Svaki filozof ima dve filozofije,
svoju i onu Spinozu ”,
Henri Bergson.
Spinoza je imao je tek 24 godine kad je anatemisan i izopšten zbog krivoverja - nasilnog i prokletog.
Van Vloten je sačuvao formulu njegova izopštenja:
"Po prosudbi anđela i iskazu svetih, mi isključujemo (anatematizujemo), izopštujemo, proklinjemo i izbacujemo Barucha de Espinozu, uz pristanak cele svete zajednice, u prisustvu svetih knjiga s 613 propisa u njima napisanih, izjavljujući protiv njega prokletstva zapisana u Knjizi zakona. Bio proklet danju, bio proklet noću; bio proklet kad leže, bio proklet kad ustaje; bio proklet kad izlazi, bio proklet kad se vraća. Neka mu Gospodin nikad više ne oprosti niti ga prihvati; neka bes i nezadovoljstvo Gospodnje plamte od sad protiv njega, sa svim prokletstvima zapisanim u Knjizi zakona i izbace njegovo ime iz svega pod nebom; neka ga Gospodin ne rastavi od zala svih plemena Izraelovih, odvagne mu sva prokletstva zemlje zapisana u Knjizi zakona; a svi vi koji se pokoravate Gospodinu svome Bogu bili spašeni ovoga dana." ( izvor)
drugi prevod :
“Uz pomoć suda svetaca i anđela, isključujemo, izopštujemo, proklinjemo i pogubljujemo Barucha de Spinozu uz pristanak svete zajednice u prisutnosti naših svetih knjiga i šest stotina i trinaest zapovedi koje su u njemu zatvorene (…) Neka bude proklet u danu, neka bude proklet noću, neka bude proklet dok spava, i dok gleda ( .) Neka Jahve puni sav ovaj gnjev protiv njega i izlije na njega sva zla koja se spominju u knjizi Zakona, i neka se njegovo ime zauvek izbriše u ovom svetu; Bogu da ga razdvoji od svih izraelskih plemena (…) Znajte da ne smete imati nikakav odnos sa Spinozom ni pisani ni verbalni, da mu ne pružite nikakvu službau i da mu niko ne prilazi u četiri lakta, da niko ne ostaje pod istim krovom kao on i niko ne čita njegove zapise. "
potpisao je:
Baruh Spinoza (1632-1677)
Nakon izopštenja Spinoza svoje hebrejsko ime Baruch menja u latinizirani oblik Benedikt, posvećuje se studiju kartezijanske filozofije i izgradnji vlastitog filozofskog sistemasustava. Živi u različitim delovima Holandije i vodi povučen život zarađujući za život brušenjem stakla. Da bi mogao ostati nezavisan, odbija
poziv za predavača na Univerzitetu u Heidelbergu. Umro je od tuberkuloze 1677.
Za života je izdao samo dva dela, od kojih samo jedno izlazi pod njegovim imenom. Bila su to tumačenja Descartesovih Osnova filozofije pod naslovom: Renati Descartes principia philosophiae more geometrico dernonstrata (1663), i Tractatus theologico-politicus (1670) koji izlazi anonimno. Tek nakon njegove smrti izlaze i ostala dela kao Opera posthuma, a među njima i glavno delo Ethica ordine geometrico demonstrata, te Tractatus politicus i Tractatus de intellectus emendatione. Tek mnogo kasnije (1851) pronađen je i objavljen Tractatus brevis de Deo et homine eiusque felicitate (Hane, 1852), poznat pod nazivom Kratki traktat.
HERETIK
Jirmijahu Jovela, (eng.Yirmiyahu Yovel), profesor filozofije na Hebrejskom Univerzitetu u Jeruzsalemu, predstavlja Baruha Spinozu kao „prvog sekularnog Židova“, i najizazovnijeg bezbožnika.
