Stanislav Lem,Summa tehnologiae ( II Dve evolucije - II deo )

I. DVE EVOLUCIJE

1.Uvod
2.Sličnosti
3.Razlike
4.Prvi uzrok
5.Nekoliko naivnih pitanja

Prvi uzrok

      Živimo u fazi ubrzanja tehno evolucije. Proizlazi li iz toga da je celokupna čovekova prošlost, od poslednjih zaleđivanja, preko paleolita i neolita, tokom antike i srednjeg veka bila u svojoj suštini priprema, nagomilavanje snaga za ovaj skok koji nas danas odnosi u nepoz­natu budućnost?
      Model dinamične civilizacije nastao je na Zapadu. Začuđujuća je stvar studiranje istorije i dolaska do uverenja kako su razni narodi dolazili do blizine područja »tehnološkog starta« i kako su se zaustavljali pred nje­govim predvorjem. Današnji livci čelika mogli bi učitio d strpljivih indijskih zanatlija koji su stvorili čuveni, nerđajući metalni stub u Kitabi, po metodu pulverizacij-ske metalurgije, otkrivene po drugi put tek u naše vreme. O tome da su Kinezi pronašli barut i papir danas svi znaju. Nasušno misaono oruđe nauke, matematika, svoj veliki procvat ima da zahvali arapskim naučnicima. Ipak od tih, toliko revolucionarnih otkrića, ništa nije nastalo u smislu civilizacijskog impulsa, počinjanja lavinskog progresa. Danas ceo svet prihvata od Zapada njegov raz­vojni model. Tehnologije importuju narodi koji se mogu ponositi posedovanjem kultura starijih i složenijih od one koja je svetu dala tehnologiju. Nameće se fascinant­no pitanje: šta bi bilo da Zapad nije izvršio tehnološki prevrat, da nije preko svojih Galileja, Njutna, Stivensona krenuo ka industrijskoj revoluciji?
     To je pitanje o »prvom uzroku«. Ne kriju li se nje­govi izvori u ratnim konfliktima? Pokretačka moć rato­va kao motora tehno evolucije poznata je i proslavljena.Tokom vekova militarna tehnika gubi svoj, iz sveukup­nosti znanja izdvojeni karakter, u tom smislu što postaje univerzalna. U vreme kad su opsadne mašine i ovnovi za probijanje zidina bili isključivo vojna oruđa, puščani ba­rut je već mogao služiti industriji (na primer u rudar­stvu), a to se u većoj meri odnosi i na transportnu teh­nologiju, jer nema komunikacionog sredstva, od vozila na točkovima pa do rakete, koje, modifikovano, ne bi moglo služiti u mirnodopske svrhe. A atomska, kibernetička, astronautička tehnologija pokazuju gotovo potpu­no sjedinjenje militarnih i mirnodopskih potencijala.

       Pa ipak se čovekove ratničke sklonosti ne mogu prih­vatiti kao pokretački motori tehnološke evolucije. One su, po pravilu, povećavale njen tempo i bile veliki korisnik zaliha teorijskog znanja svog doba, ali treba razlikovati ubrzavajući faktor od inicijacijskog. Sva ratna oruđa imaju za svoj nastanak da zahvale Galilejevoj i Ajnštajnovoj fizici, herniji osamnaestog i devetnaestog veka, ter­modinamici, optici i atomistici, ali tražiti militarnu ge­nezu takvih teorijskih oblasti bilo bi besmisleno. Razvoj jednom pokrenute tehno evolucije moguće je, bez sumnje, ubrzavati ili kočiti. Amerikanci su oko 1969. godine rešili da investiraju 20 milijardi dolara u iskrcavanje prvih ljudi na Mesec. Da su bili spremni da taj termin pomere za dvadeset godina, realizacija projekta »Apolo« sigurno bi stajala daleko manje, pošto primitivna tehnologija zbog svoje mladosti guta nesrazmerno velika ulaganja u odnosu na ona kakva zahteva postizanje analognog cilja u fazi njene zrelosti.
     A da su Amerikanci ipak bili spremni da utroše ne 20 nego 200 milijardi dolara, sigurno na Mesec ne bi kro­čili za šest meseci, slično kao što se nikakvim, pa ni bilionskim ulaganjima neće u najskorije vreme ostvariti let na zvezde. Znači, investirajući velike sume i koncentrišući napore može se stići do plafona brzine tehnevolucije, posle čega dalja ulaganja neće dati više nikakve efekte. Taj zaključak, sa ukusom očiglednosti, podudara se sa analognim pravilnostima koje vladaju u bio evoluciji. Ona takođe poznaje maksimalni tempo evoluiranja, koji se ni u kakvim okolnostima ne da prekoračiti.
     Ali mi smo pitali za »prvi uzrok«, a ne za maksimalni tempo procesa koji već dejstvuje. Proučavanje praizvora tehnologije, vršeno s takvom namenom, prilično je očaj­nički posao; to je putovanje u dubinu istorije koja beleži samo činjenice, ali ne objašnjava njihove uzroke. Zašto je to ogromno stablo tehnološke evolucije, stablo čiji koreni sežu valjda do poslednje ledene ere a krošnja mu uranja u nailazeće milenijume, stablo koje izrasta u ra­nim fazama civilizacije, u paleolitu i neolitu, na celoj ze­maljskoj kugli manje-više jednako, zašto je, pitamo, svoj snažni procvat doživelo u zapadnoj sferi?

