субота, 28. март 2015.

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [II]

 


Prva razmatranja veštine osvajanja i odbrane moderne države, tj. tehnike državnog udara, sugerisalo mi je posmatranje izvesnih događaja kojima sam bio očevidac i donekle učesnik, leta 1920. u Poljskoj. Posle nekoliko meseci provedenih u Vrhovnom ratnom savetu Versaja, bio sam naimenovan u oktobru 1919. za diplomatskog atašea pri italijanskom poslanstvu u Varšavi. Imao sam tako priliku da se približim Pilsudskom i uverio sam se da je u njemu bilo više fantazije i zanosa nego li logike, više umišljenosti nego ambicije i, konačno, više volje nego inteligencije; on sâm uživao je u tome da se predstavlja kao mahnit i tvrdoglav, poput svih Poljaka iz Litvanije.
Životna priča Pilsudskog ne bi izazvala simpatije Plutarha ili Makijavelija: njegova ličnost revolucionara delovala mi je mnogo neinteresantnije nego li ličnosti velikih konzervativaca, Vilsona,[20] Klemansoa,[21] Lojda Džordža, [22] Foša[23] koje sam upoznao i posmatrao na mirovnoj konferenciji. Kao revolucionar Pilsudski mi je izgledao mnogo inferiorniji od samog Stambolijskog[24] koji mi se činio kao čovek bez ikakvog moralnog osećanja, najciničniji i istovremeno najvatreniji prevratnik koji je u Evropi 1919. govorio o miru i pravdi naroda.
Kada sam se prvi put našao pred Pilsudskim u njegovoj rezidenciji Belvedere u Varšavi, iznenadio me je njegov izgled i ponašanje. Osetio se u njemu buržujski katalinac, obuzet idejom da smisli i izvede najhrabrije zamisli u granicama građanskog i istorijskog morala svoga vremena i svoje nacije, pun poštovanja prema zakonitosti koju je on nameravo da prekine ne rizikujući, ipak, da sebe stavi van zakona. Celokupnim svojim nastojanjem da se dokopa vlasti koje je kulminiralo državnim udarom 1926, Pilsudski je zapravo pokazao da sledi maksimu Marije Terezije u njenoj politici prema Poljskoj: „Reagovati na pruski način, čuvajući privid poštenja“.
Ne treba se čuditi što je Pilsudski usvojio maksimu Marije Terezije i pridržavao se nje do poslednjeg časa, tj. kad je već bilo suviše kasno da sačuva privid zakonitosti. Ta njegova konstantna zabrinutost, zajednička mnogim revolucionarima, sputavala ga je da shvati i izvede državni udar po pravilima veštine koja nije isključivo politička. Svaka veština ima svoju tehniku. Nisu svi veliki revolucionari pokazali da poznaju tehniku državnog udara, jer su i Katilina, Kromvel, Robespjer, Napoleon, da se napomenu samo najvažniji, pa i sam Lenjin dokazali da poznaju sve što se tiče te veštine, osim tehnike. Između Napoleona od 18. brimera i generala Bulanžea[25] ne stoji niko drugi do Lisjen Bonaparta.
Te kasne jeseni 1919. Pilsudski se pojavio pred očima svih Poljaka kao jedini sposoban da drži u šaci sudbinu Republike. On je bio tada šef države, više formalno nego suštinski. Pa ni ta forma nije bila savršena jer u iščekivanju Ustava koji je trebalo da se razradi na Zemaljskoj skupštini (Dieta) u januaru iste godine, vlast poverena Pilsudskom bila je samo privremena. Igra političkih partija i ličnih ambicija ozbiljno je ugrožavala autoritet Šefa Države. Pilsudski se našao pred Zemaljskom ustavotvornom skupštinom u istoj situaciji kao Kromvel pred Parlamentom 3. septembra 1654.