U Holandiji, polovinom 17. veka , skandalozna afera potresla je amsterdamsku portugalsku židovsku zajednicu, kad su istovremeno iz nje izopšteni Baruch Spinoza i njegov prijatelj, dr. Juan de Prado koji je u Amsterdam stigao iz Španije. Spinoza je u svom bezbožnom neverovanju ustrajao, dok se dr. Juan de Prado (kasnije uzeo ime Daniel) uskoro pokajao i pristao na sva nametnuta mu poniženja ne bi li ga ponovo primili pod okrilje židovske zajednice bez koje nije želeo opstati. U njegovm se slučaju amsterdamska židovska zajednica prvi puta suočila s problemom da neko želi biti Židov, ali ne i vernik. O dr. Juanu Danielu de Pradu i mogućim uticajima na Spinozu, kao i o ostalim hereticima maranskog tipa, saznala sam mnogo iz izvanredno zanimljivo pisane i istražene knjige izraelskog profesora filozofije na Hebrejskom Univerzitetu u Jerusalemu Jirmiyahu Jovela. Reč je o njegovom ciklusu od dva sveska Spinoza i ostali heretici. Prvoj je podnaslov Maran razuma (ili Maran rezonovanja, engleski naslov: Marrano of Reason) a drugoj Pustolovine imanencije (Adventures of Immanence).
U ovoj potonjoj Jovel se bavi uticajem Spinoze na glavne nosioce evropske kulture i misli kao što su Goethe, Kant, Hegel, Heine, Marx i Nietche i na filozofiju imanentnosti.
U naše vreme kad je otvoreno pitanje, posebno u Izraelu, ko je i ko može biti Židov, Jovel u svojim knjigama daje značajni doprinos toj raspravi pišući o izvorima i mogućnosti sekularnog židovstva, ujedno glavnoj temi koju obrađuje istorijski u svom delu.
Spinozin dualni jezik
U prvoj svesci Maran rezonovanja Yovel razmatra korene nekih od najkakterističnijih razmišljanja u kulturi maranizma, kao što su skeptičnost prema istorijskim religijama, imanentna metafizika, korištenje jezika dualnosti i traženje alternativnog puta spasenja. On raspravlja o intelektualnim Spinozinim prethodnicima kulture marana, da bi zadnja dva poglavlja posvetio analizi dualnog jezika kod Spinoze, njegovog razmatranja pojmova mnoštva i mudraca. Mnoštvo je za Spinozu predstavljalo glavni filozofski problem. Filozof živi posvuda okružen snagom mnoštva. U asketsoj izolaciji ne bi mogao postići svoj cilj kao što realno ne može očekivati od svih ljudi da se uzdignu do razumnog života. Za njega ovo postaje ključno filozofsko pitanje. On drži da je mnoštvo kategorija za sebe. Samo se pojedinci mogu uzdići do imaginativnog stanja i postići život razuma što velika masa nije u stanju. Jovel se bavi svakim od ovih problema zasebno, da bi također osvetlio koliko je Spinozina uloga kao marana rezonovanja relevantna za razumevanje i osvetljavanje njegove misli.
Kako je prema Spinozi naš ovozemaljski život jedini kojeg imamo i stoga jedini izvor moralnih vrednosti i političke odgovornost, Jovel poseže u istoriju i vreme pre Spinoze da bi odgovorio na pitanje je li Spinoza kao utemeljitelj modernosti bio „prvi svetovni Židov“. To je tema koju obrađuje istorijski u drugom poglavlju Marana razuma. Yovel ulazi u trag ideji imanentnosti analizom kulture Spinozinih predaka marana, odnosno španskih i portugalskih nasilno pokrštavanih Židova tokom 15. veka. Fascinirajuća istorija ovih „novih hrišćana“ pokazuje kako pokrštavanje nije uvek uspevalo zatrti staru veru i da je kripto-židovski život održavan kroz generacije marana usprkos svim inkvizicijskim progonima. Njihov život i upornost unutarnjeg održavanja judaizma i vanjskog pridržavanja hrišćanstva, podrivali su obe religije u toj meri da bi njihova inkompatibilnost u konačnici mnoge dovela do skepticizma i sekularizma usprkos tome što je bezbožništvo, uz judaiziranje, inkvizicija proglasila smrtnim grehom. Biti optužen za ovakav greh plaćalo se smrću na lomači pre koje su optuženi podrvrgavani užasnom mučenju. Optuženima za herezu crkva nije oduzimala samo goli život već i celokupnu imovinu bacajući u destituciju njihove porodice, ili ovisnike.
