уторак, 02. октобар 2012.

Stanislav Lem: KOSMOLOGIJA I NAUČNA FANTASTIKA


alice-in-front-of-rabbit-hole
Alisin ulazak u “paralelni”  svet



Usponu FS žanra do neverovatnih pozicija pogodovala je ne samo književna već i fimska produkcija. Popularna kultura je dakako uvek prijemčiva na aktuelne modne trendove a fantastika bez sumnje teče i tim vodama. Njom se koriste izdavačke kuće kao i svim ostalim što je u trendu. Naravno da ne smemo smetnuti s uma činjenicu da fantastika prianja uz mentalni sklop današnjice, uz paralelni virtuelni svet. Sve to dovelo je do megapopularnosti i ostalo bez potrebne vrsne sociološke kritike. Ako je suditi po Sterdženovom zakonu: "Devedeset posto bilo čega je sranje.
Zaključak 1:
Postojanje beskrajne količine smeća u naučnoj fantastici vredno je žaljenja, ali nije ništa neprirodniji nego što je postojanje smeća bilo gde drugde.
Zaključak 2:
Najbolja naučna fantastika je dobra koliko i bilo koja druga fikcija ".

 Sterdžen je ovo izrekao još 1950. Gledano iz perspektive nauke FS žanr je užasno pojednostavljenje, antropoformni scenarij suženog dometa čemu su doprineli u velikoj meri sami naučni krugovi od Kerolove Alise pa nadalje. Ja još uvek stojim pri načelu da ne treba odviše kritičan prema književnim delima, imajući na umu njihovu ulogu. Tim ne odričem književnoj kritici pravo na stručni osvrt, više onima koji se bave istinitošću sadržaja SF literature.  I u tome ne smemo biti suviše suzdržljivi. Ima iskrenih  umova koji žele proniknuti I u taj donos. Pa zašto ne? Ukoliko neko želi da ima pedantniji uvid u relacije između književnosti i nauke, na primer, onda su I ovakve analize dobrodošle. Jednu od takvih prilažem .

 
STANISLAV LEM

 
2. Kakva je, dakle, veza između kosmologije i naučne fantastike? Činjenice su jasne: dva sveta, onaj pisaca i onaj naučnika, sve više se međusobno udaljuju. Ovo najočiglednije pokazuju procene "gustine kosmičkih civilizacija". Naučnici, čak i osnivači projekata CETI (Communication ili Contact with Extra-Terrestrial Intelligence - komunikacija ili kontakt s vanzemaljskom inteligencijom) bivaju prisiljeni da nude sve manje i manje vrednosti za gustinu psihozoika u kosmosu, pošto im prikupljeni negativni rezultati "osluškivanja neba" (u potrazi za signalima veštačkog porekla) to nalažu. SF ni najmanje ne zapaža ove promene. Stoga za SF jedna od najvećih zagonetki savremene kosmologije, silentium universi, uopšte ne postoji.

 Ali bilo bi potpuno pogrešno svoditi divergenciju dva kosmosa na samo jedan pomenuti parametar. Naučna fantastika otpočela je svoje bekstvo iz stvarnog kosmosa i pre nego što je pitanje zašto kosmos tako uporno ćuti bilo formulisano. Ovo bekstvo do danas je već prešlo u "večno stanje"; SF se u toj meri izolovao od kosmološkog kosmosa da odbija da primi ma kakve signale iz njega; to jest, bilo kakve vesti s područja nauke, s izuzetkom onoga što eventualno uspe da se probije na prednje strane novina (poput priče o crnim rupama). Ova izolacija odigrala se kad su se pisci dočepali dva fantastična i veoma korisna izuma: neograničenog putovanja kroz vreme i neograničenog putovanja kroz prostor. Zahvaljujući vremenskom putovanju i FTL-u (Faster Than Light, brže od svetlosti), kosmos stiče one osobine koje ga prilagođavaju potrebama pričanja priče; no, u isto vreme on gubi svoj tajanstveni, ledeni suverenitetSF ne zna za kosmos galaksija u sudaru, nevidljivih zvezda usisanih u zakrivljenost prostorvremena, pulsirajućih magnetnih polja. Takođe, u naučnoj fantastici nema gotovo nijedne civilizacije "trećeg stepena" koju postulira CETI, civilizacije koja bi, zahvaljujući primenjenoj nauci zvezdanog inženjeringa, bila u stanju da kontroliše zvezdane i galaktičke resurse. Što se tiče njihovog sadržaja, većina civilizacija opisanih u SF odgovara stanju predviđenom za Zemlju u 2000. ili 2300. godini, iako su strukturno ostale zaustavljene na nivou devetnaestog veka, s kolonizatorskim strategijama osvajanja i rata, čije je uvećanje isključivo zasnovano na načelu "debele Berte", nemačkog super-topa kojim je gađan Pariz za vreme Prvog svetskog rata SF nema ni najmanju zamisao o tome šta bi moglo da se učini s energijom reda veličine Sunčeve, ako se ne bi koristila isključivo za uništenje nastanjenih planeta. U SF-u kosmičke civilizacije uopšte nemaju intelektualne kulture zato što se pokret okrenut ka budućnosti, koji tvrdi da ispituje najudaljenije buduće mogućnosti, nastanio na području zagađenom prostodušnim amaterskim zamislima o "primitivnim robovskim društvima" i stoga mora nužno da izgubi svaki kredibilitet.

