понедељак, 21. јануар 2019.

Mirotvorci,Mirovna konferencija, Pariz 1919-te, Rusija




II POGLAVLJE 
RUSIJA

     Mirovna konferencija službeno je otvorena 18. januara 1919. godine. Clemenceau se pobrinuo za to da se Konferencija otvori na godišnjicu krunidbe (1871. godine) Wilhelma I. za kaisera nove Nemačke. Obračajuči se delegatima okupljenima u raskošnoj Salle d'Horloge (Dvorana ogledala) na Quai d'Orsavu, predsednik Poincare se osvrnuo na pokvarenost neprijatelja, velike žrtve Saveznika i nade u trajni mir. »U vašim je rukama«, rekao je, »budućnost sveta«. Dok su izlazili, Balfour se okrenuo Clemenceauu i ispričao se zbog cilindra. »Rekli su mi«, rekao je, »da je obavezan«. »I meni«, odvratio je Clemenceau s polucilindrom na glavi.
       Promatrači su prmetili izostanak nekih uglednika: grčkom premijeru Venizelosu smetalo je što
Srbija ima više delegata od njegove zemlje, a kanadski premijer Borden uvredio se jer je prednost
dana novozelandskom premijeru. Japanci još nisu stigli. No sve je najviše zapanjila odsutnost
Rusije.
     Kao saveznik Rusija je 1914. godine verovatno spasila Francusku od poraza kada je napalaNemačku na istočnom frontu. Rusija se tri godine borila protiv Središnjih sila i nanosila im velike gubitke, ali je sama pretrpela još veće. Napokon, 1917. godine nije više izdržala teret pa je u osam meseci prešla put od autokracije i liberalne demokracije do revolucionarne diktature pod sičušnom ekstremnom frakcijom ruskih socijalista, boljševika, za koje većina, uključujuči same Ruse, nije nikada čula. Dok se raspadala, od Rusije su se odvajali delovi velikog carstva - baltičke države, Ukrajina, Armenija, Gruzija, Azerbajdžan i Dagestan. Saveznici su uputili vojnu pomoć u uzaludnom nastojanju da podupru Rusiju u njenoj borbi protiv Nemaca, ali tada su početkom 1918. godine boljševici sklopili mir s Nemcima. Saveznički su vojnici ostali na ruskom tlu, ali s kojim ciljem? Srušiti boljševike i njihov sovjetski režim? Podržati njihove heterogene neprijatelje, rojaliste, liberale, anarhiste, razočarane socijaliste, nacionaliste svih vrsta?

Zimski dvorac 
Pogled na Zimski dvorac sa reke Neve 



          U Parizu nije bilo nimalo lako ustanoviti što se događa na istoku ili ko je na čijoj strani. Na zapad su dopirale vesti o društvenom poretku izvrnutom naglavce, građanskom ratu, nacionalističkim ustancima, zverstvima, odmazdama i ponovnim zverstvima: o ubistvu poslednjeg cara i njegove porodice i o bacanju njihovih tela u bunar, o osakačenom telu britanskog mornaričkog atašea kako leži nepokopan na ulici St. Peterburga, itd. Ruski su vojnici streljali svoje oficire, a mornari preuzimali zapovedništvo nad brodovima ratne mornarice. Širom golemih ruskih prostranstava seljaci su ubijali zemljoposednike terani večnom gladi za zemljom. U gradovima su se maloletnici razmetali oružjem, a siromasi izlazili iz siromašnih četvrti i zaposedali palače. No bilo je teško odrediti šta je od svega toga istina (većinom je i bila) jer je Rusija postala potpuna nepoznanica. Rečima Llovda Georgea, »nismo se zapravo nikada bavili utvrđenim činjenicama, pa ni činjenicama koje su se mogle utvrditi. Rusija je bila džungla u kojoj niko nije mogao reći šta se događa nekoliko metara dalje«. U tome mu nije nimalo pomagalo klimavo poznavanje geografije: mislio je da je Harkov (grad u Ukrajini) ime ruskog generala.
        Velike sile povukle su svoje diplomate tokom leta 1918. godine, a do početka 1919. Rusiju su napustili gotovo svi inostrani korespondenti. Kopneni putevi bili su mestimično neprohodni zbog sukoba. Bili su potrebni dani ili nedelje da telegrami stignu na zapad, ako su uopšte i stizali. Kad su se delegati okupili na Mirovnoj konferencij, jedini sigurni put za slanje poruka bio je preko Stockholma gde su boljševici imali svog predstavnika. Tokom konferencije mirotvorci su o Rusiji znali okoliko koliko o nevidljivoj strani mjeseca.
       S pravnog gledišta, možda nije bilo potrebe za pozivanjem ruskih predstavnika. To je bio Clemenceauov stav: Rusija je izdala saveznike prepuštajući Francusku na milost i nemilost Nemcima. Boljševički vođa Lenjin, i realist i fanatik, ustupio je Nemcima zemlju i resurse u Brest-Litovsku (današnji Brest u Poljskoj) u zamenu za mir, kako bi time sačuvao vitalnu iskru iz koje će proizaći marksistička era. Nemačka je dobila pristup sirovinama koje su joj očajnički bile potrebne i priliku da prebaci stotine hiljada  vojnika na zapadni front. Barem što se tiče Clemenceaua, Lenjinov postupak oslobađao je saveznike svih obećanja Rusiji, uključujuči pristup vitalnim tesnacima koji vode od Crnog mora do Sredozemlja.
        S druge strane, Rusija je formalno još bila saveznik i zaračena s Nemačkom. Na kraju krajeva, Nemci su se morali odreći sporazuma sklopljenog u Brest-Litovsku kada su sami sklopili primirje u novembru  1918. U svakom slučaju, odsutnost Rusije bila je nezgodna. »U raspravama«, zapisao je u svoj dnevnik jedan mladi britanski savetnik, »sve neizbežno vodi do Rusije. Zatim se rasprava udaljava od predmeta, svi se slažu da se pitanje o kojem je reč ne može rešavati sve dok se ne odredi opšta politika prema Rusiji; pošto se svi saglase s time, prelaze na neku drugu temu umesto da reše pitanje s početka rasprave«.
       Na Mirovnoj konferenciji pojavilo se pitanje Finske, novih baltičkih država poput Estonije, Latvije i Litve, Poljske, Rumunije, Turske i Perzije, ali se njihove granice nisu mogle definitivno utvrditi sve dok se ne razjasni budući oblik i status Rusije.


