Možda ne bi bilo loše da se na samom početku novog članka iskuje i nov termin. Bez novog termina ne bismo imali razloga ni za pisanje članka.
Radio je apsolutno kosmički problem: cčitav svet govori o njemu. No, prvo moramo definisati koncept. A to je: Bergsonovci su govorili o biosferi, a to znači o živom sloju u kome se nalaze šume, životinje i sam čovek. Idealisti su govorili o noosferi, sferi misli. Drugi su govorili o stratosferi, jonosferi; radio, znamo, ima koristi od jonizovanog sloja. A koji bi drugi izraz mogao biti pogodniji za ovaj deo svetskog govora no logosfera? Svi mi govorimo u logosferi. Mi smo građani logosfere.
Radio uistinu predstavlja sveobuhvatno, svakodnevno ispunjavanje ljudske psihe. Problem ovde nije jednostavno i isključivo u komunikaciji, niti je to prosto problem informisanja; problem je u tome da je radiju, iz dana u dan i u skladu sa potrebama koje iziskuje ne samo informisanje već i opšte ljudske vrednosti, poveren zadatak da predstavlja ljudsku psihu. Čovekova psiha prirodno sadrži jasne vrednosti. Dvadeseti vek je u procesu uspostavljanja neke vrste univerzalnog govora; svaki jezik ima svoj način govora koji se razlikuje od drugih; ali ovo nije Vavilonska kula. Naprotiv, ono što imamo je duboka socijalna klasifikacija i ograničavanje svih talasnih dužina tako da svako može da govori a da ne ometa nekog drugog. Pred kraj osamnaestog veka ljudi su običavali da razgovaraju u kafeima. To je bio zbrkan, haoticčan posao; osoba koja bi govorila u jednom uglu kafea nije se mogla čuti u drugom uglu. Ali u univerzalnom svetu koji je izgradio radio svako može čuti svakoga i svi možemo slušati u miru.
Potpuno ostvarenje čovekove psihe - stoga moramo posegnuti za temeljima, što znači za principima nesvesnog. Moramo otkriti u nesvesnom korene čovekove originalnosti.
Radio je funkcija originalnosti. On ne može da se ponavlja. Svakoga dana mora da stvori nešto novo. Njegova funkcija nije da prosto prenosi istine ili vesti. U ovoj logosferi, u ovom svetu govora, ova kosmička konverzacija koja predstavlja novu stvarnost za čoveka mora imati svoj vlastiti autonomni život. On stoga mora tragati za principima originalnosti u dubinama ljudske prirode.
Proces postaje paradoksan. Jer ako radio mora da nađe originalne teme, on mora da napusti fantastično. Vreme za fantaziju je posebno; to je sasvim sporadicčna kategorija. Iz tog razloga i postoji vreme: svet se mora zabaviti a roditelji i deca mogu uzivati u trenucima opuštanja. Ali fantazija nije sve. Kada, na primer, Kjerkegor kaže da svet počiva na fantastičnom, on se izlaže opasnosti da bude otkriven. Ipak čovek mora svakoga dana negde pronaći snagu fantastičnog. A gde će to učiniti? Pronaći će ga u dubinama svoje podsvesti. Radio stoga mora naći način da „nesvesnost" unese u komunikaciju. Kroz to će pronaći izvesnu univerzalnost, koja je i razlog paradoksa: nesvesno je nešto o čemu malo znamo.
Centralni problem je stoga sledeće: da li je mogućno da izvesno vreme na radiju posvetimo razradi tema usmerenih ka nesvesnom, pomoću kojih bi se tada mogla ustanoviti pravila za sanjarenje na svakoj talasnoj dužini? Bilo bi dobro kada bi sa nama sarađivao i radio inženjer - i, eto, opet se mora iskovati termin koji bi odgovarao tom konceptu - inženjer psihe.
Neki radio-signali su vrlo bolni i mučni za uho; oni se probijaju do podsvesti i mogu postati uzrokom noćnih mora. To bi moralo da se promeni: „Nežnost je znak po kom se raspoznajemo", može da ide na početku programa. Znači da se ova solidarnost među gradjanima logosfere koji prihvataju iste vrednosti, istu želju za neznošću i istu želju za snovima, može ostvariti kroz nesvesno. Ukoliko radio moze obezbediti nekoliko časova odmora, nekoliko časova mira, ovakvo emitovano sanjarenje može biti lekovito. „U redu", reklo bi se, „ali to bi bilo vreme za snevače; aktivni ljudi to nikada ne bi slušali!" Međutim, mora doći do potpunog ostvarenja ljudske psihe; moraju se naći vreme i novac da se u filozofiji odmora svi psihizmi navedu na komunikaciju.
