Stanislav Lem,Summa Tehnologiae 5 ( Kosmičke civilizacije II )

 III. Kosmičke civilizacije

Formulisanje problema
Formulisanje metoda
Statistika kosmičkih civilizacija
Kosmički katastrofizam
Metateorija čuda
Unikalnost čoveka
Inteligencija: slučaj ili nužnost?
Hipoteze
Votum separatum
Perspektive

III. KOSMIČKE CIVILIZACIJE



Unikalnost čoveka

      Sovjetski naučnik Baumštejn u pitanju koje mi ovde razmatramo zauzima stav potpuno suprotan u odnosu na stav Šklovskoga. On smatra da je trajanje jednom nas­tale civilizacije gotovo neograničeno u vremenu, to jest da mora iznositi milijarde godina. Zato je učestalost bio­geneze, kako on smatra, izuzetno mala. On rezonuje na ovaj način. Verovatnoća da će od jednog zrnca ikre baka-lara jednom nastati zrela riba — neobično je mala. Pa ipak je, zahvaljujući tome što te ikre ima veoma mnogo (oko tri miliona jajašaca u jednom nakotu), verovatnoća da će bar od jednog ili dva jajašca nastati ribe jednaka broju jedan.

Taj primer neobično malo verovatne pojave u svakom, posebno uzetom slučaju, ali krajnje verovatne pri razmatranju zbira istih slučajeva, Baumštejn upoređuje sa procesima biogeneze i antropogeneze. U rezultatu izračunavanja koje nećemo navoditi, on dolazi do zak­ljučka da je od milijarde planeta Galaksije jedva njih nekoliko, a možda čak samo jedna, Zemlja, proizvela »psihozoik«. Baumštejn se služi teorijom verovatnoće koja veli da je pri veoma malom izgledu ostvarenja neke pojave neophodno toliko mnogo ponavljanja uslova u odnosu na nju uvodnih, da bi se ona na kraju morala ostvariti. Tako je, na primer, veoma malo verovatno da bi jedan igrač, bacajući deset kocki, izbacio deset šestica. Pa ipak je verovatnoća, ako milijardu igrača bude bacalo kocke, da će bar jedan izbaciti deset šestica već daleko veća. Nastanak čoveka bio je uslovljen neizmerno velikim brojem činilaca. Tako je, na primer, najpre morao nas­tati zajednički predak svih kičmenjaka, riba; hegemonija malo moždanih reptila morala je ustuknuti pred erom sisara, dalje — među sisarima su morali da se izdvoje Vodeći, a nastanku od njih čoveka morala su na odluču­jući način, kao što je slobodno pretpostaviti, doprineti ledena doba, koja su uvećala silnu selekciju i pred orga­nizme postavljala ogromne zahteve u pogledu njihovih ispoljenih regulacionih sposobnosti; to je dovelo do ener­gičnog razvoja »homeostatskog regulatora drugog tipa«— mozga 9).

      Taj zaključak je pravilan, uz jednu, ali veoma bitnu ogradu. Autor toga zaključka je, u stvari, dokazao da su neki organizmi mogli nastati samo na planeti koja je imala veliki i samo jedan mesec (koji izaziva pojave pli­ma i oseka, što dalje stvara svojevrsne uslove vegetacije u priobalnim sferama), da je »cefalizaciju«, rast pračovekovog mozga, verovatno ozbiljno ubrzao uticaj ledenih doba, koji je narušavao i istovremeno pojačavao selek­tivni pritisak, a ovaj uticaj ledenih doba bio je, kako se smatra, izazvan opadanjima sunčanog zračnog emitovanja, koje nastupa svakih nekoliko stotina miliona godina. Jednom rečju, ovaj autor je zaista dokazao retkost antropogeneze, ali ju je dokazao doslovno, a to znači da je pokazao koliko bi neverovatna bila hipoteza o nastanku na planetarna najrazličitijih sunaca — čovekolikih orga­nizama.

     Taj zaključak ipak nipošto ne rešava unapred prob­lem kosmičke gustoće biogeneze i bioevolucije. Tu se probabilistički model razvitka jednog bakalara na milion zrnaca bačene ikre ne može više primenjivati. Da od tri miliona jajašaca ikre preostaje jedna jedinka, slažemo se— pa ipak je nenastajanje ribe iz jajašca isto vredno sa uništenjem toga jajašca. Međutim, ne nastajanje vrste Homo Sapiensa  iz Primata još nipošto ne bi otklonilo mogućnost da se na Zemlji pojave razumna bića. Početak bi im mogli dati, na primer, glodari. Probabilistički mo­del tipa kockarske igre ne može se primeniti u odnosu na sistem samoorganizacije, u koji spada evolucija. Taj model uvek uzima u obzir ili samo gubitak ili samo dobi­tak, što znači da je to igra zasnovana na principu »sve ili ništa«, dok je evolucija sklona svim mogućim kompro­misima; ako »gubi« na kopnu, razmnožava druge svoje organizme u vodi ili u vazduhu; ako čitav ogranak živo­tinja podleže uništenju, njegovo mesto odmah zauzimaju, zahvaljujući evolucionoj radijaciji, drugi organizmi. Evo­lucija nije igrač koji će žuriti da prizna poraz, ona nije slična protivniku koji će ili savladati prepreku ili će pasti kao tvrd projektil koji se može samo razbiti o zid ili ga probiti. Evolucija pre liči na reku koja zaobilazi prepre­ke, menjajući pravac svoga toka. I kao što na Zemlji nepostoje dve reke s potpuno analognim tokom i oblikom korita tako sigurno ni u Kosmosu ne postoje potpuno identične evolucione reke (ili dva drveta). Tako je, dakle, spomenuti autor dokazao nešto drugo no što je namera-vao. Ukazao je na neverovatnoću ponavljanja zemaljske evolucije u drugim planetnim sistemima ili bar na nemo­gućnost podudarnog, tačnog ponavljanja u svakoj poje­dinosti, koje je dovelo do oblikovanja čoveka onakvog kakvog poznajemo.

