Ernst Jinger, odlomci

Gradac, tekst povodom izdanja odlomaka iz njegovih dela, intervjua i sl.


"Činjenice da je Ernst Jinger predvideo planetarnu vladavinu tehnologije (u knjizi „Radnik“ 1932) i ujedinjenje Evrope kao zajednice budućnosti, svrstavaju ga danas u najznačajnije evropske mislioce. Razlog zbog kojeg je njegova misao bila godinama u senci navodno humanih evropskih ideja možemo tražiti u identičnim, povodom „slučaja Jinger“, izjavama Adolfa Hitlera i Bertolda Brehta. Naime, budući da je Jinger učestvovao u oba svetska rata (u prvom je sedam puta ranjen, u drugom je izgubio sina) i da je nosilac najvećeg nemačkog ratnog odlikovanja, Krsta za zasluge, uživao je visok vojni i politički ugled. Ali, kada je izašao njegov roman Na mermernim liticama, pred sam početak Drugog svetskog rata, mnogi su nacisti u tom romanu prepoznali, izvrnute ruglu, sebe i svoga vođu, i insistirali su kod firera da Jinger bude likvidiran. Ceneći njegove ratne zasluge, Hitler je odmahnuo: „Ostavite Jingera na miru!“ Da je Jingerov otpor prema Hitleru i nacizmu bio stalan vidi se i iz ovog odlomka iz „Dnevnika“, pisanog 1943:

„Kniebolo (kako je Jinger krstio Hitlera) je izbacio na površinu gnusnu glupost, najniži stepen volje; u njemu svako prepoznaje sopstvenu sliku. Postoje dve ljudske vrste, jedna kojom vlada životinja i druga kojom vlada duh: samo da životinja ne zavlada! Kada se jednom domogne površine, više je niko ne može ubiti, osim ako u svojoj zaslepljenosti sama ne odabere put koji joj je suđen.“

            A 1944. Jinger će, posredno, učestvovati u zaveri protiv Hitlera; direktni učesnici zavere su se ubili ili su pobijeni, a Jinger je izbačen iz armije, ali će mu sina poslati na front gde će poginuti. Ulaskom savezničkih snaga 1945. u Nemačku Jinger odbija da se denacifikuje, izjavljujući da on nikada nije bio nacista. Od tada se u Nemačkoj protiv njega stvara zavera ćutanja koja, na neki način, traje i do danas. Povodom toga, Breht je izjavio: „Ostavite Jingera na miru!“ Svakome ko uspe da razume Jingerove ideje biće jasno da se Jingerov „aristokratski estetizam“ nije ni mogao podrediti ni udružiti sa nacističkim rasizmom i sa „pobunom masa“.


_________________


"Daleko od svake književne mode, Jinger se ipak postavlja, svojim intelektualnim i književnim delom, u samu žižu modernizma. Njegova razmatranja nasilja i rata, uloge tehnike, smisla istorije, odnosa između čovekove slobode i totalitarne države prigotovljuju, zajedno sa stilskim perfekcionizmom, jedno od najčudesnijih dela ovog vremena." ( Vreme, Uvodu Gradac, Frano Cetinić )

Treba reći da je Jinger oko 1925. zastupao desničarske ideje "napadajući osnovne demokratske vrednosti: opšte i tajne izbore, višepartijski i parlamentarni sistem, te odbija svaku saradnju sa mladom Vajmarskom Republikom". Godine 1932. objavljuje knjigu Radnik.

"U osnovi Figure Radnika nalazimo volju za moć koja se izražava pomoću tehničkih sredstava... Tehnika je zavladala gradom i selom, radom i dokolicom. Nadmoć radnika je varljiva u svakodnevnom životu. Sport je aktivnost u kojoj se najbolje uočava objektivni, funkcionalni i uniformni karakter sveta rada. Polunago telo sportskog rekordera, ili turiste na morskoj obali, odriče se svake individualne distinkcije. Higijena razvija neku vrstu impersonalne fizičke lepote, lice izražava praznu savršenost i stalnost maske, koja pak poprima metalne aspekte muškarca, kozmetičke u žene", naglašava Frano Cetinić, nazivajući ovo Jingerovo intelektualno razdoblje kao njegov lični "Stari zavet".

    Pišući Radnika, "on pred sobom ima, a da verovatno i ne zna, jednu već ostvarenu Radnu državu, Staljinov Sovjetski Savez i njegove dnjepropetrovske, pjatiljetke, stahanovce, junake socijalističkog rada... Hitler će doći godinu dana kasnije", primećuje F. C. U knjizi Prilog pitanju o bitku, Hajdeger priznaje Jingeru: "S Radnikom Jinger je poduzeo opis evropskog nihilizma", posvećujući ovoj knjizi čitav jedan seminar.

