Što se tiče same svrhe radija, ne mislim da bi on trebalo da služi pukom ulepšavanju javnog života, niti ga smatram adekvatnim sredstvom za vraćanje domaće prisnosti i podnošljivosti u porodični život. Van svojih dubioznih funkcija, radio je jednostran u trenutku kada bi trebalo da bude dvostran. On je samo aparat za distribuciju. Evo pozitivne sugestije: promeniti njegovu ulogu od distributivne u komunikativnu. Radio bi bio najfiniji mogući aparat za komunikaciju u javnom životu, beskrajna mreža cevi, kada bi znao da prima isto kao što prenosi, kada bi dozvolio slušaocu da govori isto kao što sluša, kada bi mogao da ga uvede u odnos, umesto da ga izoluje. Na ovom principu, radio bi trebalo da istupi iz svog snabdevačkog posla, te da organizuje svoje slušaoce kao snabdevače. Svaki pokušaj radija da prida zaista javni karakter javnim dešavanjima jeste korak u pravom smeru.
Štagod radio planirao da učini, mora se boriti sa nedostatkom posledičnosti, koja gotovo sve javne institucije čini takvim budalama. Imamo nekonsekventnu književnost, koja ne samo što uzima sebi za zadatak da ne ide nikuda, već čini sve što je u njenoj moći da neutrališe sopstvene čitaoce, opisujući svaku nameru i situaciju lišene sopstvenih posledica. Posedujemo nekonsekventne obrazovne ustanove, koje žestoko rade na pružanju obrazovanja koje ne vodi nigde i koje proizilazi niotkuda.
I najmanji pomak u ovom smeru mora uspeti daleko spektakularnije od ma koje predstave kulinarske sorte. Što se tiče tehnike koja bi trebalo da se razvije za takve postupke, ona mora pratiti osnovnu svrhu oblikovanja auditorijuma, ne samo kao učenika, vec i učitelja. Formalni zadatak radija je da pruži ovim obrazovnim operacijama zanimljiv obrt, drugim rečima, da osigura da ovi interesi pobude zanimanje ljudi. Takav pokušaj radija da stavi svoje pouke u umetničku formu, bi se povezao sa naporima savremenih umetnika da daju umetnosti poučni karakter. Kao primer, odnosno model vežbi mogućih po ovim motivima, dozvolite mi da ponovim objašnjenje za Let Lindberga, koje sam dao 1929. godine na muzičkom festivalu u Baden-Badenu.
"Postujući pravilo da je Država bogata, a čovek siromašan, da je Država obavezna da ima mnogo mogućnosti, a da je čoveku dozvoljeno da ima samo par mogućnosti, po pitanju muzike Država će opskrbiti bilo šta što ima potrebu za posebnim aparatom i posebnim mogućnostima; pojedinac će se, međutim, opremiti vežbom. Osećanja koja slobodno lutaju probuđena muzikom, posebne misli kakve mogu biti podržane slušanjem muzike, fizička iscrpenost podstaknuta samim slušanjem muzike, predstavljaju odvraćanje od muzike. Da bi ovo odvajanje bilo izbegnuto, individua učestvuje u muzici, poštujući pravilo da je delovanje bolje od osećanja, prateći trag muzike svojim očima i učestvujući u delovima i na mestima koja su predviđena za nju, pevajući ih za sebe ili zajedno sa drugima (školski cas)."
Ova vežba predstavlja potporu za disciplinu, koja je osnov slobode. Pojedinac ce spontano posegnuti za sredstvima zadovoljstva, ali ne i za poučnim predmetom, koji mu ne pruža ni dobit niti društvenu nadmoć. Ovakve vežbe služe pojedincu samo dok služe Državi, a služe samo takvoj Državi koja želi da podjednako služi svim ljudima. Na ovaj način, Let Lindberga nema ni estesku, ni revolucionarnu vrednost van svoje primene, a nju jedino može da organizuje Država. Njegova ispravna primena čini ga, međutim, toliko "revolucionarnim", da sadašnja Država nema koristi od sponzorisanja ovakvih vežbi.
Ovo je inovacija, sugestija koja se čini utopijskom i za koju priznajem da je utopijska. Kada kažem da bi radio ili pozorište "treba" da učine to-i-to, svestan sam da ove obimne institucije ne mogu da urade sve ono što "treba", a čak ni sve što bi htele.
Ali nije naš posao da obnavljamo ideološke institucije na bazi postojećeg društvenog poretka putem inovacija. Umesto toga, naše inovacije ih moraju naterati da nam predaju tu bazu. I zato: Za inovacije, Protiv ponavljanja!
Prevela: Kristina Horjak
Нема коментара:
Постави коментар