    Druga je stvar što gotovo ništa ne znamo o tome šta je u bio evoluciji slučajni oblikujući uticaj (a slučajna, po takvom shvatanju, jeste prisutnost Zemljinog Meseca), a šta neophodni rezultat dejstva zakona homeostatskog sis­tema. Najviše nas valjda navode na razmišljanje ova »ponavljanja«, ovi »nesvesni autoplagijati«   koje je evolu­cija počinila, ponavljajući posle više miliona godina pro­ces prilagođavanja organizama prema sredini koju su već davno napustili. Kitovi su po drugi put, bar po spoljnom izgledu, postali slični ribama; nešto slično dogodilo se sa nekim kornjačama, koje su najpre imale koru, a potom je sasvim izgubile, i najzad je, posle desetak hiljada pokolenja, ponovo stekle. Kore »prvobitnih« i »ponovlje­nih« kornjača potpuno su slične, samo što su jedne nas­tale od unutrašnje koštane građe, a druge od kožnog tki­va koje je postalo rožasto. Sama činjenica ipak ukazuje na to da modelujući pritisak sredine odlučno doprinosi nastanku oblika koji su u konstrukcijskom pogledu slični. Pokretači svake evolucije valjda su, prvo, promene nasledne informacije, predavane od pokolenja pokolenju i, drugo, promene u životnoj sredini. Uticaj kosmičkog činioca na predaju nasledne informacije podvlači Šklov­ski, koji je izneo neobično originalnu hipotezu da je jači­na kosmičkog zračenja (koje predstavlja suštinski regu­ ator za količinu nastajućih mutacija) bila promenljiva i da je zavisila od toga koliko je planeta na kojoj se stvaraživot udaljena od Supernove; jačina kosmičkog zračenja može tada »normalnu« jačinu, znači prosečnu jačinu zacelu Galaksiju, da prebaci na desetine pa i stotine puta. Neobična je otpornost jedne vrste organizama prema uticaju takvog zračenja koje uništava genetičku informa­ciju; tako, na primer, insekti mogu da podnose doze zra­čenja koje su na stotine puta veće od onih koje su zasisare smrtne. Osim toga, takvo zračenje kod organizama koji duže žive povećava učestalost mutacija u ozbiljnijem stepenu nego kod kratkovečnih (što je čak moglo imati izvestan uticaj na »negativnu selekciju« metuzalema organskog sveta). Šklovski iznosi hipotezu da je masovno uništenje velikih gmizavaca u mezozoiku izazvalo slučaj­no Zemljino približenje jednoj Supernovoj koja je upra­vo eksplodirala. Samim tim, kao što vidimo, faktor život­ne sredine postaje univerzalniji no što bismo hteli da priznamo, pošto on može da odlučuje ne samo o pri­tisku selekcije nego i o učestalosti mutiranja genetičkih odlika. Uopšte možemo reći da je tempo evolucije mini­malan i da se čak približava nuli, pošto uslovi životne sre­dine praktično ostaju nepromenljivi kroz više stotina mi­liona godina. Takve sredine su, pre svega, okeanske du­bine u kojima su se do danas očuvale neke životinjske forme (riba), gotovo nepromenjene od razdoblja krede i jure. Prema tome, planete sa klimatskom i geološkom stabilizacijom većom od zemaljske, jednom rečju takve koje bismo bez ustezanja proglasili za »rajske«, ako je upitanju njihova »pogodnost« za životne pojave, u stvari mogu da predstavljaju prostranstva homeostatskog zas­toja; život, naime, evoluira ne zato što bi imao ugrađenu tendenciju ka »napretku«, nego samo kad se suoči sa apsolutnom ugroženošću. S druge strane, čini se da suviše nagla kolebanja koja se, na primer, događaju oko promenljivih ili dvojnih zvezda, ili isključuju mogućnost nastanka života ili, pak, predstavljaju za njega stalnu opasnost od iznenadnog uništenja.

      Evolucije se, kako mislimo, javljaju na mnogobroj­nim nebeskim telima. Nameće se pitanje da li one moraju da kulminiraju uvek, ili bar gotovo uvek, u nastanku ra­ zuma ili, pak, i njegova pojava predstavlja slučaj u odno­su na pravilnost dinamičnih procesa nekako spoljašnji, nešto poput slučajnog stupanja u uličicu razvoja, otvo­renu zahvaljujući sticaju okolnosti. Kosmos, na žalost,ne može da nam pruži odgovor na to pitanje i sigurno neće brzo to učiniti; zbog toga smo, dakle, zajedno s ce­lom našom problematikom na Zemlji, osuđeni na znanje kakvo može da se crpe samo iz događaja koji se na njoj dešavaju.


Inteligencija: slučaj ili nužnost?


      »Neinteligentne« životinje i biljke mogu da se prilagođavaju pojavama izazvanim faktorima životne sredine— na primer godišnjim dobima. Evolucioni katalog homeostatskih rešenja toga zadatka zaista je golem. Perio­dični gubitak lišća, preostajanje sklerocija, zimski san, metamorfoze insekata — to su samo malobrojna od mo­gućih pitanja. Stvar je ipak u tome što regulacioni meha­nizmi, predodređeni naslednom informacijom, mogu da savladaju samo one pojave koje su selekcionisale hilja­de prethodnih pokolenja. Preciznost instinktivnog pona­šanja postaje uzaludna kad iskrsne potreba za rešenjem novih zadataka, zadataka koje vrsta još nije savladala, pa samim tim nisu postali genetički učvršćeni. Biljka, bak­terija ili insekt, kao »homeostat prvog stepena«, imaju načine reagovanja na promene ugrađene od trenutka svog nastanka: na jeziku kibernetike reći ćemo da je sistem (pojedinac) »unapred programiran« u pogledu obima mo­gućih promena koje je dužan regulaciono da savladava radi svoga sopstvenog kontinuisanja i kontinuisanja vrste. Takve promene najčešće imaju ritmički karakter (smenjivanje dana i noći, godišnjih doba, plime i oseke) ili bar periodični (približavanje grabljivca, koje pokreće gotove odbrambene mehanizme: bekstvo ili ukočenost u»prividnoj smrti« i slično). Kad dolazi do promena koje organizam izbacuju iz njegove sredinske ravnoteže putem »programiranja« nepredviđenih instinkata, odgovor »re­gulatora prvog stepena« pokazuje se nedovoljnim, pa po­činje kriza. S jedne strane, naglo se povećava smrtnost  neprilagođenih, a selektivni pritisak istovremeno će privilegovati neke nove forme (mutante) — što na kraju može da dovede do utelovljenja u »genetičko programi­ranje«  načina reagovanja neophodnih da bi se preživelo.S druge strane, nastaje izuzetna šansa za organizme obda­rene »regulatorom drugoga tipa«, to jest mozgom, koji u zavisnosti od potreba može da menja »program delat­nosti« (»samoprogramiranje zahvaljujući učenju«). Pret­postavlja se da postoji takav tip promena, takav tempo i takva sekvencija (mogla bi se nazvati »lavirintskom«, imajući na umu lavirinte u kojima naučnici proučavaju inteligenciju životinja, na primer pacova), koju evoluciona plastičnost genetski determinisanih regulatora, instinkata, nije više kadra da savlada. To će privilego-vati procese razrasta centralnog nervnog sistema kao homeostatskog uređaja »drugog stepena«, kao sistema čija delatnost počiva na stvaranju probnih situacionih mo­dela. Ne oslanjajući se više na gotove programe delat­nosti, organizam se »na svoju ruku« ili prilagođava promenjenoj sredini (pacov uči da pronađe izlaz iz lavirinta) ili sredinu prilagođava sebi (čovek gradi civiliza­ciju). Postoji, dabogme, još i treća mogućnost, moguć­nost gubitka: kada organizam, stvorivši pogrešan model situacije, ne postiže prilagođavanje i umire.