  ...... "Jinger je jugoslovenskoj intelektualnoj javnosti bio nepoznat, osim nekih poluistinitih podataka o njemu kao pripadniku nacionalsocijalizma, koji su što iz neznanja što zlonamerno pomešani sa njegovom pripadnošću nemačkoj vojsci – Vermahtu – i u Prvom i u Drugom svetskom ratu (iz koje je isključen krajem rata sa činom rezervnog kapetana). Vreme Drugog svetskog rata je delom proveo na Istočnom frontu, delom u Parizu .

......    Najvažniji dokaz da Jinger nije bio nacista jeste njegov roman Na mermernim liticama (izašao i kod nas; KOV, Vršac), objavljen 1940, u jeku Hitlerove moći, u kojem Jinger bez straha, ne skrivajući se pod drugim imenom, piše jednu crnu parodiju o Hitleru. (Kasnije će izjaviti: "Taj je model odgovarao Hitleru, ali je istorija pokazala da on može takođe pristajati i ličnosti još šireg opsega. Staljinu. Mogao bi odgovarati i drugima.")
.....A što se romana tiče, francuski pisac Žilijen Grak je 1950. rekao: "Dao bih gotovo svu literaturu iz ovih poslednjih deset godina za samo jednu, malo poznatu knjigu Ernsta Jingera – Na mermernim liticama."

 .....   Jinger svoj "Novi zavet" počinje knjigom Odmetnik (takođe izdanje Gradca) uvođenjem figure Anarha, tog "samotničkog kontemplativca", rekavši tim povodom jednom svom prijatelju da je sebi "odabrao visoko mesto s kojeg mogu da gledam kako se ljudi proždiru kao gamad". "Anarh je izraz što ga je osnovao sam Jinger kao antitetičku figuru Radniku. Anarh je samotničko biće koje želi očuvati svoju unutrašnju slobodu. ‘Šuma’ nije određena zemljopisna sredina", zaključuje F. C. Suština je u tome da je za savremenog čoveka rešenje da Radnik postane "Bog U Šumi". Pod uslovom da prole (Selinov proleter ili radnik iz njegovih uspomena iz SSSR Mea culpa) ne postane roba za potkusurivanje.

Vreme 
....



RAT KAO UNUTRAŠNJI DOŽIVLJAJ
(ili, lik viteškog neprijatelja*)


Šta je rat?
(Šumarak 125)


        Kada sam pošao u rat radovao sam se, verovatno kao i svaki mladi čovek tih dana, onome što je nejasno stajalo pred nama. Slutili smo da će se taj doživljaj duboko i snažno odraziti na naš razvoj i u njemu videli kratku, veliku školu iz koje ćemo se vratiti kao ljudi, ili se uopšte nećemo vratiti. Naraštaj kome smo pripadali smatrali smo starim, i činilo nam se čudesno da možemo sa oružjem u ruci, sa svim što smo doprineli, ratovati za slavu zemlje. Osećali smo se dorasli odgovornosti koja se iznenada svalila na nas, i istoriji koja je u nama oživela i učinila nas delom plodotvorne i objedinjujuće sile. Reč otadžbina promenila nas je iz osnova i kao čarobna formula rešila mnoge nesloge i razdore na opšte zadovoljenje. Omladina sposobna za oružje popunila je pukove i na delu se pokazala dorasla zadatku koji su vreme i otadžbina postavili pred nju.

       Duh tih dana uvek će nam značiti vrhunac i cilj kome treba težiti: bio je lišen svega običnog a ideja nam je davala neverovatnu snagu, kojom se jedino može objasniti neobičnost našeg podviga. Ne treba pokušavati to shvatiti pitanjem: “Čemu sve to?”, budući da se sučeljavamo sa veličinom koja nadmašuje granice svrhe. Besmrtno delo je apsolutno i nezavisno od svog ishoda, i za jedan narod večni je izvor snage. Mi, koji smo preživeli, uvek ćemo se ponositi što smo pripadali takvoj omladini.

        No tokom rata smo uvideli da su njegova dužina i neslućena silina postavili našoj telesnoj, duhovnoj i duševnoj otpornosti potpuno druge zadatke nego što smo očekivali. Meseci su se pretvorili u godine, a svečana slika bitke u težak posao, i nešto svakidašnje. Ali, time je i rat od neobičnog stanja postao deo svakodnevice i trajno se utisnuo u nas. Njegovi stravični predeli postali su nam svakodnevno okruženje u kome je sve podlegalo uništenju i gde nije moglo opstati ništa osim duševne snage nadmoćne naspram svake sile. Postali smo veliki u zbivanjima podstaknutim ciljevima prema kojima se pojedinac, njegova sreća i život mogu smatrati beznačajnim. Hiljade su pale radi jedne njive, delića rova, šumarka ili sela – s pravom, jer za posedovanje ili gubitak takvog komadića zemlje vezano je uobličavanje sveta skrivenog u budućnosti. Dužina rata je samo uvećala njegovu silinu.

