Selin:
U stvari, imao sam sklonosti ka medicini, a književnosti uopšte nisam bio sklon. Književnički zanat smatrao sam za nešto potpuno groteskno, pretenciozno, imbecilno, što nipošto nije za mene. Nešto neozbiljno, a medicini sam oduvek bio sklon… O, baš iz dubine duše… Još od najranijeg detinjstva za mene nije postojalo ništa časnije od lekarskog poziva… I to je isplivalo kad je trebalo da napišem disertaciju, i to da je napišem za kratko vreme, setio sam se nečega i rekao, e, sa’ću začas da napišem disertaciju iz istorije medicine, o Zemelvajsu… (Ovde se, na traci, čuje kreštanie papagaja.) E, pa… Dobro, onda, napred sa Zemelvajsom… Završim ja tu tezicu, bez ikakvih pretenzija, i to dok sam bio instruktor u Tarniju…
Geno:
To je bilo posle rata?
Selin:
Da vidimo… Posle rata, četrnaeste, osamnaeste… Dakle, to je bilo dvadeset treće, bio sam instruktor u Tarniju, kod Brendoa. Brendo, akušer, profesor obstetrike, i on je, nužno, bio upućen u moju disertaciju… Elem, kaže on meni… A bio je vrstan muzikolog… zaljubljenik u orkestar, u to vreme je stalno bio u orkestru… inače, bio je krajnje ozbiljan i vrlo strog… Drugo vreme… Nije se šalio… Dakle, prizove on mene… A ja… mogao sam samo da ga gledam izdaleka, kak’i da mu priđem… ja, običan gušter… niko i ništa… A on mene zove i veli mi… Znate šta, rekao je to i svom šefu klinike… Znate šta… on je za to rođen… Rođen je da piše… I to je bilo sve… Vidi sad, pomislim, kakvo smešno razmišljanje… Pustimo sad smešno razmišljanje, nećemo o njemu, pričamo o nečem drugom… Onda dobijem posao u Društvu naroda, pa u Americi, pa u Africi itd. Posle se vratim u Pariz, jer mi sve to nije bilo dovoljno dinamično, suviše papirologije… I sve sami bogataši… Tako se ja vratim u predgrađe Pariza, konkretno u Kliši. I onda, odjednom, upoznam Dabija, koji je živeo negde kod stanice Abes… Dobar momak… Znate li da je bio komunista… Onda on objavi Hotel Sever kod Denoela… Ja sam se u to vreme mučio kao crv da platim kiriju, baš tako… Verujte mi, nije bilo nimalo sjajno… Kako da se izvučem… Počnem da pišem… I uzmem majčino prezime, ona se devojački prezivala Selin…
Gevo:
To je bilo njeno prezime?
Selin:
Da, njeno.. Zvala se Marija Margerita Selin Giju… Naravno, ništa joj nisam rekao… jer, tako sam mogao da zaradujem i da štekujem lovu na stranu… da plaćam… možda i da kupim stan… Ostao bih s majkom… A niko ne bi imao pojma. Niko me ne bi tražio pod ženskim imenom… Eto, to je čitava priča o Selinu… A onda je objavljeno Putovanje…
Geno:
A posle? Selin: Ha, trebalo je pisati i dalje… O, da!
(Ovde se na traci ne čuje ništa; Selin nam priča o avansima koje mu je odobravao izdavač; stalno je grcao u dugovima, pa je morao i dalje da piše. Sledi duga disertacija o žutoj opasnosti; belo je podloga za ten. Rus se slabo razmnožava, pobediće ga žutaći; trijumf gaća, pobeda spermatozoida, kome treba borba i sva ta furtutma, sposobnost razmnožavanja jača je od svega! Zastanimo malo pre nego što nastavimo da prepisujemo, jer prepisivanje, samo po sebi, donosi određene probleme. I. Povremeni prekidi: kreštanje papagaja, pitanja koja postavljamo Žak Daribod i ja. Traka svaki put registruje tišinu, pauzu neophodnu da se oslušne zvuk ili da se razume pitanje. Selin se napregne da bolje čuje, da usvoji ono što čuje, a zatim nastavlja da govori. Govorio bi i sarm. Naša pitanja samo menjaju kompoziciju govora kome je potrebno samo naše prisustvo da večno traje; ali, nisu mu potrebne i naše upadice da se organizuje. Upadice iza Selinovih reči, čije god da su, Daribodove, Genoove ili papagajeve, samo remete tok njegovog govora. A njegov govor je vrsta bunila, zanos koji ne prestaje. S te strane, proklinjite me, zaljubljenici Selinovi, proklinjite nas: zar uopšte treba pitati Selina je li instruktor u Tarniju bio posle rata četrnaeste? Zapazite njegovu muku: prekinuo sam mu nit i sad treba da nastavi da plete.)
O stilistima:
Selin:
Ima stilista koji vas opčinjavaju svojom jezgrovitošću, svojom zgusnutom jedrinom… sjajnih stilista… La Brijer, La Rošfuko… Čitava civilizacija u malom, one kratke fraze, onaj dah zvezda… A kod Lepinasove, u njenim pismima… pa i kod Sevinjeove, oseća se nekakav baršunast treptaj… Tiha muzika prkna…
(U tom trenutku, učenice gđe Almanzor silaze niz stepenice uz silnu graju, pa Selin ne precizira šta podrazumeva pod „tihom muzikom prkna”. Šteta po našu ocenu Sevinjeove! Selin dovikuje: — Hajdemo, hajdemo, deco…)
O čitanju njegovih tekstova naglas:
A! ha, ima koji su sjajni… Simon… Pa… Svi su sjajni… i Arleti… Ja ne umem tako da ih čitam… Ja… ma, to je nešto sasvim drugo… Druga sfera… Sfera glume… Drugi zanat, sasvim drugi zanat… Reprodukovanje…
Geno:
Ali, pronalazite li u tome kako tumače vaše tekstove, kako ih čitaju, ono fino unutrašnje uzbuđenje koje je postojalo u početku?
Selin:
A, to! u stilu, da…
Geno:
Jesu li ih i snimili?
Selin:
Jesu, snimio je… ko ono beše… „Pacifik” ili „Festival”, jedan ili drugi… Aa to je zaista dobro… Bio sam oduševljen, pošto, jednog dana… bilo je to… Kažu mi da idem da vidim… I odem ja… Čekam… Odjednom, čujem da neko čita neki tekst… Čujem da neko čita… Prisednem malo… Vidim da je to nešto dobro… Pitam šta je to bilo… Kažu mi: Putovanje nakraj noći. A meni se činilo da je baš dobro… Iako nisam znao… Stvarno nisam znao… Iznenadio sam se… Pomislio sam: krasno!… Ooo, baš krasno!… Stvarno, nije moglo bolje.
I šta sad!… Kaobajagi, daleko od narcizma, al… Drugom prilikom, slušao sam Simona… Ne, vidite, glumci umeju da nađu…Očigledno, imam dobar instinkt… Kažem sebi, ha, ovo već znam… Da, da, imam ja neki svoj štos… Treba to… itd… Poručuju nešto što nije njihovo… Uopšte ne kuže… To im baš niko ne traži… Ništa ne kuže… Kopiraju… Nemaju sopstvenu ličnost, nego kopiraju… To je najstrašnije!… Onda, povode se… prihvataju uticaje… ali, epoha je mrtva… Mrtva… To znate, ponavljam vam, rekao sam to i neki dan i opet ponavljam, da se utuvi u glavu… Volter je to uviđao… Volter je izneo vrlo oštroumnu i, po meni, vrlo važnu, izuzetno važnu, u tom uskom okviru izuzetno važnu tvrdnju… Kazao je da se u jednoj naciji, u jednoj epohi, rađa tri, četiri, pet prosvetljenih.
