At or with me : Luj fedinand Selin, Putovanje na kraj noći ( 6 deo )

U koloniji Bambola-Bragamans iznad svih je blistao Guverner. Njegovi vojnici i činovnici jedva su se usuđivali da dišu kad bi on milostivo spustio svoj pogled
na njih.
Znatno ispod ovih dostojanstvenika, tu nastanjeni trgovci kao da su krali i cvetali lakše no u Evropi. Nijedan kokosov orah, nijedan kikiriki nije mogao izmaći njihovom pljačkanju. Činovnici bi vremenom uviđali, s bolešću i sve većim umorom, da su ih prešli dovodeći ih ovamo, dajući im titule i prateće počasti, ali ne i pare koje idu uz to. Stoga su ispod oka gledali trgovce. A vojnici, još otupeliji od svih ostalih, hranili su se kolonijalnom slavom i varili je uz pomoć ogromnih količina kinina i kilometarskih pravila službe.
Svi su, što je razumljivo, u iščekivanju da padne živa u termometru, postajali sve gori gadovi. A posebna i nesuvisla neprijateljstva vladala su beskonačno između vojnika i administracije, kao i između administracije i trgovaca, a potom bi ovi prvi bili privremeni saveznici onih drugih protiv onih trećih, a svi zajedno protiv crnaca, najzad i crnci jedni protiv drugih. Tako su se retke snage, koje su odolele malariji, žeđi, suncu, iscrpljivale u toliko zlobnim i toliko upornim mržnjama, da je mnogo kolona najzad crkavalo na licu mesta, od sopstvenog
otrova, kao škorpioni.
Medutim, ova žilava anarhija je bila čvrsto, hermetički obuhvaćena palidijskim okvirom, kao račići u korpi. Uzalud su činovnici balavili, Guverner je za držanje kolonije u stanju poslušnosti imao na raspolaganju policajaca-vašljivih bednika koliko je hteo, i na hiljade prezaduženih crnaca, koje je beda isterivala na obalu mora, pregažene trgovinom i u potrazi za korom hleba. Ove su regrute učili da obožavaju Guvernera. A Guvener kao da je na uniformi nosio sve zlato svoje blagajne, kad ga obasja sunce to je prosto da ti stane pamet, a da ne pominjem još i perjanicu!
Svake godine je Guverner odlazio u Viši, a čitao je samo Službeni list. Mnogo je činovnika živelo u nadi da će on leći u krevet s njihovom ženom, ali Guverner nije voleo žene. On ništa nije voleo. Svaku novu epidemiju žute groznice Guverner bi preživeo i odlično se držao, a toliki drugi, koji su čeznuli da ga sahrane, crkavali su kao muve u prvom naletu zaraze.
Još se pamti da je jednog »Četrnaestog jula«, dok je Guverner vršio smotru trupa ispred Rezidencije, poigravajući na konju praćen kolonijalnom konjicom, sam ispred evo ovolike zastave, neki narednik, po svoj prilici raspaljen groznicom, jurnuo pred njegovog konja dovikujući: »Nazad, matori rogonjo!« Izgleda da je to duboko pogodilo Guvernera, taj nekakav atentat, koji je, uostalom, ostao bez objašnjenja.
Teško je nepristrasno gledati ljude i stvari u tropskim krajevima zbog boja kojima zrače. I boje i stvari ključaju. Mala kutija sardina, otvorena u podne na ulici, baca toliko raznih odsjaja, da za oči narasta do razmera čitave nesreće. Treba paziti! Nisu tamo samo ljudi histerični, i stvari su takve. Život je podnošljiv tek u sumrak, ali onda mrakom vladaju komarci u rojevima. Ne jedan, dva ili sto, već na bilione. Preživeti u ovim uslovima je pravi podvig istrajnosti. Karneval danju, cediljka noću, u stvari rat — samo podmukao.
