понедељак, 11. март 2019.

Luj Ferdinand Selin, Putovanje na kraj noći, ( 2 deo )

     


Posle predaha pojahali smo, nekoliko nedelja kasnije, i krenuli prema severu. I zima je pošla s nama. Top nas više nije napuštao. Međutim, Nemce smo sretali retko i samo slučajno, čas nekog husara, čas nekoliko pešaka tu i tamo, u žutom i zelenom, lepim bojama. Izgledalo je kao da ih tražimo, ali bismo odlazili dalje čim bismo ih primetili. Svaki susret je ostavljao dva-tri konjanika da leže, čas njihova čas naša. A njihovi oslobođeni konji, s uzvitlanim i zveckavim uzengijama, galopirali su u prazno i leteli k nama iz daleka sa sedlima čudnih kolana i od nove kože kao novčanici za Novu godinu. Pritrčavali bi oni  našim konjima i smesta bi se sprijateljili. Imali su sreće '. Jer mi nismo mogli to isto!

      Jednog jutra, vraćajući se iz izviđanja, poručnik Sent-Anžans je pozivao druge oficire da se uvere kako on ne priča priče. »Posekao sam dvojicu sabljom« pričao je unaokolo, pokazujući svoju sablju koja je, zaista, u tankom žlebu za to predviđenom, bila puna usirene krvi.
— Baš je sila! Bravo, Sent-Anžans! Da ste ga videli, gospodo! Kakav juriš! — potvrdi kapetan Ortolan.
     To se dogodilo u eskadronu kapetana Ortolana.
    — Ništa mi od cele stvari nije promaklo! Nisam bio daleko! Prvo vrhom u vrat spreda i desno!... Bum! Prvi |je gotov!... Opet bod, ali pravo u grudi!... Levo! Probadanje! Pravi takmičarski nastup, gospodo!.., Još jednom bravo, Sent-Anžans! Dva kopljanika! Na kilometar odavde. Oba momka su još tamo! Usred oranice! Za njih je rat završen, zar ne, Sent-Anžans? Kakav dvostruki udarac! Mora da su iskrvavili kao zečevi.
        Poručnik Sent-Anžans, čiji je konj dugo galopirao, primao je čestitanja i hvale drugova vrlo skromno. Pošto je sad Ortolan jemčio za podvig, umirio se i uzmicao, pritegao je nakratko kobilu i lagano je sa njom obilazio oko okupljenog eskadrona kao da je bila reč o uspehu u preponskoj trci.
     — Trebalo bi odmah da tamo pošaljemo drugu izvidnicu na tu istu stranu! Smesta! — užurbao se kapetan Ortolan zaista uzbuden. — Ta dva momka su sigurno zalutala ovamo, ali mora biti da ima i drugih za njima... Hajde, vi, kaplare Bardami, pođite tamo s vaša četiri čoveka.
To se on meni obraćao, kapetan.
— A kad budu počeli da pucaju na vas, potrudite se da im tačno odredite mesto i odmah dođite da mi javite gde su! Sigurno su Brandenburžani!
    Aktivni vojnici su pričali da se u mirnodopsko vreme kapetan Ortolan jedva i pojavljivao u kasarni. Sad u ratu, naprotiv, oštro je to nadoknađivao. Istinu govoreći, bio je neumoran. Njegov polet je, čak i među toliko usijanih glava, svakim danom bivao sve uočljiviji. Pričalo se, takode, da šmrče kokain, Bled, s podočnjacima, uvek u pokretu na krhkim nogama, čim bi sjahao zateturao bi se, a potom bi se sredio i besno se šetao po oranici tražeći novu priliku za podvig. Samo što nas nije slao da hvatamo tanad na izlasku iz cevi topova preko puta. Sarađivao je sa smrću, Mogao se čovek zakleti da je ova potpisala ugovor s kapetanom Ortolanom.
         Prvi deo života (ja sam se raspitao) proveo je u konjičkim takmičenjima, lomeći rebra nekoliko puta godišnje. Od tog silnog lomljenja, a i zato što mu noge nisu služile za hodanje, listovi su mu se sasušili. Ortolan se sad kretao nervoznim i krutim koracima kao na štapovima.
       Kad bi sjahao, u suviše dugačkom šinjelu, pogrbljen na kiši, izgledao je kao avetinjske sapi trkačkog konja.