Pogled sa Aleksandrovog trga 




      Pitanje Rusije iskrsnulo je više puta tokom Mirovne konferencije. Kako je izjavio Baker, koji je kasnije opravdavao Wilsona, Rusija i strah od boljševizma oblikovali su mir. »Rusija je u Parizu igrala bitniju ulogu od Pruske!« Kao i mnoge druge Bakerove izjave, i ova je besmislena. Mirotvorci nisu utrošili puno vremena razmišljajuči o Rusiji i njezinoj revoluciji; bilo im je mnogo više stalo do sklapanja mira s još celovitom Nemačkom i do vraćanja Evrope u mirnodopsko stanje. Rusija ih je brinula koliko i socijalni nemiri kod kuće, ali nisu neizbežno na to gledali kao na dve strane iste medalje. Uništavanje boljševika u Rusiji ne bi čudotvorno eliminisalo uzroke nemira drugde. Nemački radnici i vojnici preuzimali su vlast zato što se Kaiserov režim diskreditirao i bankrotirao. Austro-Ugarska se raspala jer se više nije mogla održati tlačenjem svojih nacija. Britanski vojnici su se pobunili u Folkestoneu jer nisu hteli otići na dužnost u inostranstvo, a Kanađani su se pobunili u severnom Walesu jer su hteli otići kući. Ponekad je Ruska revolucija pružala poticaj - i rečnik. »Boljševizam cvate«, zapisao je Borden u svom dnevniku, ali govorio je o radničkim nemirima, a ne o revoluciji. »Boljševizam« je 1919. godine bio prikladna krilatica (kao i njegov sudrug, »komunizam«). Kako se izrazio Bliss, Wilsonov vojni savetnik, »da smo ga zamenili rečju 'revolucija' bilo bi možda sve jasnije«.
       Naravno, mirotvorce je brinulo širenje revolucionarnih ideja, ali ne nužno ruskih. Oni koji su
preživeli Veliki rat bili su umorni i teskobni. Istopile su se naizgled čvrste strukture, carstva, njihove civilne uprave i njihove vojske, i u mnogim delovima Evrope nije bilo jasno ko će zauzeti njihovo mesto. Evropa je pre rata bila područje nezadovoljenih čežnji, socijalističkih nada u bolji svet, radničkih nada u bolje uslove života, nacionalističkih nada u vlastitu domovinu, i te su se čežnje ponovno pojavile u još snažnijem obliku jer se u fluidnom svetu 1919. godine moglo sanjati o promeni - ili doživljavati noćne more zbog sloma reda. Te godine izvršen je atentat na portugalskog predsednika. Kasnije iste godine, neki je luđak pokušao ubiti Clemenceaua. U Bavarskoj i Mađarskoj vlast su preuzele komunističke vlade - u Miinchenu samo na nekoliko dana, ali u Budimpešti mnogo duže. Komunisti su to također pokušali, ali bezuspešno, u Berlinu u januaru i u Beču u junu . No ruske se boljševike nije moglo okriviti za sve.
       Mnogi se nisu prepustili panici, i to ne samo oni na levici. Jednoga dana, tokom ručka u hotelu Majestic, kanadski delegat Oliver Mowat Biggar vedro je časkao sa skupinom u kojoj je bio i Philip Kerr, lični  pomoćnik Lloyd Georgea. »Svi smo imali osećaj da novac ima previše uticaja na svet - to jest, sebični novac. Logična je posledica komunizam, i svi ćemo nesumnjiuvo  doći do toga za četvrt veka«. U međuvremenu, Biggar je pisao ženi u Kanadu kako se divno zabavlja: subotnji ples u Majesticu, Faust i Madame Buttertfly u Operi, kabarei u kojima ga je zapanjila, kako joj je pisao, lepota prostitutki. Francuska se merila, primetio je, svakako razlikuju od kanadskih. U jednoj kabaretskoj predstavi glavna glumica »nije na sebi iznad kukova imala ništa osim par lanaca, a u drugoj ni to, ni ispod ni iznad, osim nekoliko vrpci i cipela, a plesala je užasno«. Kad mu je supruga predložila da odmah doputuje iz Kanade i pridruži mu se, Biggar je izrazio ozbiljne rezerve. Naravno, bilo bi mu drago da ona dođe, pisao je, ali stanovi u Parizu neverovatno su skupi, a kupaonice užasne. Osim toga, neki mu je visoki službenik rekao da će revolucija preplaviti Nemačku, a možda i Francusku. Ponestaće hrane i goriva. Nestaće struje i vode. »No,moraćeš sama odlučiti jesi li spremna pomiriti se s neudobnošču i s opasnošču, premda je ta mogućnost vrlo mala«.Gđa Biggar ostala je u Kanadi.

Сродна слика
                                                                       
Mozaik na podu u Zimskom dvorcu. Foto: Wikipedia Commons/jimmyweee
Mozaik na podu 

         Boljševizam je znao biti i koristan - kao alibi. Kada je Rumunija tražila rusku pokrajinu
Besarabiju ili kada je Poljska upala u Ukrajinu, bilo je to radi zaustavljanja boljševizma. Talijanski delegati upozoravali su da će im kod kuće izbiti revolucija ako ne dobiju većinu dalmatinske obale. Mirotvorci su boljševizam iskorištavali kao uzajamnu pretnju. Nemaćka će, govorili su Lloyd George i Wilson, postati boljševička zemlja ako joj nametnu preoštre mirovne uslove.
        I zapadne reakcije na novi režim u Rusiji bile su vrlo podeljene. Naravno, nedostatak informacija nije sprečavao ljude da se drže čvrstih uverenja. Šta više, on im je to i olakšavao. I levica i desnica projicirali su svoje bojazni i nade u tu crnu rupu na istoku. Radikalni levičarski američki novinar Lincoln Steffens koji je, začudo, 1919. godine uspeo doći u Rusiju, sročio je po povratku svoju famoznu rečenicu: »Video sam budućnost i ona je uspešna«. Strahote kojima je svedočio nisu
promenile njegovo mišljenje. Na desnici se verovalo svakoj priči o užasima. Britanska vlada objavljivala je izveštaje, navodno na osnovu iskaza očevidaca, da su boljševici »nacionalizirali« žene i osnovali »komesarijate za slobodnu ljubav«. »Crkve su pretvorene u javne kuće. Uvezene su posebne bande kineskih krvnika kako bi svoje istočnjačke veštine isprobavali na boljševičkim žrtvama.«Winston Churchill, britanski ministar rata tokom Mirovne konferencije, bio je među malobrojnima koji su shvatili da je Lenjinov boljševizam nešto novo na političkoj sceni, da se ispod marksističke retorike nalazi vrlo disciplinirana i vrlo centralizovana stranka koja se želi domoći svih poluga moći.
     Motivisana dalekim ciljem, postizanjem savršenog sveta, bilo joj je svejedno koju će metodu upotrebiti. »Za razliku od mnogih drugih oblika vizionarske političke misli, bit boljševizma leži u tome da se može širiti i održavati samo nasiljem.« Lenjin i njegovi saradnici bili su spremni uništiti sve što im je stajalo na putu prema postizanju njihove vizije, bile to institucije ruskog društva ili sami Rusi. »Od svih tiranija u istoriji«, rekao je Churchill najednom skupu u Londonu, »boljševička je tiranija najgora, najdestruktivnija, najsramotnija.« Lloyd George je zlobno protumačio Churchillove razloge: »Njegova vojvodska krv pobunila se protiv masovne eliminacije ruskih velikih vojvoda«.
       Drugi su pak, medu njima i mnogi njegovi kolege i britanska javnost, otpisivali Chruchilla kao nepostojanog i nepouzdanog. Nad njim je još lebdela sena katastrofalne galipoljske kampanje, a njegov egzaltirani način izražavanja doimao se histerično. »Civilizacija se potpuno gasi«, izjavio je jednom predizbornom govoru u novembru  1918. godine, »na golemom prostoru, dok boljševici skaču i divljaju poput bandi okrutnih pavijana medu ruševinama gradova i nad telima svojih žrtava«. Nakon jednog Churchillovog emotivnog ispada u kabinetu Balfour mu je hladno rekao: »Divim se preteranom načinu na koji iznosite istinu«.
Stepenice u Zimskom dvorcu, domu ruskih careva. Foto: Wikipedia Commons/Proktolog

Stepenice u Zimskom dvorcu 


Резултат слика за Interior del Palacio de Invierno

     Dok je većina zapadnih liberala 1919. bila sklona verovati boljševicima, otimanje vlasti od demokratski izabrane skupštine, ubistva -pogotovo ona najnotornija, likvidacija cara i njegove porodice - i nepriznavanje ruskog vanjskog duga šokirali su javnost. (Francuze je posebno iritiralo pitanje duga, jer su mnogi francuski građani bili kupili ruske državne obveznice.). No, kao dobri liberali setili su se činjenice da su i Francuska i Sjedinjene Države bile proizvod revolucije. Wilson je isprva mislio da boljševizam želi obuzdati moć krupnog kapitala i moćne državne uprave te pružiti pojedincu veću slobodu. Kako je zabeležio njegov lični  lekar Gravson, Wilson je odobravao mnoge delove boljševičkog programa: »Naravno, smatrao je da ubistva, konfiskacije i
potpuno zanemarivanje zakona zaslužuju svaku osudu. No neke njihove doktrine razvile su se kao rezultat pritiska kapitalista, koji posvuda krše radnička prava, te je upozoravao svoje kolege da će se boljševici, ako postanu razumni i pristanu na politiku zakona i reda, ubrzo proširiti po celoj Evropi i srušiti postojeće vlade.« Progresivni mislioci poput njega samog i Wilsona, izjavljivao je
Lloyd George, smatraju da je stari poredak - »nesposoban, rasipan i tiranski« - zaslužio ono što je dobio: »bio je kriv za izrabljivanje i tlačenje koji su razlog surovom ponašanju revolucionara«.
       Lloyd George je zadržao nešto od osobina koje je pokazao kao hrabri mladi advokat kad se u severnom Walesu suprotstavio lokalnim močnicima. »Problem s našim premijerom«, potužio se Curzon Balfouru, »jeste u tome što je i on sam pomalo boljševik. Čovek ima osećaj da je za njega Trocki jedini kongenijalni lik na međunarodnoj sceni«.
     Mnogi su verovali da će se boljševici s vremenom smiriti i postati buržuji. Boljševičke ideje prožimale su zapadna društva zato jer je ljudima bilo svega dosta. Odstranite uzroke boljševizma, tvrdili su i Wilson i Lloyd George, i oduzeće mu kisik. Seljaci bez zemlje, radnici bez posla, ljudi bez nade - sve su to argumenti za vizionare koji obećavaju raj na zemlji. Postoji opasan jaz, govorio je Wilson, čak i u Americi, između kapitala i radnika. »Semenu je potrebno tlo, a za boljševičko seme ono je već bilo pripremljeno«.Boljševizam se može pobediti, uveravao je američke stručnjake tokom putovanja do Pariza, izgradnjom novog poretka. I Lloyd George bio je sklon optimizmu. »Ne mislite li da će boljševizam odumreti sam od sebe?«, upitao je jednog britanskog novinara. »Evropa je vrlo jaka. Ona mu se može odupreti«.

