Stanislav Lem, Summa Tehnologiae ( II.Dve evolucije -I deo )

II. DVE EVOLUCIJE

1.Uvod
2.Sličnosti
3.Razlike
4.Prvi uzrok
5.Nekoliko naivnih pitanja

1.Uvod


         Nestajanje drevnih tehnologija bio je proces koji nam je teško da shvatimo. Njihov upotrebni karakter i teleološka struktura ne podležu sumnji, a ipak nisu imali svoje individualne tvorce, pronalazače. Traženje izvora pra-tehnologija opasan je posao. Uspešne tehnologije imale su za »teorijski osnov« mit, sujeverje: tada ili je njihovoj primeni prethodio magični ritual (lekovite trave trebalo je, na primer, da svoju lekovitost zahvale formuli izgovaranoj pri njihovom branju ili pri njihovoj primeni) ili su, pak, same postajale ritual, u kome se pragmatički element neraskidivo prepliće s mističnim (ritual pravlje­nja čamca, u kome se proizvodni recept realizuje liturgički). Što se tiče svesti o krajnjem cilju, struktura namere koju je preduzimala zajednica može danas da se približava realizaciji namere jedinke; ranije tako nije bilo, i o tehničkim planovima drevnih društava može se govoriti samo prenosno.

                Prelaz od paleolita na neolit, neolitska revolucija koja se u pogledu kulturotvornog ranga izjednačuje sa atomskom, nije se dogodila tako što je neki Ajnštajn ka­menog doba »došao na ideju« da obrađuje zemlju i savremenike »ubedio« da prihvate tu novu tehniku. Bio je to neobično spor proces, koji prekoračuje vek mnogih pokolenja, puzeći prelaz od korišćenja kao hrane nekog bilja na koje su naišla, preko sve većeg zamiranja nomadskog načina života i prelaska na stvaranje naseobina. Promene koje su se javljale tokom života pojedinih pokolenja praktično su se svodile na nulu. Drugim rečima, svako pokolenje je zaticalo prividno nepromenljivu i »prirod­nu« tehnologiju, kao što su izlasci i zalasci sunca. Taj način proisticanja tehnološke prakse nije potpuno izumro, pošto kulturotvorački uticaj svake velike tehnologije seže znatno dalje no granice života pokolenja, i zato kako u prošlost utonule konsekvencije tih uticaja ustrojstvene, običajne i etičke prirode tako i sam pravac na koji one guraju čovečanstvo ne samo što nisu predmet ničije svesne namere nego se osvešćivanju o prisustvu i određiva­nju suštine takvog tipa uticaja uspešno izruguju. Tom strašnom rečenicom (strašnom po stilu, a ne u pogledu sadržine) otvaramo odeljak posvećen metateoriji gradijenata čovekove tehnološke evolucije. »Meta« — jer zasad imamo na umu ne samo proisticanje njenih pravaca ni odredbu suštine uzrokovanih posledica, nego opštiji, primarniji fenomen. Ko šta uzrokuje? Tehnologija nas ili mi tehnologiju? Da li to ona nas vodi kuda hoće, pa i u uništenje, ili pak mi nju možemo prisiliti da se povinuje našoj težnji? Ali šta ako ovu težnju ne određuje tehno­loška misao? Da li se događa uvek isto ili je i sam odnos »čovečanstvo — tehnologija« istorijski promenljiv? Ako jeste, kuda smera ta velika nepoznanica? Ko će steći pre­vagu, strategijski prostor za civilizacijski manevar, čove­čanstvo koje proizvoljno bira iz arsenala tehnoloških sredstava koja mu stoje na raspolaganju ili tehnologija koja će automatizacijom ovenčati proces čišćenja svojih prostranstava od ljudi? Postoje li tehnologije koje se daju zamisliti, no koje su — danas i uvek — neostvarljive? Šta bi odlučivalo o takvoj nemogućnosti — struk­tura sveta ili naša ograničenja? Da li postoji drugi mo­gući pravac razvitka civilizacije sem tehnološkog? Da li je naš pravac tipičan za Kosmos, predstavlja li on normu— ili aberaciju?
     Pokušavamo da potražimo odgovor na ta pitanja —mada to traženje neće uvek dati jednosmislen odgovor. Za polaznu tačku poslužiće nam tabela klasifikacije efektora, to jest sistema sposobnih za dejstvo, tabela koju Pjer de Latil daje u svojoj knjizi Veštačko mišljenje. On razlikuje tri glavne klase efektora. U prvu, klasu determinisanih efektora, spadaju prosta oruđa (kao čekić), složena (računske mašine, klasične mašine) i spregnuta (ali ne povratno spregnuta) sa okolinom — na primer, automatski detektor požara. Druga klasa, u koju spadaju organizovani efektori, obuhvata sisteme sa povratnom spregom: automate sa ugrađenim determinizmom dejstva (automatski regulatori, npr. parne mašine), automate s promenljivim ciljem dejstvovanja (programirani izva­na, npr. elektromozgovi) i automate sa samoprogramiranjem (sistemi sposobni za samoorganizaciju). U ove poslednje spadaju životinje i čovek. Za još jedan stepen slo­bode bogatiji su sistemi koji su kadri, radi postizanja cilja, da sami sebe menjaju (De Latil to naziva slobodom »ko«, u tome smislu što dok su čoveku organizacija i ma­terija njegovog tela »dati«, sistemi ovoga višeg tipa mogu— ne posedujući slobodu samo u oblasti materijala, gra­đe — da radikalno preobražavaju sopstvenu sistemsku organizaciju: kao primer može da posluži živa vrsta u stanju biološke evolucije). Hipotetični latilovski efektor još višega reda takođe ima slobodu u oblasti izbora ma­terijala od koga »sam sebe gradi«. De Latil predlaže da se primerom takvog efektora s najvišom slobodom smat­ra mehanizam samostvaranja kosmičke materije po Hojlovoj teoriji. Lako je zapaziti da sistem te vrste, daleko manje hipotetičan i lakši za proveru, jeste tehnološka evolucija. Ona pokazuje sve odlike sistema sa povratnom spregom, programiranog »iznutra«, tj. koji se sam organizuje, i uz to još snabdevenog kako slobodom u oblasti celokupnog preobražavanja (kao živa evoluirajuća vrsta) tako i slobodom izbora građevinskog materijala (pošto tehnologiji stoji na raspolaganju sve što sadrži Svemir).
        Suzio sam sistematiku sistema s povećavanom koli­činom stepeni slobode delatnosti, koju De Latil predlaže, uklanjajući iz nje neke detalje podele koji su krajnje dis­kutabilni. Pre no što pređemo na dalja razmatranja, mož­da ne bi bilo suvišno dodati da ta sistematika u predstav­ljenoj formi nije potpuna. Mogu se zamisliti sistemi obda­reni još dopunskim stepenom slobode: zasad je izbor materijala sadržanih u Svemiru silom prilika ograničenna »katalog delova« kojima Svemir raspolaže. Može se ipak zamisliti takav sistem koji, ne zadovoljavajući se  izborom onoga što je dato, stvara materijale »izvan kata­loga«, koji u Svemiru ne postoje. Teozof bi možda bio sklon da takvim »samoorganizujućim sistemom s maksi­malnom slobodom« smatra Boga; nama ta hipoteza ipak nije neophodna, pošto smemo, oslanjajući se čak na skromno znanje dana današnjeg, misliti da je »stvaranje van kataloških delova« (npr. nekih podatomskih čestica koje Svemir »normalno« ne sadrži) — ipak moguće. Zašto? Zato što Svemir ne realizuje sve moguće materi­jalne strukture i, kao što je poznato, ne proizvodi npr. na zvezdama, niti igde drugde, pisaće mašine; pa ipak »potencija« takvih mašina u njemu postoji — te tako stvar stoji, slobodno je zaključivati, i sa pojavama koje obuhvataju stanja materije i energije što ih Svemir (bar u sadašnjoj fazi svog postojanja) još ne realizuje u pro­storu i vremenu koji ih nose.