Javno mnjenje uzalud je očekivalo od njega da raspusti Skupštinu i preuzme svu odgovornost. Taj brutalni, buržoaski i buntovni diktator, istovremeno pun obzira prema zakonitosti i obuzet brigom da se pokaže nepristrasan u očima širokih slojeva, neka vrsta generala socijaliste, revoulcionar do pojasa i reakcionar od pasa nagore, koji nije umeo da se odluči između građanskog rata i rata protiv sovjetske Rusije, pretio državnim udarom jednom nedeljno a pokazivao žurbu da usvoji i ozakoni Ustav Skupštine koji još nije bio proglašen, i na koji se narod uzalud pozivao, počeo je da pobuđuje uznemireno čuđenje javnog mnjenja. Ne samo socijalisti već i desničari pitali su se začuđeno šta čeka taj Tezej koji već godinu dana vrti među prstima Arijadnin konac ne odlučujući se da ga upotrebi i da ili izađe iz političkog i finansijskog lavirinta u kome se izgubila država, ili da uguši slobodu Republike; i gotovo godinu dana gubio je svoje vreme i propuštao prilike drugih, u tišini Belvederea, letnjoj rezidenciji kralja, vodeći lukave igre da bi razmrsio intrige Paderevskog[26], predsednika Saveta, koji je iz Kraljevske palate, zimske rezidencije kralja Poljske u srcu Varšave, odgovarao čembalom na trube ulana Pilsudskog.
Ugled šefa države, umanjen parlamentarnim polemikama i partijskim intrigama, bledeo je u očima naroda svakim danom sve više. Poverenje socijalista prema starom drugu iz zavera i izgnanstva bilo je stavljeno na tešku probu zbog njegovog neobjašnjivo pasivnog držanja pred zbivanjima u spoljnoj i unutrašnjoj politici Republike. I plemstvo koje je posle neuspelog državnog udara januara 1919. protiv Pilsudskog, napustilo ideju o nasilnom osvajanju moći, vratilo se na ambiciozne iluzije i postepeno se uverilo da Pilsudski, konačno, ne samo da nije predstavljao opasnost za javne slobode, nego ih ne bi ni odbranio prilikom nekog pokušaja desničarskih stranaka.
Pilsudski nije bio kivan na princa Sapjehu. Litvanac kao i on ali veliki gospodin, ljubaznih i uverljivih manira, elegantan do licemernog optimizma, otmen na engleski način, neusiljeno i nemarno, način koji stranci vaspitani u Engleskoj usvajaju kao drugu prirodu, princ Sapjeha nije bio čovek koji bi izazvao podozrenje i ljubomoru Pilsudskog. Njegov revolucionarni pokušaj bio je suviše diletantski i empirički da bi uspeo. Pilsudski, čovek oprezan i neobjektivan, koji je prezirao poljsku aristokratiju do omalovažavanja, osvetio se Sapjehi imenujući ga za ambasadora u Londonu. Evo jednog Sule vaspitanog u Kembridžu koji se vraća u Englesku da završi svoje studije.
Odluka da se silom dočepaju vlasti postepeno je sazrevala ne samo među desničarskim strankama, zabrinutim zbog opasnosti koju je predstavljao parlamentarni nered po zdravlje Republike i po interese veleposednika. Kada se general Jozef Haler po završetku rata, u kome se hrabro borio na francuskom frontu, vratio u Poljsku kao vođa svoje dobrovoljačke vojske odane samo njemu, povukao se u senku držeći se kao protivnik Pilsudskom i pripremao tiho za naslednika. Šef engleske vojne misije, general Carton de Wiart, za koga su Poljaci govorili da liči na Nelsona,[27] jer je u borbi izgubio jedno oko i ruku, tvrdio je, smešeći se, da Pilsudski ne bi trebalo da se uzda u Halera, hromog kao Taljeran.[28]
Unutrašnja situacija se u međuvremenu pogoršavala iz dana u dan. Posle pada Paderevskog borba između stranaka postajala je sve življa i novi predsednik Saveta Skulski nije bio najpogodnija ličnost, kadra da se suprotstavi političkom i administrativnom neredu, zahtevima stranaka i događajima koji su se tajno pripremali. Krajem marta na ratnom savetu održanom u Varšavi general Haler usprotivio se odlučno vojnim planovima Pilsudskog i kada je o osvajanju Kijeva bilo odlučeno povukao se ustranu oprezno, mada je izgledalo i s mnogo prezira koji se ne bi mogao opravdati samo strategijskim razlozima.
Poljska vojska je 26. aprila 1920. prešla granicu Ukrajine i 8. maja ušla u Kijev. Lake pobede Pilsudskog izazvale su u celoj Poljskoj veliki entuzijazam: 18. maja stanovnici Varšave priredili su trijumf osvajaču Kijeva, a najnaivniji i najveći fanatici među njegovim borcima upoređivali su ga s pobednikom kod Marenga.[29] Ali početkom juna boljševička vojska pod komandom Trockog počela je napad i 10. juna crvena konjica Buđonija[30] zaposela je Kijev. Na iznenadnu vest, strah i nered podstaknuli su bes stranaka i zahteve ambicioznih – predsednik Saveta Skulski ustupio je vlast Grabskom, a ministra inostranih poslova Pateka zamenio je princ Sapjeha, ambasador iz Londona, stari Sula koji se vratio još ublaženiji iskustvom engleskog liberalizma. Ceo narod ustao je na oružje protiv crvenih zastava osvajača, a sam general Haler, protivnik Pilsudskog, pritrčao je sa svojim dobrovoljcima u pomoć poraženom rivalu. Ali povika stranaka nadjačavala je rzanje Buđonijevih konja.
