Pre oko godinu dana, ja i izvestan broj drugih angažovani smo u emitovanju knnjiževnih programa za Indiju, te između drugih stvari emitujemo dosta stihova savremenih i gotovo savremenih engleskih pisaca - Eliota, Herberta Rida, Dilana Tomasa, Henrija Trisa, Aleksa Komforta, Roberta Bridžisa, Edmunda Blandena i D. H. Lorensa, na primer. Kadgod je bilo moguće, pesme su citane od strane ljudi koji su ih napisali. Zašto su posebno ovi programi (mali i zabačen, zaobiđen pokret u radio-ratu) bili tamo ustanovljeni ne treba objašnjavati, ali bih dodao da je činjenica da smo pravili emisije za indijsku publiku donekle diktirala našu tehniku. Osnovna poenta je bila da su naše literarne emisije bile namenjene indijskim studentima, maloj i neprijateljski nastrojenoj publici, nedostupnoj za bilo šta opisivo kao britanska propaganda. Unapred se znalo da se možemo nadati najviše kojoj stotini slušalaca i to nam je dalo opravdanje da budemo „prefinjeniji" nego što je to, uopšte uzev, moguće u etru.
Ako emitujete poeziju ljudima koji znaju vaš jezik ali ne potiču iz vase kulture, nemoguće je izbeći izvesnu količinu komentara i objašnjenja, i formula koju smo obično sledili bila je da emitujemo tobožnji mesečni književni časopis. Uređivački tim je navodno sedeo u svojim prostorijama, raspravljajući o tome šta treba staviti u sledeći broj. Neko je predlagao jednu pesmu, neko drugi drugu, sledila bi kratka rasprava, a onda bi stigla sama pesma, čitana drugačijim glasom, poželjno autorovim. Ta pesma bi prirodno tražila drugu, i tako bi se program nastavljao, obično sa bar pola minuta diskusije između ma koja dva priloga. Za polučasovni program se činilo da je šest najbolji broj glasova. Program ove vrste je neminovno bio nekako bezličan, ali mu je mogao biti dat neki celovit izgled tako što je kružio oko jedne jedine centralne teme. Na primer, jedan broj našeg izmišljenog časopisa bio je posvećen temi rata. U njega su ušle i dve pesme Edmunda Blundena, Odenova "Septembar 1941.", izvodi iz duge poeme G. S. Frejzera ("Pismo Ani Ridler"), Bajronova "Ostrva Grčke" i jedan odlomak iz "Pobune u pustinji" T. E. Lorensa. Pola tuceta ovakvih priloga, kao i rasprave koje su im prethodile i sledile, sasvim su dobro pokrivali moguće stavove povodom rata. Pesme i prozni izvodi trajali su oko dvadeset minuta po emisiji, rasprave oko osam.
Moguće je da je ova formula pomalo smešna i donekle snishodljiva, ali njena prednost je u tome što element čiste nastave, motiv udžbenika, koji je vrlo teško izbeći ako se emituju ozbiljni i povremeno "teški" stihovi, postaje manje preteći kada ima izgled neformalnog razgovora. Različiti govornici mogu tobože reći jedan drugome ono što, u stvarnosti, govore publici. Takođe, ovakvim pristupom bar dajete kontekst poeziji, što je baš ono što, sa tačke gledišta prosečnog čoveka, poeziji nedostaje. Naravno da postoje drugi metodi. Jedan koji smo često upotrebljavali je da smestimo pesmu u muziku. Najavi se da će za nekoliko minuta biti emitovana takva i takva pesma; onda muzika svira možda još minut, onda prelazi u pesmu, koja sledi bez bilo kakvog naslova ili najave, onda se ponovo uvodi muzika koja traje još minut ili dva - cela stvar traje možda pet minuta. Potrebno je izabrati odgovarajuću muziku ali, možda je nepotrebno i reći, prava svrha muzike je da izoluje pesmu od ostatka programa. Ovim metodom možete imati, recimo, Šekspirov sonet u tri minuta bloka vesti bez, u svakom slučaju za moje uvo, bilo kakve grube nepodudarnosti.
Ovi programi o kojima sam govorio sami po sebi nisu imali veliku vrednost, ali sam ih spomenuo zbog ideja, koje su podstakli u meni i nekim drugim ljudima, o mogućnostima radija kao sredstva za popularisanje poezije. Rano sam bio zatečen činjenicom da čitanje poezije od strane osobe koja ju je napisala nema efekat samo na publiku, ako ga uopšte i ima, već i na samog pesnika. Moramo se setiti da je u načinu emitovanja poezije u Engleskoj sasvim malo toga učinjeno i da mnogi ljudi koji pišu stihove nikad nisu uzeli u razmatranje da je glasno čitaju. Bivajući postavljen za mikrofonom, posebno ako se to redovno dešava, pesnik je doveden u novi odnos sa svojim delom koji inače nije dostupan u naše vreme i u našoj zemlji.
Opšte je mesto da u moderno doba - u, recimo, poslednjih 200 godina - poezija ima sve manje i manje veze bilo sa muzikom bilo sa govornom reči. Njoj je potrebna štampa da bi uopšte postojala i ne očekuje se baš da pesnik, kao takav, zna da peva ili čak deklamuje, kao što se ne očekuje ni da cće arhitekta znati da ogipsa tavanicu. Lirska i retorička poezija skoro su prestale da se pišu, i neprijateljska nastrojenost ka poeziji od strane prosečnog čoveka uzima se zdravo za gotovo u svakoj zemlji gde svi znaju da čitaju. Gde takav razdor postoji on uvek teži širenju, zbog toga što koncept poezije, kao nečeg prvenstveno štampanog i nečeg razumljivog samo manjini, ohrabruje nerazgovetnost i "nadarenost". Koliko je ljudi koji ne osećaju kvaziinstinktivno da nešto nije u redu sa bilo kojom osobom čija poruka može biti shvaćena iz prve? Čini se neverovatnim da ove tendencije budu zaustavljene sve dok ponovo ne postane uobičajeno citati stihove naglas i teško je uočiti kako to može biti ostvareno osim upotrebom radija kao posrednika. Posebna prednost radija, njegova moć da izabere pravu publiku i da se izbori sa tremom i neprijatnošću, ovde treba da bude pomenuta.
U emitovanju vaša publika je pretpostavljena, ali je to publika od jednog. Milioni mogu slušati, ali svako sluša sam, ili kao član male grupe, i svako ima (ili bi trebalo da ima) osećanje da se obraćate njemu lično. Više od toga, razumno je pretpostaviti da je vaša publika saosećajna, ili bar zainteresovana, jer svako kome je dosadno može vas istog trenutka isključiti okretanjem dugmeta. Iako pretpostavljeno saosećajna, publika nema moć nad vama. Upravo tu se emitovanje razlikuje od govora ili predavanja. Na govornici, kao što zna svako ko je naviknut na javno obraćanje, gotovo je nemoguće ne uskladiti svoj ton sa publikom. Uvek je već posle nekoliko minuta očigledno na šta će ona reagovati, a na šta ne, i uvek ste u praksi primorani da govorite u korist vaše procene najgluplje prisutne osobe, i, takođe, da se dodvorite putem preterane reklame poznate kao "ličnost". Ako to ne učinite, rezultat je uvek atmosfera ledene neprijatnosti. Ta jeziva stvar, "čitanje poezije", jeste ono što jeste, zato što će uvek biti onih u publici kojima je dosadno ili su sve sem iskreno neprijateljski raspoloženi, i koji ne mogu da se sklone jednostavnim činom okretanja dugmeta. Na kraju krajeva, ista teskoća - činjenica da pozorišna publika nije probrana - čini nemogućim pristojno izvođenje Šekspira u Engleskoj. U etru, ovi uslovi ne postoje.
Pesnik oseća da se obraća ljudima kojima poezija nešto znači, i činjenica je da pesnici koji su naviknuti na radio-emitovanje mogu čitati u mikrofon sa virtuoznošću koju ne bi postigli da pred sobom imaju vidljivu publiku. Element neverovatnog koji se ovde uvodi ne znači puno. Suština je da je, na trenutno jedini mogući način, pesnik doveden u situaciju u kojoj se glasno čitanje stihova čini prirodnom, nezbunjujućom stvari, normalnom razmenom između dvoje ljudi: takođe, naveden je da razmišlja o svom delu kao zvuku, pre nego kao o šari na hartiji. Time je pomirenje između poezije i običnog čoveka mnogo bliže. Ono već postoji na pesnikovoj strani radio-talasa šta god se dešavalo na drugom kraju.
Živimo u dobu u kojem je prosečno ljudsko biće u visoko civilizovanim zemljama estetski inferiorno u odnosu na najgoreg divljaka. Na ovakvo stanje stvari se generalno gleda kao na neizlećivo ma kojim svesnim činom, a sa druge strane od njega se očekuje da se ispravi samo od sebe, u skladu sa sobom, čim društvo dobije ljupkiji oblik. Sa malim varijacijama, marksista, anarhista i vernik reći će vam isto, i, u opšteprihvaćenim terminima, to je nesumnjivo tačno. Ružnoća u kojoj živimo ima duhovne i ekonomske uzroke i ne treba je objašnjavati jednostavnim zastranjenjem tradicije na nekoj tački. Iz ovoga ne sledi da je bilo kakav napredak nemoguć unutar sadašnjih okvira, ni da estetski napredak nije neophodno deo opšteg društvenog iskupljenja. Zato se vredi zapitati da li je već sada nemoguće spasiti poeziju njenog posebnog položaja najomraženije medđu umetnostima i za nju obezbediti bar isti stepen tolerancije koji postoji za muziku. Ipak, postavlja se pitanje na koji način i do koje mere je poezija nepopularna?
Na prvi pogled, poezija je nepopularna onoliko koliko je to i moguće. Ipak, kad razmislimo, to mora biti označeno na dosta osoben način. Za početak, još uvek postoji značajna količina narodne poezije (uspavanke, itd.) koja je opšteprihvaćena i citirana i čini deo podloge svačije svesti. Takođe, postoji pregršt starih pesama i balada koje nikada nisu prestale da budu omiljene. Nadalje postoji popularnost ili bar tolerisanje "dobre loše" poezije, uglavnom patriotske ili sentimentalne vrste. Ovo može izgledati beznačajno, da "dobra loša" poezija nema sve osobine koje, tobože, čine da prosećan čovek ne voli pravu poeziju. Ona je pisana u stihu, rimuje se, govori o uzvišenim osećanjima i neuobičajenim jezikom - sve ovo do vrlo primetnog stepena, tako da je skoro aksiom da je loša poezija "više poetska" od dobre poezije. Ipak, ako nije uistinu voljena, ono je bar tolerisana. Na primer, baš pre nego što sam ovo počeo da pišem, slušao sam par BBC-jevih komičara u njihovoj redovnoj tački pre vesti u devet. U poslednja tri minuta, jedan od njih dvojice je iznenada najavio da "zželi za trenutak biti ozbiljan" i nastavio je sa recitovanjem patriotske koještarije naslovljene "Dobri stari engleski džentlmen", u slavu Njegovog Kraljevskog Veličanstva. E, sad, kakva bi mogla biti reakcija publike na ovaj iznenadni sunovrat u najgoru vrstu rimovanog junačkog stiha? Ne može biti pregrubo negativna, ili bi stigla dovoljna količina ogorčenih pisama da spreči BBC da radi takve stvari. Mora se zaključiti da, iako je široka publika neprijateljski nastrojena prema poeziji, nije preterano neprijateljski nastrojena prema stihu. Napokon, da su rima i metrika neomiljeni sami po sebi, ni pesme ni vulgarne pesmice od pet stihova ne bi bili popularne.
