II. POGLAVLJE
Novi svetski poredak
Ml SMO SAVEZ NARODA
Dan nakon dolaska u Pariz, 12. januara , Lloyd George se sastao s Clemenceauom, Wilsonom i italijanskim predsednikom vlade Orlandom u francuskom Ministarstvu vanjskih poslova na Quai d'Orsavu. Bio je to prvi u nizu od preko stotinu sastanaka vodećih mirotovoraca. Svako je poveo sa sobom svog ministra za vanjske poslove i mnogo savetnika. Sledećeg dana, udovoljavajući britanskim željama, skupini su se pridružila dva predstavnika Japana. Tako je to postalo Veće desetorice, premda ga je većina i dalje nazivala Vrhovnim većem. Manje savezničke i neutralne države nisu bie pozvane, čime im je dato na znanje da će ostati po strani. Krajem marta, kada je
Mirovna konferencija došla u presudnu fazu, Vrhovno veće rešilo se ministara vanjskih poslova i Japanaca, te se pretvorilo u Veće četvorice. Članovi su bili Lloyd George, Clemenceau, Wilson i
Orlando.
Le Salon de l'Horloge
Velike svečane dvorane na Quai d'Orsavu začudo su dobro preživele zub vremena i nemačku okupaciju. Tadašnji oblik dobile su sredinom 19. veka, kada je Napokon III. vladao Francuskom koja je još uvek zamišljala da je velika svetska sila. Važni posetioci još uvek ulaze na službeni ulaz koji gleda na Seinu, pa se penju golemim stepenicama do privatnih apartmana i niza prostorija za prijeme i kancelarija s parketnim podom, aubussonskim sagovima i golemim kaminima. Veliki prozori protežu se do visokih ukrašenih stropova s raskošnim lusterima. Masivni stolovi i stolice počivaju na debelim pozlaćenim nogama. Pretežu zlatna i crvena te boja ebanovine.
Le Salon de l'Horloge, statua " La France"
Vrhovno veće sastajalo se u kancelariji francuskog ministra vanjskih poslova Stephena Pichona. Danas u njemu prevladavaju bela boja i pozlata; 1919. ta prostorija bila je tamnija. Ista oplata od rezbarenog drveta i danas ukrašava zidove, kao i izbledjele tapiserije iz 17. veka. Dvostruka vrata i danas se otvaraju na okrugli balkon s pogledom na ružičnjak. Clemenceau je kao domaćin predsedavao sedeći u naslonjaču ispred kamina u kom su gorele velike cepanice. Njegovi kolege, svako s vlastitim stolom za svoje papire, sedili su nasuprot, s vrtom za leđima - Britanci i Amerikanci jedni do drugih, zatim Japanci, te Italijani u uglu. Kao jedini državni poglavar Wilson je imao stolicu nekoliko centimetara višu od ostalih, premijeri i ministri vanjskih poslova sedeli su u udobnim stolicama s visokim naslonima, a iza njih bili su razmešteni niži savetnici i sekretari na malim pozlaćenim stolicama.
Stephen Pichon, French Minister, 1919 ulje,
Vrhovno vee je ubrzo uspostavilo uobičajenu kolotečinu. Sastajalo se jednom, ponekad dvaput, apovremeno i tri puta na dan. Postojao je nekakav dnevni red, ali se raspravljalo i o pitanjima koja bi iskrsnula tokom sastanka. Veće je primalo i podnositelje peticija, pravu procesiju koja je potrajala sve do same Mirovne konferencije. Kasno poslepodne navlačile su se zelene svilene zavese i palila električna svetla. U prostoriji je obično bilo vruće, ali su Francuzi užasnuto odbijali svaku mogućnost otvaranja prozora. Clemenceau bi se opustio u svom naslonjaču, često zagledan u strop s izrazom dosade na licu; Wilson se vrpoljio i povremeno ustajao kako bi protegnuo noge; Lansing, njegov ministar vanjskih poslova, nije imao mnogo posla, pa je crtao karikature; Lloyd George je glasno čavrljao i dobacivao šale i primedbe. Službeni prevodilac, Paul Mantoux, prevodio je s francuskog na engleski i obrnuto, uživljavajući se u svaki govor s takvim zanosom da je izgledalo kao da i on moljaka teritorije. Budući da je Clemenceau engleski govorio vrlo dobro a italijanski ministar vanjskih poslova Sonnino zadovoljavajuće, razgovori Velike četvorice vodili su se često na engleskom. Pomoćnici su okolo hodali na prstima s kartama i dokumentima u rukama. Svakog poslepodneva otvorila bi se vrata i sluge bi unosili čaj i »puslice« od badema. Wilson je bio iznenađen pa čak i šokiran zbog tako banalnog prekidanja rasprave o budućnosti sveta, ali je ubrzo shvatio, kako je rekao svom lekaru, da je to strani običaj koji bi trebao prihvatiti.
Od samog početka članovi Vrhovnog veća znali su da im se s demobilizacijom oružanih snaga moć svakodnevno smanjuje. Tog proleća general Pershing, zapovednik američkih snaga u Evropi, izjavio je u Predstavničkom domu: »Ovog meseca šaljemo kući tri stotine i dvanaest hiljada. Prošlomesečni rekord bio je tri stotine hiljada. Ovim tempom svi će se naši vojnici vratiti u Sjedinjene Države do 15. augusta«. Mirotvorci su morali neprijatelju nametnuti mirovne uslove dok su još mogli. I oni su se morali vratiti kući i rešavati pitanja odgođena tokom rata i ponovno se suočiti sa svojim političkim neprijateljima. Čekale su ih, čini se, i neke druge vrste neprijatelja. Glad, bolest (tifus, kolera i epidemija gripe), revolucionarni ustanci u brojnim gradovima, te mali ratovi, od čega desetak samo 1919. - sve je to pretilo da će uništiti ono što je ostalo od evropskog društva.
Već su prošla dva meseca od kraja rata i ljudi su se pitali zašto je postignuto tako malo. Delomično je to bilo zato što Saveznici zapravo nisu bili spremni na iznenadni kraj sukoba. Nisu to ni mogli biti. Sva je njihova energija bila posvećena postizanju pobede. »Kako smo mogli razmišljati o miru«, pisao je Winston Churchill, »kad nismo znali hočćemo li biti uništeni? Ko je mogao razmišljati o obnovi dok se svet raspadao na komade, ili o demobilizaciji kada je jedini cilj bio poslati svakog čoveka i svaku granatu u bitku?« Istini za volju, ministarstva vanjskih poslova, kolonijalna ministarstva i ratna odeljanja obrisali su prašinu sa starih ciljeva i sastavljali nove zahteve dok su borbe još trajale. Bilo je pokušaja da se ozbiljno razmišlja o miru: 1917. osnovani su Britanski odbor za istraživanje i francuski Comite des Etudes te največći među njima, Američki istražni odsek (u rseptembru 1917.) pod Houseovim nadzorom. Sva ta tela angažovala su vanjske stručnjake -od istoričara do misionara - koji su (na užas profesionalnih diplomata) sastavljali detaljne studije i karte. Amerikanci su izradili šezdeset izveštaja samo o Dalekom istoku i Pacifiku, u kojima je bilo mnogo korisnih informacija ali i takvih koje su izveštavale, npr., da u Indiji »golema većina neoženjenih/neudatih otpada na maloletnu decu«. Savezničke vođe nisu obraćali posebnu pažnju ni vlastitim studijama.
Prve nedelje Mirovne konferencije Vrhovno je veće uglavnom provelo raspravljajući o proceduralnim pitanjima. Britanski Foreign Office izradio je prekrasan šesterougaoni dijagram u mnogo boja, u koji su se konferencija, njeni odbori i pododbori uklapali u savršenoj simetriji, dok su saveznički vanjski odbori lebdeli izvan tog heksagona kao manje planete. Lloyd George je prasnuo u smeh kad su mu ga pokazali.
