петак, 14. децембар 2018.

Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te - Georges Clemenceau ( IV deo)

     
Georges Clemenceau  

I POGLAVLJE 

Priprema za mir ( IV deo ) 

Georges Clemenceau 


   U drugoj nedelji januara 1919. Wilson se vratio u Pariz i čekao da počne preliminarna konferencija. Stanovao je u velikoj raskoši u hotelu Murat, privatnoj zgradi koju mu je na raspolaganje dala francuska vlada. (Wilson je jednom u šali napomenuo kako Amerikanci
indirektno plaćaju za nju zajmovima Francuskoj). Hotel Murat bio je u vlasništvu naslednika velikog vojskovođe Joachima Murata, koji se oženio jednom od Napoleonovih sestara, i oni su je privremeno ustupili francuskoj vladi. Kasnije, kada su odnosi između Francuske i Sjedinjenih Država zahladili, princeza Murat zatražila je povrat zgrade. Predsednikova svita, uz ostale i Wilsonov lični lekar admiral Cary T. Gravson te sekretarica; gđe.Wilson, smestila se nelagodno u hladne i bleštave prostorije ispunjene blagom iz prošlosti koje se odražavalo u golemim ogledalima. Kada je došao intervjuisati Wilsona, jedan britanski novinar zatekao ga je kako sedi u sivom flanelskom odelu za prekrasnim empire stolom s velikim bronzanim orlom nad glavom.
      Ostatak američke delegacije smestio se nešto podalje, ali gotovo isto toliko raskošno u hotelu Crillon. »Dodelili su mi golemu sobu«, pisao je jedan američki profesor svojoj supruzi, »s visokim stropom, belom drvenom oplatom, kaminom, golemom kupaonicom, vrlo udobnim krevetom, sve u bogatom ružinom, sivocrvenkastom tonu«. Amerikanci su uživali u hrani, bili su impresionirani besprekornom uslugom i zabavljala su ih spora stara hidraulička dizala, koja bi ponekad stala između spratova sve dotle dok se iz jednog rezervoara ne bi pretočilo dovoljno vode u drugi. Budući da je sam hotel bio malen, njegove su kancelarije bili posvuda uokolo, neki od njih u nekadašnjim privatnim blagovaonicama restorana Maxim's u kojima se još osećao zadah ustajalog vina i hrane. Sledećih meseci Amerikanci su Crillonu dodali brijačnicu, mrežu privatnih telefonskih veza i obilni američki doručak umesto francuskog. Kao i, naravno, straže na ulazu i stražare koji su stalno šetali ravnim krovom. »Sve to nalikuje na američki bojni brod«, izjavio je Harold Nicholson, koji je napisao jedan od najslikovitijih opisa Mirovne konferencije, »i ima neobičan miris«. Britanske posetioce dojmila je i ozbiljnost koju su Amerikanci posvećivali hijerarhiji; za razliku od Britanaca, važne ličnosti nisu nikada prilikom obroka sedele sa svojim podređenima.
     Središte moći bilo je na spratu iznad njih, gde je stolovao House u velikom apartmanu s nizom strogo čuvanih soba - više soba, kako je jednom samodopadno primetio, nego što ih je imao iko drugi. Ondje je sedeo, što je najviše i voleo, kujući planove i privlačeći moćnike. Posećivali su ga govoto svi - premijeri, generali, veleposlanici... No najvažniji je bio njegov odnos s predsednikom. Sastajali su se svakodnevno, lično ili bi razgovarali direktnom privatnom linijom koju s montirali inženjerci. Wilson bi se ponekad prošetao do Crillona; ne bi se nikada zaustavio na drugom spratu već bi odmah produžio na treći.


P A R I Z 

      Pariz je tog januara 1919. bio tužan i prekrasan dok su u njega pristizali mirotvorci iz svih krajeva sveta. Njegovi su stanovnici bili potišteni i turobni, ali su pariške žene i dalje bile izuzetno elegantne. Jedan kanadski delegat pisao je svojoj ženi: »Stalno nailaziš na osobe koje kao da su sišle sa stranica časopisa kao što su La Vie Parisienne ili Vogue u sretnijim danima«. Ko je imao novaca, mogao je još pronaći prekrasnu odeću i nakit. Restorani su, u danima kada bi se uspeli domoći namirnica, bili upravo čudesni. U noćnim lokalima parovi su skakutali u ritmu novih plesova, foxtrota i tanga. Vreme je bilo iznenađujuće blago. Trava u parkovima bila je još zelena, a neko je cveće još cvalo. Često je kišilo pa je Sena pretila poplavom. Mnoštvo je na kejevima pratilo sve viši vodostaj, a ulični su pevači slavili veliku francusku pobedu nad Nemačkom i dolazak novoga sveta.
      Posvuda su se videli tragovi Velikog rata koji je tek završio: izbeglice iz razorenih područja na severu; zarobljeni nemački topovi na Trgu Concorde i Champs-Elvsees; gomile ćute i daskama zaštićeni prozori na mestima gde su padale nemačke bombe. Na mestu ružičnjaka u parku
Tuileries zjapio je veliki krater. Na širokim bulevarima nazirala se svako toliko praznina u drvoredu kestena, jer je drveće posečeno radi ogreva. Na velikim prozorima katedrale Notre-Dame nije bilo oslikanih stakala koja su spremljena na sigurno; zamenili su ih svetložutim prozorskim staklima
kroz koja je u unutrašnjost prodiralo turobno svetlo. Vladala je velika nestašica ugljena, mleka i hleba.
       Rat je osetilo i francusko društvo. Dok su na stubovima uličnih svetiljki i s prozora vijorile zastave, muškarci bez udova i demobilizovani vojnici u iznošenim uniformama prosili su sitniš na ulicama, a gotovo svaka druga žena nosila je crninu. Levičarski mediji pozivali su Pariz na revoluciju, a desničarski na represiju. Štrajkovi i demonstracije bili su svakodnevna pojava. Te zime i proleća ulicama su marširale povorke muškaraca i žena u tradicionalnoj plavoj odeći francuskih radnika kojima su se suprotstavljale povorke pripadnika srednjeg sloja.
     Ni Britanci ni Amerikanci nisu hteli da se Mirovna konferencija održi u Parizu. House je zapisao u svoj dnevnik: »Već će i samo sklapanje pravednog mira biti dovoljno teško, a posebno u atmosferi prestonice jedne od zaraćenih strana. Možda će sve ispasti dobro, ali je moguća i tragedija«. Francuzi su se previše lako uzbuđivali, previše su propatili i bili su previše ogorčeni na Nemce, i stoga nisu mogli pružiti potrebnu smirenu atmosferu. Wilsonu je bila milija Ženeva sve dok ga izveštaji iz Švajcarske nisu uverili da je zemlja na rubu revolucije i da vrvi nemačkim špijunima«. Clemenceau je uporno podržavao Pariz. »Nisam nikada«, izjavio je Lloyd George kasnije, kad je bio posebno uzrujan«, »hteo održati Konferenciju u njegovoj prokletoj prestonici. I House i ja smatrali smo da bi bilo bolje održati je na nekakvom neutralnom mestu, ali je stari toliko cvilio i protestovao, pa smo popustili.
Clemenceau 16 godina



      Možda je to samo legenda, no Clemenceau je navodno pre smrti tražio da ga pokopaju uspravno s licem okrenutim prema Nemačkoj. No, u svakom slučaju tačno je da on gotovo celi život nije verovao velikom francuskom susedu. Imao je dvadeset i osam godina kada je započeo Francusko-pruski rat i bio je jedan od mladih republikanaca koji su se nastavili boriti u Parizu nakon poraza francuske vojske. Gledao je kako grad gladuje, kako francuska vlada kapitulira i kako se u Dvorani ogledala u Versaillesu objavljuje novo Nemačko carstvo. Kao novoizabrani poslanik glasao je protiv mirovnih uslova s Nemačkom. Kao novinar, publicista, političar i napokon premijer naglašavao je isto upozorenje: Nemačka je opasnost za Francusku. »Oduvek sam mrzeo Nemačku«, rekao je jednom američkom novinaru neposredno pre smrti, »zbog onoga što je učinila Francuskoj«. Clemenceau nije aktivno težio ratu posle 1871. godine, već ga je jednostavno prihvatao kao nešto neizbežno. »Francuska nije problem«, govorio je. »Nemačka je uverena da logika njene pobede znači prevlast, a mi ne verujemo da je logika našeg poraza ropstvo«.

      Kako bi imala izgleda - Clemenceau je uvek priznavao tu činjenicu - Francuskoj su bili potrebni saveznici. Pre 1914. godine nova Nemačka bila je premoćan protivnik sa sve jačom industrijom i izvozom i sve većim bogatstvom. U Francuskoj je sve stagniralo, a smanjivao joj se i natalitet. Danas, kada puki broj vojnika na bojištu nije toliko važan, teško je pojmiti koliko je u ono vreme bila važna mogućnost angažovanja golemih vojnih trupa. Kako je Clemenceau rekao francuskom Senatu tokom rasprave o ratifikaciji, sporazum s Nemačkom »ne određuje da bi Francuzi trebali imati mnogo dece, ali bi to valjalo uključiti kao prvu stvar.« Upravo se zbog tih nedostataka Francuska okretala svojim istorijskim neprijateljima, carskoj Rusiji na istoku i Velikoj Britaniji na drugoj strani La Manchea, ruskoj živoj sili i britanskoj industriji i pomorskoj moći, kako bi postigla ravnotežu s Nemačkom. Mnogo se toga promenilo do 1918. godine, ali ne i osnovna neravnoteža. Još je uvek bilo više Nemaca nego Francuza. Koliko će vremena trebati nemačkoj privredi da se oporavi s obzirom na njegovu uglavnom nedirnutu infrastrukturu? A sada Francuska nije mogla računati na Rusiju.

      Tokom Mirovne konferencije saveznici su bili ogorčeni zbog - po njihovom mišljenju - francuske nepopustljivosti, francuske pohlepe i francuske osvetoljubivosti. No oni nisu pretrpeli ono što je Francuska pretrpela. Ratni spomenici u svakom francuskom gradu i selu, s popisima imena poginulih u Prvom svetskom ratu, kao i onih u Drugom, svedoče o francuskim gubicima. U ratu je poginula četvrtina francuskih muškaraca u dobi od osamnaeste do tridesete godine, sveukupno više od 1,300.000 od predratnih 40 miliona stanovnika. Francuska je izgubila največi postotak svog stanovništva od svih ostalih zaraćenih strana. Dvostruko veći broj njenih vojnika bio je ranjen. U severnom delu zemlje golema su područja bila razrovana rupama od granata, ispresecana rovovima, obeležena beskrajnim redovima krateva. Oko tvrđave u Verdunu, mesta najteže francuske bitke, vladala je pustoš. Ugljenokopi o kojima je zavisila francuska privreda bili su poplavljeni, a tvornice koje bi oni opskrbljivali sravnjene sa zemljom ili otpremljene u Nemačku. Uništeno je 15.500 četvornih kilometara francuskog teritorija, područja koja su pre rata proizvodila 20% poljoprivrednih kultura, 90% gvozdene rude i 65% čelika. Wilson bi možda bio bolje shvatio Clemenceauove zahteve da se odmah lično uverio u štetu.

Clemenceau 24-godine


      Na Mirovnoj konferenciji Clemenceau je držao sve konce u svojim rukama. Francuska je u svoju delegaciju uključila najbolje što je imala, ali se delegacija nije uopšte sastala tokom prva četiri meseca konferencije. Na njihovo veliko nezadovoljstvo, Clemenceau se retko savetovao sa stručnjacima iz Ministarstva vanjskih poslova na Quai d'Orsavju. Nije obraćao mnogo pažnje ni na univerzitetske stručnjake koji su mu trebali sastaviti izveštaje o francuskim privrednim i teritorijalnim zahtevima i učestvovati u radu brojnih komisija i odbora Mirovne konferencije. »Nema jasnih zamisli, nema radne metode«, tužio se iskusni stari Paul Cambon u Londonu, »preuzeo je sve dužnosti i odgovornosti, pa zato ništa ne funkcioniše. Taj 78-godišnji bolesni čovek, koji pati od šećerne bolesti... prima pedeset osoba na dan i mući se s hiljadama detalja koje bi trebao prepustiti svojim ministrima... Ni u jednom trenutku tokom rata nisam se osećao tako nelagodno kao sada u miru«.

    Stephen Pichon, Clemenceauov ministar vanjskih poslova, bio je prijazan, len i neodlučan čovek koji je primao upute svakog jutra i ne bi m u snu pomislio da se na njih ogluši. Clemenceauu je bio drag premda je ponekad bio neuljudan prema njemu. »Ko je Pichon?«, upitao je jednoga dana. »Vaš ministar vanjskih poslova«, odgovorili su mu. »Pa da«, odvratio je stari »Tigar«, »zaboravio sam na to«. Jednom drugom prilikom, Pichon je sa skupinom stručnjaka strpljivo čekao početak sastanka kada se Clemenceau narugao Balfouru zbog velikog broja savetnika. Kada je Balfour odgovorio »oni rade isto što i još veći broj ljudi uz vas«, Clemenceau se razbesneo zbog Balfourove žaoke te se okrenuo prema svojim saradnicima povikavši: »Otiđite, svi! Ne trebam vas, ni jednog!«

Drajfus afera- Zolino poznato pismo "Optužujem" objavljeno je u dnevnom listu 
l'Aurore čiji je urednik tada bio Clemeceau. Smatra se da  je on pismo naslovio. 

     Ako je Clemenceau s nekim i raspravljao o nekim pitanjima, bilo je to naveće kod kuće, u maloj skupini u kojoj su bili njegov verni pomoćnik general Henry Mordacq, briljantni i zajedljivi Andre Tardieu i industrijalac Louis Loucheur. Držao ih je u napetosti naredivši policiji da prati svaki njihov korak i svakog jutra pokazivao bi im njihove dosijee s pojedinostima o njihovim aktivnostima prethodnog dana. Mrzeo je Ravmonda Poincarea i ignorisao ga što je više mogao. Za celog svog dugog života Clemenceau je kročio vlastitim beskompromisnim putem. Njegovi su neprijatelji tvrdili da kose oči i okrutnost duguje precima, Hunima koji su nekako dospeli do Pokrajine Vendee. Rodio se 1841. godine u posedničkoj porodici, u prekrasnom delu Francuske s nasilnom istorijom. Stanovnici Vendee u pravilu su birali krivu stranu: u verskim ratovima, u kojima su pobedili katolici, bili su protestanti; za vreme Francuske revolucije bili su katolici i rojalisti. Porodica Clemenceau bila je manjina unutar manjine: republikanska, radikalna i odlučno antiklerikalna. Clemenceau je smatrao da su snobovi budale, ali se uvek vraćao u sumorni porodični dvorac s kamenim podovima, opkopom i nameštajem bez ukrasa. Kao i njegov otac, Clemenceau je završio medicinu, ali, ponovno kao otac, nije nikada radio kao lekar. Osim toga, publicistička i politička aktivnost kao i ljubavni život bili su mu uvek važniji od studija. Pariz i svet naprednih intelektualaca, novinara i umetnika privlačili su ga kao i ostale pametne mlade ljude.Krajem šezdesetih godina 19. veka boravio je duže vreme u Sjedinjenim Državama, kojima su se republikanci uvelike divili kao zemlji slobode. Zahvaljujući tom boravku tečno je govorio engleski, »začinjen« zastarelim njujorškim slengom te s tipičnim jenkijevskim otezanjem i kotrljajučim francuskim »r«. Onde je pronašao i suprugu, Mary Plummer, lepu, glupu i vrlo konvencionalnu Amerikanku s istočne obale, koju je upoznao dok je predavao francuski u jednoj školi za devojke. Doveo ju je u Francusku i ostavljao je na duže vremena kod roditelja inneudatih tetaka. Brak nije dugo potrajao, ali je Mary Plummer ostala u Parizu i dopunjavala skromnu rentu vodeći američke turiste po muzejima. Posle rastave retko se viđala s Clemenceauom, ali je verno izrezivala novinske članke o njemu. Nažalost, nije ih mogla čitati jer nije nikada naučila francuski. Nakon njene smrti 1917. godine Clemenceau je izrazio blago žaljenje: »Kakve li tragedije što se uopšte udala za mene«.

     Porodica Clemenceau brinula se za troje dece rođene u tom braku. Clemenceau se nije ponovno ženio. Odabrao je samotan životni put. Naravno, bilo je tu i žena, no samo u svojstvu prijateljica i ljubavnica. »Nisam se nikada«, rekao je jednom prilikom, »morao truditi oko žena«. I to je uglavnom bilo tačno. Jednom se 1919. godine cinično potužio kako su ga žene počele saletati upravo kad je previše ostario da to iskoristi.
     Njegove je strast bila politika i, naravno, Francuska. Pad carstva Napoleona III. i osnivanje Treće
republike otvorili su njemu i drugim radikalima mogućnost učestvovanja u javnom životu.
Clemenceau se ubrzo proslavio kao oštar i duhovit govornik kao i uporan protivnik. Tako je, npr.
 sa svojim starim prijateljem Emileom Zolom pridoneo preispitivanju osude Alfreda Drevfusa. No, nije uživao poverenje, čak ni na levici; u njegovom životu bilo je previše sumnjivih financijera, žena sa sumnjivom reputacijom, verovnika koji su ga proganjali zbog dugova. U neumornim napadima na vlast bio je spreman gotovo na sve kako bi pobedio. »On potiče iz obitelji vukova«, rekao je za njega čovek koji ga je dobro poznavao. Svojim dvobojima ostavljao je dojam osobe koja je izišla s Dumasovih stranica.
Rezultat slika za gEORGES Clemenceau  in the duel


Preziranje konvencija i duboki cinizam nisu mu pomagali. Kako se jednom izrazio Lloyd George, »voleo je Francusku, ali je mrzeo sve Francuze«. Tek je 1906. godine, već u šezdesetim godinama, postao ministar u vladi.

    Njegovi prisni prijatelji poznavali su i njegovu drugu stranu. Clemenceau je bio odan svojim prijateljima, a oni su bili odani njemu. Bio je ljubazan i nije škrtario ni na vremenu ni na novcu. Voleo je svoj vrt premda se on, prema jednom posetiocu, »svodio na preživjle biljke izrasle iz nasumce porazbacanog semena«. Godinama je odlazio u ladanjsku kuću nedaleko od Givernvja,
blizu kuće njegovog velikog prijatelja Claudea Moneta. U Parizu je često odlazio posmatrati Monetove »Lopote«. »Staje mi dah kad god uđem u tu prostoriju«. (Nije podnosio Renoirove slike: »Nakon njih prođe te zauvek volja za ljubavlju. Trebalo bi zabraniti guzove tih njegovih curetina.«

    Clemenceau je bio i izuzetno hrabar i tvrdoglav. Kada su Nemci napredovali prema Parizu 1914., francuski parlament počeo je raspravljati o odlasku. Clemenceau se saglasio: »Da, predaleko smo od fronta«. Sumornih dana 1917. godine, kada su francuske armije trpele teške poraze na zapadnom frontu i kada se počelo govoriti o opštem rasulu, Clemenceau - »Otac pobede« - napokon je došao na svoje. Kao predsednik vlade održao je Francusku sve do konačne pobede. Kada su Nemci u proleće 1918. krenuli u svoj poslednji veliki prodor prema Parizu, Clemenceau je jasno dao na znanje da neće biti predaje. Ako Nemci zauzmu grad, nameravao je ostati u njemu sve do poslednjeg trenutka, a zatim pobeči avionom. Kada je saznao da su Nemci pristali na primirje, ostao je barem jednom u životu bez reči. Zario je glavu u šake i zaplakao. Uveče 11. novembra prošetao je Parizom sa svojom omiljenom sestrom Sophie. »Pobedili smo«, rekao je gledajući kako mnoštvo rastavlja zarobljeni nemački top »Dajte ga deci da se s njime igraju«. Kasnije je s Mordacqom razgovarao o poslu koji ih čeka: »Da, dobili smo rat, ali ne bez teškoća; no sada moramo dobiti mir, a to će biti možda još i teže«.,

Clemenceau u Verdunu 


     Od svih velikih sila Francuska je bila najviše zainteresovana za ishod pregovora o mirovnim uslovima s Nemačkom. Velika Britanija več je dobila većinu onoga što je htela, nemačka ratna mornarica i najveće nemačke kolonije bile su u njenim rukama, a Sjedinjene Države bile su od Nemačke odeljene Atlantskim oceanom. Francuska je ne samo najviše pretrpela nego je i imala najviše razloga za strah. Što god se dogodilo, Nemačka će ostati na njenim istočnim granicama. Na svetu će i dalje biti više Nemaca nego Francuza. Zloslutno se doimao i jedan naizgled mali znak: čak su i džepni nožiči s natpisom »Foch« i »La Victoire«, koji su se 1919. prodavali u Francuskoj kao suveniri, bili proizvedeni u nemačkim tvornicama. Francuska je htela osvetu i naknadu, ali nadasve sigurnost. Niko toga nije bio toliko svestan koliko njen premijer. Clemenceau je bio uveren da je održavanje ratnodopskog saveza jedina sigurnost za Francusku. Kako je izjavio Zastupničkom domu 1918., »spreman sam na svaku žrtvu kako bih održao taj savez«. Clemenceau se toga čvrsto držao na Mirovnoj konferenciji, čak i tokom najgorih neslaganja. Francuska javnost mora zapamtiti, rekao je svojim najbližim savetnicima, »da Francuska možda ne bi više postojala da nije bilo Velike Britanije i Amerike«. Kako je rekao Llovdu Georgeu tokom jedne od njihovih brojnih svađa, »u svojoj politici na konferenciji - nadam se da ćete se s time složiti - zagovaram tesnu saglasnost s Velikom Britanijom i Amerikom«.

         Clemenceauova politika bila je jedno, no uveravanje nižih francuskih službenika da je se pridržavaju bilo je nešto posve drugo. »Samo spletkare i podmeću«, tužio se Hankev, britanski sekretar na konferenciji, »a nemaju pojma kako sve to treba voditi«. Zbog uspomena na prošlu veličinu, uverenja u nadmoć francuske civilizacije, kivnosti zbog anglosaksonskog procvata, olakšanja zbog pobede i straha od Nemačke nije bilo lako raditi s Francuzima. »Nisam se mogao oteti utisku «, napisao je jedan britanski ekspert kada je posetio francuske okupacijske snage u Porajnju, »da je u trenutku nestalo sve što se dogodilo u poslednjih pedeset godina; francuski su vojnici ponovno bili onakvi kakvi su bili u vreme monarhije i revolucije - samopouzdani, bezbrižni, žustri, potpuno kod kuće u izvršenju svoje istorijske zadaće, donošenja superiorne civilizacije Nemcima«.

      Kao i Britancima, Francuzi su ponekad intenzivno išli na živce i Amerikancima. »Temeljni je problem s Francuskom«, zapisao je u svom dnevniku jedan američki ekspert, »u tome što se ona ponaša kao da je pobeda bila fiktivna, pa nastoji sebe uveriti da je stvarna«. Američki lideri stalno su se svađali sa svojim francuskim kolegama, a obični vojnici tukli u se na ulicama i u kafanama.


    Možda je šteta što sam Clemenceau nije uspostavio dobre osobne odnose s vođama dve savezničke zemlje. Dok su se Wilson i Lloyd George često međusobno posećivali te zajedno privatno ručali ili večerali tokom Mirovne konferencije, Clemenceau je radije jeo sam ili s malim krugom svojih savetnika. »To nije dobro«, izjavio je Lloyd George. »Ako se družite u privatnim prigodama, možete potaknuti razgovor o određenom pitanju. Ako ustanovite da napredujete na zadovoljavajući način, možete nastaviti. U suprotnom slučaju, možete preći na drugu temu«. Clemenceau nije nikada, ni u najboljim trenucima, bilo stalo do društvenog života. Tada, u Parizu 1919. godine, čuvao je ono malo energije koja mu je preostala za pregovore. Clemenceau je bio stariji od Wilsona i Lloyda Georgea, i premda je bio snažan za svoju dob, opterećenje i napori uzeli su svoj danak. Ekcem na rukama se razbuktao, pa je morao nositi rukavice. Imao je problema i sa spavanjem.Budio se vrlo rano, često u tri, i čitao do sedam sati, a tada bi pripremio jednostavan doručak, zobenu kašu. Zatim bi ponovno radio sve do dolaska masera i trenera radi fizičke aktivnosti (što je obično uključivalo njegov omiljeni sport, mačevanje). Jutro je provodio na sastancima, ali je uvek odlazio kući na ručak -kuvana jaja i čaša vode - pa ponovno radio celo poslepodne i, nakon isto tako jednostavne večere, mleka s hlebom, odlazio najkasnije u devet spavati.

    Njegova posluga bila je iz Vandeje i bila je s njim godinama. Vrlo retko odlazio bi posle podne na čaj u stan Llovda Georgea u Ulici Ninot, gde bi mu poslužili njegove omiljene kolačiče, langues de chat.
     Clemenceauu nije bio drag ni Wilson ni Lloyd George. »Kao da sam«, ta je njegova uzrečica kružila Parizom, »između Isusa Hrista i Napoleona Bonapartea«. Wilson ga je zbunjivao. »Ne mislim da je loš čovek, ali još nisam odlučio koliko je dobar!« Smatrao ga je i nametljivo pedantnim i arogantnim. »On uopšte ne poznaje Evropu, i tako mu je teško shvatiti situaciju! Misli da može sve postići formulama i sa svojih 14 tačaka. Sam Bog bio je zadovoljan s deset zapovedi. Wilson nam je skromno nametnuo četrnaest tačaka... četrnaest zapovedi najispraznije teorije!«

    Lloyd George je Clemenceauu bio zabavniji, ali ga je smatrao i neiskrenim i nepouzdanim. Tokom dugih i oštrih pregovora između Velike Britanije i Francuske o kontroli nad Bliskim istokom Clemenceau je bio izvan sebe od besa jer je smatrao, posve ispravno, da se Lloyd George nastoji izvući iz sporazuma. Njih dvojica imali su neke zajedničke osobine - obojica su krenuli u politiku kao radikali, obojica su bili nesmiljeno efikasni - ali su među njima postojale i podjednako značajne razlike. Clemenceau je bio intelektualac, Lloyd George nije. Clemenceau je bio racionalan, a Lloyd George intuitivan. Clemenceau se odlikovao ukusom i vrednostima aristokrata iz osamnaestog veka; Lloyd George je nesumnjivo  odavao građansko poreklo.

     Clemenceau je imao problema i sa svojim francuskim kolegama, uključujuči predsednika Francuske. »Postoje samo dve potpuno beskorisne stvari na svetu. Jedna je od njih slepo crevo, a druga Poincare!« Žustar i malen, francuski je predsednik bio pedant i legalist, vrlo oprezan i veliki katolik. »Ukočeni čovečuljak, suhoparan, neugodan i nimalo hrabar« - tim ga je rečima Clemenceau opisao jednom američkom prijatelju. »Taj ga je oprez očuvao do današnjeg dana - mala neugodna živina, kao što vidite, no, na sreću, poznat je samo taj jedan primerak.« Clemenceau je godinama napadao Poincarea i širio skandalozne priče o njegovoj ženi. "Želite li spavati s madame Poincare«, znao bi vikati. »OK, prijatelju, dogovoreno«.

    Tokom rata Clemenceauove novine vrlo su nepošteno kritikovale predsednika zbog neuspeha francuske vojske. Poincare je bio zgrožen: »On dobro zna da ne govori istinu, da mi ustav ne ostavlja nikakve mogućnosti.«5 Poincare je uzvraćao mržnju. »Luđak«, zapisao je u dnevnik. »Imbecilni tašti starac.« No, začudo, slagali su se kada su posredi bila ključna pitanja. Obojica su prezirala Nemačku i bojali je se. I Poincare se borio protiv defetista u najtežim danima rata te je zapravo i doveo Clemenceaua na mesto predsednika vlade jer je prepoznao njegovu volju da porazi Nemačku. Nakratko se činilo da su sklopili primirje. »No, Ravmonde, stari prijatelju«, upitao ga je Clemenceau pre prvog sastanka vlade u novembru  1917. godine, »hoćemo li se zaljubiti jedan u drugog?«. Šest meseci kasnije Poincare se tužio da se Clemenceau uopšte ne savetuje s njim. Nakon pobede njih su se dvojica javno zagrlili u Metzu, prestolnici vraćene pokrajine Lorene, ali su im odnosi i dalje ostali nategnuti. Poincare se stalno tužio na način na koji je Clemenceau vodio poslove.
     Primirje je došlo prebrzo: francuska vojska trebala je prodreti dublje u Nemačku. Francuska se ponašala diktatorski u vraćenim pokrajinama, Alzasu i Loreni. Poreklom iz Lorene, Poincare je onde još imao mnogo poznanika koji su ga upozoravali da su mnogi stanovnici pronemački raspoloženi i da francuske vlasti netaktično postupaju prema njima. Clemenceau je zanemarivao financijske probleme Francuske. Zabrljao je i u vanjskoj politici jer je doista činio previše ustupaka Britancima
i Amerikancima. Poincare je bio besan kada je Clemenceau pristao da engleski bude službeni jezik Mirovne konferencije uz francuski. Srdilo ga je i to što se javnost ulagivala Clemenceau. »Svi Francuzi veruju u njega kao u novog boga«, pisao je. »A mene vređaju u medijima... Spominju me samo kako bi me uvredili«. Na zaprepaštenje Poincarea i moćnog kolonijalnog lobija, Clemenceauu nije bilo stalo do sticanja nemačkih kolonija niti ga je zanimao Bliski istok. Njegove malobrojne kratke primedbe o ratnim ciljevima pre otvaranja Konferencije bile su namerno neodređene, dovoljne da otklone sumnje u francuskoj javnosti ali da ga pritom ne obavezuju ni na kakav kruti skup zahteva. Službene izjave tokom rata odnosile su se samo na oslobođenje Belgije i okupiranih francuskih
teritorija, slobodu potlačenih naroda i, neizbežno, Alzas i Lorenu. Kako je izjavio u Zastupničkom domu, njegov je posao bio voditi rat. A što se tiče mira, rekao je jednom novinaru: »Treba li unapred objaviti sve što se namerava postići? Ne!«
    No 29. pdecembra 1918. kritičari u parlamentu pokušali su ga prisiliti da bude precizniji. Odbio je. »Pitanje mira je beskrajno komplikovano. Pregovori će biti teški. Moraću izneti zahteve, ali vam ih ovde neću reći. Možda ću neke morati žrtvovati u većem interesu Francuske«. Clemenceau je zatražio glasanje o poverenju: ispalo je 398 prema 93 u njegovu korist. Glavni izazov bili su mu sada njegovi saveznici.



I poglavlje

                               Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te ( I deo )
                              Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Woodrouw Wilson  (II deo)
                              Mirotvorci,Mirovna konferencija, Pariz 1919-te, ( III deo )
                             Mirotvorci, Pariz 1919.te, Lloud George i delegacija Britanskog carstva (Vdeo)

                  II poglavlje   

6 коментара:

  1. Danas se realizovao jos jedan dogovor “ mirotvoraca”, sprovodjenje demokratizacije sirom sveta ( sa izuzetkom njih ) najegektnijim merodom - silom. Cestitam! Kosovo je dobilo vojsku. Napredujemo u mirotvorackim misijama, stvaramo vojske teroristima, narodima bez drzava, nagomilavamo naoruzanja, otvaramo nova ratna zarista, nove podele, sirom otvaramo vrata zlu. Glupe li vrste, pomucenog razuma.
    Srce me danas boli, zbog svog postenog zivlja koje su unistili ljudi - monstrumi.
    Jovo B.

    ОдговориИзбриши
  2. Ne znamo istoriju a tako nam je potrebna u ovom istorijskom trenutku.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  3. Igrali se mirovnjaka, krojili nove granice, prekrajali postojece, izmisljali recepte za mir 6 meseci zavaljeni u apartmane, fotelje dok se oko njih ratovalo. Mirovnjaci! I ti isti su posle drugog rata ceo svet pretvorili u svoju koloniju, vojskama, ratovima, krvlju. Nikada niko nije imao toliki apetit- ceo svet. Najbolesnije od svega je to da su sve države postale kolonije svojom voljom, dobrovoljno su postale članice NATO- vojne alijanse koja se ne bavi samo vojskama, ratovima, strategijama i naoružanjem nego politikom, krojenjem novog svetskog poretka. Koje bolesno stanje - mazohizam, dobrovoljno si sebi stavio kolonijalne okove, dao si svoje ljudstvo da ratuje za interese drugih i to nije samo problem suvereniteta svake zemlje nego problem pojedinca - roba u vlasti novca, tj. kapitala.
    Mir, mirotvorci, kako to lepo zvuči! Mamu im, svetska bagra.
    Pedja

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, u pitanju je dobrovoljni kolonijalizam, ako je rec kolonijalizam prigodna, ali u ovom momentu drzimo se nje, dok ne nadjemo bolju.
      Dakle, sustina je dobrovoljnost, odrzavanje podredjenog statusa pre svega lojalnoscu autohtonog stanovnistva. Na celu savremenih “ kolonija”ne stoje kolonijalni gospodari, vec njihove marionete. Ali, stvar nije ni malo jednostavna. Ono sto savremeni svet najjace drzi u kolonijalnim odnosu je ekonomska zavisnost, otuda ekonomske sankcije postaju vrlo efektan nacin unistavanja zemalja i prakticno dovodjenje u tesku zavisnost. Procitala sam podatak da Poljska,zbog prestanka izvoza voca na rusko trziste dobija subvencije od EU u visini od 400 miliona evra godisnje. I tako sve clanice redom. Apsurd je tim veci sto su te pare zapravo njihove. Zemlje prvo daju novac u zajednicku kasu i iz te kase se ponesto njima vraca, kao u ovom slucaju subcencija. I, sta to znaci? Mocnici odreduju politiku, shodno njoj se rasporedjuju prikupljena sredstva ( a ro su uvek sredstva grdjana ). Lokalni vlastodrsci su izvrsioci, odnosno njihov birokratski aparat. Novcem gradjana se finansiraju ratovi, ekonomske sankcije i naravno kojekakve gluposti. Svi politicki potezi u krajnjem ishodu rzultiraju pozitivnim finansijskim bilansima onih 1% svetskih bogatasa, lokalni politicarima je dozvoljeno da se ogrebu ( sto svi masovno koriste ) a birokratska azdaja je pristojno placena. Jedino je obican gradjanin u golemom minusu- sto je nizi na hijerarhijskoj lestvici to gore po njega.
      Da apsurd nude veci, ovaj sistem funkcionise zahvaljujuci njemu. On je taj koji odrzava sistem, bez njega bi se za minut urusio. Sta bi bilo kada bi svi radnici ovog sveta stupili u strajk? Raspad. Potponuli bi i onih 1%,i ostali, stao bi zivot. I naravno da ke to nemoguce, jer taj isti bi covek presudio i samom sebi. Dakle, lanac je tesko prekinuti, to jest povremeno se prekida ali i nastavlja, uvek na stetu obicnog coveka. I neka, na kraju uvek kazem neka. Postoje nacini da se narod koliko toliko odupre, ali nema on tu svest pa krene za vodjama-budalama, bira pogresne likove, pogresne strane i tako u nedogled.

      Poz.

      Избриши
    2. Kolika je cena suvereniteta. Evo jednog svežeg primera : u Budimpešti se narod pobunio protiv novog zakona koji je svega par sati ranije izglasan u parlamentu. Prema novom zakonu, poslodavcima se omogućava da od radnika traže neverovatnih 400 sati prekovremenog rada godišnje, zbog čega su protivnici vlade celu stvar nazvali “zakonom o ropstvu”. Dosadašnji zakoni omogućavali su maksimalno 250 sati. Promena, tvrde kritičari, na “mala vrata” uvodi šestodnevnu radnu nedelju kao novu normalnost.

      Novim zakonom neće se samo omogućiti poslodavcima da prisile radnike na znatno više rada, nego će im omogućiti i da prekovremene sate plaćaju manje i kasnije. Da bi pomogla stranim investitorima, Vlada provoditi ovakve oštre rezove radničkih prava, jer je zaustavila imigracioni val upravo zbog odbrane suvereniteta.
      Na tu ekonomiju si mislila.
      Jovo B.

      Избриши
  4. .”.nema on tu svest “, to po tebi daje odgovor zašto su ti odnosi upravo takvi kakvi jesu. Draga moja svest ne postoji za sebe, nego... kada u paradajzu ukines gen za sazrevanje on ce ostati zelen. Ukinut je gen koji proizvodi supstancu etilen ( za sazrevanje). Mi ne sazrevamo kao paradajz, a neki od nas ne sazreju n i k a d a. Ostanu zeleni. A to zavisi koliko od nas toliko i od okoline. Ekonomija je samo jedan od faktora.
    Pedja

    ОдговориИзбриши