Poezija je neomiljena zbog toga što se povezuje sa nejasnosnoćom, intelektualnom pretencioznošću i opštim osecćanjem da je pesnikov životni stav "lezi-'lebe-da-te-jedem". Njeno ime unapred stvara istu vrstu lošeg utiska kao reč "Bog" ili kao parohov "pseći okovratnik". Do izvesne mere, popularizovanje poezije je pitanje rušenja stečene inhibicije. To je pitanje pridobijanja ljudi da slušaju, a ne pukog mehaničkog zvizždanja. Kada bi prava poezija mogla da bude predstavljena širokoj publici na takav način da izgleda normalno, kao što je ona koještarija koju sam upravo slušao izgledala hipotetički normalno, onda bi deo predrasude protiv nje mogao biti prevazidđen.
Teško je poverovati da bi poezija mogla ikada biti ponovo popularizovana bez promišljenog napora ka obrazovanju javnog ukusa, uključujući strategiju i možda ćak i izvrdavanje. T.S. Eliot je jednom sugerisao da bi poezija, posebno dramska poezija, mogla biti vraćena u svest običnih ljudi kroz medij mjuzik-hola; mogao je dodati i pantomimu, čije ogromne mogućnosti izgleda nikada nisu istražene do kraja. "Sweeney Agonistes" je možda napisana sa idejom nalik na tu i u stvari bi mogla biti shvaćena kao tačka u mjuzik-holu, ili bar kao revijska scena. Predložio sam radio kao medij koji pruža više nade i naglasio sam njegove tehničke prednosti, posebno sa pesnikove tačke gledista. Razlog zbog kog takva sugestija zvuči na prvi pogled beznadežno jeste da je malo ljudi sposobno da zamisli da se radio upotrebljava za širenje bilo čega sem trica i kucčina. Ljudi slušaju stvari koje upravo kaplju iz zvučnika celog sveta, i zaključuju da samo zbog toga i ni zbog čega drugog, bežični prenos postoji. Zaista, sam izraz "bežični prenos" priziva sliku ili režećih diktatora ili učtivih baršunastih glasova koji objavljuju da tri naša aviona nisu uspela da se vrate.
Poezija u etru zvuči kao Muza u kancelarijskom sakou. Pored svega toga, ne treba mešati mogućnosti jednog sredstva sa svrhom za koju se koristi. Emitovanje je to što jeste, ne zato što je suštinski vulgarno, šašavo i nedostojno cele aparature mikrofona i predajnika, već zato što je svo emitovanje koje se sada vrši širom sveta pod kontrolom vlada ili velikih monopolskih kompanija koje su upravo zainteresovane za održavanje status quo-a, sprečavajući time običnog čoveka da postane previše inteligentan. Nešto slično dogodilo se i filmu koji se, kao i radio, pojavio za vreme monopolističke faze kapitalizma i koji je fantastično skup za rukovanje. U svim umetnostima postoje slične tendencije. Sve više i više kanala produkcije je pod kontrolom birokrata kojima je cilj da unište umetnika, ili da ga bar kastriraju. Ovo bi bila turobna perspektiva da totalitarizacija, koja se sada dešava i koja nesumnjivo mora da se nastavi u svakoj zemlji sveta, nije ublažena jednim drugim procesom koga nije bilo lako predvideti ni pre samo pet godina.
To je proces u kome velike birokratske mašine kojih smo svi deo počinju da škripe zbog svoje veličine i konstantog rasta. Tendencija savremene države je da izbriše slobodu intelekta, a u isto vreme svaka država, posebno pod pritiskom rata, ima sve veću i veću potrebu za inteligencijom koja bi radila na njenom publicitetu. Savremenoj državi su potrebni, na primer, pamfletisti, crtači postera, ilustratori, radijski tehničari, predavači, filmski producenti, glumci, kompozitori pesama, čak i slikari i vajari, da ne pominjem psihologe, sociologe, biohemičare, matematičare, i koga još sve ne. Britanska vlada počela je sadašnji rat sa manje ili više otvoreno izraženom namerom držanja literarne inteligencije van njega; ipak, posle tri godine rata, skoro svaki pisac, koliko god bila nepoželjna njegova politička predistorija ili mišljenje, usisan je u različita ministarstva ili BBC, pa čak i oni koji stupaju u oružane snage posle nekog vremena nađu se u poslovima odnosa sa javnošću ili nekom drugom suštinski literarnom poslu. Vlada je apsorbovala ove ljude prilično nevoljno jer je bila u nemogucćnosti da nastavi bez njih.
Sa zvanične tačke gledišta, ideal je bio da se sav publicitet stavi u ruke "pouzdanih" ljudi kao što su A. P. Herbert ili Ian Hej: pošto se nije moglo pribaviti više takvih, morala je biti iskorišćena postojeća inteligencija, te su ton, pa donekle i sadržaj zvanične propagande bili shodno tome modifikovani. Niko povezan sa vladinim pamfletima, predavanjima Armijskog biroa za informisanje, dokumentarnim filmovima i emitovanjima za okupirane zemlje izdatim u poslednje dve godine, ne može da zamisli da bi naši vladari sponzorisali takvo nešto kad bi sve to i bilo od neke pomoći. Samo, što veća postaje mašina vladavine, u njoj ima sve više ćorsokaka i zaboravljenih čoskova. Ovo je možda mala uteha, ali nije za preziranje. To znači da u zemljama sa jakom tradicijom liberalnosti, tiranija birokratije nikada ne može biti potpuna. Oni u kancelarijskim sakoima će vladati, ali dok god su primorani da zadrže inteligenciju, inteligencija će imati izvesnu autonomiju. Ako su vladi potrebni, na primer, dokumentarni filmovi, ona mora da uposli ljude posebno zainteresovane za tehniku filma, i mora im se dopustiti potreban minimum slobode; sledstveno tome, uvek će postojati tendencija da se pojave filmovi koji su potpuno pogrešni sa birokratske tačke gledisšta. Isto važi i za slikarstvo, fotografiju, scenario, reportažu, predavanja i sve ostale umetnosti i polu-umetnosti za kojima složena savremena država ima potrebu.
Primena ovoga na radio je očigledna. Sada je zvučnik neprijatelj kreativnog pisca, ali to ne mora ostati istina kada obim i prostor emitovanja porastu. Kako sada stvari stoje, iako BBC pokazuje slabašan interes za savremenu književnost, teže je osvojiti pet minuta u etru u kojima će te emitovati pesmu nego dvanaest sati za širenje lažne propagande, limene muzike, otrcanih sala, simuliranih "rasprava" ili bilo čega drugog. Ipak, to stanje stvari može biti promenjeno na način koji sam naznačio, i, kada dođe to vreme, ozbiljan eksperiment u emitovanju stiha, sa potpunim ignorisanjem različitih neprijateljski nastrojenih uticaja koji sada sprečavaju svaku takvu stvar, postao bi moguć. Ne tvrdim kao sigurno da bi takav eksperiment dao neke velike rezultate. Radio je birokratizovan toliko rano u početku svoje karijere, da veza između emitovanja i književnosti nikada nije bila dovoljno promišljena. Nije sigurno da je mikrofon sredstvo kojim bi poezija mogla biti vraćena običnim ljudima i nije čak sigurno ni da bi poezija bila u dobitku da je više govorna a manje pisana stvar. Ipak, zalažem se da ove mogućnosti ipak postoje, i da oni kojima je stalo do književnosti mogu češće obratiti pažnju na ovaj umnogome prezren medij, čije su moći možda zauvek zatamnjene glasovima profesora Džouda i Dr. Gebelsa.
Prevela:Kristina Horjak
1 коментар:
Način na koji su se razvili mediji velikim delom je odredio zahtev nadležnih sila u smislu zamišljana kulture koje vode.
Постави коментар