At or with me : Luj Ferdinand Selin, Putovanje na kraj noći ( 9 deo )

Uz put sam dobro čuo, i slušao sam često, šumske zveri, njihove krike i dozivanje, ali ih skoro nikad nisam viđao, ne računam ono malo divlje prase na koje sam skoro nagazio u blizini svog skloništa. Po rafalima krikova, dozivanja, urlanja, čovek bi rekao da su tu, sasvim blizu, na stotine, na hiljade, da sve vrvi zverima. Međutim, čim bi se čovek približio mestu njihove buke — nigde nikog,izuzev onih debelih plavih koka, uparađenih u svom perju kao za svadbu, i tako nespretnih kad kašljući skaču s grane na granu da čovek pomisli da im se desila neka nesreća.

Niže, u memli pod krošnjama, leptiri, teški, krupni, tamno oivčeni kao »čitulje«, drhtali su od napora da rašire krila, a još niže — mi gacamo po žutom blatu. S teškom mukom smo se probijali, jer su mene crnci nosili na nosilima napravljenim od džakova, zašivenih jedan uz drugi. Mogli su lepo da me izruče u vodu kad smo prelazili neku baru. Zašto me nisu izručili? To sam saznao kasnije. A mogli su i da me pojedu, pošto im je to već bio običaj.
S vremena na vreme raspitivao sam se sav omamljen kod nosača. Odgovarali su mi uvek: Da, da! Nisu bili svađalice. Čestiti momci. Kad bi mi proliv dopustio mali predah, odmah bi me hvatala groznica. Prosto da čovek ne veruje koliko sam pod tim uslovima bio bolestan.
Čak više nisam ni video jasno, tačnije — sve sam video u zelenom. Noću bi se ovozemaljsko zverinje šunjalo oko našeg logora, palili smo vatru. I ovde-onde, uprkos svemu, poneki krik bi zaparao ogromni crni svod koji nas je pritiskao. Neka je zver zaklana, a ona se i pored svog užasavanja i pred ljudima i pred vatrom ipak nama žalila, tu, u neposrednoj blizini.
Od četvrtog dana nisam više ni pokušavao da razaznam stvarnost među svim nesuvislim grozničavim predstavama koje su se tiskale po mojoj glavi, izmešane s delovima ljudskih likova i odlomcima odluka, s očajanjem bez kraja.
Ali ipak je morao postojati, danas to kažem kad dobro razmislim, onaj bradati belac koga smo jednog jutra sreli na šljunkovitom brdašcetu tamo gde se sustižu dve reke? A čula se i zaglušna, vrlo bliska buka nekog vodopada. Bio je to čovek tipa Alsida, samo španski narednik. Prešli smo, tako idući jednom pa drugom stazom, probijajući se nekako, u koloniju Rio del Rio, stari posed kastiljanske krune. Taj Španac, jadni vojnik, imao je svoju kolibu. Čini mi se da se slatko smejao kad sam mu ispričao sve svoje nevolje i šta sam ja učinio od svoje kolibe. Istina, njegova je izgledala nešto bolje, ali ne mnogo. Njegovu specifičnu muku predstavljali su crveni mravi. Izabrali su za svoje godišnje seobe put baš kroz njegovu kolibu, gadovi mali, i prolazili su već dva meseca.

Zauzimali su mnogo mesta, čovek skoro nije mogao da se okrene, a ako ih uznemiriš gadno ujedaju.
Bio je sav srećan kad sam mu dao malo mog pasulja, jer je on jeo samo paradajz već tri godine. Nije imalo šta da se kaže. Pojeo je već, reče mi, više od tri hiljade konzervi on sam. Zamoren iznalaženjem načina pripremanja, sad ih je prosto gutao, kroz dve male rupe na konzervi, kao jaja.
Čim su crveni mravi saznali da ima novih konzervi, postaviše stražu oko pasulja. Nije se smela ostaviti nijedna načeta konzerva u kolibi, jer bi oni doveli čitavu rasu crvenih mrava u kolibu. Nema većih komunista od njih.
A pojeli bi i Španca.
Od domaćina saznadoh da se glavni grad kolonije Rio del Rio zove San Tapeta, grad i pristanište čuveno duž cele obale, pa i dalje, po opremi galija duge plovidbe.
Put kojim smo krenuli vođi upravo tamo, to je pravi put i samo treba da produžimo tako pa ćemo stići za tri dana i tri noći. Koliko da izlečim svoje bunilo, upitah Španca da ne zna neki dobar domorodački lek koji bi me malo podigao. Glava me je užasno mučila. Ali on za to nije hteo ni da čuje. Bio je čak za španskog kolonizatora neobično neprijateljski raspoložen prema Afrikancima, do te mere da posle vršenja nužde nije hteo da se služi lišćem banane, već je posebno u tu svrhu izrezao čitavu gomilu Austrijskog biltena. A nije više čitao novine, baš kao ni Alsid.
Posle tri godine samovanja ovde, s mravima, malim manijama i starim novinama, i s onim užasnim španskim naglaskom koji kao da predstavlja još jednu ličnost — toliko je jak — teško je bilo uzbuditi ga. Kad bi grdio svoje crnce, treštalo je kao grmljavina. Što se tiče dranja, Alsid mu nije bio ni za malić. Najzad sam sav svoj pasulj ostavio tom Špancu, toliko mi se dopao. U znak zahvalnosti, on mi izdade vrlo lep pasoš na zrnastoj hartiji s grbom Kastilje i tako izuvijanim potpisom da mu je samo izvođenje potpisa oduzelo dobrih deset minuta.
Za put u San Tapetu nije bilo moguće pogrešiti, istinu je rekao: samo pravo. Ne znam više kako smo tamo dospeli, ali sam u jedno siguran: da su me odmah po dolasku predali u ruke svešteniku, koji mi se činio grdno izlapeo, te sam se ja, poredeći se s njim, malo ohrabrio.
Ali ne zadugo.
Grad San Tapeta bio je prilepljen za bok stene pravo prema moru i bio je sav zelen, vredelo ga je videti. Verovatno, veličanstven prizor sa pristaništa, nešto raskošno izdaleka, ali izbliza sve samo premoreno meso kao u For-Gonou i koje je beskonačno čiravilo i gnojilo i peklo se.
A crnce mog malog karavam sam u kratkom nastupu pribranosti poslao natrag. Prošli su dobar komad šume i, kako rekoše, plašili su se za život u povratku. Unapred su kukali na rastanku, ali ja nisam više imao snage da ih žalim. Suviše sam prepatio i preznojavao se. Nikako da prestanem.