     Organizmi prvog tipa »sve znaju unapred«, organiz­mi drugog tipa moraju pravo postupanje tek da nauče.Ugodnosti prvog rešenja organizam iskupljuje njegovom uskošću, ugodnosti drugoga — rizikom. »Kanal« kroz koji biva saopštavana nasledna informacija ima ograni­čene dimenzije, usled čega broj unapred programiranih delatnosti ne može da bude suviše veliki: to smo imali na umu govoreći o regulacionoj »uskosti«. Učenje, među­tim, pretpostavlja uvodno razdoblje u kome je organizam posebno izložen greškama, koje lako mogu da ga staju veoma mnogo, uključujući i gubitak života. Sigurno su zbog toga do dana današnjeg u životinjskom svetu pretrajala oba ta glavna tipa regulatora: postoje sredine u kojima se stereotipno ponašanje, ali »znano od kolevke«, više isplati od svih napora skupe nauke učenja na sopstvenim greškama. Otuda, uzgred rečeno, potiče »ču­desno savršenstvo« nagona. Sve to zvuči dosta dobro, ali šta iz svega toga proizlazi za opšte pravilnosti encefalo-geneze? Mora li evolucija uvek na kraju da proizvede tako jake »regulatore drugog stepena« kao što su veliki mozgovi čovekolikih stvorenja ili mozgovi, ako na pla­neti ne dolazi do »kritičnih promena«, kao nepotrebni, na njoj i ne nastaju?

    Odgovor na tako postavljeno pitanje nije lak. Površ­no poznavanje evolucije obično navodi na naivnu kon­cepciju napretka: sisari su imali »veće mozgove« nego gmizavci, što znači da su imali »veću inteligenciju« i zato su gmizavce konačno potisnuli. Pa ipak su sisari sa gmi­zavcima koegzistirali kroz više stotina miliona godina, predstavljajući sporedne, sitne oblike u odnosu na vladajuće gmizavce. U poslednje vreme ponovo je utvrđeno koliko veliku inteligenciju, u poređenju sa drugim orga­nizmima koji žive u okeanu, imaju delfini. No i pored toga oni nipošto nisu ovladali isključivim načinom pre­vlasti u vodama. Skloni smo da važnost inteligencije precenjujemo kao »vrednost samu po sebi«. Ešbi za to daje niz zanimljivih primera. Pacov »tup«, koji sporo uči, nađenu hranu isprobava oprezno. Pacov »bistar«, pošto je naučio da se hrana uvek nalazi na istome mestu i u isto vreme, prividno ima veću šansu da ostane živ. No ako u toj hrani bude otrov, »tupi« pacov koji »ništa nije naučio«, upravo će zahvaljujući svome nagonskom nepoverenju nadživeti »bistrog« pacova koji će se najesti i uginuti. Prema tome, svaka sredina ne privileguje »inte­ligenciju«. Uopšteno govoreći, eksploracija iskustva (nje­gov »transfer«) veoma je korisna u zemaljskoj sredini. Ali moguće su ipak i takve sredine u kojima ta odlika postaje minus. Poznato je da iskusni strateg može savla­dati manje iskusnoga, ali da može i da izgubi s najgorim fušerom, pošto su potezi ovoga poslednjeg »neinteligent­ni«, to jest potpuno neuračunljivi. Vredno je pažnje daje evolucija, inače tako »škrta« u svakoj oblasti informacione poruke, proizvela čovekov mozak, uređaj s tolikim stepenom »prekomernosti«, da je taj mozak, koji još idanas, u XX veku, odlično izlazi na kraj s problematikom moćne civilizacije, anatomski, biološki potpuno isti kao i mozak našeg primitivnog, »varvarskog« pretka od pre sto hiljada godina. Na koji je način ta ogromna »prospektivna potencija razuma«, ta »prekomernost«, koja kao da je već u samom osvitu istorije bila spremna da se prihvati izgradnje civilizacije — nastala usled delatnosti probabilističke evolucione igre dva vektora, mutacionogi selekcionog pritiska?

      Evolucionizam na to pitanje ne može da da pouzdan odgovor. Iskustvo pokazuje da se mozak svake životinje, u stvari, odlikuje znatnom »prekomernošću«, koja se izražava u tome što je životinja kadra da rešava zadatke kakve u normalnom životu nikad ne sreće, dok joj ih ne postavi naučnik-eksperimentator. Takođe je činjenica opšti rast moždane mase: savremeni vodozemci, gmi­zavci, ribe, uopšte svi predstavnici životinjskog sveta, imaju mozgove veće od njihovih paleozojskih ili mezozojskih predaka. U tom smislu su tokom trajanja evolucije sve životinje postale »mudrije«, pa se čini da ova takođe opšta tendencija svedoči o tome kako će, bude li proces evolucije trajao dovoljno dugo, moždana masa najzad morati da prekorači »kritičnu veličinu«, koja će otpočeti lavinsku reakciju sociogeneze.

     Treba ipak da se uzdržimo da ovaj proces »težnje ka razumu« kao konstrukcijske tendencije evolucionih pro­cesa, žurno »ekstrapoliramo na Kosmos«. Neki činioci »materijalne« ili »uvodno-građevinske« prirode mogu u samom osvitu evolucije tako da ograniče njene buduće mogućnosti i tako da odrede njen razvojni plafon da do nastanka »regulatora drugog tipa« uopšte ne dođe. Pri­mer mogu da budu insekti, jedan od najstarijih, najživotnijih i najplodnijih životinjskih rodova; Zemlja danas broji preko 700.000 njihovih vrsta, prema 80.000 vrsta svih kičmenjaka. Insekti predstavljaju preko tri četvrti­ne čitavog životinjskog carstva — a ipak nisu proizveli razum. Insekti su, sem toga, postojali kroz manje-više isti vremenski raspon kao i kičmenjaci, što znači da bi, s obzirom na desetostruko veću brojnost vrsta, sa statis­tičke tačke gledišta (kad bi samo ona odlučivala) imali deset puta više izgleda za realizaciju »regulatora drugog tipa«. A to što se tako nije dogodilo ubedljivo svedoči o neprimenljivosti računa verovatnoće kao odlučujućeg kriterijuma kad su u pitanju pojave psihogeneze. Prema tome: ona jeste moguća, ali nipošto nije neizbežna poja­vava; ona predstavlja jedno od boljih rešenja, ali ne uvek i ne za sve svetove optimalna. Radi konstruisanja razuma Evolucija mora raspolagati tako raznorodnim činioci­ma, kao što je ne suviše velika gravitacija, relativno pos­tojanom silinom kosmičkog zračenja, ne suviše energič­nog, promenljivošću životne sredine ne samo cikličkog karaktera i sigurno još mnogim drugim, nama još nepoz­natim činiocima. Njihov sticaj na površinama planeta valjda ipak nije nešto izuzetno. Prema tome, možemo, i pored svega, očekivati da u Kosmosu postoji Razum, iako oblici njegove manifestacije mogu da protivreče svim našim savremenim predstavama.


Hipoteze


      Situacija je paradoksalna. Tražeći oslonac za naše pokušaje da zavirimo u budućnost zemaljske civilizacije, neočekivano smo dobili pomoć od astrofizike, koja sta­tističkom analizom istražuje učestalost pojava razumnog života u Kosmosu, posle čega smo rezultate takvih poslo­va odmah osporili. Astrofizičar bi mogao upitati kakvim pravom smo to učinili, pošto je njegova kompetencija u ključnom pitanju — diferencijaciji »prirodnih« astro­nomskih pojava od »veštačkih« — neuporedivo veća od naše. Takav, potpuno verovatan prigovor traži odgovor.Taj odgovor je delimično već bio rasut u prethodnim odeljcima ovog ciklusa i sad nam preostaje samo da ga sistematizujemo.