Kad se koliba u koju se čovek sklanja i koja izgleda skoro blagoslovena, najzad smiri, termiti navale na zgradu, večito zaokupljeni, gamad jedna, željom da vam požderu stubove-nosače kolibe. Ako sad naiđe tornado na ovu nesigurnu čipku, čitave ulice se ruše u prah.
Grad For-Gono, gde sam se nasukao, izgledao je tako: krhki glavni grad Bragamanse između mora i džungle, ali ipak ukrašen svim onim neophodnim obeležjima prave male metropole, kao što su banke, javne kuće, kafane, bašte, postojao je čak i biro za pristupanje vojsci, a da ne govorimo o trgu Federb i bulevaru Bižo — za šetnju, oivičenim, izmedu grubih hridi, blještavim zgra-
dama koje su bile nadevene crvima i rasklimatane od koraka generacija garnizonaca i malaričnih administrativaca.'
Vojnici su oko pet popodne vrveli oko predvečernje čašice pića, čija je cena baš u vreme kad sam ja pristigao upravo skočila. Delegacija potrošača pripremala se da umoli Guvernera za ukaz kojim bi se bifedžijama zabranilo da rade šta hoće s tekućim cenama mastike i višnjevače. Po rečima nekih stalnih mušterija, naša je kolonizacija bivala sve teža zbog leda. Uvođenje leda u kolonije značilo je — to je činjenica — razmekšavanje kolonizatora. Od tog trenutka navikom prikovan za svoje ledeno piće, kolonizator je digao ruke od savladavanja klimatskih uslova stoicizmom. Federb, Stenli, Maršan, samo uzgred da napomenemo, cenili su samo pivo, vino i mlaku blatnjavu vodu koju su pili godinama bez roptanja. U tome je stvar. Eto kako se gube kolonije.
Čuo sam još mnogo štošta u senci palmi koje su bujale, izazivački sočne u poređenju sa sparušenim krhkim zgradama. Jedino je to sirovo zelenilo smetalo da ovo mesto bude kao jaje jajetu slično Gareni-Bezon.
Kad padne noć, urođeničke mućke dostižu vrhunac među oblacima vrednih komaraca, natovarenih žutom groznicom. Uz pojačanje Sudanaca nudili su prolazniku sve što je bilo vredno ispod njihovih platnenih kecelja. Po vrlo razumnoj ceni čovek je mogao da prevrne, za sat-dva, čitavu porodicu. I ja bih se pozabavio tim šetkanjem od ženskog na muško, ali sam morao da krenem u
traženje mesta gde bi mi dali posla.
Rekoše mi da direktor Kompanije Pordirijer Mali Kongo traži službenika-početnika za vođenje jedne od njegovih ispostava u džungli. Bez odlaganja podoh da mu ponudim svoje nestručne ali usrdne usluge. Nisam naišao na oduševljen prijem Direktora. Taj manijak — treba ga nazvati pravim imenom — stanovao je nedaleko od Upravne zgrade provincije u prostranoj kući na sojenicama pokrivenoj slamom. Pre no što me je i pogledao, postavio mi je nekoliko vrlo grubih pitanja o mojoj prošlosti, potom, malo smiren mojim bezazlenim odgovorima, njegov prezir prema meni dobi blagonaklon prizvuk.
Međutim, još me nije smatrao dostojnim da sednem.
— Prema vašim dokumentima razumete se pomalo u medicinu? — primeti on.
Odgovorih mu da sam zaista započeo neke studije u toj oblasti.
— To će vam biti od koristi! — reče on. — Hoćete li viskija?
Nisam bio za piće. »Pušite li?« I to sam odbio. Ova ga uzdržanost iznenadi. Čak se i namršti.
— Nikako ne volim službenike koji niti piju niti puše... Da niste homoseksualac? Ne? Šta se može! Takvi nas manje potkradaju no ostali... To znam iz iskustva...
Privrženi su... To jest — počeo je da se vadi — učinilo mi se, uopšteno govoreći, da sam zapazio osobinu homoseksualaca, prednost... Možda ćete nam vi dokazati suprotno! — A potom nastavi — Vrućina vam je, a? Navići ćete se! Uostalom, morate se privići. A kakvo je bilo putovanje?
