понедељак, 17. децембар 2018.

Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te, Lloyd George i delegacija Britanskog carstva ( V deo)


 David Lloyd George


I POGLAVLJE 

Priprema za mir ( V deo ) 

Lloyd George i delegacija Britanskog carstva


       Jedanaestog januara  britanski premijer David Lloyd George ukrcao se, pun energije kao i uvek, na britanski razarač i krenuo preko La Manchea. S njegovim dolaskom u Pariz konačno su se na jednom mestu našla tri ključna mirotvorca o kojima je zavisilo toliko toga. Wilsona je tek trebao upoznati, no s Clemenceauom se Lloyd George povremeno susretao još od 1908. godine. Njihov prvi sastanak - Clemenceau je već bio etablirani političar, a Lloyd Gorge samo perspektivni mladić
-nije bio uspešan. Lloyd George je zaprepastio Clemenceaua nepoznavanjem i Evrope i Sjedinjenih Država. Za Lloyda Georgea Clemenceau je bio »neugodan i prilično mrzovoljan stari divljak«. Primetio je, nadalje, kako u Clemenceauovoj velikoj glavi »nema mesta za dobrohotnost, poštovanje ili ljubaznost.« Kada je tokom rata Lloyd George morao imati posla s Clemenceauom, jasno mu je dao na znanje da neće više trpeti tiraniziranje. No s vremenom, tvrdio je, počeo je silno ceniti Clemenceaua zbog njegove duhovitosti, čvrstoće karaktera i strastvene odanosti Francuskoj. I Clemenceau je s vremenom počeo pokazivati određene simpatije prema Lloydu Georgeu, premda se stalno tužio da je neobrazovan. On nije, strogo se izrazio stari Francuz, »engleski džentlmen«. Svaki od Velike trojice uneo je u pregovore na Mirovnoj konferenciji neku od značajki svoje zemlje: kod Wilsona bila je to dobrohotnost Sjedinjenih Država, samopouzdano uverenje da je američki način najbolji i nelagodna sumnja da to Evropljani neće primetiti; kod Clemenceaua, duboki patriotizam Francuske, njezino olakšanje zbog pobede i stalni strah od obnovljene Nemačke; konačno, kod Lloyd Georgea, golema mreža britanskih kolonija i moćna britanska ratna mornarica. Svaki je od njih zastupao velike interese, ali je svaki bio i zasebna ličnost. Njihovi nedostaci i njihove jake strane, njihov umor i njihove bolesti, njihove simpatije i antipatije također su učestvovali u oblikovanju mirovnih rešenja. Od januara do kraja juna, s izuzetkom razdoblja od sredine februara do sredine marta - kada se "Wilson vratio u Sjedinjene Države a Lloyd George u Veliku Britaniju - oni su se sastajali svakodnevno, često i ujutro i poslepodne. Isprva su ih pratili ministri vanjskih poslova i savetnici, ali nakon marta sastajali su se nasamo, s ponekim sekretarom  i ponekad ekspertom. Intenzitet tih direktnih  susreta prisiljavao ih je na bolje upoznavanje, na međusobne simpatije i međusobne antipatije.
   Lloyd George



     Lloyd George je bio najmlađi: veseo muškarac s ružičastim obrazima, zapanjujuće plavim očima i
grivom sede kose (»Jesi li ti Charlie Chaplin?«, upitala ga je jednom neka devojčica). Kad je završio Američki građanski rat, kojega se Wilson jasno sećao, bile su mu tek dve godine. U vreme kad je dvadesetogodišnji Clemenceau bio svedokom rođenja nove Nemačke nakon što je Pruska porazila Francusku, Lloyd George je još pohađao osnovnu školu. Bio je ne samo mlađi nego i telesno jači i otporniji. Wilson se opsesivno trudio da bude veran svojim načelima, a Clemenceau je noću bdio i razmišljao o potrebama Francuske. Lloyd George je uživao u izazovima i krizama. Lord Robert Cecil, strogi konzervativac koji nije nikada potpuno odobravao premijerove postupke, nevoljno je priznavao: »Šta god se događalo na Konferenciji, bez obzira na veliki trud i krajnju ozbiljnost i odgovornost svoga položaja, gosp. Lloyd George je uvek bio u najboljoj formi - spreman na dobroćudno bockanje pomešano s pronicavim ali nikada zlobnim primedbama o onima s kojima je radio«.

     Lloyd George je doživeo tragediju kada mu je umrla voljena kćerka, a i teške trenutke kada su mu privatni skandali i politički sporovi zamalo ugrozili karijeru. Pre Konferencije radio je četiri godine pod golemim pritiskom, isprva kao ministar za vojnu opremu a zatim kao ministar rata. Krajem 1916. preuzeo je teret predsedavanja koalicijskom vladom u trenutku kada se činilo da su Saveznici poraženi. Kao i Clemenceau u Francuskoj, održao je zemlju na okupu i vodio je do pobede. Došao je u Pariz 1919. nakon trijumfalne pobede na izborima, ali koalicijska većina nije bila njegova većina. Bio je liberal, a oni koji su ga podržavali i ključni članovi kabineta bili su pretežno konzervativci. Iako je imao solidan partnerski odnos s vođom konzervativaca Bonarom Lawom, morao je biti na oprezu. Suparnik kojega je istisnuo, bivši liberalni premijer Herbert Asquith, mrzovoljno je čekao u pozadini, spreman da iskoristi svaku pogrešku. Mnogi konzervativci pamtili su njegovu radikalnu prošlost i agresivne napade na privilegije i rang, pa su se pitali, kao u slučaju svog vođe Disraelija, nije li Lloyd George prepametan, prebrz, previše 'stranac' [bio je Velšanin - op. prev.]. Imao je opasne neprijatelje i u medijima . Novinski magnat lord Northcliffe, koji je odabrao ime Northcliffe zbog prvog slova, »N« kao kod Napoleona, upao je iz megalomanije u paranoju, koja je možda bila rani znak poslednjeg stadija sifilisa koji ga je naposletku dokrajčio.
       Northcliffe je bio uveren da je Lloyd George postao predsednik vlade zahvaljujuči podršci njegovih listova, u koje su se ubrajali The Times i Daily Mail, te se naljutio kada ga čovek kojega je po vlastitu mišljenju stvorio nije hteo pozvati ni u Ratni kabinet niti u britansku delegaciju u Parizu.




