Da, radio je sasvim O. K., ipak, najveće
zadovoljstvo pruža kada se isključi."
(A. Šenberg u pismu Albanu Bergu 1931.)
ODGOVOR NA ANKETU
Izvesno je da je radio suparnik! I gramofon i film su takvi. Nemilosrdni suparnik koji nezaustavljivo napreduje; uzaludno je suprotstavljati mu se.
Evo na primer njegovih najodvratnijih dostignuća:
1. On navikava sluh na nedopustivo grub ton i na skup zvukova koji je maglovit i nedefinisan i koji isključuje sve finije razlike. Što je najgore od svega, strahujem da će prema takvim zvukovima doći do promene stava. Do sada su se oni prihvatali nezavisno od svoje lepote ili ružnoće, znajući da predstavljaju ton specificčan za jedan instrument, ali znajući da postoje i drugi zvukovi koji pripadaju tom instumentu. No ako se ti tonovi odomaće, mi ćemo se navići na njih kao na kriterijum lepote zvuka i nalazićemo da su inferiorni zvukovi instrumenata koje upotrebljavamo u našoj umetnosti.
2. Neizmerna prezasićenost muzikom. Ovde bi se zaista mogla upotrebiti grozna izreka „potrošnja muzike". Jer možda će ovo neprekidno zveckanje, nezavisno od toga da li neko hoće da ga čuje ili ne, jer svako može da ga primi i svako može da ga upotrebi, dovesti do stanja u kom će sva muzika biti potrošena i izanđala. U Busovo vreme muzika je često (ipak ne stalno!) „uznemiravala", ali jednog će dana verovatno i to prestati; ljudi će i na tu buku oguglati kao i na bilo koju drugu.
„Umetnik kao prenosilac", poput „nastavnika", svakako je dobra ideja. Ukoliko prenosilac može da ispuni bitan zahtev, tj da bude „umetnik kao model".
„Amater kod kuće, kao đak" ovo će sigurno primiti kao korisno, naročito zbog toga što su (kao što optimisti vole da veruju) ljudi koji su u ulozi transmitera oni koje je moguće preporučiti za modele. Ali šta će naši jadni „do iznemoglosti iscrpljeni" nastavnici muzike imati da kažu o tome - čak i ako bi im radio, koji puno zarađuje a malo troši, pružio mogućnost da se stave u ulogu modela jedanput ili dva puta godišnje? (O nastavnicima pevanja ne bih ni da diskutujem!)
Ne bih hteo da budem suviše pesimističan, jer ipak svaka bura prođe; ali ne bih hteo da budem ni odviše optimističan, jer stvari znaju da pođu i nagore. No možemo se nadati da bi prezasićenost muzikom mogla da ima i jedan pozitivan rezultat: jer muzika bi mogla nekako da utiče, da dodirne, da inspiriše i da privuče svako ljudsko biće. Što se tiče modela, nadam se da oni neće naškoditi ništa više od književnosti koja se svakodnevno pojavljuje po novinama. A kad pomislim da je pronalazak štampe za rezultat imao to da se nepismenost sporo iskorenjuje, optimizam mi se ponovo vraća. Dok kad pomislim na silan trud mnogih koji su jedva uspeli da uz silnu muku nauče azbuku, tek onda me zahvati pesimizam.
MODERNA MUZIKA NA RADIJU
Pitanje da li moderna muzika odgovara radiju i da li bi oni mogli da se prilagode jedno drugom, tiče se pitanja muzičke tehnike, radio-tehnike i ukusa. Od radija očekujem da reprodukuje zvuk onakav kakav jeste. To se naročito odnosi na najviše i najniže tonove u registru. Nažalost, većina odašiljača reprodukuje samo visoke tonove (ja ovo nazivam „prepolovljena dama") i samo vrlo mali broj stanica, kao na primer one u Engleskoj i Italiji, zadovoljavaju me po tom pitanju. Moderna muzika je velikim delom „delikatno orkestrirana". To bi trebalo da je čini vrlo pogodnom za emitovanje, mnogo više od recimo muzike l880-tih i 1890-tih. Dakle, odgovornost za prilagođavanje ne pripada modernoj muzici, naročito zbog toga što ona sadrži jednu osobinu koja sasvim odgovara okolnostima radio-emitovanja - većinom je vrlo kratka.
Na koji se način moderna muzika moze predstaviti i pridobiti publiku? Ni danas taj posao nije ništa lakši nego ranije. Bilo pravedno ili ne, nije na svakome da se bavi velikim i teškim problemima, jednako kao što se ni ti problemi ne tiču bas svakog. Ali deo publike koji će se pridobiti može i treba da se pridobije što pre. Evo kako: mnoga i česta izvođenja, predstavljena što je bolje moguće. Dugo sam molio da se modernoj muzici posveti bar jedan sat, u vreme kada su njeni protivnici bili relativno tihi; recimo, jedan sat uveče jedanput ili dvaput nedeljno, možda posle 23 časa. To bi se mirne duše moglo dodeliti modernoj muzici.
Što se tiče pitanja koncerata i muzičke kulture uopšte i muzike na radiju, nalazim za prikladno da podsetim radio na njegovu moralnu odgovornost koju on ne shvata dovoljno ozbiljno. Zbog toga što na radiju ima dosta muzike, i dobre i loše, publika ne mora da ide isključivo na koncerte. Ovo je svakako jedan od razloga za slabu posećenost koncerata. Radio bi u svakom slučaju trebalo da popravi ovu grešku prema umetnicima; a greška nije samo u sadržaju programa već je u sirem smislu umetnička. Ono što me zadivilo kod radija jeste njegovo odbijanje da predstavi kraća izvođenja, recimo samo jednog dela. U koncertnom životu muzičari često dugo putuju da bi stigli do koncertne hale i toga se retko prihvataju samo zbog izvođenja jednog komada. Ali ovaj problem kod radija potpuno nestaje!
Ne treba se sporiti oko sposobnosti elektronskih instrumenata. Ali se ipak mora reći da je njihova efikasnost za sada još uvek vrlo problematična. Razlog za ovo nije nestručnost pronalazača, već neupućenost industrijskog duha, koji ne dozvoljava potpuno dovršenje izuma bez pomoći umetnika i koji daje novac za proizvodnju sa pogrešnim motivima - ono što oni hoće da proizvedu nije instrument u službi umetnosti već nešto što podleže masovnoj produkciji i može lako da se ponudi na tržištu, može barem jedanput godišnje da se predstavi u novijoj, lepšoj verziji, sve dok svet ne izgubi interes. To je nažalost tužan fenomen koji nagriza nadu.
Prevela : Brankica Mikić
Нема коментара:
Постави коментар