Optužbe su čak uvažavali posthumno, pa nije retko neko bio posmrtno proglašen heretikom tek da bi crkva naslednicima mogla oduzeti imovinu. Onima koji bi preživeli, ili se uspeli skloniti van dosega inkvizitorskih pipaka, život bi se iz temelja preokrenuo kao što se još uvek događa većini emigranata. Često bi dvojnost nekog konverzosa označila granicu između dva radikalno različita razdoblja na njegovom životnom putu. Kao spomena vredne primere Jovel navodi marane koji su se vraćali judaizmu kad bi se našli na sigurnom od inkvizicije. Usprkos povratku staroj religiji ostali Židovi su na njih gledali s nepoverenjem, kao na bivše hrišćane. Ilustraciju ovakve dvojnosti potpuno različitih životnih opredeljenja pružaju primeri mnogih cenjenih lekara, naučnika, ili dvorjana iberijskog društva koji su postali židovski pisci u venecijanskom getu, propagatori mesijanskog sabataizma* ili rabini u Amsterdamu, pa se u njihovim primerima dvostruki život marana oblikuje kao dvostruka karijera podeljena vremenom. Yovel nadalje drži da njihova dualnost nije samo slučaj kod onih koji su promenili službenu veru u bilo kojem smeru, već i kod njihovih potomaka, čak kad bi u potpunosti izgubili svoju istorijsku versku pripadnost.
Najbolji primer je sam Spinoza koji je prvi deo života proveo kao „maran razuma“ u svojoj zajednici bivših marana, ponovo vraćenih židovstvu u Amsterdamu. Zatim je napravio rez prihvativši život filozofa bez vere unutar holandske hrišćansko kalvinističke zajednice u kojoj je na isti „maranski“ način skrivao svoje unutarnje misli i intimnu filozofsku istinu od javnosti. Prema Jovelu, Spinoza je prototip maranske životne strukture s potpunom transformacijom sadržaja na pola životnog puta. Kao proskribovani heretik Spinoza je proživeo ostatak svog života u izolovanosti a da se nikad nije prestao smatrati Židovom. Izvorno židovstvo bilo mu je važno i svoje je filozofske teorije na njemu bazirao .
Ulazeći u korene njegovoj dualnosti rezonovanja Yovel razmatra u 3. poglavlju podeljenost Židova u Amsterdamu i razmatra moguće uzajamne uticaje Spinozinog intelektualnog kruga, ali i njegovog vlastitog tumačenja židovskih filozofa iz čijeg je učenja bio u stanju subsumirati svoje ideje. Usprkos tome Yovel drži da je kultura Marana ona prava osnova i polazište njegovog stanja razmišljanja, čak uticajnije od židovskih filozofa Srednjeg veka počevši od Maimonidesa pa sve do Abrabanela *
Najbolje pikarske romane napisali su konverzosi
Fernando de Rojas
Da bi što bolje ilustrovao svoju tezu dualnosti života Jovel ulazi u trag takvim preokupacijama u Španiji vek ranije. „Marani pod maskom u svetu bez transcedentalnosti“, poglavlje je u kojem detaljno interpretira život i delo renesansnog pisca Fernando de Rojasa, autora Celestine, romana u dijalogu i uopšte preteče romana kao žanra u književnosti, jednog od najpopularnijih španskih dela Siglia del Oro, odnosno Zlatnog veka španske književnosti i pisane umetnosti renesanse.
Dvostrukost unutarnjeg uverenja u suprotnosti s javnim ponašanjem suština je maranstva koje se ponekad kanalizovalo u umetničko stvaranje. Mnogi od glavnih nosilaca književnosti Zlatnog španskog veka potomci su pokrštenih Židova. Dualno stanje očevidno je u pikarskom romanu, ovom velikom španskom doprinosu svetskoj književnosti. Pikaro je anti hidalgo, osoba niskog porekla, koji u izobličavajućem ogledalu reflektuje španski kult viteštva i čiste krvi, odbacujući sistemske vrednosti koje vulgarizuje prostačkim humorom. Oni koji žive na rubu, balansirajući između dve stvarnosti često nalaze izlaz ili rešenje u umetničkom izražavanju, posebno jer su mnogi bili podvrgavani inkvizicijskim špijuniranjima i mučnim ispitivanjima što bi ih zauvek obeležilo.
Autori nekih od najboljih pikarskih romana bili su upravo conversosi, kao Guzman od Alfarache, Lazzarilo de Tormes, pa i sam Cervantes inkorporira pikarske elemente. Jer ko je zapravo vrludajeći pustolov? Niko drugi nego li sudbinski Marano koji nigde ne pripada.
Ako se može suditi prema Celestini, Rojas nije bio vernik, njegov je svet sekularan, ovozemaljski bez transcedentalne dimenzije, ili istorijske religije koja bi ga nečim obavezivala. Može se reći da je jednako ravnodušan prema hrišćanstvu kao i prema judaizmu, ali je takvo unutarnje razmišljanje morao skrivati od vanjskog sveta, posebno kad bi se radilo o banalnosti svakodnevnog života u kojem se nije moglo sakriti iza maske ili filtra estetske kreacije umetničkog dela.