Velika balska dvorana 

      Lloyd George bi bio zadovoljniji da je mogao uključiti Rusiju u Mirovnu konferenciju. Kako je rekao Clemenceauu na sastanku u Londonu 1918, godine, nisu mogli nastaviti kao da ta zemlja ne postoji. Rekao mu je kako gaji velike simpatije prema ruskom narodu. »Njihovi su se vojnici borili bez oružja i streljiva, njihova ih je vlada besramno izdala, pa se stoga ne treba čuditi što se ogorčeni ruski narod okrenuo protiv saveznika.« Rusija je bila golema zemlja i protezala se od Evrope do Azije, s gotovo 200 miliona stanovnika. Ako će se državama koje pretenduju na ruski teritorij dopustiti da dođu u Pariz, tada su svakako i Rusi imali pravo da ih se sasluša. To bi moglo značiti poziv boljševicima. Nisu mu se sviđali, rekao je Lloyd George Vrhovnom veću, no kako su ih mogli odbiti i ne priznati ih? »Reči da bismo mi trebali odabrati predstavnike jednog tako velikog naroda bilo bi suprotno svim načelima za koje smo se borili.« Britanska je vlada počinila istu pogrešku nakon Francuske revolucije, kada je podržala aristokratske emigrante. »To nas je«, naglasio je dramatično Lloyd George, »dovelo do rata koji je trajao dvadeset i pet godina«. Clemenceau nije prihvatio njegove argumente. On je mrzio boljševike, delom zato što ih je smatrao oruđem Nemaca, a delom zato što je zazirao od njihovih metoda. Za Clemenceaua revolucija je bila uzvišena ako je to bila revolucija iz 1789., odvratna kada je pala u ruke jakobincima, kada su je vodili ljudi poput Robespierrea i Lenjina koji su se koristili giljotinom i vešalima kako bi stvarali savršen svet.
         Clemenceau je doživeo nasilje svetine i krvavo gušenje radikalne Pariške komune potkraj
francusko-pruskog rata. Tada je prekinuo svaku vezu s ekstremnom levicom. Kao i ostali savezničke vođe, on je 1919. morao voditi računa o domaćem javnom mnenju. Kad bi boljševici poslali predstavnike u Pariz, rekao je Balfouru u privatnom razgovoru, to bi ohrabrilo ekstremne radikale, a građani bi se uspaničili. Bilo bi nereda na ulicama, pa bi ih njegova vlada morala suzbijati silom. To ne bi bila dobra atmosfera za Mirovnu konferenciju. Ako saveznici ipak ustraju na slanju poziva, upozorio je Clemenceau, biće prisiljen dati ostavku. Osim toga, jesu li boljševici zastupali celi ruski narod? Oni su nadzirali samo središnje ruske zemlje uz velike gradove St. Peterburg (koji će ubrzo postati Lenjingrad) i Moskvu. Bili su suočeni sa suparničkim vladama - s belogardijcima, kako su ih obično nazivali, pod vođstvom generala Antona Denjikina, jednog od boljih carskih generala, te s još jednom koju je u Sibiru vodio admiral Aleksandar Kolčak. U samom Parizu ruski su prognanici, od konzervativaca do radikala, osnovali Rusku političku konferenciju kao zastupnika svih neboljševičkih Rusa. Tako se Sergej Sazonov, bivši ministar vanjskih poslova u carskoj vladi, našao u situaciji da mora sarađivati s Borisom Savinkovim, poznatim teroristom. Vitkom, pomodno odevenom Savinkovu, s gardenijom u sakou, divili su se svi u Parizu. Llovdu Georgeu se uvek sviđala efikasnost , pa je za njega rekao: »Njegovi su atentati uvek bili izvedeni vešto i s potpunim uspehom«.Nažalost, Ruska politička konferencija dobila je samo nevoljku podršku suparničkih vlada Denjikina i Kolčaka (koji su mnogo vremena trošili i na međusobno nad- mudrivanje), i nikakvu od boljševika.
       Lloyd George je 16. januara  izneo pitanje Rusije pred Vrhovnim većem. Njemu se činilo da mogu birati jednu od tri mogućnosti: prvo, uništiti ruski boljševizam; drugo, izolovati  ga od vanjskog sveta; treće, pozvati Ruse, zajedno s boljševicima, na sastanak s mirotvorcima. Neki koraci u ostvarenju prve dve mogućnosti već su bili poduzeti: na ruskom tlu je već bilo savezničkih vojnika i saveznici su uveli blokadu Rusije. Po svemu sudeći ni jedna ni druga mera nisu bile uspešne. Sam Lloyd George bio je sklon trećoj mogućnosti. Saveznici su zapravo mogli učiniti Rusima uslugu ako uspeju nagovoriti različite frakcije na pregovore i uspostavu primirja. Tako su, izjavio je u privatnom razgovoru, činili i stari Rimljani kada su pozivali barbare i govorili im da se pristojno ponašaju.
      Lloyd George je imao pravo što se tiće mogućnosti koje su im stajale na raspolaganju, ali mirotvorcima nije bilo lako odlučiti. Bilo je prigovora na svako rešenje. Intervencija s ciljem zbacivanja boljševika bila je riskantna i skupa, izolacija Rusije naudila bi ruskom narodu, a dovodeći boljševičke predstavnike u Pariz ili bilo gde drugde na Zapadu izložili bi se opasnosti jer bi im time dali priliku da šire svoju poruku - da se i ne govori o tome koliko bi takva odluka razbesnela konzervativce. Dok je Wilson podržavao Lloyda Georgea, francuski i talijanski ministri vanjskih poslova, Pichon i Sonnino, oklevali su. Trebali bi, predložio je Pichon, barem saslušati francuskog i danskog veleposlanika koji su se upravo vratili iz Rusije. Obojica su se pojavili s uznemirujućim pričama o crvenom teroru, koje je Lloyd George nonšalantno odbacio kao preterivanja. Vrhovno veće nije bilo u stanju doneti nikakvu odluku.