    Da kažem i to da je u početku ove čudovišne stvari, to jest u avgustu, pa čak i u septembru, još bilo časova, pa i čitavih dana, a i delova puta i gustiša u šumi, koji su bili naklonjeni osuđenicima... Čovek je još mogao da se prepusti iluziji da je koliko-toliko miran i da pojede, na primer, konzervu s hlebom do kraja, bez more predosečanja da mu je to poslednja. Ali od oktobra je bilo gotovo s tim malim zatišjima, tuča je bivala sve jača i sve gušća, sve punija, filovana granatama i kuršumima. Uskoro ćemo se naći usred oluje, a ono što smo se trudili da ne vidimo biće nam pred nosom i ništa drugo nećemo ni videti osim toga: svoju sopstvenu smrt.
      Noć, koje smo se u prvo vreme toliko plašili, u poređenju s ovim činila nam se lakša. Došli smo dotle da smo iščekivali, želeli da padne noć. Nisu mogli tako lako da nas gađaju noću kao danju. A sad je još jedino ta razlika bila važna.
     Teško je doći do onog bitnog, čak i kad je rat u pitanju, mašta se dugo opire.
     Mačke kojima suviše preti vatra ipak na kraju skaču u vodu.
      Pronalazili smo noću tu i tamo po četvrt časa vremena koje bi dosta nalikovalo dnevnom mirnodopskom vremenu, onom vremenu koje je sad izgledalo neverovatno, kad je sve bilo dobroćudno, kad u stvari ništa nije imalo značaja, kad se toliko drugih stvari ispunjavalo, a sve su one sad izgledale izvanredno, čudesno prijatne. Mirno doba je bilo pravi živi somot...
      Ali ubrzo su se i same noći pretvorile u gonjenje bez milosti. Skoro bez prestanka je i noću trebalo još naprezati premorenu snagu, podneti još jedan mali dodatak, koliko da bi se nahranilo i oteo krajičak sna u mraku.
        Do linije predstraža stizala je komora, sramotno teška i puzeća, u dugim ćopavim povorkama krhkih kola, krcatih mesom, zarobljenicima, ranjenicima, zobi, pirinčom i žandarima, a i vinom, balonima vina, koji su tako podsećali na ženske, trbušaste i gegave.
       A peške, vukući se iza potkivačnice i hleba, išli su zarobljenici, naši i njihovi, s lisicama na rukama, osuđeni na ovo ili ono, pomešani, ruku vezanih za uzengiju žandara, neki određeni za sutrašnje streljanje, ali ništa tužniji od ostalih. I oni su jeli, nesrećnici, svoje sledovanje tunjevine — tako teške za varenje (neće imati vremena da je svare), u očekivanju da konvoj krene sedeli su kraj puta i grizli poslednje parče hleba vezani okovima za civila, optuženog da je špijun, a on o tome pojma nije imao. A ni mi.
       Mučenje u puku se nastavljalo u noćnom vidu: pipajući po seoskim grbavim uličicama bez osvetljenja i bez lika, povijali smo se pod džakovima zobi, težim od čoveka, od jednog nepoznatog ambara do drugog, pod kišom psovki, ugroženi, od ambara do ambara, izbezumljeni, konačno lišeni nade da možemo završiti drugačije do daveći se u opasnostima, i balezi, i zgađeni što nas do krvi muči i obmanjuje horda pokvarenih ludaka, koji su, svi koliko god ih je bilo, odjednom postali nesposobni za išta drugo osim da ubijaju i da raskomadani ginu ne znajući zašto.
       Kad bismo se svalili na zemlju između dveju gomila đubreta, širitlije su nas budile psovkama i udarcima čizmom; dizali smo se i ponovo se bacali na istovarivanje nove pošiljke, ispočetka.
    Selo je brektalo od hrane i vojske u noći otečenoj od masti, jabuka, zobi, šećera, a sve je to trebalo prevući i rasturiti uz put, nasumce, po vodovima. Komora je donosila sve, sem bekstva.
      Premoreni požarni bi se sručili oko kola, a onda bi nailazio konjušar i fenjerom osvetljavao ove larve. Taj majmun s podvoljkom morao je u najvećem haosu da nađe pojilo. Da se konji napoje! A ja sam lično video čitava četiri čoveka, uključiv i zadnjicu, kako spavaju u koritu pojila punom vode, obeznanjeni od sna, u vodi do grla.
     Posle pojila trebalo je opet naći imanje i uličicu odakle smo pošli i gde je, po nama, trebalo da je naš vod. A ako ništa ne nađemo, mogli smo opet da se svalimo ispod nekog zida i dremnemo bar jedan jedini sat, ukoliko je još ostao sat vremena za spavanje. Kad ti je posao da te ubijaju, ne smeš biti probirač, moraš da se praviš kao da život teče dalje, i to i jeste ono najteže, ta laž.