 Kritika naučne fantastike često govori o "osećanju čudesnog" koje bi žanr trebalo da izaziva, ali pri bližem posmatranju ovo "čudesno" razotkriva svoju bliskost s trikovima cirkuskog mađioničara. Kao popularna književnost, SF mora da postavlja veštačke probleme i da nudi laka rešenja. Zadivljujući rezultati savremene kosmologije koji se graniče s paradoksalnim nemaju vrednosti za pisce naučne fantastike zato što ne mogu da se udenu u uski okvir veštačkog i jednostavnog kosmosa. Bilo koje poređenje, uključujući i ono s cirkuskim mađioničarem, nije sasvim egzaktno zato što mađioničar ne postavlja sebi ciljeve van jednostavnog izvođenja izvesnog broja trikova, dok samoutamničenje osobeno za SF čini ovaj žanr nesposobnim da uopšte dalje opiše stvarni kosmos. Da bismo bili pravedni prema naučnoj fantastici, koja izgleda tako trošno naspram kosmološke pozadine, neophodno je dalje razjasniti njenu osnovnu nedoumicu. Gresi pojedinačnih autora uvek su bili prilično mali. Razvoj potpuno lažnog, odomaćenog kosmosa bio je postepeni proces samoorganizovanja i stoga su za konačnu deformaciju odgovorni svi - i niko. Zahvaljujući prvim SF izumima, sva dešavanja u kosmosu postala su lako povratna, ali autori koji su želeli da "samo" zablistaju novom verzijom vremeplova zanemarili su širi kontekst. Upravo zahvaljujući tim neuočenim vezama priroda je bila "smekšana" naspram surovosti nepovratnog protoka vremena koje uistinu jeste njeno obeležje.

 Da se prostor ne bi mogao pojaviti kao još jedna surova pretnja čoveku, on je bio "premošćen" novim izumom, odnosno anihiliran. Činjenica da se odigralo odomaćenje kosmosa, smanjenje koje je uklonilo one večno ćuteće ponore o kojima je Paskal s užasom pisao, maskirana je u SF-u krvlju koja se tako liberalno prosipa na njenim stranicama. Ali tu već imamo očovečenu surovost jer je to surovost koju čovek može da razume, surovost koja može da se prosuđuje s etičkog stanovišta - pod uslovom da tu krv uopšte uzimamo ozbiljno. Ali gledajući na taj način, počinjemo da razumemo šta je naučna fantastika učinila kosmosu: nema, naime, nikakvog smisla posmatrati kosmos sa stanovišta etike. Stoga kosmos naučne fantastike nije samo umanjen, pojednostavljen i mlak, već se takođe prilagodio svojim žiteljima, te oni mogu da ga potčine; pri tom on gubi onu ravnodušnost koja je navodila ljude da neprekidno projektuju nove zagonetke koje treba rešiti i nove tajne koje valja razotkriti u uzaludnoj nadi da tamo negde pronađu odgovor na pitanje o svom sopstvenom smislu.