Velika balska dvorana 

        Tokom cele Mirovne konferencije saveznička politika prema Rusiji ostala je nedosledna i nesuvisla, nedovoljno energična za zbacivanje boljševika ali dovoljno neprijateljska da ih uveri, s nesretnim posledicama za budućnost, da su zapadne sile njihovi nepomirljivi neprijatelji. Churchill je uporno od svoje vlade zahtevao jasnu političku odluku, pa je u svojim memoarima izrazio ogorčenje zbog savezničke neodlučnosti: »Jesu li zaračeni sa sovjetskom Rusijom? Nisu, naravno, ali pucaju u sovjetske Ruse bez opomene. Osvajači su na ruskom tlu. Naoružavaju neprijatelje sovjetske vlade. Blokiraju njezine luke i potapaju njezine brodove. Ozbiljno priželjkuju i snuju njezin pad. Ali rat - šokantno! Mešanje - sramota!«
      Churchill je, naravno, zagovarao intervenciju. Za intervenciju je bio i maršal Foch, visoki francuski oficir  i glavni zapovednik savezničkih snaga. Isto su mišljenje zastupali konzervativni članovi parlamenta u Londonu i ogorčeni francuski ulagači. Na drugoj strani bile su isto tako glasne skupine: sindikati koji su se solidarisali s radničkim pokretom, humanitarci svih boja i pragmatičari koji su, poput popularnog londonskog Daily Expressa, jednostavno rekli: »Žao nam je Rusa, ali oni to sami moraju rešiti«.
    To je bilo i Wilsonovo mišljenje. »Mislim da je najbolje pustiti ih da se sami izvlače«, izjavio je jednom britanskom diplomati u Washingtonu neposredno pre kraja rata, »iako ih neko vreme čeka anarhija. Evo kako ja gledam na situaciju onde: gomila ljudi s kojima je nemoguće izaći na kraj i koji se međusobno tuku. Ne možete se s njima dogovoriti, pa ih zatvarate u sobu i kažete im da će te otvoriti vrata i pregovarati s njima kada se međusobno dogovore.« Wilson je pretpostavljao da će oblik te sobe ostati više manje isti kao pre. On nije razmišljao, kao ponekad Britanci, o mogućem raspadu ruskog carstva. Samoodređenje je za njega značilo da će Rusi sami voditi svoju zemlju. Na osnovu istog načela, jedini izuzetak bila su poljska područja pod ruskom vlašču koja su prema njemu trebala pripasti obnovljenoj Poljskoj. Začudo, nije gledao na ukrajinski nacionalizam u istom svetlu (možda zato što je njegov veliki republikanski suparnik senator Lodgezagovarao nezavisnost Ukrajine) i nepopustljivo se opirao savezničkom priznanju baltičkih država. Inače je njegova politika prema Rusiji bila uglavnom negativna: bio je protiv intervencije i protiv priznanja. Šesta od njegovih 14 tačaka pozivala je na povlačenje stranih grupa s ruskog teritorija (pri čemu je posebno imao na umu Japance) kako bi ruski narod mogao uspostaviti institucije koje mu najbolje odgovaraju. Kada Rusi odluće ko će njima upravljati (Wilson se nadao da to neće biti boljševici), Sjedinjene Države će ih priznati. To su Sjedinjene Države učinile, rado je isticao Wilson, i nakon meksičkog građanskog rata.
       Međutim, Saveznici su već bili intervenisali. U proleče 1918. godine britanske grupe iskrcale su se u severnim lukama Arhangelsku i Murmansku, a Japanci su osvojili Vladivostok na Pacifiku i proširili se na zapad u Sibir kako bi sprečili Nemce da se domognu ruskih sirovina poput žita i nafte kao i ruskih luka i železnica. Kako bi držali Japance (a možda i Britance) na oku te zaštitili velik broj Čeha iz ruskih zarobljeničkih logora koji su zapeli u Sibiru, Amerikanci su nerado i sami iskrcali neke grupe. (»Krvavo sam se znojio«, tužio se Wilson Houseu toga leta,»razmišljajuči što bi bilo ispravno i izvedivo za Rusiju... Sve se raspada i izmiče poput žive pod mojim dodirom«.).                Britanci su zatim nagovorili Kanađane da pošalju svoje snage kako bi time uspostavili ravnotežu s Amerikancima i Japancima. Na jugu su britanske snage pod vođstvom školskog kolege Rudvarda Kiplinga prodrle na Kavkaz i zauzele tamošnja naftna polja. Francuzi su imali još manje vojnika nego Britanci, pa su u Rusiju poslali samo vojne misije ili simbolične snage. Kada su potkraj rata Britanci odlučili ne samo zadržati vojnike u Rusiji nego i ponuditi podršku protuboljševičkim belogardejcima, bilo je već potpuno jasno da se intervencija koja je počela kao operacija uperena protiv Nemaca preobrazila u nešto sasvim drugo.¦.
      Prema savezničkim uputama poražena Nemačka počela je povlačiti vojne jedinice iz Ukrajine i baltičkih država. Saveznici su se mučili da ispune nastali vakuum. Do kraja 1918. godine na ruskom se tlu našlo više od 180.000 stranih vojnika te nekoliko belogardijskih armija koje su primale savezničku pomoć u novcu i topništvu. Počelo se govoriti o krstaškom ratu protiv boljševizma. Saveznički vođe učestalo su se suočavali sa znakovima sve većeg protivljenja daljnjim vojnim avanturama. Njihova javnost i njihovi vojnici bili su umorni od rata. Levičarska parola »Ne dirajte
Rusiju!« postajala je sve popularnija. Ako ne pripaze, rekao je Lloyd George, proširiće boljševizam nastojanjima da ga suzbiju. Prema izveštajima britanskih vojnih vlasti, mogućnost upućivanja u Rusiju bila je krajnje nepopularna među britanskim i američkim vojnicima.
       Kanađani, koji su dali svoje jedinice za sibirsku ekspediciju i za Murmansk, planirali su se povući do leta; u Kanadi je vladalo »teskobno iščekivanje« da se reši taj problem, rekao je Borden svojim kolegama u delegaciji Britanskog carstva.
       Francuzi su zagovarali tvrdu intervencijsku liniju, ali su zapravo mogli učiniti vrlo malo. Nisu imali ni ljudi ni resurse. Pre kraja rata samo je mali broj francuskih vojnika stigao u Rusiju. Prema sporazumu s Velikom Britanijom Francuska je teoretski bila odgovorna za južnu Ukrajinu i Krim, a Velika Britanija za Kavkaz i srednju Aziju. (Osim podupiranja lokalnih protuboljševičkih snaga, nije nikada bilo jasno objašnjeno šta to znači). Francuski zapovednik savezničkih snaga na Srednjem istoku, general Louis Franchet d'Esperey, ogorčeno se tužio: »Nemam dovoljno snaga za razmeštaj u toj zemlji, a naše bi ljude još manje privlačilo iskustvo Rusije zimi dok se njihovi drugovi odmaraju«. Njegova upozorenja su nerazumno zanemarivali. Francuska vlada prebacila je mešane snage, s francuskim, grčkim i poljskim jedinicama, u crnomorsku luku Odesu. Ekspedicija se odmah sukobila sa šarenom zbirkom neprijatelja, od boljševika do ukrajinskih nacionalista i anarhista. Borbeni moral se srozao tokom duge zime 1918.-1919., pa je boljševicima bilo lako agitovati protiv rata među francuskim vojnicima uz pomoć ljudi koji su govorili francuski. Kako je izvestio jedan francuski oficir , »ni jedan francuski vojnik koji je izvukao živu glavu kod Verduna i na poljima Marne neće pristati na to da je izgubi na ruskim bojnim poljima«. U aprilu 1919. Francuzi su naglo odustali od pohoda koji se sve više bližio propasti, pa su se žurno izvukli prepuštajuči Odesu i njezine stanovnike boljševicima. Na obali su se okupili civili, uzalud preklinjući Francuze da ih povedu sa sobom. Manja francuska ekspedicija napustila je krimsku luku Sevastopolj u nešto večem redu i povela sa sobom 40.000 Rusa, medu njima i majku umorenog cara. Dve nedelje kasnije pobunila se francuska crnomorska flota.

kupola 



       Iako je Francuska i dalje podizala glas protiv boljševika i njihovih postupaka, nije više imala nikakvog udela u savezničkoj intervenciji. Foch je predlagao niz sve neverojatni]ih planova o upadu u Rusiju s jedinicama koje bi se trebale sastojati od Poljaka, Finaca, Čehoslovaka, Rumuna, Grka, pa i ruskih ratnih zarobljenika koji su se još nalazili u Nemačkoj. No od svega toga nije bilo ništa, jer su njegovi statisti uglavnom odbili uloge koje im je namenio, ali i zato što su se tim planovima energično protivili Britanci i Amerikanci.
       Tako se francuska politika zbog neaktivnosti svela na drugu opciju koju je spomenuo Lloyd George: izolovati boljševizam u Rusiji. Na Mirovnoj konferenciji i u godinama nakon nje Francuska se svojski trudila da oko Rusije - uz pomoć država poput Poljske - oblikuje, (prema staroj srednjo- vekovnoj terminologiji), cordon sanitaire oko prenositelja pošasti. Dodatna prednost ovakvog plana - još važnija za Francuze - bilo je stvaranje protuteže Nemačkoj i barijere za slučaj da se Nemačka i Rusija pokušaju povezati. Foch i Churchill bili su medu malobrojnima koji su u Parizu 1919. godine ozbiljno razmatrali tu mogućnost. Churchill je upozoravao na moguće udruživanje boljševičke Rusije s nacionalističkom Nemačkom i Japanom. »U konačnici mogli bismo zamisliti grabežljivu konfederaciju od Rajne do Jokohame, koja bi ugrozila vitalne interese Britanskog carstva u Indiji i drugde, ugrozila šta više budućnost sveta«.
    »Morali bismo i dalje paziti na njih«, rekao je umorni Clemenceau Llovdu Georgeu potkraj 1919.,
govoreći o boljševicima, »okružiti ih tako reči bodljikavom žicom i pritom ništa ne potrošiti«. Novac je 1919. bio velik problem. Lloyd George je pokušao prigušiti Churchillovo oduševljeno zagovaranje intervencije navodeći mu razgovor s ministrom financija Austenom Chamberlainom: »Ne možemo sebi priuštiti to opterećenje. Chamberlain kaže da jedva spajamo kraj s krajem u mirnodopskim uslovima, čak i sa sadašnjim nemogučim poreznim stopama«. Britanci su na rusku avanturu potrošili oko 100 miliona funti, Francuzi manje od pola tog iznosa. Britanski porezni obveznici nisu bili spremni i dalje trošiti novac na Rusiju, posebno kad to nisu bili spremni učiniti ni njihovi saveznici. »Koliko će Francuska dati?«, upitao je Lloyd George kada se pojavilo pitanje proširenja intervencije u februaru 1919. godine. »Uveren sam da ona to sebi ne može priuštiti; uveren sam da ni mi ne možemo. Hoće li Amerika snositi troškove? Naterajte ih na određivanje troškova svakog plana pre negoli ga odobrite«.
       Veliki deo pomoći belogardejcima očito je propadao zbog neefikasnosti  i korupcije. Oficiri iz
pozadine krali su uniforme namenjene vojnicima; njihove žene i kćeri nosile su uniforme britanskih bolničarki. Dok su Denjikinovi kamioni i tenkovi stajali zbog hladnoće, u krčmama se prodavao antifriz. Iako su boljševici kasnije u svojoj propagandi prikazivali kako se svetski kapitalizam sa svom svojom moči obrušio na njihovu revoluciju, saveznička pomoć bila je preslaba da spreči poraz »belih«.
       Saveznička intervencija u Rusiji bila je šeprtljava zbog različitih ciljeva i međusobnih sumnjičenja. Amerikanci su službeno bili protiv intervencije, ali su ipak nakon rata zadržali jedinice u Sibiru kako bi osujetili japanske planove. Dok su se pre 1914. godine Francuzi oslanjali na jaku Rusiju kao protutežu Nemačkoj, Britance je brinulo moguće rusko širenje prema jugu i prema Indiji.
Francuzi bi 1919. bili skloniji obnovljenoj, »beloj« Rusiji, dok bi se Britanci pomirili sa slabom
crvenom Rusijom. Curzon je mrzio sve što su boljševici simbolizovali, pa je bio oduševljen kada su Rusi izgubili kontrolu nad Kavkazom; Britanci moraju pripaziti, rekao je Churchillu, da se Denjikin, belogardijski vođa na jugu, ponovno ne domogne toga područja. U skladu s duboko ukorenjenim refleksom, Britanci su sumnjičavo primali francuske razloge. Francuska vlada, tužio se Lloyd George, bila je previše pod uticajem svojih građanskih krugova koji su izgubili svoje uštede u Rusiji. »Oni bi najradije«, izjavio je Lloyd George, »da im mi vadimo njihovo kestenje iz vatre«.


