovoljno to što će da se spasi.
— Kapetane — odgovorih mu sa svom ubedljivošću u glasu za koju sam bio sposoban u tom času —kakvu ste neverovatnu grešku mogli da učinite! Vi!
Ja? Kako se meni mogu pripisati tako podmukla osećanja? Uistinu je to užasna nepravda! Kapetane, to bi me pokosilo! Kako? Meni, koliko juče braniocu naše drage domovine! Meni, čija se krv godinama mešala sa vašom, u bezbrojnim bitkama? Kakvu biste mi nepravdu učinili, kapetane!
Zatim se obratih celoj grupi:
— Kakvog ste to užasnog ogovaranja bili žrtve? Ići dotle da pomislite da sam ja, vaš brat u stvari, uporno širio odvratne klevete na račun oficira-heroja! To je su-
više, zaista suviše! I to u času kad se ti junaci, ti neuporedivi junaci, pripremaju da nastave, i te kako hrabro, sveto bdenje nad našim besmrtnim kolonijalnim carstvom— nastavih ja. — Tamo gde su se najdivniji vojnici naše rase ovenčali večnom slavom. Manžen, Federb! Galijeni i... O, kapetane! Ja? To?
Zastadoh. Nadao sam se da delujem potresno. Srećom po mene, tako i bi za trenutak. Ne otežući, iskoristih to primirje zbunjenosti, priđoh mu i stegoh obe
ruke uzbuđenim stiskom.
Malo se smirih kad sam mu zarobio obe ruke. Držeći ih čvrsto, nastavio sam rečito da objašnjavam, potkrepljujući s hiljadu razloga uveravanje da sve među nama treba u početi iznova, i to od dobre osnove! Da je samo moja urođena i glupa stidljivost kriva za ceo ovaj neverovatan nesporazum! Da je moje ponašanje zaista grupa putnika i putnica mogla da protumači kao neshvatljivo nipodoštavanje, grupa »koja oličava herojstvo i ljupkost... Bogomdani skup čvrstih karaktera i darovitosti... Ne zaboravljajući dame neuporedive muzikalnosti, ukras ovog broda!« Obilato se kajući, zaključio sam molbom da me bez odlaganja i bez rezerve prime u svoje veselo, rodoljubivo i bratsko društvo... Gde bih želeo od ovog časa i zauvek da budem rado priman... Ne ispuštajući njegove ruke, razume se, udvostručio sam svoju rečitost.
Čim vojnik ne ubija, on je pravo dete. Lako ga je zabaviti. Pošto nije navikao da misli, čim neko počne nešto da mu govori, pokušavajući da to razume, on mora izuzetno da se napregne. Kapetan Fremizon me nije ubijao, a u tom času nije ni pio, ništa nije radio ni rukama ni nogama, samo je pokušavao da misli. To je bilo zaista isuviše za njega. U stvari, kao da sam ga držao za glavu.
Postepeno, dok je trajalo ovo ponižavajuće iskušenje, osećao sam da se moj ponos već sprema da me napusti, da bledi i konačno me ostavlja, tako reći zvanično.
Ma šta ljudi govorili, to je vrlo prijatan trenutak. Od tog događaja ja sam se zauvek oslobodio, postao lak, u moralnom smislu, razume se. Možda je čoveku u životu najčešće potreban strah da bi se izvukao. Od tog dana ja nisam ni tražio drugo oružje, niti druge vrline.
Kapetanovi drugovi, sad i oni neodlučni, jer su se okupili u nameri da brišu moju krv i igraju piljaka s mojim izbijenim zubima, a morali su da se zadovolje, umesto trijumfa, rečima koje ništa ne znače. Civili, privučeni najavljivanjem izvršenja smrtne kazne, sad su otegli lica. Kako ja nisam ni znao šta to upravo pričam, sem što se trudim da ostanem u lirskom tonu držeći čvrsto kapetana
za ruke, uporno sam gledao u idealnu tačku mekih delova magle kroz koje je prolazio Admiral Slicer, dašćuči i pljujući pri svakom obrtaju vitla. Najzad se osmelih da na završetku zamahnem ukrug jednom rukom iznad glave, ispuštajući jednu ruku kapetana, samo jednu, zalećući se u fraze: »Junaci, gospodo oficiri, moraju uvek da razumeju jedan drugoga, zar ne? Pa onda, bogamu, živela Francuska!« Bila je to dosetka narednika Branidora. U ovakvim slučajevima to još pali. I to je bio jedini put da mi je Francuska spasla život, dotad je bilo upravo
obratno. Videh kod prisutnih trenutak kolebanja, ali ipak je jednom oficiru teško, ma koliko bio neprijateljski raspoložen, da ošamari civila, javno, u času kad ovaj vikne glasno kao ja: »Živela Francuska!« Taj me trenutak kolebanja spasio.
Uhvatih nasumce pod ruku dva oficira iz grupe i pozvah celo društvo da se za barom počaste na moj račun i u čast izmirenja. Ovi junaci oklevahu samo trenutak, te smo potom pili dva sata. Samo su nas ženske sa broda pratile pogledima, ćutke i sve dubije razočarane. Kroz okrugle prozorčiće bara video sam među njima i tvrdoglavu učiteljicu-pijanistkinju kako ide tamo-amo u grupi putnica, hijena jedna! Te su gadure naslućivale da sam se iz klopke izvukao lukavstvom i zaricale su se da će me sačekati iza ugla. Za to vreme smo mi pili do unedogled, kao pravi muškarci, pod beskorisnim i zatupljujućim ventilatorom, koji je od Kanarskih ostrva mleo mlaki atmosferski pamuk, Međutim, još sam morao da iznalazim žive obrte, sočan govor, koji će se dopasti mojim novim prijateljima, nešto lako. Bio sam nepresušan, iz straha da ne pogrešim, u rodoljubivom divljenju, i pitao sam i raspitivao se kod svakog od tih heroja za sve nove priče o kolonijainoj hrabrosti. Priče o hrabrosti su vam kao zapaprene priče o ženama, one se dopadaju svim vojnicima u svim zemljama. Da bi čovek postigao nekakav mir među ljudima — bili oni oficiri ili ne bili — istina, to su samo krhka primirja, ali dragocena, treba im dozvoliti da se u svakoj prilici razbaškare, da se isprse u glupavom hvalisanju. Nema inteligentne taštine. Ona je nagonska. A nema ni čoveka koji nije pre svega tašt. Uloga otirača punog divljenja je skoro jedina koju jedan čovek prihvata kod drugog čoveka s nekakvim zadovoljstvom. Sa ovim oficirima nisam morao mnogo da naprežem maštu. Bilo je dovoljno izigravati stalnu zadivljenost. Lako je stalno tražiti da ti se pričaju ratne priče. Ovi su drugari bili puni takvih priča. Skoro sam poverovao da sam se opet našao u najlepšim danima svog boravka u bolnici. Posle svake njihove priče nisam propuštao da izrazim svoje odobravanje, kako sam to
naučio od Branldora, upečatljivom rečenicom: »Bogami, eto lepe stranice istorije!« Nema bolje formulacije. Društvo, u koje sam tek i kao kradom ušao, poče postepeno da otkriva da sam zanimljiv. Ti ljudi počeše o ratu da pričaju sve one gluposti koje sam nekad slušao, a kasnije i sam pričao, kad sam se s drugovima u bolnici nadmetao u maštovitosti. Samo je njihov dekor bio drugačiji i njihove su se izmišljotine kretale kroz kongoansku prašumu umesto po Flandriji i Vogezima.
Moj kapetan Fremizon, koji je maločas uzimao na sebe da brod očisti od moje truležne ličnosti, otkako je otkrio moj dar da slušam bolje no iko drugi, poče u meni da otkriva hiljadu prijatnih osobina. Kao da je protok njegovim arterijama postao življi pod dejstvom mojih pohvala, vid mu je bio jasniji, čak i njegove išarane žilicama i zakrvavljene oči pravog alkoholičara počeše da svetlucaju kroz otupelost i ono malo sumnji što ga je negde u dnu duše moglo mučiti kad je bila u pitanju njegova sopstvena vrednost i što se još ponekad budilo u časovima teške depresije, sad se divno i privremeno raspršilo pod ćudesnim uticajem moje inteligencije i mojih dobro usmerenih primedbi.
Zaista sam bio rođeni stvaralac euforije! Svi su se udarali po kolenu! Samo sam ja umeo da dam lagodnot životu, uprkos ovoj lepljivoj i vlažnoj agoniji! Uostalom, zar ja nisam umeo božanstveno da slušam? Admiral Šlicer je tako, dok smo mi pričali koješta, još usporio plovidbu, brbotao je u sopstvenom sosu,
nije se više ni atom vazduha kretao oko nas, plovili smo verovatno duž obale, i to tako teško kao da idemo kroz pekmez.
Kao pekmez je bilo i nebo iznad broda, kao crni razliveni premaz u koji sam željno piljio. Vratiti se u noć, to mi je bila velika želja, čak i ovako preznojen i cmizdrav i, uostalom, u bilo kakvom stanju! Fremizon nije prestajao da priča o sebi. Zemlja mi se činila sasvim blizu, ali sam plan bekstva ispunjavao me je velikom uznemirenošću... Malo-pomalo naš razgovor pređe od vojničkih
na golicave teme, a potom u otvorene svinjarije. Na kraju je bio toliko nevezan, da čovek nije znao s kog kraja da ga nastavi, jedan za drugim, moji gosti digoše ruke od toga i zaspaše, savlada ih hrkanje, odvratno spavanje im je stragalo po dubinama nosa. Sad ili nikad, bilo je vreme da se izgubim. Ne treba propuštati prekide surovosti koje priroda nameće čak i najzlobnijim i najnapadnijim organizmima na svetu.
Bili smo već ukotvljeni na vrlo maloj udaljenosti od obale. Videlo se samo nekoliko svetiljki kako se lelulaju duž obale.
Duž broda se već tiskalo stotinu piroga, ljuljuškajući se pod teretom drekavih crnaca. Crnci su preplavili sve palube nudeći svoje usluge. Za nekoliko sekundi doneo sam do izlaznih lestvica mojih nekoliko krišom spakovanih koleta i pošao za jednim od tih čamdžija, čije crte uopšte nisam u mraku razaznavao. Na dnu lestvica, začuvši zapljuskivanje vode, zabrinuh se za pravac naše plovidbe:
— Koje je ovo mesto? — upitah.
— Bambola-for-Gono — odgovori ova senka.
Počeli smo slobodno da plovimo uz snažno veslanje keruderom. Ja sam pomagao da bismo išli brže.
Imao sam još vremena da bežeći poslednji put pogledam svoje saputnike. Osvetljeni fenjerima međupalublja, pokošeni zatupelošću i kiselinom u želucu, nastavili su da previru gunđajući u snu. Tako naliveni i izvaljeni, sad su svi bili slični jedni drugima, oficiri i činovnici, inženjeri i trgovci, bubuljičavi, trbušasti, maslinasto zeleni, pomešani, skoro istovetni. I psi liče na vukove kad spavaju.
Našao sam se uskoro na kopnu, noć je bila još mračnija pod drvećem, a iza nje su se krila sva saučesništva tišine.