       Tako dan i noć, bez predaha, u svakom trenu biti spreman po cenu života odgovoriti sudbinskim pitanjima o najvišim vrednostima – zar to nije odgajanje temeljnije i postojanije od svakog drugog? Povrh toga, videti spoljašnji uspeh, očekivanu i sasvim zasluženu nagradu kako tone u neslućenom brodolomu, to je najteže iskušenje kome može biti izložen jedan narod kao i svaki pojedinac istinski i prisno povezan sa celinom. Ko u tome ne propadne dokazuje da je rođen za vlast i moć.

        Istina, iz takve škole izlazi nesalomiva samo ličnost najčvršćeg kova, i tek se u nedaćama pokazuje da li jedan narod zaista poseduje muškarce. Bilo je i kod nas onih koji su poput Francuza Barbisa rat smatrali materijalnim procesom, ističući njegovu negativnu stranu i nastojeći da na nečem mirnodopskom grade sreću. Govorili su o opustošenim gradovima i stravičnoj patnji, kao da nam je najpreči zadatak da izbegavamo bol, pokazujući da im je strana volja da žrtvuju prolaznost života i imovine radi dostizanja veličine naroda i njegovih ideja. Ali, tu leži veća moralna snaga, a nema sumnje i na čemu stoje materijalisti.

        Ne, rat nije materijalan proces, već je potčinjen višim realnostima. Gde se sučeljavaju dva kulturna naroda, od količine eksploziva i čelika važnije je odmeravanje svega što je za njih od značaja. Tu se potvrđuju vrednosti koje svakom slovesnom čine brutalnost sukoba nebitnom. Tu se sveobuhvatna volja kao krajnji i najneobuzdaniji izraz života održava i gubitkom života. Što se više stavlja na kocku, utoliko su veći plodovi takve odbrane.

       Bilo nam je jasno da se radi o poslednjim stvarima, odakle bismo inače crpeli snagu za naizgled neobjašnjiv podvig? Otuda nama rat nije samo gorda, muška uspomena, već upoznavanje s duševnim snagama za koje inače nikada ne bismo saznali. On je središnja tačka našeg života koja je odredila sav naš dalji razvoj. Kakva nam god još sudbina predstoji i za šta god budemo pozvani, pred to ćemo stupiti obrazovani odsudnim vremenom u kome je naša sudbina bila najtešnje povezana sa Evropom i svetom. Jer, držanje i najbeznačajnijeg vojnika palog negde u magli i noći imalo je istorijski značaj, i to će tek postati jasno.

         U to doba desile su se promene zatomljene bukom događaja kojih nema ni u jednom izveštaju ili privrednoj statistici. Ali, baš to što se desilo u milionima ljudi uvučenih u vrtlog prirodnih događaja van ičije kontrole, od čega je svakom pojedincu, hteo on ili ne, uzdrhtalo srce, upravo to je bitno. To deluje i kada na bojištima plug izravna sve rovove i kratere od bombi. Otuda nam rat, a naročito ovaj dugi i ogorčeni rat, kao i sve čiju suštinu ispitujemo, postaje duševni problem. Mi, kojima je dužnost da sećanje na njega ne izbrišemo, već da se njime rukovodimo i koristimo, moramo ga učiniti svojim trajnim vlasništvom. Dati smisao nečemu što niža pamet smatra besmislicom i ispoljavanjem ljudske nesavršenosti sveta je dužnost prema budućim naraštajima, zaduženim da nastave delo u kome će prepoznavati unutrašnja svojstva već posejanog, kako bi mu pristupili sa stvarnim ubeđenjem. Jer, na njima će jednog dana biti da dovrše što mi nismo mogli. Svom nasleđu moći će ponosno da pristupe jedino ako neobična i večna suština tog vremena, ono sušto nemačko, bude nadživelo svakidašnjicu.

(...) Što se rata tiče, cenim samo razgovor sa stručnjacima, jer nas je doživljeno isuviše udaljilo od svega uobičajenog. Ako se jedna ratna godina zvanično računa kao dve, onda psihološki to važi bar kao pet. Po izbijanju, dok je još stajao naspram nas toliko velik i nepoznat da smo mu razaznavali samo blistavu i herojsku površinu, mogli smo o ratu pričati lako i razgovetno, ali danas kada se nalazimo usred njega, stalno ga upoznajemo sa njegove nove i zagonetnije strane.