Rafaelov svod- motiv 

      Dok su se Saveznici sporadično bavili mogučnošću intervencije u Rusiji, istraživali su i opciju koju je zagovarao Lloyd George, tj. pregovore. Zajedno s Wilsonom Lloyd George je 21. januara 1919. Vrhovnom veću predložio kompromis. Budući da Francuzi nisu hteli da boljševici dođu u Pariz, zašto se ne bi sastali s njima i drugim ruskim predstavnicima negde bliže Rusiji? Sve dok mirotvorci budu odbijali razgovarati s boljševicima, dodao je Wilson, ruski će narod verovati boljševičkoj propagandnoj tvrdnji da su Saveznici njihovi neprijatelji. Uz podršku Sonnina, Clemenceau je prigovorio predlogu tvrdeći da će već i sam čin razgovora boljševicima dati kredibilitet. S druge strane, nije bio spreman posvađati se sa svojim saveznicima zbog toga, pa je
nevoljno pristao. No Sonnino nije. Morali bi okupiti sve belogardejce i dati im dovoljno vojnika ili barem oružja da unište boljševike. Lloyd George je postavio praktično pitanje: koliko bi vojnika mogao svako od njih dati? Usledila je neugodna pauza. Nijednog, došao je konačno odgovor. Dogovoreno je da se pokuša s pregovorima. Wilson je odmah poslao po pisaću mašinu . »Očekivali smo privlačnu američku stenodaktilografkinju«, prisečao se jedan britanski novinar, ali se umesto nje pojavio kurir s Wilsonovom starom pisaćom mašinom, pa je sam predsednik seo u ugao i otipkao poziv. Izlazeći iz prostorije, Clemenceau je ljutito dobacio francuskom novinaru koji je čekao pred vratima: »Potučeni!«
     Wilsonov poziv, u kojem se spominjala iskrena i nesebična želja saveznika da pomognu ruskom narodu, uredno je upučen predstavnicima glavnih ruskih frakcija; sastanak se trebao održati na Prinkipou, najvećem otoku u Prinčevskom arhipelagu, u Mramornom moru između Crnog mora i Sredozemlja. Ti otoci bili su omiljeno izletište za stanovnike Istanbula. Neposredno pre rata turske su vlasti na otoke prebacile hiljadu pasa lutalica, pa je preko vode nedeljama odjekivao njihov očajnički lavež i cvilež.
      Boljševicima je upučen poziv kratkovalnim radio odašiljačem pa je Pariz čekao odgovor. Bilo je teško oceniti kakav će on biti. Boljševici su več počeli primenjivati kasnije poznatu kombinaciju osornosti i uljudnosti, potpuno neprijateljskog stava i nevoljne saradnje. Lenjin je verovao da će ruska revolucija zapaliti Evropu, a zatim svet. Granice, zastave, nacionalizam, sva oruđa kojima je na propast osuđeni kapitalizam razdvajao radnike sveta, sve će to revolucija pomesti. Njegov prvi komesar za vanjske poslove, veliki revolucionar i teoretičar Lav Trocki, smatrao je da mu je posao lak: »Izdaću nekoliko revolucionarnih proglasa narodima sveta i sve će biti gotovo!« (Nesvesno oponašajuči Wilsonov poziv na otvorenu diplomaciju, Trocki se zabavljao kopajući po starim carističkim dokumentima i objavljujući - čime je Saveznike dovodio u prilično neugodan položaj - tajne ratnodopske sporazume, npr. o podeli Srednjeg istoka). Za Lenjina i Trockog jedino je
pitanje bila taktika. Ako se svetska revolucija trebala dogoditi odmah, nije bilo potrebe za pregovore s neprijateljem. Međutim, ako zakasni, možda bi bilo potrebno međusobno zavaditi kapitalističke zemlje. Boljševici su 1917. godine pretpostavljali da će se dogoditi prvo; no već 1919., iako je Lenjin sazvao osnivački kongres međunarodnog revolucionarnog stožera, Komunističke internacionale, počeli su u to sumnjati.


U najpoznatije prostorije u dvorcu spada i Rafaelov hodnik, urađen po uzoru na čuvenu Vatikansku galeriju iz 16-tog veka. Oslikalii su ga Rafaelovi učenici, po njegovim skicama.

       Sovjetska vanjska politika, koja je odražavala tu podvojenost, samo je produbila savezničke sumnje. U oktobru 1918. Gregorij Čičerin, razbarušeni, opsesivni naučnik , koji je zamenio Trockog na mestu komesara za vanjske poslove, uputio je Wilsonu sarkastičnu belešku, rugajući se njegovim omiljenim načelima. Prema Programu 14 tačaka Rusiju je trebalo ostaviti na miru, pisao je, da sama odluči o svojoj sudbinu; bilo je zato čudno da je Wilson poslao vojnike u Sibir. Amerikanac je govorio o samoodređenju ali, neobično, nije spominjao Irsku ili Filipine. Obećavao je da će Društvo naroda okončati sve ratove; je li to bila nekakva šala? Svi znaju da su kapitalističke države odgovorne za pokretanje ratova. Za to vreme Sjedinjene Države i njezini ortaci u zločinu Velika Britanija i Francuska spletkarili su smišljajuči kako proliti još ruske krvi i izvuči još više novaca iz Rusije. Jedino pravo društvo bilo je društvo sastavljeno od narodnih masa. No boljševici su znali biti i pomirljiviji. Ćičerinov zamenik Maksim Litvinov bio je prijazan i uglađen. On je nekoliko godina živeo u Londonu, preživljavajuči sa službeničkom platom; onde se oženio književnicom Ivy Low s margina književne skupine Bloomsburv. Litvinov je na Badnjak 1918. godine uputio Wilsonu telegram iz Stockholma. U njemu je spominjao mir u svetu, pravdu i humanost. Ruski narod, pisalo je dalje, deli Wilsonova plemenita načela. Rusi su prvi zahtevali samoodređenje i otvorenu diplomaciju, a sada su hteli samo mir radi izgradnje boljeg društva. Rusima je stalo do pregovora, ali im saveznička intervencija i saveznička blokada zadaju užasne teškoće. Boljševici su morali pribeći teroru kako bi zemlja preživela. Bi li im Wilson bio voljan pomoći?
     Poruka se duboko dojmila Wilsona, a i Llovda Georgea kad je pročitao telegram. Uputili su američkog diplomata Williama Bucklera da razgovara s Litvinovim. Wilson je Bucklerov ohrabrujući izveštaj izneo na sednici Vrhovnog veča 21. januara. Sovjetska je vlada, kako se sada nazivala, bila spremna učiniti mnogo za mir - plačanjem barem dela vanjskog duga ili pak odobravanjem novih koncesija stranim preduzećima. Odustaće od poziva na svetsku revoluciju; bila je prisiljena primeniti takvu propagandu kao način da se obrani od Nemačke i, u novije doba, od saveznika.
       Wilson i Lloyd George su na temelju tog izveštaja imali razloga očekivati da će boljševici rado
prihvatiti poziv na Prinkipo. Dvojica su državnika odabrali svoje izaslanike: jednog liberalnog novinara i jednog bivšeg sveštenika u ime Sjedinjenih Država, a u ime Velike Britanije Bordena, koji je ushićeno prihvatio zadatak: »To je velika čast za Kanadu«. (Borden nije znao da je Lloyd George jedva pronašao nekoga spremnog da ode na taj sastanak.). Svi su čekali. Odgovor sovjetske vlade stigao je 4. februara. Ne poslednji put, boljševici su pogrešno prosudili Zapad. Lukavo, ali transparentno, izbegli su pristanak na prekid vatre, jedan od uslova Vrhovnog veća. Nisu ni spominjali apel na uzvišena načela spomenut u pozivu. Očito smatrajući da kapitalisti shvataju samo govor novca, ponudili su znatne materijalne ustupke, na pr. sirovine ili teritorije. Na kraju krajeva, takva se politika pokazala uspešnom u sporazumu s Nemcima u Brest-Litovsku.

