уторак, 12. март 2019.

Luj Ferdinand Selin, Putovanje na kraj noći ( 3 deo)

   




     Da bi čovek bio dobro viđen i ugledan, trebalo je požuriti i navrat nanos se sprijateljiti s civilima, jer su ovi u pozadini, što je rat trajao duže, bivali sve pokvareniji. Odmah sam to shvatio, i to čim sam se vratio u Pariz, kao i to da su se u žena uspalile guzice i da matorci usta ne sklapaju, a ruke im ne miruju: čas su pod nekom suknjom, čas u tuđem džepu.
     Nasleđivali su u pozadini borce, brzo su naučili šta je slava i kako je treba podnositi — hrabro i bez bola. Majke, čas bolničarke čas mučenice, nisu se više
rastajale od dugih crnih velova, a ni od malih diploma koje im je blagovremeno Ministar dostavljao preko opštinskog službenika. Jednom reči, stvari su se organizovale, Na pristojnim sahranama čovek je takođe vrlo tužan, ali ipak misli na nasledstvo, na iduće letovanje, na udovicu, koja je slatka i za koju kažu da je i temperamentna, i da je pred njim, naprotiv, dug život, da možda nikad neće
crći... Ko zna?
       Kad tako ideš u pogrebnoj povorci, svi ti duboko skidaju šešir. To ti je milo. Samo tad se treba lepo ponašati, pristojno izgledati, ne smejati se glasno, radovati se samo u sebi. To je dopušteno. Sve je dopušteno kad se ne vidi.
      U vreme rata, umesto u prizemlju, igranke su bile u podrumu. Borci su to prihvatili, čak im se to i dopadalo. Tražili bi ih čim bi stigli, i niko u tome nije video ništa sumnjivo. Samo je hrabrost, u stvari, sumnjiva. Biti telesno hrabar? Onda tražite i od gliste da bude hrabra, jer je ružičasta i bleda i meka kao i mi.
     Što se mene tiče, nisam više imao razloga da se žalim. Čak sam bio na najboljem putu da me oslobode zahvaljujući ratnoj medalji, koju sam dobio, i rani i svemu tome. Dok sam se oporavljao, doneli su mi medalju u samu bolnicu. I istog dana sam otišao u pozorište da je pokažem civilima na pauzi. Bio je to snažan utisak! To su bihe prve medalje koje su se viđane u Parizu. Nego šta!
      Čak sam tom prilikom u foajeu Komične opere upoznao malu Lolu, Amerikanku, i zbog nje su mi se konačno otvorile oči.
      Postoje u životu tako neki datumi koji znače nnnogo u nizu meseci, onih meseci kad čovek kao da nije ni živeo. Taj dan uručivanja medalje i odlaska u Komičnu operu, bio je u mom životu presudan,
      Zbog nje, Lole, probudila se u meni velika radoznalost za Sjedinjene Države, zbog pitanja ......koja sam svuda crvenim krstićima, na rukavima, na slatkoj policijskoj kapici, mangupski nakrivljenoj na uvek onduliranojj kosi.

////////

     Došla je da nam pomogne da spasemo Francusku, poverila je to direktoru hotela, koliko joj to njene slabe snage dopuštaju, ali od sveg srca! Odmah smo se razumeli, mada ipak ne potpuno, jer su mi zanosi srca postali krajnje neprijatni. Više sam voleo zanose tela, prosto i jednostavno. Mnogo se treba čuvati srca, tome su me i te: kako naučili u ratu! I nije mi pretila opasnost da to zaboravim
       Lolino srce je bilo nežno, slabašno i sklono oduševljenju. A telo vrlo ljupko, vrlo prijatno i morao sam da je prihvatim u celini takvu kakva je. Bila je Lola, sve u svemu,  dobra devojka, samo između nas je stajao rat, to zeznuto  ogromno besnilo koje je gonilo polovinu ljudi, zaljubIjenih ili ne, da teraju drugu polovinu na klanicu. I to nam  je smetalo u međusobnim odnosima, naravno, to manijačenje. Za mene, koji sam odugovlačio svoj oporavak koliko god sam mogao i kome nije ama baš nimalo bilo stalo da stane u red za groblje u vatrenim bitkama, smešna strana našeg pokolja bila je kristalno jasna na svakom koraku kroz grad. Ogromna lukava podmuklost izbijala je na sve strane.
