среда, 22. мај 2013.

Mrtvi gradovi u Siriji ili Sirija živi Treći maj svakog dana


Ovaj post je mozaik delova iz knjige "Gradovi u kojima umine bol"  Sesar Antonio Molin-a i slika Tammam Azzam-a.


Gornja slika predstavlja rad sirijskog umetnika Tammam Azzam-a čiji je ceo ciklus tematski posvećen ratnoj Siriji. Dela ovog umetnika su izvedena principom digitalnog naslikavanja najpoznatijih dela likovne umetnosti na slike ruševina širom sirijskog ratišta. Na ovoj slici je delo španskog slikara Franciska Goje, Treći maj 1808. Azzam kaže da svojim slikama želi da pokaže da " Sirija živi Treći maj svakog dana i niko ga zaustavi ." Francisco Goya je na svojoj slici ovekovečio streljanje stotine nevinih Španaca.
 ______________________________________________
 
Sesar Antonio Molina

Mrtvi gradovi, izgubljeni gradovi, nestali gradovi, pokopani gradovi, zaboravljeni gradovi.Sirija krije u svojoj utrobi jedan od najlepših i najčudesnijih kataloga civilizacija koje je vreme progutalo.

"Gledati na budućnost je teško – kaže Grilparcer – ali je još teže osvrnuti se ka prošlosti, i pri tom ne dodavati našem retrospektivnom pogledu bilo šta od onog što se dogodilo, ili je nastalo, u međuvremenu.“ Mi sami nismo ni u prošlosti ni u budućnosti nego smo uvek, i to je naša suština, u pukom međuvremenu.



 

 „Ovaj život, koji sada živiš i koji si do sada proživeo, moraćeš da proživiš još jednom, i bezbroj puta još, i u njemu neće biti ničeg novog, ali svaki bol i svaki užitak i svaka misao i uzdah, i svaka neizrecivo mala stvar u tvom životu, kao i ona krupna, moraće da ti se vrati, i sve u istom trenu i u istom sledu – i ovaj pauk takođe i ova mesečina u krošnjama i ovaj trenutak takođe i ja sâm. Večni sat koji se vraća iz praha“, podseća nas Niče.

______________________________________________


"Na ruševini ove kuće u Damasku, u blizini ratom zahvaćenih područja, umetnik je ukomponovao jedno od najromantičnijih remek-dela XX. veka, legendarnu sliku Gustava Klimta „Poljubac“. Rad sirijskog umetnika izveden je u stilu street arta. Ovu sliku je na Facebook-u podelilo više od 21.000 ljudi.

______________________________________________


Kada se pođe iz Damaska, posle jedne upadljive krivine, odjednom se nalazimo usred velike ravnice. Levo je Palmira a, desno, ogromna šuma palmi. U stvari, s jedne strane je pustinja, a s druge se prostire vrt. Prvo na šta nailazimo kada dolazimo sa ove strane je velika nekropola.



Palmira čuva jedno od najraskošnijih grobljanskih nalazišta. Grad mrtvih prostire se daleko izvan periferije grada: prema severu, zapadu i jugu. Oaza se nalazi na istoku. Pokojnici su ponekad bili sahranjivani u sarkofazima, ali pripadnici najviše klase sahranjivani su uglavnom u tri vrste grobnica: u pogrebnim kulama, u hipogejima, odnosno katakombama, podzemnim grobnicama, i u hramovima grobnicama.

Pažnju najviše privlače upravo te kule, od kojih su neke još sačuvale prvobitni izgled. Široke u osnovi, one imaju nekoliko spratova sa stepenicama, hodnicima i nišama poređanim jedna iznad druge. U njih su se odlagala tela pokojnika čije bi poprsje bilo ucrtano u bareljefu. Hipogeji imaju ulazna vrata iza kojih se stupa u podzemni lučni prolaz, s hodnicima u čijim se zidovima nalaze redovi niša. Od jednog polukružnog trga polaze galerije. Hramovi grobnice, ili grobnice kuće, bili su veliki panteoni. Imali su dvostruku ulogu: bili su podignuti u slavu odgovarajućih bogova ali i osoba koje su u njima bile sahranjene. Deo jednog od ovih spomenika uzdiže se na krajnjem zapadu Velike kolonade.

