III. Kosmičke civilizacije
Formulisanje problema
Formulisanje metoda
Statistika kosmičkih civilizacija
Kosmički katastrofizam
Metateorija čuda
Unikalnost čoveka
Inteligencija: slučaj ili nužnost?
Hipoteze
Votum separatum
Perspektive
III. KOSMIČKE CIVILIZACIJE
Formulisanje problema
Na koji način smo tražili pravac kojim će ići naša civilizacija? Istražujući njenu prošlost i sadašnjost. Zašto smo se, umesto na tehnološku evoluciju, pozivali na biološku? Zato što ona predstavlja jedini nama dostupan proces usavršavanja, regulacije i homeostaze veoma složenih sistema — slobodan od ljudske ingerencije koja bi mogla izopačiti rezultate posmatranja i iz njih izvedene zaključke. Postupali smo kao neko ko, želeći da upozna sopstvenu budućnost i sopstvene mogućnosti, proučava sebe i svoju sredinu. A postoji ipak, bar u načelu, i druga mogućnost. Mladić može svoju sudbinu pročitati iz sudbine drugih ljudi. Posmatrajući njih, saznaće kakvi otvoreni putevi stoje pred njim, kakve ima mogućnosti izbora i kakva su ograničenja tog izbora. Mladi Robinzon na pustom ostrvu, posmatrajući smrtnost prirodnih stvorova — mekušaca, riba, biljaka, možda bi uvideo i svoju sopstvenu ograničenost u vremenu. Ali o sopstvenim mogućnostima više bi mu rekle svetlosti ili dimovi dalekih brodova ili avioni koji preleću iznad njegovog ostrva: na osnovu njih zaključio bi da postoje civilizacije koje su stvorila njemu slična bića.
Čovečanstvo je takav Robinzon, smešten na usamljenu planetu. Svakako, uslovi su njegovu radoznalost izložili daleko težem ispitu, ali zar ga nije vredno prihvatiti? Kad bismo zapazili kosmičku delatnost drugih civilizacija, istovremeno bismo nešto saznali i o sopstvenoj sudbini. Da smo u nečem takvom uspeli, ne bismo ostali prepušteni isključivo nagađanju koje se oslanja na škrto zemaljsko iskustvo: kosmičke činjenice stvorile bi ogroman prostor referencija. Osim toga, odredili bismo svoje mesto na »krivulji civilizacijskog plana«. Saznali bismo da li predstavljamo pojavu prosečnu ili krajnju, da li smo u skali Kosmosa nešto obično, normalno u razvitku, ili njegovo čudovište.
Od dobijanja materijala o biogenezi u skali sunčanog sistema dele nas, kako je slobodno suditi, jedva godine — najviše koja decenija. Postojanje visoko razvijenih civilizacija u njemu je gotovo stopostotno nemoguće. Pokušaje signalizovanja našeg prisustva namenjene stanovnicima Marsa ili Venere, pokušaje tako popularne krajem XIX veka, danas više ne preduzimamo ne zato što je to nemoguće nego zato što bi bilo uzaludno. Na tim planetama ili ne postoje ili prebivaju takvi oblici života koji nisu stvorili tehnologiju. U protivnom, već bi otkrili naše prisustvo. Ono se u planetarnim razmerama može zapaziti zahvaljujući zračenju u kanalu kratkih talasa:radio-emisija Zemlje, u obimu metarskih talasa (koji slobodno prolaze kroz atmosferu), već je ravna potpuno je misiji Sunca u tom istom obimu — zahvaljujući televizijskim predajnicima...
Tako bi, dakle, svaka civilizacija, koja bi u najmanju ruku bila dorasla zemaljskoj, u okviru sunčanog sistema zapazila naše prisustvo i bez sumnje bi uspostavila s nama kontakt — svetlosni, materijalni ili putem radija. Ali takvih civilizacija u njemu nema. Taj problem, ma koliko fascinirajući, sada nas ne zanima, pošto ne pitamo za civilizacije uopšte nego samo za takve koje su već prekoračile zemaljski stepen razvitka. Jedino bismo od njih, polazeći od njihovog postojanja, mogli izvesti zaključke koji bi odredili našu sopstvenu budućnost. Pošto bi odgovor koji bi se zasnivao na kosmičkim posmatranjima većinu naših, po prirodi stvari spekulativnih analiza, učinio potpuno suvišnima, Robinzon koji može da se sporazumeva sa drugim razumnim bićima, ili bar samo da izdaleka posmatra njihovu delatnost, prestaje već da bude osuđen na nepouzdanost komplikovanih nagađanja.
Postoji, dabogme, nešto grozomorno u sličnoj situaciji. Suviše jasni, suviše jednoznačni odgovori pokazali bi nam da smo robovi razvojnog determinizma, a ne bića osuđena na sve veću slobodu, koja označava potpuno neograničenu mogućnost izbora, utoliko prividniju ukoliko bi podudarniji bili putevi zajednica koje nastaju u svim Galaksijama.
Tako je, dakle, otvaranje posebnog, na Kosmos proširenog poglavlja naših istraživanja, isto toliko privlačno koliko i opasno. Od »nižih stvorenja«, životinja, razlikujemo se ne samo civilizacijom nego i znanjem o sopstvenim ograničenostima, od kojih je najveća — smrtnost. Ko može znati na koliko su sumnjiviji način bogatija od nas bića, koja su od nas samih, opet, viša. Bez obzira kako stoje ta pitanja, treba podvući da nam je stalo do činjenica i njihovog interpretiranja, zasnovanih na nauci, a ne na fantaziranju. Zato uopšte nećemo uzimati u obzir sve one bezbrojne »budućnosti« koje su za Zemlju ili druga nebeska tela predskazali pisci koji se bave danas tako bujnom književnom vrstom kao što je Science-Fiction. Kao što je poznato, u običajima literature, pa čak i naučno-fantastične, nije zavedeno operisanje egzaktnim metodima, ne primenjuju se matematički i metodološki kanoni ili račun verovatnoće. Ne govorim to da bih fantastiku optužio zbog greha protiv naučne istine, već jedino da bih podvukao koliko nam je mnogo stalo da se otrgnemo od svake proizvoljnosti. Oslanjaćemo se na astrofizički opservacioni materijal i na metod koji obavezuje naučnika, metod koji ima veoma malo zajedničkog sa metodom jednog umetnika. Čak i ne zato što bi ovaj drugi bio više sklon preuzimanju rizika nego prvi,već samo zato što je ideal naučnika — strogo izolovanje onoga što prikazuje od onoga što spada u svet njegovih sopstvenih doživljaja, očišćenje objektivnih činjenica i zaključaka od subjektivnih osećanja — što je umetniku taj ideal stran. Drugim rečima, čovek je u toliko većoj meri naučnik ukoliko u većem stepenu primora svoju čovečnost na ćutanje, tako da preko njega nekako dolazi do reči sama Priroda, dok je neko umetnik utoliko više ukoliko nam silnije nameće samoga sebe, svom veličinomi krhkošću svoga neponovljivog postojanja. To što tako ste stavove ne srećemo nikad svedoči o nemogućnosti njihovog potpunog ostvarenja, jer valjda u svakom naučniku postoji nešto od umetnika, a u svakom umetniku nešto od naučnika — ali sad ipak govorimo o pravcu stremljenja, a ne o njihovoj nedostižnoj granici.
Formulisanje metoda
Naučni radovi, posvećeni temi o kojoj govorimo, u poslednjim godinama su se razmnožili, ali pošto su rasuti po stručnim časopisima većinom su teško dostupni. Tu prazninu popunjava rad ruskog astrofizičara J. Šklovskog,( Svemir — Život — Razum.S) To je, koliko mi jepoznato, prva monografija posvećena problemu kosmičkih civilizacija, znači knjiga u kojoj pitanja njihovog postojanja i razvitka, mogućnosti njihovog uzajamnog kontakta, učestalosti njihovih istupa u našoj Galaksiji i drugim zvezdanim sistemima ne predstavljaju samo margine kosmološkog ili kosmogonskog izvoda, nego su njena glavna tema. Profesor Šklovski, nasuprot drugim stručnjacima, uz to se ovom temom bavi u najvišoj skali, posvećujući pitanjima biogeneze u sunčanom sistemu samo jedno poglavlje svoga rada. Knjiga je utoliko dragocenija jer izlaže poglede i rezultate izračunavanja niza astronoma, uglavnom radio-astronoma, koji su za dobijanje civilizacijske »gustoće« u Kosmosu primenili probabilističke metode i pokušali da rezultate svojih radova usaglase sa stanjem savremenih opservacija i teorija.
S obzirom na naša sadašnja interesovanja, bogati materijal koji Šklovski navodi uzećemo u obzir samo utoliko ukoliko se vezuje za probleme »kosmičke tehno evolucije«. Takođe ćemo pretresti neke uvodne postavke na kojima su autori (engleski, američki, nemački) zasnovali svoja izračunavanja — za šta opravdanje nalazimo jedino ako su te postavke u znatnoj meri proizvoljne i hipotetične.
Savremena astronomija nije kadra ni neposredno (na primer vizuelno) niti čak posredno da utvrdi prisustvo planeta oko zvezda, sem ako su to najbliže zvezde, a planete, pak, predstavljaju tela s masom daleko većom od Jupiterove. Samo tada se postojanje takvih tela, udaljenih koju desetinu svetlosnih godina, može izvesti iz poremećaja zvezdanih putanja. To što je u sličnoj situacijiuopšte slobodno govoriti o nekim rezultatima potrage za»drugim civilizacijama«, rezultatima koji pretenduju dabudu tačni — može u najmanju ruku pobuditi čuđenje.Teško je ipak ne pristati bar na uvodne delove razmatranja koje čini osnov radova te vrste.
Postoje dve mogućnosti za opažanje kosmičke egzistencije »drugih«. Prvo, prijem signala koje oni šalju (radio-talasnih, svetlosnih ili materijalnih, neke vrste »stranih« raketnih sonda, itd.). Drugo, opažanje »čuda«. Tim terminom Šklovski određuje pojave isto toliko nemoguće, to jest neobjašnjive s tačke gledišta astronomije, kao što je, sa geološke tačke gledišta, nemoguća autostrada koja preseca pejzaž planete. I slično, kao što bi geolog na osnovu njenog prisustva izveo zaključak o postojanju razumnih bića koja su je izgradila tako bi i astronom, otkrivši odstupanja od očekivanja kakva mu diktira njegovo znanje, odstupanja koja se ne daju objasniti ni na koji »prirodan« način, morao zaključiti da se u polju viđenja njegovog uređaja nalaze proizvodi svrhovite delatnosti.
Prema tome, »čuda« ne bi bila smišljena signalizacija koja eventualne kosmičke posmatrače treba da obavesti o prisustvu života nego bi to bili sporedni proizvodi postojanja visoko razvijene civilizacije, što je prate na način na koji odblesak koji u rasponu od nekoliko milja obasjava nebo sklon, prati noću postojanje velike metropole. Prost račun dokazuje da bi takve pojave svoju opažajnost, iz distance bar nekoliko desetina, ako ne i stotina svetlosnih godina, morale da zahvale energetskim ulaganjima koja bi dostizala jačinu zvezda. Jednom rečju, astronomski primetni mogu biti samo simptomi »zvezdane inženjerije«.