     Međutim, slabi su mi bili izgledi da sve to izbegnem, nisam imao nijednu od onih veza neophodnih za izvlačenje. Poznavao sam samo siromabe, to jest Ijude čija smrt nikog ne interesuje. A na Lolu nije trebalo računati. Bolničarka, jer to je bila, a nije se moglo ni zamisliti biće, sem možda Ortolan, borbenije od te Ijupke cure. Pre no što sam prošao kroz blatnjavi paprikaš herojstva, njen tip Jovanke Orleanke možda bi me i uzbudio, ubedio, alt sad! Od mog pristupanja na Trgu Kliši pa dosad prešao sam čitav put sve do fobijske odbojnosti prema hero-
izmu, bilo verbalnom bilo stvarnom. Izlečio sam se,potpuno izlečio.
      Radi udobnosti dama iz Američkog ekspedicionog korpusa, grupa bolničarki, kojoj je pripadala i Lola, stanovala je u hotelu »Paric« i da bi joj, lično njoj, stvari bile još lakše (imala je veza) poverili su joj u samom hotelu rukovođenje posebnom službom za jabuke u šlafroku namenjene pariskim bolnicama. Delili su ih na hiljade tuceta. Lola je ovu blagotvornu đužnost obavljala s odre-
đenom malom revnošću, što će se, uostalom, kasnije loše završiti.
       Lola, to treba reći, u životu nije u testo uvila ni ispržila ni jednu jedinu jabuku. Zato je, dakle, zaposlila izvestan broj plaćenih kuvarica i slatkiši su, posle nekoliko proba, mogli da se isporučuju, sočni, zlatnožuti i divno
pošećereni. Loli je ostalo samo đa ih proba pre no što ih raznesu po različitim bolničkim službama. Svakog jutra Lola je ustajala već u đeset časova i, pošto bi se okupala, silaziia bi u kuhinje predostrožno smeštene u blizini podruma. I tako svakog jutra, kažem, i to odevena samo u crno-žuti japanski kimono, koji joj je poklonio prijatelj iz San Franciska pred sam polazak.
      Sve je, u stvari, odlično išlo, i mi smo dobijali rat, kad jednog lepog dana, u vreme ručka, nadoh je potresenu, odbijaia je da okusi ijedno jelo za vreme ručka. Strenja od neke nesreće, od neke iznenadne bolesti namah me obuze. Preklinjao sam je da se poveri mojoj aktivnoj nežnosti.
      Probajući redovno slatkiše tokom mesec dana, Lola se ugojila dobar kilogram. Njen opasač je, uostalom, pomeren za jednu kopču, svedočio o katastrofi. Došle su i suze. Pokušavajući da je utešim koliko mogu, obiđosmo,
uz mnogo uzbuđenja, taksijem nekoliko apoteka na vrlo različitim krajevima grada. Slučajno su sve vage neumoljivo potvrđivale da je pomenuti kilogram zaista tu, neporecivo. Onda sam predložio da prepusti posao jednoj
koleginici koja je, naprotiv, čeznula za »oblinama«. Lola nije htela ni da čuje za taj kompromis, jer ga je smatrala sramnim i kao nekakvo dezerterstvo. Čak mi je tom prilikom saopštila da je njen pradeda-stric bio član posade onog zauvek slavnog »Mejflauera«, koji je pristao u Bostonu 1677, te s obzirom na tu uspomenu nije se moglo ni pomisliti da se sad ona izvuče od te dužnosti s krof-
nama, dužnosti skromne svakako, ali ipak svete.