— Neprijatno! — odgovorih.
— Pa, prijatelju, još vi ništa ne znate, videćemo šta ćete reći o ovoj zemlji pošto provedete godinu dana u Bikomimbu tamo kud vas šaljem da zamenite onu budalu.
Njegova je crnkinja čučala kraj stola i drvcetom čistila nokte na nogama.
— Odlazi, debela — reče joj gospodar. — Idi, zovi boja i donesi leda.
Pozvani boj stiže vrlo sporo. Direktor onda ustade i razdraženo i u istom zamahu opali mu dva šamara, i dva puta ga dobro udari nogom u trbuh, da je odjeknulo.
—- U grob će me ovi oterati, eto! — proreče Direktor s uzdahom. Sruči se u fotelju od prljavog i istegnutog žutog platna.
— Čujte, mladiću, — reče iznenada prijateljski prisno, kao da mu je ona gadost donela neko privremeno olakšanje — dodajte mi korbač i kinin... tu su na stolu... Ne bi trebalo da se ovako uzbuđujem... Glupo je ne savlađivati svoju prirodu.
Iz njegove kuće se pružao pogled dole na rečno pristanište, koje se presijavalo kroz tako gustu prašinu, da su se bolje čuli odjeci zbrkanog zbivanja u njemu no što su se videle pojedinosti. Nizovi crnaca su na obali radili pod bičem, istovarivali su, jedno za drugim, skladišta nikad praznih brodova, penjući se po tankim daskama, koje su se tresle i ugibale, s velikim punim korpama na glavi, praćeni psovkama, kao neki uspravni mravi. Išli su tako gore-dole u nizu, nalik na neravnomerno premetane brojanice u purpurnoj izmaglici. Među tim prilikama na radu neke su još imale i crnu tačku na leđima, bile su to majke koje su dolazile da vuku džakove palmovih plodova s detetom kao dodatnim teretom.
Pitam se mogu li to mravi?
— Čovek bi pomislio da je ovde svaki dan nedelja, zar ne? — nastavi u šali Direktor. — Veselo je! Svetlo! Žene uvek svučene! Jeste li primetili? A ženske su lepe, a? Čoveku je čudno kad dođe iz Pariza, zar ne? A tek mi! Svi u belom platnu! Kao u morskim kupalištima! Zar nismo lepi? Ili kao na prvom pričešću, a? Ovde je svaki dan praznik, kažem vam! Pravi petnaesti avgust. I tako vam je sve do Sahare. Možete misliti!
A onda je zastao, uzdahnuo, nešto promumlao, još dva-tri puta ponovio: »Govnarija!«, izbrisao čelo i nastavio razgovor:
— Tamo gde ćete raditi za Kompaniju, to vam je usred džungle, vlažno je... Na deset dana odavde... Prvo morem, potom rekom, crvenom rekom, videćete... Na
drugoj strani su Španci... Onaj koga ćete smeniti u tom poslu pravi je pokvarenjak... Među nama... Kažem vam... Nikako da ga nateramo da položi račune, to đubre! Nikako! Uzaluđ mu šaljem opomenu za opomenom!... Čovek ne ostaje dugo pošten kad je sam! Videćete!... I to ćete videti!... Kaže da je bolestan... Neka je i tako. Bolestan! I ja sam bolestan! Šta to znači bolestan? Svi smo bolesni! I vi ćete biti bolesni, i to uskoro, štaviše! To nije nikakav razlog! Baš nas briga što je on bolestan! Kompanija pre svega. Kad stignete tamo, pre svega mu napravite inventar!... Ima namirnica za tri meseca u njegovoj ispostavi, a robe bar za godinu dana... Ništa vam neće nedostajati... Nemojte ići noću. Čuvajte se! Njegovi crnci, ako ih pošalje morem da vas presretnu, baciće vas možda u vodu. Sigurno ih je obučio! Mangupi su to kao i on! Zato se ne brinem! Došanuće im već on reč-dve o vama! Ovde je to običaj. Ponesite i svoj kinin, svoj, kažem, sa sobom, pre no što pođete.. U stanju je da vam stavi nešto u kinin!