    A kola komore bi se vraćala u pozadinu. Bežeći od zore, povorka bi kretala na put škripeći svim svojim iskrivljenim točkovima, odlazila je praćena mojom željom da je presretnu, da je raskomadaju, spale tog istog dana, onako kako to prikazuju crteži iz rata, da komoru opljačkaju i zauvek unište sve žandarske gorile, potkovice, pratioce s fenjerima i sve što u njoj ima za prenošenje, i sočivo i brašno i sve ono što se nikad ne da skuvati i što nikad više nećemo videti. Jer kad se već crkava, svejedno je da li ćeš crći od umora ili od nečeg drugog, a najtužnije je doći dotle vukući džakove i tako provoditi noć.
       Onda kad te gadove budu sravnili do pakla, bar će nas ostaviti na miru — mislio sam makar i jednu jedinu noć, bar da se jednom ispavamo i odmorimo i dušu i telo.
      Ovo snabdevanje bilo je dodatna mora, malo, čudovišno mučenje uz veliku muku vara. Divljad ispred, sa strane i pozadi. Svuda su ih rasuli. Osuđenici na belom hlebu, želeli smo samo jedno, ali to strašno, da se dobro ispavamo, sve osim te želje bilo je patnja, i vreme i napor za žderanje. Krajičak potoka, deo zida koji nam se činio poznatim... I mirisi su nam pomagali da pronađemo imanje, kao da smo se u pse pretvorili u ratnoj noći napuštenih sela. Još nam je najsigurniji trag bio miris balege.
     Narednik komordžija, predmet svih pukovskih mržnji, bio je trenutni gospodar sveta. Onaj koji govori o budućnosti, mangup je, samo sadašnjost se računa. Govoriti o potomstvu isto je što i držati govor crvima. U noći zaraćenog sela narednik je čuvao ljudsku stoku za velike nedavno otvorene klanice. Narednik jc car! Car smrti! Narednik Kretel! Tačno! Nema veće sile. Nema veće sile od njega osim nekog narednika onih drugih, preko puta.
     Ništa živo nije ostajalo u selu sem zaplašenih mačaka. Nameštaj, prvo uredno iscepan, odlazio je na loženje kazana, stolice, fotelje, kredenci, od najlakšeg do najtežeg. A sve što se dalo poneti na leđima moji su drugovi odnosili. Češljeve, Jampice, šolje, bezvredne sitnice, čak i mladin venac, sve je odlazilo. Kao da su pred nama godine života. Krali su razonode radi, da bi sebe uverili kako im predstoji još mnogo godina. Večite iste želje.
      Za njih je top značio samo buku. Baš zbog toga ratovi i mogu da potraju. Čak i oni koji ga vode, koji su neposredni učesnici, ne mogu da ga zamisle. I sa zrnom u trbuhu nastavili bi da skupljaju stare sandale kraj puta, jer »još mogu da posluže«. Tako i ovca, oborena na bok, izdiše na livadi, ali još pase. Većina ljudi umire tek u poslednjem trenutku, drugi poćinju i pripremaju se dvadeset godina unapred, a ponekađ i više. To su nesrećnici ovog sveta.
       Što se mene tiče, nisam bio mnogo mudar, ali sam ipak postao dovoljno praktičan i samim tim neopoziva kukavica. Verovatno sam zbog te rešenosti davao utisak velike mirnoće. U svakom slučaju ulivao sam, takav kakav sam, paradoksalno poverenje kapetanu Ortolanu lično, te se odlučio da mi te noći poveri opasan zadatak.
        Trebalo je, reče mi on u poverenju, da kasom odem pre zore u Noarser-sir-la-Lis, grad tkača na četrnaest kilometara od sela u kojem smo se ulogorili. Trebalo je da proverim na licu mesta prisustvo neprijatelja. Po tom pitanju izvidnice su od jutros donosile stalno protivrečne izveštaje. General Antrej je gubio strpljenje. Za to izviđanje dozvolili su mi da izaberem konja među najmanje gnojavim u vodu. Već odavno nisam bio sam. Zato mi se učinilo kao da odlazim na putovanje. Ali oslobođenje je bilo lažno.
     Čim sam se našao na putu, od umora nisam uspevao, ma koliko da sam se trudio, da zamislim svoju sopstvenu smrt dovoljno određeno i u pojedinostima. Išao sam od drveta do drveta praćen zvukom gvožđurije. Moja lepa sablja je sama, što se buke tiče, vredela koliko klavir. Možda sam bio i za žaljenje, ali u svakom slučaju bio sam krajnje smešan.
      Na šta li je mislio general Antrej šaljući me kroz ovu tišinu prekrivenog cimbalima? Na mene sigurno nije.