Na primer, računao je Eshila, Sofokla, Evuripida, koji pišu, bezmalo pa iste tragedije, zar ne… A posle njih, više ništa… Pa, pogledajte Elizabetin vek, Marlou, Šekspir, Ben Džonson, i onda, šššt! gotovo… Upada se u žrvanj… Pada se u… je sve se stropoštava… Znači, nema ih mnogo, je takvih… Pogledajte samo impresioniste… Dobro, bili su impresionisti, a onda su se jelte impresionističke splačine, i sad završavamo u apstrakciji, je l’tako, ni u čemu… Sad se to pumpa, zar ne?… Ima tu… Jasno je da neko ne može doveka da pruža dokaze strasti, zar ne?… Posle izvesnog vremena strast zamre, splasne, i on bi radije da spava i da se odmara, jel’te… Dakle, nekako se tako i dešava… Naiđe neka vrsta stvaralačkog udara, odjednom, onako… cak!… i onda, nema. Posle toga, džaba ga drnda, je pokušavajući da… da li da kažemo onu pravu reč… da ejakulira… tja… ne može više… Tako to ide… Čovek ga beskrajno… je li… obrađuje, radi svojski, i odjednom više ništa, jer postaje impotentan.
O La Fontenu:
Selin:
Što rek’o Volter… ovako je rek’o: La Fonten je pisao basne, a ko je taj ko će sad da ih piše?… Niko više ne može da uradi ono što je uradio La Fonten, je l’tako?… Posle La Fontena može da se pojavi jedino Florijan… A što pa da ne… Nema više šta da se doda, sve je obavljeno, kako valja… Završeno… Nema više, to je sve… Posle… ma, gotovo… posle… tu više nema šta da se radi.
O slikaru kome se divi (nadovezuje se na prethodno):
Selin:
To vam je kao kad vidite neki šardenov crtež… Recimo, očigledno je da jadnici (ostali slikari) makar od jutra do mraka mazali ‘artiju, tja… prosto ne uspevaju da naprave kako valja, je li, nije kako valja… Ma, ne… Čak ni Pikaso. Video sam jedan Šardenov crtež pored Pikasovog, ma, stvarno, ni prići… ne… Pikaso izmišlja, pravi štoseve koje mu niko ne traži, a Šarden, cap, gotov crtež… I to je sve… Završeno…
Ponovo o ništavnosti savremenika:
Selin:
Televizija i sve to… to su vam sredstva za zaglupljivanje, stvarno najcrnja moguća… Novine, časopisi, sve to… Toliko je to uzelo maha da mu neće odoleti ni najjači umovi… Zaglupljivaće ih od samog rođenja… Pa onda alkohol, auto, TV, dnevna i nedeljna štampa… Pa klima, je Ma, ne…
O Vijonu:
Selin:
Sposoban je… (…) On je naš Šekspir, jel’te… (…) Ali, gadno je kako se neki tipovi lepe za Vijona… E pa, je oni periodično pate za njim… Uh! kako su odvratni… Prosto da vam ogade Vijona za sva vremena… Vijonovi recitatori, jel’te… Olala… Čista propast… (Pitamo ga misli la da je Vijon pesnik živoga ritma.) Ha, i više od toga… Kod njega ima pravih pravcatih otkrića… Dubokih otkrića, je Ji… Ima tu neke duboke, sete, neke tajne, kao kod Šopena, je li… Ali, on i Šopen nipošto nisu u istom žanru… (…) Ima tu neke tajne… nečeg tajanstvenog… (…) On tu odjednom uvodi, je li, neku melanholiju, odnekud izdaleka… odnekud izdaleka, koja je daleko iznad, u temelju ljudske prirode, koja nema taj kvalitet, zar ne… I iznosi je na površinu… On je, medijum, na neki način… Medijum… (Pada „u vatru”.) Uh! Samo me poštedite recitatora, je Uh!… za ime boga, jel’te… (Imitira.) Oh! Da, Leone, oh! A vi, gospojice, zar ćete mi kas’ti… Oh! da, kako je lepo, 000!… (Normalno, što će reći besno i rezignirano.) To postaje način razmišljanja… Čeka se šta će da bude, i to je sve, je li… Obožavaoci nisu baš diskretni, znate… U tome je muka… Dosađuju… Nisu uviđavni… Neotesani su… Ama… Ama… Pokvareni…
O Rasinu, Šekspiru i francuskom aleksandrincu:
Daribod:
Mislite li da je Šekspir veći od naših klasika, Rasina, na primer?
