субота, 09. октобар 2010.

Luj-Ferdinand Selin

 „Sra­mo­ta ne­ka je ono­ga ko ne mo­že iza­bra­ti put ko­ji do­li­ku­je sud­bi­ni na­še ra­se.”

Luj-Ferdinand Selin




Selin je rođen 1894. u Kurbevou, a kada je imao tri godine porodica mu se seli u Pariz.
Još kao dete sanjao je da bude lekar. Odmah posle osnovne škole morao je da zarađuje za život, promenio je dvanaest zanata, a sa osamnaest godina prijavljuje se u dobrovoljce.

U Prvom svetskom ratu je ranjen i odlikovan medaljom. Neko vreme je radio na plantažama u Kamerunu, ali se razboleo od malarije. Posle rata upisuje studije medicine u Renu. U misiji Društva naroda boravi na Kubi, zatim u Njujorku, Vašingtonu, Nju Orleansu, Baltimoru, Kanadi i zapadnoj Africi.
Krajem dvadesetih zapošljava se kao lekar u Klišiju, putuje u London, Nemačku i Skandinaviju.
"Putovanje nakraj noći" izlazi 1932. i odmah izaziva pometnju u književnom svetu.
S početkom španskog građanskog rata Selin se uključuje u politička dešavanja, objavljuje jedan antikomunistički i tri antisemitska pamfleta, zbog čega će senka nad njegovim književnim delom ostati sve do danas.

Kao invalid prve kategorije nije učestvovao u Drugom svetskom ratu, ali je govorio na mitinzima u Berlinu i objavljivao pro-nemačke pamflete. Za vreme rata prelazi u Nemačku, potom i u Dansku, a posle rata francuski sud izdaje nalog za njegovo hapšenje. Provodi dve godine u zatvoru u Kopenhagenu. U svoju odbranu piše da su nacisti bili "horda gramzivih malograđanskih provincijalaca", kao i da bi ga Hitler, da je poživeo, sigurno streljao.
U Francuskoj je, u odsustvu, osuđen na godinu dana zatvora, 50.000 franaka globe, konfiskaciju 50 % imovine i gubitak svih građanskih prava. Vojni sud ga ipak amnestira, posle čega se vraća u Pariz.

1951. se nastanjuje u Medonu, gde otvara ordinaciju. Tamo je i umro, 1961. godine, a štampa nije ni obaveštena o smrti.
Selin je za sebe govorio da je paganin, po apsolutnoj zadivljenosti telesnom lepotom i zdravljem i odbojnosti prema bolesti. Tri puta se ženio, a imao je i brojne avanture.
Među poznatim piscima koji su mu se divili, ili na koje je očigledno uticao, spadaju Sartr, Beket, Rejmon Keno, Žan Žene, Bukovski, Henri Miler, Keruak, Kurt Vonegat, Ginter Gras i drugi, a bio je i ikona bitnika - Vilijam Barous i Alen Ginzberg su ga posećivali pedesetih godina u Parizu.
Isto­ri­ja ne slu­ži isto je­lo dva pu­ta. Sad se Evro­pa ne mo­že na­pra­vi­ti! Dok je bi­lo ne­mač­ke voj­ske mo­gla se na­pra­vi­ti. S ne­mač­kom voj­skom, po­sled­njom ne­mač­kom voj­skom. Pro­fuć­ka­li smo je! (...) A Hi­tle­ra ni­ka­da ni­sam vo­leo!





Selin


_______________________________________



Odlomci:


* Hteo bih da u re­či­ma bu­de pro­na­đe­no pe­va­nje du­še... U po­čet­ku be­še emo­ci­ja, a ne reč. Čo­vek je pr­vo pe­vao a ne go­vo­rio.

*U zo­ru, Smrt je sta­la is­pred nje­ga.
– Je­si li raz­u­meo, Gven­do­re?
– Raz­u­meo sam, o Smr­ti! Raz­u­meo sam još na po­čet­ku ovog da­na... Pre­po­znao sam u svom sr­cu, u svo­joj ru­ci, u oči­ma svo­jih pri­ja­te­lja, čak i po ko­ra­ku svog ko­nja, ne­ka­kvu tu­gu, uspo­re­nost i oma­mlje­nost, na­lik po­spa­no­sti... U mo­jim pro­mr­zlim ru­ka­ma ga­si­la se mo­ja zve­zda... Svi su se da­li u beg! O, Smr­ti! Ka­jem se straš­no! Sra­mo­ta je ve­li­ka!... Gle­daj ova jad­na te­la!... Ne mo­že me opra­ti či­ta­va več­nost ti­ši­ne!
– Na ovom sve­tu ne­ma to­pli­ne, Gven­do­re! Osim u le­gen­di! Sva car­stva za­vr­še usnu­loš­ću!...