     Acteci su obično, kako kažu, prosipali utrobu u svojim hramovima sunca žrtvujući po osamdeset hiljada ljudi nedeljno bogu oblaka da bi im poslao kišu. U takve stvari čovek teško može da poveruje, sve dok ne pođe u rat. Ali kad se tu nađe, sve mu je jasno, i Acteci i preziranje tuđeg tela, jer je taj isti prezir mog bednog droba morao postojati kod našeg generala, gore pomenutog Seladona de Antreja, koji je od unapređenja do unapređenja postao nekakav određeni bog, nekakvo malo sunce puno zahteva.
     Ostajala mi je još mala nada da će me zarobiti. Tanušna je bila ta nada, kao končić. Končić u noći, jer okolnosti nisu bile nimalo pogodne za prethodne učtivosti.
         I ! takvim trenucima pre će vam metak skinuti glavu no što će sagovornik skinuti kapu da vas pozdravi. Uostalom, šta bih mogao i da kažem tom vojniku, u načelu neprijateljski raspoloženom, koji je došao s drugog kraja Evrope sve u nameri da me ubije?... Ako bude oklevao ma i sekundu (što bi mi bilo dovoljno), šta da mu kažem? Pre svega, ko će to biti u stvari? Neki trgovački pomoćnik? Profesionalni vojnik? Možda grobar? A u civilu ? Kuvar?... Konji ipak imaju više sreće, jer i ako podnose rat , od njih se bar ne zahteva da na to pristanu, da se prave da veruju. Nesrećni konji, ali slobodni! Oduševljenje je, avaj, samo za nas. Gadost!
      Vrlo sam dobro razaznavao put u tom času i sa strane, na muljevitom tlu, velike kvadrate i mase kuća, obeljene mesečinom, kao krupne nejednake komade leda, ćutljive u bledim blokovima. Hoće li ovo biti kraj svemu? Koliko ću vremena provesti u ovoj samoći pošto me srede? Pre no što skončam? I u kojem jarku? Ispod kojeg zida?
     Ili će me možda dovršiti? Nožem? Ponekad seku šake, čupaju oči i ostalo,,. Mnogo se štošta o tome pričalo i ništa lepo! Ko zna?... Topot konja... još jedared... Bilo bi to dovoljno? Ova životinja kasa kao dva slepljena čoveka obuvena u gvožde, čudnim, gimnastičkim, neujednačenim korakom.
      Moje srce skriveno u toplom, kao zečić, u kavezu od rebara, nemirno, zgrčeno, glupo.
      Kad se čovek namah baci s vrha Ajfelove kule mora da oseti takve stvari. Hteo bi da se zadrži u prostoru.
      Pretnja tog sela ostala je za mene tajna, mada ne potpuno. Usred trga majušan vodoskok je žuborio samo za mene.
     Te večeri je sve bilo samo za mene. Najzad sam bio vlasnik meseca, sela, ogromnog straha. Već sam hteo da krenem kasom. Noarser-sir-la-Lis... . trebalo je da je na još sat puta najmanje, kad primetih dobro zaklonjenu svetlost iznad jednih vrata, Uputih se pravo toj svetlosti i tako sam otkrio u sebi nekakvu smelost, istina nestalnu, ali neslućenu. Svetlost brzo iščeze, ali dobro sam je video. Zalupah. Bio sam uporan, opet sam zlupao, vrlo glasno pozvao, pola na nemačkom pola na francuskom, naizmenično za svaki slučaj, te nepoznate ljude zamandaljene u dnu mraka.
     Najzad se vrata odškrinuše, samo jedno krilo.
— Ko ste vi? — upita glas. Bio sam spašen.
— Konjanik...
— Francuz? — već sam nazirao ženu* koja mi se obraćala.
— Da, Francuz. .
— Jer maločas su prošili nemački konjanici... I oni su govorili francuski...
— Da, ali ja sam pravi Francuz...
— A! — kao da je sumnjala u to.
— A gde su sad? — upitao sam.
— Otišli su ka Noarseru oko osam časova. — Pokazivala je prstom u pravcu severa.
      Devojka, vunena marama, bela kecelja, sve to izroni sad iz mraka čak do praga.
— Šta su vam uradili — upitah ja — Nemci?
—- Spalili su jednu kuću kod opštine, a ovde su ubili mog malog brata kopljem u trbuh... Igrao se na Crvenom mostu, pa je stao i gledao ih kako prolaze... Eto — pokaza mi ona — tu je...