Selin:
Da, mislim da jeste… Zato što kod njega ima i šaljivog, je li, a kod drugih nema… Ima smeha, što je velika stvar… A kad imate ujedno tragično i smešno, već ste pobedili, zar ne… Dok su drugi, stvarno, ha… Pomalo monotoni… Rasinove priče su prefinjene, ali, na kraju, sve se to vrti oko zadnjice, i tih famoznih genitalija, je li, što je pomalo dosadno… Dok se ovde (verovatno kod Šekspira) ide iz lakrdije u lakrdiju, a pri tome je živa istina… Potpunije je… Bolje se drži… i odoleva vremenu… Ima smeha…
Daribod:
Stendal je govorio o monotonom i plačIjivom zvuku francuskog aleksandrinca.
Selin:
Ah! da, tu smo uprskali… zvuči kao da nešto leti… Kao kad mačka prede… Jezero… Jadno, zar ne, to predenje… Predenje… Pravo-pravcato predenje… Treba ga izbegavati po svaku cenu…
Odriču se svake tradicije… A ni to baš nije moguće, suviše je pretenciozno… Suviše pretenciozno… Nalazim da je to suviše pretenciozno… (Imitira.) Ovo je škola poruka… (Normalno.) Ma, sranje!… I tako po ceo dan… (Imitira.) Vidim, vidim unapred… Evo kako se piše roman… Zna se… E, pa, sad ćemo mi to… (Normalno.) Uh! ubitačno… Tu ima svega i svačega… Samo nema onog najvažnijeg… A najvažnije je servirati sopstvenu kožu na sto videti šta iz nje ispada…
O žutoj opasnosti (stara pesma):
Selin:
To je demografski problem!… Ratovi, sve to… nekad se to rešavalo epidemijama… Svi bi pocrkali… Ali, sad… više nema epidemijal… Pobedili smo ih… E sad… sad je problem klopa… jes’ bogami… klopa… Dok mi ovde naklapamo, tamo se svakog sekunda rađa po jedan Kinez… E pa, razumete, to postaje ozbiljan problem… Sad treba svima dati da jedu… A znamo, je li, da je Azija gladna, a da Evropa strahuje, je tako… To vam je suština.