Početkom avgusta vojska Trockog prispela je pred Varšavu. Trupe vojnika odbeglih posle teškog poraza, izbeglice iz istočnih delova i seljaci u bekstvu pred osvajačem tumarali su gradom između gomila koje su uznemireno i ćuteći pretrpavale trgove i ulice danonoćno iščekujući vesti. Tutnjava rata se približavala.
Kabinet Grabskog je pao posle nekoliko dana postojanja i novi predsednik vlade, Vitos,[31] mrzak desničarskim partijama, uzalud se upinjao da smiri borbu frakcija i organizuje građansku odbranu. U radničkim predgrađima i u kvartu Nalevki, varšavskom getu, gde je trista hiljada Jevreja osluškivalo buku borbe, već je vrila žudnja za pobunom. Po hodnicima Skupštine, u čekaonicama ministarstva, po novinskim i bankarskim kancelarijama, u kafeima i kasarnama raznosile su se najčudnije glasine. Govorilo se o mogućoj intervenciji nemačkih trupa koju je u Berlinu pospešio novi predsednik Saveta Vitos da bi obuzdao ofanzivu boljševika; videlo se kasnije iz interpelacije koju je podneo Savetu poslanik Glombjuski da je pregovore sa Nemačkom pokrenuo Vitos u dogovoru s Pilsudskim. Dolazak generala Vegana[32] bio je posledica tih pregovora, što je pokrenulo kritike i umanjilo ugled i Vitosu i Pilsudskom – desničarske partije, privržene francuskoj politici, nalazile su tome povoda da napadnu šefa države zbog dvoličnosti i nesposobnosti i da zahtevaju jaku vladu koja će biti sposobna da se suprotstavi opasnostima unutrašnje situacije i dâ oslonac republici i vojsci. Sam Vitos, u nemogućnosti da suzbije pobunu frakcija, zaoštravao je spor prebacujući odgovornost za raspad države na desničare i levičare.
Ako je neprijatelj bio pred vratima, glad i pobuna su već ušle u Varšavu. Povorke naroda koji je proklinjao sudbinu prelazile su ulice predgrađa i već počinjale da se pojavljuju na trotoarima Krakowskie Przedmiescie, ispred velikih hotela, banaka i plemićkih palata, ćutljive gomile dezertera upalih očiju, bledog i mršavog lica.
Šestog avgusta apostolski nuncije, dekan diplomatskog kora, Monsinjor Rati, aktuelni papa Pije XI, u pratnji engleskog, italijanskog i rumunskog ministra uputio se predsedniku Saveta Vitosu, da ga upita da li bi hteo već sada da predloži grad gde bi se namestila vlada u slučaju evakuacije iz prestonice. Na ovaj značajan korak odlučili su se dan ranije, posle duge diskusije, na sednici koju je diplomatski kor držao u sedištu nuncijata. Većina inostranih predstavnika, prateći primer engleskog ministra ser Horasa Rambolda i nemačkog, grofa Oberndorfa, izjasnila se za ubrzani premeštaj diplomatskog kora u neki sigurniji grad, Poznanj ili Čenstohovu. Ser Horas Rambold je čak predložio poljskoj vladi Poznanj kao privremenu prestonicu gde bi se za neko vreme smestilo ministarstvo spoljnih poslova sa stranim predstavnicima. Jedino su Monsinjor Rati i italijanski ministar Tomazini smatrali neophodnim da se ostane u Varšavi. Njihov stav je izazvao oštre kritike na sednici i sama poljska vlada ga je ocenila kao neprijateljski, sumnjajući da će apostolski nuncije i italijanski ministar u poslednjem momentu izjaviti da ne mogu da napuste Varšavu, potajno se nadajući da će biti primorani da ostanu u gradu za vreme boljševičke okupacije. Na taj način bi, govorilo se, apostolski nuncije za svoj račun uspostavio kontakt između Vatikana i sovjetske vlade, razmatrajući religiozne probleme koji su interesovali crkvu, pažljivog posmatrača ruskih događaja, jer je bila više nego ikada zainteresovana da proširi svoj uticaj na Istočnu Evropu. Namera Svete Stolice da iskoristi ozbiljnu krizu u kojoj se nalazila pravoslavna crkva posle boljševičke revolucije bila je jasna ne samo posle naimenovanja Oca Đenokija za apostolskog vizitatora u Ukrajini, nego i po samom držanju nuncija Ratija prema unijatskom mitropolitu iz Ljvova Monsinjoru Andreju Šeptickom, omraženom među Poljacima. Unijatsku crkvu istočne Galicije Sveta Stolica je uvek smatrala prirodnim mostom za katolička osvajanja Rusije. Na italijanskog ministra Tomazinija sumnjalo se da će se on pridržavati preciznih uputstava svog ministra spoljnih poslova grofa Sforce, opravdanih procenom unutrašnje politike i željom da se na neki način stupi u kontakt sa vladom Sovjeta i tako udovolji zahtevu italijanskih socijalista. Ako bi boljševici okupirali prestonicu Poljske, prisustvo ministra Tomazinija bi dalo povoljnu priliku grofu Sforci da stupi u diplomatske odnose sa vladom Moskve.