     Levi-Stros je pokušavao samo kvalitetno, bez mate­matičke analize, koja je usled složenosti pojave nemogu­ća, da odgovori na to pitanje. Razmatrao je nastanak tehno evolucije statistički, primenjujući za njeno objaš­njenje — teorije verovatnoće.6
     Tehnologiju pare i elektriciteta, a zatim — sintetičke i atomske hernije započeo je niz istraživanja, u početku međusobno nezavisnih, koja su prevaljivala često krivudave i daleke puteve, takođe i iz Azije, da bi oplođavale duhove skoncentrisane oko basena Sredozemnog mora.Tokom nekoliko vekova došlo je do »pritajenog« porasta znanja, dok se nije ispoljio kumulativni efekt takvih do­gađaja kao što je obaranje aristotelizma kao dogme i priznanje empirije kao direktive svih mogućih saznajnih delatnosti, kao što je uzdizanje tehničkog eksperimenta u rang pojave sa društvenom dimenzijom i kao što je proširenje mehanicističke fizike. Te procese pratio je nas­tanak društveno potrebnih pronalazaka; ta poslednja po­java neobično je značajna, pošto je potencijalne Ajnštajne ili Njutne imao svaki narod i svaka epoha, ali nije bilo podloge, uslova, nije bilo zajedničke rezonanse koja po­dupire rezultate njihovih pojedinačnih poduhvata.
       Levi-Stros smatra da zajednicu na put ubrzanja napretka uvodi određeni niz pojava koje slede jedna za drugom. Kao da postoji neka kritična veličina, neki koeficijent »razmnožavanja« koncepcija i njihovih dru­štvenih realizacija (građenje prvih parnih mašina, nasta­nak ugljene energetike, pojava termodinamike, itd.), koji najzad dovodi do lavinskog porasta otkrića, uslovljenih onim prvim, isto kao što postoji izvesna kritična veličina koeficijenta »razmnožavanja« neutrona, koja u masi teš­kog elementa, posle prekoračenja izvesnog praga, uzro­kuje lančanu reakciju. Mi upravo doživljavamo civiliza­cijski ekvivalent takve reakcije, a možda čak i »tehno­lošku eksploziju« koja se nalazi u punoj ekspanziji. O tome da li će neko društvo stupiti na takav put, da li će započeti lančanu reakciju, odlučuje, po mišljenju fran­cuskog etnologa, u stvari, slučaj. Kao što igrač koji baca kocke može računati da će izbaciti sekvence samih šesti­ca samo ako igra dovoljno dugo, tako i svako društvo ima sa probabilističke tačke gledišta bar u načelu jednake izglede da će stupiti na put brzog materijalnog nap­retka.