Koliko se sećam, mnogo kreštavih bića, kojima je ovo mesto bilo zaista gusto naseljeno, dolazilo je od tog časa danonoćno i muvalo se oko moje postelje, koju su namerno postavili u parohijskoj kući: razonode su bile retke u San Tapeti. Paroh me je nalivao tejovima, dugi pozlaćeni krst klatio se na njegovom trbuhu, a iz dubina njegove mantije, kad bi se nagnuo nad mojim uzglavljem, čulo se zveckanje novca. Ali voditi razgovor s narodom nije dolazilo u obzir, jer me je i mucanje iscrpljivalo preko svake mere.
Mislio sam da mi je zaista došao kraj i pokušavao sam da se još malo nagledam onoga što se dalo videti kroz parohov prozor. Ne bih se danas usudio da tvrdim kako mogu da opišem te vrtove bez grubih i neverovatnih grešaka. Sunca je bilo, to je sigurno, i to uvek ono isto — kao da vas u lice zapahne vrelina iz ogromnog kazana koji je neko otvorio, a odozdo opet sunce i neko besmisleno drveće i staze i one ogromne zelene salate razgranate kao hrastovi i maslačak čija tri-četiri struka dostižu razmere lepog osrednjeg kestena iz naših krajeva. Dodajte još dve-tri žabe, teške koliko pas ptičar, koje skakuću uplašeno od bokora do bokora.
Mirisima se završavaju bića, zmije i stvari. Sve pustolovine odlaze kroz nos. Zatvorio sam oči, jer zaista nisam više mogao da ih otvorim. I onda se oštar miris Afrike malo-pomalo izgubio. Sve mi je teže bivalo da pronađem onu tešku mešavinu mrtve zemlje, ljudskog vonja i tucanog šafrana.
Vreme, prošlost i opet vreme, i dođe čas kad sam pretrpeo brojne udare i nove preokrete, potom ujednačenije potrese, ali sad uljuljkujuče...
Ležao sam još, razume se, ali sad na nečem pokretnom. Opustio sam se, povraćao i budio se i opet padao u san. Bio sam na moru. Osećao sam se tako tupavo da sam jedva imao snage da zapamtim novi miris užadi i smole. Bilo je sveže u putujućem uglu gde sam se skupio, upravo iznad širom otvorenog okruglog prozora. Ostavili su me sasvim samog. Putovanje se nastaviljalo, očigledno... Ali koje? Čuo sam korake po palubi, drvenoj palubi iznad mog nosa, i glasove i talase, koji su se pljuskajući razbijali o bok.
Vrlo retko se život vraća uz uzglavije čoveka, ma gde on bio, sem u slučaju neke svinjske podvale. A ono što su mi ljudi iz San Tapete smestili nije bila sitnica.
Nisu li iskoristili moje stanje i prodali me onako beslovesnog nekoj galiji? Lepa galija, priznajem, visokih bokova, dobrih vesala, ovenčana lepim skerletnim jedrima, jedrenjak sav pozlaćen, brod sam u mekim jastucima u delu za oficire, a na provi divna slika, slikana bojama od ribljeg ulja, koja predstavlja lnfantkinju Kombitu u odelu za polo. Ona je štitila (objasniše mi kasnije), ova kraljevska ličnost, svojim imenom, svojim isturenim grudima i svojom kraljevskom čašću brod koji nas je nosio. Laskavo.
Najzad, zaključio sam razmišljajući o svom doživljaju, u San Tapeti bih još bio bolestan kao kuče, sav izmrcvaren, i sigurno bih crkao kod onog popa gde su me crnci ostavili... Vratiti se u For-Gono? Ne bih izbegao onih »petnaest godina« zbog računa... ovde se bar nešto kretalo, a to je već značilo nadu... Kad čovek razmisli, kapetan Infantkinje Kombite je dokazao izvesnu smelost kupujući me, čak i u bescenje, od sveštenika u času kad je dizao sidro. Stavljao je na kocku sav taj novac, kapetan.
Mogao je sve da izgubi... Računao je na blagotvorno dejstvo morskog vazduha koji će me oživeti. Zaslužio je nagradu. U dobitku je, jer mi je već bilo bolje i video sam da je vrlo zadovoljan. Još sam silno buncao, ali već je u tome bilo neke logike... Od časa kad sam otvorio oči, često me je obilazio u mojoj sobici, i to u kapi s perjem. Bar meni se tako činilo.
Zabavljalo ga je moje pokušavanje da se uprkos groznici uspravim na slamarici. Povraćao sam. »Uskoro ćeš, seronjo, moći da veslaš s ostalima«, predskazivao mi je. Bilo je to lepo od njega i smejao se udarajući mi zvrčke,
ali prijateljski, i to po potiljku, a ne po guzici. Hteo je da se i ja radujem, da uživam u dobrom poslu koji je napravio kupujući me.
Hrana na brodu mi se učini sasvim prihvatljiva. Nikako da prestanem da mucam. Ubrzo sam, kao što je kapetan predvideo, toliko ojačao da sam veslao s vremena na vreme s drugarima. Ali njih je bilo deset, a ja sam video stotinu: mutilo mi se.
Nismo se mnogo umarali na tom putovanju, jer smo plovili uglavnom na jedra. Naši uslovi u potpalublju nisu bili ništa odvratniji od uslova običnih putnika u nižoj klasi u nedeljnom vozu, a bili su manje opasni od onoga što sam preživeo na Admiralu Šliceru u dolasku. Imali smo stalno dobar vetar u tom prelaženju Atlantskog okeana s istoka na zapad. Temperatura se spusti. Zbog toga se niko u potpalublju nije žalio, naprotiv. Samo nam se sve to malo odužilo. Što se mene tiče, ja sam se i morskih i šumskih prizora nagledao za čitavu jednu večnost.
Rado bih pitao kapetana koji je cilj i kakvi su razlozi našoj plovidbi, ali otkako mi je bilo zaista bolje, njega više moja sudbina nije zanimala. Osim toga, još sam bio suviše smeten za pravi razgovor. Viđao sam ga samo izdaleka, kao pravog gazdu.
Na brodu, među robijašima, počeo sam da tražim Robinsona i u nekoliko mahova, noću, dozivao sam ga glasno u mrtvoj tišini. Niko mi ne odgovori, sem nekoliko psovki i pretnji stražara.
Međutim, što sam duže razmišljao o pojedinostima i okolnostima moje pustolovine, sve mi se ćinilo verovatnije da su i njemu namestili u San Tapeti. Samo je Robinson sad sigurno veslao na nekoj drugoj galiji. Crnci iz šume su sigurno učestvovali u toj trgovini i toj mućki. Svakom svoje po redu, tako i treba. Živeti se mora, a i prodavati stvari i ljude koje ne pojedeš odmah. Relativnu
dobrotu domorodaca prema meni objašnjavala je ova podmukla prevara.