      U svakom slučaju, od tog dana je probala samo zalogaj slatkiša gricnuvši ga zubićima, koji su u nje bili pravilno raspoređeni i lepi. Strah od gojenja uspeo je da joj pokvari zadovoljstvo. Počela je da vene. Ubrzo je nju od tih slatkiša uhvatio strah kao mene od granata. Sad smo najčešće išli u higijenske šetnje, zbog tih slarkiša, gore-dole kejovima, bulevarima, ali više nismo svraćali kod Napolitanca zbog sladoleda od kojih se takod]e dame goje.
     Nikad nisam sanjao o bilo čemu udobnijem od njene sobe, bledoplave s kupatilom kraj nje. Svuda fotografije njenih prijatelja, posvete, malo žena a mnogo muškaraca, crnokosih i kovrdžavih — njen tip — govorila mi je o boji
njihovih očiju i o tim posvetama nežnim, svečanim, konačnim. U početku mi je iz učtivosti bilo neprijatno usred svih tih likova, a potom sam se navikao.
    Čim bih prestao da je Iljubim, ona se vraćala, nije bilo vrdanja, na ratne teme ili na jabuke u šlafrku. Francuska je bila njena omiljena tema razgovora. Za Lolu je Francuska postala nekakva viteška celina nedovoljno određenih obrisa u prostoru i vremenu, ali u ovom času ozbiljno ranjena i samim tim vrlo uzbudljiva. A ja, kad mi neko govori o Francuskoj, neizbežno pomislim na svoj trbuh i, naravno, mnogo sam umereniji kad je u pitanju oduševljenje. Svako ima svoj strah. Ali kako je bila popustljiva u pitanjima seksa, slušao sam je i nikad joj nisam protivurečio. Samo što se tiče duše, tu je nikako nisam zadovoljavao. Ona je htela da budem sav treperav, blistav, a ja sa svoje strane nikako nisam uviđao zašto bi trebalo da sam u takvom uzvišenom duševnom stanju, video sam,
naprotiv, na hiljade razloga, i to nepobitnih, za upravo suprotno raspoloženje.
   Lola je, uostalom, i preklapala samo o sreći i optimizmu, kao svi ljudi na srećnoj strani života, onoj gde su privilegije, zdravlje, sigurnost i gde je pred njima još dug život.
      Gnjavila me je tim pričama o duši, samo joj je to bilo u ustima. Duša je taština i zadovoljstvo tela dok je ono zdravo, ali je i želja da se iz tela izađe čim je ono bolesno ili stvar krene nizbrdo. Od ova dva stava bira se onaj koji
vas bolje služi u određenom času, i to je sve. Dokle god može da se bira, stvar je u redu ali ja više nisam mogao da biram, moja je kocka bila bačena! Bio sam do guše u istini i rod]ena smrt me je pratila tako reći u stopu. Teško da sam mogao da mislim na bilo šta drugo do na svoju sudbinu budućeg leša na belom hlebu, dok su, uostalom, svi smatrali da je za mene to sasvim prirodno.
        Ovakvu odloženu agoniju, ali jasnu i žilavu, koja dozvoljava shvatanje samo apsolutnih istina, čovek treba da doživi i tek onda zna zauvek o čemu govori.
        Moj je zaključak bio da Nemci mogu da dođu đovde, sve da pokolju, poruše, popale, hotel, krofne, Lolu, Tiljerije, ministre, njihove ljubimce, Kupolu, Luvr, robne kuće, da se sruče na grad, zgrome ga u božju mater, sažežu vatrom pakla, i da u toj prokletoj gužvi, kojoj se ništa gore ne bi moglo dodati, ja ipak ništa ne bih izgubio, a sve bih dobio,
     Nije za čoveka veliki gubitak kad gazdi izgori kuća. Opet će se naći gazda, čak i kad nije isti, Nemac ili Francuz, ili Englez, ili Kinez, koji će podneti svoj račun za stanarinu, zar ne?... U markama ili francima? A kad već treba plaćati...