Francuzi su delili detaljan dnevni red s popisom osnovnih načela i problema koje je trebalo rešiti, rangiranih po važnosti. Budući da je mirovni ugovor s Nemačkom bio najvažniji, dok je Liga naroda bila jedva spomenuta, Wilson je uz podršku Llovda Georgea odbio taj francuski dnevni red. (Njegov autor Tardieu proglasio je to »instinktivnom odbojnošču Anglosasa prema sistematičnom ustroju latinskog uma«).
Vrhovno veće uspelo je izabrati sekretara - nižeg francuskog diplomatau za koga se pričalo da je nezakoniti Clemenceauov sin. (Izuzetno efikasni Hankev je, kao njegov zamenik, ubrzo preuzeo većinu poslova.) Nakon mnogo natezanja, odlučeno je da će francuski i engleski biti službeni jezici dokumenata. Francuzi su zahtevali samo svoj jezik, navodno zbog toga što je precizniji i istovremeno dopušta više nijansi od engleskog, premda zapravo nisu hteli priznati da Francuska klizi na dole na lestvici svetskih sila. Francuski je jezik, tvrdili su, vekovima bio jezik međunarodne komunikacije i diplomacije. Britanci i Amerikanci su isticali da ga engleski sve više istiskuje. Lloyd George je rekao kako će uvek žaliti što bolje ne govori francuski (premda ga gotovo uopšte nije znao), ali je isto tako tvrdio kako bi bilo besmisleno da engleski, kojim govori više od 170 miliona ljudi, nema isti status kao francuski. U tom slučaju, govorili su Italijani, zašto ne i talijanski. »U suprotnom«, izjavio je italijanski ministar vanjskih poslova Sonnino, »izgledaće kao da se Italija tretira kao manje važna«. Zašto onda ne i japanski, dodao je Lloyd George. Japanski delegati, koji su s teškoćom pratili raspravu bila ona na francuskom ili na engleskom, samo su ćutali. Na zaprepaštenje mnogih svojih saradnika, Clemenceau je popustio.
Vrhovno se veće mučilo i s načinom odlučivanja na Mirovnoj konferenciji. Francusko ministarstvo vanjskih poslova uputilo je u decembru pozive svim zemljama - od Liberije do Siama - koje su mogle tvrditi, navodeći makar i neverovatne razloge, da su bile na strani saveznika. Do januara u Pariz su stigli predstavnici dvadeset i devet zemalja, i sve su očekivale da učestvuju na konferenciji. Hočće li sve one sesti zajedno, pa će Britansko carstvo imati jednakovredan glas kao
Panama? Nijedna velika sila nije to želela, no dok je Clemenceau bio voljan dopustiti delegatima manjih sila da se bave razmerno bezazlenim pitanjima poput međunarodnih vodenih puteva, Wilson je hteo što manji sastav. »Ne bismo trebali imati službene konferencije«, izjavio je, »već samo razgovore«.
Clemenceaua je Wilsonov stav iritirao: ako će Saveznici čekati da se svi saglase o svim važnijim pitanjima, tvrdio je, proći će ko zna koliko meseci do same konferencije, i javno će mnenje biti razočarano. Osim toga, dodao je, treba nečim zaposliti i predstavnike ostalih zemalja koji su se okupili u Parizu. Kao i u mnogim budućim prilikama, Lloyd George je predložio kompromis. Dogovorili su plenarnu sednicu krajem nedelje, a u međuvremenu će se Vrhovno veće pozabaviti drugim pitanjima.
Članovi Vrhovnog veća, uključujuči čak Wilsona, nisu imali nameru prepustiti kontrolu nad očito golemim dnevnim redom konferencije. Na odbačenom francuskom popisu nalazila su se sledeća pitanja:
- Liga naroda,
- poljsko pitanje,
- rusko pitanje,
- baltičke nacionalnosti,
- države nastale iz bivše
- austrougarske monarhije,
- Balkan,
- Daleki istok i Pacifik,
- židovsko pitanje,
- međunarodna rečna plovidba,
- međunarodne železnice,
- zakonodavstvo koje će garantovati i pravo naroda na samoodređenje,
- zaštita nacionalnih i verskih manjina,
- međunarodno zakonodavstvo za patente i zaštitne znakove,
. kazne za zločine počinjene tokom rata,
- ekonomska i finansijska pitanja.
Popis je bio dalekosežan.
Tokom sledećih pet meseci - sve do završetka glavnog dela Mirovne konferencij potpisivanjem mirovnog ugovora s Nemačkom 28. juna - Pariz je bio domaćin virtualne svetske vlade. »Mi smo savez naroda«, izjavio je Clemenceau dan pre velike proslave. »Mi smo svetska država«, odgovorio je Wilson. Još na tim prvim sastancima članovi Vrhovnog veća počeli su se ponašati kao kabinet u okviru oredstavničkog sastava vlasti. Šta više, i oni su se sami služili tom analogijom. Morali su sarađivati, ali nisu smeli nikada zaboraviti da predstavljaju svoje birače kod kuće.
Morali su brinuti i za medije. U Pariz su stigle stotine novinara. Francuska je vlada organizovala luksuzni novinarski klub u kući jednog milionera. No novinari, uglavnom muškarci - premda je bilo i nekoliko žena, npr., američka novinarka Ida Tarbell, poznata po razotkrivanju korupcije - nisu bili zahvalni domaćinu. Rugali su se vulgarnosti dekora, a Amerikanci su klub prozvali »Kućom hiljadu sisa«. No, važnije od toga, novinari su se tužili na tajnost sastanaka, iako je Wilson u svom programu » od 14 tačaka« govorio o »javnim i javno sklopljenim sporazumima«. Kao i u slučaju mnogih njegovih drugih krilatica, njezino značenje nije bilo jasno možda ni samom Wilsonu, ali je ona zaokupila pažnju javnosti.
Wilson je svakako hteo reći kako više ne sme biti tajnih ugovora poput onih koji su, po njegovom mišljenju i mišljenju mnogih drugih, bili jedan od uzroka Velikog rata; no je li hteo reći i da bi svi pregovori trebali biti javni i pod oštrim okom javnosti? Upravo su to mnogi novinari i čitaoci očekivali. Predstavnici novinstva zahtevali su pravo učestvovanja na sastancima Velike četvorke, ili barem svakodnevne siđžee njihovih rasprava. »Ja sam se uvek borio za slobodu medija«, rekao je Clemenceau svom saradniku generalu Mordacqu, »no ipak ima nekih granica.« Bilo bi »pravo samoubistvo« dopustiti novinama da svakodnevno izveštavaju o raspravama Vrhovnog veća. Kad bi se to dogodilo, primetio je Lloyd George, Mirovna konferencija trajala bi doveka. Predložio je stoga da daju izjavu za medije i objasne da čće proces usuglašavanja odluka među silama biti dug i osetljiv, te da stoga ne žele poticati nepotrebne sporove objavljujući svoja neslaganja. Wilson se složio. Američki novinari ogorčeno su se potužili Bakeru, Wilsonovu savetniku za medije, koji je otišao sa sastanka bled od teskobe. Wilson je hipokrit, rekli su mu novinari, a uz to i naivan. Zaštićeni od nadzora javnosti, Lloyd George i Clemenceau će ga potpuno zbuniti. Novinari su zapretili da će otići iz Pariza, ali ih je mali broj to zaista i učinio.
I manje su sile stalno bunile i nešto zahtevale. Portugal je uputio 60.000 vojnika na zapadni front, pa je bio ogorčen što je dobio samo jednog službenog delegata, dok je Brazil, koji je poslao jednu lekarsku ekipu i nekoliko avijatičara, imao tri. Velika Britanija podržala je Portugal, starog saveznika, a Sjedinjene Države Brazil. Priznanje u Parizu, središtu svetske moći, bilo je važno za afirmisane države, no presudno za one koje su, rečima mirotvoraca, »bile u procesu stvaranja«. Sa slomom Rusije i raspadom Austro-Ugarske i Otomanskog carstva nastalo je mnogo takvih država. Već je i samo podnošenje zahteva Vrhovnom veću značilo određenu potvrdu - a bilo je dobro i za ugled kod kuće.
Čekanje odluke iz Pariza,1919
Pariz je možda ugostio svetsku vladu, ali njezina moć nije nikada bila tako velika kako je - i tada i kasnije - većina ljudi pretpostavljala. Događaji su preduhitrili velike sile. Kad se 12. januara Vrhovno veće prvi put sastalo, već je bila obnovljena Poljska, Finska i baltičke države bile su na putu prema nezavisnosti, a stvorena je Čehoslovačka. Na Balkanu Srbija se spojila s austrougarskim južnoslavenskim teritorijima, Hrvatskom i Slovenijom. Novi entitet još nije imao ime, ali se govorilo o jugoslavenskoj državi. »Zadatak pariških mirotovoraca«, primetio je Lloyd George, »nije donošenje pravične odluke o tome šta bi trebalo dati osobođenim nacijama nego, ako želimo biti pošteni, šta bi trebalo biti oslobođeno njihova stiska kad pređu granice samoodređenja«.
No koje su to bile granice? Nije bilo jasnog odgovora ili, bolje reći, svaka je nacija imala drugačiji odgovor. »Vidite li ove rupice?«, upitao je američkog eksperta jedan stanovnik Lvova, govoreći o osporavanoj granici između Rusije i Poljske. »Zovemo ih 'Wilsonovim tačkama'. Napravile su ih
strojnice, a ove velike rupe napravljene su ručnim bombama. Sada smo u jeku samoodređenja, i Bog zna šta će na kraju ispasti«. Na svojim prvim sastancima Vrhovno se veće moralo pozabaviti sukobom između Poljske i njezinih suseda. Kada je Mirovna konferencija službeno završila godinu dana kasnije, borbe su još trajale, onde i posvuda. Američki vojni savetnik Tasker Bliss sumorno je iz Pariza pisao ženi, predviđajući još trideset godina rata u Evropi. »Potonule nacije izlaze na površinu i čim izrone skaču nekome za vrat. One su poput komaraca - opake od rođenja«.
Nameće se poređenje između situacije iz 1919. godine i one iz 1945., no takvo bi poređenje navodilo na krivi put. Tada, 1919. godine, nije bilo supersila, nije bilo Sovjetskog Saveza s milionima njegovih vojnika koji su okupirali središte Evrope i nije bilo tako moćnog SAD-a s njegovom golemom privredom i monopolom na atomsku bombu. Mirotvorci su 1919. godine na dugačko i široko raspravljali o sastavljanju i rastavljanju nacija, ali ta glina nije bila tako podatna niti je njihova snaga u njezinu oblikovanju bila tako značajna kao što su oni to rado verovali. Naravno, moć mirotvoraca bila je znatna. Još su imali svoju kopnenu vojsku i ratnu mornaricu. Imali su još jedno oružje, hranu, da su je hteli upotrebiti protiv izgladnele Evrope. Mogli su, npr., uticati na druge pretnjama i obećanjima, dodelom ili ustezanjem priznanja. Mogli su izvaditi karte i pomicati granice ovamo ili onamo i u većini slučajeva njihove su odluke prihvatali - ali ne uvek, kako je spektakularno pokazao slučaj Turske. Nadalje, sposobnost međunarodne vlade u Parizu da nadzire događaje bila je ograničena faktorima poput udaljenosti, transportnih mogućnosti i raspoloživih snaga - kao i nespremnošću velikih sila da ulože više sredstava. Ograničenja još nisu bile jasna 1919. godine - ni samim mirotvorcima ni svetu. Mnogo je ljudi verovalo da će se, ako samo privuku pažnju Vrhovnog veća, ispraviti krivice iz prošlosti i osigurati bolja budučnost. Jedan mladi kuvarski pomoćnik u »Ritzu« uputio je molbu tražeći nezavisnost svoje male zemlje pod vlaščću Francuske, no i on (Ho Chi Minh) - i njegov Vijetnam - bili su premalo poznati da bi zaslužili bilo kakav odgovor. Jedan Korejac - koji je diplomirao na Univerzizezu Princeton - pokušao je otputovati u Pariz, ali su mu odbili izdati pasoš. Nakon Drugog svetskog rata taj je čojek, Svnghman Rhee, postao predsednik Južne Koreje koja je tek stekla nezavisnost.
Ho Chi Minh
U Parizu su se okupila i društva za žensko pravo glasa pod vođstvom impresivne engleske sufražetkinje Millicent Fawcett i donela rezoluciju u kojoj se traži učestvovanje na Mirovnoj konferenciji i pravo glasa za žene. Wilson je donekle saosećao s njihovim zahtevima pa je primio njihovu delegaciju i spominjao, neodređeno ali ipak ohrabrujuće, osnivanje posebne komisije koja bi uključivala ženske članove i pozabavila se ženskim pitanjima. U februaru, neposredno pre kratkog povratka u Sjedinjene Države, neodlučno je upitao svoje kolege mirotvorce hočće li ga u tome podržati. Balfour je rekao kako čvrsto podržava pravo glasa za žene, ali je smatrao da se oni ne bi trebali baviti time. Clemenceau se aglasio. TItalijani su izjavili daje to posve interno pitanje. Dok je Clemenceau glasno šaptao: »Šta taj čovečuljak kaže?«, japanski je delegat hvalio veliku ulogu žena u civilizaciji, ali i napomenuo da pokret za žensko pravo glasa u Japanu nije vredan pažnje. Rasprava o tom pitanju je prekinuta i nije više nikada ponovno potaknuta.
Mirotvorci su uskoro ustanovili da su preuzeli upravljanje velikim delom Evrope i Bliskog istoka. Stare upravljačke strukture su se urušile, i njihovo su mesto preuzimale savezničke okupacijske snage i predstavnici. Nisu imali mnogo izbora: da to nisu oni učinili, niko drugi ne bi - ili, još gore, učinili bi to revolucionari. Ljudi koji su se našli na licu mesta činili su šta su mogli. U Beogradu je jedan britanski admiral jedva okupio malu flotu teglenica i uputio je Dunavom s hranom i sirovinama. Time je uspeo skromno obnoviti trgovinu i industriju, često suočen s opstrukcijom pojedinih podunavskih vlada, no to je bila vatrogasna mera. Kako je izjavio u Parizu, dugoročno rešenje bila je međunarodna kontrola Dunava i drugih velikih evropskih vodenih puteva. Bilo je i drugih planova i drugih entuzijasta, no je li bilo i političke volje? Ili novca?
Herbert Hoover, 1919 direktor američkog programa humanitarne pomoći
( kasnije predsednik SAD)
I ekonomska odgovornost bila je zastrašujuća. Rat je poremetio svetsku privredu nije bilo lako ponovno ga pokrenuti. Evropske države posudile su goleme svote novaca - u slučaju Saveznika, najviše od Sjedinjenih Država. Sada im je bilo gotovo nemoguće dobiti kredite za financiranje obnove i oživljavanje trgovine. Rat je za sobom ostavio zatvorene tvornice, neobrađena polja, uništene mostove i železnice. Nedostajalo je veštačkog gnojiva, semena, sirovina, brodova, lokomotiva. Za Evropu je ugljen još uvek bio najvažnije gorivo, ali su rudnici u Francuskoj, Belgiji, Poljskoj pa čak i Nemačkoj bili poplavljeni. Pojava novih država u srednjoj Evropi dodatno je naštetila ostacima starih trgovačkih i transportnih mreža. U Beču je električno svetlo treptalo, a tramvaji su prestali voziti jer je ugljen koji je pre dolazio sa severa sada bio blokiran novom granicom. Iz svih delova Evrope od državnika i privatnih agencija za humanitarnu pomoć stizali su uznemirujući izveštaji o milionima nezaposlenih, očajnim domaćicama koje su hranile porodice krompirom i čorbom od kupusa, o izgladneloj deci.
U toj prvoj mirnodopskoj hladnoj zimi Herbert Hoover, direktor američkog programa humanitarne pomoći, upozorio je saveznike da glad ugrožava živote otprilike 200 miliouna ljudi u neprijateljskim zemljama i gotovo jednakog broja u pobedničkim i neutralnim zemljama. Samo je Nemačkoj bilo potrebno 200.000 tona pšenice i 70.000 tona mesa mesečno. Širom nekadašnje Austro-Ugarske bolnice su ostale bez zavoja i lekova. U novoj Čehoslovačkoj državi milioni dece ostali su bez mleka. U Beču je broj umrle dece prerastao broj novorođenčadi. Ljudi su jeli ugljenu prašinu, strugotine, pesak. Humanitarni radnici izmišljali su imena za pojave koje nikada pre nisu susreli, poput »bolesti blitve«, koja je pogađala osobe koje su se hranile samo blitvom. Nije bilo ni humanitarnog ni političkog odgovora na problem. »Sve dok glad i dalje preti«, upozorio je Wilson kolege, »temelji država će se urušavati«. Imali su resurse. Kanađani, Australci, Novozelanđani i sami Amerikanci imali su viškove hrane i sirovina i želeli su ih prodavati. Mogli su se pronačći brodovi da ih prevezu. No ko bi to trebao platiti i čime? Nemačka je imala zlatne rezerve, ali su Francuzi odlučno zahtevali da se one iskoriste za plaćanje reparacija, a ne za plaćanje uvoza. Evropski saveznici nisu mogli finansirati humanitarnu pomoć u potrebnom obimu, a poražene države, osim Nemačke, bankrotirale su. Ostale su samo Sjedinjene Države, ali su Kongres i američka javnost s jedne strane bili skloni pomoći, a s druge smatrali da su Sjedinjene Države učinile dovoljno pridonevši pobedi u ratu. Američko je raspoloženje bilo vrlo slično posle Drugog svetskog rata, uz jednu presudnu razliku: umesto opšte pretnje od revolucije postojao je jedan jedini očevidni neprijatelj, Sovjetski Savez. Ekvivalent Marshallova plana, koji je toliko pridoneo obnovi Euvrope u tadašnjim okolnostima, nije bio moguć 1919. godine. Osim toga, Sjedinjene Države nisu imale prevlast u moći kao posle Drugog svetskog rata.
Evropski saveznici Amerike nisu bili iscrpljeni i očajni, spremni na prihvatanje američke pomoći, pa ni po cenu prihvatanja američkih predloga. Tada, 1919. godine, oni su sebe još uvek smatrali nezavisnim akterima u svetskim zbivanjima, što su zapravo i bili. Pre kraja rata Velika Britanija, Francuska i Italija izradile su plan za objedinjavanje zajmova, hrane, sirovina i brodova radi humanitarne pomoći i obnove pod savezničkim okriljem. Amerikanci su se tome odupirali. Oni su sumnjali, s razlogom, da njihovi saveznici žele nadzirati raspodelu, iako je najveći deo tih resursa poticao iz Sjedinjenih Država, i time prisiliti neprijateljske države da prihvate mirovne uslove.
Kada je Wilson uporno tražio da Hoover preuzme upravljanje savezničkim programom humanitarne pomoći, Evropljani su prigovorili. Hoover će »postati prehrambeni diktator Euvrope«, tužio se Lloyd George, a američki čće poslovni ljudi time dobiti priliku da se ubace u Evropu. Evropljani su napokon nevoljkno pristali na američki predlog no svojski su se trudili da otežaju Hooveru posao.
Hoover sa decom Poljske
Za Wilsona kao i za mnoge Amerikance Hoover je bio heroj, siromašak odgojen u sirotištu koji je uspeo da završi Univerzitet Stanford i postane jedan od vodećih svetskih inženjera. Tokom rata Hoover je organizovao golemi program humanitarne pomoći za okupiranu Belgiju, a kada su Sjedinjene Države 1917. godine ušle u rat, prihvatio se štednje hrane za ratne potrebe. »Mogu hooverizirati kad je reč o večeri«, pisalo je na čestitkama za Valentinovo, »ali neću nikada hooverizirati kad je u pitanju ljubav prema tebi. Hoover je bio efikasan, marljiv i bez osećaja za humor. Lloyd George ga je smatrao netaktičnim i osornim. Evropljanima se nije sviđalo njegovo stalno podsećanje na činjenicu da Sjedinjene Države daju glavni dieo humanitarne pomočći za Evropu i njegov način promovisanja američkih gprivrednih interesa -npr., izbacivanjem američkih rezervi svinjetine na tržište nauštrb evropskih proizvođača.Iako su saveznici imali nekoliko privrednih službi pod slabim nadzorom Vrhovnog privrednog veća, Hooverov odsek za hranu i humanitarnu pomoć bio je daleko najefikasniji. Sa 100 miliona dolara iz Sjedinjenih Država i oko 62 miliona iz Velike Britanije, Hoover je uspostavio predstavništva u 32 zemlje, otvorio narodne kuhinje u kojima su se hranili miloni dece i dopremao tone hrane, odeće i lekova u najteže pogođena područja. Već u proleće 1919. Hooverova je organizacija pokrenula železnice i nadzirala rudnike. Imala je i vlastitu telegrafsku mrežu. Najavila je rat ušima s hiljadama šišalica, tonama sapuna, te posebnim kupaonicama i stanicama koje su vodili američki vojnici. Putnici koji nisu imali potvrdu o čiščenju od ušiju morali su se podvrgnuti dezinfekciji. U leto 1919. Hoover je ponovno razbesneo Evropljane. Izjavio je da su Sjedinjene Države učinile dovoljno te da je došao red na Evropljane. Upornim radom, ekonomičnošću i štednjom rešiće probleme. Njegovi su pogledi naišli na odobravanje Washingtona, koji je postao sve skloniji izolacionizmu, pa su se američka pomoć i krediti naglo smaanjili. Evropa je zapravo tek 1925. godine dostigla predratni nivo proizvodnje. U nekim je delovima oporavak bio mnogo sporiji. Mnoge su vlade pribegavale zaduživanju, proračunskom deficitu i nadzoru trgovine kako bi spasile svoje zemlje od propasti. Evropska privreda u celini ostala je krhko, što je pojačalo domaće političke napetosti dvadesetih godina i međunarodne napetosti kada su vlade počele primenjivati protekcionističke mere. Možda se s američkim novcem i evropskom saradnjom mogla izgraditi čvršča Evropa, sposobnija da se othrva izazovima tridesetih godina 20. veka.
I poglavlje
Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te ( I deo )Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Woodrouw Wilson (II deo)
Mirotvorci,Mirovna konferencija, Pariz 1919-te, ( III deo )
Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Georges Clemenceau (IV deo)
Mirotvorci, Pariz 1919.te, Lloud George i delegacija Britanskog carstva (Vdeo)
II poglavlje
Нема коментара:
Постави коментар