                           David Lloyd George, govor u Wolverhamptonu 24. novembra 1918.,


      Lloyd George se također morao suočiti sa zemljom koja nije bila pripremljena na mir i u kojoj je kraj rata potaknuo golema i iracionalna očekivanja da će biti lako sklopiti mir, da će se povećati nadnice i beneficije a smanjiti porezi, da će zavladati društveni sklad ili, zavisno o gledištu, društveni potres. Raspoloženje javnosti bilo je nepredvidivo: ponekad je bilo osvetoljubivo, a ponekad bežalo od stvarnosti. Najpopularnija knjiga 1919. godine bila je The Young Visitors (Mladi posetitelji), humoristični roman što ga je napisalo neko dete. Za vreme boravka u Parizu Lloyd George se morao baviti i sindikalnim nemirima, parlamentarnim pobunama i. nezalečenom ranom - Irskom. Usprkos svemu, uključio se u pregovore u Parizu kao da nema drugih briga.
      Ako je iko bio nalik na Napoleona, onda to nije bio jadni razočarani Northcliffe nego čovek koga je on mrzio. Napoleon je jednom rekao za sebe: »Razne stvari i razni poslovi raspoređeni su u mojoj glavi kao u ormaru. Kada želim prekinuti jedan tok misli, zavaram tu ladicu i otvaram drugu. Želim li spavati? Jednostavno zatvaram sve ladice - i spavam«. Lloyd George je imao tu moć koncentracije i oporavka, tu energiju i sklonost prema bockanju. »Englez«, rekao je jednom svom velškom prijatelju, »nikada nikog ne poštuje sve dok ne pretrpi poraz, a tada postaje posebno prijazan prema protivniku«.
        Lloyd George je poput Napoleona imao još jednu neverovatnu sposobnost: mogao je naslutiti šta ljudi misle. Pričala je Frances Stevenson [sekretarica, ljubavnica i kasnije druga žena Lloyda Georgea - op. prev.] kako rado odseda u hotelima: »Uvek me zanimaju ljudi: pitam se ko su, o čemu razmišljaju, na šta im je nalik život, uživaju li u njemu ili im je dosadan«. Iako je bio izvrstan kozer, znao je isto tako dobro i slušati. Svi koji su se s njim susretali - moćni i ponizni, odrasli i deca - osećali su se kao da su rekli nešto važno. Po Churchillovu mišljenju, »Jedna od najzačudnijih karakternih značajki gospodina Llovda Georgea kad je bio na vrhuncu moći, ugleda i sreće, bila je potpuna odsutnost svake nadutosti i uobraženosti. Bio je uvek prirodan i jednostavan. Bio je uvek isti prema onima koji su ga dobro poznavali: spreman argumentovati svaki stav, spreman saslušati neugodne činjenice i kad su polemički iznete«. Njegov nadaleko poznati šarm temeljio se na toj kombinaciji znatiželje i pažnje.




                                               Winston Churchill i Lloyd George


      Lloyd George bio je i veliki govornik. Dok je Clemenceau naglašavao svoje argumente razornom jasnoćom i sarkazmom, a Wilson propovedao, govori Llovda Georgea, koje je on pripremao tako brižljivo a koji su se ipak doimali tako spontano, bili su i ganutljivi i duhoviti, nadahnuti i prisni. Lloyd George je vešto manipulisao slušaocima, poput velikog glumca. »Stanem«, pričao je jednom nekom poznaniku koji ga je pitao za njegovu metodu, »pružim ruku prema ljudima  privlačim ih. Tada su poput dece. Male dece«.
      John Mavnard Keynes uvelike je doprinio stvaranju mitova o Mirovnoj konferenciji, među njima i jednog koji se odnosio na Lloyda Georgea. »Kako prenieti čitaocu«, pitao se taj veliki ekonomista, »pravičan dojam o toj izvanrednoj ličnosti našega doba, o tom zavodniku, satirskom bardu, poluljudskom gostu koji je u naše doba dospeo iz vešticama opsednutih začaranih šuma keltske davnine?« Te reči odražavaju i intelektualnu superiornost profesora iz Cambridgea i englesku flegmatičnost, ali su one zaprava romantična besmislica. Stvarni Wales u kojemu je Lloyd George odrastao bio je siromašna, sumorna pokrajina, s kamenolomima škriljevca i brodogradilištima, ribarima i seljacima, čiji su stanovnici pevali bolje od Engleza.

19 septembar 1914 

      David Lloyd George je rado pričao o svom skromnom poreklu i siromašnoj kolibi iz koje je potekao, ali je zapravo poticao iz obrazovanog obrtničkog sloja. Njegov otac, koji je umro kad je David bio vrlo mlad, bio je srednjoškolski profesor; njegov ujak, koji ga je odgojio, bio je postolarski majstor i baptistički propovednik, ugledna ličnost u svom malom selu. Wales je Llovdu Georgeu uvek bio važan kao referentna tačka i kao merilo ličnog  napretka, a i zbog sentimentalnih razloga (premda bi mu duži boravak onde ubzo dosadio). Već je rano video sebe na većoj pozornici. A ima li veće pozornice od prestonice najvećeg svetskog carstva? Kako je napisao lokalnoj devojci s kojom se oženio, »moj je najviši cilj stalno napredovati«.
      Imao je sreće što mu je ujak bio silno privržen i nesebično ga podržavao. Kada je David kao dečak ustanovio da je izgubio veru u Boga, propovednik mu je oprostio. Kada je odlučio studirati pravo, ujak je uz njega učio francusku gramatiku kako bi mu pomogao položiti potrebni ispit. Ujak ga je ponovno podržao kada se odlučio baviti politikom, što je bio izuzetno riskantan pothvat za nekoga bez novaca ili veza. Starac je uspeo doživeti dan kada mu je nećak postao premijer.