       Treba primetiti da je Levi-Stros imao u vidu nešto drugo nego mi. Želeo je pokazati da su civilizacije koje se krajnje razlikuju jedna od druge, što znači i atehnološke, u stvari ravnopravne i da se ne smeju vrednovati, priznavati jedne za »više« od drugih samo zbog toga što su imale sreće u spomenutoj »igri« i što su, zahvaljujući njoj stigle do starta lančane reakcije. Po svojoj metodo­loškoj prostoti to je lep model. On objašnjava zašto poje­dina, čak i velika otkrića mogu, što se tiče njihovih teh­noloških društvenih efekata, ostati da vise u praznom —kao što je bilo s pulverizatorskom metalurgijom kod Indusa ili sa barutom kod Kineza. Za počinjanje lančane reakcije ponestale su joj daljne, neophodne karike. Iz te hipoteze jasno proizlazi da je Istok naprosto bio »manje srećan« igrač nego Zapad, bar kad je reč o tehnološkom primatu, i da bi, što je logičan zaključak — da se na istorijskoj sceni nije javio Zapad — na taj isti put pre ili kasnije stupio Istok. O ispravnosti te teze pokušaćemo malo da prodiskutujemo na drugom mestu; sada ćemo se usredsrediti na probabilistički model nastajanja tehno­loške civilizacije.
      Pozivajući se na naš veliki analogon, bio lošku evolu­ciju, primetićemo da su pasmine, vrste i familije tokom evolucije na raznim kontinentima, koji su razdvojeni jedni od drugih, često nastajale istovremeno. Biljojedima ili grabljivcima Staroga Sveta mogu se saodrediti oblici Novoga Sveta, koji sa prvima nisu u srodstvu (bar ne u bliskom), ali koje je evolucija slično izmodelovala zato što je na njihove prapretke delovala sličnim uslovima sredine i klime. Evolucija tipova je, međutim, po pravilu bila monofiletska, takvo je, u najmanju ruku, mišljenje ozbiljne većine stručnjaka. Jednom su nastali kičmenjaci, jednom ribe, jednom na celoj Zemljinoj kugli vodozemci, gmizavci i sisari. To je zbilja čudnovato. Kao što vidimo, veliki prevrat telesne organizacije, takav »konstruktorski podvig«, uvek se u skali planete događao samo jednom.
     Ta se pojava takođe može tretirati kao podložna sta­tistici: nastanak sisara ili ribe bio je toliko malo verovatan da je sličan »glavni zgoditak« koji je zahteva
izuzetnu sreću«, sticaj brojnih uzroka i uslova, pred­stavljao neizmerno redak fenomen. A što je pojava redato je neverovatnije da će se ponoviti. Dodajmo da u obema evolucijama možemo zapaziti još jednu zajedničku crtu. U obema su nastali oblici viši i niži, jednostavniji i složeniji, koji su pretrajali do danas. S jedne strane, ribe su sigurno prethodile vodozemcima, a ovi opet gmizavci­ma, ali danas žive predstavnici svih tih klasa. S druge strane, rodovsko-plemensko ustrojstvo prethodilo je ro­bovskom i feudalnom, a ovo — kapitalističkom, ali ako ne do danas, a ono su do juče na Zemlji postojala, jedna pored drugih, sva ta ustrojstva, zajedno s najprimitivni­jima, čiji se ostaci još mogu otkriti na arhipelazima juž­nih mora.
