At or with me : Luj Ferdinand Selin, Putovanje na kraj noći ( 7 deo )

U službi Kompanije Pordirijer u Malom Togu, u isto vreme kad i ja, kao što sam već rekao, crnčili su mnogobrojni crnci i neki slični meni. Domoroci su, u
stvari, radili samo pod bičem, čuvajući dostojanstvo, dok su belci, usavršeni obaveznim školovanjem, radili bez nadoknade.
Bič najzad umori onoga koji njime fijuče, dok nada da ćeš postati moćan i bogat, kojom se belci hrane, ne staje ništa, baš ništa. Nemojte mi više pevati slavopojke o Egiptu i tatarskim tiranima! Ti starodrevni amateri su sitne ribe, uobraženci, kad je reč o vrhunskoj umetnosti da se iz uspravne životinje izvuče najviše rada. Ti primitivci nisu umeli da se robu obraćaju sa »Gospodine«, da
ga s vremena na vreme puštaju da glasa, ni da mu plaćaju novine, ni — što je važno — da ga šalju u rat, kako bi tamo iživeo svoje strasti. Hrišćanin je posle dvadeset vekova prosto van sebe kad ispred njega prolazi puk vojske, ja to najbolje znam. To u njemu budi svakakve misli.
Stoga sam odlučio da, što se mene tiče, udvostručim nadzor nad samim sobom, da naučim vrlo savesno da ćutim, da skrivam svoju želju da zbrišem i, ukoliko je to moguće, da uprkos svemu napredujem u službi Kompanije Pordirijer. Nisam više smeo ni časa časiti.
Duž naših skladišta na samoj blatnjavoj obali boravili su podmukli i verni čopori krokodila. Oni su, kao da su od gvožda, uživali u ovoj sumanutoj vrućini, a, reklo bi se, i crnci takođe.
U podne bi se čovek pitao kako je uopšte tako nešto moguće — sva ta uskomešanost radnih masa duž kejova, ta gužva razdraženih i bučnih crnaca.
Da bih se obućio u numerisanju džakova pre no što krenem u džunglu, morao sam da se s ostalim službenicima, postupno privikavam na gušenje u glavnom skladištu Kompanije, između dveju velikih vaga, zaglavljenih usred kiselkaste mase crnaca u dronjcima, u čirevima, pevajućih glasova. Svaki od njih je za sobom vukao svoj oblačić prašine, otresajući ga ritmično. Tupi udarci nadzornika nosača odjekivali su po tim veličanstvenim ledđima, ne izazivajući ni proteste ni jauke. Bol su podnosili isto tak jednostavno kao i užareni vazduh ovog prašnjavog kazana.
Direktor bi svraćao, neprekidno goropadan, da bi proverio moje stvarno napredovanje u tehnici numerisanja i krađe na meri.
Krčio bi sebi put bičem do vage kroz more domorodaca. »Bardami«, reče mi jednog jutra kad je bio govorljiv, »ovi crnci oko nas, pogledajte ih dobro! E, vidite, kad sam ja stigao u Mali Togo, pre nekih trideset godina, ovi su crnci još živeli od lova, ribolova i međusobnih plemenskih pokolja, bitange!... Ja, sitan poslovođa na početku, ja koji vam ovo govorim, gledao sam ih kako se pobedonosno vraćaju u svoje selo, natovareni stotinama korpi još krvavog ljudskog mesa i nažderu ga se do guše!,.. Čujete li me, Bardami !... Krvavog mesa! Mesa neprijatelja! Možete li zamisliti to slavlje?... Danas nema više tih pobeda! Mi smo tu! Nema plemena! Nema šale! Nema zavitlavanja! Samo radna snaga i kikiriki! Na posao! Nema lova! Nema pušaka! Kikiriki i kaučuk! Da bi se platio porez! Porez da bi do nas dospelo još više kikirikija i kaučuka! Takav je život, Bardami! Kikiriki! Kikiriki i kaučuk!... Gle, evo i generala Tomba, ide na našu stranu!«
Ovaj nam je zaista išao u susret, starac oronuo pod težinom sunca. Nije više bio baš pravi vojnik, taj general, ali ipak nije još bio civil. Upućen u sve tajne Kompanije, održavao je vezu između Administracije i Trgovine. Neophodna
veza, mada su ova dva sloja bila u stalnom suparništvu i stanju neprijateljstvra. Ali gencral Tomba jc vešto taktizirao. Nedavno se izvukao, između ostalog, iz gadne stvari prodaje neprijateljskih dobara, koju su oni gore smatrali nerešivom.
Početkom rata su generalu Tombi malo rovašili uho, taman koliko treba da bi časno prešao, posle Šarlroa, među one na raspolaganju. Svoju raspoloživost je smesta stavio u službu »veličine Francuske«. A ipak ga je već davno minuli Verden još mučio. Šuštao je »radiogramima« u ruci. »Održaće se naši mali junaci! Drže se!«...
Bilo je tako toplo u stovarištu, a to se odigravalo tako daleko od nas u Francuskoj, da niko od generala Tombe nije očekivao dalja pređvidanja. Ali ipak, učtivo odvratismo u horu zajedno s Direktorom: »Izvanredni su!« i Tomba se posle tih reči rastade od nas. Potom i Direkror opet prokrči sebi put silom kroz užurbana tela, te i on nestade u sivkastoj prašini.
Vatrenih, kao ugalj crnih očiju, izgarajući od želje da prevari Kompaniju, taj čovek ... Direktor, malo me je plašio. Teško mi je padalo da se naviknem i na samo njegovuo prisustvo. Nisam dotad mogao ni da zamislim bilo koji ljudski cilj koji bi mogao da izazove tako neverovatan stepen napete želje. Nikad nam se nije obraćao jasno i glasno, već samo dvosmislenim rečima, reklo bi se da živi, da misli, jedino da bi strašno kovao zavere, uhodio i izdavao druge. Tvrdilo se da on sam krade, pljačka i vara mnogo više no svi ostali službenici zajedno, a oni nisu sedeli skrštenih ruku, uveravam vas. I meni se to činilo mogućim.
Dok je još trajao moj staž u For-Gonou, imao sam još i nešto slobodnog vremena za šetnju po tom kakvom-takvom gradu u kome je konačno, po mom mišljenju, jedno jedino mesto bilo poželjno: bolnica.