2.Sličnosti

      O prapočecima evolucije ništa nam pouzdano nije poznato. Znamo, međutim, tačno dinamiku nastajanja nove vrste, od njenog rođenja, preko kulminacije, do sumraka. Puteva evolucije bilo je gotovo isto onoliko koliko i vrsta, a svima su zajedničke mnogobrojne karak­teristične odlike. Nova vrsta dolazi na svet neopaženo. Njen spoljni izgled uzet je od već postojećih i ta pozaj­mica, čini se, svedoči o inertnosti Konstruktorove inven­cije. U početku malo šta ukazuje da je onaj prevrat unu­trašnje organizacije, kome će vrsta imati da zahvali za svoj kasniji procvat, u načelu već izvršen. Prvi primerci obično su sitni i imaju niz primitivnih crta, kao da je njihovo rođenje bilo pod zaštitom žurbe i nesigurnosti. Oni izvesno vreme poluprikriveno vegetiraju, s mukom samo izdržavajući konkurenciju s vrstama koje već odav­no postoje i koje su optimalno prilagođene za izvršavanje zadataka koje im svet postavlja. I najzad, zahvaljujući promeni opšte ravnoteže, izazvanoj prividno ništavnim pomeranjima u okviru sredine (a sredina za vrstu nije samo geološki svet nego i sve druge vrste koje u njemu vegetiraju), ekspanzija nove vrste kreće s mesta. Stupa­jući u već zauzete oblasti, ona u borbi za opstanak ubedljivo pokazuje svoju prevagu nad konkurentima. Kada, pak, ulazi u prazan prostor koji niko nije zauzeo, eksplo­dira evolucionom radijacijom koja se zrakasto rasprska­va, dajući odjednom početak čitavoj lepezi varijanata, kod kojih je gubitak ostataka primitivizma praćen bogat­stvom novih ustrojstvenih rešenja što sve smeli je sebi podređuju spoljni izgled i nove funkcije. Tim putem vrsta ide ka vrhuncima razvitka, postaje ono po čemu će epoha uzeti svoj naziv. Period vladavine na kopnu, u moru ili u vazduhu traje dugo. Najzad opet dolazi do narušavanja homeostatske ravnoteže. Ono što nije isto što i gubitak prevlasti. Evoluciona dinamika vrste dobija nove, dotle neviđene odlike. U njenom glavnom središtu primerci se divovski razrastaju, kao da u gigantizmu tra­že spas od ugroženosti. Istovremeno se ponavljaju evo-lucione radijacije, ovoga puta često pogođene belegom hiperspecijalizacije.
      Bočni ogranci nastoje da prodru u sredine u kojima je konkurencija relativno slabija. Taj poslednji manevar često biva krunisan uspehom, a onda kada se izgubi svaki trag divova čijom je proizvodnjom srž vrste nastojala da se odbrani od uništenja, kad se izjalove i istovremeno preduzimane suprotne probe (jer neki evolucioni izdanci u to isto vreme teže ka ubrzanom prelasku u patuljke) —potomci onoga bočnog ogranka, našavši srećno pogodne uslove na tlu periferijskog prostora konkurencije, uporno traju u njemu gotovo nepromenjeni, kao poslednje svedočanstvo zamrle bujnosti i moći vrste.
     Molim za izvinjenje zbog ovog pomalo visokoparnog stila, ove primerima nepotkrepljene retorike, ali uopštenost je došla otuda što sam govorio o dvema evolucijama odjednom: o biološkoj i tehnološkoj. U samoj stvari, više pravilnosti i jedne i druge obi­luju analogijama koje teraju na razmišljanje. Ne samo što su prvi gmizavci bili slični ribama, a sisari — malim gušterima, nego su i prvi avion, prvi automobil ili radio za svoj spoljni izgled imali da zahvale kopiranju oblika koji su im prethodili. Prve ptice bile su leteći gušteri ko­jima je naraslo perje; prvi automobil živo je podsećao a bričku sa giljotiniranom rudom, avion je svoj izgled »maznuo« od papirnatog zmaja (ili čak od ptice ...), ra­dio — od ranije nastalog telefona. I razmere prototipova takođe su, po pravilu, bile nevelike, a njihova strukturaje neprijatno delovala zbog primitivizma. Sitna je bila prva ptica, praotac konja ili slona, prve parne lokomo­tive nisu prekoračivale razmere običnih kola, a prva elek­trična lokomotiva čak je bila manja. Novi princip bio­loške ili tehničke konstrukcije najpre pobuđuje više samilost nego oduševljenje. Prva mehanička vozila kre­tala su se sporije od vozila sa konjskom vučom, avion se jedva odvajao od zemlje, a slušanje radio-emisija nije predstavljalo prijatnost čak ni u poređenju s limenim zvukom prvih gramofona. Slično tome, prve kopnene životinje više nisu bile dobri plivači, a još nisu postale uzori dobrih pešaka. Perjasti gušter — archeopteryx —nije toliko leteo koliko je poletao. Tek u skladu sa usavr­šavanjem dolazilo je do spomenutih »radijacija«. Kao što su ptice osvojile nebo, a travojedni sisari stepu, tako je vozilo s motorom na sagorevanje ovladalo putevima, dajući početak sve specijalizovanijim varijantama. U »borbi za opstanak« automobil ne samo što je potisnuo diližansu nego je »rodio« autobus, kamion, buldožer, motopumpu, tenk, terenska kola, cisternu i desetine drugih vozila. Ovladavajući »ekološkom nišom« vazduha, avion se verovatno razvijao još elastičnije, nekoliko puta menjajući već ustaljene oblike i forme pogona (klipni motor zamenjuje turbopotisni, turbinu, i najzad reaktivni, bez-motorac, dobija za kraće distance opasnog protivnika u helikopteru, itd.). Takođe je vredno primetiti da kao što strategija grabijive životinje utiče na strategiju njene žrtve, tako se i »klasični« avion brani od invazije helikop­tera: stvaranjem prototipa bezmotoraca koji, zahvalju­jući promeni pravca reakcije, mogu da startuju i ateri­raju okomito. To je borba za maksimalni univerzalizam funkcije, dobro poznat svakom evolucionistu.
      Oba spomenuta transportna sredstva još nisu dos­tigla vrhunsku razvojnu fazu, te se ne može govoriti o njihovim kasnijim formama. Drugačije se dogodilo sa balonom na kormilo, koji je, suočen sa ugroženošću od mašine teže od vazduha, ispoljio elefantijazis, tako tipčan za predsmrtni procvat zamirućih evolucionih ogra­naka. Poslednje cepeline iz tridesetih godina našeg veka smelo možemo uporediti sa atlantosaurusima i bronto-saurusima iz krednog perioda. Ogromne razmere dobili su, takođe, poslednji tipovi teretnih parnih lokomotiva, pre no što su ih potisnule dizel i električne lokomotive. U traženju simptoma evolucija koji padaju naniže i koji se sekundarnim radijacijama bore da se izvuku iz ugro­ženosti, možemo se obratiti radiju i filmu. Konkurencija televizije izazvala je silovitu »radijaciju promenljivosti« radio prijemnika, njihovu pojavu u »ekološkim nišama«, i tako su nastali minijaturizovani, džepni aparati, isto­vremeno sa drugima, podstaknutim hiperspecijalizacijom, kao »high fiđelity« sa stereo uređajima, sa ugrađe­nom aparaturom za snimke visokog kvaliteta itd. Sam pak film, boreći se protiv televizije, znatno je uvećao svoj ekran i čak pokazuje tendenciju da ekranom »okruži« gledaoca (videorama, cirkarama). Dodajmo da je moguće zamisliti dalji razvoj mehaničkog vozila koji će učiniti zastarelim kretanje na točkovima. Kada današnji auto­mobil bude konačno potisnut od strane nekakvog »vazdušnog jastučnika«, sasvim je verovatno da će još pos­lednji potomak »klasičnog« automobila biti, recimo, mala kosačica s motorom na sagorevanje, koja će vegetirati negde sasvim po strani, a njena konstrukcija će biti pos­lednji odraz epohe automobilizma, poput nekih primeraka guštera sa arhipelaga Indijskog okeana, koji su pos­lednji živi potomci velikih mezozojskih gmizavaca.