Vojskovođa i borac na frontu
(Vatra i krv)

        Mi, vojnici na frontu, osećali smo se vezanim za onoga koji nosi purpur vojskovođe i sudbine mnogih drži u rukama. U njemu smo videli delotvornog upravljača životnom snagom koja traži da se ne raspe, i posrednika između ideje i života izloženog njenom plamenu, onoga koji dodaje varnice i zna put ka našim ciljevima. Zato je svaka snažna i čvrsta volja imala u nama sledbenike dokle istorija doseže. I svuda gde se ta volja uzdigne naći će ljude našeg kova, srećne da pomoću nje pobede ili poginu za opštu ideju, one koji će za nju raditi i trpeti, ne štedeći se.

Drugovi
(Šumarak 125)

       Često posećujem obližnjeg vodnika i komandira čete sa kojima delim mnoge uspomene. Pored mrtvih izranjaju uvek nova lica, ali i stari poznanici koji se posle ranjavanja vraćaju iz vojnih bolnica. Sa njima se osećam uvek prisno, pa makar i u Zigfridovom bunkeru sa 30 cm zemlje nad glavom. Sa njima nisam sedeo samo u lotarinškim seoskim gostionicama, pijančio u flandrijskim krčmama, ili se na kratko provodio u briselskom baru, već sam ih posmatrao i na mestima gde se ispoljavala stvarna unutrašnja vrednost – gde čovek nije drugo osim što nosi u sebi. Danima sam ih gledao zgrčene u rovovima, ili u trenucima uzbuđenja pred juriš kad se svet javlja u crvenoj, nestvarnoj svetlosti. Neke od njih video sam i pogođene tako da su ih morali odvući sa bojišta, a znam da bi se oporavili da im je ta rana i poslednja. Teže iskušenje ne poznajem.

       Povezani smo doživljajem, ubeđenjem i krvlju – ima li čvršće spone? Ima tu sjajnih momaka, nekih ćutljivih i tihih, drugih nadmoćnih i uglađenih kao da i prljavštinu rovova hvataju rukavicama, a nekih opet tako osornih i divljih da su svoji jedino među muškarcima – ali, svi kriju isto osećanje. Otud je naš razgovor jednostavan i štur, kao svuda gde osećanja prevazilaze razum, jer se razumemo sa malo reči. Kad pomislim u kom bih okruženju inače bio, raspet između ambicija i prikovan za neki poziv – u mirnodopskom oficirskom korpusu, nekom društvu, kafeu među literatama koji se međusobno nadmudruju – mislim da bih za pola godine pokupio prnje i otputovao za Kongo ili Brazil, ili negde gde oni još nisu smeli prići prirodi. Tu rat, koji inače mnogo uzima, daje, odgajajući ljude za mušku zajednicu i ponovo uspostavljajući vrednosti napola zaboravljene s nedostatka prilike da se ispolje. Ponovo osećamo krv u žilama, sudbinu i blisku budućnost koja će se tek kasnije opaziti u zemlji. Takve godine ne nestaju bez traga.

Herojstvo
(Šumarak 125)

(Vojna komanda je naredila da rastojanje između prednjih linija ne sme biti više od dva metra. Već postojeći rovovi, razmaknuti više, dignuti su u vazduh.)

        Šta takva gvozdena naredba znači shvata samo ko je doživeo tuču metaka koja nedeljama, često neprekidno, zasipa rovove. Bez ikakve zaštite biti zgrčen pod vatrom, stalno zaglušen kalibrima kadrim da jednim pogotkom opustoše selo, brojati udare kao mehaničke i napola ometene, jeste doživljaj blizu granice ljudskih moći. Zato su i oni koji su izdali tu naredbu, koja je stotine i hiljade vojnika bez ikakve zaštite izložila vatri, preuzeli bezmalo najtežu zamislivu odgovornost. No mada se i mene tiče, mogu im samo dati za pravo. Ovo vreme se oblikuje moćnim sredstvima jer se u borbi za bilo koje zadimljene ruševine demonski nadmeću dve predstave budućeg sveta. Naime, tu nije važno spasavanja hiljada ljudi od propasti, već je bitno tuce preživelih spremnih da u pravom trenutku ubitačno upotrebe svoje mitraljeze i ručne bombe. Takvu spoznaju malo ljudi može podneti, pa ipak se možemo ponositi što smo doživeli takvo čelično oblikovanje događaja duhom. Neka se jedva poneko spase iz tih plamenih ravnica lišenih svake zaštite osim metala u muškom srcu, i neka se protiv tih ljudi svesnih sebe okrene i sudbina i uskrati im cilj, ipak će, siguran sam, biti dobijeno što se potom ne da izbrisati. Jer, ko tu ne bude pobeđen – a takvih je tako malo – gde mu se to može desiti? I vidim kako u staroj Evropi nastaje nov, vodeći naraštaj – neustrašiv i silan, brutalan, bez straha od krvi, navikao da podnosi i čini strahote i stremi najuzvišenijim ciljevima, istovremeno kadar da gradi mašine i da im prkosi, da u njima ne vidi mrtvo železo već organe moći kojima se vlada hladnim razumom i uzavrelom krvlju. To svetu daje novo lice.