*Da bi čovek bio dobro viđen i ugledan, trebalo je požuriti i navrat nanos se sprijateljiti s civilima, jer su ovi u pozadini, što je rat trajao duže, bivali sve pokvareniji. Odmah sam to shvatio, i to čim sam se vratio u Pariz, kao i to da su se ženama uspalile guzice i da matorci usta ne sklapaju, a ruke im ne miruju: čas su pod nečijom suknjom, čas u tuđem džepu....

*Majke, čas bolničarke čas mučenice, nisu se više rastajale od dugih crnih velova, a ni od malih diploma koje im je blagovremeno Ministar dostavljao preko opštinskog službenika. Jednom reči, stvari su se organizovale.

*Na prostojnim sahranama čovek je takođe vrlo tužan, ali ipak misli na nasledstvo, na iduće letovanje, na udovicu, koja je slatka i za koju kažu da je temperamentna, i da je pred njim, naprotiv, dug život, da možda nikad neće crći... Ko zna? .....

*U vreme rata, umesto u prizemlju, igranke su bile u podrumu. Borci su to prihvatili, čak im se to i dopadalo. Tražili bi ih čim bi stigli, i niko u tome nije video ništa sumnjivo. Samo je hrabrost, u stvari, sumnjiva. Biti telesno hrabar? Onda tražite i od gliste da bude hrabra, jer je ružičasta i bleda i meka kao mi.

*Što se mene tiče, nisam više imao razloga da se žalim. Čak sam bio na najboljem putu da me oslobode zahvaljujući ratnoj medalji, koju sam dobio, i rani i svemu tome. Dok sam se oporavljao, doneli su mi medalju u samu bolnicu. I istog dana sam otišao u pozorište da je pokažem civilima na pauzi...... Čak sam tom prilikom u foajeu Komične opere upoznao malu Lolu, Amerikanku, i zbog nje su mi se konačno otvorile oči..... Došla je da pomogne da spasemo Francusku, poverila je to direktoru hotela, koliko joj to njene slabe snage dozvoljavaju, ali od sveg srca! Odmah smo se razumeli, mada ne potpuno, jer su mi zanosi srca postali krajnje neprijatni. Više sam voleo zanose tela, prosto i jednostavno. Mnogo se treba čuvati srca, tome su me itekako naučili u ratu! I nije mi pretila opasnost da to zaboravim.

„Ne stva­ra­mo vi­še mi­to­ve i le­gen­de. Ari­jev­ci ni­su vi­še po­ro­di­ca. Ne­ma so­li­dar­no­sti...”




Selin


*Rav­no­prav­nost? Prav­da? Ka­kve po­mir­lji­ve i uža­sne bo­le­sni­ce! One će uvek igra­ti pro­tiv nas! To je pra­vi­lo igre. Dez­o­ri­jen­ti­sa­ni pro­tiv okrut­no or­ga­ni­zo­va­nih. Li­be­ra­li pro­tiv ra­si­sta! Ku­da ide­te? Ne­ma­te vi­še na­gon za fi­zič­kim sa­vr­šen­stvom, za be­lim estet­skim li­ri­zmom. Sa­ma suš­ti­na sva­ke stva­ri. Knji­ge su vas ubi­le. Smi­sao be­log ži­vo­ta!”

„... standardizacija i za­glu­plji­va­nje, u knji­žev­no­sti po­dra­ža­va­nje, si­ro­maš­tvo, od­su­stvo pra­vog do­ži­vlja­ja, li­kov­ne umet­no­sti i mu­zi­ka su po­crn­če­ne i bez zna­ča­ja, obra­zo­va­nje je glu­po i ste­ri­li­šu­će, a sve u ci­lju dži­nov­skog je­vrej­skog po­du­hva­ta da se osvo­ji svet, da se pot­či­ne ari­jev­ci, da se uniš­te tra­di­ci­o­nal­ne vred­no­sti ko­je su da­va­le sna­gu ra­si: fol­klor i mu­žev­nost.”

Bagatele za jedan pokolj




________________________________________



Najveći deo mladosti čovek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je očigledno da će me moja prijateljica napustiti, konačno i uskoro. Još nisam naučio da postoje dva čovečanstva: čovečanstvo bogatih i čovečanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naučio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari pre no što ih se dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem.