    U stvari, moral mi je bio ne može biti gori. Da sam rekao Loli šta mislim o ratu, smatrala bi. jeđdnostavno, da sam čudavište, i oterala me iz najdublje prisnosti našeg prijateljstva. Prema tome, dobro sam se čuvao da joj išta priznam. S druge strane, nailazio sam i na neke teškoće suparništva. Neki su oficiri pokušavali da mi otmu Lolu. Njihova je konkurencija biia opasna, jer su bili
naoružani zavodljivošću Legije časti. Mnogo se počelo govoriti o toj čuvenoj Legiji časti u američkim novinama. Mislim čak da bi u dva ili tri maha naši odnosi bili krajnje ugroženi, da u jednom času ta šupljoglavica nije otkrila
u čemu je moja velika prednost — svakog jutra sam mogao da probam krofne umesto nje.
      Ova me specijalizacija u poslednjem trenutku spasla. Mene je zauzvrat prihvatila. Zar nisam i ja bio vrli borac, što će reći dostojan tog poverljivog zadatka! Od tog časa bili smo ne samo ljubavnici već i ortaci. Tako počeše
moderna vremena.
     Njeno je telo za mene bilo radost kojoj nije bilo kraja. Nikad mi nije bilo dosta ispitivanja tog američkog tela. Bio sam, iskreno rečeno, prava svinja. To sam i ostao. Odlučih, sve zbog tog pipkanja Lolc, da kad-tad otputujem u Sjedinjene Države, kao na pravo hodoćašće, i to čim to bude moguće. Nisam imao mira ni odmora (u životu, međutim, neumoljivo neprijateljskom i punom
neprilika) dok nedovedem do kraja ovaj duboki doživljaj anatomske mističnosti.
   Tako sam posredstvom Loline guzice primio poruku jednog novog sveta. Ali Lola nije bila samo telo, da se razumemo, krasila ju je i ljupka glavica, malo surova zbog sivoplavih očiju, koje su biie malko iskošenih uglova kao u divljih mačaka.
     Dosta mi je bilo da je pogledam u lice, pa da mi voda udari na usta kao od reskog vina, oštrog kao čelik. Kratko rečeno, oči oštre, bez imalo one ljubazne, komercijalne živosti, istočnjačko-fragonarske kao oči ovamo u nas.
    Često smo se nalazili u susednoj kafani. Sve brojniji ranjenici šepali su ulicama, često dronjavi. Za njih su organizovali sakupljanje priloga, »Dani za ove, dani za one«, a naročito za organizatore »Dana«. Lagati, Ijubiti, umreti. Bilo je odnedavna zabranjeno preduzimati bilo šta drugo. Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama,  peške i na konju i kolima. Svi su se na to dali. Ubrzo nije više bilo istine u gradu.
       Ni ono malo koliko je bilo 1914. Sad su je se stideli. Sve što bi čovek dotakao bilo je lažno; šećer, avioni, sandale, slatko, fotografije; sve što se čitalo, gataio, sisalo, obožavalo, proklamovalo, odbacivalo, branilo, sve su to bile mrske aveti, podvale i maskarade. I sami izdajnici su bili lažni, Delirijum laganja i verovanja u laži je zarazan kao šuga. Mala Lola je od francuskog znala samo
nekoliko rečenica, ali su one bile patriotske: »Pokazaćemo im!...« »Hodi, Madelon...« Da čovek zaplače.
      Tako se ona unosila u našu smrt potpuno, tvrdoglavo, bestidno, kao što, uostalom, čine sve žene čim dodđe u modu hrabrost za druge.
      A ja sam upravo otkrio u sebi veliku sklonost za toliko stvari koje su me udaljavale od rata! Nekoliko puta sam od nje, Lole, tražio obaveštenje o njenoj Americi, ali ona mi je odgovarala sasvim neodredenim komentarima, nadmenim i očigledno neizvesnim, trudeći se da na mene ostavi upečatljiv utisak.