    Što se, pak, tiče bio evolucije, pojavu je lako objas­niti: promenu u njoj uvek izaziva potreba. Ako sredina to ne zahteva, ako dopušta postojanje jednoćeličnih orga­nizama, oni će ploditi dalja pokolenja tokom sto, sto i pedeset miliona godina.
      Šta ipak izaziva promene društvenih uređenja? Zna­mo da je motor promena proizvodnih oruđa, to jest teh­nologije. Dakle, opet se vraćamo na polaznu tačku, jer je jasno da se uređenja ne menjaju ako se nepromenljivo služe tradicionalnim tehnologijama, pa ma one poticale ravno iz neolita.
     Problem nećemo rešiti definitivno. Pa ipak se može izjaviti da probabilistička hipoteza »lančane reakcije« ne uzima u obzir svojevrsnosti društvene strukture u kojoj do takve reakcije treba da dođe. Uređenja sa veoma slič­nom proizvodnom bazom ispoljavaju često znatne razli­ke u oblasti kulturne nadgradnje. Neizmerno je bogat­stvo rafiniranih socijalnih rituala, često komplikovanih do mučnine, prihvaćenih i rigorozno nametanih normi postupanja u životu porodičnom, plemenskom i tako da­lje; antropologa fasciniranog mirijadama tih unutarcivi-lizacijskih zavisnosti treba da zameni sociolog-kibernetičar, koji će, svesno omalovažavajući unutar kulturno, se­mantičko značenje svih takvih praksi, istražiti njihovu strukturu kao sistema s povratnim spregama, sistemačiji je cilj stanje ultra stabilne ravnoteže, a dinamički za­datak — regulacija koja teži ka ustaljenju tog stanja.
      Veoma je verovatno da neke od ovih struktura, od ovih sistema međuljudskih zavisnosti, uzajamno spregnu­tih restrikcijama nametnutim na slobodu činova i misli, mogu veoma uspešno da se suprotstave svakom naučno--tehničkom pronalazaštvu. Kao takođe i to da postoje i takve strukture koje, možda i ne pomažući to pronalaza­štvo, otvaraju za njega bar neki, ma koliko ograničen prostor. Dabogme, osnovne crte evropskog feudalizma bile su začuđujuće bliske japanskom feudalizmu još iz XIX veka. A ipak su oba modela — azijski i evropski —toga istog uređenja takođe ispoljavali određene razlike, koje su u aktuelnoj društvenoj dinamici imale drugoraz­redno, a možda i trećerazredno značenje, što je ipak uči­nilo da su baš Evropljani, a ne Japanci, novom tehnolo­gijom slomili feudalizam i na njegovim ruševinama stvo­rili začetke industrijskog kapitalizma7).
     U takvom zahvatu tehnološka lančana reakcija poči­nje ne od serije jeđdnorođnih slučajeva (recimo narednih otkrića izvesnog tipa) nego naslojavanjem jednog na dru­gi dva toka događaja, od kojih prvi (kibernetički shvaće­na struktura nadgradnje) ima masovno-statistički karak­ter u višem stepenu nego drugi (pojava empirijsko-tehničkih interesovanja kod jedinki). Ta dva toka moraju da se ukrste da bi nastala šansa za start tehno evolucije. Ako do toga susreta ne dođe, onda nivo neolitske civili­zacije može da se pokaže kao neprekoračiv plafon.
      I ova nabačena slika sigurno je samo grubo uprošćavanje, ali stvar će razjasniti tek budući istraživački radovi[II].