*Za siromaha u ovom svetu postoje samo dva osnovna načina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilačke strasti tih istih u ratu. Ako, pak, počnu da misle o vama, odmah ti bližnji pomisle na mučenje i ni na šta drugo. Zanimate ih jedino kad ste u krvi, smradovi! Prenšar je, što se toga tiče, bio u pravu. Pred neminovnošcu klanice ne razmišlja se mnogo o budućnosti, čovek bi samo da u ljubavi provede to malo dana koliko mu je ostalo, jer je to jedini način da nekako zaboravi to telo, koje će mu sutra odrati odozgo do dole.


* Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”


Putovanje na kraj noći


________________________________________


* Ko­mu­ni­zam, ma­te­ri­ja­li­zam, zna­či Ma­te­ri­ja pre sve­ga osta­log, a kad je ona u igri, ni­kad ne po­be­đu­je naj­bo­lji, ne­go naj­be­zoč­ni­ji, naj­pod­mu­kli­ji, naj­su­ro­vi­ji. Po­gle­daj­te ka­ko je i u tom SSSR-u lo­va za­čas po­no­vo za­se­la na pre­sto! (...) Prak­tič­na pred­nost hriš­ćan­stva je u to­me što ono ni­je sla­di­lo pi­lu­lu... Šče­pa čo­ve­ka još u pe­le­na­ma i sme­sta mu sve ka­že u li­ce, skre­še mu u brk: Ti si­ćuš­ni, ti na­ka­zni smra­de... Gov­no od ro­đe­nja... Ipak mo­žda... mo­žda ako se za­gle­da... mo­že bi­ti da po­sto­ji ne­ka ma­la šan­sa da ti se mal­či­ce opro­sti, što si ta­kav ga­dan, gnu­san, gov­nav, ne­za­mi­sliv... Ako le­po, pot­pu­no po­ni­zno, pri­hva­tiš sve mu­ke, is­ku­še­nja, be­du i tor­tu­ru sop­stve­nog ži­vo­ta... Ži­vot, pro­kle­ti­nja, sa­mo je ku­ša­nje, teš­ko is­ku­še­nje. Za­to šte­di dah! Ne tr­či pred ru­du! Spa­si du­šu i to ti je do­sta... (...) Sve­sti čo­ve­ka na ma­te­ri­ju, to je no­vi za­kon, skri­ven, neumoljiv... Kad se na­sum­ce sme­ša­ju dve kr­vi, jed­na si­ro­maš­na, a dru­ga bo­ga­ta, ni­kad se ne obo­ga­ti si­ro­maš­na, ne­go osi­ro­ma­ši bo­ga­ta... (...) Čo­vek je hu­man ot­pri­li­ke isto ono­li­ko ko­li­ko i ko­koš le­ti. Kad je iz sve sna­ge cim­neš u gu­zi­cu, kad je zvi­zneš li­mu­zi­nom, mo­že da se vi­ne čak do kro­va, ali se od­mah vra­ća na bu­njiš­te da po­klju­ca ko­ko­ši­njak. To joj je pri­ro­da, am­bi­ci­ja. Isto va­ži i za nas, u druš­tvu. Pre­sta­je­mo da bu­de­mo naj­cr­nja gov­na sa­mo kad nas sna­đe ka­ta­stro­fa. A kad se sve sleg­ne, pri­ro­da po­no­vo uda­ri u ga­lop. I sa­mo zbog to­ga, ni o jed­noj Re­vo­lu­ci­ji ne tra­ba su­di­ti dok ne pro­đe dva­de­set go­di­na.”


Mea culpa,
















Težnja ka sreći je velika obmana koja komplikuje čitav život! Zbog nje su ljudi tako naopaki, podli i nesnosni. U životu nema sreće, ničeg do nesreće, lake, teške, trenutne i trajne, javne, pritajene, skrivene, podmukle... “Od srećnika najbolji prokletnik.“