Infantkinja Kombita plovila je još nedeljama i nedeljama kroz atlantske bure, uz napade morske bolesti, dok se jednelepe večeri ne smiri sve oko nas. Nisam više zapadao u bunilo. Krčkali smo oko sidra. Sutradan u zoru, otvarajući prozorčiće, shvatili smo da smo stigli na cilj,
Bio je to izvanredan prizor.

****

Da je bilo iznenađenje — bilo je, i to kakvo! To što smo kroz maglicu ugledali bilo je toliko neočekivano, da prvo nismo hteli da verujemo, a potom, kad smo se našli licem u lice sa stvarima, ma bili i galijaši, ipak smo počeli da sc krivimo od smeha gledajući to pred nama.
Zamislite samo to. Njihova varoš je stajala pred nama apsolntno uspravno! Njujork je varoš koja stoji uspravno! Viđali smo mi već mnoge varoši, razume se, i one lepe, i luke i to kakve! Ali kod nas varoši leže, zar ne, uz more ili uz reku, opružene po predelu čekaju putnika, a ova Amerikanka nije mamila, ne, stajala jc uspravno, spremna za ljubav, kruta da se uplašiš.
I mi smo se smejali kao budale. Zaista smešno: varoš sva izgrađena kruto u visinu. Sumornom prizoru smo mogli da se smejemo tek od vrata, zbog hladnoće, koja je za to vreme bila sa pućine kroz debelu sivu i ružičastu maglu,
zbog oštre i nagle hladnoće koja je jrišala na naše pantalone i na pukotine u tom bodemu —- ulice grada — u koje su se uvlačili oblaci nošeni etrom. Naša je galija vukla svoju usku brazdu baš u visini kejova, na granici mrke vode uzburkane rojevima halavih i drečavih čunića i tegljaća.
Bedniku nije lako iskrcati se bilo gde, ali galijašu je još teže pogotovo što ljudi Amertke nikako ne vole one koji dolaze galijama iz Evrope. »Sve su to anarhisti«, vele oni , u stvari primaju samo radoznale koji im donose lovu, jer svaki je evropski novac sin Dolara,
Možda sam mogao da pokušam, jer bilo ih je koji su uspeli da preplivaju luku, a kad izađu na kej vikali su: »Živeo Dolar! Živeo Dolar!« I to je neki vic! Mnogo se ljudi tako iskrcalo, a posle su se obogatili, Možda i nije tako, već se samo tako prića. U snovima se, događaju i gore stvari. Ali ja sam u glavi nosio nešto drugo, pored groznice.
Na galiji sam dobro naučio da brojim buve (ne samo da ih hvatam, vec i da ih sabiram i oduzimam, jednom reći statistika). Tanan zanat, mada se ne bi reklo, koji predstavlja pravu tehniku, hteo sam time da se poslužim! Za Amerikance može da kaže ko šta hoće, ali za tehniku su stručnjaci. Dopašće se njima moj način brojanja buva do izbezumljenja, bio sam unapred siguran. Po mom mi-
šljenju, to nije moglo da omane.
Baš sam hteo da im ponudim svoje usluge, kad eto ti — narediše našoj galiji da ode u karantin u susedni dok u zaklonu, na puskomret od izdvojenog seoceta u dnu mirnog zaliva, na dve milje istočno od Njujorka. I tu smo svi bili na posmatranju nedeljama i nedeljama, te ustalismo nove navike. Tako se svake večeri posle jela od broda odvajao čamac s četom , koja je išla po vodu u Selo. Trebalo je da se u nju ubacim da bih postigao svoj cilj.
Drugari su dobro znali šta bih ja da posritgnem, ali njih pustolovine nisu privlačile. »Lud jeste«, govorili su, »ali nije opasan«.Na Infantkinji Kombiti klopa je bila pristojna, drugare su pomalo tabali, ali ne suviše, sve u svemu nije bilo loše. Bilo jc to prosečno šljakanje. A osim toga vrhunska prednosi — nikoga sa galije nisu otpuštali, čak im je Kralj obećao da će, kad budu imahli šezdeset
i dve godinc, dobiti nekakvu malu penziju. Bili su srećni zbog te perspektive, davala im je mogućnost sanjarenja, a nedeljom, da bi se osetili slobodni, igrali su se gilasanja,
Nedeljama, dok su nas držali u karantinu, rikali su svi zajedno u potpalublju, tukli su se, jahali se uzajamno takođe. Najzad, ono što im nije dalo da beže sa mnom bilo je, pre svega, to što nisu hteli ni da čuju za Ameriku, čiji sam ja bio obožavalac. Svako ima svoje nemani, za njih je Amerika bila crna neman. Čak su pokušavali da mi je potpuno ogade. Uzalud sam govorio da ja imam poznanika u toj zemlji, moju malu Lolu, između ostalih, koja je sad sigurno već bila vrlo bogata, a po svoj prilici i Robinsona, jer taj je sigurno već sebi obezbedio mesto
u poslovnom svetu, ali oni nisu popuštali u svojoj odvratnosti prema Sjedinjenim Državama, svom gađenju i svojoj mržnji: »Uvek ćeš biti udaren!« govorili su mi.
Jednog dana sam pošao kao da ću s njima na seosku česmu i onda sam im rekao da se ne vraćam na galiju. Zdravo!
Bili su to, u stvari, dobri momci, dobri radnici, i opet su mi rekli da nikako ne odobravaju to moje, ali mi ipak žele hrabrosti, mnogo sreće i zadovoljstva, uz
to, ali na svoj način: »Idi!« rekli su mi. »Idi! Ali opet te opominjemo! Tražiš ono što nije za vašljivca kao što si ti! Od groznice si se šašnuo! Vratićeš se iz te tvoje Amerike u gorem stanju od nas. Tvoje će te želje upropastiti. Hoćeš da učiš? Znaš već isuviše za čoveka tvog položaja!«
Uzalud sam im odgovarao da imam prijatelje ovde koji me čekaju. Mucao sam.
— Prijatelje? — iščudavali su se oni — prijatelje?
Baš njih boli štikla za tebe, te tvoje prijatelje! Odavno su te već zaboravili tvoji prijatelji.
— Ali ja hoću da vidim Amerikance! — uzalud sam uporno govorio. — A čak su im i žene kakvih nigde nema!
— Ma vrati se s nama, zvekane — odvraćali su mi.