______________________________________________

 
                 
 Vinsent Van Gog "Zvezdana noć "


______________________________________________
 
 

Na zapadu, iza Dioklecijanovog polja, prostire se Dolina grobnica. Još se mogu videti visoke pogrebne kule čiji su nazivi Atenatan, Kithot, Iambelikus i Elahbel. Jedan deo Atenatanove kule je srušen i ona je nastarija od svih sačuvanih iz perioda poslednje decenije pre Hrista. Kula Kithot i ostale su iz perioda posle Hristovog rođenja. Bile su sagrađene tokom prvog veka. Kula Atenatan visoka je preko deset metara i čuva deliće slika koje prikazuju pogrebnu gozbu. Kula Iambelikus imala je četiri sprata i raspolagala je prostorom u kojem se moglo smestiti nekoliko stotina leševa, isto kao i Kula Elhabel.


Hipogej koji posećujemo poznat je pod nazivom Tri brata. Potiče iz drugog veka. Spuštamo se širokim i strmim kamenim stepenicama koje vode u predvorje. Jedna od osoba koja je pošla s nama vadi iz kese svežanj velikih ključeva i otključava neku bravu. Ulazimo. Podzemna grobnica ima oblik slova „T“. U pitanju je velika kripta. Zidovi su prepuni niša koje su poređane jedna iznad druge. Lučni svod je raskošno ukrašen, premda je i ostali deo prostora krcat slikama, uglavnom sa motivima iz grčke mitologije: Ganimed koga nosi Zevsov orao, Ahil i Likomed.
Ahil je prikazan pred odlazak u Trojanski rat. Grčki junak se preobukao u ženu da bi izbegao pohod koji će ga odvesti u slavu, ali takođe i u smrt. Kada su nezahvalni Atinjani zaboravili sve što je Tezej učinio za njih, naterali su ga da ode. On je otišao na ostrvo Skiros, gde ga je kralj Likomed, koga su prethodno podmitili, ubio. Atinjani su na kraju priznali svoju nepravednost, te vratili na tron Tezejeve sinove i podigli hram i grobnicu za junaka koji je savladao Minotaura.
Lica tri osnivača ovog mesta pojavljuju se na tri medaljona koja pridržavaju krilate pobede. Sve niše su prazne. Kad čovek zastane da posmatra izobličena lica na slikama, prožima ga hladnoća grobnica. Koliko mašte da bi se nadmudrila nepobediva smrt! „Budni, vidimo smrt; usnuli, san“, kaže Heraklit. Nekropola na jugoistoku sadrži Artabanov hipogej. Dočekuje nas jedna meduza. Ta nekropola veoma liči na podzemnu grobnicu Tri brata, premda odaje utisak manje raskoši. Na izlasku, vodiči nam pokazuju hipogej Bolha i Barika.


______________________________________________
 
Slika ''Ples'' Henrija Matissea

klimtsirija
 
______________________________________________ 
 

Palmira je bila podignuta usred pustinje. Crveni pesak koji je sada prekriva isti je onaj pesak u koji su se pretvorile njene vitke građevine. Sve je veliko smeđesivkasto prostranstvo. Nešto malo preostalih ruševina, ili iznova podignutih zdanja, podsećaju na žućkastocrvenu boju zemlje koju poprimaju polja kada se požanju pšenica ili ječam.
Neumoljivi vetar i sunce lagano drobe materiju pretvarajući je u trunje koje se osiša od stena. Čak će i ono što je rekonstruisano ponovo biti pesak. Pesak svetilišta Naboe, ili Bela; pesak monumentalnih lukova nalik na Trijumfalni luk Septimija Severa; pesak silnih kolonada i njihovih hodnika; pesak Dioklecijanovih termi; pesak malenog teatra, senata, agore, akvadukta; prah grobnica za veliku grobnicu grada. Ipak, u onom što opstane i u onom što zamišljamo, i dalje ima puno lepote.