Đavo ima dobar princip koji uvek važi. Kao i obično, bio je u pravu kad je Čoveka ćušnuo u materiju. Nije mu trebalo dugo. Za dva veka, ohol do ludila, uz pomoć mašina, postao je nepodnošljiv. I danas je takav: divalj, sit i presit, pijan od rakije, pijan od benzina, slep i nerazuman, nepopravljiv, mešanac ovčice i bika, ali i hijene. Baš je sladak! I poslednja sprčena guzica u ogledalu vidi Jupitera. Čudo nad čudima modernog vremena. (...) Vasceli svet postaje kritičar, a to znači mediokritet do srži. Kritika je danas kolektivna, žučna, slugeranjska, glupava i potpuno ropska.
Svesti čoveka na materiju, to je novi zakon, skriven, neumoljiv. (...) Kad prevare više ne pomažu, kada sistem pukne kao balon, dohvata se pendrek, mitraljez... granate! Kad treba, prazni se arsenal! Sve uz silni optimizam krajnje odlučnosti! Svi pokolji, svi ratovi od potopa naovamo, vođeni su uz muziku optimizma... Budućnost svi zločinci vide ružičasto, to ide uz zanat. Pa nek im bude.


Mea culpa



_____________________________________






Tako sam posredstvom Loline guzice primio poruku jednog novog sveta. Ali Lola nije bila samo telo, da se razumemo, krasila ju je i ljupka glavica, malo surova zbog sivoplavih očiju koje su bile malko iskošenih uglova kao u divljih mačaka.

Dosta mi je bilo da je pogledam u lice, pa da mi voda udari na usta kao od reskog vina, oštrog kao čelik. Kratko rečeno, oči oštre, bez imalo one ljubazne, komercijalne živosti, istočnjačko-fragonarske kao oči ovamo u nas.

Često smo se nalazili u susednoj kafani. Sve brojniji ranjenici šepali su ulicama, često dronjavi. Za njih su organizovali sakupljanje priloga, "Dani za ove, dani za one", a naročito za organizatore "Dana". Lagati, ljubiti, umreti. Bilo je odnedavno zabranjeno preduzimati bilo šta drugo. Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama, peške i na konju i kolima. Svi su se na to dali. Ubrzo nije više bilo istine u gradu.



PUTOVANJE NAKRAJ NOĆ

_________________________________________







Treba čovek kroz to da prođe da bi razumeo mog oca i njegovu stalnu strepnju... Uđe vam kroz stomak i uvuče vam se u dušu...
I danas često razmišljam o očajnicima koji zarađuju za život... Sve su to jadnici priterani uza zid... Sitne duše kojima je izmaklo uživanje u životu... Upušteni slučajevi kojima je preostalo jedino da larmaju... Ne košta ništa. Ne plaća se, besplatno je... Zabava za promašene...
Dođe niotkuda... možda još u gimnaziji... Ispoljava se kao blebetanje u prazno. Prava mržnja, ona koja čoveka ispuni još u mladosti, bude potisnuta negde duboko. Kad dobije zaposlenje, i ostane bez odbrane, takva mržnja se izgubi. Uspeva mu da je uguši. Međutim, u dubini njegovog bića, preostane je dovoljno. Izbijaće iz njega. Kapaće na zemlju u dovoljnoj količini da sve zatruje. Ti ljudi, ti mrtvaci rađaće na površini zemlje sve same gadosti.
Svake večeri, kada se vratim kući, keva me pita da me nisu, slučajno, već otpustili... Uvek je bila spremna na najgore. Dok jedemo supu, ponovo o tome pričamo. Tema je bila neiscrpna. Hoću li ja ikada početi da zarađujem za život?...
Takvi naši razgovori, dok se hleb nalazio na stolu, delovali su užasno na mene. Jedva sam se usuđivao da zatražim parče hleba. Žurio sam da završim s jelom. I moja majka je jela brzo. Međutim, ja sam je nervirao.
“Ferdinande! Opet ti! Uopšte ne gledaš šta jedeš! Gutaš, ne žvaćeš! Proždireš hranu kao pas! Pogledaj na šta ličiš! Providan si! Zelen!... Šta ti misliš? Na takav način nikada se nećeš oporaviti! Činimo za tebe sve što možemo, a ti upropastiš sve što pojedeš!“
Smrt na kredit


_________________________________________




Ne treba se zavaravati, ljudi nemaju šta da kažu jedan drugom, svako govori samo o svojoj muci, to je već dobro poznato. Svako za sebe, a svet za sve. Pokušavaju da u časovima ljubavi prebace svoju muku na onog drugog, ali ne ide i uzalud se trude, čitava im muka ostaje i i počinju iznova, pokušavaju opet da je utrape. “Kako ste lepi, gospođice“, kažu. A život ih ponovo uhvati do idućeg puta, kad će opet pokušati isto: “Zaista ste lepi, gospođice!“


A u međuvremenu se hvališu da su se otarasili svoje muke, ali svi znaju, zar ne, da to uopšte nije istina i da svako ima svoju muku, i te kako čitavu. Kako čovek, stareći u toj igri, biva sve ružniji i odvratniji, to čak više muku ne uspeva ni da sakrije, a ni neuspeh, lice mu preplavi ono keženje kome treba dvadeset ili trideset godina da se od utrobe popne na lice. Čoveku kao da je to jedina svrha, ta grimasa za čije mu je pravljenje potreban čitav život, i još ne uspeva uvek ni da završi, toliko je teška i složena grimasa kojom bi trebalo izraziti svu svoju pravu dušu ništa ne ispustivši



Putovanje na kraj noći

________________________________________

Za nekoliko meseci svaka se soba promeni, čak i kad se ništa ne pomeri. Ma koliko stare i propale bile, stvari ipak nađu snage, ne znam gde, da ostare. Sve se promenilo oko nas. Predmeti nisu promenili mesto, razume se, ali same stvari su se promenile u suštini. Drukčije su pri ponovnom susretu, i reklo bi se da s više snage deluju na nas, tužnije i još dublje, mekše nego nekad, da bi se stopile s nama u onom umiranju koje se lagano zbiva u nama, neosetno, iz dana u dan, od kojeg se svakog dana kukavicki malo manje branimo no juce. Od susreta do susreta, vidimo kako se život raznežava, bora u nama, a s njim i stvari i ljudi, koji su bili obični, ili dragoceni, ponekad i opasni. Strah od bliskog kraja obeležio je sve to svojim borama, dok smo mi kasali gradom za svojim zadovoljstvom ili za hlebom.

Uskoro će svud oko naše prošlosti ostati samo bezazleni, jadni i bespomoćni ljudi i stvari, sve same zanemele greške.

Putovanje na kraj noći

_________________________________________






Putovanje na kraj noći

Opis:


Knjiga za koju je Bukovski rekao da je "najbolja u poslednjih dve hiljade godina", jedna je od onih koje su presudno obeležile književnost XX veka. Do tada neviđeni izliv nihilizma, cinizma i ruganja ratništvu i herojstvu šokirao je mnoge kritičare, ali i oduševio francusku čitalačku publiku.

Stilom koji na čitaoca deluje kao da mu autor neposredno govori, Selin opisuje doživljaje svog junaka u Drugom svetskom ratu, njegova putovanja u kolonijalnu Afriku i Njujork, i na kraju, povratak u posleratnu Francusku, gde otvara lekarsku radionicu.
Jezik romana apsolutno je originalan - povremeno jezik ulice i podzemlja, povremeno liričan i intelektualan. Prema Selinovim rečima, njegov ključni izum je neposredna emocija, proizašla iz direktnog izražavanja pojava koje ga okružuju.
izvor


_________________________________________


Iz intervjua:


"Ljudi imaju vrlo tešku i bolnu sudbinu, pošto se priroda u stvari igra njima. Pate da bi umrli i čekaju da bi živeli. Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive...

Očekuju penziju, neko unapređenje, čekaju da polože maturu, stalno nešto čekaju. Čekaju da budu voljeni, potom imaju nekoliko meseci zanosa, nekoliko kriza snošaja, potom se opet vraćaju u život mnogobrojnih obaveza... Takve stvari čoveka smračuju. Onda ispravlja svoje bistre misli alkoholom i ždranjem, pa putovanjima, automobilom, na sve načine, samo da bi zavarao bistrinu sopstvenog pogleda... Onda nije više tako bistar..."



_________________________________________





Antisemitsko kod Selina

Džordž Stajner je jedan od najvećih poznavalaca svetske literature i verovatno najveći komparatista, što će reći da je njegova specijalnost prepoznavanje mehanizama koji povezuju raznorodne teme, motive i fenomene, a takve reference daju mu za pravo da predviđa i upozorava. Između ostalog, u pomenutom intervjuu Stajner kaže da bi se u književno-kulturološkom kontekstu moglo reći da postoje tri romana koja oblikuju savremeni svet: Sto godina  samoće, Deca ponoći i Limeni doboš, a po Stajneru „šinjel“ iz kog ova tri dela izlaze je roman Putovanje na kraj noći Luja Ferdinanda Selina.
Gotovo se svi književni znalci slažu da opus ovog „neviđenog naciste“, kakvim ga Stajner smatra, treba razdvojiti na period stvaranja pomenutog romana i romana Smrt na kredit, dela čiju veličinu i časnost niko ne dovodi u pitanje, i na kasniji period iz kog su zbog skandalozne političke nekorektnosti iskočili u prvi plan pamfletski tekstovi Škola za leševe i pogotovo Bagatele za jedan pokolj, koji se i danas smatra jednim od najžešćih antisemitskih pamfleta. Iako su pored Jevreja Selinove mete napada u ovom tekstu novi umetnički trendovi („pocrnčena“ muzika i likovne umetnosti), film, komunizam, Kokto, Žid, Prust, Englezi, masoni, papa, neočekivano i Hitler, koji po Selinu nije ponudio revoluciju nacionalsocijalizma već pangermanizam i malogrđanštinu, antisemitizam naprosto kulja iz ovog teksta.
U suštini, najveći dio pamfleta Bagatele za jedan pokolj je esencijalistički vapaj za jednom formom organskog društva u kojem folklor i muževnost drže stvari na okupu. Osim antisemitizma i rasizma, ostali Selinovi obračuni ne predstavljaju problematičn iskaz, jedan deo je estetski a drugi ideološki usmeren, što je ne samo dopustivo nego i podrazumevajuće za jednog pisca. Tvrdnja, pak, da pohlepa Jevreja i primitivnost crnaca razaraju civilizaciju, Selina uistinu čine „neviđenim nacistom“. No, sadržaj ovog pamfleta umnogome je nadišao antisemitski standard zasnovan na tada široko rasprostranjenoj mistifikaciji o zavereničkim ambicijama jevrejske finansijske moći. Selin u tekstu bukvalno divlja nižući rasističke kvalifikacije koje jedna drugu pretiču: „Te doušničke oči blede i lažljive . . . Taj stisnuti osmeh, te nozdrve koje se šire: hijena . . .Ti lešinari žele tvoju krv!“. Da li se ovolika količina strasti ispoljene u mržnji prema Jevrejima kod Selina može objasniti, kao što se često pokušava, nekim događajem iz piščevog života, kakav je podatak da mu je voljenu ženu preoteo Jevrejin? Ono što ipak deluje kao verovatnije objašnjenje jeste konflikt širokog registra koji je vladao između Selina i sveta. Kada je neko tako naklonjen organskom društvu, onda mu svako raznoglasje i raznoobličje sveta, kakvo je vladalo za vreme Selinovog života, predstavlja izuzetno frustrirajući ambijent. Što će reći, Selin je svoju epohu doživljavao kao izrazito krizan civilizacijski period, a njena zahuktalost sigurno je izazivala i jako osećanje nemoći kod nekog ko je hteo da se odupre toj multiplikaciji ideja. Jevreji su zasigurno veliki „krivci“ za umetničko, naučno i ideološko razlistavanje epohe od kraja XIX veka do početka Drugog svetskog rata. Pored toga, njihova egzistencijalna strategija se oslanjala na poslove sa finansijama i gradski život, što je oprečno organskoj viziji sveta u kojoj dominira pastoralni ideal. Sve u svemu, Selinova mržnja prema Jevrejima bila je utemeljena na njegovim duboko ideološkim načelima.
On je, između ostalog, imao i apologetske nastupe u kojima se divio Jevrejima, što se olako iznosi kao dokaz ambivalentnosti ovog pisca. Ali, u tom divljenju Selin je strogo selektirao one po njemu tipične osobine koje su dio tradicionalnog jevrejskog nasleđa i koje su kao svaka duboko tradicionalna struktura bliže organskom društvu. Tako, između ostalog, Selin odaje priznanje Jevrejima zbog očuvanja supstrata njihove rase, endogamiji i solidarnosti, što će reći – onome što uvezuje, homogenizuje i u krajnjoj stanci izoluje etnos.


_________________________________________


Slučaj Selin  


                                          




"Povodom stogodišnjice francuske izdavačke kuće „Galimar”, objavljeno izdanje „Roman 20. veka” u kome 31 savremeni pisac bira roman koji je najbolje predstavio prošli vek, a najviše glasova dobili su Fokner, Malaparte, Klod Simon...



Na spisku  je i SELIN.
Na spisku nisu Prust,  Kafka, Tomas Man...
vidi

Preporučujem tekst ; U središtu tajfuna


   
*  Slučaj Selin   


1 коментар:

  1. Анониман04. јун 2017. 03:22

    Čovek je bio potpuno u pravu! Nismo dorasli putu kojim bi trebala da se kreće jedina svesna stvorenja i treba da nas je sramota. A da su pojedinci otpad, jesu!

    ОдговориИзбриши