Dužnost i čast
(Šumarak 125, U čeličnim olujama)

        Postoji izreka koju obično koriste ljudi željni da se požale na gorku sudbinu obavljanja dužnosti u pozadini, daleko od pucnjave. Ta izreka je u vojsci veoma stara i predstavlja izgovor iza koga se mnogi rado skrivaju. Ona glasi: “Naređenje, izvršenje!” No danas bi ona morala značiti: “Izvršenje iznad naređenja!” Svi u pozadini morali bi se stalno javljati na front – ako su baš neophodni, zadržaće ih. Morali bi biti na mukama čuvši da se napred puca, a da nisu tamo. Dužnost se podrazumeva, ali prevaga je u srcu voljnom dobrovoljno da rizikuje. Usto, u svakom trenu možemo dospeti na mesto, ili se naći u prilici, gde nema nikog da izda naređenje – tada u sebi moramo nositi više od običnog izgovora.

       Čučiš zgrčen, usamljen u rovu i osećaš se prepušten nemilosrdnoj, slepoj volji uništavanja. Sa užasom slutiš da su sva tvoja inteligencija, sposobnosti, duhovna i telesna preimućstva postali beznačajni, i smešni. Dok o tome razmišljaš, gvozden trupac može započeti let koji će te slupati u bezoblično ništa. Zlovolja ti se usredsređuje na sluh koji nastoji da iz mnoštva zvukova izdvoji približavanje smrtonosnog lepršanja. Utom se smrkava. Svu snagu da izdržiš moraš crpeti iz sebe. Ne možeš čak ni ustati i s blaziranim osmehom zapaliti cigaretu pred zadivljenim pogledima prijatelja. Neće te ohrabriti ni drug koji pričvršćuje monokl da osmotri udar o grudobran kraj tebe. Ako te pogode, znaš da niko neće mariti. Zašto ne iskočiš i poletiš u noć, dok se kao iznurena životinja ne srušiš u grmlje? Zašto još istrajavaš, ti i tvoji hrabri momci? Nijedan starešina te ne vidi! Pa ipak, neko te posmatra. U tebi dela moralni čovek i da nisi toga svestan, i prikiva te moćnim čavlima dužnosti i časti za položaj koji držiš. Ti znaš da si tu da bi se borio i ceo narod veruje da obavljaš taj posao. Ako napustiš položaj smatraćeš se kukavicom, nitkov koji će pri svakoj kasnijoj pohvali morati da pocrveni.
      Dužnost i čast moraju biti temelji svake vojske. I svakom oficiru i borcu vaspitanjem mora biti usađeno osećanje pojačane dužnosti i povišene časti. Za to su potrebni pogodni ljudi i određene forme. To nekima tek u ratu postaje jasno.

Ideal države borca na frontu
(Šumarak 125)

       Ko u ovom ratu ima ikakve obzire zaslužuje da ga izgubi, jer neće moći ni da se brani da ne bude proglašen čudovištem. Nema vremena za trpeljivost.

       Raznorazne ideje i ideali ne smeju u nama naći utočište. Tolerantnost prema svima, kojom smo toliko ponosili, mora se sagledati kao negativna osobina, što je uvek i bila. Ko ne veruje ni u šta može, dakako, biti tolerantan, ali ništa nema takvu snagu kao isključivost. Nedostaje nam usijani fanatizam, uverenje koje sve drugo odbacuje, ono unutrašnje jedinstvo koje nam omogućava da srednji vek vidimo drugačijim nego što se činio prosvećenosti. Rat dovršava zalazak doba prosvećenosti i nužno nas vraća osećanju. Šta sve možemo postati ako iznutra, zajednički pokrenemo ogromnu spoljašnju moć kojom raspolažemo, ako budemo u stanju i da je oživimo!

       Zvanični patriotizam kao i njemu suprostavljene snage mora progutati vera u narod i otadžbinu demonski rasplamsana iz svih slojeva; ko drukčije oseća mora biti žigosan kao otpadnik i iskorenjen. Mi nikad ne možemo biti dovoljno nacionalni, čak ni nacionalistički. Revolucija pod takvom zastavom uvek će nas naći u svojim redovima, jer ni država nije za nas kruna svega. Narod i otadžbinu stičemo rođenjem i njih priznajemo za vrhunska dobra, a državu samo za najmoćnije sredstvo njihovog ostvarivanja. Ako država ostavi svoje borce na cedilu, i svoju moć bezobzirno ne založi za ideje kojima su i najjednostavniji i najneznatniji među nama toliko žrtvovali, ona za nas više ne važi. Ako ona sebe proglašava mrtvom, ne može očekivati da će u bolja vremena neko poželeti da je oživi. Ne zavisimo mi od njenog oblika, i zbog toga što se narod uvek prostirao daleko van svojih zemljopisnih granica. Svrstavanje svih Nemaca u buduće stomilionsko carstvo je cilj za koji vredi umreti i ugušiti svaki otpor. To nije dovoljno naglašavano, a znamo i čiji su interesi tome krivi.