  "Cilj lepote je da zavodi egzistenciju, da sakrije bol. U tim materijalima što postepeno gube svoje oblike otkrivamo dušu stvari. Preko puta je gusta šuma palmi koja opstaje zahvaljujući obilnim vodama podzemnih reka. Ovo vrelo se zove Agfa (ili Ephka), što na aramejskom znači „izlaz“. Njegova voda, blago sumporna, blagorodna je za ljude, masline, palme, žitarice i pamuk.
Zeleni raj je savršeno podeljen. Svaka kućica ima svoj vrt. Predstavlja neku vrstu minifundije. Domaćini nas ljubazno pozivaju da uđemo u njihove skromne domove i služe nas urmama, kao što su ih nekada nudili mnogim ljudima iz karavana koji su ovuda prolazili. Treba preći skoro dvesta kilometara stepe da bi se došlo do zelene doline Orontes, na zapadu; i još isto toliko kilometara pustinje da bi se stiglo do obala Eufrata, na istoku.
Na severu i na jugu, kao u Palmiri, nema ničeg sem čička, oblutaka, razbijenih nadgrobnih ploča. Ali ovde, jedan prevoj u blizini Libana stvara neku vrstu kotline na čijem obodu, kroz prirodni tunel, izbija voda u izobilju. Tadmor je staro ime ove oaze, koje se pominje još u prvim tablicama. Ovde se pre grčkog i latinskog govorio aramejski jezik. Tadmor znači „Grad urmi“, kao što i Palmera na latinskom znači „Grad palmi“. Palme su isklesane i na kapitelima, kao i kamile i lađe koje su prenosile mirisna ulja, slonovaču, mermer, svilu, voće, staklene predmete i divlje životinje. Natovareni karavani koji su putovali kopnom, i lađe Indijskim okeanom.

______________________________________________
 

  Salvador Dali " Spavanje "

                                  
 ______________________________________________
 
 
"U Karaksu, u Arabijskom zalivu, istovarivali su pamučne tkanine, biljke i drago kamenje iz Indije, kao i svilu i krzno iz Kine. Ova zemlja bila je povezana s Mesopotamijom Putem svile, koji je prelazio preko visoravni Sing-Kjanga u Avganistanu i Iranu. Polovinom prvog veka posle Hrista, on je stizao i do Vologesiasa, na obali kraljevskog kanala koji je povezivao reke Tigar i Eufrat. Taj grad služio je kao luka gradovima Seleukiji, na desnoj obali Tigra, i Ktesfionu, na levoj obali iste reke. Jedan je pripadao Seleukidskom kraljevstvu, a drugi Persijskom carstvu. Kroz Vologesias su prolazili i karavani koji su dolazili iz Karaksa i išli dalje, dolinom Eufrata, do Hita i Dura Vuroposa. Potom bi stizali do Palmire, a odatle do Emesa (Homs) i luka u Mediteranu. Dioklecijanov put povezivao je gradove Damask i Palmiru, i donosio im tamjan, staklo i feničansku grimiznu tkaninu“, piše Džin Starki .








"Mesto sa kojeg se najbolje može posmatrati Palmira je zamak Kalat ibn Man. Vetar i pesak u stalnom poništavanju svega. Grad bez krova. Čak i takva, Palmira će preživeti i našu generaciju i one koje tek dolaze. Nagnuo sam se nad ponorom, i taj ponor nema dna. „Smrt nije ništa“, zapisao je Epikur. Ni za nas koji smo živi, jer ne mislimo o njoj dok živimo; ni za oni koji su već mrtvi, jer oni to nisu. Plašiti se smrti, samim tim, znači plašiti se ničeg. Ono što u nama budi strah jeste slika uvele lepote Palmire, dok je posmatram sa visine na kojoj se nalazi zamak. Ono što u nama budi strah jeste naša imaginacija. Razum umiruje. Ako bismo hladno razmišljali o tom ništa, ne bismo imali čega da se plašimo. Ali lepota ruševina Palmire nas zaslepljuje.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović




Нема коментара:

Постави коментар