Direktom je bilo dosta savetovanja, ustao je da se oprosti. Limeni krov iznad naših glava kao da je bio težak bar dve hiljade tona, toliko je taj lim pritiskao svojom vrelinom. Obojica smo se mrštili od te vrućine. Da crkneš bez odlaganja. On dodade:
— Možda nema potrebe da se viđamo pre vašeg odlaska, Bardami! Sve je ovde zamorno! Najzad, možda ću ipak doći do skladišta da pogledam pre vašeg odlaska!...Pisaćemo vam kad budete stigli tamo... Pošta ide jednom mesečno... Polazi odavde, pošta... Pa, srećno!
I iščeze u senci između svog tropskog šlema i sekoa. Sasvim jasno su se videle vijuge vratnih žila pozadi, izvijene kao dva prsta uz glavu. Još se jednom okrenuo.
— Recite onoj bitangi da odmah dođe, i to brzo, imam dve-tri reči da mu kažem!... Neka ne gubi vreme na putu! Mrcina! Ne bi valjalo da crkne uz put... Bila bi to šteta. Da, šteta ! Uh, đubre!
Crnac, njegov sluga, išao je ispred mene sa svetiljkom, vodeći me do mesta gde ću stanovati u očekivanju polaska u taj ljupki, obećani Bikomimbo.
Išli smo duž aleja gde su, izgleda, posle zalaska sunca svi izašli da se prošetaju. Noć, sva u udaranju gonga, vladala je svuda, iseckana sažetim i nepovezanim pevanjem nalik na štucanje, duboka crna noć toplih zemalja i njeno grubo srce koje otkucava udarima tam-tama, i to uvek suviše brzo.
Moj mladi vodič je gipko grabio bosim nogama. Mora da je bilo Evropljana u gustišu, čulo se kako tumaraju, čuli su se njihovi glasovi belaca, lako prepoznatljivi, napadni, lažni. Slepi miševi su stalno naletali, parajući rojeve insekata koje je uz put privlačila naša svetiljka. Pod svakim drvetom morao je biti bar jedan cvrčak, sudeći po zaglušnoj buci koju su dizali.
Zaustavila nas je, na raskršću dva puta i na polovini nekog uzvišenja, grupa od tri strelca urođenika koji su raspravljali oko mrtvačkog sanduka spuštenog na zemlju i prekrivenog širokom i naboranom trobojnicom. Bio je to mrtvac iz bolnice i oni nisu znali gde da ga ukopaju. Jedni su hteli da ga sahrane u jednom od polja dole, a drugi su uporno tražili da se sahrani na vrhu padine. Trebalo se rešiti. Tako smo se i moj boj i ja osetili pozvani da nešto kažemo.
Najzad se nosači odlučiše za ono groblje dole, a ne za ono gore, jer je lakše silaziti. Uz put smo sreli još tri bela mladića od onih koji u Evropi nedeljom idu na utakmice ragbija, strasni navijači, agresivni i bledunjavi. Ovde su, kao i ja, bili službenici Kompanije Pordirijer i vrlo mi ljubazno pokazaše put do te nedovršene kuće gde se privremeno nalazio moj krevet na sklapanje.
Odosmo. Kuća je bila potpuno prazna, sem nešto kuhinjskog pribora i tog kreveta. Čim se ispružih po toj tananoj i klecavoj stvari, dvadeset slepih miševa izlete iz uglova i vinuše se šušteći tamo-amo kao salve lepeza iznad mog bojažljivog sna.
Mali crnac, moj vodič, vratio se da mi ponudi svoje nežne usluge, ali kako nisam bio te večeri u formi, on mi razočarano odmah ponudi da me upozna sa svojom sestrom. Baš bi me zanimalo kako bi pronašao svoju sestru u ovoj
mrkloj noći.