interier 

Резултат слика за Interior del Palacio de Invierno
      Wilson je bio zaprepašten: »Ovaj je odgovor ne samo neumestan već bi ga se moglo smatrati i
uvredljivim«. Lloyd George se složio s njim. »Nama nije do njihovog novca ili njihovih koncesija
ili njihovog teritorija«.
    Istovremeno su se drugi sudionici pozvani na sastanak - uz tihu podršku Francuza te Churchilla i njegovih pristaša - opirali tom sastanku. Vest o predloženom susretu na Prinkipou užasnula je belogardejce. U Parizu je ruska izbeglička zajednica organizovala masovne demonstracije; u dalekom Arhangelsku žurno su skidali Wilsonove slike. Bivši ministar vanjskih poslova Sazonov upitao je jednog britanskog diplomatu kako su saveznici od njega mogli očekivati sastanak s ljudima koji su mu pobili porodicu. Da su ih Amerikanci i Britanci pritisnuli, belogardejci bi verovatno popustili, ali ni Wilson ni Lloyd George nisu bili spremni na to. Prinkipo je postao politički problem za obojicu. Nocine i neki njihovi kolege postali su sve kritičniji. Lloyd George je zavisio o podršci konzervativaca za svoju koalicijsku vladu, a Bonar Law, vođa konzervativaca, već ga je upozorio - kao i njegovog zamenika - da bi se vlada mogla raspasti zbog tog pitanja. U jednom od retkih trenutaka kada je bio spreman na komunikaciju s Poincareom Clemenceau mu je 8. februara rekao da ima problema u vezi sa sastankom na Prinkipou. Wilson nije pokazivao nikakve znakove da namerava odgovoriti na uslovni  boljševički pristanak. Sigurnosti radi, Clemenceau je zamolio Balfoura da odgodi raspravu sve dok predsednik Wilson ne ode u Sjedinjene Države na kratak odmor. Kad su belogardejci 16. februara  poslali negativan odgovor, Wilson je bio na brodu, Lloyd George se vratio u London zbog pretnje generalnog štrajka, i sastanak na Prinkipou je propao.
       Time je celo pitanje Rusije ostalo otvoreno kao i pre. Churchill je u Londonu zahtevao od Lloyda Georgea jasnu odluku: ili energično intervenisati ili se jednom zauvek povući iz Rusije. Lloyd George nije bio spreman ni na jedno ni na drugo; intervencija punih razmera stvorila bi mu teškoće na levici, povlačenje na desnici. Stoga je, kao i u drugim slučajevima tokom Mirovne konferencije - posebno  kad se raspravljalo o nemačkim reparacijama - odabrao neutralan put ispitujuči najpre jedan a zatim drugi pristup, ali se pritom nije otvoreno izjašnjavao. Rekao je Churchillu da se odluka o Rusiji, ma kakva ona bila, mora doneti u Parizu uz učestvovanje Wilsona. Churchill je pohitao preko La Manchea ujutro 14. februara , na dan kada je predsednik trebao otputovati u Sjedinjene Države. (Lloyd George se u svojim memoarima licemerno zgražao zbog Churchillova samoinicijativnog, »lukavog« odlaska u Pariz.) Posle grozničave vožnje do Pariza - i nesreće u kojoj je stradao vetrobran njegova automobila - Churchill je uleteo u prostoriju u kojoj je zasedalo Vrhovno veće upravo kada se Wilson dignuo od stola. Predsednik je uljudno saslušao Churchilla dok je ovaj isticao kako bi svaka neizvesnost u vezi sa savezničkim namerama bila loša za njihove jedinice u Rusiji i za belogardejce. Po njegovu mišljenju, povlačenje bi bilo katastrofa. »Takva bi politika bila jednaka izvlačenju osovine iz stroja. Niko se više ne bi oružano odupirao boljševicima, pa bi cela Rusija bila osuđena na beskrajno nasilje i bedu«. Wilson se nije dao namamiti na odgovor, što je Lloyd George i očekivao. Savezničke jedinice  u Rusiji ne postižu ništa, priznao je, ali situacija je konfuzna.
      Churchill je ostao u Parizu još nekoliko dana i pokušao potaknuti Vrhovno veće da barem odredi jasnu politiku; no to je bilo teško s obzirom na odsutnost Wilsona i Llovda Georgea. Lloyd George je upravljao razvojem događaja izdaleka i primao svakodnevno izveštaje od svog vernog Kerra. »Winston je u Parizu«, rekao je veselo jednom prijatelju. »Želi voditi rat protiv boljševika.« To bi doista izazvalo revoluciju! Naši ljudi to ne bi dopustili«. Slao je Churchillu proturečne poruke: pošto bi mu natuknuo da bi Velika Britanija mogla belogardejcima pomoći oružjem i dobrovoljcima, u sledećem bi ga telegramu upozoravao da ne planira nikakve vojne akcije protiv boljševika. Ministarstvo obrane, tvrdio je Lloyd George, misli da je prisutnost savezničkih vojnika u Rusiji pogreška. On se s time slagao: »Ne smemo se mešati u njihove unutarnje poslove, to bi svakako bilo vrlo štetno, jer bi ojačalo javno mnenje sklono boljševicima«. Lloyd George je zadužio Kerra da podeli kopije njegove poruke ostalim članovima delegacije Britanskog carstva, kao i Houseu. Wilson je s Atlantika poslao svoje upozorenje: »Zaista me iznenadio Churchillov predlog u vezi s Rusijom«, napisao je u telegramu; »bilo bi kobno uplesti se još više u ruski haos «. Nije se trebao brinuti. Na dan odabran za obnovu rasprave o Rusiji u Vrhovnom veću, 19. februara Clemenceau je ranjen u pokušaju atentata, pa je odluka odgođena na neodređeno vreme. Savezničke su jedinice ostale na ruskom tlu, ali nije bilo nikakvog velikog rata.
      Možda je mirotvorcima, kako je rado znao natuknuti Wilson, trebalo više informacija. Nekoliko mladih Amerikanaca - medu njima i levičarski novinar Steffens koji je hteo lično da vidi  kako revolucija napreduje, i William Bullitt, mladi stručnjak za Rusiju u američkoj delegaciji koji se otvoreno opirao intervenciji - već su predlagali upučivanje istražne misije. Lloyd George se saglasio da bi to bila dobra ideja, uz ostalo i kao sredstvo za odgodu neugodne odluke.« House je 17. februara obavestio Bullitta da je odabran da vodi tajnu misiju kojoj je zadatak razgovor s boljševicima o uslovima za sklapanje mira sa Saveznicima koje bi oni bili spremnni prihvatiti. Bullitt je bio oduševljen: njegov je posao u Parizu dotad bio rutinski, a sada će se naći, kako je smatrao, u središtu događaja. Bullit je bio izdanak privilegovanog, zaštićenog sveta visokih slojeva filadelfljskog društva, i imao je silno poverenje u sebe i vlastitu sposobnost prosuđivanja. Bio je čudo od deteta - barem je tako mislila njegova majka koja ga je obožavala - pa je kao od šale završio Univerzitet Yale. Savremenici su ga smatrali briljantnim, iako su neki primećivali i neke hladne i proračunate crte u načinu na koji je iskorištavao i odbacivao ljude. Silno se divio Wilsonu i njegovim načelima, ali se pitao je li predsednik bio dorastao zadaći njihove odbrane. House i Kerr su zajedno sastavili popis tema o kojima je misija trebala razgovarati. »Bullitt odlazi samo radi prikupljanja informacija«, uveravao je House ostale američke delegate. No nije to dovoljno jasno objasnio i samom Bullittu, koji je smatrao, čak i kad je njegova ekspedicija propala, da ima mandat za pregovaranje o miru s boljševicima i od Housea - koji je govorio u Wilsonovo ime - i od Llovda Georgea. S time se slagao i Steffens, koji je otišao u Rusiju s Bullittom: »Bullitt je dobio upute da pregovara o preliminarnom sporazumu s Rusima kako bi Sjedinjene Države i Velika Britanija mogle uveriti Francusku da im se pridruži u pozivu na razgovore, od kojih se s razmernom sigurnošču može očekivati da će postići nekakve rezultate«. Ne prvi put, Steffens nije imao pravo. Ni House ni Lloyd George nisu napustili nadu u nekakvu nagodbu, ali se s druge strane nisu hteli ni zameriti Francuzima niti izazvati negativnu reakciju u domaćem javnom mnenju ako boljševici budu tvrdoglavi. Mala misija koju je vodio beznačajni 28-godišnjak mogla se vratiti s dobrim vestima. U suprotnom slučaju, mogla se otpisati kao nebitna.