    Samo, ja sam sad bio nepoverljiv prema utiscima. Jednom su me uhvatili na utisak, neće me više uhvatiti na lepe reči. Niko više.
       Verovao sam njenom telu, nisam verovao njenom duhu. Smatrao sam je ljupkim zabušantom, moju Lolu, i u odnosu na rat i u odnosu na život.
       Preko moje strepnje je prelazila stilom Malih novina: perjanice, fanfare, Lorena u belim rukavicama... U međuvremenu ja sam se sve češće oko nje trudio, ubedujući je da će od toga oslabiti. Ali ona je više računala u tom smislu
na naše duge šetnje. A ja sam ih mrzeo, te duge šetnje, samo ona je bila uporna.
      Tako smo vrlo sportski obilaziii Bulonjsku šumu i po nekoliko časova svakog popodneva išli u »Obilazak jezera«.
      Priroda je užasna stvar, čak i kad je savršeno pripitomljena kao u Bulonjskoj šumi, ipak izaziva nekakvu strepnju u pravim gradskim ljudima. Onda se dosta lako poveravaju. Ništa tako kao Bulonjska šuma, sva vlažna, ograđena, masna i ćelava, ne izaziva plimu nesavladivih uspomena kod ljudi iz grada u šetnji pod drvećem.
     Lola nije bila pošteđena tog setnog i poverljivog nemira. Ispričala mi je na hiljade stvari, prilično iskreno, dok smo se tako šetali, o svom životu u Njujorku, svojim prijateljicama tamo.
       Nisam uspevao da razaberem sasvim šta je verodostojno u tom složenom prepletu dolara, veridbi, razvoda, kupovina haljina i nakita, kojih kao da je njen život bio pun.
      Tog smo dana pošli ka trkalištu. Još smo sretali u okolini mnoge fijakere i decu na magarcima, i drugu decu koja su dizala prašinu, i automobiie pune vojnika na odsustvu, koji su stalno tražili slobodne žene, u pobočnim
stazama, za provod između dva voza, dižući još veću prašinu u žurbi da stignu i da večeraju i da vode Ijubav, uznemireni i ljigavi, na oprezu, gonjeni neumitnim vremenom u želji za životom. Preznojavali su se od strasti, a i od vrućine.
      Bulonjska šuma nije bila dobro održavana kao obično, zanemarena u administrativnom iščekivanju.
— Ovo je mesto moralo biti lepo pre rata — govorila je Lola. — Otmeno?... Pričajte mi, Ferdinande Ovdašnje trke? Jesu li bile kao kod nas u Njujorku?
     Pravo govoreći, ja nikad nisam odlazio na trke pre rata, ali sam smesta izmislio, da bih je zabavio, stotinu slikovitih pojedinosti na tu temu, uz pomoć onoga što su mi pričali tu i tamo. Haljine... Elegantne žene... Blistave kočije... Start... Vesele i odlučne trube... Skok preko reke... Predsednik Republike... Skok i padanje opklada, itd...
      Toliko joj se dopao moj idealni opis, da nas je ta priča zbližila. Od tog trenutka Lola je poverovala da imamo bar jednu zajedničku sklonost, u meni duboko skrivenu, sklonost za mondenske svečanosti. Čak me je spontano
poljubila u svom uzbuđenju, što joj se retko dešavalo, moram da kažem. A osim toga, seta minulih moda ju je dirala. Svako na svoj način oplakuje vreme koje prolazi. Lola je po mrtvim modama primećivala bežanje godina.

— Ferdinande — upita ona — mislite li da će još biti trka na ovom trkalištu?
— Kad se rat završi, Lola, verovatno...
— Nije sigurno, zar ne?
— Ne, nije sigurno...
Mogućnost da nikad više ne bude trka u Lonšanu zbunjivala ju je. Tuga sveta hvata ljude kako može, ali izgleđda da skoro uvek uspeva da ih uhvati.
— Zamislite da potraje rat, Ferdinande, još godinama, recimo...Onda će za mene biti kasno... da opet dođem ovamo... Razumete Ili me, Ferdinande?... Toliko volim, znate, lepa mesta kao ovo ovde... Zaista mondensko... Zaista otmeno... Biće kasno... Zauvek prekasno... Možda.... Već ću ostariti, Ferdinande... Kad se obnove ovi sastanci... Biću već stara... Videćete, Ferdinanđe, biće suviše kasno..Osećam da će biti suviše kasno...
          I opet se utopi u svoje oćajanje, kao kad se ono ugojila kilogram. Da bih je utešio, iznosio sam joj sve nade kojih sam mogao da se setim... Da joj je tek dvadeset i tri godine... Da će rat brzo proći... Da će se lepi dani vratiti... Kao pre, lepši nego pre... Za nju bar... Tako ljupku curu... Izgubljeno vreme! Nadoknadiće ga bez muke! ... Udvaranja... Obožavalaca će imati napretek...
Ona se pravila da joj više nije teško, da bi me smirila.
— Treba li još da idemo! — upita ona.
— Da bi oslabila?
— Istina je, to sam zaboravila!
      Napustili smo Lonšan, deca su otišla odavde. Ostala je samo prašina. Vojnici na odsustvu i dalje su jurili za srećom, samo sad izvan čestara. Gonjena toliko, sreća se, mora biti, povukla negde oko Kapije Majo.
       Išli smo obalom ka Sen-Kluu, obavijenom lebdećim velom jesenje izmaglice. Kraj mosta je nekoliko šlepova zabolo kljun u drveće, utonulo u vodu do ivice, pod teretom uglja.
       Ogromna lepeza zelenila parka širila se iznad ograde. Ovo drveće je imalo meku širinu i snagu velikih snova. Samo ja sam i od drveća zazirao otkad sam ga uhvatio da krije zasede. Po jedna smrt iza svakog drveta. Velika se aleja pela između dva ružičasta niza do fontana. Pored kioska stara gospođa koja prodaje sodu kao da je lagano sakupljala sve senke oko svoje suknje. Malo dalje u po-
bočnim stazama lebdele su velike kocke i pravougaonici zategnutog tamnog platna, barake nekog vašara koje je rat tu zatekao i iznenada ispunio tišinom.
— Evo već godinu dana kako su otišli — podsećala nas je stara gospođa sodađžika. — Sad ni dva čoveka dnevno ne prođu ovuda... Ja još dolazim po navici...Toliko je sveta bivalo ovde...
      Ništa starica, uostalom, nije razumela od ovoga što Sse dešava, ništa od svega toga. Lola je htela da prođemo pored ovih praznih šatri, čudna tužna želja.
     Izbrojasmo ih dvadesetak, dugih, ukrašeni ogledalima, malih, kojih je bilo mnogo više, vašarske šatre licitarskih kolača, lutrije, čak i malo pozorište, a kroz sve je duvala promaja, pored svakog drveta bila je po jedna, bilo ih je svuda, jedna baraka prema glavnoj aleji nije više imala zastora, raspršena kao stara tajna.
     Već su se naginjali ka lišću i blatu ovi šatori, Zastali smo kod poslednjeg koji se nagnuo više od ostalih i ljuljao se na podupiračima pod udarcima vetra kao brod razbesnelih jedara, kojem samo što nisu popucala poslednja užad. Klatio se, srednje platno se trzalo na uzlaznom vetru, trzalo prema nebu iznad krova. Na čelu barake se mogao pročitati stari natpis zelenim i crvenim, bila je to baraka
strelišta: Strelište nacija, tako se zvalo.
      Nikog više nije bilo ni da ga čuva. Možda je i on sad puzao sa ostalim vlasnicima, sa mušterijama.
      Koliko li su male mete u strelištu dobile metaka! Bile su sve izrešetane belim tačkicama, A predstavljale su kao bajagi svadbu! U prvom redu, sve od pleha, mlada s cvećem, dever, vojnik, mladoženja velike crvene njuške, pa u drugom redu svadbari, koje su toliko puta ubijali dok je još vašar radio.