— Nemaš za šta da ideš, kaže ti se! Razbolećeš se još gore ! Odmah ćemo mi da ti kažemo ko su Amerikanci! Ili su silni milioneri, ili su poslednje mrcine — sredine nema. Milionare sigurno nećeš ni videti takav kakav si sad. A mrcine, u to budi siguran, i te kako ćeš ždrati. Za to se ne sekiraj! I nećeš morati dugo da čekaš na to.
Eto kako su sa mnom drugari postupali. Najzad su me izbezumili svi ti promašeni zavrnuti tipovi, neljudi.
»Gubite se svi«, odgovorio sam, »od pakosti ste zabalavili, to je sve. Da li ću da crknem od Amerikanaca, videćemo. Ali sigurno je da svi vi, koliko god vas ima, nosite krastavac među nogama, pa i taj je već ugnjio!«
Zapušio sam im usta! Baš mi je bilo milo!
Pošto je već padao mrak, zviznuše im sa galije. Počeli su složno da veslaju, svi sem jednog — mene. Sačekao sam i kad se više nisu nimalo čuli, odbrojao sam do sto, a onda sam potrčao koliko me noge nose ka selu. Ljupko mestašce bilo je to selo, lepo osvetljeno, drvene kuće koje čekaju da se neko njima posluži, raspoređene levo i desno od kapele, i tu je vladala tišina, samo je mene obuzimala drhtavica, malarija, a i strah. Tu i tamo sreo bih ponekog mornara iz garnizona, koje izgleda nije bilo mnogo briga, i decu, pa jednu devojčicu slatke njuškice: Amerika! Stigao sam! Pravo je zadovoljstvo gledati sve to posle toliko crnih pustolovina. To kao da vraća plodove životu. Upao sam u jedno selo koje ne sluti ničemu. Mali garnizon, porodice pomoraca održavale su ga u dobrom stanju sa svom opremom za slučaj da nekakva crna kuga stigne brodom kao što je naš i zapreti glavnoj luci.
Onda bi u ovim zgradama pomorili što je moguće više stranaca, da se oni drugi u gradu ne zaraze ničim. Čak su imali i pripremljeno groblje u blizini, s cvećem zasađenim svuda. Čekali su. Već šezdeset godina su čekali, ništa drugo nisu radili, samo su čekali.
PronaŠšao sam malu praznu kolibu, uvukao se i odmah zaspao, a ujutru su uličice bile pune mornara, lako obučenih, u redovima i sloški, vredelo je to videti, mahali su metlama i pljuskali kofama oko mog utočišta i po svim
raskršćima ovog teorijskog sela. Uzalud sam se trudio da budem ravnodušan, toliko sam bio gladan, da sam se uprkos svemu približio mestu gde je mirisalo na kuhinju.
Tu su me primetili, uhvatili i prikleštili između dva voda rešena da utvrde moj identitet. Odmah bi mogli da me zviznu u vodu. Kad me najkraćim putem
dovedoše pred direktora karantina, nisam blistao hrabrošću i, mada sam stekao nešto drskosti u stalnoj borbi, osećao sam se suviše natopljen groznicom da bih se upustio u neku blistavu improvizaciju. Podizao sam sam sebi moral, ali odziv je bio slab.
Bolje je bilo pasti u nesvest. To mi se i desilo. U njegovoj kancelariji, gde sam došao kasnije svesti, nekoliko gospođa u svetlim haljinama smenile su muškarce oko mene. One počeše da me ispituju, neodređeno i blagonaklono, i ja sam bio potpuno zadovoljan tim saslušanjem. Ali nijedna blagost na svetu ne može da potraje, i već sutradan ljudi počeše opet da mi govore o zatvoru. Iskoristih priliku da im pomenem ono s buvama, tek onako uz put... Da umem da ih hvatam... Da ih brojim...da sam za to stručan i da te parazite grupišem statistički. Lepo sam video da ih moj stav interesuje, da moji čuvari nisu ravnodušni. Slušali su me. Ali da li su mi verovali, e, to je već drugo pitanje.
Najzad se pojavi komandant stanice glavom... Zvao se »Sardžon dženeral«, što bi bilo lepo ime za ribu. On se pokaza kao prostak, ali odlučniji od ostalih. »Šta vi to pričate, mladiću«, rcče on, »da znate da brojite buve! Ha, ha!« Računao je da će tim zalagivanjem da me zbuni. Ali ja mu iz mesta iznesoh kratko izlaganje koje sam pripremio. »Ja verujem u prebrojavanje buva! To je jedan faktor civilizacije, jer je prebrojavanje osnova dragocenih statističkih podataka... Napredna zemlja mora znati broj svojih buva, i to po kategorijama pola, doba starosti, godina i godišnjih doba...«
— Hajde! Hajde! Dosta priče, mladiću — preseče me on. — Bilo je ovde i pre vas momaka iz Evrope koji su nam pričali takve bajke, ali u suštini sve su to bili anarhisti, kao i ostali, gori od ostalih. Više čak ni u anarhiju nisu verovali! Dosta hvalisanja!... Sutra ćemo vas proveriti na emigrantima preko puta na Elis Ajlendu u odeljenju tuševa. Moj pomoćnik mister Misčif, inače major, reći će mi da li lažete. Već dva meseca mister Misčif mi traži jednog saradnika »brojača buva«. Ići ćete k njemu na probu. Voljno! Ako ste nas slagali, bacićemo vas u
vodu! Nalevokrug! I čuvajte se!
Umeo sam da se okrenem pred ovom američkom vlašću kao što sam se okretao pred tolikim drugim vlastima, pokazujući im prvo ud a potom zadnjicu, napravim hitro polukrug uz vojnički pozdrav.
Smislio sam da je ovo sa statistikom bilo isto toliko važno sredstvo koliko i bilo koje drugo da se prihližim Njujorku. Već sutra me Misčif, gore pomenuti major, ukratko uputi u posao. Bio je to čovek debeo i žut, i ne može biti kratkovidiji, a uz to je još nosio ogromne zatamnjene naočare. Mora da me je prepoznavao kao što divlje zveri prepoznaju svoj plen, po opštem utisku, jer
su mu pojedinosti bile nedostupne s takvim naočarima.
Dogovorismo se bez problema za posao, i čak mislim da je pred kraj moje prakse taj Misčif imao mnogo simpatija za mene. Ne videti se već je dobar razlog za simpatiju, a posebno ga je moj izvanredan način hvatanja buva oduševljavao. Nije mi bilo para u celom odeljenju za trpanje u kutiju i onih najtvrdokornijih, punih keratina najnestrpljivijih, bio sam u stanju da im odredim pol još dok su na
emigrantu. Bio je to izvanredan posao, to mogu da kažem...
Misčif se najzad potpuno oslanjao na moju spretnost.