Tam-tam iz obližnjeg sela cepao mi je strpljenje u hiljadu komadića. Hiljadu vrednih komaraca zaposedoše bez odlaganja moje butine, a nisam smeo da spustim nogu na tlo od škorpiona i zmija otrovnica, jer sam pretpostavljao da su krenuli u svoj užasni lov. Zmije su imale veliki izbor pacova, čuo sam pacove kako grickaju sve što se da grickati, čuo sam ih u zidu, u patosu, drhtave na tavanici.
Najzad izađe mesec i u gajbi nakratko zavlada mir. Nije valjalo u kolonijama.
Dođe ipak i sutrašnji dan, opet kao u kazanu. Ogromna želja da se vratim u Evropu obuze mi telo i duh. Samo da mi je još i novac, pa da zbrišem. Dosta! A s druge strane, predstojala mi je još čitava nedelja u For-Gonou do odlaska na dužnost u Bikomimbu, koji su mi tako lepo opisali.
Najveća zgrada u For-Gonou, posle guvernerove palate, bila je bolnica. Stalno mi je bila na putu: nisam mogao ni sto metara da prođem gradom a da ne naiđem
na neko od odeljenja s dalekosežnim mirisom fenola. S vremena na vreme bih se uputio do gatova za utovar da gledam kako na licu mesta rade moje male malokrvne kolege, koje je Kompanija Pordirijer nabavljala iz Francuske, uzimajući čitava sirotišta đuture. Nekakva ratna užurbanost kao da je njima ovladala, te su bez predaha vršili utovare i istovare čitavih teretnih brodova. »Skupo staje stajanje teretnjaka u luci!« ponavljali su, iskreno ožaloščeni, kao da je u pitanju njihov rođeni novac.
Gonili su crne đokere besomučno. Bili su prilježni, to nema sumnje, i isto toliko kukavice i zlobnici koliko i prilježni. Zlatni službenici, u stvari, dobro odabrani, tako oduševljeno nesvesni da ti pamet stane. Sinovi kakve bi moja majka želela da ima, bezgranično odani svome gazdi, bar da joj je jedan takav sin samo za nju, jedan kojim bi se mogla ponositi, jedan sasvim zakoniti sin.
Došli su u tropsku Afriku, ovi još nedorasli mladići, da svoje meso ponude gazdama, i krv, i živote, i mladost, mučenici za dvadeset dva franka na dan (bruto), zadovoljni, ipak zadovoljni, do poslednjeg crvenog krvnog zrnca koje vreba desetomilioniti komarac.
Kolonije ove male službenike naduju ili sasuše, ali ih zadrže: ima samo dva puta do crkavanja na suncu, put debelih i put mršavih. Nema drugih. Može da se bira, ali to zavisi od prirode, da li ćeš umreti debeo ili kao kost i koža.
Ni Direktor, tamo na vrhu crvene hridi, koji se đavolski razmahivao, sa svojom crnkinjom kraj sebe pod platnenim perdetom s deset hiljada kila sunca na njemu, neće umaći kad đođe dan. On je bio od mršavih. Samo se još koprcao. Izgledalo je kao da je savladao klimu. Privid! U stvari, on se krunio još više od svih ostalih.
Govorilo se da ima izvanredan plan prevare koji će mu doneti bogatstvo za dve godine... Ali neće stići da ostvari svoj plan, čak i kad bi prionuo na pljačkanje Kompanije i danju i noću. Već su dvadeset i dva direktora pre njega pokušavala da se obogate, svaki sa svojim planom kao na ruletu. Sve su to dobro znali akcionari koji su tog Direktora vrebali odande, sa još veće visine, iz ulice Monse u Parizu, i prezrivo se smeškali. Dobro su znali akcionari — bitange da gorih nema — da je Direktor sifilističar i užasno nervozan pod tropskim nebom i da ždere kinin i bizmut, te mu od njih bubnja u ušima da mu bubne opne provali, i arsenik od koga će mu i desni poispadati.