— Sigurna sam da ste vi vrlo dobar strelac, Ferdinande! Da strelište još radi, takmičila bih se s vama! Zar ne da ste vi dobar strelac, Ferdinande!
— Ne, nisam bš neki strelac!...
      U poslednjem redu iza svadbe, izmalan još jedan red: Opština sa zastavama. Kad je ovo radilo, sigurno se pucalo i u Opštinu, u prozore koji su se onda otvarali uz resko zvonjenje, čak se i u malu plehanu zastavicu pucalo. Pa i u puk koji je paradnim korakom silazio niz padinu sa strane, kao onaj moj niz Trg KHsi, između muzike i balona, na sve to se pucalo iz sve snage, a sad se pucalo
u mene, juče, sutra...
_ i na mene pucaju, Lola! — nisam mogao da se uzdržim, doviknuo sam joj.
— Hodite! — reče ona onda... — Govorite gluposti, Ferdinande, a možemo i da nazebemo.
     Sišli smo put Sen-Klua glavnom alejom, Kraljevskom, izbegavajući blato, držala me je za ruku, njena je ruka bila sasvim mala, ali ja nisam mogao ni na šta drugo da mislim do na plehanu svadbu strelišta tamo gore, koja je ostala u tami aleje. Čak sam zaboravio i da poljubim Lolu, bilo jce to jače od mene. Osećao sam se nekako čudno. Čini mi se čak da sam upravo od tog trenutka počeo da imam muke s glavom, nikako nisam mogao da je umirim, ni sve one misli u njoj.
     Kad smo stigli do mesta Sen-Kiu, noć je već sasvim paloa.

— Ferdinande, hoćete li da večeramo kod Divala? Vama je kod Divala prijatno, zar ne?,.. To bi vas razonodilo... Tamo uvek ima sveta... Ukoliko ne biste radije
večerali u mojoj sobi? — U stvari, bila je vrlo ljubazna
      Najzad se odlučismo za Divala. Ali tek što smo seli za sto, a meni se ovo mesto učini besmisleno. Svi ti ljudi poredani u redove oko nas davali su mi utisak da čekaju, i oni, da ih odasvud zaspu kuršumi dok žderu
— Odlazite svi — upozorio sam ih. — Gubite se! Sad će pucati! Ubiće vas! Pobiće nas sve!
         Odveli su me u Lolin hotel i to hitro. Svuda sam video isto. Svi ljudi koji su prolazili hodnikom »Pariza« izgledalo mi je da idu na streljanje, i službenici iza velike kase i oni, upravo spremni za to, i čovek ispred »Pariza« dole u uniformi plavoj kao nebo i pozlaćenoj kao sunce, zvali su ga portir, i vojnici, oficiri u šetnji, generali, ne tako lepi kao portir, razume se, ali ipak u uniformi, svi kao na
ogromnom strelištu, odakle nema izlaza ni za jedne ni za druge. Nije to bila šala.
— Sad će pucati! — vikao sam što sam mogao glasnije usred velikog salona. — Pucaće! Bežite svi! — a vikao sam to isto i kroz prozor. Mučilo me je to. Pravi
skandal. »Jadni vojnik!« govorili su ljudi. Portir me je doveo do šanka, polako, Ijubazno, Dali su mi da pijem i ja sam dobro povukao, a onda su došli žandari po mene, ovi već malo grublji. I na Strelištu nacija bilo je žandara. Video sam ih. Lola me je poljubila, pomogla im da mi namaknu lisice i da me odvedu. Onda sam se razboleo, groznica, ludilo, objasnili su u bolnici, od straha. Moguće. Najbolje je što se može učiniti kad je čovek na ovom svetu, zar ne, to je da iz njega izađe? Biti lud ili ne, plašljiv ili ne.



 
                                        Putovanje na kraj noći ( 2 deo )
                                        Putovanje na kraj noći( 4 deo ) 





Нема коментара:

Постави коментар