    Nije plakala. Ponovo upali onu sveću čiju sam svetlost ugledao. I sad videh — istina je — u dnu sobe mali leš položen na dušek, u mornarskom odelu. Vrat i glava, mrtvački bledi kao svetlost sveće, izdvajali su se od velikog četvrtastog plavog okovratnika. Dete je bilo zgrčeno, savijenih ruku, nogu i leda. Udarac kopljem bio je kao smrtna osa prošla kroz trbuh. Majka je glasno plakala na kolenima kraj njega, otac takođe. A onda počeše zajedno da ječe. Bio sam žedan.
— Da nemate bocu vina da mi prodate? — upitah.
— Pitajte majku... Ona zna da li je neka još ostala...Nemci su nam mnogo odneli maločas...
I počeše da raspravljaju o mojoj molbi i to tiho.
— Nema više — vrati se devojka da mi javi. — Nemci su sve odneli... Međutim, sami smo im dali i to dosta...
— To da, ne da su ga pili! — primeti majka prestavši da plače. — Vole oni to...
— Više od stotinu flaša sigurno — dodade otac i dalje klečeći.
— Znači, nema više nijedne — uporno ću ja, još se nadajući, toliko sam bio žedan i to naročito belog vina, onog što gorči i probudi čoveka. — Platiću.
— Ostalo je samo ono što ne vredi mnogo. Pet franaka flaša... — prihvati majka.
— U redu! — i izvadim iz džepa svojih pet franaka, krupnu paru,
— Donesi jednu — naredi ona tiho sestri.
Sestra uze sveću i donese ubrzo litrenjak iz skrivnice. Poslužili su me, ostalo mi je još samo da odem.
Da neće da se vrate? — upitah ja ponovo uznemiren
— Možda — odgovoriše uglas — ali onda će sve spaliti... To su nam obećali u odlasku...
— Idem ja to da vidim.
— Pravi ste junak... Onamo! — pokazivao mi je otac u pravcu Noarser-sir-la-Lis... Čak je izašao na put da bi gledao za mnom. Majka i kći su bojažljivo ostale
da bdiju kraj malog mrtvaca.
— Vrati se — zvale su ga iz kuće. — Ulazi unutra, Žozef, nemaš ti nikakva posla na putu...
— Baš ste junak — opet mi reče otac i rukova se sa mnom.
      Uputih se kasom prema severu.
— Nemojte im reći da smo još tu! — Devojka je izašla da mi to dovikne.
— Videće i sami sutra — odvratih — da li ste još tu.
— Nije mi bilo pravo što sam dao onih sto sua. Tih sto sua je stajalo između nas. A to je dovoljno za mržnju, sto sua, i za želju da svi pocrkaju. Nema ljubavi za traćenje na ovom svetu dokle god bude sto sua.
— Sutra! — ponovili su oni sumnjičavo.
       I za njih je sutra bilo daleko, nije imalo mnogo smisla takvo sutra. U stvari, reč je bila o još jednom satu življenja  za sve nas, još jednom jedinom satu u jednom svetu gde se sve svodilo na ubijanje, pravo čudo!
      Nije dugo potrajalo. Kaskao sam od drveta do rveta, iščekujući svakog časa da me neko pozove ili upuca.
      Kad — ništa.
      Moralo je biti oko dva posle ponoći, ne više, kad sam se ispeo hodom na vrh brežuljka. Odatle ugledah iznenada ispred sebe redove i redove upaljenih gasnih uličnih svetiljki, a u prvom planu železničku stanicu, osvetljenu, s vagonima, restoracijom, odakle se, medutim, nije čuo nikakav zvuk... Ništa. Ulice, bulevari, ulične svetiljke, pa opet paralelni nizovi svetiljki, čitave četvrti, a sv ostailo je unaokolo samo pomrčina, praznina, nezasita oko rasprostrtog grada, ispruženog preda mnom kao da je  neko grad ispustio sa svim njegovim svetiljkama, pa se on prosuo usred pomrčine. Siđoh s konja i sedoh na krtičnjak, te sam dosta dugo gledao to ispred sebe.
     To mi još uvek nije kazivalo da li su Nemci ušli u Noarser, ali pošto sam znao da u takvim slučajevima imaju običaj da pale, ako su ušli a nisu odmah grad zapalili, po svoj prilici su im planovi i namere neobični.
     Nije bilo ni topa, to je bilo sumnjivo.
     I moj je konj hteo da legne. Vukao je uzdu, te se stoga osvrnuh. Kad sam ponovo pogledao prema gradu, nešto jce izmenilo krtičnjak preda mnom, vrlo malo, naravno, ali ipak dovoljno da bih pozvao: »Haj, tamo! Ko ide?... Ova promena u rasporedu mraka desila se na nekoliko koraka... Nekog je moralo biti...
