Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te ( III deo )

Velika četvorka na mirovnoj konferenciji u Parizu 28. VI. 1919 (sede s leva na desno) V. E. Orlando, D. Lloyd George, G. B. Clemenceau i T. W. Wilson

I POGLAVLJE 

Priprema za mir



     Istoga dana poslepodne Wilson se ponovno sastao sa svojim najpoverljivijim savetnikom, Houseom. Pukovnik Edward House nije uopšte nalikovao na bogatog Teksašanina, iako je to bio. Nizak, bled, samozatajan i slabašan, često je sedeo s pokrivačem na kolenima jer nije podnosio hladnoću. Upravo kad je počela Mirovna konferencija obolio je od gripe i gotovo umro. Govorio je tiho i blago, povremeno gestikulirajući malim, nežnim rukama, spominje jedan promatrač, kao da u njima drži nekakav predmet. Uvek je bio miran, razborit i vedar. Ljude je često podsećao na neke od velikih kardinala iz francuske prošlosti, možda na Mazarina. House zapravo nije bio pukovnik; to mu je bila samo počasna titula.


      Bio je demokrata, kao i većina belih južnjaka, ali je pripadao liberalnoj, progresivnoj struji stranke.Kada se Wilson počeo baviti politikom, House, tada već poznata politička ličnost u Teksasu,prepoznao je u njemu čoveka s kojim bi mogao sarađivati. Susreli su se prvi put 1911. godine, kada se Wilson pripremao za predsedničke izbore. »Naše je druženje gotovo od prvog trenutka biloprisno«, sećao se House mnogo godina kasnije, kada se prijateljstvo neopozivo raspalo, »i bili smo na istoj valnoj dužini gotovo od početka«. House je pružio Wilsonu silnu privrženost i odanost, koje su mu bile potrebne, a Wilson mu je zauzvrat dao moć. Kada mu je umrla prva supruga, Wilson je postao još zavisniji o Houseu. »Ti si jedina osoba na svetu s kojom mogu razgovarati o svemu«, pisao je 1915. godine. »Nekima mogu reći jedno a drugima drugo, ali samo se tebi mogu potpuno poveriti«. Kada se pojavila na sceni, druga gospođa Wilson oprezno ga je i ljubomorno držala na oku.

    Kada je izbio rat, Wilson je slao Housea u evropske prestolnice gde je pukovnik uzalud pokušavao zaustaviti sukob, a kad je rat završio, hitno ga je otpravio u Pariz radi pregovora o uslovima primirja. »Neću ti dati nikakva uputstva «, rekao mu je Wilson, »jer osećam da ćeš znati šta treba učiniti«. House se od svega srca slagao s Wilsonovom novom diplomacijom kao najboljom nadom za svet. Smatrao je Ligu naroda izvrsnom zamisli, a verovao je i da bolje od Wilsona može postići njihove zajedničke ciljeve. Onde gde je predsednik preveliki idealista, preveliki dogmatičar, on, House, srediće sve - kimajući ovde, sležući ramenima onde, sitnom promenom naglaska, obećanjem najpre ovome a zatim onome, izglađivanjem razlika i brigom da se sve obavi. U svom dnevniku odani je saradnik tokom sledećih meseci metodično popisivao Wilsonove pogreške, njegove provale gneva, njegove nedoslednosti, njegovu nezgrapnost u pregovorima i njegov »jednostrani« um.

    House se silno dopao Clemenceauu, delom zato što mu je bio zabavan, ali i zato što je House, kako mu se činilo, shvatao i francuske interese »S Vama se mogu složiti«, rekao mu je Clemenceau. »Vi ste praktični. Razumem vas, ali kad razgovaram s Wilsonom kao da razgovaram s Isusom Hristom!« Lloyd George je bio suzdržaniji: »House jasnije od većine muškaraca - ili čak žena - vidi do dna plićaka koje ovde i onde nalazimo u najvećim oceanima i ljudima«. Po mišljenju Llovda Georgea bio je šarmantan ali ograničen - »u biti prodavač, a ne proizvođač«. House bi bio dobar veleposlanik, ali nikada ministar vanjskih poslova. »Možda bi mu trebalo pripisati u zaslugu«, zaključio je dobrohotno, »da nije bio ni izdaleka toliko lukav koliko je mislio da jeste«. House nije podnosio Llovda Georgea smutljivca koji menja mišljenje poput vetrokaza na krovu. On ne poznaje temeljito ni jedno pitanje kojim se bavi«. No Lloyd George je stvari promatrao iz šire perspektive. House nije, i smatrao je da se svaka nesuglasica može izgladiti. »On je izvanredan miritelj«, smatrao je Baker, »ali ta je njegova vrlina manjkava jer nastoji rešavati i male nesuglasice na temelju čvrstih načela.« House je to več činio tokom rasprava o primirju.

     Prvi svetski rat počeo je s nizom pogrešaka, a završio pomutnjom. Saveznici (uključujuči njihovog »saradnika«, Sjedinjene Države) nisu bili spremni za pobedu kad je ona usledila. Austro-Ugarska se u leto 1918. očito raspadala, ali je Nemačka još izgledala jaka. Saveznički lideri planirali su još najmanje jednu godinu rata. Međutim, već kraem oktobra nemački saveznici počeli su odstupati i tražiti primirje, nemačka je vojska kuljala natrag prema svojim granicama, a samu Nemačku potresali su revolucionarni nemiri. Primirje s Nemačkom, najvažnije i na kraju najspornije, sklopljeno je trostranim pregovorima između nove nemačke vlade u Berlinu, Savezničkog vrhovnog ratnog veća u Parizu i "VVilsona u Washingtonu. Kao Wilsonov lični predstavnik, House je bio ključna spona između njih. Nemci su tražili primirje na iosnovu 14 tačaka, ispravno prosudivši da predajući se na milost "VVilsonu imaju najviše izgleda za prihvatljive mirovne uslove. "VVilsonu je bilo stalo da navede svoje donekle neodlučne evropske saveznike na prihvatanje njegovih načela, pa se saglasio s Nemcima u nizu javnih saopštenja. To je iritiralo Evropljane. Osim toga, nisu nikada bili spremni prihvatiti 14 tačaka bez izmene.

                 

Georges Clemenceu ( Francuska ) 

       Francuzi su hteli biti sigurni da će primiti naknadu za goleme štete koje je nemačka invazija nanela Francuskoj. Britanci se nisu mogli saglasiti s tačkom o slobodnoj pomorskoj plovidbi jer bi ih ona sprečavala u primeni pomorske blokade kao oružja protiv njihovih neprijatelja. U završnom nizu rasprava u Parizu House se saglasio sa savezničkim ogradama, pa je program 14 tačaka promenjen kako bi se mogle uneti nemačke reparacije - kako su ih posle nazvali - i rasprave o slobodi morana samoj Mirovnoj konferenciji. Pored toga, vojni uslovii primirja, koji su zahtevali ne samo povlačenje nemačkih trupa s francuskog i belgijskog teritorija nego i sa zapadnog ruba same Nemačke, podrazumevali su značajno razoružanje Nemačke, do čega je Francuzima bilo silno stalo.

   Uslovi primirja ostavili su mnogo prostora za kasnije uzajamne optužbe. Nemci su mogli reći da su prihvatili primirje samo ne osnovu prvih 14 tačaka, te da da su stoga kasniji mirovni uslovi uglavnom nelegitimni. S druge strane, Wilson i njegovi pobornici mogli su okriviti prepredene Evropljane za razvodnjavanje čistih namera nove diplomacije. Kada su se House i "VVilson prvi put sastali u Parizu 14. oktobra 1918. poslepodne, već su sumnjali u namere Evropljana. Iako je Mirovna konferencija trebala službeno početi tek za nekoliko nedelja, već su počele manipulacije. Clemenceau je već predložio Britancima sastavljanje zajedničkog sporazuma o mirovnim uslovima, pa su se Evropljani, uključujuči Italijane, sastali u Londonu početkom decembra. Clemenceau se mudro osigurao za svaki slučaj. Posetio je Housea, koji je bolestan ležao u krevetu, i uveravao ga da su londonski sastanci posve nevažni. On onamo odlazi, dodao je, samo ne bi li time pomogao Llovdu Georgeu s obzirom na predstojeće opšte izbore. Kako se pokazalo, od neslaganja s italijanskim teritorijalnim zahtevima na Jadranu do natezanja između Britanije i Francuske oko rešavanja pitanja Otomanskog carstva na sastancima nije dogovoren zajednički evropski pristup. Osim toga, sve trima evropskim silama bilo je jako stalo do toga da "VVilson ne stekne utisak kako one pokušavaju sve rešiti pre njegovog dolaska.

  House je delio "Wilsonovo gledište da će Sjedinjene Države biti arbitar mira i bio je uveren, premda za to nije imao mnogo dokaza, da će Clemenceau verovatno biti razboritiji od Llovda Georgea. Stoga se "Wilson najpre sastao s Clemenceauom. Lukavi stari državnik mirno je slušao dok je Wilson govorio, te mu je upao u reč samo kako bi odobrio predlog o osnivanju Društva naroda. Wilsona se to povoljno dojmilo, dok je House - koji se nadao da će se Francuska i Sjedinjene Države ujediniti protiv Velike Britanije - bio ushićen. Wilson je proveo Božič s generalom Pershingom u američkoj bazin izvan Pariza, a zatim otputovao u London. U Velikoj Britaniji Wilsona je ponovno dočekalo brojno i oduševljeno mnoštvo, ali njegovi privatni razgovori s britanskim liderima nisu dobro počeli. Predsednik se držao kruto, uvređen zato što Lloyd George i britanski ministri nisu pohitali u Francusku kako bi mu zaželeli dobrodošlicu. Ozlovoljila ga je i činjenica što će se zbog britanskih parlamentarnih izbora morati odgoditi početak Mirovne konferencije. Poput mnogih Amerikanaca, Wilsonov stav prema Velikoj Britaniji bio je podvojen: s jedne strane, bio je svestan koliko Sjedinjene Države duguju velikoj britanskoj liberalnoj tradiciji, ali je s druge strane bio i oprezan zbog britanske moći i zavidan zbog nje. »Ako Engleska insistira na održavanju pomorske prevlasti nakon rata«, rekao je Clemenceauovom bliskom saradniku Andreu Tardieuu, »Sjedinjene Države spremne su joj pokazati kako sagraditi ratnu mornaricu!« Na svečanom prijemu u Buckinghamskoj palati Wilson je grubo rekao jednom britanskom službaniku (koji je primedbu odmah prenio svojim pretpostavljenima): »Ne smete nam govoriti da smo rođaci, a još manje braća; nismo ni jedno ni drugo«. Bilo je pogrešno, nastavio je, govoriti o anglosaksonskom svetu s obzirom na to da su mnogi Amerikanci poticali iz drugih kultura; bilo je isto tako glupo previše naglašavati činjenicu da su obe nacije govorile engleski. »Ne, samo dve stvari mogu uspostaviti i održati tešnje odnose između vaše i naše zemlje, a to su zajedništvo ideala i interesa«. Britanci su se još više zaprepastili kada Wilson nije uzvratio na kraljevu zdravicu upućenu američkim snagama sličnim komplimentom Britancima. »Nije tu bilo nikakvog prijateljskog ushita«, primetio je Lloyd George, »niti radosti zbog susreta ljudi koji su bili partneri u zajedničkom pothvatu i koji su tako tesno izbegli zajedničku opasnost«. Svestan izvanredne važnosti dobrog odnosa sa Sjedinjenim Državama, Lloyd George se latio sticanja "Wilsonove naklonosti. Odnosi su postali opušteniji posle njihova prvog privatnog razgovora. Lloyd George je s olakšanjem izvestio kolege da je Wilson, kako se njemu činilo, spreman na kompromis u pitanjima koja su Britancima bila važna, npr slobode mora i sudbine nemačkih kolonija. "Wilson je ostavljao utisak da ga najviše zanima Liga naroda o kojoj je hteo raspravljati čim započne Mirovna konferencija. Lloyd George se složio. To će, rekao je, uvelike olakšati rešavanje drugih pitanja. Dva su člidera razgovarala i o svom nastupu na Mirovnoj konferenciji. Pretpostavili su da će se pridržavati uobičajene prakse te sesti s Nemačkom i drugim poraženim državama za sto radi sklapanja ugovora.

David Lloyd George ( Velika Britanija ) 

      Međutim, dotadašnja praksa nije bila od velike pomoći za novi poredak koji je hteo uvesti Wilson. Prava na osvajanje i pobedu bila su duboko utkana u evropsku istoriju, i ranija ratovanja -npr, Napoleonski ratovi - podrazumevala su da pobednici mogu uzeti šta hoće, bila to zemlja ili umetničko blago. Nadalje, od poraženih se očekivalo plaćanje odštete za ratne troškove, na ponekad i reparacije za štetu. No nisu li se svi toga odrekli u netom završenom ratu? Obe su strane govorile o pravednom miru bez pripajanja teritorija. Obe su se pozivale na prava naroda da odaberu vlastite vladare, saveznici glasnije i uverljivije nego Središnje sile. Izrazi poput »demokracije« i »pravde« javljali su se u okviru savezničkih ratnih ciljeva i pre nego što su Sjedinjene Države stupile u rat. Wilson je preuzeo saveznički program i pretvorio ga u čvrst skup obećanja za bolji svet. Doduše, uzeo je u obzir određenu naknadu za pobednike: Francuska je trebala dobiti izgubljene pokrajine Alzas i Lorenu, a Belgija odštetu od Nemačke. No Francuzi su hteli više: eventualno teritorij od Nemačke, a svakako garanciju sigurnosti od napada. Britanci su hteli neke nemačke kolonije. Talijani su zahtevali deo Balkana, a Japanci deo Kine. Je li se to moglo opravdati u svetlu nove diplomacije? Tome je trebalo dodati sve države u središtu Evrope, neke već oblikovane a neke tek u začetku, koje je trebalo saslušati. Javljali su se i kolonijalni narodi, pobornici ženskih prava, sindikalni predstavnici, američki crnci, verski vođe, humanitarci. Bečki je kongres u poređenju s Parizom bio jednostavan.

       U svojim prvim razgovorima s Wilsonom i Clemenceau i Lloyd George istali su potrebu za zajedničkim savezničkim stavom o miru, koji bi trebalo dogovoriti na preliminarnoj konferenciji. "Wilson ih u tome nije podupirao. Ako dogovore sve mirovne uslove unapred, tvrdio je, opšta mirovna konferencija biće obmana. S druge strane, bio je spreman na neformalne razgovore radi dogovora o zajedničkom savezničkom stavu. »To se zapravo svodilo na isto«, izvestio je Lloyd George kolege, »ali je predsednik Wilson čvrsto zagovarao svoje gledište«. Dogovoreno je da će se susresti u Parizu, obaviti preliminarne razgovore - u najviše nekoliko nedelja - a zatim sesti za sto s neprijateljem. Wilson bi se verovatno, tako je barem mislio, tada vratio u Sjedinjene Države.

    Nakon tih prvih susreta s ljudima koji će u Parizu postati njegovi najbliži kolege, "Wilson je krenuo u Italiju, gde je takođe dočekan s oduševljenjem. No klicanje, državni prijemi i privatne audijencije nisu mogli prikriti činjenicu da vreme prolazi. Wilson se počeo pitati nije li to odugovlačenje namerno. Ljudi hoće mir, razmišljao je; kako se činilo, njihovi vladari su otezali iz ko zna kakvih zloslutnih razloga. Francuska vlada pokušala je za Wilsona organizovati posetu ratištima. On je to ljutito odbio. »Nastoje me prisiliti na posetu razorenim područjima«, rekao je malom krugom prisnih prijatelja, »kako bih se razbesnio i išao na ruku engleskoj, francuskoj i italijanskoj vladi«. "Wilson se nije dao manipulisati na taj način; smatrao je da mir treba sklopiti staloženo i bez emocija. »Da je i cela Francuska razrovana granatama, to ne bi promenilo konačno rešenje«. Wilsonovo odbijanje ogorčilo je Francuze, i nisu se smirili ni kada je napokon pristao na brzui posetu u martu. "Wilson je došao do zaključka da njegova i francuska gledišta nisu tako bliska kako ga je House stalno uveravao. Francuska je vlada pripremila složeni dnevni red na kojem je Liga naroda bila u donjem delu popisa važnih pitanja o kojima je trebalo doneti odluku. Vrlo iskusni francuski ambasador u Londonu Paul Cambon rekao je jednom britanskom diplomati: »Svrha Mirovne konferencije jest okončati rat s Nemačkom«. Rasprava o Ligi naroda mogla se lako odgoditi. U
francuskim službenim krugovima mnogi su razmišljali o međunarodnom društvu koje bi bilo nastavak ratnodopskog saveza i čija bi glavna uloga bila provedba mirovnih uslova. Nije bilo važno, pisalo je u jednom internom memorandumu, što veliki deo francuske javnosti razmišlja idealno: »to nam može pomoći«. Clemenceau je javno izražavao svoj skepticizam. Dan nakon što je VVilson u svom londonskom govoru ponovio svoje uverenje da je Liga naroda najbolji način pružanja sigurnosti svojim članovima, Clemenceau se obratio Zastupničkom domu i uz glasno odobravanje objavio: »Postoji stari sistem savezništva koji se zove ravnoteža sila - i taj sistem savezništva, kojega se neću odreći, biće moja misao vodilja na Mirovnoj konferenciji.« Pritom se zlobno osvrnuo na "VVilsonovu plemenitu candeur, reč koja može značiti »iskrenost« ali i »patetičnu naivnost«. (U službenom zapisniku reč je pretvorena u grandeur, »veličina«). Američka delegacija shvatila je Clemenceauov govor kao izazov. U tom govoru i u američkoj reakciji na njega posijano je seme buduče ružne i trajne slike koja je zaživela u javnosti, posebno u Sjedinjenim Državama: s jedne strane Galahad, čist u misli i na delu, koji osvetljava put u zlatnu budućnost, a s druge izobličeni francuski kepec, srca crnog od besa i pakosti, koji razmišlja samo o osveti. S jedne strane mir, s druge rat. Predodžba je privlačna, ali nije poštena ni prema jednom ni prema drugom. Obojica su bili liberali s konzervativnom sumnjičavošču prema promeni. Razlikovali su se i po temperamentu i po iskustvu. Wilson je verovao da je ljudska priroda u osnovi dobra. Clemenceau je u to sumnjao. On i Evropa su previše toga doživeli. »Molim Vas, nemojte me krivo shvatiti«, rekao je jednom Wilsonu. »I mi smo došli na svet s plemenitim porivima i uzvišenim težnjama koje Vi tako često i tako rečito izražavate. Mi smo postali ono što jesmo zato što nas oblikuje gruba ruka sveta u kojemu moramo živeti i preživeli smo samo zato jer smo izdržljivi. Vi živite u svetu u kojem je demokracija sigurna. Ja živim u svetu u kojem je ubiti demokratu korektno«. Dok je Wilson verovao da primena sile na krajuz vodi neuspehu, Clemenceau je i prečesto imao prilike videti kako se silom postiže uspeh. »Došao sam do zaključka da je sila u redu«, rekao je jednoga dana za ručkom Frances Stevenson, ljubavnici Lloyda Georgea. »Zašto je ovo pile ovde? Zato što nije bilo dovoljno jako kako bi se oduprlo onima koji su ga hteli zaklati. Što je vro dobro!«

     Clemenceau nije bio protiv Lige; on jednostavno nije verovao da će zamisao uspeti. Bilo bi mu drago videti veću međunarodnu saradnju, ali je najnovija istorijat vrlo jasno pokazala koliko je važno, kako su nekada govorili, paziti da je za svaki slučaj barut suh a kremenjače potprašene U tom je verno odražavao francusko javno mnenje koje u golemoj večini nije verovalo Nemačkoj.

                     Arapska delegacija ; Emir Feisal, front, (s leva na desno) , Mohanned Rustum Bey Haidar - Baalbek, Brigadier General Nuri Pasha Said, Captain Pisani, T.E. Lawrence and Capt. Hassan Bey Kadri.

I poglavlje 

                            Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te ( I deo )
                            Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Woodrow Wilson( II deo)
                            Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919-te,Georges Clemenceau (IV deo)
                           Mirotvorci,  Pariz 1919.te, Lloud George i delegacija Britanskog carstva (Vdeo)

II poglavlje 

Mirotvorci, Mirovna konferencija, Pariz 1919.te - ( I deo ) 
Mirotvorci,Mirovna konferencija, Pariz 1919-te, Rusija ( II deo )