    Bullitt i Steffens proveli su divnu nedeljuu Moskvi: smestili su ih u jednu konfiskovanu palatu, hranili kavijarom, pozivali na veče u operu u carskoj loži, a danju su razgovarali sa samim Lenjinom i Čičerinom. Steffens je bio uveren da se boljševici žele rešiti uzroka siromaštva, korupcije, tiranije i rata. »Oni ne pokušavaju uspostaviti političku demokraciju, pravnu slobodu i mir zaključen pregovorima - ne sada. Oni sada samo postavljaju osnove za ostvarenje svih tih dobrih načela«. Bullitt je također smatrao da su u Rusiji započete velike stvari. Obojica su bili vrlo impresionirani Lenjinom. Bio je »iskren i otvoren«, govorio je Bullitt, »ali i vrlo srdačan i vedar, s izraženim osećajem za humor«. Steffens ga je pitao o teroru protiv protivnika i bio je ganut kada je Lenjin izrazio žaljenje; bio je, smatrao je Steffens, liberal u duši.
      Nakon nedelju dana Bullittu se činilo da je postigao sporazum. Trebao je uslediti prekid vatre, a
zatim ustupci s obe strane. Saveznici će povuči svoje jedinice , ali boljševici neče tražiti ukidanje raznih belogardejskih vlada u Rusiji. (Budući da je uslovima bilo predviđeno ukidanje savezničke pomoći belogardejcima, boljševici su mogli sebi priuštiti tu velikodušnost). Pitanje je jesu li boljševici pregovarali u dobroj veri; Lenjin je u pregovorima s Nemcima u Brest-Litovsku pokazao da je spreman na ustupke samo kako bi dobio na vremenu. Bullitt i Steffens bili su »korisni idioti«, i njihova je misija bila dobrodošla barem u propagandne svrhe.
      Bullitt je ponosno ponio svoj sporazum, a Steffens svoju ružičastu sliku budućnosti, natrag u Pariz. Kao i obično House je bio optimističan, ali su ostali članovi američke delegacije bili sumnjičavi. Sam Wilson, koji se dotada vratio iz Sjedinjenih Država, bio je previše zaokupljen teškim pregovorima o mirovnom sporazumu s Nemačkom, pa nije tom pitanju poklanjao posebnu pažnju. Nije smogao ni vremena da se sastane s Bullittom. Lloyd George ga je pozvao na doručak 28. marta , ali se dotada bio gotovo predomislio. Nedelju dana pre toga Bela Kun je preuzeo vlast u Mađarskoj i to je ponovno probudilo strah od širenja boljševizma na zapad. U javnost su procurile vesti o Bullittovoj misiji; kružile su glasine da se Velika Britanija i Sjedinjene Države spremaju priznati sovjetsku vladu. Konzervativni parlamentarci pratili su Lloyda Georgea poput jastrebova, a isto su činile i Northcliffeove novine. Toga jutra Daily Mail objavio je žestoki nik Henrvja Wickhama Steeda, novog urednika sestrinskog limesa, koji je mrzeo Llovda Georgea koliko i Northcliffe. Oživljena je »intriga« Prinkipo, pisalo je u niku, zahvaljujući mahinacijama međunarodnih židovskih financijaša a možda i nemačkih poslovnih krugova. Lloyd George je preko stola pružio Bullittu novine: »Sve dotle dok britanski mediji  pišu ovakve stvari, kako možete od mene očekivati razumevanje za Rusiju?«
       Sledećih nekoliko nedelja pritisak na Lloyda Georgea se pojačao. Desetoga marta više od dve stotine članova parlamenta potpisalo je telegram u kojem od njega traži da ne prizna sovjetsku vladu. Lloyda Georgea su napadali i zbog uslova mirovnog sporazuma s Nemačkom; znao je kada treba stati da izbegne još goru situaciju. Kada se 16. marta obratio Donjem domu, odlučno je izjavio kako se u Parizu nije nikada raspravljalo o priznanju i da ono ne dolazi u obzir. Kada su ga konkretno pitali za Bullittovu misiju, ležerno je odgovorio: »Spominje se da se nekakav mladi Amerikanac vratio odande«. Nije mogao reći je li mladić doneo ikakve korisne vesti.
        Bullitt je bio skršen. Niko u Parizu nije hteo ni čuti za njegovu misiju, pa ni predsednik kojemu se toliko divio. Razočaranje Wilsonom bilo je potpuno kada su u maju bjavljeni uslovi mirovnog sporazuma s Nemačkom. Ljutit i povređen, poslao je pismenu ostavku i otišao na francusku rivijeru da bi »ležao na pesku i promatrao kako svet odlazi do vraga«. Te jeseni vratio se u Sjedinjene Države i pomogao zapečatiti sudbinu Wilsona i Versajskog sporazuma, svedočeći pred Senatom kako se on i mnogi drugi članovi američke delegacije nisu slagali s mnogim odredbama tog sporazuma. Postigao je i službeno evidentiranje svoje misije u Rusiju. U Moskvu se vratio 1934. kao prvi američki ambasador  u Sjedinjenim Državama. Ovaj put ga je ono što je doživeo pretvorilo u gorljivog antikomunista.





       Francuzi su i dalje mrmljali o intervenciji, ali nisu bili spremni ići dalje od cordon sanitairea. Lloyd George i Wilson nisu više stupali u kontakt sa sovjetskom vladom, iako su i dalje gajili nadu u nekakvu čudesnu preobrazbu boljševika u uzorne demokrate. Njih dvojica bavili su se čak nakratko idejom da iskoriste isporuke hrane za smirivanje boljševika; taj je plan zagovarao Hoover, voditelj savezničke uprave za humanitarnu pomoć. Hooverovo mišljenje o boljševicima bilo je slično Wilsonovu: smatrao ih je razumljivim odgovorom na grozne uslove . No bili su ipak opasni, i njihova je propaganda bila privlačna čak i u stabilnim društvima poput američkog. Saveznici su boljševicima nameravali posredno dati na znanje da će Rusija primiti znatnu pomoć ako prestane širiti svoju revoluciju. Tokom vremena i uz pomoć hrane ruski će narod okrenuti leđa radikalnim idejama. Kako bi izbegao svaki nagoveštaj savezničkog priznanja i preduhitrio francuske prigovore, Hoover je za vođenje cele operacije predložio neku istaknutu ličnost iz jedne neutralne zemlje. Hoover je »slučajno« već imao nekoga na umu, »čoveka divnog i markantnog karaktera, i velike fizičke i moralne hrabrosti« - Fridtjofa Nansena, slavnog norveškog istraživača Arktika, koji se zatekao u Parizu s neodređenom idejom da nešto učini za Ligu naroda. Sredinom marta Veće četvorice - u što se Vrhovno veće pretvorilo - odobrilo je Hooverov plan. Nekoliko neutralnih zemalja, među njima i Nansenova Norveška, trebalo je prikupiti hranu i lekove za Rusiju, te ih zatim isporučiti ako boljševici sklope sporazum o prekidu vatre sa svojim neprijateljima. Nansen je pokušao poslati Lenjinu telegram s dobrim vestima, ali ga niko nije htio odaslati - ni Francuzi, koji su taj plan smatrali trikom britanskih, američkih pa čak možda i nemačkih poslovnih krugova da se domognu koncesija u Rusiji, niti Britanci, koji su zazirali od svega što bi moglo nalikovati na priznanje boljševičke vlasti. Telegram je konačno odaslan iz Berlina.
        Sovjetski odgovor, koji su sastavili Čičerin i Litvinov, došao je putem radio veze i telegrafa 15. maja . »Budite izuzetno uljudni prema Nansenu, izuzetno bezobrazni prema Wilsonu, Llovdu Georgeu i Clemenceauu!«, glasile su Lenjinove upute, a što se tiče samog plana, »upotrebite ga za propagandu, jer očito ne služi nikakvoj drugoj praktičnoj svrsi«. Lenjinovi saradnici poslušali su njegove savete i kombinirajući žučljive napade na saveznike s kategoričkim odbijanjem mogućnosti prekida vatre bez prave mirovne konferencije. Mirotvorci su u Parizu tužno odmahivali glavama i odustali od daljnje rasprave o humanitarnoj pomoći. Ta epizoda je još jednom potvrdila propast savezničke politike prema Rusiji.
       Poslednji tračak nade da bi Rusi mogli sami rešiti svoje probleme ukazao se 1919. godine. Neposredno pre nego što je sneg počeo kopniti i ruske se ceste pretvorile u blato belogardejci su uspeli organizovaati napad na boljševike. Kolčak je napao na širokoj fronti iz svoje baze u Sibiru. Deo snaga napredovao je na sever prema Arhangelsku i spojio se s malom prethodnicom belogardejskih i britanskih vojnika. Drugi deo napredovao je na zapad prema Uralu. Treći je krenuo na jug kako bi se spojio s Denjikinom i njegovim jedinicama.  Do sredine aprila Kolčak i njegovi saveznici uspeli su istisnuti Ruse s 300.000 četvornih kilometara teritorija. No to je bio njihov krajnji domet.