Nekoliko naivnih pitanja

       Svaki razuman čovek pravi životne planove. U odre­đenim granicama on ima slobodu izboru u pogledu obra­zovanja, profesije, načina života. Ako se na to odluči, mo­že promeniti obavljani posao, pa čak, do izvesnog stepena, i sopstveno postupanje. O civilizaciji se to ne može reći. Niko je, bar do kraja XIX veka, nije planirao. Nasta­jala je stihijski, razmahivala se u tehnološkim skokovima neolita i industrijske revolucije, zaustavljala se na čitave milenijume, jedne su kulture rasle i prolazile, a na njiho­vim ruševinama nastajale su nove. Civilizacija »sama ne zna« kada, u kome trenutku svoje istorije, zahvaljujući seriji naučnih otkrića i njihove društvene eksploatacije, stupa na put rastućeg ubrzanja razvitka. Taj razvitak izražava se kroz uvećani obim homeostaze, kroz porast korišćenih energija, kroz sve uspešniju zaštitu jedinke i zajednice od ugroženosti svih mogućih vrsta (bolesti, ele­mentarnih katastrofa, itd.). Taj razvitak omogućava na­redno obuzdavanje stihijskih sila Prirode i društva, zah­valjujući aktima regulacije, ali istovremeno ovladava i daje pravac ljudskim sudbinama. Civilizacija ne deluje kako hoće, nego kako mora. Zašto, u stvari, treba da raz­vijamo kibernetiku? Između ostalog zato što ćemo uskoro sigurno naići na »informacionu barijeru« koja će zakočiti rast nauke ako u duhovnoj sferi ne izvršimo prevrat ka­kav je tokom poslednja dva stoleća izvršen u fizičkoj sferi. Znači tako? Znači, nećemo raditi ono što uspemo nego ono što od nas zahteva dosegnuta faza civilizacijske dinamike? Naučnik će reći da se baš u tome ispoljava objektivna delatnost razvojnog gradijenta. A zar civiliza­cija, kao jedinka, ipak ne može da osvoji slobodu izbora daljeg puta? I kakvi uslovi moraju biti ispunjeni da bita kva sloboda nastala? Društvo mora da se izbori za neza­visnost od tehnologije elementarnih problema. Osnovna pitanja svake civilizacije — ishrana, odeća, transport, ali takođe i životni start, distribucija dobara, zaštita zdrav­lja i imovine, moraju da se razvijaju. Moraju da postanu neprimetni, kao vazduh čije je izobilje sve dosad bilo jedini suvišak koji je pratio ljudsku istoriju. To se, bez sumnje, može postići. Ali to je samo uvodni uslov, jer tek će se tada u svoj svojoj veličini izdvojiti pitanje »šta dalje?« Smisao života jedinki daje društvo. Ali ko ili šta daje smisao civilizaciji, određenoj životnom sadržinom? Ko ustaljuje hijerarhiju njenih vrednosti? Ona sama. Od nje zavisi taj smisao, ta sadržina, od trenutka stupanja na slobodan prostor. Kako možemo da zamisli­mo tu slobodu? To je, razume se, sloboda od poraza, bede, nesreća — no da li to njihovo izostajanje, to uklanja­nje dosadašnjih nejednakosti, nezadovoljenih gladi i žeđi, označava sreću? Kada bi tako bilo, ideal dostojan ostvarenja predstavljala bi civilizacija koja konsumira maksi­mum dobara kakve je kadra da proizvede. Pa ipak je sumnja u usrećujuću snagu takvog potrošačkog raja na zemlji sveopšta. Ne radi se o tome da treba svesno težiti askezi ili proglašavati neku novu verziju rusoovskog »povratka u prirodu«. To već ne bi više bila naivnost nego glupost. Potrošački »raj« sa svojom momentanošću sveopšteg ispunjenja svih mogućih želja i prohteva verovatno bi brzo doveo do duhovne stagnacije i one  »dege­neracije« kojoj fon Herner u statistici svojih kosmičkih civilizacija pripisuje ulogu »gasitelja« psihozoika. A čim taj lažni ideal odbacimo, šta nam preostaje? Civilizacija stvaralačkog rada? Pa mi sami činimo sve što je u našoj moći da svaki rad mehanizujemo, automatizujemo, osa­mostalimo; granica tog napretka jeste odvajanje čoveka od tehnologije, njena potpuna alijenacija, po kibemetičkom shvatanju, dakle i ona koja obuhvata čak i sferu psihičke delatnosti. Kaže se da će se moći automatizovati samo nestvaralački duhovni rad. A gde su dokazi za to? Recimo jasno: nema ih i, štaviše, ne može ih ni biti. Tako neosnovano izražena »nemogućnost« ne predstavlja vrednost veću od biblijske tvrdnje da će čovek uvek zarađi­vati hleb u znoju lica svog. Bio bi to odista neobičan na­čin tešenja kad bi se proglašavalo da ćemo uvek imati nešto da radimo ne zato što rad smatramo vrednošću sa­mom po sebi nego zato što nas sama suština sveta u kome živimo prisiljava i uvek će nas prisiljavati da radimo.
    S druge strane, kako čovek može raditi nešto što na isti način, a možda čak i bolje od njega, može da uradi mašina? Danas se ovom načinu pristupa iz nužde, jer je uređenje Zemlje krajnje nesavršeno, a ljudski rad je na mnogim kontinentima jeftiniji, ekonomski rentabilniji od mašinskog. Ali mi razmatramo perspektive budućno­sti, i to veoma daleke. Treba li da ljudi u jednom trenut­ku sebi kažu: »Dosta, više nećemo automatizovati takve i takve vrste poslova, iako je to moguće — zakočićemo Tehnologiju da bismo spasli čovekov rad, kako se čovek ne bi osećao suvišnim?«  Bila bi to osobenjačka sloboda, čudno korišćenje njome, posle mnogih vekova borbe za njeno postizanje.
     Takva pitanja su, pored sve prividne ozbiljnosti, u suštini veoma naivna, pošto sloboda u nekom apsolut­nom smislu neće moći da se osvoji nikada. Ni kao apso­lutna sloboda izbora delatnosti ni kao sloboda od svakog delovanja (izazvana »opštom automatizacijom«). Prve vrste slobode neće biti, jer ono što je s pozicije jučeraš­njeg dana izgledalo kao sloboda, danas to već više nije. Situacija izlaska ispod pritiska delatnosti koje treba da zadovolje elementarne potrebe omogućava određen izbor daljeg puta, ali neće biti neponovljiv istorijski događaj. Situacije izbora će se ponavljati na sukcesivno postizanim, sve višim nivoima. To će ipak uvek biti izbor izme­đu konačnog broja puteva, te će i svaki put postizana sloboda biti relativna — jer se čini nemogućim da bi od čoveka mogla da otpadnu sva ograničenja, ostavljajući ga licem u lice sa svemoći i sveznanjem, koje je najzad postigao. Fikcija je takođe i ona druga, nepoželjna vrsta slobode — prividan rezultat potpune alijenacije Tehno­logije koja svojom kibernetičkom moći treba da stvori sintetičku civilizaciju, što čovečanstvo istiskuje iz svih oblasti delatnosti.
     Strah od besposlice kao posledice automatizacije opravdan je naročito u visokorazvijenim kapitalističkim zemljama. Ne može se ipak smatrati opravdanim strah od nezaposlenosti nastale usled »prekomernog potrošač­kog izobilja«. Vizija kibernetičke Zemlje Dembelije lažna je zato što pretpostavlja zamenjivanje ljudskog rada ra­dom mašina, koji čoveku zatvara sve puteve, dok stvari stoje baš obrnuto. Do takvog zamenjivanja će sigurno doći, ali ono će otvoriti nove, danas jedva nejasno naslu­ćivane puteve. Ne u onom uskom shvatanju i da će radni­ke i tehničare zameniti programeri digitalnih računara,jer sledeća pokolenja, nove vrste ovih mašina više neće imati potrebe za programerima. To neće biti samo smenjivanje jednih, starih zanimanja novima, drugima, iako u načelu njima sličnim, nego će to biti duboki prevrat, ko zna možda i takav koji će se izjednačiti s prevratomu kome su se antropoidi pretvorili u ljude. Ćovek, naime, ne može neposredno preduzeti takmičenje s Prirodom: ona je suviše složena da bi on sam mogao s njom da iziđe na kraj. Slikovito rečeno, čovek između sebe i Prirode mora izgraditi ceo sistem karika, od kojih će svaka na­redna, kao pojačivač Razuma, biti moćnija od prethodne.To je, dakle, put savladavanja ne sile nego misli, put koji u perspektivi omogućava ovladavanje osobinama mate­rijalnog sveta, naprosto nedostupnim za ljudski mozak. Svakako: te posredne karike delatnosti biće u izvesnom smislu »mudrije« od njihovog ljudskog konstruktora, ali reč »mudrije« — još ne označava »neposlušne«. Oslanja­jući se na domišljanje, govorićemo i o onim područjima u kojima će tako potpomognuta čovekova delatnost moći da se izjednači sa delatnošću Prirode. Čak i tada će čo­vek podlegati ograničenjima čiji materijalni karakter, uslovljen tehnologijom budućnosti, ne možemo predvideti, ali čije ćemo psihološke efekte biti kadri bar u nez­natnoj meri da shvatimo, iako smo sami ljudi. Veza tog shvatanja prekinuće se tek onda kad se čovek, posle hi­ljadu ili milion godina, za račun savršenije konstrukcije odrekne celokupnog svog životinjskog nasleđa, svog ne­savršenog, netrajnog, smrtnog tela, kada se preobrazi u biće od nas toliko više da će nam već postati tuđe. Ocrtavanjem početaka te auto evolucije vrste moraće, dakle, da se završi ovo naše zagledanje u budućnost.

Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 1( Dileme ) 
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 2 ( Dve evolucije -1 deo ) 
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 4( Kosmičke civilizacije I)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 5( Kosmičke civilizacije II )

Stanislav Lem, Kosmologija i naučna fantastika 
Solaris, vreme okrutnih čuda Stanislava Lema