U glavnom računovodstvu Kompanije meseci su već bili odbrojani ovom Direktoru, i to odbrojani kao svinji za klanje.
Moje male kolege uopšte nisu izmenjivaii misli među sobom, već samo osveštane formulacije, ižvakane i prežvakane kao okoreli komadići misli: »Ne sekiraj se!« govorili su. »Do’akaćemo mi njima!« »Glavni zastupnik je rogonja!« »Crnce bi trebalo odrati i napraviti duvanjare od njih!« itd...
Uveče smo se nalazili uz čašicu pića, pošto otkulučimo i poslednji posao, sa pomoćnim službenikom u Upravi, gospodinom Tandemo, tako se zvao, a bio je
poreklom iz La Rošele. Ako bi se i pomešao s trgovcima, jedini je razlog tome bio da mu plate piće. Nije bilo druge. Propadanje. Bio je u potpunoj besparici. Njegovo je mesto u kolonijalnoj hijerarhiji bilo najniže. Posao mu se sastojao u rukovođenju izgradnjom puteva kroz samu džunglu. Radili su crnci pod bičem njegovih stražara, razume se. Ali kako nikad nijedan belac nije prošao putevima koje je gradio Tandemo, i kako su, s drage strane, crnci više voleli svoje šumske staze, da bi manje padali u oči poreznicima, a u krajnjoj liniji, putevi Uprave i
Tandernoa nikud nisu ni vodili, to su vrlo brzo i nestajali, gutala ih je vegetacija vrlo brzo, istinu govoreći— ni mesec dana nisu trajali.
— Prošle godine sam izgubio 122 kilometra — rado bi ponavljao ovaj fantastični pionir povodom svojih puteva. — Verovali ili ne!
Za vreme svog boravka primetio sam samo jedan vid hvalisavosti, skromnu taštinu Tandernoa, a to je da je jedini od Evropljana uspevao da dobije kijavicu u Bragamansi na temperaturi od 44° u hladu. Ova mu je originalnost bila uteha za mnogo štošta. »Opet sam dobio đavolsku kijavicu«, izjavljivao bi ponosno uz čašicu. »Samo meni se tako nešto može da desi!« »Tanderno, kakav je to tip!« uzvikivali bi onda članovi našeg žgoljavog društva. Bolje i takvo zadovoljstvo nego nikakvo. Bilo šta je za samoljublje bolje nego baš ništa.
Druga razonoda sitnih službenika Kompanije Potdiriler bila je takmičenje u visini temperature. To nije bilo teško, ali smo se odmeravali u tome danima, te nam je vreme brže prolaziio. Kad dođe veče, a s njom i groznica, skoro svakodnevna, merili smo se. »Gle, ja imam trideset i devet!...« »čuj, to i nije nikakva temperatura, ja imam četrdeset kad god hoćeš!«
Ti su rezultati, uostalom, bili sasvim tačni i pravilni. Pri svetlosti fenjera upoređivali smo termometre. Pobednik bi se dičio tresući se: »Ne mogu ni da pišam, toliko se znojim!« verno bi prikazivao stvar najispijeniji od nas, mršavi kolega iz Ariježa, prvak u grozničavosti, koji je ovamo došao, kako mi reče u poverenju, bežeći od »katoličkog semeništa gde nije imao dovoljno slobode«. Ali niko od mojih kolega nije mogao da mi kaže kojoj vrsti čudaka pripada onaj pojedinac koga treba da smenim u Bikomimbu.
— Čudan neki tip! — upozoravali su me, i to je bilo sve.
— U kolonijama od prvog dana — savetovao me je Ariježanin s najjačom groznicom — treba da se nametneš svojom vrednošću! To ti je ili sve ili ništa! Za Direktora si ili od zlata ili od blata! I to te odmah na prvi pogled ocene!
Iskreno sam se plašio da u tom ocenjivanju, što se mene tiče, ne ispadnem od blata.