U kosmosu naučne fantastike nema ni najmanjeg izgleda da nastanu istinski mitovi i teologije jer je sama stvar surogat mita bačen psima. SF današnjice podseća na "groblje gravitacije" na kome taj književni podžanr koji je obećao kosmos čovečanstvu odsanjava svoj poraz u onanističkim opsenama i himerama - onanističkim zato što su antropocentričke. Zadatak SF pisca današnjice podjednako je lak kao i onaj pornografa. Pošto su sve stvarne kočnice zadovoljenju njihovih poriva uklonjene, oni mogu nesputano da daju sebi oduška. Ali zajedno s kočnicama nestalo je neopisivo bogatstvo koje samo stvami život može da ponudi. Tamo gde ma šta dolazi lako, ništa nema vrednosti. Najuspaljenija strast mora se okončati u jadnoj dosadi. Jednom kada se pouzdane, stvarne prepreke dignu u vazduh, proces falsifikovanja nezaustavljivo se nastavlja - i na taj način nastaju Potemkinova sela, građevine od voska, bedni ersatz koji bi trebalo da predstavlja kosmičke civilizacije.

3. Zašto je nemoguće ponovo zadobiti kosmos koji je izgubljen za naučnu fantastiku? Moglo bi se tvrditi da to ne dopuštaju zakoni tržišta - da se danas nijedan autor ili izdavač ne bi usudio da podvrgne čitaoca lečenju koje bi bilo jednako odbacivanju lakih rešenja izmišljenih problema. Istine radi, mora se priznati da nije sve u svetu SF-a trulo u podjednakoj meri. Na kraju krajeva, nekada je postojala kosmogonijska fantastika Olafa Stejpldona. Ali Stejpldon je, kao izolovan pisac, bio u stanju da vidi kosmološki kosmos, a ne očovečeni kosmos savremenog SF-a. Treba imati na umu da "očovečiti" u ovom kontekstu ne znači "učiniti čovečnijim"; mi znamo da, recimo, među zemaljskim životinjama nema seksualnih ubica, a seksualni ubica se teško može nazvati ljudskim bićem.
Mora se priznati da kosmos predstavlja "vrhunac nesvarljivosti" za pisanje književnosti u čitavom polju našeg iskustva. Jer šta biste vi, kao
autor, uradili s ključnim činjenicama kosmologije - sa singularnostima? Singularnost je mesto koje postoji u prostorvremenu, kao što u njemu postoji i neki kamen; ali tamo se čitava naša fizika ruši. Očajnička borba teoretičara, koja traje već više godina, ima za osnovnu svrhu da odloži ovaj kraj fizike, njen kolaps, još nekom novom teorijom. U književnosti, međutim, takve stvari ne mogu da se odomaće. Kakvi herojski likovi, kakvi zapleti mogu da postoje tamo gde nikakvo telo, ma koliko bilo čvrsto ili tvrdo, ne može da opstane duže od delića sekunde? Kroz prostor koji okružuje neutronsku zvezdu ne može se proći kosmičkim brodom čak ni paraboličnom brzinom zato što se gravitacioni gradijenti unutar ljudskog tela neumoljivo uvećavaju i ljudska bića eksplodiraju, a od njih ostaje samo crvena kaša, baš kao što se i nebeska tela raspadaju zbog plimskih sila kada pređu Rošovu granicu. Ima li ikakvog izlaza iz ove kobne nedoumice: da li se mora ćutati o kosmosu ili se on mora iskrivljavati? Kosmologija nam pokazuje izlaz.
Baš kao što se može gledati na znanje jučerašnjice kao na fantastičnu spekulaciju, tako se može zamisliti i kosmogonija sutrašnjice, neslična današnjoj, ali ipak razumljiva, jer su kosmički procesi nama pristupačni u onom stepenu u kome se mogu obuhvatiti razumom. Ali ništa danas nije prezrenja dostojnije u naučnoj fantastici od razuma. U tom pogledu potpuno saglasje objedinjuje pisce i čitaoce. Opscenost nije više nepristojna - intelektualac je zauzeo svoje mesto na stubu srama. SF fanovi ne bi trebalo da uzmu u ruke Kosmologiju danas, osim ako nisu voljni da oslobode svoju
maštu iz zatvora kako bi u sjaju stvarnih sunaca otkrili pravo lice prirode.
(Izvorno objavljeno u časopisu Science Fiction Studies tom 4, str. 107-110, juli 1977)

                                                                ARHIVA ~KNJIŽEVNOST
                                                                      
, sva dešavanja                                                            

Нема коментара:

Постави коментар