1. DILEME
Treba da govorimo o budućnosti. No nije li raspravljanje o budućim ružama posao u najmanju ruku neprikladan za čoveka izgubljenog u lako zapaljivim šumama savremenosti? A istraživanje bodlja tih ruža, razmišljanje o brigama prapraunuka, dok sa njihovom današnjom prekobrojnošću ne umemo da se snađemo, ne liči li takva sholastika na podsmeh? Jer, kad bismo imali bar takvo opravdanje da tražimo sredstva za potkrepljivanje optimizma ili da delujemo iz ljubavi prema istini, jasno vidljivoj baš u budućnosti slobodnoj od bura, znači i onih doslovnih, pošto ćemo ovladati klimom. Obrazloženje tih reči nije ipak ni akademska strast ni nepokolebljivi optimizam koji nameće veru da će, ma šta se desilo, kraj biti uspešan. Ovo obrazloženje je istovremeno prostije, trezvenije i verovatno skromnije, jer prihvatajući se pisanja o sutrašnjici činim naprosto ono što umem, i čak nije važno koliko dobro to umem, pošto je to moje jedino umenje. A ako je tako, moj rad neće biti suvišan ni manje ni više od svakog drugog rada, jer se svaki rad oslanja baš na to da svet postoji i da će i dalje postojati.
Obezbedivši se tako da namera nije nepristojna, upitajmo za obim teme i metod. Biće reči o različitim aspektima civilizacije koji se daju zamisliti polazeći od danas poznatih premisa, ma koliko bila mala verovatnoća da će se one ostvariti. Temelj naših hipotetičnih konstrukcija činiće opet tehnologije, to jest stanjem znanja i društvenom sposobnošću uslovljeni način realizovanja ciljeva koje je zajednica sagledala, kao i takvih koje niko,pristupajući poslu, nije imao pred očima.
Mehanizam pojedinih tehnologija, kako postojećih tako i mogućih, ne zanima me i ne bih njima morao da se bavim kada bi čovekova kreativna delatnost, poput božanske, bila slobodna od svih mogućih zagađenosti nesvesnošću — kad bismo sada ili ikada bili kadri da našu nameru ostvarimo u čistom stanju, izjednačujući se u metodološkoj preciznosti sa Postanjem, kad bismo, izgovarajući »neka bude svetlost«, u obliku krajnjeg proizvoda dobijali baš samu svetlost, bez nepoželjnih primesa. Pa ipak, gore spomenuto razmimoilaženje ciljeva, pa čak i zamenjivanje onih koje smo želeli drugima, tako često neželjenim — jeste tipična pojava. Približne poremećaje nezadovoljnici vide čak i u delu božjem, naročito otkad je pokrenut prototip razumnog bića i otkad je taj model, Homo Sapiens, počeo masovno da se proizvodi —ali je bolje da taj deo razmišljanja prepustimo teo-teh-nolozima. Dovoljno je što bilo šta da čini čovek gotovo nikad ne zna šta ustvari čini — ili to bar u potpunosti ne zna. Da odmah posegnemo za krajnošću: uništenje Života na Zemlji, danas tako moguće, nije bio cilj težnji ni jednog od otkrivača atomske energije.
Tako me, dakle, tehnologije zanimaju donekle iz nužde, pošto određena civilizacija obuhvata kako sve ono što je zajednica želela tako i ono što nije bila ničija namera. Nekada, čak i veoma često, tehnologiju je inicirao slučaj, kada se, na primer, tražio filozofski kamen a pronalazio porculan, ali uporedo sa napretkom nauke raste i učešće namernosti, svesne cilja u sveukupnosti postupaka proverljivih u odnosu na tehnologiju. Doduše, time što postaju ređa, iznenađenja upravo zato mogu da postižu razmere bliske apokaliptičnim. Baš kao što je to napred rečeno.