Ovi mladi trgovci robljem, moji prijatelji, odvedoše me u posetu drugom kolegi iz Kompanije Pordirijer, koji zaslužuje da o njemu bude posebno reči u ovoj priči. Držao je ispostavu u centru evropskc četvrti, sav ubuđao od umora, rastočen, mastan, plašio se i najmanje svetlosti zbog očiju koje su dve godine neprekidnog pećenja pod talasastim limom potpuno isušile. Jutrom mu je trebalo, sam je govorio, više od pola časa da ih odlepi i još pola časa dok ne počne nešto i da razaznaje. Svaki ga je zračak svetlosti vređao. Velika krtica, sva šugava.
Gušiti se i mučiti se postalo je za njega prirodno stanje, a krasti prirodna potreba. Ozbiljno bi ga zbunili ako bi ga iznenada pretvorili u zdravog i poštenog čoveka. Njegova mržnja prema Glavnom predstavniku — Direktoru i danas je za mene, posle toliko vremena, jedna od najjačih strasti koju sam ikad imao prilike da vidim u jednog čoveka. Neverovatan bes bi ga obuzimao povodom njega, uprkos patnji i na najmanji povod užasno bi besneo češuči se, uostalom, odozgo do dole.
Nije prestajao da se češe svud ukrug, tako reči kružnim kretanjem od početka kičmenog stuba sve do vrata. Drao je kožu i potkožno tkivo noktima, ostavljajući krvave brazde, ne prestajući da istovremeno poslužuje kupce, i to brojne, skoro uvek crnce i manje-više gole.
Slobodnu ruku bi zavlačio, užurbano, u razna skrovišta levo-desno po mračnoj radnji. Izvadio bi, ne grešeći nikad, vešt i hitar za divljenje, ono što bi trebalo, hrpicu duvana u smrdljivim listovima, vlažne šibice, kutije sardina i melasu velikom kašikom, pivo s preteranim procentom alkohola u krivotvorenim konzervama, koje bi iznenada ispustio kad bi ga obuzeo napad besomučnog češanja, na primer po mračnim dubinama pantalona. Zavukao bi ruku do ramena, a ova bi se pojavila posle kroz razrez na pantalonama, uvek predostrožno poluotvoren.
Ovu bolest, koja mu je razjedala kožu, nazivao je lokalnim imenom »korokoro«. »Ovaj đavolskl korokoro, kad samo pomislim da ga ona bitanga, Direktor, još nije dobio, zaboli me stomak... Neće taj navući korokoro!...
Dovoljno je pokvaren. To nije čovek, taj peder, već prava bolest! Govnar jedan!«
Onda bi se svi prisutni tresli od smeha, a i crni kupci, da ne zaostanu! Ovaj nas je drugar pomalo i užasavao. Ipak je i on imao jednog prijateija, sitnog sipljivog čovečuljka, več prosedog, koji je vozio kamion za Kompaniju Pordirijer. Uvek nam je donosio leda — razume se, kradenog tu i tamo na ukotvljenim brodovima,
Ispijali smo u njegovo zdravlje uz tezgu, usred crnih mušterija koje su zavidljivo balavile. A te mušterije su bili dovoljno promučurni crnci koji su se usuđivali da se mešaju s nama, belcima, jednom reči elita. Ostali crnci, manje emancipovani, držali su se na odstojanju. Nagon. A oni najokretniji, najzaraženiji, zapošljavali su se kao pomočnici u radnji. U radnji je bilo lako prepoznati crnce-pomoćnike, jer su se strasno izdirali na ostale crnce. Kolega s »korokorom« kupovao je kaućuk za preradu, sirov, koji su mu donosili iz džungle džakovima, kao vlažne lopte.
Dok smo ga mi tako slušali i nikad nam nije bilo dosta, jedna porodica sakupljača kaučuka stidljivo se zaustavila na pragu. Otac korak ispređ, izboran, opasan naranđžastom keceljicom, s nožem u ispruženoj ruci.