      Morfološke analogije dinamike, bio evolucije i tehno-evolucije koje grafički mogu biti predstavljene krivom linijom koja se postepeno penje uvis, da bi s tačke kul­minacije ponovo sišla dole, u uništenje, takve sličnosti ne iscrpljuju sve podudarnosti između tih dveju velikih oblasti. Mogu se pronaći druge, još neobičnije podudar­nosti. Tako, na primer, postoji ceo niz veoma osobenih crta živih organizama, čiji se nastanak i opstanak ne da objasniti njihovom prilagodljivom vrednošću. Tu se možes pomenuti, sem odlično poznate petlovske kreste, divno perje mužjaka nekih ptica, npr. pauna, fazana, pa čak i neke jedrima slične kičmene izrasline pretpotopskih rep­tila.4' Analogno, većina proizvoda određenih tehnologija ma prividno nepotrebne, afunkcionalne crte, koje se nedaju obrazložiti ni uslovima njihovog rada ni ciljevima delovanja. Tu se dešava veoma zanimljiva i u izvesnom smislu smešna sličnost invazije na područje biološkog i tehnološkog konstruktorstva — u prvom slučaju krite-rijuma polnog odbira, a u drugome — mode. Ako se radi jasnoće ograničimo na razmatranje problema na primeru savremenog automobila, zapazićemo da glavne crte auto­mobila projektantu diktira tekuće stanje tehnologije te, recimo, pri zadržavanju pogona na zadnje točkove s mo­torom smeštenim napred, konstruktor mora tunel kar­danskog zgloba smestiti unutar prostora za putnike. Pa ipak se između tog diktata nenarušive sheme »organske« organizacije vozila i prohteva i ukusa primaoca širi slo­bodan prostor »invencijskog raspona«, jer se tome pri­maocu ipak mogu ponuditi različiti oblici i boje kola, nagib i veličina prozora, dodatni ukrasi, hromovane povr­šine itd. Ekvivalent promenljivosti proizvoda, izazvane pritiskom mode, u bio evoluciji je neobična raznolikost drugorazrednih polnih oznaka. Te oznake bile su prvo­bitno rezultati slučajnih promena — mutacija — a usta­lile su se u narednim pokolenjima, pošto su njihovi no­sioci podlegali privilegovanosti kao seksualni partneri.Tako su, dakle, ekvivalent automobilskih »repova«, hromovanih ukrasa, fantastično modelovanih otvora za vazdušno hlađenje, prednjih i zadnjih svetala — svadbene boje, perjanice, ukrasne izrasline ili — last but not leasl— određeni raspored lojnog tkiva zajedno s takvim crta­ma lica koja pobuđuju seksualnu naklonost.
      Dabogme, bespomoćnost »seksualne mode« je u bio­ evoluciji neuporedivo veća no u tehnologiji, pošto konstruktor-Priroda ne može iz godine u godinu da menja modele koje je proizvela. Ipak se suština pojave, to jest naročiti uticaj »nepraktičnog«,  »nebitnog«, »ateleološkog« faktora na oblik i razvoj jedinki živih bića i tehno­loških proizvoda da otkriti i dokazati na ogromnom broju proizvoljno izabranih primera.
     Mogle bi se naći i druge, još neupadljivije sličnosti između oba velika evoluciona stabla. Tako je, npr., u bio­ evoluciji poznata pojava mimikrije, to jest izjednačavanja po sličnosti jednih vrsta sa drugima, kada se to za »imitatore« pokaže korisnim. Neotrovni insekti mogu do krajnosti da liče na daleke, ali opasne vrste, i čak ističu samo jedan deo tela nekog stvorenja, deo koji sa ovim insektima nema ničeg zajedničkog — mislim tu na neo­bične »mačje oči« na krilima nekih leptirova. Analogne mimikrije mogu se otkriti i u tehno evoluciji. Najveći deo delatnosti bravarstva i kovaštva u XIX veku protekao je u znaku imitiranja biljnih oblika (železo mostovskih konstrukcija, ograda na stepeništima, uličnih svetiljki, rešetki, čak su i »krune« na dimnjacima starih lokomo­tiva »imitirale« biljne motive). Predmeti svakodnevne upotrebe, kao što su naliv-pera, upaljači, lampe, pisaće mašine — pred našim očima često ispoljavaju znamenja »plovnosti«, oponašajući forme uobličene u vazduhoplovnoj industriji, u tehnici velikih brzina. Doduše, toj vrsti mimikrije nedostaju duboka obrazloženja njenog biološ­kog ekvivalenta, nego više imamo posla sa uticajem ključnih tehnologija na potčinjene, drugostepene, a uz to i moda tu sa svoje strane ima mnogo šta da kaže. Uosta­lom, najčešće je nemoguće otkriti u kojoj meri je dati oblik predodredila konstruktorska ponuda, a u kojoj —nabavijačka potražnja. Jer tu imamo posla s kružnim procesima u kojima uzroci postaju posledice, a posledice — uzroci, gde deluju mnogobrojne pozitivne i negativ­ne povratne sprege: živi organizmi u biologiji ili naredni industrijski proizvodi u tehničkoj civilizaciji samo su sit­ni delići ovih viših procesa.
        Taj zaključak istovremeno otkriva genezu sličnosti obeju evolucija. Obe su materijalni procesi sa gotovo istom količinom stepeni slobode i približnih dinamičnih pravilnosti. Ti procesi javljaju se u sistemu koji se samoorganizuje, sistemu koji predstavlja i cela Zemljina bio­sfera, i sveukupnost čovekovih delatnosti — a takvom sistemu kao celini svojstvene su pojave »napretka«, to jest rasta homeostatske funkcionalnosti koja stremi kaultrastabilnoj ravnoteži kao svom neposrednom cilju« .E)
      Posezanje za biološkim primerima pokazaće se koris­nim i plodnim i u našim daljim razmatranjima. Osim sličnosti, obe evolucije su ipak obeležene i dalekosežnim razlikama, čije ispitivanje može ukazati kako na ograni­čenja i krhkosti na izgled tako savršenog Konstruktora. kao što je Priroda tako i na nenadane izglede (ali i opas­nosti) kojima je bremenit lavinski razvoj tehnologije učovekovim rukama. Rekao sam »u čovekovim rukama«, pošto (barem za sada) ona nije bezljudna, celinu pred­stavlja tek kad se »dopuni čovečanstvom«, i tu je možda ona najhitnija razlika: jer bio evolucija je, van svake sum­nje, amoralan proces, što se o tehnologiji ne bi moglo reći.


3.Razlike
1. 


      Prva razlika između naših dveju evolucija jeste gene­tička i tiče se pitanja o vinovničkim silama. »Vinovnik« bioevolucije jeste Priroda, a tehnološke — Čovek. Objaš­njenje »starta« bio evolucije stvara nam do dana današ­njeg najviše briga. Problem nastanka života zauzima u našim razmatranjima važno mesto, pošto će njegovo razrešavanje biti nešto više od utvrđivanja uzroka određe­nog istorijskog fakta koji se odnosi na daleku Zemljinu prošlost. Ne mislimo samo na taj fakt sam po sebi, već i na njegove najaktuelnije konsekvencije za dalji razvoj tehnologije. Njen razvoj doveo je do situacije u kojoj dalji put neće biti moguć bez tačnog znanja o neobično složenim pojavama — takvima kao što je život. Stvar, takođe, nije u tome da bi trebalo da »imitiramo« živu ćeliju. Ne imitiramo mehaniku ptičjeg leta, a evo letimo. Ne želimo da oponašamo nego da shvatimo. I upravo pokušaji da se biogeneza shvati »konstruktorski«, nailaze na ogromne teškoće.
     Tradicionalna biologija poziva se na termodinamiku, kao na kompetentnog sudiju. Ova veli da tipičan tok po­java ide od veće složenosti ka manjoj. Nastanak života bio je obrnut proces. Ako čak kao opšti zakon prihvati­mo hipotezu o postojanju »praga minimalne komplika­cije«, posle čijeg prekoračivanja materijalni sistem može, uprkos spoljnim smetnjama, ne samo da očuva aktuelnu organizaciju nego čak i da je, nepromenjenu, predaje organizmima potomaka, onda takva hipoteza uopšte ne predstavlja genetičko objašnjenje. Jer, nekad je neki organizam morao ovaj prag prekoračiti prvi put. Elem, neobično je važno pitanje da li se to desilo zahvaljujući takozvanom slučaju ili uzročnoj nužnosti? Drugim rečima, da li je »start« života bio izuzetna pojava (kao glavni zgoditak na lutriji) ili tipična (kao gubitak na njoj)?
     Biolozi koji uzimaju reč u raspravi o problemu auto-geneze života kažu da je to morao biti postepen proces, složen iz niza etapa, pri čemu je ostvarenje svake nared­ne etape na putu do nastanka praćelije imalo sopstvenu, određenu verovatnoću. Nastanak aminokiselina u pra-okeanu pod uticajem električnih pražnjenja bio je, naprimer, potpuno verovatan; nastanak iz njih peptida —nešto manje, ali opterećen ipak velikim izgledom da bude ostvaren; međutim, spontana sinteza fermenata, tih kata­lizatora života, upravljača njegove biohemijske reakcije, predstavlja — u takvom zahvatu — krajnje neobičan slu­čaj (iako za nastanak života neophodan). Tamo gde vlada verovatnoća imamo posla sa statističkim pravilnostima. Termodinamika reprezentuje baš takav tip zakona. S nje­ne tačke gledišta voda u loncu, stavljenom na vatru, uzavreće, ali to nije pouzdano. Postoji mogućnost zamrza­vanja te vode na vatri, za šta, doduše, postoji astronom­ski mala šansa. I eto, argumentacija takvog tipa da se čak i termodinamički najneverovatnije pojave uvek deša­vaju na kraju, samo ako se dovoljno strpljivo čeka, a evo­lucija života je, pak, imala dovoljno »strpljenja«, poštoje trajala milijardama godina — takva argumentacija zvuči uverljivo sve dok je ne podvrgnemo matematičkom razmatranju. Jeste: termodinamika može da proguta čak i spontani nastanak belančevina u rastvorima aminokise­lina, ali se sa autogenezom fermenata ne miri. Kada bi cela Zemlja bila belančevinski okean-rastvor, kada bi imala raspon pet puta veći nego u stvarnosti, ta masa još uvek ne bi bila dovoljna za slučajni nastanak takvih stro­go specijalizovanih fermenata koji su neophodni za pok­retanje života. Količina mogućih fermenata veća je od broja zvezda u celom Svemiru. Kada bi belančevine u praokeanu trebalo da čekaju na njihov spontani nasta­nak, moglo bi to, bez sumnje, trajati i čitavu večnost, tako, dakle, za objašnjenje realizacije izvesnog tipa bio-geneze valja pribeći zalaganju za krajnje neverovatnu pojavu — baš za onaj »glavni zgoditak« na kosmičkoj lutriji.
       Recimo sebi iskreno: kad bismo svi, zajedno s nauč­nicima, bili razumni roboti a ne bića od krvi i kostiju,onda bismo ove naučnike, sklone da prihvate takvu probabilističku varijantu hipoteze o nastanku života mogli izbrojati na prste jedne ruke. To što ih ima više dolazi ne toliko iz opšteg ubeđenja u njenu istinitost koli­ko iz te proste činjenice da smo mi živi, te da sami, dakle, predstavljamo ubedljiv, mada posredan dokaz u korist biogeneze. Jer, dve ili i četiri milijarde godina dovoljno je za nastanak vrsta i njihovu evoluciju, ali ne i za stva­ranje žive ćelije — putem ponavljanih, slepih »izvlače­nja« iz statističke vreće svemogućnosti.
      U takvom zahvatu pitanje je neverovatno ne samo s tačke gledišta naučne metodologije (koja se bavi tipič­nim, a ne lutrijskim pojavama sa ukusom neuračunlji­vosti), nego istovremeno predstavlja potpuno jednoznač­nu presudu koja osuđuje na neuspeh sve moguće poku­šaje »životne inženjerije«, ili bar samo »inženjerije veo­ma složenih sistema«, čim o njihovom nastanku odlučuje krajnje redak slučaj.
       Sva sreća što je taj zahvat pogrešan. On potiče otuda što poznajemo samo dve vrste sistema: veoma proste, kao što su mašine koje mi sami gradimo, i neizmerno komplikovane, kao što su sva živa stvorenja. Nedostatak svih mogućih posrednih karika učinio je da smo se suviše grčevito držali termodinamičke interpretacije pojava, ko­ja ne uzima u obzir postepeno proizlaženje sistemskih zakona u strukturama koje teže stanju ravnoteže. Ako je to stanje toliko usko kao u slučaju časovnika i istoznač­no sa zaustavljanjem njegovog klatna, nedostaje nam materijal za ekstrapolaciju na sisteme sa mnogim dina­mičnim mogućnostima, kao što je planeta na kojoj poči­nje biogeneza ili laboratorija u kojoj naučnici konstruišu sisteme sa samoorganizacijom. Takvi sistemi, danas još relativno prosti, čine baš one tražene posredne karike. Njihovo nastajanje, na primer u vidu živih bića, nije nikakav »glavni zgoditak na lutriji slučaja«, već predstavlja manifestovanje neophod­nih stanja dinamične ravnoteže u okviru sistema koji obiluje veoma velikim mnoštvom raznorodnih elemenatai tendencija. Tako se, dakle, procesi samoorganizacije odlikuju ne izuzetnošću nego tipičnošću, a nastana kživota je jedva jedan od mnogih simptoma u Kosmosu sasvim običnih procesa homeostatske organizacije. Termodinamički bilans Svemira time se nimalo ne naruša­va, pošto je to globalan bilans koji dopušta mnoštvo takvih pojava, kao što je, na primer, nastajanje teških elemenata (znači složenijih) iz lakih (znači prostijih).
       Tako, dakle, hipotezu tipa »Monte Karlo«, kosmičkog ruleta koji predstavlja naivan metodološki produžetak rezonovanja zasnovanog na poznavanju elementarno prostih mehanizama, zamenjuje teza o »kosmičkom pan-evolucionizmu«, koja nas od živih bića osuđenih na pasiv­no iščekivanje specijalnih slučajnosti pretvara u kon­struktore, sposobne da vrše izbor u ošamućujućem mno­štvu mogućnosti sadržanih u zasad uopštenim direkti­vama građenja samoorganizujućih sistema sa sve većomi većom složenošću.
      Posebno je pitanje kako u Kosmosu može izgledati učestalost pojavljivanja ovih postuliranih »paraboličnih evolucija« — kao i to da li se njihovom krunom može smatrati nastanak psihičnosti, onakve kako je mi na Zemlji podrazumevamo. No to je tema za posebna raz­matranja, koja zahtevaju prikupljanje obilnog činjenič­nog materijala iz obima astrofizičkih posmatranja.
       Veliki Konstruktor, Priroda, već milijardama godina vrši svoje eksperimente, izvodeći iz jednom zauvek datog materijala (no i to je takođe pitanje...) sve što je mo­guće. Čovek, sin majke Prirode i oca Slučaja, motreći sa strane na tu neumornu delatnost, vekovima postavlja pitanje o smislu te kosmičke igre, koja je smrtno opasna pošto je krajnja. Svakako — uzalud, ako bi trebalo da za navek ostane onaj koji postavlja pitanje. Druga je stvar ako počne sam sebi da odgovara, preuzimajući od Priro­de njene komplikovane tajne, i ako po svojoj slici i podobiju započinje Tehnološku Evoluciju.

2.

      Druga razlika između dve razmatrane evolucije jeste metodska i tiče se pitanja »na koji način«. Biološka evo­lucija deli se u dve faze. Prva obuhvata period od »starta«, od mrtve materije do nastanka živih ćelija, izrazito raz­graničenih od svoje sredine. I dok opšte pravilnosti i mnogobrojne konkretne evolucione procese u njihovoj drugoj fazi, fazi nastajanja vrsta, poznajemo dosta dobro, o ovome početnom periodu ne možemo da kažemo baš ništa pouzdano. Taj period je kako u pogledu njegovog vremenskog raspona tako i u pogledu pojava koje su u njemu nastajale dugo bio zanemarivan. Danas smatra­mo da je obuhvatao najmanje polovinu celokupnog tra­janja evolucije, to jest oko dve milijarde godina, pa i po­red toga neki stručnjaci se tuže na njegovu kratkoću. Stvar je u tome što je baš tada konstruisana ćelija, ele­mentarna ciglica biološke građe, koja je po svojoj glav­noj shemi ista kako kod tribolita od pre više milijardi godina tako i kod savremene kamilice, vodenjarke, kro­kodila ili čoveka. Najčudnovatiji i u stvari neshvatljiv je univerzalizam te građe. Ćelija papučice, sisarovog mi­šića, biljnog lista, žlezde sluzavog puža ili trbušnog čvora insekta ima iste osnovne rasporede kao i jedro s celokupnim njegovim, do krajnjih molekularnih mogućnosti dovedenim mehanizmom predaje nasledne informacije, kao enzimski raspored mitohondrija, kao Golgijev apa­rat, a u svakoj od ovih ćelija sadržana je potencija dina­mične homeostaze, selektivne specijalizacije i, istovre­meno, hijerarhijske strukture metazoa. Jedna od osnov­nih pravilnosti bio evolucije jeste neodložnost njenog delovanja, jer svaka promena neposredno služi aktuelnim potrebama prilagođavanja; evolucija ne može da obavlja takve promene koje bi bile samo pripremni uvod za druge, koje bi nastupile posle više miliona godina, pošto ništa »ne zna« o onome što će posle kojeg miliona godi­na biti, jer je ona slepi konstruktor koji deluje po me­todu »proba i grešaka«. Ona takođe ne može, kao inže­njer, da »zaustavi« neispravnu životnu mašinu, da bi se posle temeljnog proučavanja glavnog konstrukcionog ske­leta prihvatila da ga u jednom zamahu radikalno preradi.
       I upravo nas utoliko više začuđuje i zapanjuje njena »uvodna dalekovidost« koju je pokazala stvarajući u sa­mom pristupu drame sa mnogo činova, drame koju pre­življavaju vrste, da raspolaže građom s neuporedivom svestranošću i plastičnošću. Pošto, kako rekosmo, ne mo­že da vrši nagle, radikalne rekonstrukcije, svi mehanizmi naslednosti, njena ultrastabilnost zajedno sa mešanjem u nju lutrijskih elemenata mutacija (bez kojih ne bi bilo promene, što znači — ni razvoja), podela polova, poten­cije razmnožavanja, pa čak i one osobine živoga tkiva koje se naj izraziti je ispoljavaju u centralnom nervnom sistemu, sve je to nekako ugrađeno već u arheozojsku ćeliju pre više milijardi godina. I takvu dalekosežnost predviđanja ispoljio je bezlični, nemisaoni Konstruktor koji se prividno brine samo za krajnje trenutno stanje stvari, samo da preživi data, trenutna generacija praorga-nizama — nekih mikroskopski sićušnih sluzno-belančevi-nastih kapljica koje su umele samo jedno: da traju uravnoteži fizičko-hemijskih procesa i da dinamičnu struk­turu tog trajanja prenesu na naredne generacije.
      O pradramama te faze, pripremne u odnosu na pravu evoluciju vrsta, ništa ne znamo, jer nije iza sebe ostavila nikakve, baš nikakve tragove. Sasvim je moguće da su tokom tih miliona godina redom nastajale i ginule forme praživota, potpuno različite od savremenih, kao i od onih koje otkrivamo u iskopinama. Možda je dolazilo do više­kratnog nastajanja većih »gotovo-živih« konglomerata koji su se razvijali tokom izvesnog vremena (sigur­no opet merenog milionima godina), i tek su na daljoj etapi borbe za opstanak te tvorevine neumoljivo potis­nute iz svojih ekoloških niša od strane veštijih, onih koje su bile univerzalnije. To bi označavalo teorijski moguću, i čak verovatnu, uvodnu raznorodnost i razgranatost puteva na koje je stupala samoorganizujuća materija, s ne­umornom eksterminacijom kao ekvivalentom misli koja planira finalni univerzalizam. Sigurno je da količina kon­strukcija koje su doživele uništenje hiljadama puta pre-vazilazi šačicu onih što su pobedile.
     Konstrukcioni metod tehnološke evolucije potpuno je drugačiji. Slikovito rečeno — Priroda je u biološko gradivo morala u začetku ugraditi sve potencije koje su realizovane daleko kasnije — dok je čovek svoje tehno­logije započinjao i odbacivao ih da bi prešao na nove; time što je u izboru građevinskog materijala bio relativ­no slobodan, imajući na raspolaganju visoke i niske tem­perature, metale i minerale, gasovita, čvrsta i tečna tela— čovek je na izgled mogao da postigne više no Evolu­cija koja je uvek bila osuđena na ono što joj je bilo dato:na mlake vodne rastvore, na lepljive multimolekularne supstance, na relativno ograničen broj elemenata koji su postojali u arheološkim morima i okeanima, ali je iz tako ograničenog uvodnog sastava nepogrešivo istisnula svešto god je bilo moguće. U konačnom rezultatu »tehnolo­gija« oživljene materije i dan-danas nadvišava za celu glavu našu, ljudsku, inženjerijsku tehnologiju, potpoma­ganu svim zalihama društveno osvojenog teorijskog znanja.
       Drugim rečima, univerzalnost naših tehnologija jeste minimalna. Tehnička evolucija kretala se dosad nekako kao u obrnutom pravcu u odnosu na biološku, produkujući isključivo usko specijalizovane uređaje. Model za većinu oruđa bila je ljudska ruka, no ipak svaki put samo jedan njen pokret ili gest: klešta, svrdlo, čekić imitiraju redom — prste koji se zatvaraju, jedan prst ispravljen i okretan duž duge ose zahvaljujući pokretima u zglobovima šake i lakta i, najzad, pesnicu. Takozvani univerzalni stru­govi su, u suštini, takođe visokospecijalizovani uređaji, a čak su i fabrike-automati, koje tek nastaju, lišene plastič­nosti ponašanja prostih živih organizama. Čini se da šan­se univerzalnosti leže u daljem razvoju teorije sistema za samoorganizovanje, kadrih za prilagođavajuće samopro-gramiranje, a njihova funkcionalna sličnost sa samim čovekom nije, dabogme, slučajna.
     Ali krajnji domet tog puta nije, kao što neki misle, »ponavljanje« konstrukcije čoveka ili drugih živih orga­nizama u električnoj mašineriji brojčanih uređaja. Teh­nologija života prestiže nas, bar za sada, za više dužina. Moramo da je stignemo ne radi toga da bismo majmun­ski oponašali njene plodove, nego da bismo pošli dalje no što seže njeno savršenstvo, koje samo prividno ne mo­že biti prestignuto.

3. 

      Posebno poglavlje evolucione metodologije jeste ono koje obuhvata odnos teorije prema praksi, apstraktnog znanja prema ostvarivanim tehnologijama. Taj odnos u bio evoluciji, naravno, ne postoji, pošto priroda, razume se, »ne zna šta čini«, već samo naprosto realizuje ono što je moguće, što stihijski proističe iz datih materijalnih uslova. Čovek nije lako mogao da se pomiri s takvim sta­njem stvari, ma i zbog toga što i on spada u »nehotičnu«, »nesvesnu« decu Majke Prirode.
      To, u stvari, nije poglavlje nego čitava ogromna bib­lioteka. Pokušaj njenog sažetog izlaganja izgleda nam dosta beznadežan. Ugroženi ponorom eksplikacije mora­mo se truditi da se izražavamo veoma lakonski. Pra-tehnolozi nisu imali nikakvo teorijsko znanje, između osta­log i zato što nisu znali da je tako nešto uopšte moguće.Teorijsko znanje se kroz čitave milenijume razvijalo bez primene eksperimenta, proističući iz magijskog mišlje­nja, koje je svojevrsna forma indukcije, samo lažno primenjivane; njegov životinjski prethodnik jeste uslovni refleks, to jest tip reagovanja sa shemom »Ako A, onda B«. Naravno, i takav refleks i magija usledili su tek posle opservacije. Nije se retko dešavalo da je ispravna tehno­logija bila u suprotnosti s pogrešnim teorijskim znanjem svoga vremena, te je stvaran lanac pseudo objašnjenja čiji je zadatak bio da ih međusobno izmiri (to što se voda pumpama ne može podići na visinu iznad deset metara» objašnjavalo« se strahom Prirode od praznine). Po da­našnjem shvatanju, znanje je istraživanje pravilnosti sveta, dok je tehnologija — iskorišćavanje tih pravilnosti za zadovoljavanje čovekovih potreba, u načelu istih da­nas kao i u Egiptu iz doba faraona. Obući nas, ishraniti, dati krov nad glavom, prenositi sa jednog mesta na dru­go, čuvati od bolesti — to su njeni zadaci. Znanje se brine za činjenice — atomske, molekularne, zvezdane —a ne za nas, bar ne na taj način da njegov kompas bude neposredno služenje rezultatima. Treba napomenuti da je nesebičnost teorijskih istraživanja nekada bila čistija nego danas. Zahvaljujući iskustvu znamo da nema nekoristoljubivog znanja u najpragmatičnijem značenju, pošto se nikad ne zna kada će nam neka informacija o svetu dobro doći ili će se, štaviše, pokazati kao potrebna i dragocena. Jedna od »najsuvišnijih« grana botanike, liheno-logija, posvećena plesnima, pokazala se životvornom dos­lovno od trenutka kad je otkriven penicilin. Istraživači-idiografi, neumorni skupljači činjenica, opisivači i klasifikatori, nisu u davno vreme računali na takve uspehe. A ipak se čovek, stvorenje čija se nepraktičnost ponekad izjednačuje s njegovom radoznalošću, pre zainteresovao za problem prebrojavanja zvezda i strukturu Kosmosa nego za teoriju zemljoradnje i funkcije sopstvenog tela. Iz mravljeg, često gotovo manijačkog truda skupljača i kolekcionara opservacija, polako je izrasla zgrada nomo-tetičkih nauka, koje činjenice svrstavaju u sistemske za­kone pojava i stvari. Dok se teorijsko znanje vuče, daleko zaostajući za tehnološkom praksom, čovekova konstruktorska delatnost umnogome podseća na metod »proba i grešaka«, koji primenjuje Evolucija. Kao što evolucija»isprobava« primenjivačke mogućnosti životinjskih i bilj­nih »prototipova« — mutanata, tako inženjer ispituje real­ne mogućnosti novih pronalazaka, uređaja za letenje, vozi­la, mašina, često pribegavajući građenju redukcionih mo­dela. Taj način empirijske trijaže lažnih rešenja i ponav­ljanja napora išao je na ruku nastajanju pronalazaka XIXveka: sijalice sa ugljenim vlaknom, fonografa, Edisonove dinamo mašine i, najzad, još — lokomotive i parobroda.
      To je popularizovalo koncepciju pronalazača kao čoveka kojem osim božanske iskre, zdravog razuma, istrajnosti, klešta i čekića — ništa više nije potrebno za posti­zanje cilja. To je ipak rasipnički način, gotovo isto toliko rasipnički kao i delatnost bio evolucije, čija je praksa tokom više miliona godina gutala čitave hekatombe žrta­va, tih njenih »lažnih rešenja« problema održanja života koji su iskrsavali u novim uslovima. Suština tehnološke »empirijske igre« bila je ne toliko u nedostatku teorij­skih rešenja koliko u njihovoj sekundarnosti. Najpre je nastala parna mašina, a zatim njena termodinamika, naj­pre avion, a zatim teorija leta, najpre su građeni mostovi, a potom su ljudi naučili da ih izračunavaju. Moglo bi se rizikovati pa tvrditi da se tehnološka empirija razvija dotle dok je to uopšte moguće. Edison se trudio da pro­ađe nešto poput »atomskog motora«, ali iz toga ništa nije proizlazilo niti je moglo proizići: jer metodom proba i grešaka može se sagraditi dinamo mašina, ali ne i atom­ski reaktor.
    Tehnološka empirija nije, naravno, slepo bacakanje od jednog nepromišljenog eksperimenta do drugog. Pro-nalazač-praktičar ima nekakvu koncepciju ili, tačnije rečeno — zahvaljujući onome što je već izvršio (ili što su drugi izvršili pre njega) on zapaža mali delić puta pred sobom. Sekvencija njegovih delatnosti regulisana je nega­tivnom povratnom spregom (krah eksperimenta svaki put objašnjava da to nije pravi put); u efektu, njegov put je izlomljen, ali on ima neki određen pravac. Sticanje teo­rijskog znanja dopušta da se načini nagli skok napred. Nemci u prošlom ratu nisu raspolagali teorijom balistič­kih raketa bržih od zvuka, a oblik svojih »V 2« izveli su trijažom empirijskih proba (izvršavanih na redukcijskim modelima u aerodinamičnom tunelu). Poznavanje odgo­varajuće formule učinilo bi, svakako, da gradnja svih tih modela otpadne.
      Evolucija nema drugog znanja osim »empirijskog«, sadržanog u informacionom genetičkom zapisu. Pri tom je ovo »znanje« dvojako. Prvo, ono određuje i determiniše sve mogućnosti budućeg organizma (»urođeno zna­nje« tkiva o tome kako treba da deluje da bi životni pro­cesi tekli, kako treba da se ponašaju jedna tkiva i organi u odnosu na druge, ili još, kako organizam kao celina treba da se ponaša u odnosu na okolinu — ta informacija je jednoznačna sa »instinktima«, odbrambenim reakcija­ma, tropizmima, itd.). Drugo, znanje je »potencijalno«; ne »vrsno« već individualno, ne determinisano nego takvo da se može naučiti tokom ličnog života, zahvaljujući to­me što organizam poseduje nervni (moždani) sistem. Prvu vrstu znanja evolucija može do izvesnog stepena (ali sa­mo baš do izvesnog stepena) da kumulira: jer građa savremenog sisara odslikava miliongodišnje »iskustvo«vodnih i kopnenih vodozemaca koji su mu prethodili. Istovremeno je ipak istina da evolucija na svome putu na neki način češće »gubi« odlična rešenja bioloških pro­blema. Zato plan građe određene životinje (ili i čoveka) nipošto ne predstavlja neki zbir svih dotadašnjih opti­malnih rešenja. Naime, nedostaje nam ne samo mišićna snaga gorile nego i regeneracijska potencija gmizavaca ili riba, zvanih »nižima«, ili mehanizam stalne obnove zuba, kojim se odlikuju glodari ili, najzad, takva univer­zalnost prilagođavanja vodnoj sredini kakvu su stekli vodozemni sisari. Te tako, znači, ne treba precenjivati »mudrost« biološke evolucije koja je već više puta odvo­dila čitave vrste u ćorsokak razvitka, koja je ponavljalane samo korisna rešenja nego često i greške koje su vo­dile u propast. Znanje evolucije jeste empirijsko i neod-ložno, a svoju prividnu savršenost zahvaljuje ogromnim ponorima prostora i vremena koje je prevalila, no u koji­ma je ipak, pokušamo li da svedemo bilans, bilo više po­raza nego uspeha. Čovekovo znanje tek izranja, i to ne usvim oblastima (najsporije, valjda, u biologiji i medicini) iz empirijskog perioda, ali danas već zapažamo da je ono za šta su bile dovoljne strpljivost i upornost, obasjavane problescima intuicije, u načelu već ispunjeno. Sve ostalo,što zahteva najvišu jasnoću teorijske misli, još uvek je neostvareno.

4.

         Poslednji problem koji ćemo morati da pokrenemo tiče se moralnih aspekata tehno-evolucije. Njena plodnost je na sebe već navukla stroge kritike, jer stalno povećava jaz između dveju glavnih sfera naše delatnosti — regulisanja Prirode i regulisanja čovečanstva. Saglasno s tim gledištem, atomska energija je prerano pala u čovekove ruke. Preuranjen je i čovekov prvi korak u Kosmos, tim pre što već u zaranku astronautike zahteva ogromna ula­ganja. Uspesi medicine prouzrokovali su, smanjenjem smrtnosti, nagli populacioni rast, koji je usled izostanka kontrole nemoguće zaustaviti. Tehnologija olakšanja života postaje oruđe njegovog osiromašenja, pošto sred­stva masovne informacije, koja su bila umnoživač duhov­nih dobara, prerastaju u proizvođača kulturne šmire. U kulturnom pogledu tehnologija je, u najboljem slučaju jalova — tako se tvrdi; u najboljem, pošto se ujedinjava­nje čovečanstva (na kome njoj imamo da zahvalimo) obavlja na štetu duhovnog nasleđa minulih vekova i aktuelnog stvaralaštva. Progutana od strane tehnologije, umetnost počinje da podleže zakonima ekonomike i ispoljava simptome inflacije i devalvacije, a iznad tehničke poplave masovne zabave, koja mora da bude laka, jer je sve olakšanje deviza Tehnologa, jedva vegetira tanušni sloj stvaralačkih individualnosti; njihovi napori streme ka ignorisanju ili ismejavanju stereotipova mehanizova-nog života. Jednom rečju, tehno evolucija nosi sa sobom više zla nego dobra; čovek se pokazuje kao rob onoga što je sam stvorio, pokazuje se kao biće koje, uporedo s povećanjem svog znanja, u sve manjoj meri može da odlučuje o svojoj sudbini.
      Mislim da sam, iako sažet, prema tom gledištu bio lojalan i da sam predstavio ceo nacrt njegove ocene, ra­zorne u pogledu tehničkog progresa.
     A da li se o tom gledištu može ili treba diskutovati? Objašnjavati da tehnologija može da bude jednako dobro upotrebljavana, kao i zloupotrebljavana? Da se ni od koga, pa ni od nje, ne mogu zahtevati protivrečne stvari? Da se ne može zahtevati zaštita života — što u konsekvenciji znači i njegovog priraštaja — istovremeno sa sma­njenjem tog priraštaja? Kultura elitna i, istovremeno, opštepristupačna? Energija kadra da pomera brda, a koja bi ipak čak i za muvu bila bezopasna?
     Bilo bi to verovatno nerazumno. Recimo sebi najpre da se tehnologija može razmatrati različito. U prvom približenju, tehnologija je rezultanta čovekove delatnosti i delatnosti Prirode, jer ona realizuje ono na šta materi­jalni svet daje svoj prećutni pristanak. Tada ćemo je priznati oruđem za postizanje različitih ciljeva, čiji izbor zavisi od stepena civilizacijskog razvitka, društvenog ure­đenja, i podleže moralnim ocenama. — Samo izbor, a ne i tehnologija. Stoga se ne radi o tome da je treba osuđi­vati ili hvaliti nego o tome da se istraži u kojoj meri se može imati poverenja u njen razvitak i u kojoj meri se može uticati na njegov pravac.
     Svako drugo rezonovanje zasniva se na ćutke prihva­ćenoj pogrešnoj premisi da tehno evolucija tobože pred­stavlja aberaciju razvitka, njegovu usmerenost koja je isto toliko pogrešna koliko i kobna.
     Elem, to nije istina. U stvari: pravac razvitka ni pre Industrijske Revolucije niti posle nje niko nije utvrđi­vao. Taj pravac, počev od Mehanike, dakle »klasičnih« mašina, sa astronomijom shvatanom mehanički kao uzo­rom za podražavaoca-konstruktora, preko Toplote, s nje­nim motorima sa hemijskim gorivima, i Termodinamike, do Elektriciteta, istovremeno predstavlja prelaz u saznajnu sferu od singularnih do statističkih zakona, od krutog kauzalizma do probabilizma i — kao što tek sada razumemo — od prostote, kao »najveštačkije« u tom smislu što u Prirodi ništa nije prosto — pa do složenosti, čiji nam je rast pokazao da glavni naredni zadatak jeste Re­gulacija.
     Bio je to, kao što vidimo, prelaz od prostijih do sve težih rešenja, zbog njihove složenosti. Tako, dakle, samo izdvojeno, fragmentarno zahvatani pojedini koraci na tome putu — otkrića, pronalasci — liče na posledice srećnih sticaja okolnosti. U celini, to je bio najverovatniji put i svakako — kada bi se zemaljska civilizacija mogla uporediti s hipotetičnim kosmičkim civilizacijama— tipičan.
      Činjenicu što takva stihijnost u kumulativnom efek­tu posle više vekova daje pored željenih rezultata i takve čiju štetnost niko ne poriče, treba smatrati neizbežnom.
      I tako osudu tehnologije kao izvora zla treba da zameni ne apologija nego obično shvatanje činjenice da predregulaciona era ide ka svome završetku. Moralni ka­noni treba da bdiju nad našim poduhvatima kao savetnici u izboru između alternativa koje pokazuje njihov proiz­vođač, amoralna tehnologija. Ona dostavlja sredstva i oruđa; naša zasluga ili krivica jeste dobar ili loš način njihove upotrebe.
    To je pogled dosta proširen, svakako dobar kao prvo približan je, ali i ništa iznad toga. Takva podela ne može se održati, naročito na dužim distancama. Ne zato što tehnologiju stvaramo mi nego, pre svega, zato što ona formira nas i naše stavove, takođe i moralne. Dabogme, posredstvom društvenih uređenja, kao njihova proizvod­na baza, ali o tome ne mislim da govorim. Ona može da
deluje i deluje takođe neposredno. Nismo navikli na to da postoje neposredne veze fizike i morala, a one ipak postoje. Bar može tako da bude. Da ne govorim u praz­no: moralne ocene postupaka zavise, pre svega, od njiho­ve nepovratnosti. Kad bismo mogli da vaskrsavamo mrt­ve, ubistvo bi, ne prestajući da bude loš čin, prestalo da bude zločin, kao što nije zločin kada nekog čoveka uda­rimo u nastupu gneva. Tehnologija je agresivnija nego što obično mislimo. Njene ingerencije u psihički život, problemi vezani za sintezu i metamorfozu ličnosti, koji­ma ćemo posvetiti posebnu pažnju, aktuelno su samo prazna klasa pojava. Ispuniće je dalji napredak. Tada će iščeznuti mnoge moralne naredbe, danas smatrane za neprikosnovene, ali će se zato javiti novi problemi, nove etičke dileme.
    To bi značilo da nema nadistorijskog morala. Razli­čite su samo skale trajanja pojava; čak se i planinski lanci na kraju ipak ruše i pretvaraju u pesak, jer takav je svet. Čovek se kao nepostojano biće rado služi pojmom večnosti. Večita treba da su neka duhovna dobra, velika umetnička dela, moralni sistemi. Ne zavaravajmo se ipak; i oni su smrtni. To nije zamenjivanje harmonije haosom ni zamenjivanje unutrašnje neophodnosti — nemarmošću. Moral se menja sporo, ali se menja, i zato je utoliko teže međusobno upoređivati dva etička kodeksa ukoliko je između njih veći vremenski raspon. Bliski su nam Sumerci, ali zato bi nas moral čoveka levaloaske kulture sigur­no prenerazio.
     Postaraćemo se da pokažemo kako nema sistema van vremenskih ocena, kao što nema ni njutnovskog, apso­lutnog sistema gravitacije, ni apsolutne istovremenosti pojava. To ne označava zabranu izricanja takvih ocena u odnosu na bivše ili buduće pojave: čovek je uvek izricao vrednujuće sudove koji su prevazilazili njegovo stanje i realne mogućnosti. To samo označava da svako vreme ima svoje pravo, s kojim se možemo slagati ili ne slagati, ali koje najpre treba razumeti.
 

Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 1( Dileme ) 
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 3 ( Dve evolucije- 2 deo)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 4( Kosmičke civilizacije I)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 5( Kosmičke civilizacije II )


Stanislav Lem, Kosmologija i naučna fantastika 
Solaris, vreme okrutnih čuda Stanislava Lema