     Treba napomenuti da se radioastronomija tek razvi­ja. Pokušaji kosmičkog osluškivanja nastavljaju se (izme­đu ostalog, u SSSR-u će to činiti jedan od saradnika pro­fesora Šklovskog). Ako se u narednim godinama otkriju astroinženjerijski ili signalizacijski fenomeni, imaće to, dabogme, veliki značaj.
  Pa ipak će potpun nedostataksvih pozitivnih podataka imati veći značaj, utoliko veći ukoliko takvi ogledi budu duže nastavljani i ukoliko se u tu svrhu bude koristila osetljivija aparatura. Posle izvesnog, dovoljno dugog vremena, potpuno odsustvo takvih pojava prisiliće nas na reviziju gledanja o biogenezi i psihogenezi u Kosmosu. Danas je za to još prerano a ipak se — pri izricanju hipoteza — smatramo veza­nim sadašnjim stanjem nauke. Odsustvo »čuda« i kos-mičkih signala primamo k znanju is to kao što to čini iastrofizičar. Stoga ne osporavamo opservacioni materi­jal, nego samo njegovu interpretaciju. Objašnjenje »psi-hozojskog vakuuma« nudi nam svaka od tri hipoteze koje smo izneli.

I. Civilizacije nastaju u Kosmosu retko, ali su dugo­trajne. Učestalost njihovog pojavljivanja iznosi nekolikodo nekoliko desetina na jednu Galaksiju. Tako, dakle, jedna planeta sa »psihozoikom« dolazi na milijardu zvezda. Zajedno sa astrofizičarima odbacujemo tu hipotezu, jer je ona u suprotnosti sa opšte-prihvaćenim pogledimana tipičnost nastanka planetarnih sistema i života u nji­hovom domenu. Ipak se ograđujemo da ova hipoteza, koliko god neverovatna, ne mora biti i neistinita. Pošto se galaksije, kao i zvezde, međusobno razlikuju po sta­rosti, u galaksijama starijim od naše moralo bi dolaziti do astroinženjerijskih delatnosti čiji bi simptomi, posle odgovarajućeg usavršavanja aparature, mogli da se zapa­ze. Pri tom polazimo od postavke, slično kao i astrofizičari, da se sve, ili gotovo sve, ma koliko malobrojne civi­lizacije, razvijaju u tehnološkom pravcu koji, posle do­voljno dugog vremena dovodi do astroinženjerije.

II. Civilizacije nastaju u Kosmosu često, ali su krat­kotrajne. To proizlazi a) iz njihovih tendencija ka »auto-likvidaciji«, b) iz njihovih tendencija ka »degeneraciji«,c) iz uzroka za nas potpuno neshvatljivih, koji počinju da dejstvuju na izvesnoj razvojnoj etapi. Upravo tim hi­potezama najviše pažnje posvećuje u svojoj monografiji Šklovski. Za nas je najvažnije iznošenje postavki na koje se te hipoteze oslanjaju. Mogu se svesti na dve: 1) prih­vata se da je pravac razvitka ogromne većine civilizacija ovakav kao zemaljski, to jest tehnološki; 2) da je tempora zvitka, bar u astronomskoj skali, gde odstupanje od milion godina nema značaja, sličan. Tako, dakle, polazna postavka te grupe hipoteza jeste ortoevolucioni karakter razvitka gotovo svih civilizacija. Ćutke se prihvata da je ubrzanje tehnološkog napretka, kakvo na Zemlji posmatramo tokom najmanje poslednjih dvesta godina, tra­jan dinamični proces koji mogu zakočiti jedino destruk­ivni činioci (»degeneracija«, »samoubistvo« civilizacije). Osnovna dinamična odlika svih civilizacija bio bi, dakle,eksponencijalni rast (do potencije) koji pravim putem vodi ka astroinženjerijskoj delatnosti. Obe te postavke mogu biti napadnute. Ipak, nemamo bilo kakvih datosti za donošenje suda da li je tehnološka usmerenost odista oznaka razvojnog zakona »psihozoika«. Možda i nije. No bez obzira na to, u skladu sa Okamovim principom, ne unosimo »suvišne entitete«, to jest hipoteze koje se ne oslanjaju ni na kakve činjenice. Prihvatamo da je to usme­renost tipična zato što same sebe i našu sopstvenu istoriju smatramo prosečnom, običnom, te prema tome i tipičnom kosmičkom pojavom.

     Drugačije stoji stvar sa drugom postavkom. Istina, dosadašnja istorija, počev od Industrijske Revolucije, pokazuje stalan eksponencijalni rast naše civilizacije, ali bez obzira na to postoje određene i to važne činjenice koje govore u korist verovatnoće njegove promene. Kad osporimo prividnu postojanost (u astronomskoj skali) tempa tehno-evolucije, otvara se mogućnost novog rešenja. Možemo govoriti o trećoj grupi hipoteza koje se slažu sa posmatranim (ili tačnije — neposmatranim . . .) činjenicama.

III. Civilizacije nastaju u Kosmosu često i dugotraj­ne su, ali se ne razvijaju orto-evoluciono. Kratkotrajno je ne njihovo postojanje, već jedino neka njegova faza koja se odlikuje eksponencijalnim rastom. Ta ekspanziv­na faza traje u astronomskoj skali veoma kratko: neko­liko do nekoliko desetina hiljada godina (kao što će se kasnije pokazati, verovatno je da traje čak i kraće). Posle tog razdoblja dinamična karakteristika razvoja se menja. Ova Zemlja ipak nema ničeg zajedničkog ni sa »autolikvidacijom« ni sa »degeneracijom«. Otuda putevi različitih civilizacija mogu već ozbiljno međusobno da se razlikuju. Ta raznorodnost daljeg razvoja uslovljena je uzrocima koje ćemo posebno razmotriti. To razmatranje neće biti greh protiv zabrane jalove spekulacije, pošto činioci koji menjaju dinamiku razvoja mogu u začetnom vidu da se otkriju već u našem svetu. Oni su van socijal­ne, van ustrojstvene prirode i potiču naprosto iz same strukture sveta u kome živimo, iz stanja što je takav kakav je. Zamislimo moguće pojave ponašanja kakve civilizacija otkriva posle dostignuća određene ražvojne etape. Pošto ona u izvesnim granicama ima slobodu izbo­ra strategije daljeg postupanja, nećemo, naravno, uspeti da predvidimo šta će se s civilizacijom dogoditi. Između mnogobrojnih varijanti izabraćemo takve koje zadovo­ljavaju činjenice, to jest one koje mnoštvo nastanjenih svetova koji postoje veoma dugo mire sa njihovom astro­nomskom nemogućnošću da budu zapaženi.

Na taj način će dobijena slika s jedne strane odgo­varati zahtevima astrofizičara (to jest biće u slozi sa od­sustvom »čuda« i kosmičkih signala), a s druge, pak, izbeći ćemo katastrofički fatalizam fon Hernerovih hipo­teza. Mislim da vredi ponoviti motive koji nas navode na odbacivanje te »statističke neizbežnosti uništenja« ko­ja proističe iz tih hipoteza. Ako su pravac i razvojni tem­po svih civilizacija u Kosmosu približni, i ako srednja veličina trajanja civilizacija iznosi nekoliko hiljada godi­na, onda iz toga uopšte ne proizlazi da ne bi mogle pos­tojati milion godišnje civilizacije koje predstavljaju kraj­nje odstupanje od norme. Fon Hernerova statistika je slična statistici gasa. Gas na sobnoj temperaturi broji najviše čestica sa brzinom od nekoliko stotina metara u sekundi, ali u njemu postoje malobrojne čestice sa mno­go većim brzinama. Elem, prisustvo šačice brzih čestica uopšte ne utiče na ponašanje gasa sa sobnom tempera­turom. Međutim, prisustvo jedva nekolicine »anormalno«dugovečnih civilizacija u galaktičkom skupu uticalo bi na celu Galaksiju, pošto bi te civilizacije započele snažne, ekspanzivne radijacije u sve veća zvezdana prostranstva. Samim tim astroinženjerija bi se mogla posmatrati — što se ipak ne događa. Tako, dakle, fon Herner ćutke polazi od postavke da njegova statistika obuhvata pojave isto tako završene u vremenu i relativno kratkotrajne kao što su ljudski životi. Jer postoje, doduše, statistička odstupa­nja od prosečne dužine života, koja iznosi oko 60 godina, ali nijedan čovek ne može živeti 200 ili 300 godina. Pa ipak opšta smrtnost ljudi posle nekoliko decenija proiz­lazi iz osobina njihovih organizama, što se, doduše, o društvenim organizmima ne može reći. Svaka rivalizujuća civilizacija može, bez sumnje, prolaziti kroz faze »kriza« (vezanih, recimo, sa otkrićem atomske energije, a po­tom s nekim drugim promenama za koje ne znamo), ali trebalo bi očekivati proporcionalnost obrnutu od one ko­ju posmatramo u biološkoj populaciji: jer u takvoj po­pulaciji individua može sa utoliko većom verovatnoćom da očekuje skoru smrt ukoliko je dosegnula duži život,dok dugovečna civilizacija treba da bude upravo »manje smrtna«, manje izložena poremećajima no što to biva sa kratkovečnom civilizacijom, jer sa dugovečnošću stiče sve šire znanje, a zahvaljujući njemu — i kontrolu nad sopstvenom homeostazom. Tako je, dakle, sve-smrtnost civilizacija dopunska postavka, uzeta iz vazduha. Fon Herner je uvodi u svoje matematičke žrvnjeve još pre nošto se prihvati izračunavanja. Tu postavku smatramo neosnovano proizvoljnom. Tako nam, dakle, metodolo­gija, a ne optimizam (koji u Kosmosu može da bude neumesan) naređuje da se okrenemo drugim objašnjenji­ma »psihozojskog vakuuma« Svemira[m].


Votum separatum

     Trebalo je, doduše, da se vratimo na Zemlju, ali ostaćemo još malo na nebu, jer bih hteo da iznesem svoje lično ubeđenje o razmatranom pitanju. Ta najava će možda izazvati čuđenje, a zar nisam sve vreme govorio u svoje ime, stupajući u sporove s raznim hipotezama? Evo, hitam da objasnim kako sam se ponašao kao sudija, doduše samozvani, ali koji se drži paragrafa kodeksa koje nije sam propisao. Imam na umu svoju pokornost u od­nosu na stroge propise naučne strogosti, koja se ispoljava u presecanju, Okamovom oštricom, svih mogućih spe­kulacija. Bilo je to valjda razumno. Pa ipak čovek pone­kad poželi da ne bude razuman, uprkos očiglednostima. Zato ću ovde izneti svoju tačku gledišta, obećavajući da ću potom ponovo postati pokoran sluga metodologije.

      Dakle, kosmičke civilizacije... Dok su pitanja koja je Prirodi postavljala Nauka bila bliska pojavama u skali koja je bila ravnopravna s nama (imam na umu sposob­nost koja je, zahvaljujući svakodnevnom iskustvu, izgra­đena u nama, sposobnost da istraživane pojave izjednačujemo s onima što primamo neposredno putem čula), dotle su njeni odgovori zvučali za nas razumno. Kada je ipak upitano eksperimentom: »materija je talas ili čes­tica?« — smatrajući formulisanje strogom alternativom, odgovor nam se učinio isto toliko neočekivan koliko i teško prihvatljiv. Dakle, kad na pitanje: »kosmičke civi­lizacije česte — ili retke?« — ili: »dugovečne ili efemer­ne?« — padaju nerazumljivi odgovori, puni prividnih protivrečnosti, onda te protivrečnosti ne izražavaju toli­ko stvarno stanje koliko naše ne umenje da Prirodi pos­tavljamo prava pitanja. Jer čovek Prirodi postavlja mno­štvo pitanja, s »njene tačke gledišta« besmislenih, želeći da dobije jednoznačan odgovor koji se uz to uklapa u njemu drage sheme. Jednom rečju, ne trudimo se da otkrijemo Red uopšte, nego neki određeni red, naime štedljiv (»Okamova oštrica!«), jednoznačan (da se ne bi mogao različito tumačiti), sveopšti (da bi vladao u celom Kosmosu), nezavisan od nas, to jest nezavisan od toga da li ga i ko zapaža) i nepromenljiv (to jest, da se zakoni Prirode tokom vremena ne menjaju). Ali sve su to istra­živački postulati, a ne otkrivene istine. Kosmos nije stvo­ren za nas niti mi — za njega. Mi smo bočni proizvod zvezdanih promena i proizvoda, kakve je Svemir proiz­vodio i proizvodi u bezbrojnim količinama. Bez sumnje, osluškivanja, posmatranja treba nastavljati, u nadi da ćemo sresti Razum, toliko sličan našem da ćemo ga po njegovim znacima prepoznati. Ali upravo je to samo na­da — pošto Razum koji ćemo jednom otkriti može biti toliko različit od naših pojmova da nećemo poželeti da ga nazovemo Razumom.

     Na tome mestu se strpljivost naklonog Čitaoca iscrp­ljuje. Može biti, veli, da nam Priroda daje nejasne odgo­vore, ali vi niste Priroda! Umesto da jasno iznesete svoj sud o kosmičkim civilizacijama, celo pitanje ste iskomplikovali, govoreći o zakonima Prirode, o Uređenju i ta­ko dalje, da biste na kraju pobegli u semantiku — kao da bi postojanje tih nekih razumnih bića u Svemiru za­visilo od toga šta mi podrazumevamo pod rečju »razum«!To je najčistiji subjektivizam, pa čak i nešto gore! Zar ne bi bilo poštenije da izjavite kako naprosto ništa ne znate.?

     Naravno — odgovaram — da nemam pouzdanog zna­nja, jer otkuda bih ga imao? Takođe može biti da se va­ram i da će »sociokosmički« kontakti, koji se ostvare u narednim godinama, ismejati i mene i moje izvode. Mo­lim ipak da mi se dozvoli objašnjenje. Mislim da kosmičko prisustvo Razuma možemo da ne primećujemo ne zato što ga nigde nema nego zato što se on ponaša drugačije no što mi očekujemo. Takvo drugačije ponašanje može se, opet, objasniti dvojako. Najpre se može prihvatiti da ne postoji samo jedan Razum nego da su mogući »razni Razumi«. Zatim, prihvativši da postoji samo jedan Ra­zum, ovakav kao naš, može se razmisliti ne menja li se on tokom civilizacijske evolucije do te mere da najzad u svojim oznakama prestaje da bude sličan svome počet­nom stanju?Primer situacije prvog tipa jeste zajednica ljudi koji se međusobno razlikuju po temperamentu, karakteru, i tako dalje.Primer situacije drugog tipa jeste skup sukcesivno u vremenu smenjivanih različitih stanja jednog istog čo-veka, kao dojenčeta, deteta, zrele individue i, najzad, starca.Situaciju drugog tipa razmatraćemo zasebno, pošto postoje određene činjenice koje govore u korist baš tak­ve interpretacije »kosmičkog stanja stvari«. A čim se bu­de javilo pokriće u činjenicama, možemo se nadati da ćemo dobiti dozvolu — za to razmatranje — neophodne— Metodologije. Situacija prvog tipa nema, na žalost, nikakvog oslon­ca koji bi se temeljio na činjenicama: ona je najobičnije spekulativno naglabanje. Otuda sve ograde kojima sam uslovio njeno razmatranje.Tako, dakle — različiti Razumi. Ne smem čak ni da kažem da se radi o različitim, što znači i ne-tehnološkim pravcima razvitka — jer oko pojma Tehnologije može­mo da se posvađamo isto onako kao oko pojma Razuma. U svakom slučaju, posebni Razumi ne označavaju »glup­lje« ili »mudrije« od ljudskoga. Razumom smatramo homeostatski regulator drugog stepena, kadar da iziđe nakraj sa poremećajima sredine u kojoj postoji, zahvalju­jući delatnostima preduzimanim uz oslonac na istorijski stečeno znanje. Razum je čoveka doveo do Tehnološke Ere, pošto se zemaljska sredina odlikuje nizom naroči­tih crta. Da li bi Industrijska Revolucija bila moguća da nije bilo Karbona, one geološke ere u kojoj su zalihe sunčane energije magazinirane u utopljenim, ugljenisanim šumama? Da li bi bila moguća da tokom drugih preobražaja nisu nastala ležišta sirove nafte? — Šta stim? — čujem pitanje. — Na planetama koje nisu imale svoj Karbon moguća je upotreba drugih vrsta energije, na primer sunčane, atomske... a uostalom, udaljujemo se od teme. Trebalo je da govorimo o Razumu.

     Pa govorimo o njemu! Stići do Atomske Ere bez Ere Ugljena i Elektriciteta, koje joj prethode, bilo bi nemo­guće. Ili, u svakom slučaju, druga životna sredina zahtevala bi drugi redosled otkrića; to označava nešto više od običnog pomeranja kalendara Ajnštajna i Njutna dru­gih planeta. U sredini sa veoma jakim poremećajima koji prekoračuju društvene regulacione mogućnosti, Razum može da se ispolji ne u ekspanzivnom vidu, ne kao tež­nja ka ovladavanju sredinom nego kao težnja da mu se podredimo. Imam na umu formiranje biološke evolucije pre fizičke evolucije: bića takvoga sveta preobražavaju se da bi mogla živeti u datoj sredini, umesto da, kao lju­di, menjaju sredinu da bi im služila. — Ali to nije razum­na delatnost — to nije Razum! — pada replika. — Jer tako se ponaša svaka biološka vrsta tokom evolucije ...

     Biološka vrsta ne zna šta čini — odgovaram. — Ne vlada sobom ona nego Evolucija vlada njome, bacajući je u hekatombama na rešeta Prirodnog Odabiranja. Imao sam na umu svesnu delatnost: planiranu i dirigovanu autoevoluciju, nešto kao »prilagođavajući povratak«. Po našem shvatanju, biološka vrsta ne podseća na razumnu delatnost, pošto je čovekova deviza herojski napad na materiju koja ga okružuje. No upravo je to ispoljavanje našeg antropocentrizma. Ukoliko se više između sebe razlikuju uslovi koji vladaju na nastanjenim svetovima utoliko veća mora na njima biti raznorodnost Razuma. Ako neko misli da postoji isključivo četinarsko drveće, on će i u najgušćoj dubravi uzalud tražiti »drveta«. Što god se dobro može reći o našoj civilizaciji, jedno je sigur­no: njen razvitak nema ničeg zajedničkog sa harmoni­jom. Ta civilizacija, naime, kadra da za nekoliko časova uništi celokupnu biosferu planete, pod uticajem nešto jače zime počinje da puca u šavovima! Ne govorim to da bih »kaljao gnezdo«, već naprotiv: neravnomernost raz­vitka je sigurno kosmička norma. Ako ne postoji »jedan Razum«, već njegove bezbrojne varijante, ako je »kos­mička intelektualna konstanta« fikcija, onda se odsustvo signala, čak i pri znatnoj gustoći civilizacija, lakše može razumeti. Mnoštvo Razuma, svakako, no samo upletenih u »sopstvene planetarne probleme«, mnoštvo koje se kre­će različitim putevima, podeljeno načinima mišljenja, de-lovanja, drugačijim ciljevima. Kao što je poznato, čovek može čak i u nepreglednoj gomili da bude sam. Zar tagomila ne postoji? I zar takva samoća proizlazi jedino iz »semantičkog nesporazuma« ?

Perspektive

O postojanju kosmičkih civilizacija u 1966. godini ( Kao i u godini 1974.)
 još uvek ništa konkretno ne znamo. No, bez obzira na to, pitanje postaje predmet istraživanja i planiranja. U SAD i SSSR održavane su naučne konferencije posvećene isključivo problematici »drugih« i kontakta s njima. Dabogme, pitanje da li »drugi« uopšte postoje, ostaje te­meljni problem. Na izgled, usled nedostatka empirijskih datosti, izbor odgovora još uvek zavisi od ličnih pogleda, od naučnikova »dopadanja«. Ipak sve veći broj naučnika polako dolazi do ubeđenja da bi totalna »psihozojska praznina« Kosmosa bila u suprotnosti nemirljivom sa celokupnošću našeg prirodnjačkog znanja koje, doduše, postojanje »drugih« explicite ne zastupa, ali to ipak čini implicite, pošto rezultati prirodoslovnih istraživanja pri­siljavaju da se pojave astrogeneze, planetogeneze i, naj­zad, biogeneze — priznaju kao procesi normalni za Kosmos, što znači prosečni, »tipični«, i stoga bi empirijsko ukazivanje (u ovom trenutku nije važno kako i na koji način moguće) da u Metagalaksiji koju uspevamo da posmatramo — »drugih« nema, označavalo ne samo obaranje izvesne izolovane hipoteze (o svojevrsnoj gustini po­javljivanja života i razuma u Kosmosu), nego bi pred­stavljalo metodološki veoma ozbiljno ugrožavanje teme­lja našeg prirodnjačkog znanja. Konstatovanje takve praznine, naime, izjednačivalo bi se sa tvrđenjem da ne­prekidnost prelaženja od jednih materijalnih pojava do drugih, znači od nastajanja zvezda i nastajanja planeta, sve do onog poslednjeg — do rođenja života, njegove evo­lucije itd., neprekidnost koja predstavlja nepokolebljiv osnov celokupne nauke, zasnovanu na u nauci opšteprihvaćenoj ekstrapolaciji svet ne dopušta, odnosno da negde u njemu postoji za nas neshvatljiva pukotina u istraži­vanjima i najopštijim zastupanim pravilnostima, pri če­mu bi takva konstatacija zahtevala reviziju povećeg broja teorija, danas sveopšte priznatih za pravilne. Da navedem reči J. Šklovskog iskazane 1964. godine na kon­ferenciji u Bjurakanu: 