   — Ne dernjaj se toliko! — odgovori mi muški glas, težak i hrapav, glas koji je zvučao vrlo francuski.
— I ti si zaostao? — upita me odmah. Sad sam mogao da ga vidim. Pešak, s kapom mangupski izlomljenog štita. Posle toliko godina sećam se, kao da je bilo juče, tog časa kad se njegova prilika digla iz trave, kao mete na negdašnjim vašarskim strelištima koje predstavljaju vojnike.
   Priđosmo bliže. U ruci sam držao revolver. Zamalo pa bi ga upucao ni sam ne znam zašto.
—  Ćuj — upita me on — jesi li ih video?
— Ne, ali sam došao ovamo da ih vidim.
— Ti si iz 145-og konjičkog?
— Da, a ti?
— Ja sam rezervista.
— A — rekoh. To me je začudilo: rezervista! Bio je to prvi rezervista koga sam sreo u ratu. Uvek smo bili s aktivistima, bar mi. Nisam mu video lice, ali glas mu je već bio drugačiji od naših, nekako tužniji, što će reći i bolji od naših. Zbog toga se nisam mogao odbraniti od poverenja koje mi je pomalo ulivao. To je već bilo nešto.
— Meni je dosta — ponavljao je — otići ću da me Švabe uhvate.
    Ništa nije krio.
— Kako to misliš da izvedeš?
     Odjednom me je njegov plan siilno zainteresovao, više od svega, kako će to da izvede i da uspe da ga Švabe uhvate ?
— Još ne znam...
— Kako si uspeo da zbrišeš? Nije lako namestiti se da te uhvate.
— Baš me briga, predaću se.
— Znači, strah te je?
— Strah me je i smatram da je sve ovo blesavo, ako hoćeš da znaš šta ja mislim, šta se mene tiču Nemci, meni oni ništa nisu učinili...
— Ćuti — kažem mu ja — možda nas sad slušaju...
    Kao da sam hteo da budem učtiv prema Nemcima. Želeo sam da mi ovaj rezervista objasni, kad je već o tome reč, zašto ni ja nemam hrabrosti za vođenje rata kao svi oni drugi... Ali on ništa nije objašnjavao, samo je ponavljao da mu je preko glave.
      Onda mi je ispričao kako se raspao njegov puk, prethodnog dana u zoru, zbog našeg lovačkog pešačkog, koji je greškom otvorio vatru na njegovu četu preko polja. U tom času ih nisu očekivali. Došli su tri časa ranije no što su ih očekivali. A pešaci, ljudi umorni, iznenađeni, raspale po njima i izrešetaju ih. Pesma mi je bila poznata, već su mi je pevali.
— Možeš misliti da sam ja to iskoristio. »Robinsone« —- rekoh, tako se zovem, Robinson! Leon Robinson. — »Sad ili nikad. Hvataj maglu«, rekoh sam sebi...
Zar nije tako? Krenuo sam, dakle, duž šumarka i tu, zamisli samo, koga vidim — našeg kapetana... Naslonio se na drvo, prilično rasturena trbuha... Crkavao je... Držao je obema rukama gače i pljuvao... Krv mu je liptala odasvud, kolutao je oćima... Nikog nije bilo kraj njega. Sredili su ga... »Mama, mama«, zapomagao je umirući i pišajući krv.
— Gotovo je s mamom — kažem mu ja. — jedi govna !— To onako u prolazu sručim mu u lice... Možeš misliti što mu je bilo milo. A, stari moj?... Ne biva često da možeš da kažeš šta misliš, i to kapetanu... Treba iskoristiti priliku. Retke su... I da bih brisnuo što brže, bacim samar, a i oružje... U baru za patke, tu pored...
        Treba da znaš da ja, ovakav kakav sam, nikog ne želim da ubijam, nisam to naučio... Nisam voleo tučnjave ni u mirno vreme... Uvek sam se sklanjao... I sad, možeš misliti! U civilu sam se trudio da redovno odlazim u fabriku... čak sam bio pomalo i graver, samo to nisam mario zbog svađa, više sam voileo da prodajem večernje novine u mirnom kraju gde me svi poznaju, oko Narodne banke... Na Trgu Viktoar, ako hocćeš da znaš... Ulica Peti-Šan... To mi je bila nahija... Nikad nisam prelazio Ulicu Luvr i Pale-Roajal s one strane, vidiš već... Ujutru bih vršio nabavke za trgovce... Ponekad i neku isporuku popodne, pomalo sam i majstorisao... Malo radio fizički... Ali oružje neću... Ako te Nemci vide pod oružjem, a? Viđen si za ono! Ali kad si ovako kao ja: ništa u rukama... Ništa u džepovima... Osete da će im biti lakše da te zarobe, razumeš? Znaju s kim imaju posla... kad bi čovek mogao da ode go do Nemaca, to bi bilo još bolje... Kao
konj! Tako ne bi znali iz koje si vojske.
— To je istina.
Shvatio sam da godine nešto znače u razmišljanju. Čovek postaje praktičan.
— Tu su, je li? —- Određivali smo i zajedno ocenjivali svoje mogućnosti i pokušavali da pročitamo budućnost gledajući, kao u bačene karte, u osvetljeni plan koji nam je pružao ćutljivi grad.
— Idemo?
     Trebalo je prvo preći železničku prugu. Ako postoji straža, bićemo joj na nišanu. A možda i nećemo. Trebalo je videti. Da li preći preko nje ili odozdo, tunelom.
— Treba požuriti — dodade taj Robinson.
— Treba to učiniti noću, danju nema prijatelja, svi rade za publiku, danju, vidiš, čak i u ratu je pravi vašar... Povedi ragu sa sobom.j— Poveo sam ragu. Predostrožno, da bismo brže klisnuli ako doček bude loš. Dospeli smo do rampe, njene belo-crvene ruke dizale su se prema nebu.Nikad nisam video rampu tog oblika. Nije bilo takvih u okolini Pariza.
— Misliš da su već ušli u grad?
— Sigurno — reče on. — Samo napred.
       Sad smo morali da budemo hrabri kao oni najhrabriji, zbog konja, koji je mirno išao za nama, kao da nas svojim topotom gura, samo se on čuo, Tap, pa opet tap njegovih potkovica. Udarao je pravo u odjek kao da je sve u najboljem redu.
      Ovaj Robinson je kanda računao na noć da nas ona izvuče? Išli smo obojica hodom duž prazne ulice, ne skrivajući se, i to ukorak, kao na vežbi.
      Robinson je bio u pravu, dnevna svetlost je bila bez milosti, od zemlje do neba. Tako idući putem, morali smo obojica, izgledati sasvim bezopasni, čak bezazleni, kao da se vraćamo sa odsustva. »Jesi li čuo da je i husarski ceo zarobljen ?... U Lilu? Ušli su tako, kako kažu, nisu znali, šta ćeš, s pukovnikom na čelu... Kad u glavnoj ulici prijatelju, obruč se zatvorio... Ispred, pozadi... Nemci svud... Na prozorima... Svuda... Gotovo... Pohvatani kao pacovi! Kao pacovi! Možeš misliti, kakva sreća!«
— Uh, đubreta!
— Šta veliš, a? šta veliš? — Nismo mogli da dođemo sebi nas dvojica. Kakvo divno zarobljavanje, čisto, konačno... Voda nam je udarala na usta. Na svim radnjama zatvoreni kapci, a takode i na vilama s bašticom ispred kuće, sve vrlo uredno. Kad, iza Pošte videsmo jednu od vilica, belju od ostalih, blista od svetlosti kroz sve prozore, kako na spratu tako i u visokom prizemlju. Mi zazvonismo na vrata. Konj još uvek iza nas. Otvorio nam je debeo i bradat čovek. »Ja sam predsednik opštine Noarser«, izjavi odmah, mada ga niko ništa nije pitao, »i čekam Nemce!« I izađe predsednik na mesečinu da nas osmotri. Čim je video da nema posla s Nemcima, nego još uvek sa Francuzima, nije više bio tako zvaničan naš predsednik, samo srdačan. A bilo mu je i nelagodno.
     Očigledno nas nije više očekivao, došli smo mu nekako nezgodno za njegove planove, za planove koje je morao napraviti, i za donete odluke. Trebalo je da uđu te noći u Noarser Nemci, njega su upozorili i on je već sve sredio s prefekturom: njihov pukovnik ovde, ambulanta tamo, itd... A šta ako sad oni uđu i nas zateknu? Biće svakako nezgodno! To će sigurno stvoriti komplikacije. To nam nije doslovce rekao, ali videlo se da to misli.
       Onda poče da nam govori o opštem interesu, tu, u noći i tišini u kojoj smo se izgubili. Samo o opštem interesu ... O materijalnim dobrima zajednice... O umetnikom nasleđu Noarsera, poverenog njemu na brigu, svetu »brigu, najsvetiju... Posebno o crkvi iz XV veka... Ako spale crkvu iz XV veka? Kao u Konde-sir-Izer u susedstvu! A ? Prosto iz zlovolje... Iz besa što su nas tu zatekli... Dao nam je na znanje kolika je naša odgovornost... Neodgovorni mladi vojnici, eto šta smo!... Nemci ne vole sumnjive gradove kojima još lutaju neprijateljski vojnici. To se dobro zna...
      Dok nam se on poluglasno obraćao, njegova žena i njegove dve kćeri, debele i privlačne plavuše, glasno su ga podržavale po kojom reči tu i tamo... Ukratko, izbacivali su nas. Između nas su lepršale sentimentalne i arheološke vrednosti, iznenada vrlo žive, jer nije više nikog bilo u Noarseru te noći da ih ospori... Rodoljubive, moralne, nošene rečima, seni koje je predsednik pokušavao da uhvati, ali su se one namah rasplinjavale pred našim strahom i našom sebičnošću, a i pred prostom i jasnom istinom.
       Grčio se tako u dirljivom naporu predsednik opštine Noarser, vatreno nas ubeđujući da nam je dužnost da odmah klisnemo do sto đavola, ne tako grub — razume se ali isto toliko na svoj način odlučan, kao i naš major Penson.
      Jedina izvesnost koja se mogla zaista suprotstaviti svim moćnicima bila je naša mala želja, nas dvojice, da ne umremo i da ne izgorimo, Bilo je to malo, utoliko pre što takve stvari ne mogu otvoreno da se izjave za vreme rata. Krenusmo, dakle, drugim praznim ulicama. Zaista su mi svi ljudi, koje sam te noći sreo, otvorili svoju dušu.
— To ti je moja sreća! — primeti Robinson u odlasku. — Eto vidiš, da si ti nekom srećom Nemac, kako si i ti dobar momak, ti bi me zarobio i jednu bismo dobru stvar oposlili... Teško čovek može samog sebe da se otarasi, čak i u ratu!
— A ti — rekoh ja njemu — da si ti Nemac, zar ti ne bi mene zarobio? Možda bi za to čak i orden dobio! Mora da kod njih vojna medalja ima neki čudan naziv.
      I pošto se na našem putu nije našao niko ko bi hteo da nas zarobi, odosmo i sedosmo na klupu u parkiću, tu smo pojeli konzervu tunjevine, koju je Robinson Leon nosao i grejao u džepu od jutros. Vrlo daleko negde oglašavao se sad top, ali zaista vrlo daleko. Kad bi samo mogli ti neprijatelji da ostanu svaki na svojoj strani, a nas da ostave na miru!
     Posle toga smo išli nekim kejom, a duž keja su bili upola istovareni šlepovi, dugim mlazom smo se ispišali u vodu. I dalje smo vodili konja za uzdu sa sobom, kao vrlo velikog psa, ali blizu mosta u kućici na prevodnici, sa jednom jedinom odajom, i opet na dušeku, ležao je jedan mrtvac, sam, Francuz, major lovačke konjice, koji je, uostalom, po liku podsećao na Robinsona.
— Vidi ga kako je gadan! — primeti Robinson...
— Ne volim mrtve...
— Najčudnije je — odgovorih mu — to što pomalo liči na tebe. Ima dug nos kao i ti, a ti nisi mnogo mlađi od njega...
— To što vidiš je sličnost zbog umora, sad svi zaista ličimo, ali da si me video ranije... Kad sam svake nedelje vozio bicikll. Bio sam lep momak! Kakve sam listove imao, drugar! Od sporta, znaš! A to razvija i butine...
       Izašli smo, šibica koju smo upalili da ga pogledamo, ugasila se.
       Eto vidiš, sad je kasno, vidiš!
       Duga siva i zelena linija već je u daljini ivičila vrh brežuljka ra izlazu iz grada, još u mraku. Dan! Još jedan! Jedan manje. Trebalo je pokušati da se i kroz ovaj provučemo kao i kroz prethodne, jer su dani, izgleda, postali obruči, sve uži i puni putanja zrna i štektanja mitraljeza.
— Čuj, da nećeš navraćati ovuda iduće noći? — upita me on na rastanku.
— Nema iduće noći, drugar! Šta ti zamišljaš da si, general ?
— Ništa više ne mislim — reče on na kraju — Baš ništa, razumeš?... Mislim samo kako da ne crknem...I to mi je dosta... Smatram da je svaki dobijen dan ipak dan više!
— U pravu si... Zdravo, stari, i sa srećom.
— Sa srećom i tebi! Možda ćemo se još videti.
       Vratili smo se obojica u rat. I dešavalo se svašta i opet svašta, što nije lako ispričati sada, jer ovi današnji već to više ne bi shvatili.








Нема коментара:

Постави коментар