Uveče bi me od silnog tucanja buva boleo i palac i kažiprst, a još mi je ostajalo ono najvažnije, da unesem u spiskove dnevno stanje po vrstama: buve iz Poljske s jedne strane, iz Jugoslavije... iz Španije... krpelji s Krima... šugavac iz Perua... Sve što skriveno putuje i ujeda ovo čovečanstvo u rasulu dolazilo je meni pod nokat. Bilo je to delo, kao što se vidi, monumentalno i istovremeno
krajnje precizno. Zbirove su svodili u Njujorku, u posebnoj službi opremljenoj električnim buvoračunarima.
Svakog jutra je mali karantinski remorker prelazio zaliv po širini, noseći naše rezultate tamo na obraćun ili proveru. Tako je prolazio dan za danom, zdravlje mi se polako vraćalo, ali kako su se u ovoj udobnosti gubili bunilo i groznica, tako me je obuzimala želja za pustolovinama i novim nesmotrenostima, i to neodoljivo. S temperaturom od 37 sve izgleda obično.
Mogao sam, međudm, tu da ostanem beskonačno, miran, na dobroj hrani stanice, utoliko pre što je kćerka majora Misčifa, da napomenem, blistava u svojoj petnaestoj godini, posle pet časova dolazila da pred prozorima naše kancelarije igra tenis u vrlo kratkoj suknjici. Retko sam viđao lepše noge, još pomalo dečačke, ali već nežnije, lepota puti u pupoljku. Pravi poziv na sreću, da
urlaš od radosti pred obećanjem. Mladi zastavnici je nisu ispuštali ni trenutka.
Oni nisu morali, mangupi, da se kao ja pravdaju nekim korisnim poslom! Nisam gubio nijednu pojedinost njihovog obletanja oko mog idola. Bledeo sam od besa po nekoliko puta na dan. Pomislih da bih noću možda i ja mogao da prođem kao mornar. Gajio sam tu nadu, kad se jedne subote dvadeset i treće nedelje događaji sručiše. Drugar zadužen da nosi statistiku, inače Jermenin,
iznenada bi proizveden za brojača buva na Aljasci, buva na psima istraživača.
Bilo je to baš lepo unapređenje, i on je, uostalom, bio oduševljen. Psi su neophodni. Lepo ih neguju. A za emigrante niko i ne mari. Uvek ih ima suviše.
Kako sad nismo više imali čoveka pri ruci da nosi rezultate u Njujork, nisu mnogo oklevali da odrede mene. Misčif, moj gazda, rukova se sa mnom na rastanku, preporučujući mi da budem vrlo pristojan i pametan u gradu. Bio je to poslednji savet tog čestkog čoveka i, ako me je ikad i video, to mu je bilo poslednje, jer me posle toga nikad više nije video. Čim smo pristali uz kej, linu kiša na nas, probi mi kaput i izli se na statistike, koje mi se istopiše u rukama. Nekoliko sam ipak sačuvao, kao debeli štit koji mi viri iz džepa, da bih koliko-toliko ličio na poslovnog čoveka u Sitiju, i požurih pun zebnje i uzbuđenja ka novim doživljajima.
Kad digoh glavu prema zidinama uhvati me vrtoglavica naopačke, od zaista bezbrojnih prozora, toliko jednakih da je čoveku muka.
Slabo odeven, pohitao sam, sav prozebao, do najmračnijeg prolaza kroz tu džinovsku fasadu, u nadi da će me prolaznici jedva primećivati u gomili. Suvišna
stidljivost. Nisam imao čega da se plašim. U ulici koju sam izabrao, zaista najužoj od svih, nimalo široj od povečeg potoka kod nas i dobrano prljavoj u dnu, vrlo vlažnoj i punoj mraka, već je išlo toliko drugih ljudi, malih i velikih, da me povukoše sa sobom kao senku. Kao i ja, išli su ka gradu, na posao verovatno, oborena nosa. Bili su to siromasi odasvud.

*****

Kao da znam kuda ću, ja kao opet izabrah i promenih pravac, skrenuo sam desno u drugu ulicu, bolje osvetljenu, zvala se »Brodvej«. Ime sam pročitao na tabli. Visoko iznad poslednjih spratova, gore, bilo je još dnevne svetlosti, galebova, i komada neba. A mi smo išli kroz donju svetlost, bolesnu kao ona u džungli i tako sivu da je ispunjavala ulicu kao gruba mešavina prljavog pamuka.
Bila je kao tužna rana ova ulica bez kraja, s nama na dnu, ljudskom maticom od ivice do ivice, od jedne do druge muke, prema nekom kraju koji se nikad ne vidi, kraju svih ulica na svetu.
Kola nisu prolazila, samo ljudi, i opet ljudi.
Bila je to skupocena četvrt, kako su mi objasnili kasnije, četvrt zlata! Menhetn. Ulazi se samo peške, kao u crkvu. Danas je to srce svetske banke. A ima ljudi koji pljuju na zemlju u hodu. Treba biti drzak!
Četvrt puna zlata, pravo čudo, a čudo se čak i čuje kroz vrata, uz šum šuštanja dolara. Dolara tako lakog kao pravi Sveti Duh, dragocenijeg od krvi.
Ipak sam našao vremena da odem i vidim ih, i čak sam ušao da razgovaram sa službenicima koji čuvaju gotovinu. Tužni su i slabo plaćeni.
Kad vernici ulaze u svoju Banku, nemojte misliti da mogu da se posluže kako im padne na pamet. Ni govora! Obraćaju se Dolaru šapućući kroz rešetku,ispove-
daju se, eto. Nema mnogo larme, osvetljenje je prigušeno, majušno prozorče među lukovima, to je sve. Ne gutaju na foru, već je stavljaju na srce. Nisam mogao dugo da ostanem da bih im se divio. Morao sam da pođem za ljudima ulicom između vrlo glatkih zidova.
Odjednom se naša ulica proširila kao jaruga koja se uliva u jezero svetlosti. Našli smo se pred velikom barom mutne dnevne svetlosti pritešnjenom čudovištima i čudovišnim kućama. Usred tog proplanka paviljon poljskog izgileda uokviren kržljavim travnjacima.
Upitah nekolicinu suseda u gomili kakva je to zgrada što je gledamo, ali većina se pravila da ne čuje. Nisu imali vremena za gubljenje. Neki omladinac, koji je prolazio u blizini, ipak pristade da mi objasni: bila je to Opština, stari spomenik iz kolonijalnog doba, upozori me on, istorijska znamenitost... koju su tu ostavili... Ivica ove oaze ličila je na park s klupama, i čak je bilo prijatno gledati Opštinu sedeći. Skoro ničeg drugog nije bilo da se vidi u času kad sam ja stigao.