Резултат слика за Zimski dvorac Rusija
Pad Zimskog dvorca 

      Boljševici su imali dve ključne prednosti: jedinstvo i lociranost. Oni su imali kontrolu nad središtem Rusije dok su njihovi heterogeni protivnici bili porazbacani po periferiji. Belogardejski zapovednici, ne verujući jedni drugima i međusobno odvojeni teritorijem pod neprijateljskom kontrolom, često nisu imali pojma šta ostali rade. Boljševici su imali tri puta više ljudi i većinu ruskih tvornica oružja.
      Saveznici su 23. maja 1919. odlučili delomice priznati Kolčakovu vladu. »Odabrani trenutak«, pisao je Churchill kasnije, »bio je upravo trenutak kada je to priznanje posve sigurno usledilo prekasno«. Depeša kojom su saveznici tražili garamcije za uvođenje demokratskih institucija dospela je zamršenim putem do Sibira, a nakon nekog vremena vratio se zbrkani odgovor u kojem
su, kako se činilo, bila obećana tražena garancija . Ubrzo zatim iz Rusije su dospeli i izveštaji o porazima. Već potkraj ljuna Crvena armija probila je Kolčakov centar i »beli« su počeli uzmicati stotinama kilometara.
      Međutim, dotad se Mirovna konferencija približila kraju i Nemci tek što nisu potpisali Versajski sporazum. Više nije bilo vremena da se napravi nešto s Rusijom. U sporazumu je ostavljena kratka klauzula koja je jednostavno predviđala obavezno priznavanje svakog eventualnog budućeg sporazuma između Saveznika i Rusije, ili njezinih delova. Još jedna klauzula ostavljala je mogućnost ruskog zahteva za reparacije. U svemu ostalom politika prema Rusiji ostala je konfuzna kao i pre. Blokada boljševika ostala je na snazi, ali se podrška »belima« postupno smanjivala. Velika Britanija i Francuska napustile su Kolčaka kao propao slučaj. (Sam admiral stavio se pod zaštitu češke legije, koja je još bila u istočnom Sibiru; Česi su ga predali boljševicima koji su ga
streljali u februaru 1920.) Već u oktobru 1919. i Denjikin se stao panično povlačiti. U januaru1921., uz snažno insistiranje Velike Britanije, Saveznici su se dogovorili da će okončati vojnu intervenciju i odustati od blokade. U martu  1921. godine Velika Britanija potpisala je trgovački sporazum sa sovjetskom vladom.
     Sporazum su podržali i konzervativni poslovni ljudi u strahu da ne izgube poslovne prilike u Rusiji. Tri godine kasnije, 1924., Velika Britanija i Rusija uspostavile su pune diplomatske odnose. Sledila je nevoljno Francuska. Amerika će pričekati još deset godina, do Rooseveltova predsedničkog mandata.

Gledajući unatrag, Churchill i Foch su imali pravo u odnosu na boljševike, a Lloyd George i Wilson nisu. Vladajuča stranka u Rusiji nije se pretvorila u nešto nalik na švedske socijaldemokrate. Lenjin je uspostavio sistem strahovite i neograničene moći koji je Staljinu dao slobodne ruke za njegove paranoidne fantazije. Ruski narod, a i mnogi drugi, platili su strašnu cenu za pobedu boljševika u građanskom ratu, dok su se u Parizu mirotvorci suočavali s ograničenjima vlastite moći.



                                                  

I poglavlje 
                   Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te ( I deo )
                   Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Woodrouw Wilson                                                                (II deo)
                   Mirotvorci,Mirovna konferencija, Pariz 1919-te, ( III deo )
                   Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Georges Clemenceau (IV deo)
                   Mirotvorci,  Pariz 1919.te, Lloud George i delegacija
               
II poglavlje

4 коментара:

  1. Hvala na korisnom nastavku. Nisu navedeni najbitniji detalji, jesu neki kojih nema u drugim izvorima.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  2. Henry Kissinger: istorijska poruka tog perioda je -svrha vanjske politike nije u postizanju maksimalnih ciljeva nego izbalansiranih. Kako to biva, realnost se ne rukovodi istorijim poukama, porukama, ni tada ni danas. Posle Versajskog ugovorao miru franscuski maršal Feddinand Foch izjavio je : Ovo nije mir, ovo je primirje na 20 godina, promašio je 65 dana. U Parizu je potvrđen model odlučivanja velikih sila i taj model je prisutan i dan danas. Velike sile su pojedinici koji se s mukom dogovaraju. Paradoksalno ali izvesno da je u tom cirkusu jedino Wilson zagovarao mir. Za evropske lidere on je bio zanesenjak sa druge planete.
    J.B.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kongres nije ratifikovao Ugovor. Time su Wilsonove mirovne ideje ostale mrtve kao i sam Versajski ugovor. Mnogi ga smatraju uzrokom Drugog rata. Nisam pristalica teorije. Veliki kompromisi ne daju dobre plodove, to je jedno. Drugo, postoji niz poratnih
      događanja koja su neminovno vodila ratu.

      XXX

      Избриши
  3. Kao san minula su dva stoljeća: Petrograd koji stoji na kraju svijeta, u baruštinama i pustarama, sanjao je o bezgraničnoj vlasti i slavi; kao u grozničavim vizijama promicali su dvorski prevaranti, ubijstva imperatora, trijumfi i krvava pogubljenja; nejake žene dobijale su polubožansku vlast[6]; u toplim zgužvanim posteljama rješavale su se sudbine naroda; dolazili su moćni momci snažnih ruku, crnih od zemlje i smjelo se peli prema tronu, da podijele vlast, ložnicu i bizantinsku raskoš.

    S užasom su posmatrali susjedi te divlje prohtjeve ćudi. S tugom i strahom pratili su Rusi buncanje prijestolnice. Zemlja je hranila, ali nikad nije mogla da zasiti svojom krvlju petrogradske aveti. Petrograd je živio bučno-hladnim, prezasićenim noćnim životom. Ljetnje noći s blijedom fosfornom svjetlošću, ludačke i sladostrasne noći bez sna zimi, zeleni stolovi i šuštanje novca, muzika, iza prozora parovi koji se vrte u igri, objesne trojke, Cigani, dvoboji u osvitu zore, a u zvižduki vjetra i oštrom zavijanju flaute: smotra trupa pred bizantijskim očima imperatora, koje izazivaju užas. Tako je živio grad.

    Još u doba Petra Velikog đak iz Troicke crkve, koja je i sada blizu Troickog mosta, ugledao je u mraku vješticu, mršavu nepočešljanu ženu, neobično se uplašio i viknuo u krčmi: »Petrograd će opustjeti«. Zbog toga je bio uhapšen, mučen u Tajnoj kancelariji i nemilosrdno šiban knutom. Tako se, mora biti od tada, počelo misliti da s Petrogradom nešto nije u redu. Čas bi očevici gledali kako se ulicama Vasiljevskog Ostrva vozio u đavoljem fijakeru. Čas bi se u ponoć, za vrijeme oluje i poplave, survao s granitnog postolja pa jahao na konju imperator od bakra. Čas bi se tajnom savjetniku, koji je prolazio u karucama,unosio u staklo i dosađivao mrtvac – umrli činovnik. Mnogo takvih priča kružilo je po gradu.


    Aleksej Tolstoj , »Hod po mukama«. Prvi deo knjige »Sestre«

    Pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши