уторак, 4. децембар 2018.

Mirotvorci, Mirovna konferencija 1919-te, Woodrow Wilson ( II deo)



I POGLAVLJE 

Priprema za mir ( II deo ) 

WOODROW WlLSON DOLAZI U EVROPU



      Četvrtog decembra   1918. godine George Washington je isplovio iz New Yorka s članovima američke delegacije na Mirovnoj konferenciji. Pozdravila ga je počasna paljba, mnošto na obali je klicalo, remorkeri su trubili, a na nebu su kružili avioni i dirižabli. Robert Lansing, američki državni sekretar, pustio je golubove listonoše s porukom - upučenom njegovim rođacima - u kojoj je izražavao duboku nadu u trajni mir. George Washington bivši nemački putnički brod, klizio je pored Kipa slobode prema Atlantiku, gde su ga čekali razarači i bojni brodovi, koji su trebali dopratiti brod i njegov teret velikih očekivanja do Evrope.
 
     Na brodu su bili najbolji raspoloživi stručnjaci probrani sa univerziteta i iz vlade, sanduci s dokumentacijom i posebnim studijama, francuski i italijanski ambasadori u Sjedinjenim Državama i Woodrow Wilson. Nijedan američki predsednik pre njega nije nikada odlazio u Evropu tokom svog mandata. Wilsonovi protivnici optuživali su ga da krši ustav, a i njegovi pristaše smatrali su da njegovo putovanje možda baš i nije najmudrija odluka. Hoće li izgubiti svoj veliki moralni autoritet upuštajući se u pregovarački metež? Wilsonov je stav bio jasan. Sklapanje mira bilo je isto toliko važno koliko vođenje rata. Wilson je smatrao da to duguje narodima Evrope koji su vapili za
boljim svetom, a i američkim vojnicima. »Sada je moja dužnost«, izjavio je zabrinutim kongresmenima neposredno pre odlaska, »da odigram svoju ulogu do kraja i ostvarim cilj za koji su oni žrtvovali svoje živote«. Jedan britanski diplomata izrazio je ciničnije mišljenje: Wilsona je Pariz privlačio, rekao je, »kao što mladu debitanticu privlači prvi ples«.
   
      Kako je pisao svom velikom prijatelju Edwardu Houseu, koji je već bio u Evropi, Wilson je očekivao da će se zadržati samo da reši glavne crte mirovnih nagodbi, te mu se mogućnost ostanka na službenoj Mirovnoj konferenciji s neprijateljem nije činila verovatnom. Pogrešio je. Iako to nije bila ničija namera, preliminarna konferencija pretvorila se u završni čin, i Wilson je u Parizu ostao tokom gotovo svih presudnih šest meseci - od januara  dojuna 1919. godine. Danas je nevažno pitanje
koje je zaokupljalo mnoge od njegovih sugovornika, je li Wilson trebao otći u Pariz ili ne. Od Franklina Roosevelta na Jalti do Jimmija Kartera u Camp Davidu ili Billa Clintona u Wye Riveru, američki su predsednici sedali za sto te crtali granice i ustrajno sklapali mirovne sporazume. Wilson je uspostavio uslove za primirje kojim je završio Prvi svetski rat. Zašto ne bi sklopio i mir? Iako Wilson nije 1912. godine započeo mandat kao predsednik okrenut vanjskoj politici, okolnosti i vlastita napredna politička načela »izvukla« su ga iz Amerike. Kao i mnogi njegovi sunarodnjaci, Wilson je Prvi svetski rat smatrao borbom između snaga demokracije, koje su, uza sve svoje manjkavosti, zastupale Velika Britanija i Francuska, i snaga reakcije i militarizma, i predobro zastupljenih Nemačkom i Austro-Ugarskom. Nemačka pljačka Belgiju, bezobzirno podmorničko ratovanje i drski pokušaj navođenja Meksika na rat protiv Sjedinjenih Država odvukli su Wilsona i američko javno mišljenje na stranu Saveznika. Nakon demokratske revolucije u Rusiji u februaru 1917. godine, nestala je jedna od poslednjih ograda - da jedna od savezničkih zemalja ima autokratski režim. Iako je 1916. u predizbornoj kampanji naglašavao kako će održati neutralnost Sjedinjenih Država, Wilson je u aprilu  1917. uveo zemlju u rat. Bio je uveren da postupam ispravno, a to je bilo važno za Wilsona, sina prezbiterijanskog sveštenika koji je delio očevo duboko religiozno uverenje ako ne i njegovu privrženost svešteničkom zvanju.
   
     Wilson je rođen u saveznoj državi Virginiji 1856. godine, neposredno pre izbijanja Građanskog rata. Iako je na određeni način zadržao neke južnjačke stavove celoga života - npr, ustrajno naglašavanje časti i paternalistički stav prema ženama i crncima - Wilson je prihvatio ishod Građanskog rata. Abraham Lincoln bio je jedan od njegovih velikih uzora, uz Edmunda Burkea i Williama Gladstonea. Wilson je u mladosti bio veliki idealist no ujedno i silno ambiciozan. Posle četiri vrlo ugodne godine provedene na Univerzitetu Princeton i neugodnog razdoblja advokatskog  rada, pronašao je prvu karijeru u nastavi i pisanju. Već 1890. vratio se na Princeton kao zvezda profesorskog kolektiva, a 1902. postao je rektor Univerziteta  uz praktički jednoglasnu podršku upravnog odbora, profesorskog kolektiva i studenata.




       U sledećih osam godina Wilson je preobrazio Princeton: nekadašnji učmali koledž za gospodu postao je ugledan univerzitet. Preradio je nastavni program, uspeo osigurati znatna finansijska sredstva i privukao najblistavije mlade predavače iz cele zemlje. Već 1910. Wilson je stekao popularnost širom  Amerike, pa ga je demokratska stranka u saveznoj državi New Jersev, pod vodstvom njezinih konzervativnih šefova, pozvala da se kandiduje za položaj guvernera. Wilson je prihvatio kandidaturu, ali je insistirao na progresivnoj platformi - na kontroli krupnog kapitala i širenju demokracije. Na izborima je premočno pobedio, pa su već 1911. godine počeli nicati klubovi s motom »Wilsona za predsednika«. Govorio je u ime izvlaštenih, obespravljenih i svih onih koji su zaostali u brzom gospodarskom rastu potkraj devetnaestog veka. Na dugoj i žestokoj konvenciji demokratske stranke 1912. godine "Wilson je dobio demokratsku nominaciju za predsednika. U novembru iste godine izabran je za predsednika jer su se republikanci podelili zbog progresivnih ideja koje je Teddy Roosevelt zagovarao u svojoj kampanji. Četiri godine kasnije, 1916., ponovno je izabran, još većim brojem glasova.



      Wilsonova je karijera bila obeležena nizom trijumfalnih pobeda, ali je u njegovu životu bilo i mračnijih trenutaka, i u političkom i u ličnom  smislu - poput napadaja depresije te iznenadnih i neobjašnjivih bolesti. Osim toga, ostavio je za sobom niz neprijatelja. Mnogi od njih bili su bivši prijatelji. »Nezahvalnik i lažac«, izjavio je jedan od vođa demokratske stranke u New Jersevju u jednoj zdravici. Wilson nije nikada opraštao onima koji se nisu slagali s njim. »On doista zna
dobro da mrzi«, rekao je njegov portparol i odani obožavatelj Ray Stannard Baker Bio je i tvrdoglav. Kako se s divljenjem izrazio House: »Kad god se raspravlja o nekom pitanju, on nepristrano sluša sve predloge ili savete koji će dovesti do ispravne odluke. No otvoren je samo dok ocenjuje pitanje i priprema odluku. Kad je donese, ona je konačna, i tu prestaju svi saveti i predlozi. Ništa ga nakon toga ne može pokolebati«. Neki su se tome divili, dok su drugi to smatrali opasnom egocentričnošču. Za francuskog ambasadorau Washingtonu Wilson je bio »čovek koji bi, da je živeo nekoliko vekova pre, bio najveći tiranin na svetu, jer, kako se čini, ne može ni zamisliti da bi mogao imati krivo«.

        Ta je strana Wilsonova karaktera bila očita kada je birao članove američke komisije, odnosno opunomočenike, kako su nazivali glavne delegate na Mirovnoj konferenciji. On je bio jedan od njih, a House, »moj alter ego«, kako ga je Wilson rado nazivao, drugi; kao trećeg nevoljno je odabrao Lansinga, svog državnog sekretara, jer bi bilo nezgodno ostaviti ga u Americi. Iako se nekad prilično divio Lansingovu velikom znanju, preciznom pravnom razmišljanju i prividnoj samozatajnosti, početna simpatija preobrazila se u razdražljivost i prezir. Naime, kako se pokazalo, Lansing je imao vlastite stavove, često i vrlo čvrste, koji su bili suprotni stavovima predsednika. »On je nemaštovit«, Wilson se tužio Houseu, koji je to s užitkom beležio, »nije konstruktivan i ne rese ga neke osobite sposobnosti«. Četvrti opunomoćenik, general Tasker Bliss, bio je već u Francuskoj kao američki vojni predstavnik u Vrhovnom ratnom veću. Bliss je bio obziran i inteligentan čovek, i rado je odlazio s krevet s ploškom gde bi čitao Tukidida u originalu, ali je po uverenju mnogih nižih članova američke delegacije već bio na zalazu. Budući da je Wilson s njime razgovarao samo u pet navrata tokom Mirovne konferencije, to možda i nije bilo važno. Poslednji predsednikov izbor, Henry White, bio je šarmantan, ugodan penzionisani diplomata, koji je bio na vrhuncu karijere mnogo pre rata. White je u Parizu bio vrlo koristan gospodinu Wilsonu kad je posredi bila etiketa.
 
      Wilsonov izbor izazvao je uzbunu u Sjedinjenim Državama, a ostao je sporan sve do danas. »Gomila ljudi koji nastoje izbeći odgovornost«, izjavio je nekadašnji republikanski predsednik "William Taft. »Psovao bih kad bi to nečemu koristilo«. Wilson je namerno omalovažio republikance, koji su većinom oduševljeno podržali ulazak Amerike u rat, a mnogi su sada delili i njegovu viziju Lige naroda. Humorista Will Rogers ovako je karikirao Wilsonovo obraćanje
republikancima: »Znate šta, podelićemo se popola - ja ću otići, a vi možete ostati«. Čak i njegovi najprivrženiji pobornici nagovarali su Wilsona da odabere ljude poput Tafta ili Henrvja Cabota Lodgea, iskusnog republikanskog senatora u važnom Odboru za vanjske odnose. Wilson je odbio s nekoliko neuverljivih razloga .No glavni je razlog bio taj što nije voleo republikance niti im je verovao. Ta ga je odluka skupo stajala, jer je negativno uticala na njegov položaj u Parizu i naudila njegovu snu o novom svetskom poretku na čelu sa Sjedinjenim Državama.

   "Wilson ostaje zagonetan, za razliku od njegovih prisnih kolega u Parizu, Llovda Georgea iClemenceaua. Kako oceniti čoveka koji se služio najplemenitijim jezikom Biblije, a bio tako nesmiljen prema onima koji bi mu stali na put? Koji je ljubio demokraciju, a prezirao većinu drugih političara? Koji je hteo služiti čovečanstvu, a imao tako malo ličnih veza? Je li on bio, kako je mislio Teddy Roosevelt, »naj-neiskreniji i najnesmiljeniji oportunista što smo ga ikada imali na predsedničkom položaju«? Ili je pak, kako je verovao Baker, bio jedan od onih retkih idealista, poput Calvina ili Cromvvella, »koji se od vremena do vremena javljaju na zemlji pa na trenutak, u plamsaju neobične snage, privremeno uzdignu zabludelo čovečanstvo do višeg stepena kojemu zapravo nije doraslo?«




    Wilson je hteo moć i hteo je ostvariti velika dela. Te dve strane njegova karaktera spajala je njegova sposobnost - ili možda samozavaravanje - da oblikuje odluke tako da postanu ne samo nužne nego i moralno ispravne. Kao što je američka neutralnost u prvim godinama rata bila ispravna za Amerikance, pa i za čovečanstvo, kasniji ulazak Sjedinjenih Država u sukob postao je krstaški rat protiv ljudske pohlepe i ludila, protiv Nemačke a za pravdu, mir i civilizaciju. Međutim, zbog toga uverenja, bez k ga ne bi nikada mogao ni pokušati ono što je učinio u Parizu, Wilson nije podnosio razlike i nije se obazirao na opravdane zahtjeve drugih. Oni koji su mu se suprotstavljali nisu samo grešili već su bili zli. Poput Nemaca.
     Wilsonu je odluka o ulasku u rat bila užasno bolna. On je nastojao sklopiti kompromisni mir između Saveznika i Središnjih sila. Čekao je i kad su one odbile njegovu posredničku ponudu, kad su nemačke podmornice potapale američke brodove, kada su ga suparnici poput Roosevelta napadali zbog kukavičluka i kada je i njegov vlastiti kabinet jednoglasno bio za rat. Na kraju je doneo odluku jer mu Nemačka, po njegovu mišljenju, nije ostavila nikakvu alternativu. »Doista je strašno«, izjavio je kada je u aprilu 1917. godine od Kongresa zatražio da izglasa objavu rata, »povesti ovaj veliki miroljubivi narod u rat, u najstrašniji i najkatastrofalniji rat u istoriji koji ugrožava i same temelje civilizacije« Po Wilsonovu mišljenju za sve je bila kriva Nemačka, ili barem njezine vođe. Nemce se možda moglo iskupiti, ali ih je trebalo i kazniti.

       Na fotografiji snimljenoj 1919. godine Wilson nalikuje na pogrebnika, ali je u stvarnosti bio privlačan muškarac, lepih i pravilnih crta lica, vitak i uspravan. Ponašanjem je podsećao na sveštenika i na univerzitetskog  profesora. Uzdao se u razum i u činjenice, ali mu se datum dolaska u Evropu, petak 13. decembra , činio kao dobar znak. Trinaest mu je bio sretan broj. Bio je vrlo emotivan, ali nije verovao emocijama kod drugih. Emocije su bile u redu kada su navodile ljude da žele najbolje, smatrao je, ali opasne kada su ih opijale, kao u slučaju nacionalizma. Lloyd George, koji nikako nije uspevao prosuditi Wilsonov karakter, opisao je u razgovoru s prijateljem njegova dobra svojstva: »ljubazan je, iskren i pošten«, a zatim u isti mah dodao »netaktičan, tvrdoglav i tašt«.
      Wilson je u javnosti bio krut i služben, ali je u društvu prisnih prijatelja bio šarmantan i čak razigran. Osećao se posebno ležerno u društvu žena. Obično je savršeno vladao sobom, ali je tokom Mirovne konferencije često gubio živce. (Postoji mogućnost da je u Parizu doživeo blagi moždani udar). Volio je igre rečima i šaljive pesmice, i rado je potkrepljivao svoje tvrdnje narodskim pričama. Uživao je oponašati govor Škota ili Iraca (svojih predaka), ili južnjačkih crnaca koji su radili u njegovoj kancelariji u Washingtonu. Bio je trezvenjak, jedino bi naveče popio čašicu viskija. Voleo je tehničke spravice i sviđali su mu se filmovi. Tokom puta u Evropu redovno je odlazio gledati filmove posle večere. Na opšte zgražanje, jedne je večeri na programu bila melodrama pod naslovom »Druga žena«.
     Wilsonove veze sa ženama uvek su pobuđivale ogovaranje. Dok je bio u prvom braku imao je prisne, možda i romantične veze s nekoliko žena. Prva žena, koju je duboko ali ne i strasno volio, umrla je 1914. godine; već 1915. ponovno se oženio sedamnaest godina mladom bogatom udovicom iz Washingtona. Drugi "Wilsonov brak potaknuo je ogovaranje, i to ga je zbunilo i razjarilo. Nije nikada oprostio jednom britanskom diplomati zbog vica koji je kružio "Washingtonom: »Šta je nova gospoda "Wilson učinila kada ju je predsednik zaprosio? Pala je iz kreveta od iznenađenja«. No "Wilsonova porodica i prijatelji bili su  dobrohotniji. »Nije li lepo videti oca tako sretnog«, izjavila je jedna njegova kćerka. Edward House, koji je kasnije postao ogorčeni neprijatelj gospode Wilson, zapisao je u svom dnevniku kako je osetio olakšanje jer je Wilson našao osobu s kojom će deliti svoje brige: »Njegova je samoća tako dirljiva«.