Čim čovek negde stigne, u njemu se bude ambicije. Moj je unutrašnji poziv bio da budem bolestan, prosto bolestan. Svako ima svoje. Šetao sam se oko bolničkih zgrada punih obećanja, opuštenih, povučenih, pošteđenih, i odlazio od njih sa žaljenjem, od njih i njihove antiseptične privlačnosti. Travnjaci su okruživali ovo boravište, osveženi lakim ptičicama i uznemirenim raznobojnim gušterima. Kao nekakav »zemaljski raj«.
A na crnce se čovek brzo navikne, na njihovo cerenje i sporost, na razmahnute pokrete, na ispupčene trbuhe žena. Crnaštvo smrdi na siromaštvo, beskrajnu taštinu, odvratnu pomirenost sa sudbinom, jednom reći, kao stanje siromaha u nas, samo sa još više dece, ali s manje prljavog rublja i crnog vina.
Pošto bih se duboko nadisao bolničkih mirisa, odlazio bih, za masom domorodaca, pred pagodu podignutu kraj tvrđave, koju je nekakav poslovni čovek podigao za erotsku zabavu kolonijalnih veseljaka.
Imućni belci For-Gonoa pojavljivali su se tu samo noću i uporno se kockali, pijući obilato, zevajući i podrigujuči do mile volje. Za dvesta tranaka spavalo se s lepom gazdaricom. Pantalone su ovim veseljacima smetale da se pošteno počešu, zato su im hozentregeri stalno spadali.
Kad padne noć, čitav narod bi izlazio iz koliba domorodačkog grada i slegao bi se pred pagodu, neumorno gledajući i slušajući kako se belci tresu oko mehaničkog klavira ubuđalih žica, koji je s mukom raštimovano svirao valcere. Gazdarica bi, slušajući muziku, davala izrazom lica na znanje da joj se igra i da u tome uživa.
Najzad, posle nekoliko pokušaja, uspeh da neopaženo s njom porazgovaram. Menstruacija, poveri mi ona, u nje traje čitave tri nedelje. Posledica tropske klime. Njene mušterije je uz to iscrpljuju. Ne zato što često vode ljubav, već zato što se trude da što više iskoriste za svoje pare, jer je piće u pagodi skupo, te bi je užasno štipali za guzicu pre no što odu. To je bio glavni uzrok njenog umora.
Ova je trgovkinja znala sva ogovaranja kolonije i ljubavi koje počinju, očajničke, između oficira mučenih groznicom i retkih supruga činovnika, koje se isto tako tope od beskrajnih menstruacija, očajne na verandama u dnu beskrajno nagnutih naslonjača.
Šetališta, kancelarije, radnje For-Gonoa vrveli su bolesnim ženama. Činiti sve ono što se čini u Evropi kao da je bila osnovna opsesija, zadovoljstvo i privid po svaku cenu, svih ovih ludaka, uprkos užasnoj vrućini i zapuštenosti, rastućoj, nesavladijivoj.
Preteranu vegetaciju vrtova, agresivnu, divlju, jedva su obuzdavale ograde, razgranate krošnje kao sumanute glavice salate, uokvirivale su svaku kuću — smežurano, krupno, očvrslo belance u kome je trulio požuteli Evropljanin. I tako je bilo onoliko rasadnika salate koliko i činovnika duž Avenije Fašoda, najživlje i najotmenije u For-Gonou.
Svake sam se večeri vraćao u svoj stan, koji će verovatno ostati zauvek nedovršen, gde je izopačeni boj svako veče rasklapao kostur kreveta. Boj mi je postavljao zamke, bio je sladostrastan kao mačka i uporno je nastojao da mi postane rođak. A mene su mučile druge i mnogo prešnije brige, naročito plan da se opet za neko vreme sklonim u bolnicu, jedino meni dostupno zatišje u ovom vrelom karnevalu.
U miru, kao i u ratu, nisam nimalo bio raspoložen za provod. Čak i druge ponude, koje su do mene dolazile preko gazdinog kuvara, iskreno i duboko bestidne, izgledale su mi bezbojne.
Poslednji put sam se raspitao kod svih svojih drugova u Kompaniji ne bih li nešto saznao o tom nevernom službeniku, onome koga treba da pošto-poto po naređenju smenim tamo u džungli. Uzaludni razgovori.
Kafana Federb na kraju Avenije Fašoda brujala je predveče od stotinu prepričavanja, ogovaranja i kleveta, ali meni ništa bitno nije donela. Samo utiske. Izručivali su čitave đubretarske kante utisaka u polumraku ukrašenom raznobojnim lampionima. Tresući čipku džinovskih palmi, vetar je obarao oblake komaraca u tanjiriće. Guvemer je u tom okruženju rečima dobijao ono što mu po rangu pripada. Njegov neoprostivi mufljuzluk predstavljao je potku glavnog razgovora uz večernje piće, uz koje se kolonijaina jetra, puna mučnine, olakšava pred večeru.
Svi automobili For-Gonoa, a bilo ih je desetak, prolazili su u to vreme gore-dole ispred terase. Kao da ti automobili nikad nisu išli daleko. Trg Federb je po napetoj atmosferi, preteranom dekoru, preobilju zelenila i larme, podsećao na sresko mesto na jugu Francuske, i to u stanju bezumlja. Deset automobila izašli bi sa trga Federb samo da bi se pet minuta kasnije vratili, napravivši još jednom isti krug s tovarom izbledelih evropskih anemija, uvijenih u sivkasto platno, krhkih i nežnih bića kao kupice sladoleda.
Tako bi ti koloni nedeljama i godinama prolazili jedni ispred drugih, do trenutka kad bi prestali jedni druge da gledaju, toliko su se već umorili mrzeći se. Nekoliko je oficira šetalo svoje porodice, pazeći na pozdravljanje vojnika i civila, supruga sva iskipela i upakovana u specijalne higijenske uloške, deca, neprijatna vrsta debelih evropskih glista, rasplinjavala su se za svoj račun u neprekidnim prolivima.
Nije dovoljno nositi oficirsku kapu da bi se komandovalo, treba za to još imati i vojsku. U podneblju For-Gonoa evropski vojnici su se topili brže od butera.