       No ako budemo preživeli rat i vratili se kući ne približivši se tom cilju, mi nećemo dopustiti da nas se jeftino reše, kao omladine iz 1813. Nema romantizma kojim će nas odvratiti od gorućih pitanja. Navikli smo na druge metode. Četiri godine nismo živeli u ljudskim, već životinjskim uslovima, kao izgnanici od svoje volje. Mi nekadašnji materijalisti postali smo nepopustljivi boreći se za ideje kao i za zemljište, i razumom se ne možemo oterati jer smo stasali u opasan soj. Najboljim delom naroda mi smatramo one koji stoje najbliže neprijatelju, i ako buduće odluke to ne podrže, naše razočarenje biće strašno. Ako izgubimo ovaj rat, greška se da ispraviti; ako to bude bez časti, za počinjeni zločin nad nama biće kažnjeni i izvršioci i oni koji su ga dozvolili. Ljudi kao mi se ne žrtvuju četiri godine da bi zločin ostavili neokajan.
     Ali jednoga ćemo se uvek držati: nikoga ne zadržavati i primati među sebe samo istinski oduševljene. Gde mi pođemo na barikade ne sme doći do klasne borbe, već samo do bitke za dobra duha. On onih drugih deli nas duboki ponor.

i ako izgubimo
(Šumarak 125)

Sada tek postaje jasnije značenje mnogo čega, a naročito da je gubitak rata za narod i pojedinca samo propast određenog oblika a ne i bitnog, i da su se već za rata oko novih ideja počele okupljati snage. A što nas ne uništi samo nas jača.

Stvarna moć prelazi iz jednih ruku u druge. I na nas će ponovo doći red. Jer, telesna nemoć postaje beznadežna samo kad nestane moralne snage narasle iz moralnih zahteva izazvanih udarima sudbine.

           Naime, samo na dva načina može se narod poraziti. Ili mu je unutrašnja snaga istrošena tako da više nikad neće doći na svoje. Tada njegovo uništenje valja shvatiti kao očiti znak da se od njega više ne da mnogo očekivati ni u jednoj oblasti. Drugi podrazumeva očuvanje unutrašnje suštine, što znači da mu sudbina kazuje da je prihvatio neodgovarajući oblik borbe, u pogrešno vreme. Tada gubitak može pomoći koliko i pobeda, i u tom slučaju valja imati nekog Štajna, Hardenberga i Gnajsenaua, u stanju da prepoznaju šta je bilo dobro a šta valja menjati. Tu je najvažnije razviti osećanje da nismo bili u pravu. Skrivati se iza priča o neprijateljskoj nadmoći je lako, no to znači uvažavati proste brojke što, posebno kao poraženi, treba da zanemarimo. Životnim iskustvom ne treba dolaziti do izvinjenja već zahteva. Da li je neprijatelj pobedio zahvaljujući materijalnoj nadmoći, umešnijem pridobijanju pristalica za svoje ideale, većoj spremnosti njegovih radnih masa da se žrtvuju za državne ciljeve, boljoj taktici, većoj bezobzirnosti, nacionalnijem opredeljenju njegovog duhovnog gornjeg sloja, prikladnijim državnim oblicima, većem broju pruga a manjem nepismenih – uvek je moguće naći razliku u valjanosti koju treba dostići i nadmašiti. Samo se tako, a ne praznim razglabanjem, pribavlja sebi pravo.

         Ako izgubimo ovaj rat, onda će to predstavljati istorijsku nužnost. Teorijski, takvo saznanje je ništavno, a za tako objektivan narod kao nemački i opasno. No praktično ono zahteva da se odmah pristupi obnovi, tihoj i plodnoj delatnosti poraženih, pa makar kao u Francuskoj to trajalo gotovo pedeset godina. I na nas će opet doći red, a teška iskustva nas mogu samo osnažiti. Ti uzleti i padovi su deo života svakog naroda koji još nije izumro i potonuo na dno istorije. Održati se i uzdići u toj utakmici naroda, njihovim napetim odnosima i suprotnostima čini osnov postignuća korisnih i po svet u celini. Tu mora svako da se stara o sebi da bi se Bog mogao starati za sve. Ali, kao što se sve stiče u međunarodnu kašu, srećom moguću jedino u mislima, tako je zauvek gotovo i sa svakim pokretom, oblikom i idejom koji se bruse samo na otporima i suprotnostima.

      Stvarna bit našeg naroda, i ako budemo pobeđeni, neće odstupiti od uverenja da možemo jamčiti samo za svet u kome smo prvi. Sačekaćemo koliko će se pobednici pokazati doraslim stečenoj odgovornosti. Ponovo će doći naš trenutak, jer niko nije toliko jak da zauvek ostane velik. Treba stoga prionuti na posao od čega su ratne pripreme samo deo. Rat se ne rešava samo vojnom silom. Tu se nećemo pokazati jačim nego ovog puta, ali još nismo iscrpli sve svoje moći. Velika i teška iskustva na svim poljima su tek pred nama, i traže da se pokažemo. Kada dođe čas, ispostaviće se da smo ovaj rat izgubili da bismo se izrasli. Tvrdom drvetu za to treba dugo.

Ideja otadžbine
(U čeličnim olujama)

      Ležeći u vojnoj bolnici, prekraćivao sam jednom sebi vreme zbrajajući svoja ranjavanja. Utvrdio sam da sam pogođen 14 puta, naime, šest puta puščanim metkom, jednom šrapnelom, jednom gelerom i dva puta komadom ručne bombe. Sa ulaznim i izlaznim ranama to je 20 ožiljaka, tako da bih mirno mogao da stati uz svakog rimskog centuriona, Holkovog viteza, i u svaki borbeni stroj. Dakle, u svako doba mogao sam dokazati pravo na bar jedno odlikovanje – zlatnu značku ranjenika. Ona mi je inače stigla ovih dana, istina ne od zlata već žutog lima. No, priznaću da sam je zadovoljan ipak prikačio na koporan. Vrednost ordena, kao i svega drugog, nije u njemu samom već iza njega, i ko da zameri srcu tako često uzbuđenom u borbi za svoju zemlju ako se u to ime ukrašava komadom emajla? U sitničarska vremena, kada je reč samo o zlatu, takve stvari gube vrednost zasnovanu na ideji koju odražavaju.

                Posle 14 dana ležao sam u vojnom bolničkom vozu, na krevetu sa madracem. Ponovo je kraj mene promicao nemački predeo, tada uronjen u ranu, svetlucavu jesen, i opet sam se, setan i gord kao prvi put u Hajdelbergu, osetio još vezanijim za svoju zemlju zbog krvi prolivene njoj u slavu. Zašto prećutati da mi pri pomisli na podvige kojima sam prisustvovao naviru suze na oči? Otišao sam u nameri da slavim sretan rat, opijen uzavrelom krvlju mladosti, nedovoljno razmišljajući o ideji koju je valjalo potvrditi: uzimanje oružja u ruke. Dakle, tek naknadno sam pogledao na četiri godine izrastanja u sastavu pokolenja spremnog na smrt u jamama, dimom obavijenim rovovima, zaslepljenog sevom eksplozija nad izrovanim poljima. To vreme sam pamtio isprekidano jedino oskudnim radostima vojnika, tegobno beskrajnim noćnim smenama jedne straže drugom – ukratko, kao jednoličan kalendar prepun napora i odricanja i izdeljen samo crvenim datumima bitaka. I iz svake žrtve, neprimetno, nicala je sve čistija i blistavija ideja otadžbine. To je bio trajni dobitak u igri sa punim ulogom: nacija mi nije više predstavljala prazan pojam ukriven simbolima – a i kako drugačije, kad sam gledao tolike kako za nju umiru, i bio obučen da u svakom trenutku dana ili noći, bez razmišljanja dam život za njen opstanak? Ma kako to zvučalo, upravo sam iz te četvorogodišnje škole stekao snagu, a iz strahota opipljive bitke saznanje da život samo ulaganjem u ideju dobija dublji smisao, i da ima ideala nasuprot kojih život pojedinca pa i naroda nema značaja. Ako se cilj za koji sam se kao molekul u telu jedne vojske borio ne da ostvariti, ako nas je tvar naizgled pobedila, ipak smo naučili da se za nešto borimo i, bude li potrebno, poginemo kao muškarci. Očvrsli u pucnjavi i probojima, iz takve kovačnice karaktera mogli smo pohrliti životu kao malo koje pokolenje, u susret prijateljstvu, ljubavi, politici, pozivu i svemu što skriva sudbina. To ne spada svakom naraštaju. I kada nam zameraju da smo izrasli iz surovosti i siline, kažemo im da smo stajali u krvi i kalu, ali da smo uvek stremili velikim i uzvišenim vrednostima. I svi naši drugovi izginuli u jurišu nisu pali uzalud, već su ostvarili svoju svrhu.

            Mi više ne razumemo mučenike koji su se bacali u boj ekstatično, nadljudski, mimo bola i straha. Vera više nema životnu snagu. Ako jednom ne budemo razumeli ni kako je iko mogao položiti život za otadžbinu – a to vreme će doći – onda je i ideja otadžbine mrtva. I tada će nam možda ti naraštaji zavideti kao mi svecima na duhovnoj snazi i privlačnosti. Jer, sve velike i dostojanstvene ideje izrastaju iz osećanja u krvi koje se ne da iznuditi. Pod hladnim svetlom razuma sve postaje svrsishodno, ništavno i bledo. Nama je još bilo dopušteno da živimo pod nevidljivim zračenjem velikih osećanja, i to je naša neprocenjiva dobit.

        U međuvremenu, svoje bitke smo prošli i već naziremo nove pred nama. No za oduševljenje kadra, duhovna omladina ove zemlje ih se ne plaši. Okupljeni oko svetih uspomena na mrtve, osećamo se pozvanim da odbranimo istinska duhovna dobra nacije. Mi jamčimo za prošlost i budućnost. I mada se gomilaju tamni oblaci tuđeg nasilja i našeg varvarstva, dok u tami sevaju oštrice, Nemačka živi i neće propasti.


Iz Ernst Jinger,
Rat kao unutrašnji doživljaj:

izvodi iz dela (Der Krieg als inneres Erlebnis: Auszuege aus seinen Schriften, 1941. Prevod redakcijski.)

                                                           -------------------

        Ernst Jinger je ratovao na suprotnoj strani od nas u oba svetska rata. Njegov kredo je jasan, životni put takođe. Jer, do poslednjeg antisrpskog rata, Nemci se nisu lažno predstavljali. Šta su hteli, to su otvoreno i pokušali. Pri tom su ispoljili masovni heroizam, samopregor, požrtvovanje, i okrutnost. Nacionalni duh oblikovan primerom i delima ljudi kao Ernst Jinger, odoleo je gubitku i oko petine stanovništva i bezmalo polovine teritorije u Drugom svetskom ratu, da bi i danas dominirao Evropom. S njima nas čekaju teški sukobi, a potom možda i trajniji mir, zasnovan na njihovom prihvatanju Srba kao doličnog protivnika.)

      Ernst Jinger (Ernst Juenger) rođen je 1895. u Hajdelbergu. Godine 1913. pobegao u francusku Legiju stranaca, a avgusta 1914. javio se dobrovoljno u nemačku vojsku. U Prvom svetskom ratu bar sedam puta ranjen i odlikovan za hrabrost najvišim nemačkim odlikovanjima. Posle rata proslavio se objavljivanjem ratnog dnevnika U čeličnim olujama (In Stahlgewittern, 1920). Godine 1922. objavio Borbu kao unutrašnji doživljaj (Der Kampf als inneres Erlebnis), 1925. Šumarak 125 (Das Waeldchen 125) i Vatru i krv (Feuer und Blut). Godine 1933. odbio da uđe u Prusku akademiju umetnosti iz protesta prema nacionalsocijalistima. Godine 1939. objavio remek delo Na mermernim liticama (Auf den Marmorklippen).

       Drugi svetski rat proveo kao nemački obaveštajac. Godine 1942. u okupiranom Parizu izašla mu knjiga Bašte i putevi (Gaerten und Strassen) koju su, prevedenu kao Jardins et routes, hvalili i pripadnici francuskog Pokreta otpora. Nacisti mu šalju starijeg sina u kažnjenički bataljon, u kome gine 1944. U okupiranoj Nemačkoj Savezničke vlasti mu do 1949. zabranjuju da objavljuje. Te godine se pojavljuje sa dnevnikom iz Drugog svetskog rata, Zračenja (Strahlungen). Nastavlja sa knjigama Godine okupacije (Jahre der Okkupation, 1958), Sedamdeset prohujalo, I /II (Siebzig verwecht, I /II, 1980, 1981), romanima Heliopolis (Heliopolis, 1949), Ojmesvil (Eumeswil, 1977), esejima Približavanja. Droge i opijenost (Annaerherungen. Drogen und Rausch, 1970) i drugim delima. Uz Osvalda Špenglera (Oswald Spengler), autora ogleda Sumrak Zapada (Der Untergang des Abendlandes) i Čovek i tehnika (Der Mensch und die Technik) i Leni Rifenštal (Leni Riefenstahl), rediteljke filma Trijumf volje (Triumph des Willens), zatočnik tevtonskog aristokratizma. Jingerov sukob sa nacistima, kao ni Špenglerov ili Rifenštalkin, nikad nije bio idejni koliko moralni. Umro 1998. u 103. godini (a Leni Rifenštal 2002, u 101).