      Lloyd George je bio stvoren za politiku. On je silno voleo taj posao - od napornog učestvovanja  u zasedanjima različitih odbora do napornih kampanja. Iako je uživao u političkoj borbi 'prsa o prsa', bio je u biti dobroćudan. Za razliku od Wilsona i Clemenceaua, nije mrzeo svoje protivnike. Nije se u politici ponašao kao intelektualac. Iako je mnogo čitao, radije se obraćao stručnjacima. Niko mu nije bio ravan u brzom reagovanju na situaciju, i uvek je odavao dojam da savršeno poznaje temu o kojoj govori. Jednom prilikom tokom Mirovne konferencije Keynes i jedan njegov kolega shvatili su da su Llovdu Georgeu dali pogrešne beleške za govor koji je trebao održati. Na brzinu su napisali ispravljeni stav i pohitali na sastanak, gde je Lloyd George već govorio o toj temi. Keynes mu je dodao papir, Lloyd George je bacio pogled na njega i, bez pauze , postupno menjao argumente sve dok nije završio sa stavom koji je bio potpuno suprotan onome s kojim je započeo svoj govor.
      Lloyd George se rano istaknuo kao vodeći liberalni političar. Dok je Wilson napadao velike banke, a Clemenceau crkvu, najmiliji ciljevi Lloyda Georgea bili su zemljoposednici i aristokracija. Poslovni ljudi su mu se sviđali, posebno oni koji su se uzdigli vlastitim radom. (često su mu se sviđale i njihove žene). Kao ministar financija progurao je socijalne proračune, uveo porez na dohodak za bogate uz olakšice za siromašne, ali nije bio socijalista. Kao i Wilson i Clemenceau,nije bio sklon kolektivizmu, ali je uvek bio spreman sarađivati s umerenim socijalistima kao i s konzervativcima.
       Tokom svoje političke karijere postao je izvanredan premda nekonvencionalan administrator. Promenio je ustaljene procedure dovodeći nadarene i sposobne mlade ljude na čelo državnih odseka. Osiguravao je uspešno usvajanje svojih zakonskih predloga pozivajući sve zainteresovane strane na podnošenje primedbi. Rešavao je sindikalne sporove pozivajući obe strane da sednu s njim za sto, što je danas posve uobičajen postupak - ali tada izuzetno neuobičajen. »On se poigrava ljudima oko stola kao strunama instrumenta«, navodi jedan svedok rešavanja spora sa sindikatom železničara, »čas moljaka, čas uverava, nazmence strog, šaljiv i preteći u brzom sledu.«
      Bio je po prirodi optimist, uvek siguran da se mogu pronaći rešenja i za najteže probleme. »Za Llovda Georgea«, kaže jedan prijatelj njegove dece, »svako jutro nije značilo novi dan već novi život i novu priliku«. Ponekad je znao rizikovati, a ulazio je i u sumnjive transakcije, na primer s rudnikom u Argentini ili s kupovinom deonica na osnovi internih informacija. No čini da ga je više motivisala želja za financijskom neovisnošču negoli pohlepa. Bio je nepromišljen i u privatnom životu. Dok su Clemenceauove veze sa ženama jačale njegov ugled, Lloyd George se u nekoliko navrata našao na rubu provalije kada su ljutiti muževi pretili da će ga pozvati kao stranku na brakorazvodnu parnicu. Njegova supruga, žena jake volje, ostala je uz njega, premda su se s vremenom otuđili. Ona je radije ostajala u severnom Walesu i brinula se za svoj voljeni vrt, pa se on navikao na taj »delomični« brak. Konačno se smirio, koliko je to mogao, 1919. godine s ljubavnicom, mladom ženom koja je ušla u porodicu kao privatna učiteljica njegove najmlađe kćerke.
     Frances Stevenson bila je obrazovana, sposobna i inteligentna žena koja mu je pružila ljubav, intelektualno zajedništvo i efikasno mu vodila kancelariju.




       Ljudi su često otpisivali Llovda Georgea kao pukog oportunista. Clemenceau ga je jednom prezirno nazvao engeskim advokatom: »Svi su mu argumenti dobri kada želi pobediti, a ako treba,
sledećeg dana upotrebiće argumente koje je odbijao ili poricao dan pre.« Wilson, koji je dobro uočavao nedostatke drugih, smatrao je da Llovdu Georgeu nedostaje principijelnost. Često je poželeo imati posla » nekim ko nije tako dvoličan kao Lloyd George, koji stalno pokušava dobiti na vremenu i davati ustupke.« No Lloyd George je zapravo bio principijelan, ali i izuzetno pragmatičan. On nije trošio vreme na donkihotske pothvate. Bio je protiv Burskog rata u kojem je Britanija ratovala protiv dve male južnoafričke države jer ga je smatrao pogrešnim i uzaludnim rasipanjem novca. To uporno i hrabro javno suprotstavljanje ratu gotovo ga je stajalo života kada je gnevno mnoštvo u Birminghamu nasrnulo na govornicu s koje im se obraćao. No politički se taj stav isplatio. Kada je britanska vlada jedva nekako uspela sklopiti mir, Lloyd George je postao nacionalni vođa.
       Kada je izbio »Veliki rat«, bilo je očito da će Lloyd George igrati važnu ulogu u britanskim ratnim naporima. Churchill, njegov sve prisniji prijatelj, zapisao je: »Lloyd George ima više pronicavosti i hrabrosti od bilo koga drugog. On ne preza ni pred čim - nijedna mera nije mu preterana, nijedno sredstvo previše neobično«. »Mrzim rat«, izjavio je Lloyd George jednoj laburističkoj delegaciji 1916. godine, »ali kad si u njemu, moraš stisnuti zube i izdržati, jer će inače propasti ideali koji zavise o konačnom uspehu«. Mudri stari konzervativac Arthur Balfour pratio je dolazak i odlazak mnogih političkih vođa. »On je impulsivan«, rekao je za Lloyda Georgea, »i pre rata nije imao pojma o vojnim pitanjima; možda nije u stanju proceniti dubinu svog neznanja, a zbog nekih njegovih osobina nesumnjivo  je ponekad teško sarađivati s njim.« No niko drugi, po Balfourovu mišljenju, ne bi mogao uspešnije voditi Britaniju.
      Iako je silno napredovao na svom putu od malog sela u rodnom Walesu, Lloyd George nije nikada postao pripadnikom engleskih viših slojeva. Tokom njegova mandata posetitelji Downing Streeta osećali su se kao u domaćinstvu presađenom iz cvatućeg obalnog grada u severnom Walesu. Ni on ni njegova supruga nisu voleli posećivati velike ladanjske dvorce, a Lloyd George je nesumnjivo nerado odsedao kod kralja i kraljice. Kada ga je George V počastio pozivom da nosi kraljevski mač na otvaranju parlamenta, Lloyd George mu je u privatnom razgovoru rekao: »Ne želim biti lakej«, i ispričao se. Većina njegovih prijatelja bili su, poput njega, ljudi koji su se uzdigli vlastitim radom. Jedna od retkih iznimaka bio je Balfour, koji je poticao iz stare i slavne porodice Cecil. A Balfour je sa svojom velikodušnom spremnošću da bude 'broj dva' vrlo dobro odgovarao Llovdu Georgeu kao ministar vanjskih poslova.

Artus Balfour

         Lloyd George je hteo voditi mirovne pregovore na svoj odlučni način. Zanemarivao je Foreign Office kad god je mogao i oslanjao se na vlastite mlade i sposobne saradnike. Birokratama je posebno bio antipatičan njegov privatni sekretar, principijelni, religiozni i arogantni Philip Kerr. Lloyd George je nerado čitao dopise, pa se Kerr uglavnom brinuo za njegovu korespondenciju i bio'vratar na putu do velikog čoveka. Čak je i Balfour blago prosvedovao kada bi na pitanje je li premijer pročitao određeni dokument dobio od Kerra odgovor da nije, ali da on jeste. »To baš nije isto, zar ne, Philipe?« Profesionalne diplomate su gunđali, a lord Curzon, koji je ostavljen u Londonu da 'čuva kuću' dok su Balfour i Lloyd George u Parizu, bio je uvređen. Lloyd George se nije obazirao.

Philip Kerr, Lord Lothian. Picture: PAUL BAILEY
Philip Kerr.



        Je li to bilo loše za Britaniju? On očito nije vladao vanjskim poslovima kao njegov prethodnik lord Salisbury ili kasniji naslednik Churchill. Njegovo je znanje bilo dosta manjkavo. »Ko su ti Slovaci?«, upitao je 1916. »Ne mogu ih nikako smestiti«. I geografiju je poznavao vrlo površno. Kako li je zanimljivo, rekao je jednom saradniku 1918., otkriti da je Novi Zeland s istočne strane Australije. Kada su se 1919. godine turske snage povlačile sa Sredozemlja na istok, Lloyd Gorge je
dramatičnim tonom govorio o njihovom begu prema Meki. »Prema Ankari«, oštro ga je ispravio Curzon. Lloyd George je samo ležerno odvratio: »Lord Curzon me je ljubazno upozorio na jednu banalnost«. No ipak je često dolazio i do pronicljivih zaključaka (iako su ga preziranje profesionalaca i vlastiti entuzijazam znali navesti na pogreške poput potpore obnavljanju Velike Grčke). Kako je rekao jednom prijatelju u jeku rata, Nemačku treba potući, ali ne i uništiti. To ne bi donelo ništa dobro ni Evropi ni Britanskom carstvu, i ostavilo bi prostora za jaku Rusiju. Lloyd George je shvatao bitne interese Velike Britanije - njezinu trgovinu i kolonijalno carstvo, uz pomorsku prevlast radi njihove zaštite te ravnotežu snaga u Evropi koja će sprećiti svaku silu da ugrozi te interese. On je shvatao da Britanija više ne može postizati te ciljeve sama. Njezina vojna moć, premda velika, brzo se smanjivala dok se zemlja vraćala u mirnodopsko stanje. Tokom 1919. vojne snage trebale su se smanjiti za dve trećine u doba kada je Britanija preuzimala sve više odgovornosti - od baltičkih država preko Rusije do Afganistana - i morala rešavati sve više problema u vlastitom carstvu - u Indiji, Egiptu i, na vlastitom pragu, u Irskoj. »Nemamo dovoljno vojnika«, očajnički je odgovarao glavni oficir na ponovljene zahteve. Osim toga, politička moć je značila i veliko ekonomsko opterećenje. Britanija nije više bila finansijsko središte sveta. Tu su ulogu preuzele Sjedinjene Države. Nadalje, kao što je Lloyd George itekako dobro znao, Velika Britanija je dugovala golem iznos Amerikancima. On je s uobičajenim optimizmom osećao da bi mogao izgraditi dobar odnos sa Sjedinjenim Državama i time nadoknaditi britanske slabosti. Možda će Amerikanci hteti preuzeti odgovornost za strateški važna područja poput tesnaca Bospor i Dardaneli kod Istanbula.


      S druge strane. Lloyd George je otišao na Mirovnu konferenciju s razmerno dobrim kartama uz ruci, u svakom slučaju boljim i od Francuza i od Talijana. Britanija je već bila dobila dobar deo onoga što je htela. Nemačka ratna flota, koja je ugrožavala britansku moć širom sveta, bila je u britanskim rukama - brodovi u Scapa Flowu a podmornice u Harwichu. Nemačke baze za opskrbu ugljenom, luke i telegrafske stanice preuzeli su Japan ili Britansko carstvo. »Da ste pre dvanaest meseci rekli britanskom narodu«, rekao je Lloyd George u Parizu, »da će se domoći onoga što sad imaju, posprdno bi vam se nasmejali. Preuzeta je nemačka ratna mornarica, preuzeti su nemački trgovački brodovi i nemačke kolonije. Jedan od naših najozbiljnjih trgovačkih konkurenata ozbiljno je onesposobljen, a naši će saveznici postati njegovi najveći verovnici. To je nesumnjivo velik uspeh«. To nije bilo sve: »Uništili smo opasnost koja preti našim indijskim posedima.«Rusija, čiji je prodor prema jugu tokom 19. veka toliko brinuo generacije britanskih državnika, prestala je biti velika sila, barem u kratkoročnom smislu, a duž njezinih južnih granica, u Perziji i na Kavkazu, bile su britanske snage i britanski uticaj.

Image result for Indija 1919



      Komunikacije s Indijom bile su sigurnije no ikada pre. Velik deo britanske predratne politike bio je posvećen zaštiti puteva preko Sredozemnog mora, Sueskog kanala i Crvenog mora - bilo preuzimanjem neposredne kontrole kao u slučaju Egipta bilo podupiranjem starog, uzdrmanog Otomanskog carstva. To carstvo je propalo ali je Velika Britanija, zahvaljujući tajnom sporazumu s Francuskom, bila spremna preuzeti birane delove koje je htela. Bilo je i novih puteva, barem u planovima Foreign Officea i vojnih krugova, možda preko Crnog mora do Kavkaza pa dalje na jug, ili vazdušnim  putem preko Grčke i Mezopotamije, ali i oni su se mogli osigurati ako Britanija na vreme reaguje i zauzme potrebni teritorij.
       Mnogi često pretpostavljaju da Lloyd George nije bio imperijalista zato što je bio protiv Burskog rata. Naprotiv, on se uvek silno ponosio Britanskim imperijem, ali nije smatrao da se njime upravlja kako treba. Upravljanje svime iz Londona bila je ludost, i to još skupa ludost. Snaga carstva mogla se održati uvođenjem što većeg stepena samouprave, prepuštajući imperijalnoj politici samo važna pitanja poput odbrane i zajedničke vanjske politike. S uvođenjem samouprave - a Lloyd George je razmišljao o Škotskoj, svom Walesu i o stalno problematičnoj Irskoj - delovi carstva rado bi preuzeli troškove brige za sebe. (»Samouprava za pakao«, prekinuo ga je provokator tokom jednog od njegovih govora. »Upravo tako«, odvratio je Lloyd George, »neka svako odgovara za svoju zemlju«). Dominioni - Australija, Kanada, Novi Zeland, Newfoundland i Južna Afrika - već su uživali delomičnu samoupravu. I Indija je polako kretala prema samoupravi, ali je Lloyd George sumnjao da će Indija ikada moći sama upravljati sobom, s obzirom na mešavinu rasa s doista malobrojnim Evropljanima te brojnim verama i jezicima. Nije nikada posetio Indiju i slabo ju je poznavao, ali je, u skladu s površnim stavovima njegova vremena, smatrao Indijce inferiornima, zajedno s drugim narodima tamne puti.
      Ubrzo nakon preuzimanja premijerskog mesta Lloyd George je 1916. godine u Donjem domu izjavio kako je došlo vreme za službene konsultacije s dominionima i Indijom o najboljim strategijama za dobijanje rata. Stoga je nameravao osnovati Imperijalni ratni kabinet. Bila je to sjajna gesta. Bila je također i nužna. Dominioni i Indija podržavali su britanske ratne napore sa svojim sirovinama, municijom, zajmovima i nadasve ljudstvom - oko 1,250.000 vojnika iz Indije i još milion iz dominiona. Kao što je Billy Hughes, njezin premijer, neumorno podsećao javnost, Australija je do 1918. godine izgubila više vojnika od Sjedinjenih Država. Dominioni su se isprva sa strahopoštovanjem odnosili prema matičnoj zemlji, no do 1916. već su bili odrasli. Njihovi predstavnici i generali videli su previše onoga što je sir Robert Borden, kanadski premijer, nazivao »nesposobnost i nepromišljena glupost ljudi u britanskom glavnom štabu kojima je glavna briga bilo ispijanje whiskyja sa sodom«. Dominioni su bili svesni važnosti svog doprinosa i njegove cene u krvi. Zauzvrat su očekival učestvovanje u konsultacijama i o ratu i o miru posle njega. Naišli su na prijemljive sagovornike u Britaniji, gde se predratno pokroviteljsko preziranje sirovih kolonijalaca pretvorilo u oduševljeno prihvatanje njihove snage. Billy Hughes je bio u središtu pažnje kada je
1916. posetio London: žene su stupale s transparentima na kojima je pisalo »Hoćemo Hughesa«, a popularna karikatura koja je prikazivala Billiwoga [od »Billy« i »Wog«, australijska kratica za "whole of government«, cela vlada; aluzija na Hughesovo autokratsko ponašanje - prev.] bila je popraćena tekstom »Nema rata bez njega«. Bio je tu ijan Smuts, južnoafrički ministar vanjskih poslova, vojskovođa, državnik i, za neke, vizionar, koji je drugi deo rata proveo uglavnom u Londonu. Smuts se petnaest godina ranije borio protiv Britanaca, a sada je bio jedan od njihovih najpoverljivijih savetnika i član užeg britanskog kabineta što ga je Lloyd George osnovao radi vođenja rata. Svi su mu se divili: »Ne može se dovoljno nahvaliti njegov praktični doprinos našim sastancima tokom tih teških godina«, izjavio je Lloyd George.
       Australac Hughes i Kanađanin Borden bili su besni kada su ustanovili da je britanski ratni kabinet ovlastio Lloyda Georgea i Balfoura za odlazak na Vrhovno ratno veće u Parizu radi dogovora o uslovima primirja između Nemačke i Saveznika ne obavestivši o tome dominione. Hughes se takođe energično protivio prihvatanju Wilsonovih četrnaest tačaka kao osnove za mirovne prigovore i smatrao to »uvredljivim i ozbiljnim kršenjem poverenja«. Vođe dominiona bili su posebno ogorčeni kada su ustanovili da su Britanci pretpostavili da će oni učestvovati na Mirovnoj konferenciji kao deo britanske delegacije. Lloyd George ih je pokušao smekšati predloživši da bi jedan od dominionskih premijera mogao biti jedan od petorice britanskih opunomoćenika. Ali koji? Kako se izrazio Hankey, »dominioni su bili ljubomorni jedni na druge kao psi«. Stvarni problem u vezi sa zastupljenošću, kako je Borden pisao svojoj supruzi, bio je u tome što položaj dominiona nije bio nikada rešen. Kanada je, tvrdio je, »nacija koja nije nacija. Vreme je da se to promeni«. A tada je dodao, pomalo sažalno, »Britanski se ministri trude što više mogu, ali to nije dovoljno«. Ako Kanada ne dobije pravo na punu zastupljenost na konferenciji, rekao je Hankevju, neće mu preostati drugo nego »da spakuje kovčege, vrati se u Kanadu, sazove parlament i iznese mu celo pitanje.«

      Lloyd George je popustio: jedan od pet glavnih britanskih delegata biće odabran iz Carstva, no on će povrh toga reči Saveznicima da dominioni i Indija traže zasebnu zastupljenost na Mirovnoj konferenciji. To je bilo jedno od prvih pitanja koja je postavio kada je stigao u Pariz 12. januara 1919. Amerikanci i Francuzi su hladno dočekali predlog, videći u svemu samo britanske marionete - i dodatne britanske glasove. Kada je Lloyd George jedva iščupao pristanak da dominioni i Indija svaki imaju po jednog delegata, poput Siama i Portugala, to je samo potaklo novo ogorčenje njegovih kolega iz Carstva. Nakon svih njihovih žrtava, izjavili su, ne mogu podneti da ih se tretira kao manje važne sile. Premda nevoljko, Lloyd George je nagovorio Clemenceaua i Wilsona da dopuste Kanadi, Australiji, Južnoj Africi i Indiji po dva opunomoćenika, a Novom Zelandu jednog.
         Britance je nova samosvest njihova carstva zaprepastila. »To je vrlo nezgodno«, izjavio je jedan diplomata. »Šta bi Foreign Office trebao učiniti?« Premda je u načelu zagovarao samoupravu, Lloyd George je otkrio da stvarnost može biti vrlo neugodna kada je, na primer, Hughes na sastanku Vrhovnog veća otvoreno izjavio kako Australija možda neće stupiti u rat kada to Velika Britanija sledeći put učini. (Primedba je kasnije izbačena iz zapisnika, ali je Južna Afrika ponovno potaknula to pitanje.). Britanski saveznici su to pratili s određenim stepenom zadovoljstva.

       Francuzi su s užitkom shvatili da će moći iskoristiti dominione protiv Britanaca pri određivanju mirovnih uslova Nemcima. House je na razvoj događaja gledao u još dugoročnijem svetlu: posebna zastupljenost dominiona i Indije na Mirovnoj konferenciji i u novim međunarodnim telima poput Društva naroda i Međunarodne organizacije rada mogla je samo ubrzati »konačni raspad Britanskog carstva«. Britanija će se vratiti na ono s čim je počela - samo na svoja ostrva . I tako je Lloyd George poveo u Pariz delegaciju Britanskog carstva (već je i samo ime bilo pobeda za buntovne dominione). S više od 400 službenika, posebnih savetnika, činovnika i daktilografa, delegacija je zauzela pet hotela nedaleko od Slavoluka pobede. Najveći od njih, koji je postao i društveno središte, bio je hotel Majestic, u kojemu su pre rata najradije odsedale bogatašice iz Brazila koje su u Pariz dolazile kupovati haljine. Kako bi se zaštitili od špijuna (francuskih pre negoli nemačkih) Britanci su zamenili celo osoblje hotela - uključujuči čak i glavne kuvare - osobljem uvezenim iz britanskih hotela iz središnje Engleske. Time se Majestic hranom izjednačio s pristojnim engleskim železničkim hotelom: pšenična ili zobena kaša te jaja sa slaninom ujutro, puno mesa i povrća za ručak i večeru, te loša kafa celi dan. Ta je žrtva besmislena, gunđali su Nicolson i njegovi kolege, jer su sve njihove kancelarije  prepune poverljivih dokumenata, bile u hotelu Astoria, u kojem je zadržano francusko osoblje.

april 1919 

     Britanci su bili opsednuti sigurnošću. Za pisma u London i iz njega bila je zadužena posebna služba koja je zaobilazila francusku poštu. Detektivi iz Scotland Yarda čuvali su ulazna vrata Majestica i članovi delegacije morali su nositi propusnice s fotografijom. Morali su kidati sadržaj košarica za otpatke na komadiće; bilo je dobro poznato da je na Bečkom kongresu francuski ministar vanjskih poslova princ Tallevrand pregovarao tako uspešno jer su njegovi agenti marljivo sakupljali beleške koje su bacali članovi drugih delegacija. Suprugama je bilo dopušteno jesti u Majesticu, ali ne i onde odsedati; i to je bilo nasleđe Bečkog kongresa gde su supruge, prema službenom sećanju, bile odgovorne za curenje tajni.
     Lloyd George je odabrao luksuzni stan u Rue Nitot, uličici koja je nekada bila skrovište skupljača krpa. Kuća koju mu je iznajmila jedna bogata Engleskinja bila je ukrašena prekrasnim elima engleskih slikara iz 18. veka - Gainsbofougha, Hoppnera i Lawrencea. S njim su bili Philip Kerr i Frances Stevenson, te njegova najmlađa i najdraža kćerka, šesnaestogodišnja Megan. Frances je bila njezina pratilja, ili je možda bilo obrnuto. Balfour je stanovao na spratu  iznad, pa je naveće mogao slušati zvukove velških crkvenih napeva i crnačkih duhovnih pesama koji su dopirali iz stana Lloyda Georgea.

Hotel Majestic, Avenue Kleber (Place de L'Etoile) Paris France


     Svaki stanovnik Majestica dobio je knjižicu s kućnim redom. Vreme obroka bilo je strogo određeno. Piće su morali plaćati svi osim ljudi iz dominiona ili Indije, što je bio povod žučnih primedbi; u tom je slučaju račun plaćala britanska vlada. Svi su dobili bonove, ali se prihvatala i gotovina. Nije bilo dopušteno gomilanje duga na račun. Članovi delegacije nisu smeli kuvati u svojim sobama niti oštetiti nameštaj. Nisu im bili dopušteni psi. Na dužnosti u ambulanti bio je jedan lekar (prema Nicolsonu, istaknuti porodničar) s tri medicinske sestre. U suterenu se za rekreaciju nalazila prostorija za biljar i jardin d'hiver. Članovima su bila na raspolaganju i dva automobila, koji su se mogli rezervisati unapred. Stanare se upozoravalo i na to da »ne lupaju vratima« jer je to u nekoliko slučajeva rezultiralo razbijenim prozorima. Još jedno upozorenje glasilo je: »članovi delegacije moraju imati u vidu činjenicu da bi njihove telefonske razgovore mogle prisluškivati neovlaštene osobe.«

      Kao kada sam prvi put došao u školu«, primetio je jedan pridošlica. »Motanje po predvorju dok te starosedeoci gledaju kao 'novog klinca', pronalaženje prtljage, zapisivanje rasporeda obroka itd. - vrlo zabavno«. Ako su u toj 'školi' Britanci bili profesori i profesorice, Kanađani su bili stariji đaci, možda malo preozbiljni ali pouzdani, Južnoafrikanci 'novi dečaci', dobri sportaši čijim su se sportskim instinktima svi divili, Novozelanđani i stanovnici Newfoundlanda niži razredi, a zatim, naravno, Indijci, zgodni momci usprkos boji kože, premda su im se roditelji stalno pretili da će ih premestiti u drugu školu. Kanađane, svesne da dolaze iz najstarijeg dominiona, vodio je Borden, moralan i naočit. Stalno su isticali moralni aspekt (ne prvi put u međunarodnim odnosima) i ponavljali kako ne žele ništa za sebe. No s hranom na prodaju i gladnom Evropom kanadski ministar trgovine uspeo je sklopiti ugovore s Francuskom, Belgijom, Grčkom i Rumunijom. I Kanađane je obuzeo opšti osećaj da su granice odjednom postale prilično fluidne. Vedro su s Amerikancima razgovarali o zameni jugoistočne Aljaske za deo Kariba ili možda za Britanski Honduras. Borden je i s Llovdom Georgeom razgovarao o mogućnosti da Kanada preuzme upravu nad karipskim područjem.
     
     Međutim, glavna je kanadska briga bila kako održati dobre odnose sa Sjedinjenim Državama i to uskladiti s Britanijom. Deo te brige bio je pitanje samoočuvanja: Ottawu je stalno mučio strah da bi se Kanada mogla naći s Britanijom i njezinim saveznikom Japanom u ratu protiv Sjedinjenih Država. Deo se pritom odnosio na iskreno uverenje da su velike anglosaksonske sile bile večni prirodni saveznici. Ako Liga naroda ne uspe, predlagao je Borden Lloyd Georgeu, trebali bi se potruditi i ujediniti »dve velike zajednice naroda engleskog govornog područja koje dele zajedničko poreklo, jezik i književnost, koje nadahnjuju isti demokratski ideali, koje uživaju blagodati sličnih političkih institucija i čija bi zajednička snaga bila dovoljna za osiguranje mira u svetu.

       Južna Afrika je imala dve istaknute ličnosti: predsednika vlade Louisa Bothu, koji je bio debeo i boležljiv, i Smutsa. Oduševljeni pobornici Lige naroda i umereni kad su posredi bili mirovni uslovi s Nemačkom, oni ipak nisu bili spremni ni na kakav kompromis u vezi s jednim pitanjem - nemačkim kolonijama u Africi. Smuts je pomogao Britancima u pripremi njihovih teritorijalnih zahteva i tvrdio je da Britanija mora zadržati istočnu Afriku (koja je kasnije postala Tanganjika a još kasnije deo Tanzanije) kako bi time uspostavila kontinuirani lanac kolonija od južne do severne Afrike koji su Nemci tako nezgodno prekinuli. On je govorio i kao južnoafrički imperijalisti, tvrdeći da njegova zemlja mora dobiti nemačku jugozapadnu Afriku (današnju Namibiju). Možda bi se, predlagao je, moglo nagovoriti Portugal da zameni južni deo svoje kolonije, Mozambika, na istočnoj obali Afrike za deo nemačke istočne Afrike. Južna Afrika bi tada imala lepi kompaktni oblik s urednom granicom povučenom preko vrha kontinenta.

     Australija nije bila umjerena ni u čemu. Njezinu je delegaciju vodio premijer Hughes, mršavi čovek s hroničnim probavnim smetnjama koji je živeo na čaju i prepečencu. Borac s dokova u Sydneyu, gde je postao sindikalni vođa, taj veteran grube australijske političke scene određivao je australijsku politiku u Parizu praktički na svoju ruku. Bio je naprasit, čudak i gluh, i doslovno i u prenesenom smislu, na argumente koje nije hteo čuti. Od svojih saradnika, obično je slušao samo Keitha Murdocha, mladog novinara kojega je smatrao gotovo sinom. Murdoch je napisao izveštaj u kojem je kritizirao britansko iskrcavanje kod Galipolja i bitku u kojoj su masakrirani mnogi australijski vojnici, te je poput Hughesa skeptički gledao na britansko vođstvo. (Murdochov sin Rupert nastavio je porodičnu tradiciju kritičkog stava prema Britancima). Kod nekih pitanja Hughes je verovatno izražavao stavove imajući na umu javno mišljenje kod kuće: zahtevao je australijsko anektiranje pacifičkih otoka osvojenih od Nemaca i protivio se svakoj odredbi u sporazumu o Ligi naroda koja bi narušila politiku »bele Australije«, koja je predviđala useljavanje belaca i zabranu doseljavanja ostalih.

     Lloyd George je oduvek bio osetljiv na velšku kartu, što je Hughes spretno iskorištavao, te mu je australijski premijer bio zabavan. Kao i Clemenceauu. Francuzi su također smatrali, posve ispravno, da je Hughes, koji je zastupao nepokolebljivost u pregovorima s Nemačkom, istinski prijatelj Francuske. Većini ljudi, uključujuči njegove podređene, Hughes je bio nepodnošljiv. Wilson ga je smatrao »moralnom štetočinom«. Hughes je zauzvrat mrzio Wilsona: rugao se Ligi naroda i rugao se Wilsonovim načelima. Novi Zeland je poput Australije bio rezervisan što se tiče Lige naroda, premda ne toliko otvoreno, te je također hteo anektirati neke pacifičke otoke. Kako se izrazio jedan Kanađanin, novozelandski premijer William Massey bio je »u skladu sa svojim izgledom, pravi uskogrudni, tipični Englez, te je često skretao s teme«.

     Bila je tu i Indija. (U službenim dokumentima uvek je pisalo »dominioni i Indija«). Indija je uz samoupravne dominione uključena u Imperijalni ratni kabinet zahvaljujući svojem učestvovanju  u ratu. No njezina delegacija nije nalikovala na delegaciju nezavisne države. Vodio ju je državni sekretar za Indiju Edwin Montagu, a dva indijska člana, lord Sinha i maharadža od Bikanera, odabrani su zbog svoje lojalnosti. Usprkos zahtevima raznih indijskih skupina, indijska vlada nije u
delegaciju uključila nikoga od novih indijskih nacionalnih vođa. U samoj Indiji, zbog Gandijeva pretvaranja Indijskog nacionalnog kongresa u masovni politički pokret koji je sve energičnije zahtevao samoupravu, postale su posve akademske sve rasprave o tome kako obzirno voditi Indiju prema delomičnoj samoupravi.

     Za Britance je prisutnost u Parizu tolikog broja državnika iz dominiona imala i dobrih i loših strana. Dok je Borden lojalno zastupao britanske interese u odboru koji se bavio grčkim i albanskim granicama, a sir Joseph Cook sledio njegov primer u odboru za Čehoslovačku, stvari su bile drukčije kad su u pitanju bili interesi dominiona. Lloyd George se već bio konfrontirao sa Saveznicima oko pitanja zastupljenosti britanskih dominiona a taj će ga problem mučiti i kasnije. Ta mu komplikacija svakako nije trebala kad su započeli mučni pregovori na Mirovnoj konferenciji.



                                                                            

I poglavlje 

                               Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te ( I deo )
                              Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Woodrouw Wilson  (II deo)
                              Mirotvorci,Mirovna konferencija, Pariz 1919-te, ( III deo )
                               Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Georges Clemenceau (IV deo)

II poglavlje 

5 коментара:

  1. Hvala, hvala, hvala. Izvanredna knjiga, do u sitna crevca opisana svetska elita, konci politike, mreže, umrežavanje pozicioniranih, uglavnom bogatih.
    Imamo jednu posebnu klasu društva učvršćenu kroz međusobno veze, koja živi u svom svetu, daleko iznad ili ti izvan realnog u svakom pogledu, fizičkom i misaonom i koja se iz te udobnosti lakonski igra svetom. U poziciji su da stave po nadzor sve : pojedince, vlade, preko njih narode, lako, neshvatljiva lakoća je u pitanju, misao jednog, odluka jednog čoveka kroji sudbinu sveta, halo! Lako se uzbudim, ma besan sam, zgrožen.
    Nadam se nastavcima.
    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sa podjednakim uzivanjem citam knjigu i uspevam da malo toga prebacim. Ne verujem da cu sve, materijal je opsezan.
      Zapala mi je za oko tvoja poslednja misao, znam, koristis frazu koja se ne podudara sa prethodnim razmisljanjem. Nema tog pojedinca koji sam utice na tok istorije. Kao sto si napisao u pitanju je sistem u kom odlucuju pojedinci ( svakako ne jedan) na kljucnim pozicijama, i oni sami uslovljeni okolnostima.
      Iz povrsne perspektive mi kraljeve, careve, Klintonove, Obame, Trampa, Makrona itd., a ne vidimo mrezu ili vidimo tek jedan njen deo.
      Ovaj tekst slikovito opisuje jedan odlucujuci istorijski momenat, kljucne igrace, konkretne licnosti, njihov realan uticaj, udeo u celokupnom procesu odlucivanja. Dosta iscrpno, kako ti pises u sitna crevca, ali su i dalje pod znakom pitanja izvori : da li je uzeto u obzir bas sve,ako uzmemo kao potrdjenu cinjenicu da je mnogo toga dogovarno u cetiri oka, van zvanicnih skupova. Natavno, ako vrstan istoricar uporedi rezultate dogovora sa onim sto je istima prethodilo, tada neki od tih zakulisnih detalja ostaju na nivou zanimljivosti. Npr. da li su, ili ako jesu u kojoj meri i uopste u cemu su obavestajne sluzbe izvrsile uticaj tokom Beckog kingresa ( a bogami i ovog ) . To su podaci do kojih istoricar ne uspeva da dodje, a recimo da su upravo ti podaci mogli biti odlucujuci, kao sto he slucaj sa engleskom obavestanom sluzbom ( MI5) u slucaju Iraka. MI5 se i dan danas “ pere” od lazne informacije o naoruzanja.

      Jedine neoborive su cinjenice, datumi dogadjanja. One se ne mogu ponistiti ali se sve u vezi sa njima moze tumaciti na najmanje dva ili vise nacina. Otuda krivotvorenje istorije.
      No, ono sto stvarnk “ zabrine” je taj privid “ jednog “ coveka koga na kraju spominjes. Elitu obicno predvode, to set izvrsavaju njene naloge pojedinci ( skoro pa jedan covek) i sokira isti istorijski scenario po kom neka velicina uspeva da drzi pod kontrolom masu, danas skoro pa ceo svet. Naucna fantastika je briljantno prikazala ( osmislila) takve drustvene situacije i one su, zaista realne, mada se cine nerealnim, apsurdnim.
      U pohodu na vlast sistemi brisu sve granice, svedoci smo uzasnih krsenja medjunarodnih zakona, transparentno, bez blama, uz l a z i. Laz je postala , ah sta pisem, oduvek je bila, glavno postapajuce sredstvo, idealno. I kada je ocita ona prolazi! O sveti Boze! Kakav moral! Sve sto se u miru i za radi mira osmisli vlastoljublje obesmisli. Sve sto se u miru sa teskom mukom postigne, za potrebe moci( bilo politicke ili ekonomske- najcesce obe) razgradi se po kratkom postupku. Nema nama pomoci, ko ce nas izbaviti od nas samih? Ko.
      Pozdrav
      i ne srdi se. Valja preziveti a to je moguce tek ukoliko si miran i stalozen. 


      Избриши
    2. Da, da, oobaveštajno podzemlje je isto svet za sebe. Britanski list Indipendent ( vlasnika Aleksandra Lebedeva) objavio spisak glavnih agenata albanske službe koji su operativno delovali u nekoliko zemalja, među kojima je i Srbija. Ako agenti jedne zemlje agresivno prtljaju po susednim zemljama a pri tom njihova zemlja ima teritorijalne pretenzije i jasno i glasno najavljuje da planira da neke delove zauzme, kako se boriti protiv nje ako joj je glavni mentor Amerika. Ovako! Koji skandal! Haaaa...staviti imena i ostale detalje o agentima, ludilo. Jedinstveno.
      Navodno su Lebedev i Putin u razmirici, ali ovo mi smrdi na Putina. Neverujem da bi njegovi tek tako dali ove podatke. Niko drugi ne dolazi u obzir. Mora da se Zapadu tresu ga...mamu im, neka. Jasno im je da postoje spiskovi njihovih.
      XXX

      Избриши
    3. Deo ovog teksta dokazuje da se iza kulisa donose bitne odluke i to je suština političkog dogovaranja. Javnim istupima se formalno udara pečat. Farsa, tstrašnija utoliko što se politika vodi oružjem – uključujući, da ne zaboravimo, zveckanjem najstrašnijeg oružja za masovno uništenje a da se pri tom ne priznaju imperijalni ciljevi. Svaki osvajački ili pljačkaški rat se prikaže ili kao odbrana demokratije ili kao krstaški pohod za odbranu ljudskih prava.
      Jovo B.

      Избриши
    4. To se danas naziva duboka država. Na Kosovu su, Jovo, navodno branjena prava Albanaca i usput im je poklonjena zemlja. Pazi, oni su doneli odluku da otkinu komad jedne države i daju je jednom narodu jer se loše postupalo prema njemu. Po svim aktima međunarodnog prava, i Rezoluciji 1244., Kosovo je srpsko i sada preostaje samo da povuku poslednji potez, vlast sa UN da prebace Kosovarima. To treba da izvede Acika, ispred duboke države. Njihova mašinerija savršeno radi.
      Pedja

      Избриши