      Edith Bolling, nova gospoda "Wilson, pratila je predsednika na putu u Evropu. Supruge delegata nižeg ranga nisu imale tu čast. Bila je srdačna i živahna, i rado se e. Volela je golf, kupovinu, orhideje i zabave. Imala je, svi su se s time slagali, prekrasne oči, premda je za neke njezin stas bio
malo previše punašan, a usta prevelika. U Parizu su smatrali da su joj haljine previše pripijene uz telo, dekoltei preduboki, a suknje prekratke.  Wilson je smatrao da je prekrasna. I ona je bila južnjakinja. Nije htela razmaziti sobaricu vodeći je u London, rekla je jednom Amerikancu, zato što su Britanci previše ljubazni prema crncima.  Iako je poput većine južnjakinja bila sklona površnom koketiranju, bila je vrlo sposobna u poslovnom smislu. Nakon smrti prvog supruga vodila je porodičnu u draguljarnicu. Kada se udala za Wilsona, on joj je jasno rekao kako očekuje njenu saradnju u poslu. Ona je prihvatila ponudu s oduševljenjem. Nije bila intelektualka, ali je bila spretna i odlučna. Bila je takođe bezrezervno odana svom novom suprugu. Wilson ju je obožavao.

     Wilsonovi su se na brodu George Washington klonili društva, jeli su uglavnom u svojoj luksuznoj kabini i šetali se po palubi rukom pod ruku. Američki stručnjaci bavili su se kartama i dokumentacijom pitajući se, pomalo nemirno, kakva će biti politika njihove zemlje. Wilson je često spominjao opšta načela, ali nije rekao gotovo ništa konkretno. Jedan mladić, William Bullitt, hrabro je otišao do predsednika i rekao mu kako su svi zbunjeni njegovom ćutnjom. Wilson se iznenadio, ali je ljubazno pristao na sastanak s desetak vodećih stručnjaka. »Bilo je to doista prvi put«, izjavio je kasnije jedan od njih, »da je predsednik nekome izneo svoje zamisli i svoju politiku«. Takvih je prilika kasnije bilo malo.  Stručnjaci su otišli sa sastanka osokoljeni i impresionirani. Wilson se držao neslužbeno i prijateljski. Govorio je o teškom zadatku koji ih čeka i naglasio kako se uzda da će mu oni pružati najbolje informacije, te dodao kako mu se slobodno mogu obratiti u svako doba. »Recite mi šta je ispravno, i ja ću se boriti za to.« Ispričao se što govori o svojim zamislima: »Nisu baš jako dobre, ali mislim da su bolje od svega drugoga što sam čuo«.

      Kada se bude sklapao mir, rekao im je Wilson, njihova će zemlja s pravom biti u položaju arbitra. Moraju stoga biti dostojni velike američke tradicije i velikodušnosti. Oni će, na kraju krajeva, biti »jedini nepristran narod na Mirovnoj konferenciji«. Šta više, upozorio je, »ljudi s kojima ćemo imati posla ne predstavljaju svoj narod«. To je bilo jedno od najdubljih Wilsonovih uverenja, što je neobično za predsednika države u čijem su Kongresu prevladavali njegovi politički protivnici. Tokom cele Mirovne konferencije Wilson je čvrsto verovao da govon u ime narodnih masa te da bi one - bili to Francuzi, Talijani ili čak Rusi - prigrlile njegova mišljenja samo kad bi mogao dopreti do njih.

       Wilson je spomenuo još jednu svoju omiljenu temu: Sjedinjene Države, uveravao je svoje slušaoce, nisu ušle u rat iz sebičnih razloga. U tom pogledu, kao i u mnogim drugim stvarima, Sjedinjene Države razlikuju se od ostalih država jer ne žele teritorije, pa čak ni osvetu. (Kao dokaz da se motiv za američko učestvovanje  u ratu razlikuje od motiva Evropljana, Wilson je stalno naglašavao da su Sjedinjene Države saradnik, a ne saveznik). Sjedinjene Države uopšte o su
postupale nesebično, npr. , u okupaciji Kube. »Zaratili smo sa Španijom «, uporno je tvrdio, »ne radi pripajanja Kube nego zato da bismo toj bespomoćnoj koloniji dali priliku da se oslobodi«.
   
 Wilson je često spominjao primere iz Latinske Amerike jer se njegovo vanjskopolitičko iskustvo uglavnom oblikovalo u odnosima prema tom delu sveta. Ponovno je izvukao poznatu  Monroevu doktrinu upućenu Evropljanima 1823. s upozorenjem da ne pokušavaju ponovno kolonizovati Novi svet. Ta doktrina je postala temeljno pravilo u američkoj vanjskoj politici - plašt, kako su mnogi rekli, koji skriva želju za dominacijom Sjedinjenih Država nad svojim susedima. Wilson ju je naprotiv smatrao okvirom u kojem mirno sarađuju sve države obeju Amerika i uzorom za zaračene evropske države. Lansing je bio sumnjičav, kao i prema mnogim drugim Wilsonovim idejama: »Monroeva doktrina je isključivo nacionalna politika Sjedinjenih Država i povezana je s nacionalnom sigurnošću i vitalnim interesima.«