Da bi ilustrovali ovu misao potrebno je samo navesti jedan primer: temu doma. To je arhetip: ova tema je duboko ukorenjena u psihizmu svake jedinke. Razvijati je značilo bi pokazati da živopisno pripada fantaziji, zabavi, i da mora izazvati neki odgovor u svesti jedinke. Možemo je zamoliti da u snu zamisli dom, neki unutrašnji prostor. Možemo uspeti da joj prizovemo sećanja iz detinjstva. I tu nije u pitanju regresija, povratak zakopanim i zaboravljenim radostima. Stvar je u tome da se slušaocu malo po malo prikaze suština unutarnjeg sanjarenja. Stoga tema doma - sedišta privatnosti i unutrašnjeg bića - savršeno odgovara svrsi.
To treba doživeti da bi se uvidelo da u čitavom svetu, medđu ljudima najrazličitijih kultura, postoji arhetip doma. Ova ideja o arhetipu ima izuzetan značaj u filozofiji psihoanalize. Kod nekih psihoanalitičara ona uživa dosta loš glas - verovatno zbog toga što je ta Hobsova teorija idealistička! Dakle, govorite svima i svašta o domu. Govorite mirno, preko radija, u vreme kada se jedinka ne može videti i kada ona, takođe, nikoga ne može da vidi. Nemogućnost da se vidi lice kome se glas obraća ne predstavlja smetnju; pre je prednost, jer upravo se time pristupa osovini intimnosti, unutarnjoj perspektivi.
Neki slušalac može živeti na severu a drugi na jugu, neki na istoku a drugi na zapadu. Svi oni, međutim, poseduju arhetip „kuće u kojoj su rođeni". Ali, postoji nešto što zadire još dublje od kuće rođenja - što se u knjigama obično naziva oniričkim domom, domom naših snova. Ukoliko želimo da podučavamo sanjarenju, prenosimo sanjarenje i dopremamo ga do naših slušalaca, trebalo bi te slušaoce smestiti u kuću, u čošak kuće, u neki kutak, možda na tavan, možda u podrum, možda u neki hodnik - u svakom slučaju na neko skromno mesto, jer za sanjarenje je potrebno ispuniti jedan uslov a to je princip skromnog skrovišta.
U svojoj knjizi Le Vieux Serviteur*, Anri Baselen se priseća svog detinjstva u maloj kući čiji vlasnik nije bio njegov otac, nadničar. U podrumu su bile žabe, a na tavanu pacovi. Sa nailaskom jedne od onih zimskih večeri u kojima nastaju uslovi za intimnost, autor govori o magiji razgorele vatre u peći. A onda nailaze silni redovi: „Osećao sam se kao u kolibi kopaca uglja. Nalazio sam se u dobro izgrađenoj kući u kojoj sam imao sve što mi je bilo potrebno za osećanje sigurnosti." Ne, on je sedeo u kolibi kopača uglja i rekao: „Voleo sam da sanjarim." Živeo je u malom gradu gde nije bilo vukova, ali on je voleo da sanja o vuku koji je „došao i zagrebao kandžama po kućnom pragu od granita."
Princip unutarnjeg bića zaista postoji. Pronalazi se kada čovek živi skromno, čak u oskudici. Seneka je govorio o sobi siromaška; on nije mogao da misli u Neronovoj palati već je obitavao u maloj sobi gde je spavao na gomili slame: tako se naučio stoicizmu. Jos konkretnije, Šarl Boduen nam saopštava da krave koje se smeštaju u suviše osvetljene štale postaju neurastenične. One žele „lepu" štalu sa malo paučine koja prekriva prozore. Inače ne proizvode dobro mleko. I krave imaju svoj princip unutarnjeg bića. One žele svoj dom, ono istinsko, nepretenciozno okruženje u kome je nastanjeno nesvesno.