Divljak nije smeo da uđe. Medutim, jedan od domorodačkih pomoćnika ga je pozivao: »Udi, crnjo! Hajde ovamo! Mi ne jesti divljaci!« Ovakvo obraćanje ih ipak privuče. Udoše u šupu u čijem je dnu grmeo čovek s »korokorom«.
Ovaj crnac, izgleda, još nijednom nije video radnju, a možda ni belog čoveka. jedna od njegovih žena išla je za njim, oborenog pogleda, a na glavi je nosila veliku korpu punu sirovog kaučuka.
I ne pitajući, pomoćnici zgrabiše korpu da bi izmerili na vagi sadržinu, Divljak nije shvatio ni ovo s vagom, kao ni ostalo. Žena nije smela da digne glavu. Ostali članovi porodice čekali su, napolju, razrogačenih očiju. I njih uvedoše, čak i decu, da ne propuste nijednu pojedinost prizora.
Prvi put su došli, eto, svi zajedno, iz šume, belcima u grad. Morali su dugo svi zajedno sakupljati ovaj kaučuk.
Zato ih je rezultat zanimao sve. Dugo traje dok kaučuk iscuri u čašice privezane za stablo. Često treba dva meseca da se napuni mala čaša.
Kad završiše merenje, naš češator odvuče zaprepašćenog oca iza tezge i s olovkom u ruci napravi obračun, pa mu tutnu u šaku nekoliko srebrnjaka. I reče: »Odlazi! Baš tako. »To ti je što ti pripada’«
Svi mladi belci su se krivili od smeha, tako je vešto obavio taj biznis. A crnac je glupo stajao pred tezgom u narandžastim gaćama.
— Ti ne poznavati novac? Onda divljak! — obratio mu se, da bi ga probudio, jedan od veštih i iskusnih pomoćnika, verovatno dobro obučen za ovakve operacije.
— Ti nerazumeš govoriti franse, a? Ti ništa govoriti, a? Kus, kus? Malarija? Ti biti budala. Bušman! Krupno budala!
Ali divljak je i dalje stajao pred nama s novčićima u zatvorenoj šaci. Pobegao bi da je smeo, ali nije smeo.
— Ti ima šta kupiti za ovaj lova? — umeša se »češator« u pravi čas. — Nisam, ipak već odavno video ovakvog zevzeka kao što je ovaj — primeti on. — Mora da je izdaleka. Šta hoćeš? Daj tu lovu!
Uze mu odlučno novac i umesto njega mu smuva u ruku veliku jarko zelenu maramu, koju je mudro izvukao iz nekog skrovišta tezge.
Otac crnac je oklevao, nije još polazio. Češator onda pređe na nešto bolje. Zaista je znao sve tananosti osvajačkog trgovanja. Mašuči pred nosom jednog cmog deteta velikim komadom zelene tkanine: »Je li, zar nije lepa, a gnjido? Jesi li ikad videla ovako nešto, a lutkice, je li mala mrcino, ćufto moja mala, kakva je marama?« I odrešito joj veza maramu oko vrata, koliko da je obuče.
Porodica divljaka je sad gledala dete ukrašeno tom velikom stvari od zelenog pamuka... Ništa se više nije moglo učiniti, jer je marama sad ušla u porodicu. Ostajalo je da se prihvati, uzme i ode.
Svi, dakle, počeše lagano da uzmiću, pređoše preko praga i u času kad se otac osvrnu da nešto kaže, najveći mangup među pomoćnicima, koji je bio obuven, podstaće oca dobrim udarcem u guzicu.
Celo malo pleme, okupljeno ćutke na drugoj strani Avenije Federb, stajalo je pod magnolijom i čekalo da ispijemo piće, reklo bi se da su pokušavaii da shvate šta im se to dogodilo.
Čovek s »korokorom« je častio. Čak je pustio i gramofon da svira. Bilo je svega i svačega kod njega u radnji. Podsećala me je na ratnu komoru.