Bataljon bi ubrzo naličio na kocku šećera u kafi, što je duže gledaš manje je vidiš. Veći deo garnizona je uvek bio u bolnici, boreći se s malarijom, pun parazita pod svim dlakama i u svim naborima, čitavi vodovi su ležali medu cigaretama i muvama, masturbirali po ubuđalim čaršavima, izvlačeći beskrajna bolovanja na izuzetne poraste temperature, savesno izazivane i negovane. Obeznanjivali su se, jadni mangupi, sramno stado, u polumraku iza zelenih kapaka, novopečeni profesionalni vojnici pomešani— bolnica je bila i za civile — sa sitnim službenicima preduzeća, a svi su bežali od džungle i gospodara koji su ih progonili
U obamrlosti dugog malaričarskog popodnevnog odmora tako je toplo da se čak i muve odmaraju. Iz beskrvnih i dlakavih ruku ispadaju umašćeni romani, s obeju strana kreveta, raspareni, pola listova im nedostaje zbog dizenteričara koji nikad nemaju dovoljno hartije, a i zbog zlovoljnih kaluđerica koje na svoj način cenzurišu dela, jer ova ne poštuju Boga. Ni kaluđerice nisu pošteđene vojničkih krpelja. Da bi se počešale, sklanjaju se iza paravana i zadižu mantije kraj jutrošnjeg mrtvaca, koji ne može da se ohladi jer i njemu je vrućina.
Ma koliko sumorna bila bolnica, ipak je to bilo jedino mesto u koloniji gde je čovek mogao da poveruje da su ga malo zaboravili, da je zaklonjen od ljudi napolju, od šefova. Ropski odmor, u stvari bitna i jedina meni dostupna sreća.
Raspitivao sam se za uslove ulaska, za navike lekara, za njihove manire. Na svoj odlazak u džunglu gledao sam s crnim očajanjem i protestom, zaričući se već da ću se što pre zaraziti svim groznicama koje mi se nađu na dohvatu, te da ću se u For-Gono vratiti bolestan i tako mršav i odvratan, da će morati ne samo da me prime u bolnicu, već i da me vrate u Francusku. Trikove sam već znao, i to kakve, za razbolevanje, a naučio sam i nove, svojstvene kolonijama.
Pripremao sam se da savladam na hiljade teškoća, jer ni direktori Kompanije Pordirijer, kao ni komandiri bataljona, ne odustaju lako od gonjenja svog mršavog plena, iznemoglog od kartanja među prljavim krevetima.
Ali naići će na moju rešenost da trunem od čega god bude bilo potrebno. Pored toga, nije bilo uobičajeno da se u bolnici dugo boravi, ukoliko čovek tu najzad i jednom za svagda ne završi svoju kolonijalnu karijeru. Oni najprepredeniji, najlukaviji, najtvrdi po naravi među obolelim od groznice ponekad su uspevali da se uvuku u neki transport za metropolu. To je bilo divno čudo. Većina bolesnika u bolnici predavala se, pošto iscrpi sva lukavstva, pobeđena propisima, i vraćala se u džunglu da izgubi i svoje poslednje kilograme. Ako bi ih kinin sasvim prepustio crvima još dok su bili u bolnici, bolnički sveštenik bi im sklopio oči oko osamnaest časova, a četiri dežurna Senegalca odneli bi beskrvne ostatke u ograđenu parcelu crvene ilovače kraj crkve u For-Gonou, u kojoj je bilo tako toplo pod talasastim limom, da niko ne bi ulazio dvaput zaredom u nju, bila je tropskija od ove tropske zemlje. Da bi se čovek održao uspravno, morao je da dahće kao pas.
Tako odlaze ljudi kojima zaista nije lako da budu sve što se od njih očekuje: leptir u mladosti i na kraju crv.
Još sam pokušavao da tu i tamo prikupim neke pojedinosti, obaveštenja, da bih stekao neku predstavu. Opis Bikomimba, kako mi ga je izneo Direktor, ipak mi je izgledao neverovatan. U stvari, u pitanju je bila probna ispostava, pokušaj da se prodre u dubinu dalje od obale, bar na deset dana hoda, usamljena ispostava u okruženju domorodaca i njihove džungle, koju su mi predstavljali kao ogroman rezervat zverinja i bolesti.
Pitao sam se nisu li prosto ljubomorni na moj uspeh ovi ostali, moji mali drugari iz Kompanije, koji su prolazili kroz smenjivanje pogruženosti i goropadnosti. Njihova glupost (a bila im je jedina odlika) zavisila je od kvaliteta alkohola koji su popili, od pisama koja su primali, od većeg ili manjeg gubitka nade u toku dana. Po pravilu, što su više propadali, to su se više prsili. U vidu aveti (kao Ortolan u ratu) ni pred čim ne bi ustuknuli.
Predvečernja čašica bi nam potrajala dobra tri časa. Uvek je bilo reči o Guverneru, osovini-nosaču svih razgovora, potom o kradama svih mogućih i nemogućih stvari i, najzad, o seksu: tri boje kolonijalne zastave. Prisutni činovnici bi bez okolišanja napadali vojnike da su utonuli u razvrat i zloupotrebu vlasti, a ovi im nisu ostajali dužni. Trgovci su smatrali sve ove protekcionaše licememim varalicama i pljačkašima. Što se tiče Guvernera, vest o njegovom opozivanju prenosila se svakog jutra več dobrih deset godina, ali taj tako zanimljiv telegram o njegovom padanju u nemilost nikako nije stizao, iako su bar dva anonimna pisma nedeljno, bivala upućena Ministru, pripisujući ovom tiraninu hiljadu vrlo tačno odredenih užasa.
Crnci imaju sreće što im je koža kao ljuska luka, belac se truje, stisnut između kiselog znoja i košulje od veštačkog vlakna. Zato teško onome ko mu priđe bliže. To sam znao još od vožnje na Admiralu Šliceru.
Za nekoliko dana sam svašta čuo o svom Direktoru! O njegovoj prošlosti s više pokvarenjaluka no što bi se našio u zatvoru neke ratne luke. Bilo je svega i svačega u njegovoj prošlosti, pa čak i, bar pretpostavljam, veličanstvenih sudskih zabluda. Istina je da mu rođeni lik nije išao u prilog, prava njuška ubice da se od nje prestraviš, ili tačnije, da se ne ogrešim, lice nepromišljenog čoveka u užasnoj hitnji da postigne uspeh, što mu izlazi na isto.