Kao mladić, kad je u svojoj 21. godini napisao Celestinu Rojas je studirao pravo na Univerzitetu u Salamanki koje je od prvih prislnih pokrštavanja Židova (krajem 14. veka) postalo utočište mnogih velikih imena renesansne kulture Španije. Pre svog odlaska u Portugal (koncem 15. veka) predavao je tu Zacuto* ( tvorac brodskog astrolaba kojim je omogućio otkriće Novog sveta i ostalih geografskih otkrića) uz mnoge druge poznate židovske učenjake tog doba. Ženidbom Rojas prekida kreativnu stranu svog života i postaje čista suprotnost zakipelom piscu koji je razotkrio, ali i sakrio, svoje razmišljanje putem dijaloga u proslavljenoj Celestini. Nakon mladenačke kreativnosti, uspeha Celestine, inkvizitorskih intruzija u vlastiti život, Rojas je izgradio obrambenu strategiju, pa je uskoro nakon što se proslavio prekinuo sve veze s vlastitom književničkom prošlosti. Da bi sačuvao celovitost i mir porodičnog života preselio je u drugi grad u kojem je postao uvaženi pravnik, skrivajući do kraja života svoju pravu suštinu.
Premda u Spinozinoj biblioteci nije nađen primerak Celestine, nema sumnje da je poznavao ovo najpopularnije delo svog vremena koje je suštinsko oličenje maranskog stanja. Poput Spinozinog, Rojasov je život podeljen u dve potpuno različite faze. No tek je početkom 20. veka jedan istraživač otkrio njegovo pravo maransko poreklo.
Saznanje da je jedan od najpoznatijih pisaca Zlatnog veka maranskog porekla tada u Španiji mnogi nisu oduševljeno prihvatili odbijajući time i samu suštinu španskog nacionalnog karaktera, sastavljenog od slojeva istorijske realnosti, a ne od apstraktnog mitološkog ideala. Jer veliki deo španske osobenosti upravo označava asimilacija Židova i Muslimana, što Yovel prikazuje putem književne analize i interpretacije Celestine. Na primer, u Celestini ne postoji niti jedno autentično hrišćansko lice, tako da je ciničnom pokvarenjaku Sempronuju ostavljeno braniti hrišćanstvo. Jer u konačnici Rojas predstavlja pogled na svet koji negira sve istorijske religije, a time i svaku mogućnost transcedencije.
Sam Spinoza je takođe majstor umetnosti dvostrukog ili višestrukog jezika samo što je on tu dualnost koristio u filozofsku a ne poetsku svrhu. Isto kako su Rojas i ostali pretvorili dvosmisleni jezik od nužde u umetničku vrednost, Spinoza ga je pretvorio u instrument filozofje. Jer vek i po nakon Rojasa, ukinuvši hrišćanskog ili bilo kojeg boga, Spinozin svet nije u poziciji inferiornije bezbožne sfere kad tvrdi da je ovaj naš svet po sebi božanstvo.
Bog kao apsolut postavljen je na svoje pravo mesto kao izobličenost istorijskih religija. Jer, zaključuje Yovel, niko, niti Rojas, čak ni Nietsche kasnije ne postižu konačno oslobođenje od ostataka judaizma ili hrišćanstva da bi uzdigli ovaj naš svet na nivo božanstva. Međutim Spinozino progresivno tumačenje sveta podiglo je strašno mnogo negodovanja, pa je Spinoza ostao obeležen kao najizazovniji bezbožnik.
Miquel de Cervantes
Nezavisno od Spinoze spomenula bih slučaj Cervantesa koga Yovel spominje samo u prolazu. O Cervantesu u tom svetlu pisao je Tariq Ali u svojoj zbirci eseja „Protocol of Elders of Siodom and other Essays“ , za mene otkriće kao i poticaj da ponovo pročitam Don Quichotea u tom svetlu. Jer, kaže Tariq Ali, ko god da je napisao “kad se mudar čovek smeje, istovremeno se trese od straha“, mislio je na Špansko etničko čišćenja 15. i 16. veka. Tako kod Cervantesa smeh nije nikad nevin i uvek je izazvan strahom i okrutnostima kakve je sam iskusio u to svoje vreme tranzicije od tri kulture u jednu. Strahovladu je katolička Inkvizicija provodila pomoću vlastite tajne policije Svetog bratstva u cilju iskorenjivanja svake slobodne misli u svrhu jedinstvenog katoličkog identiteta lomačama i etničkim čišćenjem. Jer nije bilo dosta da se židovski zlatar konvertira, nego je da bi dokazao svoju odanost morao na židovski Šabat sedeti pred svojim dućanom i upadljivo jesti svinjetinu.
Svi okolni dokazi pokazuju da Cervantes potiče iz porodice konverzosa što je u svakom slučaju bilo obeležje za život. Konkretnih dokumenata za to nema, ali se zna da su sve takve porodice brižno uništavale svaki trag svog porekla (baš kao i Židovi u vreme Trećeg Reicha) da bi mogli dobiti diplomu čistoće kao „stari hrišćani „ te da ne bi bilo dokaznog materijala o protivnom. Uprkos tome Cervantes je u nekoliko navrata dobio odbijenicu za odlazak u Novi svet da bi teškom mukom stekao potvrdu o čistoći porekla za manuelni posao u kući crkvenog dostojanstvenika u Rimu.
Međutim, u La Manchi se znalo za njegovo židovsko poreklo. Šta više, njegov književni suparnik Lope de Vega tu je činjenicu često koristio u njihovim žestokim prepirkama, a i samo njegovo delo sadrži ključ. Dovoljno se samo upitati koga predstavljaju vetrenjače protiv kojih se apsurdno bori Cervantesov junak. Ili odakle lomače knjiga tako živo opisane odmah na početku romana. I ko odlučuje koje će knjige na lomaču, naravno sveštenik. Cervantes piše vek nakon edikta o izbacivanju ili prisilnom pokrštavanju Židova, kad je ista sudbina inkvizicijskih progona i strahovlade zadesila španske Muslimane. Zamislite jednu tranzicijski opustošenu zemlju kojom vrluda Cervantesov junak u kojoj je veliki broj stanovništva prognan ili obespravljen. Ili za što je metafora viteštva, tog stanja kojeg se tako ustrajno drži njegov junak, ili šta je pravi razlog da se već u ovodu delu Cervantes služi varkom tvrdeći da nije autor dela.
"Jednog dana kad sam bio na Alcana tržnici u Toledu, naišao je dečak koji je prodavao neke stare beležnice i stare papire trgovcu svilom. Kako jako volim čitati, čak i odbačene stare papire na ulici, pokrenula me moja prirodna znatiželja da zavirim u jedan od starih rukopisa što ih je dečak prodavao. Kad sam video da je pisano pismom koje ne znam čitati a u kojem sam prepoznao arapsko, osvrnuo sam se da vidim da li je tu neki Maurin koji zna kastljanski i koji bi mi mogao pročitati i nije bilo teško naći takvu vrstu prevodioca, jer čak da sam tražo nekoga ko zna bolji i stariji jezik, bio bih ga našao."
Možemo li se naslutiti o kojem je to starijem jeziku ovde reč?
___________________
* Manoel Dias Soeiro, (1604-1657), poznatiji kao Menaše ben Jisrael/Menasseh ben Israel, odnosno Menasheh ben Yossef nem Yisrael, portugalski rabin, kabalist, oisat, diplomata, štampar i izdavač, osnivač prve hebrejske štamparije u Amsterdamu 1626.
* Sabtai Cvi/ Sabbatai Zevi, (1626 –1676[1]) sefardski rabin I, kabalist koji je za sebe tvrdio da je židovski Mesija. Osnivač je židovskog mesijanskog pokreta po njemu nazvanog sabataizam.
* Isaac ben Judah Abravanel (1437–1508), najčešće zvan samo Abravanel ili Abrabanel, bio je portugalski židovski državnik, filozof, komentator Biblije i financijer.
* Abraham Zacuto (Salamanca, 1452 – Damask, verovatno je ( 1515) sefardski židovski astronom, astrolog, matematičar, rabin i istoricar, koji je kao kraljevskji astronom u 15.veku služio kod portugalskog kralja. Po njemu je nazvan jedan krater na mesecu
Vesna Domany Hardy
izvor
Ako se može suditi prema Celestini, Rojas nije bio vernik, njegov je svet sekularan, ovozemaljski bez transcedentalne dimenzije, ili istorijske religije koja bi ga nečim obavezivala. Može se reći da je jednako ravnodušan prema hrišćanstvu kao i prema judaizmu, ali je takvo unutarnje razmišljanje morao skrivati od vanjskog sveta, posebno kad bi se radilo o banalnosti svakodnevnog života u kojem se nije moglo sakriti iza maske ili filtra estetske kreacije umetničkog dela.
Kao mladić, kad je u svojoj 21. godini napisao Celestinu Rojas je studirao pravo na Univerzitetu u Salamanki koje je od prvih prislnih pokrštavanja Židova (krajem 14. veka) postalo utočište mnogih velikih imena renesansne kulture Španije. Pre svog odlaska u Portugal (koncem 15. veka) predavao je tu Zacuto* ( tvorac brodskog astrolaba kojim je omogućio otkriće Novog sveta i ostalih geografskih otkrića) uz mnoge druge poznate židovske učenjake tog doba. Ženidbom Rojas prekida kreativnu stranu svog života i postaje čista suprotnost zakipelom piscu koji je razotkrio, ali i sakrio, svoje razmišljanje putem dijaloga u proslavljenoj Celestini. Nakon mladenačke kreativnosti, uspeha Celestine, inkvizitorskih intruzija u vlastiti život, Rojas je izgradio obrambenu strategiju, pa je uskoro nakon što se proslavio prekinuo sve veze s vlastitom književničkom prošlosti. Da bi sačuvao celovitost i mir porodičnog života preselio je u drugi grad u kojem je postao uvaženi pravnik, skrivajući do kraja života svoju pravu suštinu.
Premda u Spinozinoj biblioteci nije nađen primerak Celestine, nema sumnje da je poznavao ovo najpopularnije delo svog vremena koje je suštinsko oličenje maranskog stanja. Poput Spinozinog, Rojasov je život podeljen u dve potpuno različite faze. No tek je početkom 20. veka jedan istraživač otkrio njegovo pravo maransko poreklo.
Saznanje da je jedan od najpoznatijih pisaca Zlatnog veka maranskog porekla tada u Španiji mnogi nisu oduševljeno prihvatili odbijajući time i samu suštinu španskog nacionalnog karaktera, sastavljenog od slojeva istorijske realnosti, a ne od apstraktnog mitološkog ideala. Jer veliki deo španske osobenosti upravo označava asimilacija Židova i Muslimana, što Yovel prikazuje putem književne analize i interpretacije Celestine. Na primer, u Celestini ne postoji niti jedno autentično hrišćansko lice, tako da je ciničnom pokvarenjaku Sempronuju ostavljeno braniti hrišćanstvo. Jer u konačnici Rojas predstavlja pogled na svet koji negira sve istorijske religije, a time i svaku mogućnost transcedencije.
Sam Spinoza je takođe majstor umetnosti dvostrukog ili višestrukog jezika samo što je on tu dualnost koristio u filozofsku a ne poetsku svrhu. Isto kako su Rojas i ostali pretvorili dvosmisleni jezik od nužde u umetničku vrednost, Spinoza ga je pretvorio u instrument filozofje. Jer vek i po nakon Rojasa, ukinuvši hrišćanskog ili bilo kojeg boga, Spinozin svet nije u poziciji inferiornije bezbožne sfere kad tvrdi da je ovaj naš svet po sebi božanstvo.
Bog kao apsolut postavljen je na svoje pravo mesto kao izobličenost istorijskih religija. Jer, zaključuje Yovel, niko, niti Rojas, čak ni Nietsche kasnije ne postižu konačno oslobođenje od ostataka judaizma ili hrišćanstva da bi uzdigli ovaj naš svet na nivo božanstva. Međutim Spinozino progresivno tumačenje sveta podiglo je strašno mnogo negodovanja, pa je Spinoza ostao obeležen kao najizazovniji bezbožnik.
Miquel de Cervantes
Nezavisno od Spinoze spomenula bih slučaj Cervantesa koga Yovel spominje samo u prolazu. O Cervantesu u tom svetlu pisao je Tariq Ali u svojoj zbirci eseja „Protocol of Elders of Siodom and other Essays“ , za mene otkriće kao i poticaj da ponovo pročitam Don Quichotea u tom svetlu. Jer, kaže Tariq Ali, ko god da je napisao “kad se mudar čovek smeje, istovremeno se trese od straha“, mislio je na Špansko etničko čišćenja 15. i 16. veka. Tako kod Cervantesa smeh nije nikad nevin i uvek je izazvan strahom i okrutnostima kakve je sam iskusio u to svoje vreme tranzicije od tri kulture u jednu. Strahovladu je katolička Inkvizicija provodila pomoću vlastite tajne policije Svetog bratstva u cilju iskorenjivanja svake slobodne misli u svrhu jedinstvenog katoličkog identiteta lomačama i etničkim čišćenjem. Jer nije bilo dosta da se židovski zlatar konvertira, nego je da bi dokazao svoju odanost morao na židovski Šabat sedeti pred svojim dućanom i upadljivo jesti svinjetinu.
Svi okolni dokazi pokazuju da Cervantes potiče iz porodice konverzosa što je u svakom slučaju bilo obeležje za život. Konkretnih dokumenata za to nema, ali se zna da su sve takve porodice brižno uništavale svaki trag svog porekla (baš kao i Židovi u vreme Trećeg Reicha) da bi mogli dobiti diplomu čistoće kao „stari hrišćani „ te da ne bi bilo dokaznog materijala o protivnom. Uprkos tome Cervantes je u nekoliko navrata dobio odbijenicu za odlazak u Novi svet da bi teškom mukom stekao potvrdu o čistoći porekla za manuelni posao u kući crkvenog dostojanstvenika u Rimu.
Međutim, u La Manchi se znalo za njegovo židovsko poreklo. Šta više, njegov književni suparnik Lope de Vega tu je činjenicu često koristio u njihovim žestokim prepirkama, a i samo njegovo delo sadrži ključ. Dovoljno se samo upitati koga predstavljaju vetrenjače protiv kojih se apsurdno bori Cervantesov junak. Ili odakle lomače knjiga tako živo opisane odmah na početku romana. I ko odlučuje koje će knjige na lomaču, naravno sveštenik. Cervantes piše vek nakon edikta o izbacivanju ili prisilnom pokrštavanju Židova, kad je ista sudbina inkvizicijskih progona i strahovlade zadesila španske Muslimane. Zamislite jednu tranzicijski opustošenu zemlju kojom vrluda Cervantesov junak u kojoj je veliki broj stanovništva prognan ili obespravljen. Ili za što je metafora viteštva, tog stanja kojeg se tako ustrajno drži njegov junak, ili šta je pravi razlog da se već u ovodu delu Cervantes služi varkom tvrdeći da nije autor dela.
"Jednog dana kad sam bio na Alcana tržnici u Toledu, naišao je dečak koji je prodavao neke stare beležnice i stare papire trgovcu svilom. Kako jako volim čitati, čak i odbačene stare papire na ulici, pokrenula me moja prirodna znatiželja da zavirim u jedan od starih rukopisa što ih je dečak prodavao. Kad sam video da je pisano pismom koje ne znam čitati a u kojem sam prepoznao arapsko, osvrnuo sam se da vidim da li je tu neki Maurin koji zna kastljanski i koji bi mi mogao pročitati i nije bilo teško naći takvu vrstu prevodioca, jer čak da sam tražo nekoga ko zna bolji i stariji jezik, bio bih ga našao."
Možemo li se naslutiti o kojem je to starijem jeziku ovde reč?
___________________
* Manoel Dias Soeiro, (1604-1657), poznatiji kao Menaše ben Jisrael/Menasseh ben Israel, odnosno Menasheh ben Yossef nem Yisrael, portugalski rabin, kabalist, oisat, diplomata, štampar i izdavač, osnivač prve hebrejske štamparije u Amsterdamu 1626.
* Sabtai Cvi/ Sabbatai Zevi, (1626 –1676[1]) sefardski rabin I, kabalist koji je za sebe tvrdio da je židovski Mesija. Osnivač je židovskog mesijanskog pokreta po njemu nazvanog sabataizam.
* Isaac ben Judah Abravanel (1437–1508), najčešće zvan samo Abravanel ili Abrabanel, bio je portugalski židovski državnik, filozof, komentator Biblije i financijer.
* Abraham Zacuto (Salamanca, 1452 – Damask, verovatno je ( 1515) sefardski židovski astronom, astrolog, matematičar, rabin i istoricar, koji je kao kraljevskji astronom u 15.veku služio kod portugalskog kralja. Po njemu je nazvan jedan krater na mesecu
izvor
- Cervantes,Miquel de, Međuigre- predgovor
- Cervantes,Miquel de, Don Kihot, ( predgovor, prva glava )
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava
- Cervantes, de Miquel,Don Kihot 17,18,19 glava
- Cervantes, de Miquel,Don Kihot 20,21,22 glava
- Cervantes, de Miquel.Don Kihot 23,24,25 glava
2 коментара:
Otišao sam tamo ( Holandiju) da održim predavanje, i kao deo naknade zatražio i dobio „Spinozin dan”. Predsednik holandskog Društva Spinoza i vodeći spinozista, prihvatio je da ga provede sa mnom u obilasku svih važnih lokacija-kuća u kojima je Spinoza stanovao, mesta gde je sahranjen, i kao najzanimljivije, njegovog muzeja u Rejnsburgu. I upravo tu sam doživeo epifaniju.
Ušao sam u Spinozin muzej u Rejnsburgu, udaljen nekih četrdeset i pet minuta vožnje od Amsterdama, sa žestokim predosećanjem, očekujući -šta? Možda susret sa Spinozinim duhom. Možda priču. Ali, već na samom ulasku sam se razočarao. Posumnjao sam da taj mali, oskudni muzej može da me približi Spinozi. Jedine barem donekle lične predmete predstavljala je zbirka od 151 knjige iz Spinozine biblioteke, i smesta sam se uputio ka njima. Dali su mi punu slobodu i ja sam, jednu za drugom, uzimao te knjige iz sedamnaestog veka, mirisao ih i držao u rukama, trepereći od uzbuđenja što dodirujem predmete koje je nekada i sam Spinoza dodirivao.
Ali, domaćin je ubrzo prekinuo moj zanos: „Naravno, dr Jalom, posle njegove smrti, imovina koju je posedovao-krevet, odeća, cipele, olovke i knjige-data je na licitaciju kako bi se platili troškovi sahrane. Knjige su bile prodate i rasute na sve strane, ali na sreću, notar je pre licitacije sačino detaljan popis i nakon više od dve stotine godina jedan jevrejski filantrop je ponovo prikupio većinu istih naslova i izdanja iz istih godina i gradova u kojima su objavljena. Dakle, mi je zovemo Spinozina biblioteka, ali je ona zapravo replika. Njegovi prsti nikad nisu dotakli te knjige.”
Udaljio sam se od biblioteke i netremice zagledao u Spinozin portret koji je visio na zidu, osetivši vrlo brzo kako se utapam i nestajem u tim ogromnim, tužnim, ovalnim očima pod teškim kapcima, što je bilo gotovo mističko iskustvo,koje se meni retko kad događa. Ali onda je moj domaćin rekao: „Možda niste znali, ali to nije stvarni Spinozin portret. To je samo lik iz mašte nekog umetnika, sačinjen na osnovu šturih opisa iz nekoliko tekstova. Ako su i postojali crteži iz njegovog vremena, nijedan, nije sačuvan."
Dok sam u drugoj sobi razgledao sprave za brušenje sočiva-takođe ne njegovu vlastitu opremu već, kako je bilo navedeno u muzejskoj legendi, opremu sličnu njoj-začuo sam da jedan od mojih domaćina u sobi s bibliotekom pominje naciste.Vratio sam se nazad. „Šta? Nacisti su bili ovde? U ovom muzeju?”„Da-nekoliko meseci nakon blickriga u Holandiji, ERR trupe su došle u svojim velikim limuzinama i pokrale sve-knjige, bistu, portret Spinoze-sve. Natovarili su i odneli sve, a onda zapečatili i konfiskovali muzej.”,,ERR? Za šta je to skraćenica?” „Einsatzstab Reichsleiter Rosen berg.Opertivna jedinica vođe Rajha Rozenberga- onog Alfreda Rozenberga što je bio glavni nacistički ideolog antisemitizma. On je bio zadužen za pljačkanje u korist Trećeg Rajha, i po njegovim naređenjima, ERR je opustošio celu Evropu -u početku samo stvari Jevreja, a potom, tokom rata, sve što je bilo vredno.”
„To onda znači da su ove knjige dva puta oduzimane Spinozi?” -upitao sam. „Hoćete da kažete da su ponovo morale da se kupuju i da je biblioteka po drugi put kompletirana?”„Ne-nekim čudom knjige su preživele i vraćene su ovde posle rata, s izuzetkom nekoliko primeraka." ( Irvine Yalom, Spinoza)
Fantastičan odlomak.
pesnik u prolazu
Objavila sam deo tog romana i ne može se uporediti sa prethodnim. Taj deo uvoda je zanimljiv zbog podataka. Poz.
Постави коментар