»Za mene bi najveće, pravo ,čudo’bio dokaz da nikakvih , kosmičkih čuda’ nema. Samo astronom-specijalist može u potpunosti shvatiti značenje (eventualne) činjenice da od IO21 zvezda koje čine onaj deo Svemira koji se da posmatrati (oko IO10 galaksija, po IO10 do oko IO11 zvezda u svakoj) ni jedna nema oko sebe dovoljno razvijenu civilizaciju, iako je postotak zvezda koje imaju planetarne sisteme dovoljno visok.«

     Jedan od mlađih sovjetskih astrofizičara, Kardašev,u svom izlaganju na spomenutoj konferenciji delio je hipotetične civilizacije na tri tipa, ubrajajući u prvi —civilizacije slične Zemljinoj (godišnje trošenje energije oko 4 X IO19 erga), u drugi — civilizacije koje troše 4X1033 erga energije godišnje i u treći — »supercivilizacije«, koje su energetski ovladale svojim galaksijama (energija u skali 4 X IO44 erga godišnje). Pri tom je vre­me neophodno za nastanak civilizacije I tipa procenjivao na nekoliko milijardi godina (povodeći se za primerom Zemlje), prelaz od I u II tip imao bi da traje jedva neko­liko hiljada godina (procena zasnovana na tempu rasta energetske proizvodnje na Zemlji tokom poslednjih vekova), a od II do III tipa imao bi da traje nekoliko dese­tina miliona godina. Ova poslednja procena naišla je na kritiku drugih stručnjaka, po kojima bi tobože — pri takvim »tempima psihogeneze« — praktično sve galaksije morale već imati svoje »super civilizacije«, a nebo bi usled toga bilo područje veoma intenzivne delatnosti »zvezdane inženjerije« i kiptalo bi od »kosmičkih čuda«, a to se — što je valjda van svake sumnje — ne dešava. Te je tako ili nastanak (svake) civilizacije pojava veoma malo verovatna, što znači i retka, zahvaljujući čemu civi­lizacije nastaju samo u nekim galaksijama (što znači da bismo mi u našoj galaksiji mogli biti jedini), ili pak nivo energetskog (tehnološkog) razvitka nailazi na neku poja­vu (barijeru?) koja ga koči ili na niz pojava, za nas pot­puno zagonetnih.

      Dabogme, ta zagonetka može biti objašnjena dosta trivijalno. I tako se, kao što smo već spomenuli, može desiti da se razvojni putevi koji su do izvesne etape za­jednički (do etape koja se, recimo, može uporediti sa sadašnjom zemaljskom etapom), kasnije razilaze u vidu nekakve radijacije razvojnih pravaca, pri čemu ekspo­nencijalna tempa ranog razvitka može nastavljati samo sitan delić postotka svih onih što »startuju«. Takva raz­vojna barijera koja ima probabilistički karakter jeste nešto radikalno različito od neke »tajanstvene« zabrane, snabdevene oznakom čak neke fatalističke determinisanosti. Stoga ovakav, statistički tretman vraća Kosmosu njegov karakter mesta igre i borbe za dalji rast, borbe  teške i opasne, ali koju vredi poduzeti, dok bi determi­nistička slika izgledala kao kakva tajanstvena presuda obešena iznad naših glava, presuda koju nikakav saznajni ili emocionalni napor ne može otkloniti.

     Takvo rešavanje problema u probabilističkom (a nesamo »utešiteljskom«) duhu danas nam izgleda najpra­vilnije, čak i u metodološkom pogledu.

      Jedno uopštavanje možemo formulisati kao konsta­taciju sa gotovo stopostotnom sigurnošću: naime — počev od planeto-geneze koja je, kao što znamo, pojava na koju se može gledati kao tipičnu za kosmos, dalja podu­darnost procesi (biogeneze, zatim psihogeneze, i, najzad, nastajanja i razvojnog pravca civilizacija) na nekom mestu toga puta počinje da se gubi, a mi ipak ne znamo nije li tu pre u pitanju neki izraziti »prag« početne divergen­cije ili se takođe možda radi o čitavom mnoštvu etapa na kojima dolazi do sumiranja narednih pravčanih od­stupanja, polazeći od zemaljskog obrasca. Ćini se da je­zik statistike govori da planetarnih sistema uopšte ima daleko više nego onih koji rađaju život, ovih poslednjih, pak, da ima više no onih koji počinju da stvaraju civili­zaciju i tako dalje, sve do etape »krunisanja« civilizacije tehnološkim dostignućima, i to takvim koja bi u kosmičkim razmerama bila vidljiva.

     Ovim spomenutim hipotezama naučnici iz razumlji­vih obzira posvećuju relativno malo pažnje, usredsređujući se više na fiziko-tehničke probleme kontakta između civilizacija. O tome predmetu vredno je napomenuti,valjda, samo ovo. Prvo, predskazivanje da će čovek svoje zvezdane letove obavljati, na primer, fotonskim brodo­vima, danas nije ni »moderno« ni teorijski razrađeno, pošto su bilansne energetske analize (na primer fon Hernerova) pokazale da čak ni upotreba anihilacije kao po­gonskog izvora ne rešava neverovatne energetske proble­me takvih putovanja. Naime, količina materije koja bi morala da se anihilira za prelaz iz jedne galaksije u dru­gu u »razumnom« vremenu (ljudskog života), znači brzi­nom približnom brzini svetlosti, poklapala bi se maltene sa masom našeg Meseca. Te se tako na slične letove da­nas gleda kao na nerealne čak i za nekoliko najbližih vekova. Doduše, skretana je pažnja na to da bi brod koji se kreće brzinom bliskom svetlosnoj brzini mogao bar deo svog deficita početne mase nadoknađivati kosmičkom materijom koja, i pored sve svoje razređenosti, za brod takve brzine predstavlja potencijalno gorivo koje se nebi smelo potcenjivati. Ko zna, takođe, neće li biti otkri­vena druga vrela za energetski pogon; u svakom slučaju teškoće na putevima astronautike imaju drugačiji karak­ter od onih koje, na primer, čine uzaludnom izgradnju perpetuuma mobile, jer astronautiku ne zabranjuju pri­rodni zakoni, a čak i kada se dokazuje da bi galaktički brod morao imati početnu masu približnu mesečevoj masi, ukazuje se na stravične tehničke mogućnosti, ali ne i na načelnu nemogućnost, ma i zbog toga što postoji Mesec, a kad bi se neko od budućih zemaljskih pokolenja dovoljno uprlo možda bi na odgovarajući put uputi­lo našeg poštovanog satelita, koga nam je tako blagona­klono pripremila planetogeneza sunčanog sistema.
    Drugo, pitanje koje naučnike zanima više od svih drugih, to jest pitanje kontakata putem radija (eventu­alno i lasera) sa »drugima«, zahteva za svoju realizaciju, kao što se pokazuje, ozbiljne materijalne investicije (gradnja velikog broja uređaja za »kosmičko osluškivanje«, eventualno i predajnih stanica, jer, kao što je ispravno primećeno, čak i kad bi sve civilizacije zbog štednje radile samo na osluškivanju, niko nikoga ne bi čuo). Te bi investicije čak bile veće od ulaganja koja se danas lociraju u istraživanja nuklearne energetike.
 