Njen nastanak u ovakvom ili onakvom obliku, u određenoj etapi razvitka, smatraju pouzdanim svi autori (Dajsn, Sagan, fon Herner, Brejsvel, kao i sam Šklovski).Ako se prihvati pretpostavka da će zemaljska energetika rasti za 1/3 procenta (procena u odnosu na savremene priraštaje skromna), onda će globalna proizvodnja ener gije za 2.500 godina deset milijardi puta prekoračivatidanašnju, iznoseći 4.500. godine jednu desethiljadninu celokupne sunčane snage. Čak bi i pretvaranje okeanskog vodonika u energiju pokrilo takve potrebe jedva za nekoliko hiljada godina. Astrofizičari vide različite mogućnosti. Dajsn predviđa iskorišćavanje celokupne snage Sunca pomoću izgradnje »Dajsnove sfere«, to jest prazne kugle tankih zidova sa radijusom koji se poklapa s radijusom Zemljinog kruženja oko Sunca. Građevinski materijal dobio bi se od velikih planeta, u prvom redu od Jupitera. Unutrašnja površina te sfere, ona koja bi bila okrenuta prema Suncu, primala bi celokupnu sunčanu emisiju (4 • IO33 erga u sekundu). Šklovski takođe vidi mogućnost iskorišćavanja sunčane energije na drugi način, i čak uticaja na tok Sunčevih unutrašnjih nuklearnih preobražaja na način saglasan sa zahtevima astroinženjera budućnosti. Ne znamo, naravno, da li će potrošnja snage tokom nailazećih milenijuma odista rasti ovako kao danas, ali već sad se može ukazati na potencijalne primaoce tako ogromne energije: jedino, danas teoretski zamislivo vozilo za zvezdana i galaktička putovanja u vremenu koje se poklapa sa dužinom ljudskog života, fotonska raketa, zahteva baš instaliranje snage spomenutog reda. To je, naravno, samo očigledan primer.
Pošto je Sunce zvezda sasvim prosečna čak i u pogledu svog trajanja, moramo misliti da zvezda njemu sličnih, po godinama starijih od njega i koje imaju planetarne porodice, ima manje-više isto onoliko koliko i zvezda od Sunca mlađih. Iz čega sledi zaključak da treba da nas je u razvoju prestiglo isto onoliko kosmičkih civilizacija koliko ih je i ostalo iza nas.
Razmišljanje koje za osnov uzima ubeđenje o našoj prosečnosti dosad se uvek pokazalo nepogrešivim: jer i sam položaj Sunca u rasporedu Mlečnog Puta jeste »prosečan« (ni na samom njegovom kraju ni suviše blizu centra), a Mlečni Put ili naša Galaksija ista je takva tipična spiralna galaksija kao i milijarde drugih, pokazanih u ogromnom katalogu maglina. Tako, dakle, imamo ozbiljne razloge da zemaljsku civilizaciju priznamo kao dosta tipičnu, običnu, iz one vrste koja se sreće najčešće.
Brejsvel i fon Hemer obavili su nezavisna statistička izračunavanja »civilizacijske gustine« u Kosmosu, polazeći od postavke da u našoj Galaksiji samo jedna zvezda od njih 150 poseduje planete. Pošto Galaksija ima oko 150 milijardi zvezda, trebalo bi da planetarnih u njoj kruži oko jedna milijarda. To je procena reklo bi se, skromna. Ako je na svakoj od milijarde planeta nekad nastala životna evolucija, koja je posle izvesnog vremena dosezala »psihozoičku fazu«, iz izračunavanja proizlazi da kad bi raspon te faze (trajanje ekološke ere) zavisio samo od dužine trajanja matičnih sunaca, to znači kad bi prosečna civilizacija mogla postojati onoliko dugo koliko dugo prima za život neophodnu energiju od svoje zvezde, tada bi prosečna međusobna udaljenost dveju civilizacija iznosila manje od deset svetlosnih godina. Taj zaključak, matematički neoboriv, ne nalazi potvrdu u činjenicama. Pri takvoj civilizacijskoj zgusnutosti morali bismo već sada primati signale iz zvezdane blizine, i to ne samo pomoću specijalne aparature kakvu je počev od 1960. godine upotrebljavala grupa radio-astronoma pod upravom Drejka u opservatorijumu Grin Benk (SAD). Ta aparatura, za koju bi danas bili dovoljni zemaljski otpremnici, mogla je da primi signale s maksimalnom preciznošću iz udaljenosti od desetak svetlosnih godina. Dabogme, američki radio-teleskop primio bi signale i iz udaljenosti čak sto puta veće, kada bi samo duž pravca u kome je »gledala« njegova antena visoka 27 metara bio upućen signal odgovarajuće jači po snazi. Ovako, pak, iz ćutanja uređaja ne samo da odmah proizlazi očevidna činjenica da oko zvezda Epsilon Eridana iTau Kita vlada »civilizacioni vakuum« nego i nepostojanje jačih signala koji bi u našem pravcu bili upućeni izdubina Kosmosa iza tih zvezda. Grupa naučnika pod Drejkovim rukovodstvom ostvarila je prvu u istoriji astronomije probu »civilizacionog zvezdanog osluškivanja«, prihvatajući ideju koju su izrekli drugi američki astronomi — Kokoni i Morison. Naučnici su primenili aparaturu izrađenu specijalno radi primanja »veštačkih« signala, koja bi omogućavala njihovo razlikovanje od »galaktičkog šuma«, pošto radio-talase generiše ceo Mlečni Put, kako njegove zvezde tako i među zvezdana materija. Bio je to strog eksperiment — traženje bilokakve regularnosti u radio-talasima što do nas stižu, regularnosti koja bi označavala da je snop upućivanih talasamoduliran, odnosno da predstavlja nosioca informacijekoju su poslala razumna bića. Bio je to prvi pokušaj, ali sigurno ne i poslednji, iako se očekivanja astro-fizičara nisu ispunila, a njihovi su uređaji iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, beležili samo ravnomeran kosmički šum koji stvara mrtva materija.
Statistika kosmičkih civilizacija
Kao što rekosmo, pripisivanje zvezdanim civilizacijama trajanja koje biva saglasno s njihovim matičnim zvezdama i koje praktično označava da jednom nastala civilizacija postoji kroz milijarde godina, neizbežno vodi do zaključka o takvoj »civilizacijskoj gustini« Kosmosa, da jedva nekoliko svetlosnih godina razdvaja dva nastanjena sveta jedan od drugoga. Taj zaključak je u suprotnosti sa celokupnim opservacijama, u koje spadaju negativni rezultati radio-prisluškivanja Svemira, odsustvo signala druge vrste (na primer »tuđih« raketnih sonda) i, najzad — potpun nedostatak »čuda«, to jest pojava izazvanih astroinženjerijskom delatnošću. Takvo stanje stvari navelo je Brejsvela i fon Hernera, a takođe i Šklovskoga, da prihvate hipotezu o kratkoći civilizacijskog trajanja u odnosu na zvezdano trajanje. Ako prosečno trajanje civilizacije iznosi »samo« sto miliona godina, onda (usled neizbežne dispersije u vreme njihovog postojanja) statistički najverovatnija razdaljina između dveju civilizacija iznosi oko 50 svetlosnih godina. To je takođe veoma sumnjivo. Stoga su spomenuti autori skloni hipotezi koja za prosečnost trajanja jedne civilizacije priznaje nekoliko do dvadesetak hiljada godina. Tada dva visoko razvijena sveta razdvaja razdaljina niza hiljada svetlosnih godina, što fijasko prisluškivanja i posmatranja najzad čini razumljivim.
Tako, dakle, što većem broju planeta u Galaksiji pripisujemo izglede da imaju biogenezu, ovenčanu nastankom »psihozoika«, to smo više prisiljeni da utvrdimo
kraći prosečan život pojedine civilizacije kako ne bismo došli u sukob sa posmatranjima. Danas se prihvata gledište da od 150 milijardi zvezda Galaksije oko milijardu njih ima planete kadre da rode život. Pa ipak, čak ni desetostruko umanjivanje toga broja u suštini ne menja rezultate probabilističkog računa. Stvar izgleda potpuno nerazumljiva, jer čim evolucija života u njegovim pretci-vilizacijskim oblicima traje milijardama godina, teško je shvatiti zašto bi »psihozoik« posle svog divnog starta morao da pretraje već posle nekoliko desetina vekova? Kad postanemo svesni da čak i milion godina predstavlja neveliki delić vremena kroz koje bi prosečna civilizacija mogla dalje da se razvija, pošto njena matična zvezda obezbeđuje postojano isporučivanje zračne sile tokom više milijardi godina, shvatićemo u svoj punoći tajanstvenost te pojave čije se objašnjenje zasad ruga našoj radoznalosti.
U svetlosti takvih razmišljanja razumski život u Kosmosu izgleda nam kao redak fenomen. Ne životu opšte, dodajmo, nego život savremen našem, jer ne radi se o tome koliko je milijardi civilizacija nastalo i ugasilo se tokom celokupnog života Galaksije (vreme iz reda 15 milijardi godina) nego o tome koliko njih egzistira istovremeno s nama.
Prihvatajući efemernost »psihozoika«, kao objašnjivu činjenicu, fon Herner nabraja četiri moguća uzroka teefemernosti:
1) potpuno uništenje života na planeti,
2)uništenje samo visokoorganizovanih bića,
3) psihička ili fizička degeneracija,
4) gubitak naučno-tehničkih interesovanja.
Pripisavši svakom od tih uzroka arbitrarno izabrani koeficijent verovatnoće, fon Herner dobija kao srednji pokazatelj postojanja civilizacija 6.500 godina, a kao razdaljinu između njih — hiljadu svetlosnih godina i, najzad, iz njegovih izračunavanja proizlazi da bi najverovatnije trajanje civilizacije s kojom ćemo uspostaviti prvi kontakt iznosilo nekih 12.000 godina. Verovatnoća kontakta (prvoga) s civilizacijom u istoj fazi razvitka kao što je zemaljska, iznosi jedva 0,5°/o, što znači da je ništavna. Fon Herner uzima u obzir, između ostalih, eventualnost višekratnog nastajanja i umiranja civilizacije na jednoj istoj planeti.
Krah američkog osluškivanja postaje, u svetlosti takvih izračunavanja, sasvim jasan. Problem razmene informacija, čak i kad bismo uspeli da primimo signale, takođe biva doveden u pitanje, samim tim što posle upućivanja pitanja na odgovor treba čekati 2.000 godina...
Fon Herner smatra mogućim efekt »pozitivne povratne sprege«, kada bi s obzirom na statistički karakter rasipnosti života u Galaksiji nastala lokalna skupina kosmičkih civilizacija. Kad vreme čekanja na odgovor postaje (u takvoj lokalnoj »zgusnutosti psihozoika«) relativno neveliki delić celovitosti civilizacijske egzistencije, može doći do efektivne razmene informacija između pojedinih civilizacija, što bi dalje moglo da produži njihovo trajanje (razmena iskustava, itd.).
Šklovski skreće pažnju na sličnost takvog procesasa lavinskim razmnožavanjem organizama u pogodnoj sredini. Takav proces, kada bi na nekom mestu Galaksije bio započet, mogao bi, obuhvatajući sve veća prostranstva, u svoju orbitu da uvuče rastući broj galaksijskih civilizacija, od kojih bi se stvorila neka vrsta »super-organizma«. Najčudnije i, istinu govoreći, potpuno neshvatljivo jeste to što takva mogućnost nije dosad još realizovana. Prihvatimo za časak čak fon Hemerovu katastrofičku hipotezu kao kosmičku pravilnost. Statistički karakter te pravilnosti čini u najvećoj meri verovatnim postojanje — makar i malobrojne — šačice izuzetno dugovečnih civilizacija. Jer, dopustiti da apsolutno nijedna civilizacija ne može doživeti milion godina, bilo bi menjanje statističke pravilnosti u neki tajanstveni, fatalistički determinizam, u potpuno demonsku neizbežnost brzog uništenja. A ako je tako, onda bi čak i nekoliko od ovih izuzetno dugovečnih, milion godišnjih civilizacija već odavno moralo savladati zvezdana prostranstva, krajnje daleka od njihovih matičnih planeta. Drugim rečima, šačica tih civilizacija postala bi odlučujući činilac galak-sijskog razvitka, a tada bi postulirana »pozitivna povratna sprega« bila realnost. U samoj stvari, ona bi trebalo da deluje već hiljadama vekova. I zašto onda nema signala takvih civilizacija? Zašto nema simptoma njihove gigantske, astroinženjerijske delatnosti? Zašto nema na njima proizvedenih bezbrojnih informacionih sondi koje ispunjavaju prazninu, zašto nema samo-umnožavajućih automata koji prodiru čak i u najudaljenije zakutke našeg zvezdanog sistema?
Jednom rečju, zašto ne zapažamo »čuda«?
Kosmički katastrofizam
Mlečni Put je tipična spiralna maglina, Sunce je tipična zvezda, a Zemlja je sigurno tipična planeta. U kojoj meri, ipak, smemo da na Kosmos ekstrapoliramo civilizacijske pojave koje na njoj nastaju? Treba li odista smatrati da kad gledamo u nebo imamo nad sobom provalije ispunjene svetovima koji su se, po sili samoubilačke inteligencije, već pretvorili u pepeo ili se nalaze na pravom putu ka takvom završetku? Fon Herner misli baš tako, pošto hipotezi »autolikvidacije psihozoika« pripisuje čak 65 šansi na stotinu mogućih. Shvatimo li da galaksija sličnih našoj ima na milijarde, prihvatimo li, s obzirom na analognost njihove atomske građe i dinamičkih zakona, da se planetarne i psihozoičke evolucije u svima njima razvijaju približno isto, dolazimo do slike triliona civilizacija koje se razvijaju radi toga da bi se posle vremena koje se u astronomskoj skali izjednačuje s trenutkom, uništile. Taj statistički pakao čini mi se neprihvatljivim ne zato što bi to bilo krajnje stravično nego zato što je suviše naivno. I zato fon Hernerovoj hipotezi Kosmosa kao mašine koja proizvodi rojeve atomskih klanica treba prebaciti ne to da je katastrofična, a na njeno odbacivanje ne treba da nas navede moralno gnušanje, jer emocionalne reakcije ne mogu da učestvuju u analizi koja pretenduje na to da bude tačna. Stvar je u tome što ta hipoteza polazi od potpuno neverovatne podudarnosti planetarnih procesa. Uopšte ne smatramo da Zemlja s njenom krvavom istorijom ratova, da čovek sa svim poročnim i mračnim osobinama svoje prirode predstavljaju neki neslavni kosmički izuzetak, i da zvezdana prostranstva nastanjuju bića koja bi od samog početka svoje istorije bila savršenija od nas. Pa ipak ekstra-polacija istraženih procesa na neistražene, tako dragocena u kosmologiji, u astronomiji, u fizici, može pokušaj metagalaktičke sociologije lako da pretvori u sopstveni reductio ad absurdum.
Napomenimo samo radi primera da je sudbina sveta mogla da se zakotrlja sasvim drugačije, da je krvožedna politika Trećeg Rajha iz sfere eksterminacije isključila nemačke Jevreje ili bar da je hitlerovska diktatura ranije ocenila važnost nekih fizičkih eksperimenata i mogućnost dobijanja od njih »čudotvornog oružja«, o kome su vladaoci Nemačke toliko sanjali. Jer, do toga je moglo doći i zahvaljujući »proročanskom snu«, poput onih kakve je Hitler imao; najzad, Ajnštajn je mogao da ne bude Jevrejin; moguće je, u svakom slučaju, odlično zamisliti situaciju u kojoj bi sredstva hitlerovske države četrdesetih godina bila uložena u atomska istraživanja. Nemački naučnici bi se svakako užasavali od davanja u fašističke ruke atomskih bombi, ali odnekud znamo da se skrupule te vrste mogu slamati (pored svih ograda u pogledu prigovora upućivanih Hajzenbergu posle rata, nemoguće je oteti se utisku, kad se te stvari podrobnije prouče, da je on ipak nastojao da izgradi prvi atomski reaktor i da je to imalo neke veze s njegovim ne samonaučnim ambicijama). Kao što znamo, dogodilo se drugačije: atomsku bombu prvi su proizveli Amerikanci —rukama i mozgovima emigranata iz Trećeg Rajha. Da su ti ljudi ostali u Nemačkoj, Hitler bi možda dobio to strašno oružje o kome je sanjao. Nećemo se upuštati u neosnovano razvijanje daljih nagađanja — hteli smo samo ukazati kako je određeni sticaj okolnosti doveo do brzog poraza Nemačke i do izranjanja poslednja dva potencijalna protivnika, socijalizma i kapitalizma, iznadnjenih zgarišta od bombardovanja. Bez obzira na to da li bi Nemačka, zahvaljujući nuklearnoj prevlasti, uspela da osvoji svetsku vlast ili ne, atomski faktor, kao ogromna sila ratne tehnologije promenio bi ravnotežu u skali planete. Možda bi došlo do cele epohe ratova iz kojih bi čovečanstvo izišlo desetkovano, ali i ujedinjeno; ta nagađanja, jalova i bez većeg značaja ako ih smatramo nekom vrstom »kad -bi- logije« obavljane u fotelji, stiču značenje pri ekstrapolaciji u Kosmos, pošto nastanak jednog velikog hegemona u istorijskom procesu ujedinjavanja nekad usitnjenih zajednica može da se događa isto tako često kao i istovremeni nastanak dva antagonista, jednakih po snazi. Slobodno je pretpostavljati da će izvesnu svetlost na to pitanje u bliskoj budućnosti možda baciti modelovanje socioevolucionih procesa u kompjuterima. Imam na umu naročito spomenutu pojavu planetarnog ujedinjenja zajednica čije uzajamne antagonizme ili izolacionizme likvidira rastući pritisak tehno-evolucije.Pošto je savladati Prirodu lakše nego izvršiti akt globalne društvene regulacije, moguće je da prestizanje socio evolucije od strane tehno-evolucije predstavlja tipičnu dinamičnu odliku takvih procesa. Teško je ipak prihvatiti da bi zakašnjenje regulisanja društvenih snaga u odnosu prema regulaciji prirodnih sila uvek moralo da bude isto u kosmičkim razmerama i da bi predstavljalo neku konstantnu veličinu za sve moguće civilizacije. Međutim, razmere tog zakašnjenja, ulazeći kao bitni parametar u okvir društvenih pojava na Zemlji, formirale su započeti proces planetarnog ujedinjavanja čovečanstva na takav način da je iz njega došlo do istovremenog nastanka dveju velikih antagonističkih koalicija. Čak i ne govorećio tome da i takav tip razvitka uopšte ne vodi do totalnog uništenja kao do nužnosti, slobodno je valjda pretpostavljati da će u ozbiljnom postotku »svetova« (podsećam da je reč o modelima) raspored snaga biti toliko različit od zemaljskog, da neće doći čak ni do izgleda za uništavajući sukob protivnika; takav sukob može takođe imati pobačajni karakter, a posle prelaznog regresa, kao njegove konsekvencije, može doći do ujedinjavanja svih društava »planete«.
Šta onda? Onda — odgovoriće pristalica fon Hernerove hipoteze — ima da počne dejstvo drugih činilaca koji skraćuju vreme tehnološkog trajanja. Ispoljiće se, na primer, »degeneracione« tendencije — jer hedonističko-potrošački karakter ciljeva ka kojima danas stremi znatna većina sveta, jeste neoporeciv! O mogućnostima »hedonističkog zakočivanja« razvitka još ćemo govoriti, kao i o mnogo verovatnijem, periodičnom nastajanju »tehnološkog ubrzanja«. Ali tim drugim uzrocima fon Herner pripisuje ukupno 35°/o od mogućih izgleda.
Mi smo ipak predočili određenu mogućnost teoretičnog, matematičko-modelskog obaranja fon Hernerove hipoteze o autolikvidaciji kao pravilu egzistencijalne većine kosmičkih civilizacija. Uostalom, kad bi fon Hemer imao čak više prava no što mislimo, onda bi — kao što smo već spomenuli — statistički tip »praivilnosti« koje je postavio, morao, baš zbog svoga probabilističkog karaktera, dopuštati postojanje izuzetaka. Neka 990 miliona planeta od galaktičke milijarde odista bude obeleženo kratko-trajnošću tehnološke ere. Neka od preostalih deset miliona samo sto hiljada, ili jedva jedna hiljada, isklizne ispod »zakona o civilizacionoj efemernosti«. Tada će ta hiljada planeta razvijati civilizaciju kroz stotine miliona godina. I tada ćemo pred sobom imati naročiti, ovoga puta već kosmički, analogon zemaljske bio evolucije: jer baš se na takav način ispoljava njena delatnost. Količina životinjskih vrsta koja je nestala u toku evolucije neuporedivo je veća od one koja je pretrajala. Pa ipak je svaka vrsta koja se očuvala dala početak ogromnom broju novih. I u pravu smo da postuliramo baš takvu »evolucionu radijaciju«, samo sad ne više biološkog nego kosmičkogi civilizacionog reda. Naša hipoteza uopšte ne sadrži na nužni način »idilične« elemente, štaviše, neka se te milijardugodišnje civilizacije u toku svoje zvezdane ekspanzije susreću ne radi toga da bi se međusobno borile: ali tada bismo njihove ratove morali posmatrati kao gašenje čitavih sazvežđa, kao ogromne erupcije izazvane snopovima uništavajućeg zračenja, kao ovakva ili onakva »čuda« astroinženjerije, mirne ili rušilačke, svejedno.
Tako se, dakle, opet vraćamo na pitanje postavljeno u uvodu: zašto ne prisustvujemo »čudima«? Molim da se primeti da smo u poslednjem odeljku naših razmišljanja bili čak spremni da prihvatimo u izvesnom smislu i »ka-tastrofičniju« sliku civilizacionog razvitka no što to čini fon Herner. Jer on tvrdi ne samo i ne jedino da se kosmičke civilizacije same ubijaju nego da to čine u razvojnoj fazi potpuno sličnoj ovoj koju je postiglo čovečanstvo (to znači, astronomski neprimetnoj). Čini mi se da to već nije više primenjivanje probabilističkih metoda na pojave sociogeneze, već naprosto prikrivanje strahova savremenog čoveka (a savremeni čovek je i učeni astrofizičar) maskama kosmičke sveopštosti. Astrofizika nije kadra da nam odgovori na postavljeno pitanje. Pokušajmo, dakle, da ga potražimo negde drugde.
Metateorija čuda
Na čemu bi, u stvari, mogla počivati dosad uopšteno spominjana »čuda« kao simptomi astroinženjerije? Kao »moguća čuda te vrste« Šklovski navodi veštački izazivane eksplozije Supernovih zvezda ili prisustvo spektralnih linija elementa tehnecijuma u spektrima nekih retkih zvezda. Pošto se tehnecijum ne pojavljuje u Prirodi (na Zemlji ga veštački proizvodimo) niti se može pojavljivati, pošto je to element koji se brzo raspada (u roku od nekoliko hiljada godina), mogli bismo zaključiti da njegovo prisustvo u zračenju zvezde može biti izazvano... njegovim veštačkim »ubacivanjem« u žarište zvezde, ubacivanjem, naravno, od strane astroinženjera. Uzgred rečeno, da bi spektralna linija nekog elementa postala vidljiva u zvezdanoj emisiji, potrebne su beznačajne količine elementa u astronomskoj skali — iz reda od nekoliko miliona tona. Tu hipotezu, uporedo s hipotezom o »veštačkim eksplozijama Supernovih«, Šklovski ipak iznosi u polušaljivom tonu. Uzrok zbog koga tako postupa je i pored toga sasvim ozbiljan. Naime, jedan od fundamentalnih metodoloških principa nauke jeste »Okamova oštrica«, odnosno teza koja glasi da entia non sunt multiplicanda praeternecessitatem. Gradeći hipoteze, »entitete« nije slobodno množiti bez potrebe. Ovde se pod »entitetima« podrazumeva unošenje u neku teoriju osnovnog pojma, koji je već nesvodljiv na druge. Taj princip se tako svestrano poštuje da je njegovo prisustvo u svakom naučnom istraživanju teško čak i primetiti. Novi pojam slobodno je unositi u teorijski model stvarnosti samo u vanrednim okolnostima: kad postaju ugrožene malobrojne teze koje predstavljaju temelj celokupnog našeg znanja. Kad je u nekim pojavama nuklearnog raspadanja postao ugrožen Zakon očuvanja mase (izgledalo je kao da njen deo »nestaje« bez traga), Pauli je, da bi taj zakon spasao, uneo pojam »neutrina«, čestice najpre čisto hipotetične, čije je postojanje tek kasnije dokazao eksperiment. »Okamova oštrica« ili, drugim rečima, princip štednje mišljenja, zahteva da naučnik nastoji da svaku pojavu objašnjavana na što je moguće prostiji način, bez uvođenja »dopunskih entiteta«, to jest hipoteza koje nisu neophodne. Rezultat primene toga principa jeste tendencija ka unifikaciji svih nauka: ona se ispoljava u objašnjavanju raznorodnosti pomoću njenog stalnog svođenja na elementarne pojmove, takve kakvima operiše fizika. Pojedine nauke često se protive takvoj redukciji: tako su, na primer, biolozi dugo smatrali da je za objašnjenje životnih pojava neophodan pojam »entelehije«, »vitalne snage«; takva »dopunska hipoteza« slična je natprirodnom stvaralačkom aktu, koji treba da nas oslobodi od svih briga vezanih za objašnjenje početaka biogeneze ili nastanka svesti. Takvi pojmovi se ipak, posle nekog vremena, pokazuju kao gresi protiv Okamovog principa i bivaju odbačeni kao suvišni. Astronom koji gleda u zvezdano nebo zapaža mnogo pojava koje već ume da objasni, pozivajući se na određene teorijske modele (na primer model evolucije zvezda, model njihove unutrašnje građe), kao i niz drugih pojava, još neobjašnjivih. Ogromne emanacije međuzvezdanog vodonika iz domena jezgra Galaksije ili snažne radio-emisije nekih van galaksijskih maglina, još nisu našli svoje teorijsko objašnjenje. Pa ipak se naučnici uzdržavaju od izjave: »to je za nas nerazumljivo, što znači da je to oznaka delatnosti razumnih bića«. Takvo postupanje bilo bi suviše opasno, jer bi zatvaralo put svim pokušajima da se te pojave objasne kao nešto »prirodno«. Ako na pustoj obali za vreme šetnje zapazimo grupe kamenih blokova koji leže u pravilnim razmacima, pri čemu nam padne u oči simetrija njihovog rasporeda, spremni smo da pretpostavimo kako je to rezultat neke pojave čije bi istraživanje moglo da bude neobično plodno za nauku: zar ne bi to bilo još nepoznato ispoljavanje delatnosti hidro dinamičnih sila plime? No ako zaključimo da je pre nas neki čovek išao tim istim putem i ovo kamenje slagao jer mu se to prohtelo, celokupno naše fizičko ili geološko znanje neće imati čime da se pohvali. Zato je naučnik sklon da ponašanje nekih spiralnih maglina, koje čak veoma mnogo odudara od »galaksijske norme«, smatrao znakom delatnosti Prirode, a ne kao posledicu mešanja Razuma.
Hipoteze o »čudima« moguće je množiti do mile volje. Tako se, na primer, čulo da kosmičko zračenje označava duž cele Galaksije rasuti efekt reaktivnog potiska ogromnih »kvantnih letelica« čije se trase presecaj u svim pravcima vakuumskog prostora. Ako se prihvati da sa raznih udaljenih planeta u toku više miliona godina startuju fotonske rakete, onda se deo radio-emisije koji do nas dopire iz Galaksije može proglasiti kao trag njihovog zračenja, prenesen usled dejstva Doplerovog efekta čak na radio-talase (pošto su one tobožnji izvori tih talasa, ove rakete kreću se brzinama bliskim brzini svetlosti). Zvezde koje brzinom od više stotina kilometara u sekundu naglo »izleću« iz okvira nekih grupacija mogu tako da se kreću usled efekta »praćke«, izazvanog prirodnom eksplozijom njihovih zvezdanih drugova, ali ti drugovi mogli su takođe biti uništeni intervencijom astroinženjera. Najzad, deo eksplozije Supernovih odista bi mogao biti veštačkog porekla ... ali nam »Okamova oštrica«neumoljivo zabranjuje da prihvatamo slične hipoteze.Uzgred rečeno, jedan od glavnih grehova naučne fantastike jeste množenje »dopunskih entiteta«, to jest hipoteza bez kojih se nauka savršeno snalazi. Mnoštvo dela Sci-ence-Fiction-a prihvata kao polaznu postavku da je razvitak života na Zemlji (ili samo — preobražaj nižih sisarau čovečjeg pretka) posledica spoljašnje ingerencije: nekad, u dalekoj prošlosti, na Zemlju se spustila raketa »drugih« koji su, zaključivši da su uslovi za »uzgajanje života« pod našim suncem dobri, zasadili na planeti njegove klice. Možda su smatrali da čine dobro delo, možda je to bio eksperiment, možda samo »lapsus« jednog od zvezdanih došljaka koji je, vraćajući se na palubu rakete, ispustio epruvetu sa životnim sporama ... Koncepti te vrste mogu se množiti do u beskraj. Stvar je u tome što su oni po Okamovom shvatanju zabranjeni kao suvišni, samim tim što se bio geneza da objasniti i bez prizivanja »teorije kosmičkih poseta«, ma koliko se i ta stvar (Šklovski to spominje u svojoj knjizi) u principu ne da isključiti, i ko zna neće li i sam čovek jednog dana postati rasadnik života na površini drugih planeta. Već spomenuti američki astronom Sagan predlaže plan da se Venera osposobi za kolonizaciju na taj način što će se na njoj razmnožiti neko vodeno bilje ... Prema tome, rezultat metodološke analize je jednoznačan. Naučnik koji istražuje »astroinženjerijsku« delatnost u Kosmosu možda je odavno zapaža, samo što mu baš ona nauka kojoj služi zabranjuje da te pojave posebno okvalifikuje, da ih odvoji od prirodnih pojava i da njihovu genezu pripiše Razumu. A zar iz te dileme ipak nema izlaza? Zar su nezamisliva »jednoznačna čuda« koja se ne daju objasniti na ne tehnološki način?
Postoje, bez sumnje, i takva. Ali zajedničko im mora biti (sem očiglednog korišćenja ogromnih, dakle astronomski opažajnih sila) postupanje na neki, ma i najopštiji i najudaljeniji način, sličan našem. Na koji način smo postupali tražeći »čuda«? Preko dizanja na neku potenciju naših savremenih mogućnosti. Jednom rečju, progres smo shvatali kao kretanje po usponskoj liniji, a budućnost kao eru sve Većih i Moćnijih Stvari. Šta bi od zemaljske ili vanzemaljske budućnosti očekivao pećinski čovek? Svakako ogromno, divno klesano kamenje. A čemu bi se antički ljudi nadali da će otkriti na drugim planetarna? Sigurno galijama s veslima kilometarske dužine. Možda se tu krije greška našeg mišljenja? Možda visokorazvijena civilizacija označava ne — najvišu energiju, nego — najsavršeniju regulaciju? Da li tako nedavno otkrivena sličnost atomskih reaktora i bombi sa zvezdama označava da smo dobili putokaz? Da li je najviša civilizacija isto što i najjača? Biće da nije. A ako nije, onda njena sociostaza ne mora biti shvatana kao rastuća energetska proždrljivost. Šta je radio divlji čovek pored vatre koju je zapalio svojim rukama? Bacao je u nju sve što je zapaljivo, igrajući i vičući pored vatre, ošamućen takvim ispoljavanjem sopstvene moći. Da nismo mi suviše slični njemu? Može biti. I pored svih takvih »zaključivanja« ipak bi trebalo očekivati različite razvojne puteve, a među njima — i ekspanzivne, bliske našoj herojskoj koncepciji večitog savladavanja sve većih oblasti materije i prostora. Stoga recimo sebi istinu: mi ne tražimo »svekolike civilizacije« nego, pre svega, one koje su — antro-pomorfne. Uvodimo u Prirodu red i poredak eksperimenta i nakon pojava te vrste želimo da upoznamo bića slična nama. A takve pojave ipak ne uspevamo da zapazimo. Da li ih nema? ... Ima zaista nečeg duboko rastužujućeg u ćutanju zvezda kao odgovoru na to pitanje, ćutanju tako apsolutnom, koje kao da je večito.
Stanislav Lem, Suma Tehnologiae 1( Dileme )
Stanislav Lem, Suma Tehnologiae 2 ( Dve evolucije -1 deo )
Stanislav Lem, Suma Tehnologiae 3 ( Dve evolucije- 2 deo)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 5( Kosmičke civilizacije II )
Stanislav Lem, Kosmologija i naučna fantastika
Solaris, vreme okrutnih čuda Stanislava Lema
Нема коментара:
Постави коментар