Predlog Monsinjora Ratija, dekana diplomatskog kora, prihvatio je veoma hladno predsednik Saveta Vitos. Odlučeno je ipak da se vlada povuče u slučaju opasnosti u Poznanj i da se u datom momentu pobrine i prebaci u privremenu prestonicu strane predstavnike. Dva dana docnije, 8. avgusta, veliki deo funkcionera poslanstva napustio je Varšavu.
Čelni odredi boljševičke vojske bili su već pred vratima grada. U radničkim predgrađima odzvanjali su prvi pucnji. Došao je momenat da se pokuša državni udar.
_______________
[20]  Thomas Woodrow Wilson (1856-1924), američki predsednik 1912-1920. U I svetskom ratu najpre bio za neutralnost SAD, ali je 1917. ipak objavio rat Nemačkoj. Idejni je tvorac Društva naroda (preteča UN).
21]  Georges Bejamin Clemenceau (1841-1929), predsednik vlade i ministar rata. Intervencionist protiv oktobarske revolucije, neprijatelj Nemačke i protivnik Vilsonove koncepcije posleratnog mir.
[22]  David Lloyd George (1863-1945), britanski političar, ogorčeni protivnik Nemačke, u unutrašnjoj politici reformator.
[23]  Ferdinand Foch (1851-1929), francuski maršal, zapovednik savezničkih snaga u I svetskom ratu.
[24]  Aleksandar Stamboliski (1879-1923), bugarski političar, vođa zemljoradničke stranke. U I svetskom ratu zalaže se kao premijer da Bugarska priđe Saveznicima, zbog čega je osuđen na doživotnu robiju. Ubijen pri državnom udaru Cankova.
[25]  Georges Ernest Boulanger (1837-1891), francuski diplomata i političar, učestvovao u obaranju Pariske komune, antiparlamentarista i revanšista, neuspeli pučista.
[26]  Ignacy Paderewski (1860-1941), poljski pijanista, kompozitor i državnik. Bio ministar-predsednik i ministar spoljnih poslova Republike Poljske (1919), a 1940. predsednik poljskog parlamenta u emigraciji.
[27]  Horatio Nelson (1758-1805), legendarni britanski admiral, u pomorskoj bici kod Korzike izgubio desno oko. Najveći strateg u istoriji pomorskih ratova. poljnih poslova Republike Poljske (1919), a 1940.
[28]  Charles Maurice de Talleyrand – Périgord (1754-1838), francuski diplomata i političar, hrom od rođenja. Najpre pomaže Napoleona, zatim Luja XVIII, pa vojvodu Orleanskog da dođe na presto. Primer diplomatske veštine i beskrupuloznosti.
[29]  Bitka kod Marenga, vođena 14. juna 1800. između Francuza i Austrijanaca, osigurala je Napoleonu Lombardiju.
[30]  Sejmon Mihajlovič Buđoni (1883-1973), komandant crvene konjice, sovjetski maršal.
[31]  Wincenty Witos (1874-1945), predsednik poljske vlade 1920, 1923. i 1926, kada je oboren državnim udarom Pilsudskog.
[32]  Maxime Weygand (1867-1965), francuski general, načelnik štaba savezničkih armija na zapadnom frontu 1918, stalni predstavnik u Komitetu za pripremu mirovnih ugovora. U II svetskom ratu bio Petenov ministar rata


 

Нема коментара:

Постави коментар