Dakle, očigledno je da će stići i do Dordonje… Biće to luda vremena, najsvirepiji mogući Tamerlani, kad dođu u Konjak, sve će opljačkati, navići će se na ukus konjaka, a onda, razmaziće se, praviće razlike naj… najkonkretnije ljudožderske, kad kusaju jagnjeći but sa belim lukom, praviće razliku između primorskog jagnjeta i jagnjeta iz unutrašnjosti, kao i svi… Ne… Profiniće se… Ovde svi imaju prefinjene stomake, zar ne… Francuzi više nisu prefinjeni ni u čemu sem u stomaku… Tu smo prvaci… Da, da, stomačina… Sve same bude… Imaju po tri guzice, po tri stomaka… A izmislili su i automobil… Odlična stvar… da se bude vozikaju, jel’da… Da je buda imao auto, je li, jasno vam je?… Šta bi počinio!… A tek onaj Hruščov, onako debelguz, stiže na sve strane, sad će i on da nam priča priče… Gadan tip, zar ne, priča viceve kao neki trgovački putnik, misli da su bogzna kako masni… a od njih bi pocrveneo, valjda, samo Kleman Votel… Stupidno, zar ne… To vam sve govori… Opštepoznata stvar, zar ne… Na kraju će svi postati ološ, kaže Niče. E pa, tu smo… Očigledno je da ološ vlada…
O Prustu (nastavlja prethodnu priču):
Selin:
Tu je i pitanje pederastije koje kvari sve… A to vam je, opet, sasvim prosta stvar… Zna se da u svakoj populaciji ima dvadeset posto pedera. Dvadeset posto činovnika su pederi, dvadeset posto pandura, dvadeset posto bukmejkera, dvadeset posto piljara su mogući pederi… Recimo „mogući”… E pa, pre Prusta pederi su bili za podsmeh, zar ne… To je bilo nešto nepoželjno… Ali Prust je, onda, svojim stilom, svojim guzičarskim književnim genijem omogućio da mamice prihvate pederluk i u familiji, uopšteno govoreći, jel’da… Svako kaže: jeste, ja sam peder, kao Prust, kao i gospodin Žid… Oni su veoma zaslužni za pederastiju, jer su je… ozvaničili, sve u svemu, zar ne… E pa, prirodno, je li, imali su i svoju publiku… A pošto se sav taj pederski svet često muva oko umetnosti, onda se to, je li, množi… pederi slikari… literate… sve to… sve se to vrlo lako lepi… Tako su se i ozakonili, je li, postigli su da ih ne progone… Onda su svi rekli: ah! ma, ne! Sad ih više ne spaljuju na lomači… Baš fino… Sad je to postalo nešto sasvim fino, vrlo umetnički… E pa, onda, što da ne… To donekle kvari sud o Prustu, te pederske priče, te banjske ljubavne afere… ma, to trtenje momčića po kupatilima, sve to… sve je to banalno… Ali, očito je momak bio talentovan… Izuzetno talentovan… Ah, i te kako talentovan… talentovan… kad pogledaš te ljude koji su štošta promenili, u svemu tome… Uostalom, mislim da je on ponešto od toga zdipio i od Žorž Sandove… Žorž Sand, u svojim uspomenama, priča da je vidala te ljude Staroga Režima… Jeste Priča… kaže ovako: moja zlatna mladost bila je grozna. Pošto je ona bila devojka, a viđala je te muškarce Staroga Režima, čiji su maniri bili tako osobeni da ih je gledala kao neke stare slike, prepune grimasa… To je bilo nemoguće… Kad bi jedan drugom nudili stolicu, nastalo bi takvo prenemaganje… Stavljali bi perike u prsluk… ma, izvodili su čitavu gomilu nastranih proceduralnih štoseva od kojih se ona zgražavala, jer je išla ispred svoga doba, je ljudi veruju da je on to morao čitati… Ne kažem da je baš to učinio, ali na kraju, ta njegova izuzetno snažna slika starosti koja ljude ščepa u svoje kandže, ta njihova iskrivljena ca… to pomalo liči… Prust je veliki pisac, poslednji… Veliki pisac našeg doba.
Daribod:
Uz vas…
Selin:
A, ne, ne, grešite!… Drugačije bi on to…
Daribod:
Naravno…
Selin:
Ma, on je imao izvrstan stil… Bio je bolestan… Nije on…
Daribod:
Koliko god vam se razlikovali stilovi i dela, negde ste rekli da je jedini istinski poraz u zaboravu.
Selin:
Uh! Da… da… da… Jeste… tako je… Ali, Prust je bio manijak, to jest, u biti, nije baš uživao u životu… što važi i za sve druge pisce… Ne osećaju se baš lepo u životu… Ako uživate u životu, zašto biste ga menjali, a?… To se čovek pita… Morate biti već malo čuknuti, je li!
Daribod:
Čovek piše da to kompenzuje…
Selin:
O, da! Jedino zato… upravo zato, da… A da to i ne zna…
Daribod:
Da nađe neku ravnotežu…
Selin:
Upravo… To je nekakva bolest… Znak bolesti… Ako ste u životu… advokat… lekar… poslanik, šta god hoćete… Uživate u životu… nalazite u njemu neka zadovoljstva… Međutim, ako vam je zadovoljstvo da pričate priče, vi, u stvari, bežite od života, zar ne… menjate ga…
O Sen Simonu (je li veliki pisac?):
Selin:
Jeste, ali je dosadan zbog svojih plemića…
Daribod:
Ali, stil?
Selin:
O! Prvorazredan… Prvorazredan! Prvorazredne su mu slike ljudi, ali je suviše plemića… To… to je težak davež… Moneta koja više nije u opticaju… Dosadno…
O Stendalu:
Selin:
Ma, na kraju, pošteno rečeno, Stendal nije bogzna šta… Sad ga svi kače o ekser, čak i levičari… Znate, tip koji, kao Stendal, prvo pročita poglavlje Zakona o građanskom pravu, pa tek onda sedne da piše… e, pa, to baš nije nužno… Baš ništa ne transponuje, razumete… Mislim da ne transponuje… A, ne, prijatelju, to je samo dobro novinarstvo, ne baš mnogo više, je Ne, ne, uopšte ne vidim da tu nečeg ima… Dobro, očigledno, ima tu nekih žestokih tipova koje nalazimo kod Stendala, je li… Ali, sve je to nekako sitničavo, zar ne… Nije to odmaklo od Merimea, prijatelju, sve to…
O novinama koje redovno čita:
Selin:
Hm… hm… Gledam novine, novine koje čitam, redovno čitam Figaro, u kome pregledam umrlice, pa to vam je beskrajna pridika, od prve do polednje stranice, zar ne… Kad to čitam, kao da sam bio u crkvi Sen-Silpis… Pridikovanje… šta treba činiti, a šta ne treba, šta treba, a šta ne treba.
E pa, molim lepo… trebalo bi svi da… Izvol’te… ovo je istina… Pa, molim lepo, koliko god… Međutim… je i još, molim lepo, ima nešto što… nipošto ne treba misliti… Oh! Kako se takva misao mogla i roditi… O, ali, čini mi se da… Ma, stvarno, dosadno, da krepaš, zar ne… Kad ih pročitate, prosto pobesnite, razdraže vas, poždrali biste ih… te novinčine, toliko vas ubijaju tim cepidlačenjem..
Daribord:
Ali, to je francuski klasicizam!
Selin:
Ah! Da, je Zna se šta je istina…Svi je znaju… Ubaci se s vremena na vreme poneka izmišljotina…Ah, svakako sitna… svakako pristojna… Doda se i poneko sitno otkriće… Gde li ste samo otkrili ovo otkriće? Baš slatko! Baš fino! Čudo jedno! Krasnog otkrićal… Hu! Op! Negde jedan akrostščić… O! Mali… malecki… Negde dosetkica… Oh! Ako je za žene… Haaa! Sve vrvi od čari!… Aaaal… Uh! Dosadno, da krepaš!… Ta istina smrdi!… U tom tonu, Madam de Stal je postigla maksimum… Ali, svi… baš svi i sve… sve su feminizovane i jansenističke… da krepaš… Ah! Baš ubistveno…
Jadikovka sirotoga Ferdinanda:
Selin:
Oh! Sreća, obična reč, je li, za tipa koji je nervni bolesnik, i čuknut… Vidim ja dobro da sam živčani bolesnik i čuknut na oca i majku, koji su oboje nasledno bili načisto živčani… I jedan deda mi je bio živčan… Falinka… Falinka… to ti je… […]
[Delovi istoimenog teksta Žana Ginoa]
[Preveo sa francuskog Milojko Knežević]
Iz knjige “Govori Selin”, Gradac, 2015
izvor
Preporučujem tekst : U središtu tajfuna
Нема коментара:
Постави коментар