  Naučnici će, bez sumnje, morati tek  »odgojiti« gene­raciju vladajućih koja će biti sklona da dovoljno duboko posegne u državne riznice, i to radi ciljeva tako uznemi­rujuće sličnih tradicionalnoj tematici naučne fantastike. Osim tog materijalnog, radio kontakt ima zanimljive informacijske aspekte. Radi se o sledećem: ukoliko se tačnije iskorišćava kapacitet informacionog kanala pri slanju poruke, odnosno ukoliko se u većem stepenu redukuje suvišnost te poruke, utoliko će ona više postati slična šumu, a primalac koji ne poznaje sistem kodiranja praktično će imati ogromne teškoće ne samo u dešifrovanju informacija koje pristižu nego čak i u njihovom prepoznavanju kao informacija, za razliku od kosmičke šumne podloge. Prema tome, nije isključeno da mi kao šumove već danas našim radioteleskopima primamo od­lomke »među-zvezdanih razgovora« koje vode neke »su­per civilizacije«. Da bismo uopšte bili kadri da ih otkri­jemo, takve civilizacije morale bi emitovati i signale pot­puno drugačijeg karaktera, signale koji ne iskorišćavaju potpuno kapacitet emisionih kanala, to jest specijalne »pozivne signale« s relativno prostom, jasno sređenom i stalno ponavljanom strukturom. A pošto »lozinke« te vrste mogu predstavljati samo deo sveukupnih njihovih informacionih emisija, gradnja znatnog broja specijalis­tičkih prijemnih uređaja na Zemlji još jednom se poka­zuje kao stvar od velike važnosti (i, kao što rekosmo,velikih izdataka).

   I tako, kao jedina zagonetka koju dosad čak ni pri­bližno ne umemo da shvatimo, ostaje nepostojanje »kosmičkih čuda«, a to je problem u kome se ipak, napome­nimo to, krije neki paradoks. Jer ono što je dosad bilo predlagano kao »model« takvog »čuda«, na primer Dajsnova sfera, po svoj verovatnoći (kao što smo izneli na drugom mestu) uopšte nigde nije realizovano. Odne­kud se zna da podosta pojava koje se dešavaju u galak­sijama i zvezdama tek treba da bude objašnjeno, a uz to se niko od stručnjaka ne žuri da to nepoznato nazove »kosmičkim čudom«. Jer jedno je izmišljati takve feno­mene (poput Dajsnove sfere) koji bi za nas kao posmatrače stvorili uslove pogodne za dihotomično rešenje (alternative »prirodno« — »veštačko«), a drugo je, opet, stvarati stvarne pojave koje bi manje ili više bile spore­dan produkt pokrenutih zvezdanih, neutrinskih ili i ne­kih sasvim »kvarkovnih« energetika.

      Za hipotetičnu super-civilizaciju njena energetika nepredstavlja svojevrsnu aparaturu posvećenu slanju u Svemir signala o prisustvu te civilizacije i zbog toga mo­že, nekako slučajno, da dolazi do neke vrste »kamuflaže«koja uzrokuje da ćemo mi ono što su »drugi« izazvali veštački interpretirati kao nešto što su stvorile prirodne sile, ukoliko nam samo poznate pravilnosti dopuste da damo takvu interpretaciju. Nestručnjaku je teško da shvati kako u tom pogledu uopšte mogu još da se gaje sumnje. Kad bi našao list nekoga pisma, napisanog čak i na nerazumljivom jeziku i nerazumljivim pismenima, on ne bi imao sumnji da li je pismo sastavilo razumno biće ili je, pak, ono nastalo zahvaljujući prirodnim, »ne­nastanjenim« pojavama. Pokazuje se, međutim, da ta ista sekvenca zvezdanog »šuma« može biti smatrana kao deo »signala« ili kao zračenje mrtve materije — takva nesu­glasica već je postojala kad su bili tumačeni spektri ne­kih naročito udaljenih objekata koje je Kardašev, nasu­prot većini drugih astrofizičara, pokušavao da identifikuje sa emitujućim super-civilizacijama. Verovatno su upravu bili oni, a ne on.

     I, najzad, završna napomena. Za ogromnu većinu živih ljudi, zajedno s naučnicima, izuzev one još veoma male grupice zainteresovanih specijalista, ceo problem »drugih« ima izrazit ukus fantastičnog i, još više, a što je daleko važnije, gotovo potpuno je lišen emocionalnog aspekta. Ogromna većina ljudi navikla je na sliku nasta­njene Zemlje i bezljudnog (sem u bajkama) Kosmosa,
kao na očiglednu normu koja se priznaje kao jedino mo­guća. I upravo zbog toga koncepcije po kojima bismo u Kosmosu bili sami uopšte ne vrše na ljude utisak neke čak monstruozne revelacije, a upravo to stanovište pred­stavljaju napred navedene reči Šklovskoga, s kojima se u potpunosti solidarizujem. Nota bene, radi lojalnosti dodajmo da će naša usamljenost pre biti monstruozna, tajanstveno-stravična za materijalista i empiričara, i prečudovna a možda čak »umirujuća« za spiritualiste. To se odnosi čak i na naučnike. U našoj svakodnevici navikli smo na isključivo postojanje ljudi u klasi »razumnih bića«, a postojanje pak drugih, sa kojima prirodoznanstvo ne samo da izražava saglasnost nego ih, kao što je rečeno, neizmernim implikacijama zastupa, za nas ima izuzetno apstraktan karakter. Taj antropocentrizam ne može lako ustupiti mesto nekakvom galakto-centrizmu, što je tim razumljivije stoga što je ljudima još uvek teško da s ljudima žive na jednoj Zemlji, i stoga u takvoj situ­aciji postuliranje čak nekog kosmičkog univerzalizma lako dobija ukus bajkovno-ironične ili i neodgovorne fantazije, na koju grupica nekih osobenjaka pokušava da nagovori Zemljane, tako okrutno zavađene između sebe.

    S tim sam potpuno načisto i ne apelujem da se u duhu predstavljenih izvoda poprave školski udžbenici. Pa ipak mi se čini da je u drugoj polovini XX veka teško biti potpun čovek, ako se bar ponekad ne pomisli na ovu, zasad nepoznatu zajednicu razumnih bića u koju, kako kažu, spadamo.

Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 1( Dileme ) 
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 2 ( Dve evolucije -1 deo ) 
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 3 ( Dve evolucije- 2 deo)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 4( Kosmičke civilizacije I)
Stanislav Lem, Summa Tehnologiae 5( Kosmičke civilizacije II )