U takvom skromnom okruženju, u Senekinoj sobi siromaška, slušalac će morati da se navede na sanjarenje. Trebalo bi mu dati ovakvu vrstu sna. Da postupno čuje ali da više ne sluša. Glas spikera da ga podgurkuje u leđa i govori „Hajde, zađi u dubinu sebe. Ja idem dalje. Moje selo je obasjano suncem, ali ja tražim mračne kutke. Ulazimo u noć: upravo smo na stazi naseg sna." Radio pruža slušaocu potpuni i dubok odmor. Čovek je biljka koja se može presađivati i pušta koren u slici koju mu je ponudio spiker. On će pustiti da se rascveta ljudski cvet. Otkriće da poseduje nesvesno. Upravo su mu prenete neke očigledne stvari u skrivenom obliku. Bitno je da se izvuče ono skriveno. U ovakvoj rečenici - „i tražeći moju majku, ja sam tebe, o moj dome, pronašao" - nalazi se smisao očuvane unutarnje topline. Nalazimo se u prisustvu arhetipa.
Da li je radio prikladan za iznosenje arhetipova? Zar za ovaj zadatak ne bi bila prikladnija knjiga? Možda i ne bi, knjigu čovek otvara i zatvara; ona nije ta koja nameće samoću. Radio, s druge strane, može da nametne takvu vrstu usamljenosti. Naravno, ne uvek. Slušanje ovakvog programa u sali za igranje ili u nečijem salonu, ne bi imalo nikakve svrhe. On se ne mora obavezno slušati u rudarskoj kolibi, iako bi to bilo idealno, već u sopstvenoj sobi, uveče, kada je čovek sam, u vreme kada ima pravo i dužnost da se prepusti opuštanju i počinku. Radio ima sve što je potrebno za govor u samoći. Nije mu potrebno lice.
Slušalac se tako nalazi ispred svog radija, u samoći koja još nije nastupila - radio je taj koji je uspostavlja oko slike koja nije samo njegovo vlasništvo već vlasništvo svih, slika koja postoji u svačijoj psihi. Slika dolazi kao trag za zvukom, trag dobro oblikovanog zvuka.
To bi mogao biti način za rešavanje problema nesanice: Hej! Tišina! Prestani da pričasš o tvom susedu, ili tvojoj ženi, ili tvojim šefovima, ili potčinjenima. Vrati se sebi, poneguj poeziju svojih arhetipova, vrati se svojim korenima. Sada ćes usnuti. Sada se nalaziš na pragu snova a uskoro ćeš se naći na nivou dubokih snova, snova koji neće biti košmari ako si arhetipovima zaista dodelio lepotu koja im priliči.
Eto tu su, znači, arhetipovi, u ovakvom nacrtu za radio nesvesnog. Ja sam imam oblake, požar, reku, močvaru - močvare su važne - šumu: nalaženje skrovišta u šumi, ne biti uplašen u šumi gde se čovek obično gubi. Majčinska šuma može dočekati dobrodošlicom, barem za jednu nocć; u šumi nema vukova.
Radio zaista ima ključ za uvođenje fantastičnih snova. „Ali kome će to biti od koristi?", možda će neko primetiti. Pa, onima kojima je potrebno, svakako. „A u koje vreme bi se emitovalo? Meni bi odgovaralo da bude u pola devet jer idem da spavam u devet sati." Može se emitovati i nešto kasnije, za noćobdije, iako su noćobdije isuviše živahni i aktivni da bi podlegli izvanrednoj filozofiji odmora. Možda bi trebalo da bude u različito doba svakoga dana, u pola devet ponedeljkom, u devet utorkom, a oko pola 10 tokom vikenda. Uz ovaj sistem svako bi imao priliku da se bar jednom nedeljno dobro ispava. A ako su nasi psiho-radio-inženjeri i pesnici koji se brinu za dobrobit čovečanstva, nežnost srca, radost ljubavi i njeno raskošno poverenje, pripremiće divne noći za svoje slušaoce. Večernja poruka sa radija upućena svakom otežalom srcu, svakoj izmučenoj duši, trebalo bi ovako da glasi: "Reč je o tome da se više ne spava na zemlji, već da se po vlastitom izboru prodire u noćni svet."
Preveo: Vladimir Radonjić
Нема коментара:
Постави коментар