Čekao sam dobar čas na istom mestu, a onda iz tog polumraka, iz te gomile u pokretu, neujednačene, sumorne, oko podne izbi iznenada lavina neporecivo, apsolutno lepih žena.
Kakvo otkriće! Kakva Amerika! Kakvo oduševljenje! Sećanje na Lolu! Njen primer me nije prevario!
Bilo je istina!
Došao sam do srca mog hodočašća. I da nisam istovremeno patio od stalnih opomena praznog trbuha, pomislio bih da sam dospeo do jednog od onih trenutaka natprirodnog estetskog otkrovenja lepote, koju sam otkrivao neprestano. Uz malo poverenja i udobnosti očarala bi me u mom prizemnom ljudskom stanju. U stvari, nedostajao mi je samo jedan sendvič da poverujem u
čudo. Ali kako mi je taj sendvič nedostajao!
Međutim, koliko ljupke gipkosti! Koliko neverovatne tananosti! Kakve nove harmonije! Neverovatne smelosti! Uspešno ostvarene hrabrosti! I sva moguća
obećanja stasa i lica svih tih plavuša! I crnki! I riđokosih! I kad je izgledalo da ih ne može biti više, još su nailazile! Možda se ovo, pomislih, ponavlja Grčka? Došao sam u pravi čas!
Utoliko su mi se činile božanstvenije što, izgleda, uopšte nisu primećivale da postojim, ja, tu, pored njih, na klupi, sav zaluđen, balaveći od erotsko-mističnog
divljenja, i od glađdi, treba priznati. Da se može iz kože da izađe, ja bih izašao baš u tom času, jednom za svagda. Ništa me više u njoj nije zadržavalo.
Mogle su da me odvedu, da me sublimišu, ove neverovatne prodavačice i službenice, samo rukom da mahnu, jednu reč da kažu, i istog časa bih prešao potpuno u svet sna, ali one su, verovatno, imale druga posla.
Jedan čas, dva časa protekoše tako u zaprepašćenju. Ničemu se više nisam nadao.
Ali tu su i creva. Da li ste već videli na selu kod nas kako podvaljuju skitnici? Stari novčanik napune trulim crevima pileta. Eh, i čovek vam je, velim, to isto, samo veće i pokretno i proždrljivo, a u njemu — san.
Trebalo je ozbiljno razmisliti i ne načinjati odmah moju malu zalihu novca. Nisam ga imao mnogo. Čak nisam smeo ni da ga prebrojim. Uostalom, nisam ni mogao: video sam dvostruko. Samo sam osećao bojažljive novčanice u tankom svežnju kroz tkaninu, tik uz mene u džepu s mojim nikakvim statistikama.
I ljudi su tuda prolazili, naročito mladi, s licima kao od ružičastog drveta, suhog i jednoličnog pogleda i s vilicama koje čovek nije mogao da smatra običnim, tako širokim i grubim... Najzad, možda njihove žene vole takve vilice. Polovi kao da su išli svaki na svoju stranu ulicom. Žene su gledale samo izloge radnji, obuzete jedino privlačnošću torbica, šalova, svilenih sitnica, izloženih, i to samo poneka, u svakom izlogu, ali na određen i neopoziv način. Nije bilo mnogo starih u toj masi. Malo je bilo parova. Nikom nije izgleđdalo čudno što sam ja
tu, sam, već satima na toj klupi, i gledam svet kako prolazi. Ipak, u jednom trenutku, policajac na sredini ulice, postavljen kao mastionica, poče da podozreva da imam čudne namere. Bilo je to očigledno.
Ma gde se čovek našao, čim na sebe privuče pažnju vlasti, najbolje je da nestane, i to hitro. Nikakvih objašnjenja. U ponor! — rekoh sam sebi.
Baš kraj moje klupe bila je rupa, široka, na samom pločniku, kao metro kod nas. Ova mi se rupa učini bogomdana, jer je bila prostrana, sa stepeništem od ružičastog mermera. Video sam već toliko ljudi kako u njoj nestaju ili iz nje izlaze. U tom podzemlju obavljali su svoje fiziološke potrebe. Odmah mi bi jasno. I prostorija gde se to obavljalo bila je od mermera. Kao neki bazen,
samo bez vode, odvratan bazen ispunjen jedino umirućom svetlošc'u koja se cedila na raskopčane ljude, utonule u svoj vonj i pocrvenele, jer onu svoju prljavu stvar guraju svima pod nos uz divljačke Šumove.
Među muškarcima, tako neusiljeno, uz smeh svih prisutnih, pljuštala su medusobna ohrabrivanja kao na fudbalu. Prvo bi po dolasku skinuli sako, kao da če da iskušavaju snagu. U stvari, raskomotili bi se, bio je to obred. I dobro raskomoćeni, podrigujući i, što je još gore, mašući rukama kao u dvorištu ludnice, smeštali bi se u fekalnu pećinu. Oni što su priizali morali su da odgo-
varaju na hiljadu odvratnih šala dok silaze stepenicama sa ulice, a ipak su svi izgledali očarani.
Koliko su se gore na pločniku ljudi ponašali pristojno, strogo, čak tužno, toliko ih je perspektiva pražnjenja buraga u bučnom društvu, izgleda, oslobađala i u dubini radovala.
Vrata klozeta, sva umazana, visila su iščupana iz ležišta, Iz jednog se odeljenja u drugo prelazilo da se pročaska, oni koji su čekali slobodno mesto pušili su debele cigare tapšući po ramenu onoga koji je obavljao posao, a on, uporan, zgrčena lica, držao bi glavu rukama. Mnogi su glasno stenjali kao ranjenici i porodilje. Tima što pate od zatvora ostali su pretili neverovatnim mu-
čenjima.
Kad bi pljusak vode najavio upražnjeno mesto, larma bi se udvostručila oko upražnjene ćelije, a za ulazak se često okretala glava ili pismo. Čim se novine pročitaju, mada su bile debele kao jastuci, odmah bi ih rasparčao čopor rektalnih trudbenika. Likove je bilo teško razaznati zbog dima. Nisam se usuđivao da im bliže priđem zbog mirisa.
Ovakva suprotnost je zaista mogla da zbuni stranca. Sva ta raspojasanost, ogromna crevna prisnost, a na ulici savršena strogost! Bio sam zapanjen.
Vratih se na dnevnu svetlost istim stepenicama, da se odmorim na istoj klupi. Opšta raspuštenost varenja i prostate. Otkriće veselog komunizma u sranju. Ostavio sam neka sam za sebe stoji svaki zbunjujući vid tog doživljaja. Nisam imao snage da ih analiziram niti da pravim sintezu. Želeo sam bezuslovno da spavam. Slatko i retko bezumlje!
Uključih se, dakle, u reku prolaznika koji su se uputili jednom od bočnih ulica, a kretali smo se s prekidima zbog radnji, jer je svaki izlog cepao masu. Tu su vrata nekog hotela izazivala veliki vrtlog. Velika vrata na okretanje ispljuvavala su ljude na pločnik, a mene usisaše u suprotnom smem i ubaciše u veliki hol.
Prva čudna stvar... Trebalo je sve pogoditi, zamisliti veličanstvenost zgrade, veličinu njenih razmera, jer se sve odigravalo pri tako zasenjenim svetiljkama, da je očima trebalo vremena da se priviknu.
Mnogo je u tom polumraku bilo mladih žena, uto- nulih u duboke fotelje kao u skupocene kutije. Pažljivi ljudi unaokolo ćutke su prolazili tamo-amo na odstojanju od njih, radoznali i bojažljivi, daleko od prekrštenih nogu i visoko otkrivenih divota u svili. Činilo mi se da ova čudesna stvorenja tu čekaju vrlo ozbiljne i vrlo skupe događaje. Očigledno nisu mislile na mene. Stoga sam i
ja prošao duž dugog opipljivog iskušenja sasvim neupadljivo.
Kako je tih bilistavih lepotica zadignutih sukanja bilo stotinak u jednom jedinom redu fotelja, do prijemnog pulta sam stigao ophrvan sanjarijama, jer je kolićina lepote bila suviše jaka za moju prirodu, te sam se teturao.
Za pultom mi zalizani službenik žestoko ponud sobu. Odlučih se za najmanju u hotelu. U tom času jedva da sam imao pedesetak dolara, skoro nijednu ideju i ni malo pouzdanja.
Nadao sam se da će mi portir dati zaista najmanju sobu u Americi, jer je njegov hotel Nasmejani Kalvin reklamiran na plakatama kao najbolje opremljen među najraskošnijim hotelima kontinenta.
Iznad mene beskraj nameštenih apartmana. A u neposrednoj blizini, u foteljama, poziv na silovanje u seriji. Kakvi ponori! Kakve opasnosti! Znači li to da estetskom mučenju siromaha nema kraja? Da je još upornije od gladi? Ali nije bilo vremena da mu se podlegne, hitri ljudi na recepciji već su mi dali ključ, težak da ga jedva u ruci držiš. Nisam više smeo da se maknem.
Okretan dečkić, obučen kao vrlo mlad brigadni general, izbi iz mraka preda me; zapovednik bez pogovora. Zalizani službenik pritisnu triput metalno zvonce,
a moj dečkić poće da zviždi. Terali su me. Odlazak. Pohitasmo.
Najpre smo hodnikom gospodskog izgleda išli mračni i odlučni kao podzemna železnica. On je vodio, dečkić. Ugao, zaokret, pa još jedan. Bez zastoja. Izvijugasmo malo svoj trag. Nešto prođe. Lift, Podizanje. Tu smo?
Ne. Opet hodnik. Još mračniji, čini mi se, svuda po zidovima obloga od abonosa. Nemam vremena da zagledam. Mali zviždi, nosi moj krhki kofer. Ništa ne smem
da ga pitam. Treba samo ići, to uviđam. U pomrčini tu i tamo u prolazu crvena i zelena sijalica seje zapovesti. Duge zlatne linije obeležavaju vrata. Odavno smo prešli brojeve 1 800, pa 5000, a i dalje idemo nošeni nepobedivom sudbinom. Mali vodič sa širitima išao je za nečim neznanim po mraku, kao za urođenim nagonom. Kao da ga ništa u ovoj pećini nije moglo da zbuni. Njegovo je zvižda-
nje dobijalo tužan prizvuk kad smo prošli kraj jednog crnca i sobarice, takođe crne. To je sve.
U naporu da ga stignem izgubio sam duž ovih jednoličnih hodnika i ono malo samopouzdanja što mi je ostalo pri bekstvu iz Karantina. Raspadao sam se kao što se na moje oči raspadala moja koliba na afričkom vetru pod slapovima mlake vode. Ovde sam se borio, što se men tiče, s bujicom nepoznatih utisaka. Nastupi trenutak kad se između dva soja čovečanstva koprcaš u prazno.
Odjednom se dečkić, bez upozorenja, okrete u mestu. Stigli smo. Udarih se o vrata, bila je to moja soba, velika kutija sa zidovima od abonosa. Samo malo svetlosti na stolu okružavalo je bojažljivu zelenkastu lampu. »Direktor hotela Nasmejani Kalvin upozorava putnika da mu je njegovo prijateljstvo obezbeđeno i da će se on, direktor, lično starati da putnika održi u vedrom raspoloženju za sve vreme njegovog boravka u Njujorku«. Čitanje ovog upozorenja, stavljenog na vidno mesto, doprinelo je, ukoliko je to još bilo moguće, mom mračnom
raspoloženju.
Kad ostadoh sam bilo je još gore. Čitava ta Amerika me je mučila, postavljaia mi ogromna pitanja i izazivala gadna predosećanja, tu, u toj sobi.
U krevetu, uznemiren, pokušavao sam za početak da se priviknem na polumrak ovog zatvora. Povremena grmljavina potresala je zidine na strani prozora. Prolazio je metro iznad zgrada. Izbijao je preko puta između dve
ulice kao topovska granata, prepun drhtavog i samlevenog mesa, tutnjao isprekidano kroz ovaj ludi grad od četvrti do četvrti. Videlo se kako se tamo trese iznad šume gvozdenih udova, čiji bi odjek odzvanjao odbijajući se od zidine do zidine još dugo, pošto je protutnjao sa sto na čas. U toj obamrlosti dođe i vreme večere, a potom i vreme spavanja.
Najviše me je zapanjio ovaj pobesneli metro. S one strane malog dvorišta, dubokog kao bunar, zid osvetii prvo jedan, pa potom drugi prozor, a zatim na desetine prozora. Mogao sam da vidim šta se dešava u nekim od tih soba. Bračni parovi su odlaziJli na spavanje. Izgledali su isto onako pregaženi kao ljudi u nas, i ovi Amerikanci, posle svog uspravnog dana. U žena su butine bile vrilo blede i vrlo pune, bar one koje sam ja mogao da vidim. Većina ljudi se brijala pušeći cigaru pred spavanje.
U krevetu bi prvo skinuli naočare i izvadili veštačku vilicu, stavljajući je u čašu vode na vidno mesto. Izgleda da ljudi i žene nisu razgovarali među sobom, kao ni na ulici. Reklo bi se, krupne, poslušne životinje, navikle da se dosađuju. Sve u svemu, video sam samo dva para da pri osvetljenju rade stvari koje sam očekivao, pa i oni bez ikakvog žara. Druge su žene jele bombone u krevetu
čekajući da muž završi brijanje. A onda su svi gasili svetla.
Tužno je gledati ljude kad ležu, lepo se vidi da ih je baš briga što stvari idu kako bilo, lepo se vidi da ne pokušavaju da shvate zašto smo na ovom svetu. To im je svejedno. Spavaju kako bilo, naduti, učaureni kao školjke, nimalo osetljivi. Bili Amerikanci ili ne, savest im je uvek mirna.
A ja sam video toliko nerazumljivih stvari, da nisam mogao biti zadovoljan! lsuviše sam znao, i nisam znao dovoljno. Treba izaći, pomislih, treba opet izaći. Možda ćeš sresti Robinsona. Bila je to sumanuta misao, očigledno, ali sam se za nju uhvatio kao za povod da opet izađem, utoliko pre što sam se uzalud okretao i prevrtao u malom krevetu, nikako da uhvatim ni krajičak sna. U takvim slučajevima čak ni masturbacija ne donosi ni utehu ni razonodu. I onda eto ti pravog očajanja.
Najgore je što se čovek onda pita kako će sutra da smogne snage da radi ono što i juče, što već radi toliko dugo, i gde da nađe snage za gilupe pokušaje, za hiljadu planova koji ničemu ne vode, za poduhvate koji se uvek izjalove, a sve to samo da bi se još jednom osvedočio da je sudbina nesavladljiva, da svake večeri mora da sklizne do podnožja zida, pritisnut strahom od sutrašnjice, sve neizvesnije i sve mračnije.
A možda svemu doprinose i godine, podmuklo nam preteći najcrnjim. Nema više u čovekudovoljno muzike da bi mu život zaigrao, eto. Sva je mladost već otišla, da umre na kraju sveta, u tišini istine. A kuda poći, pitam ja vas, kad čovek više u sebi ne nosi dovoiljnu količinu ludosti? Istina je agonija bez kraja. Istina ovoga sveta je smrt. Treba izabrati, umreti ili lagati. Ja nikad nisam mogao
da se ubijem.
Najbolje je ipak bilo izaći na ulicu — malo samoubistvo. Svako ima svoju malu darovitost, svoj način da osvoji san i klopu. Morao sam da spavam, kako bih smogao snage da sutra zaradim svoj hleb. Da povratim onoliko životnosti koliko je potrebno da sutra nađem neki posao, a sad da odmah uđem u nepoznatu oblast sna. Nemojte misliti da je lako zaspati kad čovek počne u sve da sumnja, naročito zbog sveg onog straha koji su u vas utisnuli.
Obukao sam se i nekako dospeo do lifta, ali malo ošamućen. Još je trebalo da prođem kroz hol ispred novih redova novih zagonetnih lepotica tako privlačnih nogu, a lica tako nežnih i strogih. Jednom reči, boginje, boginje koje vrebaju mušteriju. Mogli smo da pokušamo da se sporazumemo. Ali sam se plašio da me ne uhapse.
Komplikacija. Skoro sve želje siromaha kažnjavaju se zatvorom. I opet me ščepa ulica. Samo gomila nije bila ona ista od maločas. Ova je pokazivala malo više smelosti, vrijući duž pločnika, kao da je sad ova masa stigla u manje
neplodnu zemlju, u zemlju zabave, večernju' zemlju.
Ljudi su išli ka svetiljkama koje su lebdele u mračnoj daljini, Šarene i pokretne zmije. Slivali su se iz svih okolnih ulica. Koliko li to dolara predstavlja, pomislih, ovakva gomila, i to samo u vidu maramica, na primer, i svilenih čarapa. I samo cigareta. I kad pomislim da, eto, mogu da se šetam usred tog novca, a to mi ne donosi ni pare, čak ni koliko za jelo. Strašno je kad čovek sad na to pomisli, koliko su ljudi zatvoreni jedni prema drugima, gore od kuća.
I ja sam se vukao ka svetlosti: bioskop, pa još jedan kraj njega, pa još jedan, i tako duž cele ulice. Gubili smo dobar deo gomile pred svakim od njih. Izabrao sam i j bioskop, onaj gde su na fotografijama bile žene u kombinezonu, i sa kakvim butinama, gospodo! Teškim! Širokim! Ođređenim! A iznad: ljupka glavica, sušta suprotnost, nežna, krhka, kao olovkom iscrtana, bez potrebe
za doterivanjem, savršena, nigde jedna nemarnost, nigde jedna greška, savršena, kažem vam, ljupka, a istovremeno čvrsta i sažeta. Sve ono što život može da razvije kao najveću opasnost, pravu zamku lepote, otkrivanje svih mogućih dubokih i božanstvenih skladova.
U tom je bioskopu bilo prijatno, udobno i toplo. Velike a nežne orgulje, kao u bazilici, samo bazilici koja se greje, orgulje kao butine. Nijedan izgubljen trenutak. Utoneš odmah potpuno u mlako praštanje. Samo se opustiš i već poveruješ da se svet ipak najzad priklonio samilosti. Skoro da u nju utoneš.
A onda se snovi penju iz mraka i plamte u snoviđenju pokretne svetlosti. Nije ni sasvim živo ono što se dešava na platnu, a ostaje u njemu veliki mutan prostor
za siromahe, za snove i za mrtve. Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi. Među snovima biraš onaj koji ti najbolje greje dušu. Za mene su, priznajem, to bili oni golicavi, jedna plavuša koja je imala zaista nezaboravna »pluća« i vrat smatrala je za potrebno da razbije
tišinu ekrana pesmom gde je bilo reći o njenoj usamljenosti. Da zaplačeš s njom zajedno!
To je ono što vredi! Kako vas to podigne! Posle toga ću, predosećao sam, imati za bar dva čitava dana hrabrosti u mišićima. Nisam ni sačekao da upale svetlost u dvorani. Bio sam spreman na odlučno zalaženje u dubok san, sad kad sam pokšao malo od ovog božanstvenog zanosa duše.
Po povratku u hotel Nasmejani Kalvin, mada sam ga pozdravio, portir se ne potrudi da mi poželi laku noć, kao što je običaj u nas, ali sad me je baš bilo briga za prezir portira. Snažan unutrašnji život dovoljan je sam sebi i istopio bi sloj polarnog leda od dvadeset godina, Tako je to.
U sobi tek što sam sklopio oči, a plavuša iz bioskopa dođe da mi otpeva, odmah i samo za mene, celu pesmu o svojoj tuzi. Pomogao sam joj da me uspava i u tome sam dosta dobro uspeo... Nisam više bio sasvim sam... Ne mogu sam da spavam...