U vreme popodnevnog odmora čovek je u prolazu mogao da nazre tu i tamo u hiljadu vila na Buievaru Federb iznemogle bele žene, supruge oficira i kolona, koje je klima daleko sigurnije upropaštavala nego muškarce. Tankih glasića, ljupko neodlučnih, krajnje milostivih osmeha, bile su našminkane svud po bledoj koži kao srećne samrtnice. Bilo je manje hrabrosti i dostojanstva u tih presađenih građanki no u gazdarice Pagode, koja je mogla da računa samo na samu sebe. Kompanija Pordirijer je sa svoje strane trošila mnogo mladih službenika mog tipa, svake godtine je gubila na desetine takvih podljudi u ispostavama u džungli i u susedstvu močvara. Bili su to pioniri.
Svakog jutra Vojska i Trgovina su samoj Upravi bolnice kukale tražeći svoje ljudstvo. Nije bilo dana a da neki kapetan ne preti i ne skida munje i gromove s neba na Upravnika da bi mu ovaj vratio tri narednika, tri malančna igrača sansa i dva sifilistična kaplara, i to pod hitno, kadrove koji mu upravo nedostaju u obrazovanju. Ako bi mu odgovorili da su ti »zabušanti« umrli, onda bi ostavljao administrativce na miru i odlazio u Pagodu da se napije.
Jedva je čovek stizao da sagleda kako ljudi, dani i stvari nestaju u ovom moru zelenila, u ovoj klimi vrućine i komaraca. Ništa nije bilo poštedeno. Prosto odvratno, sve se rastakalo u komadiće, u rečenice, u žaljenja, u krvna zrnca, sve je nestajalo na suncu, topilo se u bujici svetlosti i boja, a s tim je odlazila i volja za životom i vreme, sve, ostajala je samo strepnja, blistava u vazduhu.
Najzad se mali teretni brod, koji je trebalo da me duž obale odveze u blizinu mog radnog mesta, ukotvio na vidiku For-Gonoa. Zvao se Papauta. Malo, sasvim plitko korito, prilagodeno ulaženju u rečna ušća. Pogon mu je bio na drva. Pošto sam bio jedini belac na brodu, ustupiše mi ugao stisnut između kuhinje i klozeta. Plovili smo tako lagano morem da sam pomislio kako je to samo oprezno izlaženje iz luke, ali nikad nismo pošli brže.
Prosto je neverovatno koliko je Papauti nedostajalo snage. Tako smo tapkali duž obale, beskrajne sive trake gusto obrasle niskim kržljavim drvećem, po vrućini i treperavim isparenjima. Kakva šetnja? Papauta je bolno sekao vodu kao da je to znoj koji je sam iz sebe iscedio. Razdvajao je talasić od talasića nežno kao da odvija zavoje sa rane. Pilot, činilo mi se izdaleka, kao da je bio mulat, kažem »činilo mi se«, jer nikako nisam smogao snage da se popnem do komandnog mosta i sam to proverim. Zalepio sam se za hlad hodnika sa crncima, jedinim putnicima, dokle god je sunce peklo palubu, sve do pet popodne. Da vam sunce ne bi kroz oči sagorelo mozak, treba stalno treptati kao pacov. Posle pet časova čovek može sebi da dozvoli osvrt po horizontu, to je već život! Sivi obod, gustiš u razini vode, tamo, kao spljoštena podlakrica, ništa mi se to nije dopalo. Bilo je odvratno i disati taj vazduh, čak je i noću on bio mlak, buđavo morski. Od sve te bljutavosti, i od mirisa mašina uz to, čoveku je dolazila muka, a danju i od talasa, suviše žutih s ove strane i suviše plavih s one strane. Bilo je gore nego na Admiralu Sliceru, ne računajući, razume se, one krvožedne oficire.
Najzad se približismo odredišnoj luci. Podsetiše me na ime: »Topo«. Posle silnog kašljanja, pljuckanja, truckanja, koje je trajalo koliko da pojedeš četiri obroka konzervi, po moru nalik na masne splačine, Papauta najzad pristade.
Na obrasloj obali isticale su se tri kolibe pokrivene trskom. Izdaleka vam je to izgledalo čak privlačno. Ušće velike reke pune peska, moje reke, objasniše mi, jer ću uz nju ploviti čamcem da bih stigao do srca džungle... U Topou, tom mestu na obali mora, ostaću samo nekoliko dana, tako je dogovoreno, koliko da pripremim svoje konačne kolonijalne smernice.
Pristadosmo uz lagan ponton i Papauta svojim velikim trbuhom zaora po mulju pre no što će pristati. Ponton je bio od bambusa, sećam se dobro. I on je imao svoju istoriju, svakog su ga meseca obnavljali, kako mi rekoše kasnije, zbog živahnih i hitrih morskih mekušaca koji su se na hiljade sakupljali i jeli ga postepeno. Ta beskonačna gradnja bila je beznadežan posao čiji je teret nosio poručnik Grapa, komandant mesta Topo i okolnih oblasti. Papauta je pristajao samo jednom mesečno, ali mekušci nisu čekali mesec dana da mu požderu ponton.
Po dolasku poručnik Grapa zgrabi moje isprave, proveri njihovu valjanost, prepisa ih u potpuno prazan registar i ponudi me pićem. Bio sam, poveri mi on, prvi putnik koji se za poslednje dve godine pojavio u Topou. Niko nije dolazio u Topo. Nije bilo nikakvog razloga za dolazak u Topo. Pod komandom poručnika Grape služio je narednik Alsid. U toj osamljenosti nikako se nisu marili. »Moram da se čuvam svog potčinjenog«, reče mi stoga poručnik Grapa čim smo se upoznali, »sklon je familijarnosti«.
Kako bi u ovoj pustinji svaki događaj bio suviše neverovatan, čak i da ga je trebalo izmisliti, jer sredina nije bila za to pogodna, to je narednik Alsid pripremao unapred mnogo formulara s upisanim »Ništa«, koje je Grapa potpisivao bez odlaganja, i te je njihove izveštaje Papauta redovno i tačno odnosio Generalnom guverneru.
Između okolnih laguna i dubine džungle bitisala su neka budava plemena, otupela od tripanozoma i hronične bede; međutim, čak i ona su plaćala nekakav mali porez, pod korbačem, razume se. Među mladima se regrutovala milicija da kao predstavništvo vlasti vitla tim korbačem. Miliciju je sačinjavalo dvanaest ljudi.
Ja o njima mogu da govorim jer sam ih dobro upoznao. Poručnik Grapa je te srećnike opremao na svoj način i redovno ih hranio pirinčem. Jedna puška na dvanaest ljudi — to mu je bila mera — i mala zastava za sve. Cipele nikome. Ali kako je sve na ovom svetu relativno i stvar poređenja, domoroci, odabrani za miliciju, smatrali su da Grapa vrlo lepo vodi stvari. Čak je Grapa svakog dana morao da vraća oduševljene dobrovoljce, sinove džungle zgađene majkom.
Lov oko sela ništa nije donosio i svake nedelje bi u nedostatku gazele pojeli bar jednu babu. Već u sedam svakog jutra Alsidovi milicajci su izlazili na egzerciranje. Pošto sam stanovao u jednom uglu njegove kolibe, koji mi je ustupio, bio sam u prvom redu fotelja za ovu predstavu. Nikad i nijedna vojska na svetu nije imala vojnike s toliko dobre volje. Prestrojavajući se na pesku, na Alsidovu komandu, u redove po četiri, po osam, čak po dvanaest, ovi su se primitivci ogromno zalagali, zamišljajući da imaju rance, cokule, čak i bajonete i, što je još lepše, izgledajući kao da se njima i služe. Tek izašli iz obližnje prirode, bili su odeveni u nešto nalik na kratke pantalone od sivomaslinaste tkanine. Sve ostalo su morali da zamisle, i oni su to i ćinili. Na komandu naduvenog Alsida, ovi maštoviti ratnici su spuštali na tlo nepostojeće rance, trčali su u prazno, obarali nevidljive neprijatelje u zamišljenoj borbi bajonetom. Obrazovali su, pošto bi prvo podražavali raskopčavanje, nevidljive kupe od pušaka, a na novi znak se strasno predavali apstraktnom pucanju.
Kad bi ih čovek gledao kako se rasipaju, preciznim pokretima podražavaju radnje i gube se u čitavom spletu oštrih i ludo jalovih kretanja, osetio bi se obeshrabren do iznemoglosti. Pogotovu što je u Topou vrelina bila teška i
zagušljiva, zgusnuta zbog peska između dva ogledala, mora i reke, uglačana i saučesnička tako da biste se zakleli u zadnjicu da su vas posadili na komad tek nedavno otpao sa sunca.
Ali ove neumoljive okolnosti nisu smetale Alsidu da urla, naprotiv. Njegovo se urlanje slivalo na ovaj fantastični egzercir i odjekivalo daleko, sve do vrhova velićanstvenih kedrova na ivici džungle. Čak i dalje se kao grmljavina prenosilo njegovo: »Mirno!«
Za to vreme je poručnik Grapa pripremao svoju pravdu. Na to ćemo se vratiti. Pratio je, takođe, uvek izdaleka i iz hlada svoje kuće, gradnju svog ukletog pontona. Pri svakom pristajanju Papaute odlazio je i s optimizmom i nevericom čekao kompletnu opremu za svoje vojnike. Uzaludno je već dve godine tražio tu opremu. Pošto je bio Korzikanac, Grapa je osećao kao poniženje, možda veće no što bi bilo za ikog drugog, činjenicu da su njegovi milicioneri goli.
U našoj, to jest Alsidovoj kući, obavljala se sitna trgovina, jedva prikrivena, beznačajnim predmetima i raznim otpacima. Uostalom, u Topou je sva trgovina išla preko Aisida, jer je on držao malu i jedinu rezervu duvana u listu i paklićima, nekoliko litara alkohola i nešto pamučnog piatna na metar. Dvanaest milicionera Topoa osećali su, to je bilo očigledno, iskrenu naklonost prema njemu, i to uprkos njegovoj bezgraničnoj vici i prilično nepravednom udaranju nogom u guzicu. Ali su ovi nudistički vojnici osetili u njemu neporecive elemente velikog srodstva, srodstva neizlečive, urođene bede. Duvan ih je zbližio, iako su bili crni, samom silom stvari. Doneo sam nekoliko dnevnih listova iz Evrope. Alsid ih prelista u želji da sazna novosti, ali mada je tri puta pokušavao da usredsredi pažnju na ovaj ili onaj stubac, nije uspeo da dovrši čitanje. »Mene je sad«, priznade mi posle tog uzaludnog pokušaja, »baš briga za vesti! Već sam tri godine ovde!« Nije to uopšte značilo da je Alsid želeo da me zapanji izigravajući pustinjaka, ne, ali surovost i dokazana ravnodušnost celog sveta prema njemu naterale su ga da on, sa svoje strane, kao aktivni narednik u Topou posmatra svet kao nekakav mesec.
Uostalom, Alsid je bio dobar čovek, ljubazan i širok i sve uz to. To sam shvatio tek kasnije, malo prekasno. Pritiskala ga je beskrajna pomirenost sa sudbinom, ta osnovna osobina zbog koje je tako malo potrebno siromasima u vojsci, ili drugde, da drugom uzmu ili obezbede život. Nikad, ili skoro nikad, ti mali ljudi ne pitaju zašto sve to podnose. Mrze se samo između sebe, i to im je dovoljno.
Oko naše kolibe je raslo, tu i tamo, usred lagune i vrelog, nemilosrdnog peska, ono neobično sitno cveće, sveže i kratkotrajno, zeleno, ružičasto i jarko crveno, kakvo se u Evropi ne da videti sem naslikano na porculanu, kao neki divlji ladolež bez sladunjavosti. Podnosilo bi dugi užasni dan sklopljenih latica na dršci, a uveče bi se cvetovi otvarali i ljupko se njihali na prvom mlakom povetarcu.
Jednog dana me Alsid upozori, videći me da berem to cveće: »Beri ih, ako hoćeš, ali nemoj zalivati te male vragolanke, to ih ubija... Nežno ti je to, nije kao suncokret koji su nekad gajili vojnici u Rambujeu. Na njega si mogao da se popišaš! Sve mu je bilo dobro... A cveće ti je kao i ljudi... Što je krupnije to je gore!« Ovo je bilo očigledno na račun poručnika Grape, čije je telo bilo glomazno i trapavo, a ruke kratke, crvene, strašne. Ruke koje nikad ništa ne shvataju. Uostalom, poručnik Grapa se nije ni trudio da shvati
Proveo sam dve nedelje u Topou i za to vreme sam s Alsidom delio ne samo njegov svakodnevni život, jelo, buve — i krevetske i peščane (dve različite vrste) —već i kinin i vodu iz obližnjeg bunara, neumoljivo mlaku i kao stvorenu za proliv.
Ponekad bi me porućnik Grapa, u nastupu ljubaznosti, izuzetno pozvao na kafu. Grapa je bio ljubomoran i nikad nikom nije prikazivao svoju domorodačku konkubinu. Izabrao je, dakle, za poziv dan kada je njegova crnkinja otišla rodbini u selo. Bio je to i dan saslušanja u njegovom sudu. Hteo je da me zadivi.
Oko njegove kolibe su se od ranog jutra okupljali parnićari, raznolika gomila, šarolika u' kratkim suknjicama i bučna od kreštavih svedoka. Učesnici u sporovima i obični gledaoci stajali su, izmešani, u istom krugu, i oko sebe širili snažni vonj na beli luk, sandalovo ulje, ukišeljeno maslo, znoj i šafran. Kao i Alsidovi vojnici, sva ova bića kao da su više od svega želela da se razmahuju u izmišljenom,međusobno su grgotali neki govor kao zvuk kastanjeta, mašući iznad glave pesnicom u zamahu dokazivanja.
Poručnik Grapa, utonuo u svoju tršćanu fotelju, koja je pod njim škripala i cijukala, osmehivao se na svu tu nesuvislu gomilu. Oslanjao se u svom rasuđivanju na zvaničnog tumaća, koji mu je vrlo glasno mucao neverovatne žalbe.
Izgleda da je u pitanju bila ćorava ovca, koju roditelji odbijaju da vrate, iako njihova ćerka, pošteno kupljena, nikad nije bila isporućena mužu zbog nekog ubistva, koje je njen brat, te neveste, uspeo u međuvremenu da počini ubivši sestru onoga koji je čuvao ovcu. I još mnogo drugih, složenijih žalbi.
Prema nama se okretalo stotinu lica, strasno zaokupljenih tim problemima interesa i običaja, otkrivajući zube u kratkim uzvicima ili uz dugo grgotanje — crnački jezik.
Vrućina je dosegla vrhunac. Pogledom smo tražili nebo iza ugla krova, pitajući se da ne nastupa neka katastrofa. Nije čak ni oluje bilo na pomolu.
— Sve ću ja njih ipak naterati da se slože — odluči najzad Grapa hladno, jer su ga vrućina i preklapanje naterali na odlučnost. — Gde je otac neveste? Dovedite ga!
— Tu je — odgovori dvadesetak druškana, gurajući ispred sebe starog crnca, dosta mlitavog, u žutoj keceljici koja ga je prilično dostojanstveno obavijala, na rimski način. Starac je stisnutom pesnicom podvlačio u ritmu sve što se oko njega govorilo. Ne bi se nikako reklo da je došao da se žali, već pre da se malo razonodi povodom parnice od koje već odavno nije mnogo očekivao.
— Hajde — reče Grapa — dvadeset batina i da svršimo s tim! Dvadeset udaraca bičem za matorog podvodača! To će ga naučiti pameti, da ne dolazi i gnjavi ovde svakog četvrtka već dva meseca za nekakvu smrdljivu ovcu!
Stari vide kako mu prilaze četiri mišićava milicionara. Prvo nije razumeo šta se hoće od njega, a onda poče da koluta očima, zakrvavljenim kao u užasnute ostarele zveri koju dotle niko nije tukao. U stvari, nije ni pokušavao da se odupre, ali nije umeo ni da se postavi tako da mu ovo primenjivanje pravde nanese što manje bola.
Milicioneri su ga vukli za keceljicu. Dvojica su htela da ga po svaku cenu bace na kolena, a druga dvojica su mu, naprotiv, naređivala da legne potrbuške. Najzad se sporazumeše da ga mlate tako kako stoji, jednostavno, na zemlji, zadignute keceljice, i odmah se po njegovim eđima i mlitavoj guzici sruči pljusak udaraca vitkim pratom, da bi i čvrsta mazga urlala osam dana. Dok se on uvijao, sitan pesak pomešan s krvlju šibao je oko njegovog trbuha, a on je pljuvao pesak urlajući, reklo bi se da muče, zadovoljstva radi, ogromnu skotnu ženku jazavičara.
Prisutni su ćutali dok je to trajalo. Čuli su se samo zvuci koji su pratiii kažnjavanje. Kad bi gotovo, pretučeni starac pokuša da ustane i pokupi svoju keceljicu obavijenu na rimski način. Obilno je krvario na usta, na nos i duž leđa. Gomila ga povede, odlazeći uz gunđanje hiljadu ogovaranja i komentara u pogrebnom žamoru.
Poručnik Grapa upali cigaru. Preda mnom se trudio da pokaže svoj ravnodušni odnos prema stvarima. Ne zato što je bio sličniji Neronu nego drugi, već, bar ja mislim, zato što nije voleo da ga teraju da misli. To ga je nerviralo. Zato je i bio razdražljiv pri izricanju pravde, zbog pitanja koja su se pred njega postavijala.
Istog tog dana prisustvovali smo još dvaput nezaboravnim izvršenjima kazne kao posledicama drugih nerazumljivih slučajeva, povraćaja miraza, obećavanja otrova... sumnjivih obećanja... neizvesne dece...
— Eh, kad bi znali koliko je mene baš briga za njihove sporove, ne bi dolazili iz džungle da mi pričaju svoja zafrkavanja i da me ovde gnjave! Upućujem li ja njih u naše male probleme ovde, a? — zaključivao je Grapa.
— Međutim — ispravi se odmah — najzad ću pomisliti da im se moje izricanje pravde sve više dopada, tim budalama!... Već dve godine, evo, pokušavam da im ubijem volju, a oni svakog četvrtka opet dolaze... Mislite vi šta hoćete, mladiću, ali ti što dolaze su skoro uvek jedni te isti... Zavrnuti, eto!
Potom se razgovor prenese na Tuluzu, gde je on redovno provodio svoje odsustvo i gde je nameravao da se povuče, kroz šest godina kad se penzioniše. Došli smo tako lepo do »kalvadosa«, kad nas opet uznemiri crnac, koji je zaslužio ne znam koju kaznu, a zakasnio je za izvršenje. Došao je svojevoljno dva časa posle ostalih da se ponudi za batine. Posle dva dana i dve noći hoda od svog sela u džungli nije hteo da se vrati neobavijenog posla. Aii je zakasnio, a Grapa je bio neumoijiv kad je bila u pitanju kaznena tačnost. »Šta mu ja mogu! Što je otišao prošli put! Još prošlog četvrtka sam ga osudio na pedeset batina, to je zaista odvratno!«
Krivac se ipak bunio, imao je valjano pravdanje: morao je brzo da se vrati u selo da bi sahranio majku. Imao je tri ili četiri majke. Odbijanje.
— Odlaže se za idući put!
Ali krivac jedva da je imao vremena da ode do sela i da se vrati do idućeg četvrtka. Bunio se. Inatio se. Tog su mazohistu morali da teraju iz logora i izbacuju nogom u zadnjicu. To mu je ipak bilo neko zadovoljenje, ali nedovoljno. Najzad je otišao do Alsida, a ovaj je iskoristio i prodao mu čitav komplet duvana u listu, u paketićima i u prahu za šmrkanje.
Lepo razonođen ovim raznim događajima, oprostih se od Grape, a njemu je upravo bilo vreme za podnevni odmor u dnu kolibe, gde se već odmarala njegova domorodačka domaćica po povratku iz svog sela. Imala je divan par grudi ta crnkinja i lepo su je vaspitale kaluđerice u Gabonu. Mladica je ne samo lepo govorila francuski, uz vrskanje, već je umela i da vam da kinin u slatku i da hvata buve — krpelje — po tabantma. Znala je da čoveku u kolonijama bude prijatna na sto načina, ne zamarajući ga ili, pak, zamarajući ga kad to poželi.
Alsid me je čekao. Bio je malo uvređen. Ovaj poziv kojim mi je poručnik Grapa učinio čast verovatno ga je podstakao na izlive poveravanja. A poveravanje je bilo papreno. Mada ja to nisam tražio, prikaza mi portret Grape, pravljen vrelim izmetom. Odvratih mu da je to i moje mišljenje. Alsidova slaba tačka je bila što je nasuprot vojnim pravilima, vrlo izričitim, trgovao s crncima iz okolne džungle, a i sa onom dvanaestoricom svojih milicionera. Sve ih je snabdevao duvanom, i to nemilosrdno. Kad bi vojnici dobili svoj deo duvana ne bi im više ništa ostajalo od plate, sve je odlazilo u dim. Čak su pušili i unapred. Ovakva praksa je s obzirom na oskudicu gotovog novca u ovoj oblasti uticala na naplatu poreza, tvrdio je Grapa.
Poručnik Grapa je oprezno izbegavao skandal za svoje vladavine u Topou, ali ipak se mrštio, možda iz pakosti. On bi voleo da sva majušna raspoloživa sredstva domorodaca ostanu za porez. Svako zna svoje i ima svoje ambicije.
U početku je kredit na platu izgledao vrlo neobičan, čak i surov, ovim vojnicima koji su radili samo zato da bi pušili Alsidov duvan, ali su se zahvaljujući ubeđivanju nogom u guzicu na to privikli. Sad više nisu ni pokušavali da prime platu, mirno bi je popušili unapred kraj Alsidove kolibe, među svežim cvećem, u predahu između dva maštovita egzercira.
U Topou je, u stvari, ma koliko malo bilo mesto, bilo prostora za dve civilizacije: poručnik Grapa je svoju shvatao više na rimski način, bićevanjem je iz pokorenih jednostavno izvlačio dažbine, od kojih je — po tvrđenju Alsida — sramno zadržavao lavovski deo za sebe, dok se u Alsidovom sistemu, znatno složenijem, već naslućivao drugi stepen civilizacije, rađanje kupca u svakom vojniku, u stvari sistem mešavine vojnog i trgovačkog, mnogo moderniji i licemerniji, jednom reči naš.
U pogledu geografije poručnik Grapa je pomoću nekoliko karata vrlo relativne tačnosti, koje je imao u svojoj kancelariji, procenjivao koje su mu teritorije poverene na upravljanje. Nije mu bilo naročito stalo da o tim teritorijama sazna nešto više. Drveće, šuma, najzad to se zna šta je, a vidi se vrlo lepo i izdaleka.
Skrivena u zelenilu i naborima tog ogromnog gustiša, neka vrlo razbacana plemena trunula su tu i tamo među buvama i muvama, zaglupljena totemima, kljukajući se uporno polutrulim prosom. Plemena savršeno bezazlena i čista srca, ljudožderska, zablesavljena bedom, košena hiljadama boleština. Nije bilo ničeg vrednog da čoveka njima privuče. Ničim se ne bi mogla opravdati administrativna ekspedicija, bolna i jalova. Kad bi prestao da primenjuje svoj zakon, Grapa bi se okrenuo moru i posmatrao liniju horizonta, odakle je jednog dana došao i kuda će se jednog dana uputiti, ako sve bude bilo kako treba.
Ma koliko mi ovo mesto već bilo blisko, čak i prijatno, trebalo je pomišljati najzad na odlazak iz Topoa ka dućanu koji me je čekao na nekoliko dana rečne plovidbe i šumske šetnje.
Sa Alsidom sam se vrlo lepo slagao. Zajedno smo pokušavali da upecamo ribe-testere — male morske pse kojih je bilo puno ispred kolibe. Bio je isto toliko nespretan koliko i ja. Nikad ništa nismo ulovili.
U njegovoj kolibi je od nameštaja bio samo njegov poljski krevet, moj krevet i nekoliko sanduka, praznih ili punih. Činilo mi se da mora ostavljati poprilično novca na stranu, s obzirom na onu njegovu trgovinu.
— Gde ga držiš? — upitao sam ga u nekoliko mahova. — Gde kriješ svoju prljavu lovu? — Ovo koliko da ga razbesnim. — Ala ćeš da raspališ nezaboravan provod kad se vratiš, a? — zadirkivao sam ga. I to bar dvadeset puta dok bismo otvarali neizbežnu »konzervu paradajza«, na njegovo zadovoljstvo zamišljao sam peripetije nečuvenog provoda u Bordou po njegovom povratku, od javne kuće do javne kuće. Ništa mi ne bi odgovorio. Samo se smejao, kao da ga zabavlja što mu ja to pričam.
Izuzev egzercira i zasedanja suda, ništa se zaista nije dešavalo u Topou, prema tome sam i ja morao vrlo često da ponavljam istu šalu, u nedostatku druge teme.
U poslednje vreme mi pade na pamet da pišem gospodinu Pita i tražim mu pare. Alsid je uzeo na sebe da pošalje pismo prilikom idućeg prolaska PapauSe, Alsidov pribor za pisanje stajao je u kutiji od biskvita, onakvoj kakvu sam već video u Branldora, potpuno istoj. Svi su, dakle, profesionalni narednici imali istu tu naviku. Ali kad je video da otvaram njegovu kutiju, Aisid učini pokret kao da me u tom spreći, što me iznenadi. Bi mi neprijatno. Nisam znao zašto bi me sprečavao. Spustih, dakle, kutiju opet na sto. »Eh, otvori je, de!« reče on najzad. »Hajde, ništa ne mari!« Odmah na poledini poklopca bila je zalepljena slika devojčice. Samo glava, vrlo ljupkog lica, uostalom, s dugim uvojcma kakvi su se nosili u to vreme.
Bilo mi je vrlo neprijatno zbog moje nametljivosti, ali sam se istovremeno pitao zašto se toliko uzbudio.
Odmah sam pomislio da je u pitanju njegovo dete, o kojem je dotad izbegavao da mi priča. Ništa više nisam pitao, ali sam ga ćuo kako iza mojih leđa pokušava da mi povodom te slike nešto objasni čudnim glasom, kakav još od njega nisam čuo. Mucao je, Nisam više znao šta ću. Sad sam morao da mu pomognem da mi se poveri. Da bih taj trenutak preturio preko glave, trebalo bi da znam kako ću, a ja se nisam snalazio. Biće to poveravanje mučno za slušanje. U to sam bio siguran, Zaista mi nije bilo do toga.
— Nije to ništa — najzad ga čuh kako govori. — To je ćerka moga brata. Oboje su umrli.
— Njeni roditelji?
— Da, njeni roditelji.
— A ko onda nju podiže? Tvoja majka? — upitao sam koliko da pokažem neko interesovanje.
— Nemam više ni majku.
— Ko onda?
— Pa, ja!
Kezio se Alsid, sav crven, kao da čini nešto vrlo nepristojno. A onda brzo nastavi:
— To jest, evo objasniću ti... Vaspitavaju je kaluđerice u Bordou... Ali ne neki zavod za sirotinju, shvataš?... Zavod koji je ugledan..Kad se ja nečeg poduhvatim, možeš biti miran!... Trudim se da ima sve. To je dobra devojčica. Zove se Žinet, kao i njena majka... Piše mi, lepo napreduje, samo znaš već, takvi su internati skupi... A njoj je već deset godina... Želeo bih da uči i klavir da svira... Šta kažeš za klavir, a?... Misliš da je to dobra stvar za devojku?... A engleski? Engleski je koristan takođe? Znaš li ti engleski?
Zagledah se malo bolje u Alsida, dok je priznavao svoj nedostatak da nije dovoljno široke ruke, u njegove ufitiljene brčiče, njegove obrve čudaka, preplanulu kožu! Stidljivi Alsid! Kako li je morao štedeti od svoje mršave platice... od sićušnih dodataka i svoje minijaturne i potajne trgovine... mesecima, godinama u ovom paklenom Topou! Nisam znao šta da mu kažem, nisam bio mnogo upućen u stvari, ali toliko me je prevazilazio u dobroti srca, da sam sav pocrveneo... U poređenju s Alsidom bio sam bespomoćni češator, prostak, bio sam prazan... Nije se imalo tu šta uvijati. Bilo je očigledno.
Nisam smeo ni reč da prozborim, odjednom sam se setio užasno nedostojan da mu nešto kažem. Ja, koji sam još juče zanemarivao, i čak pomalo i prezirao tog Alsida.
— Nisam imao sreće — nastavi on, ne uviđajući da me zbunjuje svojim poveravanjem. — Zamisli samo, pre dve godine je dobila dečju paralizu... Zamisli... Znaš li ti šta je dečja paraliza?
Onda mi objasni da je detetu leva noga ostala zakržljala i da je u Bordou leči specijalista elektrikom.
— Šta misliš, hoće li joj se noga povratiti? — nestrpljivo je pitao.
Uveravao sam ga da se to vrlo lepo može da oporavi, potpuno da se oporavi vremenom i uz lečenje elektrikom.
— Jesi li je obišao posle bolesti?
— Ne, bio sam ovde.
— Hoćeš li otići skoro?
— Mislim da neću moći još tri godine... Ovde, razumeš, pomalo trgujem... To dosta doprinosi... Ako bih sad otišao na odsustvo, drugi bi mi zauzeo mesto... po-
gotovo uz ovog gada ovde...
Tako je, znači, Alsid tražio da udvostruči svoj boravak i da provede šest godina u Topou, umesto tri, zbog male bratičine, a sve što je od nje imao, bilo je nekoliko njenih pisama i fotografija. »Najteže mi je«, reče kad smo legli, »što ona tamo nema nikoga za vreme raspusta... Teško je to za malo dete...«
Alsid se očigledno bio sasvim navikao na uzvišenost i, tako reći, u njoj se odomaćio, s anđelima je bio na ti, i to mu se činilo prirodno. Prineo je skoro nesvesno na žrtvu maloj devojčici, koja mu je bila nekakva rođaka, šest godina mučenja, uništenje svog jadnog života u ovoj užasnoj monotoniji, ne postavljajući uslove, ne cenkajući se, bez računice, čista srca. Toj dalekoj devojčici je poklonio dovoljno nežnosti da izgradi čitav novi svet, a to se nije primećivalo.
Zaspao je najednom pri svetlosti sveće. Ustao sam da bih dobro pogledao njegove crte pri svetlosti. Spavao je kao bilo ko. Izgledao je vrlo obično. Bilo bi, međutim, glupo očekivati da postoji nešto po čemu bi se dobri razlikovali od rđavih.