Malo je tehnologija lišenih dvoseklosti, kao što pokazuje primer kosa pričvršćenih na točkove hititskih bornih kola ili primer poslovičkih lemeša prerađenih u mačeve. Svaka je tehnologija u načelu veštačko produžavanje prirodne tendencije, urođene u svemu što živi, tendencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja sredini u borbi za opstanak. Homeostaza — kako se učenim jezikom naziva stremljenje ka stanju ravnoteže, odnosno preživljavanja uprkos promenama — odgajila je krečne ili hitinske kosture otporne prema sili teže, odgajila noge, krila i peraja koji daju pokretljivost, zatim očnjake, rogove i vilice koji olakšavaju proždiranje, odnegovala sisteme za varenje, kao i oklope i kamuflažne oblike koji štite od napred spomenutih,sve dok nije,u procesu oslobađanja organizama od sredine dovela do regulisanja stalne telesne toplote. Na taj način nastala su ostrvca smanjivane entropije u svetu njenog sveopšteg porasta. Biološka evolucija ne ograničava se na to, pošto od organizama, od biljnih i životinjskih tipova klasa i vrsta nastavlja da gradi ne više ostrvca nego čitava ostrva homeostaze, oblikujući celu površinu i atmosferu planete.Oživljena priroda, biosfera, istovremeno je saradnja i proždiranje,savez nerazlučno povezan sa borbom, što nam pokazuju sve hijerarhije koje su ekolozi proučili: među životinjskim formama to su naročito piramide na čijim vrhovima vladaju veliki grabljivci koji se hrane manjim životinjama, a ove opet drugima,i tek na samom nizu, na samom dnu životne države, deluje zeleni transformator sunčane energije u biohemijsku, sveprisutan na kopnima i okeanima, transformator koji preko biliona neuglednih stabljičica održava na sebi životne masive, promenljive pošto su im forme prolazne, ali postojane,jer kao celina ne ginu.
Homeostatska čovekova delatnost, koja se služi tehnologijama kao svojevrsnim organima, učinila ga je gospodarom Zemlje, snažnim, u stvari, samo u očima apologeta, a to je on sam. Pred klimatskim poremećajima, zemljo-tresima, pred retkim, ali realnim opasnostima pada velikih meteora — čovek je u suštini bespomoćan, baš kao i u poslednjem glacijalu. Jeste — stvorio je tehniku ukazivanja pomoći onima koji bivaju pogođeni ovim ili onim kataklizmama. Neke od njih — iako nedovoljno tačno — ume da predviđa. Do homeostaze u razmerama planete još je daleko, a šta tek da se kaže o homeostazi u zvezdanim razmerama.Nasuprot većini životinja, čovek se daleko manje prilagođava okolini, koliko okolinu prebražava prema svojim potrebama. No da li će to ikada biti moguće u odnosu na zvezde? Može li, ma i u najdaljoj budućnosti, nastati tehnologija koja će izdaleka moći sa upravlja unutarsunčanim preobražajima na taj način da bića, nezamislivo sićušna u odnosu na sučanu masu,budu sposobna da proizvoljno upravljaju njenim milijardugodišnjim požarom? Čini mi se da je to moguće, a to govorim ne da bih veličao i bez mene dovoljno slavljeni
ljudski genije nego, naprotiv, da bih stvorio mogućnost kontrasta. Čovek bar zasad nije postao ogromno velik. Ogromno velike su postale samo njegove mogućnosti da drugima čini dobro i zlo. Onaj koji bude mogao da pali i gasi zvezde biće kadar da uništava čitave nastanjene globove, prerastajući iz astrotehničara u zvezdoubicu, u zločinca kosmičkog ranga. Ako je moguće jedno, moguće je i ovo drugo, ma koliko i jedno i drugo izgledalo neverovatno i ma koliko izgledalo opterećeno neznatnom šansom da bude ostvareno.
Neverovatnoća — da odmah dodam neophodno objašnjenje — ne potiče iz moje vere u krajnji trijumf Ormuzda nad Arimanom. Ne verujem ni u kakva obećanja, ne verujem u ubeđivanja koja bi se zasnivala na takozvanom humanizmu. Jedini način za prevladavanje jedne tehnologije jeste druga tehnologija. Ćovek zna danas o svojim opasnim sklonostima više no što je znao pre sto godina, a za sledećih sto godina njegovo će znanje biti još savršenije. Tada će ga on iskoristiti.
2.
Ubrzanje tempa naučno-tehničkog razvitka postalo je već toliko izrazito, tako da nije potrebno da neko bude stručnjak pa da to primeti. Mislim da je promenljivost životnih uslova, izazvana tim ubrzanjem, jedan od faktora koji su negativno uticali na formiranje običajno--normativnih homeostatskih sistema savremenog sveta. Kad celokupni način života narednog pokolenja prestane da bude ponavljanje roditeljskih života, kakva onda uputstva i pouke mladima može da ponudi iskusna starost? Doduše, taj poremećaj uzora postupanja i njegovih ideala već je preko samog elementa neprestane promene zamaskiran drugim procesom, daleko izrazitijim i po neposrednim posledicama sigurno ozbiljnijim, naime, zamaskiran je ubrzanim oscilacijama onog samopobudnog sistema sa pozitivnom povratnom spregom i vrlo slabom negativnom komponentom, kakav danas jeste sistem Istok — Zapad, koji tokom poslednjih godina oscilira između serija svetskih kriza i popuštanja.
Na šansi da se ozbiljno bavimo našom glavnom temom imamo, razume se, da zahvalimo spomenutom ubrzanju porasta znanja i nastanka novih tehnologija. Niko, naime, ne osporava da promene nastupaju brzo i silovito. Ko god bi pokušao da dvehiljaditu godinu opiše kao potpuno sličnu našim danima, ispao bi smešan. Slično projiciranje (idealizovanog) aktuelnog stanja u budućnost ranije za savremenike nije bio besmislen postupak, kao što to može da nam potvrdi primer Belamijeve utopije1)*, u kojoj su dvehiljadite godine opisane iz perspektive druge polovine XIX veka, verovatno uz svesno omalovažavanje svih mogućih pronalazaka, iako oni u njegovo vreme nisu bili poznati. Kao pravi humanist Belamije smatrao da promene izazvane tehno-evolucijom nisu bitne ni za funkcionisanje društava ni za psihu jedinke. Danas nije potrebno čekati na unuke koji bi se smejali takvim naivnim prorokovanjima, pošto njima svako može da se pozabavi sam, stavljajući na nekoliko godinau fioku ono što sad opisuje kao vernu sliku sutrašnjice.
Tako, dakle, lavinski tempo promena, postajući podstrek za razmišljanja slična ovima koja mi vodimo, istovremeno redukuje izglede za sva moguća predviđanja. Čak i ne mislim na nevine popularizatore, pošto greše njihovi učitelji, naučnici. P. M. S. Blejket 2), poznati engleski fizičar, jedan od tvoraca operacionog računa — uvodnih radova matematičke strategije, dakle u neku ruku profesionalni predskazivač — predskazao je u knjizi iz1948. budući razvoj atomskog oružja i njegove ratne konsekvencije do 1960. godine tako pogrešno kako se to samo može zamisliti. Čak je i meni bila poznata knjižica austrijskog fizičara Tiringa, objavljena 1946. godine, koji je prvi javno opisao teoriju hidrogenske bombe. Blejketu se ipak činilo da nuklearno oružje neće izići van kilotonskog dometa, pošto megatoni (kad je pisao, taj termin, doduše, još nije postojao) ne bi imali ciljeva dostojnih razaranja. Danas već počinje da se govori o »begatonima« (bilion tona TNT, u stvari milijarda tona, jer Amerikanci »bilionom« nazivaju našu milijardu, odnosno hiljadu miliona). Nisu bolje prošli ni proroci astronautike. Ali dešavale su se i obrnute greške — negde oko 1955. godine smatralo se da će u zvezdama zapažena sinteza vodonika i helijuma dati industrijsku energiju za najbližu budućnost. Sada se vodonični reaktor predviđa za 90. godine našeg stoleća, ako ne i za kasnije. Ali ne radi se o lansiranju ove ili one tehnologije — nego o nepoznatim konekvencijama od takvog lansiranja
3.
Dosad smo, evo, stalno diskreditovali predskazivanje razvoja, kao da sečemo granu na kojoj želimo da izvršimo niz smelih vežbanja, a naročito— da bacimo pogledu budućnost. Pokazavši koliko beznadežan biva takav poduhvat, trebalo bi, otvoreno govoreći, da se pozabavimo nečim drugim, ali nećemo ipak tako lako odustati; naprotiv, otkriveni rizik može biti dodatak za dalja razmišljanja, a sem toga, načinivši niz gigantskih grešaka, naći ćemo se u odličnom društvu. Od bezbrojnog mnoštva razloga koji predskazivanje čine nezahvalnim poslom, navešću nekoliko, koji su za umetnika naročito neprijatni.
Pre svega, promene koje odlučuju o naglom zaokretu postojećih tehnologija, često, na čuđenje svih, sa specijalistima na čelu, iskaču kao Atina iz Zevsove glave. XX vek je već nekoliko puta bio iznenađen od strane novo otkrivenih sila, da spomenemo samo kibernetiku. Takvoga deus ex machina ne trpi umetnik koji je zaljubljen u škrtost opisa, kao i onaj koji ne bez razloga smatra da su slični štosovi jedan od glavnih grehova u umetnosti kompozicije. Ali šta možemo kad se Istorija pokazuje tako neprobirljivom ?
Dalje, uvek smo skloni da perspektive novih tehnologija produžavamo u pravim linijama u budućnost. Otuda danas u našim očima krajnje zabavan, »univerzalno balonski« svet ili svet »univerzalno parni«, kako su ga predstavljali utopisti i crtači iz XIX veka, ili ovo današnje naseljavanje zvezdanih prostranstava kosmičkim »brodovima« sa hrabrom »ekipom« na palubi, sa »stra-žarima«, »krmanošima« i tako dalje. Ne radi se o tome da tako ne treba pisati nego o tome da je takvo pisanje baš fantastična literatura, neka vrsta »izokrenutog« isto-rijskog romana XIX veka, jer kao što su onda faraonima pripisivani motivi i psihičnost savremenih vladalaca tako se danas prikazuju »gusari« i »pirati« XXX veka. Moguće je i tako se zabavljati, pamteći ipak da je to upravo samo zabava. Istorija ipak nema s tim uprošćavanjima ničeg zajedničkog. Ne ukazuje nam na prave razvojne puteve nego pre na oštre krivine nelinearne evolucije, što znači da se, na žalost, treba odreći i kanona elegantnog građevinarstva.
I treće, najzad, književno delo ima početak, sredinu i kraj. Ispremešavanje tokova pripovedanja, uništavanje vremena i ostali postupci čiji je zadatak bio da modernizuju prozu, tu osnovnu podelu nisu bar za sada još uništili. Mi smo uopšte skloni da svaku pojavu smestimo u okvire zatvorene sheme. Stvorimo sada sebi pred očima sliku mislioca tridesetih godina, kome predstavljamo sle-deću izmišljenu situaciju: svet u 1960. godini podeljen je na dva antagonistička tabora, od kojih svaki poseduje stravično oružje kadro da uništi drugu polovinu toga sveta. Kakav će biti rezultat? On bi svakako odgovorio: potpuno uništenje ili potpuno razoružanje (no ne bi propustio da doda kako je naš koncept loš zbog svoje melodra-matičnosti i neverovatnosti). Međutim, bar za sada, ništa od takvog proročanstva. Podsećam da je od nastanka »ravnoteže straha« prošlo već petnaest godina*) — tri puta više no što je trajala proizvodnja prvih atomskih bombi. Svet je u izvesnom smislu kao bolestan čovek koji misli da će ili odmah ozdraviti ili odmah umreti, i ni napamet mu ne pada da može, kunjajući, s povremenim*) pogoršanjima i poboljšanjima doživeti poznu starost. Upoređenje ipak ima kratke noge... sem ako ne izmislimo lek koji će toga čoveka radikalno izlečiti, ali koji će ga ipak opteretiti potpuno novim brigama koje potiču otuda što će, doduše, imati veštačko srce, no smešteno u kolicima, spojeno s njim savitljivom cevčicom. To je, dabogme, glupost, ali radi se o ceni ozdravljenja: za izlaz iz nevolje (za atomsko oslobađanje čovečanstva od ograničenih zaliha nafte i uglja, na primer) uvek treba platiti, pri čemu su razmere i termini tog plaćanja, kao i načini njegovog izvršenja, po pravilu iznenađenje. Masovna primena atomske energije u mirnodopske svrhe nosi sa sobom ogroman problem radioaktivnog pepela, s kojim do danas niko ne zna šta da se učini. Razvitak nuklearnog oružja, pak, može odjednom da nas dovede u situaciju u kojoj će se današnji predloži za razoružanje, zajedno sa »propozicijama uništenja«, pokazati kao anahronizam. Da li će to biti promena nagore ili nabolje, teško je oceniti. Totalna ugroženost može porasti (to znači, recimo, da će domet razaranja u dubinu rasti i zahtevati skloništa oklopljena betonskim zidom debelim čitavu milju), ali će se šanse za njeno ostvarenje smanjiti, ili obrnuto. Moguće su i druge kombinacije. U svakom slučaju, globalni sistem je neuravnotežen ne samo u tom značenju što se može pomeriti na stranu rata, jer to nije nikakva novost nego, pre svega, u tom značenju što će kao celina evoluirati. Zasad je tobože »strašnije« no u eposhi kilotona, jer već postoje megatoni, ali i to je prelazna faza i, nasuprot prividima, ne treba smatrati da porast razorne moći raketa, brzine njihovih putanja iakcija »rakete protiv raketa« predstavljaju jedini mogući gradijent te evolucije. Penjemo se na sve više spratove vojne tehnologije, usled čega postaju zastarele ne samo konvencionalne oklopnjače i bombarderi, ne samo strategije i štabovi nego i sama suština svetskog antagonizma. U kojem će pravcu evoluirati, ne znam. Zato ću navesti fragment Stejpldonovog romana, u kome se pokazuje »akcija« dveju milijardi godina ljudske civilizacije.
Marsovci, neka vrsta virusa sposobnih da se spajaju u polupihtijaste »razumne oblake« — napali su Zemlju. Ljudi su se protiv invazije dugo borili, ne znajući da maju posla sa inteligentnim oblikom života, a ne sa kosmičkom kataklizmom. Alternativa »pobeda ili poraz« nije se ispunila. Posle mnogih vekova borbi virusi su se toliko temeljito promenili da su ušli u sastav nasledne čovekove plazme i tako je stvorena nova varijanta Homo Sapiens-a.
Mislim da je to lep model istorijske pojave u skali koja nam je dosad bila nepoznata. Verovatnoća same pojave nije bitna, imam na umu njenu strukturu. Istoriji su tuđe tročlane zatvorene sheme tipa »početak, sredina i kraj«. Samo se u romanu pred rečju »kraj« sudbine junaka zaustavljaju u ukočenoj figuri, koja autora napaja estetskim zadovoljstvom. Samo roman mora da ima kraj,dobar ili loš, ali u svakom slučaju takav da kraj kompozicijski zaključuje. Elem, takva definitivna zatvaranja, takve »krajnje krajeve« ljudska istorija nije upoznala i nadam se da ih neće ni upoznati.
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 2 ( Dve evolucije -1 deo )
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 3 ( Dve evolucije- 2 deo)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 4( Kosmičke civilizacije I)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 5( Kosmičke civilizacije II )
Stanislav Lem, Kosmologija i naučna fantastika
Solaris, vreme okrutnih čuda Stanislava Lema
Нема коментара:
Постави коментар