      Wilson nije obračao pažnju na Lansingove sitničave prigovore, kako ih je nazivao. Bio je čvrsto uveren u svoje dobre namere. Kada američki vojnici odlaze na Haiti, u Nikaragvu ili u Dominikansku Republiku, čine to radi širenja  reda i demokracije. »Ja ću južnoameričke republike«, izjavio je u svom prvom predsedničkom mandatu, »podučiti kako će birati dobre ljude!«31 Retko je spominjao da time štiti Panamski kanal i američka ulaganja. Tokom Wilsonova predsedničkog mandata Sjedinjene Države nekoliko puta su intervenisale u Meksiku kako bi dobile vladu po svojoj želji. »Sjedinjene Države«, izjavljivao je, »žele samo osigurati red i mir u Srednjoj Americi pazeći da se razvoj samouprave onde ne prekine ili odbaci«. Zaprepastio se kada Meksikanci nisu na taj način protumačili iskrcavanje američkih vojnika i američke pretnje.
      Meksička avantura otkrila je Wilsonovu možda i sklonost ignorisanju istine. Kada je prvi put uputio vojsku u Meksiko, rekao je Kongresu kako time reaguje na ponovljene provokacije i uvrede generala Huerte - čoveka koji je započeo meksičku revoluciju - usmerene protiv Sjedinjenih Država i njezinih građana. Huerta se ustvari svesrdno trudio da izbegne provokacije.


     Na pariškoj Mirovnoj konferenciji Wilson je tvrdio da nije nikada video tajne ratnodopske ugovore sklopljene među Saveznicima - npr, onaj koji je Italiji obećavao neprijateljski teritorij - iako ih je britanski ministar vanjskih poslova Arthur Balfour pokazao Wilsonu 1917. godine. Lansing je mrko komentarisao  ponašanje svoga predsednika: »Ignorisale su se i dokazane činjenice ako se nisu uklapale u njegov intuitivni osećaj, u tu polubožansku moć izbora pravog rešenja.«

      Kako je pokazao sukob s Meksikom, Wilson se nije bojao upotrebiti znatnu moć svoje zemlje, bila ona financijska ili vojna. Osim toga, potkraj »Velikog rata« [kako su savremenici nazivali Prvi svetski rat -prev.} Sjedinjene Države bile su mnogo snažnije nego 1914. godine. Tada su imale beznačajnu kopnenu vojsku i ratnu mornaricu srednje veličine; četiri godine kasnije imale su milion vojnika samo u Evropi i ratnu mornaricu ravnu britanskoj. Štaviše, Amerikanci su bili skloni tvrditi da su oni dobili rat za svoje evropske saveznike. Američka se privreda naglo razvila kada su američki farmeri i američke tvornice počeli pridonositi savezničkim ratnim naporima pšenicom, svinjetinom, gvožđem  i čelikom. Dok je udeo Amerike u svetskoj proizvodnji i trgovini neumoljivo rastao, udeo evropskih sila je stagnirao ili se smanjivao. Povrh toga, što je bilo najznačajnije za njihove buduće odnose, Sjedinjene Države postale su glavni evropski bankar. Evropski su saveznici američkoj vladi dugovali više od 7 milijardi američkih dolara, te još otprilike jedan i po puta toliko američkim bankama. Wilson je pretpostavljao, kako se kasnije pokazalo previše samouvereno, da će Sjedinjene Države provesti što žele jednostavnim financijskim pritiskom. Tako je Wilsonov pravni savetnik David Hunter Miller izjavio:

»Evropa je bankrotirala u finansijskom, a vlade njezinih zemalja u moralnom smislu. Kad bi Amerika samo natuknula da se želi povući zbog protivljenja njezinim nastojanjima za ostvarenje pravde, poštenja i mira, pale bi bez iznimke sve vlade u Evropi te bi u svakoj evropskoj zemlji, uz jednu moguću iznimku, izbila revolucija«.38

     Na navedenom sastanku na brodu George Washington Wilson je također ukratko govorio o teškoćama koje čekaju države nastale na ruševinama središnje Evrope: Poljsku, Čehoslovačku, Jugoslaviju i mnoge druge. One su mogle imati kakav su god oblik vladavine želele, ali su smele uključiti samo one narode koji su to hteli. »Kriterij nisu intelektualne ili društvene ili privredne vođe   , već narodi«, zapisao je jedan od sudionika na tom sastanku. »Oni moraju imati slobodu - i
hoće slobodnu državu«.

Image result for Woodrow Wilson

SAMOOPREDELJENJE DRŽAVA 
     

      Od svih zamisli koje je Wilson doneo u Evropu ideja samoopredeljenja bila je - i ostala do danas - najspornija i najmanje jasna. Tokom Mirovne konferencije šef američke misije u Beču stalno je u
Pariz i washington slao zahteve tražio objašnjenje tog pojma. Nikada nije dobio odgovor. Uvek je bilo teško utvrditi šta Wilson misli. Iz Bele kuće slevale su se njegove fraze, nadahnuće narodima širom  sveta: »autonomni razvoj«; »pravo onih koji priznaju vlast na glas u upravljanju zemljom«; »prava i slobode malih naroda«; svet siguran »za svaki miroljubivi narod koji poput našega želi živeti nezavisno, birati vlastite državne institucije«. No šta je sve to skupa značilo? Je li Wilson mislio, kako se ponekad činilo, samo na nastavak demokratske samouprave? Je li zaista zagovarao ideju da bi svaki narod koji tvrdi da ima nacionalni identitet trebao imati vlastitu državu? U jednoj izjavi -koju je napisao kako bi američki narod nagovorio da podrži mirovne pregovore, ali je nije nikada upotrebio - Wilson je između ostalog rekao: »Tvrdimo da svi ti narodi imaju pravo na vlastiti život pod vlašću koju će sami odabrati. To je glavno američko načelo«. No Wilson nije pokazivao razumevanje za irske nacionaliste i njihovu borbu da se oslobode britanske vlasti. Tokom Mirovne konferencije uporno je tvrdio da je irsko pitanje unutarnja stvar Britanaca. Kada ga je delegacija irskih nacionalista zamolila za podršku, bio bi ih najradije, kako je rekao svom pravnom savetniku, poslao do đavola. Smatrao je da Irci žive u demokratskoj zemlji i da mogu sve rešiti demokratskim sredstvima.

     Što se više ispituje Wilsonova koncepcija samoopredeljenja, to više teškoća izlazi na videlo. Lansing se pitao: »Kada predsednik govori o 'samoopredeljenju', što pritom uopšte ima na umu? Misli li na rasu, teritorij ili zajednicu?« Nesreća je u tome, smatrao je Lansing, što je Wilson uopšte smislio taj izraz. »On će potaknuti nade koje se nikada neće ispuniti. Bojim se da će cena biti plaćena hiljadama života. Na kraju će biti diskreditovana, nazvana tlapnjom idealista koji nije shvatio opasnost sve dok nije bilo prekasno za zaustavljanje onih koji su nastojali provesti to
načelo«. Što čini jedan narod pitao se Lansing? Zajedničko državljanstvo kao u primeru Sjedinjenih Država, ili etnička pripadnost kao u primeru Irske? Ako narod nema samoupravu, bi li je trebao imati? U tom slučaju, koliko bi samouprave bilo dovoljno? Može li neki narod, kako god definisan, biti zadovoljan u većoj, višenacionalnoj državi? Wilson kao da je ponekad bio sklon mišljenju da može. Na kraju krajeva, on je poticao iz zemlje koja je pružila utočište mnogim različitim nacionalnostima i vodila ogorčeni rat, kojega se dobro sećao, kako se ona ne bi raspala.

      Isprva Wilson nije bio sklon komadanju velikih višenacionalnih carstava poput Austro-Ugarske ili Rusije. U februaru 1918. godine izjavio je u Kongresu kako bi »jasno definisane« nacionalne težnje trebalo zadovoljiti, ali bez »uvođenja novih (ili zadržavanja starih) elemenata nesloge i antagonizma koji bi s vremenom narušili mir u Evropi, a time i u svetu«.
       To je potaknulo novi niz pitanja. Šta je »jasno definisani« nacionalizam? Poljski nacionalizam? Toje bilo očito. No šta je s ukrajinskim nacionalizmom? Ili slovačkim? A dodatne podele? Ukrajinski katolici, npr, ili poljski protestanti? Mogućnosti za deobu naroda bile su beskrajne, posebno  u
srednjoj Evropi, gde je istorija ostavila zamršeno klupko vera, jezika i kultura. Polovina ljudi u tom delu sveta mogla se ubrojati u pripadnike ove ili one nacionalne manjine. Kako dodeliti narode jednoj ili drugoj zemlji kad su granice između država bile tako nejasne?
        Jedno je rešenje bilo prepustiti to pitanje stručnjacima. Neka prouče istoriju , prikupe statističke podatke i razgovaraju s lokalnim stanovništvom. Drugim, demokratskijim rešenjem, koje se javlja u međunarodnim odnosima nakon Francuske revolucije, lokalnim se stanovnicima pruža mogućnost izbora putem plebiscita tajnim glasanjem pod nadzorom nekakvog međunarodnog tela. Čini se da Wilson nije pretpostavljao da samoopredeljenje podrazumeva plebiscit, no mnogi su to 1918. godine već znali. Ko bi trebao glasati? Samo muškarci, ili i žene? Samo sadašnji stanovnici, ili svi koji su rođeni na spornom području? (Francuzi su energično odbacili ideju o plebiscitu u svojim
izgubljenim pokrajinama Alzasu i Loreni navodeći kao razlog da rezultat ne bi bio pošten jer je Nemačka proterala Francuze i dovela Nemce). No, šta ako lokalni stanovnici ne znaju kojoj naciji pripadaju? Kada je 1920. godine jedan vanjski ispitivač upitao jednog seljaka u Belorusiji, duž granice gde su se mešali Rusi, Poljaci, Litvanci, Belorusi i Ukrajinci, koje je nacionalnosti, dobio je samo odgovor. »Ja sam ovdašnji katolik«. Šta učiniti, pitali su se američki stručnjaci, u Koruškoj, u austrijskim Alpama, kada imate »ljude koji se ne žele priključiti naciji svoje krvne braće ili su pak posve nezainteresirani za nacionalno pitanje?«
   
    Wilsonov je entuzijazam splasnuo kada se krajem 1919. obratio Kongresu: »Kada sam izgovorio te reči [»da svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje«], nisam znao da postoje sve te nacionalnosti s kojima se suočavamo dan za danom«. Wilson nije bio odgovoran za širenje nacionalnih pokreta koji su zahtevali vlastitu državu - to je trajalo još od kraja osamnaestog veka  - ali, kako se izrazio Sidnev Sonnino, talijanski ministar vanjskih poslova, »rat je previše
emotivno naglasio osećaj nacionalnosti... Možda je to potaknula Amerika tako jasnim izražavanjem
načela samoopredeljena«.


Image result for Woodrow Wilson

PROGRAM 14 TAČAKA

     Wilson je najveći dio vremena na sastancima sa svojim stručnim timom posvetio pitanju do kojega mu je najviše bilo stalo: potrebi za pronalaženjem novog načina upravljanja međunarodnim odnosima. To nije iznenadilo njegove slušaoce. Wilson je izneo svoje zamisli u poznatom programu »14 tačaka« iz januara 1918. Ravnoteža moći, rekao je američkom Kongresu u govoru o »četiri načela« u februaru 1918., zauvek je diskredititovana kao način održavanja mira. Gotovo je, nastavio je, s tajnom diplomacijom one vrste koja je Evropu vodila u kalkulantske nagodbe, prenagljena obećanja i zamršena savezništva i sve ostalo što je dovelo do rata. Mirovne nagodbe ne smeju ostavljati prostora za buduče ratove. Ne sme biti odmazde, nepravednih zahteva niti golemih odšteta koje će gubitnici plaćati . Upravo to nije valjalo kad je Pruska porazila Francusku 1871. godine. Francuzi nisu nikada zaboravili iznos koji su morali platiti Nemačkoj kao ni gubitak svojih dviju pokrajina, Alzasa i Lorene. Treba onemogućiti i sam rat.
        Treba uvesti kontrolu naoružanja, pa i opšte razoružanje. Brodovi moraju slobodno ploviti svetskim morima. (To je značilo, a to su Britanci dobro znali, kraj njihova tradicionalnog oružja - gušenja konkurentskih ekonomija blokiranjem luka i zaplenom brodovlja; tako je srušen Napoleon a time je, verovali su Britanci, ubrzana i saveznička pobeda nad Nemačkom). Treba smanjiti trgovinske barijere kako bi sve nacije sveta postale međusobno zavisnije.
       U središtu "Wilsonove vizije bila je Liga naroda, organizacija za osiguranje kolektivne sigurnosti Što je u dobro vodenom civilnom društvu pruža državna uprava, njezini zakoni, njezini sudovi i njezina policija. »Stari sistem vlasti   i ravnoteže moći i prećesto je zatajivao«, zapisao je jedan od stručnjaka predsednikove reči. Liga je trebala imati veće koje bi »uskakalo« u slučaju sporova.»Ako veće ne uspe rešiti spor, državu koja prekrši pravila treba staviti izvan zakona - a prestupnici više nisu popularni.«

       Wilsonova je vizija bila liberalna i hriščanska. Ona se protivila mišljenju da je najbolji način očuvanja mira održavanje ravnoteže između država, po potrebi i savezništvom, te da se napad može odvratiti snagom a ne kolektivnom sigurnošču. Wilson je svojom vizijom parirao i alternativi koju su propagirali ruski boljševici, prema kojoj će revolucija stvoriti jedan svet u kojemu sukob neće više postojati. On je verovao u zasebne države i u demokraciju kao najbolji oblik vladavine i kao
snagu koja potiče dobro u svetu. Kada narodi sami biraju vlastitu upravu, oni se neće međusobno boriti, šta više neće to ni moći. »To su američka načela«, rekao je Senatu 1917. godine, »i mi od njih ne odstupamo. A to su i načela i stavovi naprednih ljudi posvuda, u svakoj modernoj državi, u svakoj prosvetljenoj zajednici. To su načela čovečanstva i ona moraju prevladati«. Wilson je smatrao da govori u ime čovečanstva. Amerikanci su bili skloni mišljenju da su njihove vrednosti univerzalne, a njihova državna uprava i društvo uzor za sve ostale. Na kraju krajeva, Sjedinjene Države osnovali su oni koji su hteli ostaviti stari svet za sobom, pa je američka revolucija delom
bila usmerena i na stvaranje novoga sveta. Američka demokracija, američki ustav, pa i američki način poslovanja - sve su to primeri koje bi drugi trebali slediti za svoje dobro. Kako se u Parizu izrazio jedan mladi Amerikanac: »Najpre ćemo ovima ovde pokazati kako treba obaviti stvar i obaviti je brzo«.«

       Američki stav prema Evropljanima bio je složen: divili su se njihovim prošlim postignućima, no ujedno su bili uvereni da bi Saveznici propali bez Sjedinjenih Država i sumnjali su da bi ih lukavi Evropljani, ako ne pripaze, ponovno mogli uvući u svoje probleme. Dok su se pripremali za Mirovnu konferenciju, američki su delegati bili uvereni da Francuzi i Britanci već pripremaju svoje klopke. Možda će pokušati dovesti Sjedinjene Države u napast, razmišljali su, ponudom neke
afričke kolonije ili protektoratom nad Armenijom ili Palestinom - a tada će odjednom biti prekasno. Amerikanci će se kompromitovati a Evropljani će to s užitkom promatrati.
       Američka predodžba o vlastitoj nadmočćnosti oduvek je imala dve strane: jedna bi htela srediti svet, a druga je spremna prezirno okrenuti leđa ako se njena poruka ignoriše. Mirovna nagodba, rekao je Wilson svojim saradnicima, mora se temeljiti na novim načelima: »Ako ne uspe, svet će nas oštro kritikovati«. I on bi se sam, dodao je napola u šali, »tada najradije sakrio, možda na Guamu«. Zbog vere u vlastitu superiornost Amerikanci su ponekad i neosetljivi, skloni propovedati drugim nacijama umesto da ih slušaju, te isto tako skloni uverenju da su američki razlozi nesebični za razliku od razloga ostalih. A Wilson je u tom pogledu bio pravi Amerikanac. Došao je na Mirovnu konferenciju, rekao je Lloyd George, poput misionara koji hita spasiti evropske pogane sa svojim »malim propovedima« u kojima nije otkrivao ništa novo. Bilo je lako rugati se Wilsonu, pa su to mnogi i činili. Lako je također zaboraviti kako su važna njegova načela bila 1919. godine i kako je mnogo ljudi, ne samo u Sjedinjenim Državama, htelo verovati u njegov veliki san o boljem svetu. Na kraju krajeva, na to su ih svojim strahotama upučivale ruševine što ih je za sobom ostavio »Veliki rat«. Wilson je održavao na životu nadu da se ljudsko društvo, usprkos dokazima, poboljšava, da će narodi jednoga dana živeti u slozi i miru. Svet je 1919. godine, pre nego što je nastupilo razočaranje, bio više nego spreman saslušati ga. Ono što je Wilson govorio pogađalo je u žicu ne samo liberale ili pacifiste nego i evropsku političku i diplomatsku elitu. Sir Maurice Hankev, sekretar britanskog Ratnog kabineta a zatim i Mirovne konferencije, uvek je držao primerak Wilsonovih 14 tačaka u kutiji s najvažnijim dokumentima. One su bile, govorio je, »moralni temelj«. Širom  Evrope bilo je trgova, ulica, železničkih stanica i parkova nazvanih po Wilsonu. Zidni plakati objavljivali su: »Hoćemo Wilsonovski mir!«. U Italiji su vojnici klečali pred njegovom slikom; u Francuskoj je levičarski list LHumanite objavio posebno izdanje u kojem su se vodeće ličnosti evropske levice takmičile u hvaljenju "Wilsonova lika i dela. Njegove su tačke postale nadahnuće za sve - vođe arapske pobune u pustinji, poljske nacionaliste u Varšavi, pobunjenike na grčkim otocima, studente u Pekingu, Korejce koji su hteli zbaciti japansku vlast. Wilsona je to oduševljavalo, ali i plašilo.

   »Pitam se«, rekao je Georgeu Creelu, svom briljantnom šefu za propagandu koji je putovao s njim u Evropu, »nisi li mi možda nevesno spleo nekakvu mrežu iz koje nema bega. Celi se svet okrećeprema Sjedinjenim Državama«, nastavio je, »ali obojica znamo da se takvi veliki problemi ne mogurešiti odmah. čini mi se da nazirem - i nadam se iz svega srca da nemam pravo - tragično razočaranje.«





George Washington je stigao u francusku luku Brest 13. decembra  1918. godine. Rat je završio tek pre mesec dana. Dok je predsednik stajao na mostu, brod je polako plovio kroz impresivni špalir britanskih, francuskih i američkih ratnih brodova. Sunce je zasjalo, prvi put nakon nekoliko dana. Ulice su bile okičene lovorovim vencima i zastavama. Zidni plakati odavali su počast Wilsonu - desničarski zato što ih je spasio od Nemačke, a levičarski zbog novoga sveta što ga je obećavao. Hiljade  ljudi, mnogi u živopisnim, tradicionalnim bretonskim nošnjama, zauzele su svaki centimetar pločnika, svaki krov, svako drvo. Ljudi su se čak popeli na stupove ulične rasvete. Zrak je treperio od zvuka bretonskih gajdi i stalnih usklika »Vive l'Amerique, Vive VVilson.'«. Francuski ministar vanjskih poslova Stephen Pichon zaželio mu je dobrodošlicu rečima: »Doista smo Vam zahvalni što ste došli da nam donesete istinski mir«. Wilson mu je suzdržano odgovorio, a zatim se američko izaslanstvo ukrcalo na voz za Pariz. Wilsonov lekar je u tri ujutro slučajno pogledao kroz prozor kupea. »Ugledao sam ne samo muškarce i žene, već i gologlavu decu, kako klicanjem pozdravljaju prolazak posebnog voza«.

     Doček u Parizu bio je još trijumfalniji, a mnoštvo još brojnije, »najizrazitiji znak«, izjavio je jedan Amerikanac koji je živio u Parizu, »oduševljenja i ljubavi Parižana što sam ga ikada čuo, a kamo li video«. Wilsonov voz ušao je u stanicu Luxembourg okičenu zastavicama i cvećem. Dočekao ga je francuski premijer Clemenceau s članovima vlade i svojim dugogodišnjim protivnikom, predsednikom Ravmondom Poincareom. Dok su Parizom odjekivale topovske salve najavljujući Wilsonov dolazak, vojnici su jedva zadržavali mnoštvo koje se guralo duž puta kojim je prolazila službena kolona. Predsednik i gospoda Wilson provezli su se otvorenom kočijom trgom Concorde i duž Champs-Elvsees do rezidencije pračeni burnim klicanjem. Naveče istoga dana, za mirnom porodičnom večerom, Wilson je rekao kako je zadovoljan prijemom. »Pažljivo sam pratio raspoloženje mnoštva,« rekao je prisutnima za stolom, »i zadovoljan sam što su pokazali veliko prijateljstvo«.


Prvi utisci

Istoga dana poslepodne Wilson se ponovno sastao sa svojim najpoverljivijim savetnikom, Houseom. Pukovnik Edward House nije uopšte nalikovao na bogatog Teksašanina, iako je to bio.




OImage result for ship George Washington 1919 Woodrow Wilson
Wilsonovo povratak u Ameriku 



                                                                   

I poglavlje
Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz  1919-te ( I deo )

II poglavlje 

2 коментара:

  1. Često se, čak i unutar istog naroda, događa da domovina jednih negira domovinu drugih. Iz toga se rodilo bezumlje koje je Evropu danas pretvorilo u pepeo. Despoti prerušeni u patriote nameću retoriku svojih mitova i mudruju da izvan njih ne postoji ljubav prema domovini. (...) Jednoga će dana neko morati skupiti hrabrost da monopol nad domovinom otme tim varalicama i vrati je slobodnim ljudima, onima koji granice zacrtavaju idejama, a ne bodljikavom žicom.

    Diego Marani, Nova finska gramatika

    Pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  2. “Da je covecanstvo odvajkada bilo razumno, istorija ne bi bila dugacka hronika gluposti i zlocina.” Arthur Schopenhauer

    Pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши