понедељак, 17. април 2023.

Vreme denacifikacije 3



                                                             Roman Halter, Transport, 1974 , 
                                                                    ( imanje umetnika) 


Ljudi su jaki dok brane veliku ideju; 
postaju bespomoćni kad idu protiv nje” 

Sigmund Freud

  Ovaj tekst je nastavak mojih podsećanja na činjenice o posleratnoj obnovi Nemačke   podvedenoj pod naziv denacifikacija. Zašto i kako je došlo do stvaranja samog naziva možete pročitati ovde.

       Preoblikovanje svesti društva ili pojedinca u kratkom periodu  obmanjujuće je ideja. Ona je u Nemačkoj, konkretno, imala uspeha utoliko što su zabranjeni glavni rasadnici ideologije, stranke, njeni simboli, ostale ratne organizacije i sl. Da li su u Nemačkoj ostali zaostaci nacizma i u kojoj meri pitanje je za sebe.  
     Nacistička ideologija je u svom temelju imala ugrađenu ideju stvaranja novog čoveka, nadmoćnog čoveka nordijske-arijske rase. Sve ideje novog društva nose u sebi misao o potrebi stvaranja ( izgradnje) novog čoveka ali ne istrebljenjem drugih  naroda.  Ideja novog ili preobraženje čoveka za potrebe društva stara je ideja. U to vreme javljala se kod mnogih mislilaca, psihologa, psihijatara, pisaca, kod marksista i njihovih protivnika, kod simbolista, futurista, akmeista, ruskih, nemačkih, jevrejskih - ukratko po celoj Evropi. ( vidi )  Najpoznatija filozofska ideja o novom čoveku je   Ničeova koju nepravedno osmatraju klicom nacizma . "Čovek nije cilj, već most koji vodi k cilju, nadčoveku . "         
       Denacifikacija je trebala biti obrnut proces, uništavanje onog što je sejano godinama u svim porama nacističkog društva.  Malo je verovatno da će zabranom jedne ideologije bilo kada i gde građani doista biti preobraženi. To su morali imati na umu saveznici ali moralo se učiniti nešto. Dakle, ovaj fenomen postavlja veliko pitanje: u kojoj meri je moguća deideologizacija?
     Nema ništa iznenađujuće u potrebi podsticanja nekoga da se osvrne iza sebe i razmisli o putu koji je prošao i preispita svoje stavove i ponašanje kao njihov produkt. Podizanje svesti, konverzija i deideologizacija je po sebi težak proces. U vremenu vulkanskih preokreta u svetu ideologija, kao što je bilo u Evropi padom nacizma i usponom komunizma  taj proces je bio otežan. Dobro poznavajući prirodu ekonomskih interesa, odabirući Maršalov plan, Zapad je odabrao formulu agresivnog prodora kapitala i preko njega kulturne metamorfoze.  Kapitalistički ( amrički) način života trebao je biti važna značajka percepcije novog društva. Mada se Kina nikako ne uklapa u ovu temu  nije loše podsetiti da je spektakularnim uspehom upravo ekonomskih reformi  ona uspela da smanji fundamentalnu ideološku odbojnost prema komunizmu.   
     Preostaje jedan drugi, psihološko-socijalni problem koji je odigrao veliku ulogu u denacifikaciji a to je oportuno  ponašanje građana.  Postoje brojne indicije koje kazuju da je nacionalsocijalistička vlast instrumentalizovala tradicionalni nemački moral iz čega su neki istoričari izvukli zaključak o  negativnim  tradicionalnim osobinama Nemaca. Bitno je  napraviti razliku između ideologije inspirisane kulturnim nasleđem, posebno istorijskim i tradicije. Ne bih se upuštala u ove sumnjive teorije ali je nemoguće izbeći temu nemačkog oportunizma. U vreme nacizma među građanima, koji su ostali Nemačkoj vladala je ;zastrašujuća tišina,  zavera ćutanja je, opet, preovladala  u post periodu, tokom denacifikacije. Argumenti poput  "nisam ništa znao", "nalazio sam se u bezizlaznom položaju" i slično tipični su obrazci poricanja sopstvene krivicu u smislu odgovornosti. Njih su koristili čak i "lakši" zločinci, pod izgovorom da nisu bili svesni onoga što su učinili.  
  Ćutanje, kao odbrambeni mehanizam u uslovima rata gotovo da se prihvata. Ništa manje nije opasno istupiti u društvu u momentu kada ono opasno naginje na neprihvatljivu stranu pa i u tom periodu je bilo manje primera. 1933. godine kada su nacionalsocijalisti preuzeli vlast, tek manje od jednog procenta nemačkih Jevreja je napustilo Nemačku. Većina je odlučila da ostane. Do jeseni 1941. događanja su postala jasnija i veliki broj je očajnički čekao dolazak spasilačkih dozvola za sletanje i vize. Hiljade prijava ležale su neobrađene na stolovima u Londonu, Washingtonu i drugim gradovima “slobodnog sveta” koji su već zatvorili svoja vrata za jevrejske imigrante.

                                            
Fotografija Njegove Svetosti Fridriha koja prikazuje posledice Kristalne noći u jevrejskoj radnji odeće u Magdeburgu, Nemačka, 1938. Kolekcija SJM. izvor 

  Ćutanje Nemaca i odbijanje preispitivanja dešavanja u okruženju u situaciji u kojoj lično nisu bili ugroženi je moral neodgovornog građanina, oblik potiskivanja kojim se on lagodno rasterećuje dok se u društvu oko njega, dešavaju strašne stvari. 
   Zašto se osvrćem na ovu pojava pa zato što ona otkriva slabost modernih društava, lakoću s kojom ljudi postaju saučesnici u kršenju ljudskih prava. Danas se u svetu sa Ruskim građanima, njihovom kulturom, odvijaju isti scenariji progona sportista, umetnika, dela vrhunskih vrednosti. Svedoci smo skoro potpune izolacije Rusije od zapadnog društva. Lična dobrobit je ponovo prioritet.  A upravo je iza drugog rata, otvoren put ako ne sličnoj "ideologiji" (globalista) a ono svakako politici koja je po mogo čemu, u krajnjoj instanci, vodila i još uvek vodi istom tipu ili pod-tipu društva- totalitarnom a građani, poput onih iz Nemačke ć u t e.  

         Kako god kraj Drugog svetskog rata bio je velika istorijska prekretnica a razdor između saveznika postao je ključni kamen spoticanja njihove dalje saradnje. Da li će momentalne neusklađenosti između Istoka i Zapada na kraju dovesti do istih sukoba koji su izazvali toliko razaranja tokom 20. veka? Trenutni rusko - ukrajinski ( zapadni) konflikt tumači se kao početak. Velika većina sveta ne može da shvati šta im je već pred vratima. Nedostatak transparentnosti pomaže uspehu strategije manipulacije koja seže mnogo više u srž onoga što smatramo našim posebnim pravima i odgovornostima kao ljudskih bića.Što se više manipuliše to se više suočavamo s gubljenjem slobode, okupacijom onih koji nas " odlobađaju" jednog a uvode u drzugu vrstu ropstva. Podsećanje na posleratni period može pružiti dobar uvid u način ubrzanog sistematskog stvaranja mreže međunarodnih institucija koje su trebale postati logistika globalističke politike sa svim pogubnim posledicama. Za mene je priča denacifikacije - obnove okupacijom priča upozorenja.                          

 
Slušalice korištene za slušanje prevoda, zajedno s pločicama s imenima optuženih.

Ukratko : prvi potez saveznika imao je cilj ne samo da se osude glavni počinioci ratnih zločina Drugog svetskog rata ( u Nemačkoj) već da presude za zločine budu ugrađene i u međunarodno pravo kao stalna praksa kojom bi se obezbedilo da se vođe naroda mogu legitimno smatrati odgovornim svetskoj zajednici za svoje postupke. Ovo je bio jedan od važnih pravnih efekata denacifikacije po globalni pravni poredak, nažalost princip  koji se nastavio primenjivati selektivno.    


Nirnberški proces

    Procesi na Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu (IMT) su prvi procesi u kojima su pozvani na odgovornost oni koji su zapovedali. Organizacijski ovaj proces je nadmašio sve što je do tada viđeno. Holokaust je proglašen genocidom ( najteži oblik zločina) i uvršen kao termin 1948.   u konvenciji UN. Već 1945. u junu je osnovan i Haški sud; a počeo sa radom 1946. I on kao tekovina Nirnberškog procesa.
    Mada su Rusija i Amerika učestvovale u organizaciji suđenja i Nirnbergu one nisu prihvatile saradnju sa međunarodnim sudovima jer se njihova jurisdikcija kosi sa nacionalnim suverenitetom. 


Sanduci s arhivom suđenja u Nürnbergu istovareni su na aerodromu Schiphol u Holandijij,14. marta 1950. Sud je odlučio da će se arhiv nakon suđenja čuvati pri stalnom sudu u Hagu. Prenos dokumenata je završen 1950 . Ostavština suda pripala je međunarodnoj zajednici a ne jednoj državi.

John Herc, koga smatraju najoštroumnijim analitičarem  fenomena nacizma ovako je sažeo denacifikaciju :

 " malobrojna, vrhunska elita nacističkog režima je eliminisana ( ili se eliminisala sama- samoubistvom, begom u inostranstvo, i tako dalje), većina kolaboracione elite ostala je ili je ponovno zauzela položaj pod novim režimom.

     Već ovo mišljenje uglednog istoričara potvrđuje da je proces denacifikacije u Nemačkoj obavljen traljavo. Najveći fijaski doživelo je pravosuđe. Na samom početku činilo se da denacifikacija ide dobrim smerom, ubrzo je njen intezitet oslabljen i efekti ostali kratkog veka. To potvrđuju visok procenat nekažnjenih članova stranke, neverovatan broj vraćenih u službe ili postavljenih na nove dužnosti. Dovoljno je bilo biti proglašen "sledbenikom" da bi se oslobodio bilo kakve odgovornosti. Izmene i dopune Zakona o oslobođenju, kao i konačne amnestije 1947. i 1948. omogućile su da se čak oni kojima je dokazano aktivno ućešče u zločinima podvede pod tu kategoriju i oslobode. U relativno kratkom vremenskom razdoblju, nakon što su Nemci preuzeli kontrolu nad denacifikacijom ispada da su bivši nacisti zapravo prošli bolje od onih koji su se opirali režimu.

Po mom mišljenju Nemačka ( a sa njom Evropa)  najviše je kažnjena okupacijom, o čemu će i biti reći u daljem toku teskta. 

Počelo je sa lepim željama. 

 2. avgust 1945. 
U objavljenom Zajedničkom saopštenju saveznika  je pisalo: 

    "Nije namera Saveznika da unište ili porobe nemački narod. Namera je saveznika da se nemačkom narodu pruži prilika da se pripremi za konačnu rekonstrukciju svog života na demokratskoj i mirnoj osnovi. Ako se njihovi vlastiti napori stalno usmeravaju u tu svrhu, biće im moguće u dogledno vreme zauzeti svoje mesto među slobodnim i mirnim ljudima sveta."  ( Potsdamska konferencija,  biblioteka i muzej Harry S. Truman)  

    Politika saveznika, nažalost, nije protekla u dobrim željama i miru. I bez šokantnih otkrića o masovnim  nemačkim zločinima tokom rata svet je nemilice osuđivao nemački narod. Čak i ako nisu aktivno učestvovali u egzekucijama verovalo se da je većina građana ipak morala znati šta se dešava čime je  pristala na genocidnu  politiku vlade prema Jevrejima.  Nemački narod je u javnom mnenju sveta kolektivno okrivljen.  Po izjavama. britanske i američke vlade i pre i neposredno nakon predaje Nemačke, odgovornim za postupke nacističkog režima takođe je decidno označen ceo nemački narod. Najznačajniji politički dokument koji sadrži IZRAZE i elemente kolektivne krivice i kolektivne kazne je JCS 1067 iz rane 1945.  I odsek za psihološko ratovanje (PWD ili PWD/SHAEF ), koga je 1943. osnovao u Londonu general Dwight Eisenhower preduzeo je psihološku propagandnu kampanju u cilju razvijanja nemačkog osećaja kolektivne odgovornosti.

        Teorija kolektivne krivice ( isto se dešava sa Srbima) nije bila strana ni novinarima, istoričarima, uopšte inteligenciji. Habermas je napravio jako dobru dinstinkciju između retorike istorije, pravosuđa, i retorike javne moralne refleksije. 

 "Istorija pokušava da utvrdi šta se dogodilo, sudovi nastoje da identifikuju krivce i privedu ih pravdi. Javna refleksija, međutim, osporava " neznanje" čak i kada istoričari i sudovi pronađu olakšavajuću okolnost. Moralna osuda ne relativizuje krivicu tako što upućuje na druge koji su jednako loši, ili krivi..." ( izvor)


Osvete
Preki sudovi

 Opšta osuda kolektiviteta proizvela je katastrofalne posledice. Iako je želja da se zločinci i kolaboracionisti privedu pravdi bila gotovo univerzalna dešavalo se mnogo nasilja.  Dosta je primera " pravde " po kratkom postupku, spontane odmazde ali i organizovane potere za nacistima i kolaboracionistima. Negde je toga bilo više negde manje. 
   Francusku je zahvatio val pogubljenja i to je možda najekstremniji slučaj. Pripadnici pokreta otpora su hteli odmah da se osvete pristašama Vichyjevske vlade. Peter Novick procenjuje da je u Francuskoj tokom meseci nakon oslobođenja bilo najmanje 4500 pogubljenja po kratkom postupku.(33) Drugi su predložili mnogo veće brojke.' (Peter Novick, The resistance versus Vichy: The purge of collabora- tors in liberated France 71 (1968). Nasilje takvog obima bilo je retko u drugim evropskim zemljama.  
  Na Istoku je, izgleda, prednjačila Češka. "Odmah nakon oslobođenja Čehoslovačke od strane sovjetske i američke vojske, u atmosferi haosa, počele su divlje hajke. Desila su se pojedinačna dela osvete, nasilja mafije i jednostavno krivična dela motivirana mogućnošću pljačke ili pljačke meta. Ponegde su, od strane organizovanih grupa samozvanih partizana, sprovodile nasilje koje je ličilo na ono što je danas poznato kao etničko čišćenje. "  (vidi ostale države izvor)  


  Nulla poena sine lege

      Paradoksalna je činjenica da se za razliku od Nemačke,  u kojoj je najveću broj pripadnika nacističke stranke izbegao bilo kakvu kaznu,  u nekim evropskim zemljama sudilo napuštajući elementarno načelo nulla poena sine lege. Retroaktivnost je staro pitanje međunarodnog krivičnog pravosuđa ali iza rata, u još svežem sećanju na kolaboracioniste, oni su  kažnjavani bez obzira što radnje koje su činili nisu bile kažnjive u vreme kada su počinjene - u vreme rata. 
    Obrazloženje koje se obično koristilo bilo je da  okupacija isključivala mogućnost donošenje zakona protiv saradnje s neprijateljem. ( inače bi se-kao- doneo) . Cifre su zapanjujuće i kreću se do stotine hiljada optuženih. Veliko je pitanje da li je među tim ljudima bilo i nevinih! Nekoliko je zemalja ponovno uvelo smrtnu kaznu za kolaboracionističke aktivnosti, iako je pogubljeno relativno malo pojedinaca. 

     Kada se suočio s nacističkim zločinima nakon Drugog svetskog rata u Austriji, austrijski pravnik i sudac Wilhelm Malaniuk opravdao je prihvatljivost neprimenjivanja "nulla poena sine lege" u odnosu na austrijski Verbotsgesetz 1947.: "Zato što su to zločini koji tako grubo krše zakone čovečanstva!" Tako je omogućeno krivično gonjenje nacističkih ratnih zločinaca [20] i zvaničnika Nemačke Demokratske Republike odgovornih za Berlinski zid [21] iako su njihova dela možda bila dozvoljena ili čak naređena domaćim zakonom. (izvor)  

"Reintegracije"

    Čim je rat završio, saveznici su nastojali da sve raseljene osobe pošalju kući što je pre moguće. Svaka od savezničkih država preuzela je odgovornost za raseljena lica u svom sektoru Nemačke. Za nekoliko nedelja, po okončanju rata, milioni ljudi bili su u svojim kućama. Sudeći po svedočenjima mnogih način na koji su saveznici tretirali raseljena lica zavisio je od nacionalnosti. Raseljena lica iz savezničkih zemalja imala su bolji tretman od onih iz Nemačke, Mađarske i drugih zemalja Osovine.
     Ovaj  zvanični politički projekat je obuhvata nezapamćen egzodus prisilnog premeštanja stanovništva. Gubitnici, pobeđeni su postali nepoželjni. Ovo je bio jedan od niza ponižavajućih poteza kojima je nemački narod bio izložen od strane okupacionih vlasti. ( vidi , Hitler iz našeg sokaka, 
 
nemačke izbeglice sa istoka stižu u britansku zonu 

     Oko 12 miliona Nemaca ( neki izvori tvrde i 14 i više) prisilno je, čak i nasilno, većinom  proterano i vraćeno u Nemačku ( čak i u vagonima za stoku ). Drugi etnički Nemci, čije su porodice generacijama živele u pograničnim regijama poput Sudeta, takođe su pobegli ili su proterani. Iz Poljske je raseljeno više od milion etničkih Poljaka i Jevreja, isto se desilo sa nemačkoim stanovništvom u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Rumuniji i Jugoslaviji.  Bilo je najveće premeštanje bilo koje etničke skupine u modernoj istoriji. Događaji su dugo vremena bili a negde su još uvek tabu tema. 

Kampovi 

   Saveznici su brzo uspostavili kampove - skloništa za hitne slučajeve kako bi obezbedili smeštaj, hranu i medicinsku negu. Skloništa su često bila improvizovana, pretrpana, nedovoljno optremljena čak i lekovima. Neki su se nalazili u nekadašnjim nacističkim koncentracionim logorima. Sve u svemu rešenja nisu bila najoptimlnija za život pogotovo ne za one koji su tokom ratnih godina izgubili ne samo svoje domove i stvari već i mnogo toga što im je dalo identitet –  članove porodica, susede, prijatelje. 
     Mnogi  Jevreji pokušali su da se vrate u svoje preratne domove. Ponegde se  ispostavilo da nisu dobrodošli. Istoričar Tony Judt piše,

"Nakon godina antisemitske propagande, lokalno stanovništvo posvuda ne samo da je bilo sklono da apstraktno okrivi 'Jevreje' za vlastitu patnju, već je bilo izrazito žao videti povratak muškaraca i žena čije su poslove, imovinu i stanove oteli. U 4. arondismanu Pariza, 19. aprila 1945. godine, stotine ljudi demonstriralo je u znak protesta kada je jevrejski deportovani koji se vratio pokušao da preuzme svoj (zauzeti) stan. Pre nego što su raspršene, demonstracije su se izrodile u skoro nered, gomila je vrištala 
 ( izvor
  Teškoće, čak i opasnost ostanka u Evropi uverila je mnoge preživele Jevreje da emigriraju u inostranstvo. Kada su uspeli da dobiju vize, otišli su u Sjedinjene Države, Latinsku Ameriku, Južnu Afriku i u jevrejske zajednice u Palestini. (Država Izrael je uspostavljena tek 1948.)

Uređenje države  

 1945. Nemačka je bila u haosu. Neki gradovi su bili potpuno uništeni ( npr. 66% kuća u Kelnu, u Diseldorfu 93% neupotrebljivo za stanovanje). Milioni ljudi su bili beskućnici, 1,5 miliona nemačkih zarobljenika i još milion ranjenih nemačkih vojnika je trebalo smestiti a ekonomija je zastoju.
       Saveznički planovi za okupaciju su već bili pripremljeni ali realnost na terenu je bila katastrofalna.  Planovi su bili neupotrebljivi . U  julu 1945. Montgomery je napisao da su tek nedavno postali svesni 'punog razmera debakla' i 'veličine problema s kojim se suočavamo u obnovi Nemačke.' Na tom planu upkos velikim naporima saveznici nisu mogli učiniti mnogo. Nemačka je gladovala, narod je bio bolestan, iscrpljen. Politikom decentralizacije, obnovom na lokalnom nivou stvar je prepuštena individualnoj inicijativi. 
      Brzo se shvatilo da se ni demokratija ne može uvesti silom. Odnosi između saveznika i Nemaca nisu bili harmonični. Bilo je napetih sukoba, štrajkova glađu i demonstracija. Rekvizicija smeštaja za okupatorske snage bila je posebno nepopularna među Nemcima, u vreme velike stambene nestašice. Mnogi Nemci su se takođe protivili privilegijama okupatorskih snaga, kao što su klubovi i hoteli isključivo za njihovu upotrebu i sl.
     Razmer ratnog sukoba bio je bez presedana, okončanje rata nije označilo kraj problemima ni vlastima ni mnogim građanima. Realno nije ni bilo za očekivati da će se u trenu zaustaviti spirala nasilja, bede i siromaštva koje su se dešavale u godinana brutalnih sukoba. Obnavljanje Nemačke i cele Evrope, zahtevalo je ogromne finansije, dobru organizaciju, pre svega čvrst sistem vlasti a upravo je ona bila podeljena, kao i sama Nemačka na okupacione zone, te su već u tim područjima primenjivani različiti standardi.  
     Ubrzo se pojavila jedna od najbitnijih nesuglasnosti, a to je ideološka razlika (zapad-istok), koja je postojećim problemima pridodala i trku za uticaj na kontinentu. Ona je odmah prerasla u rivalstvo a ono u Hladni rat. Suzbijanje komunizma je postalo prioritetnije od  denacifikaciji je  što se na poseban način odrazilo na Nemačku, geografski stvorenu tampon zonu,  sudbinu nacista, ali i ostalih građana.
     Političko biće tadašnjeg društva, Savezničkih snaga, Evropskih država pa i ponašanje samih građana odražava političku nezrelost, nespremnost, nesnalaženje itd.  Uz svo razumevanje okolnosti nedopustivo je pojedine katastrofalne političke greške ( kao one navedene u tekstu iznad ) sa teškim posledicama pripisati nezrelosti, na isti način kao što je nedopustivo pisati o denacifikaciji  i kompletnoj obnovi kao izvanredno obavljenom poslu saveznika kako o tome pišu pojedine studije. Jednostavno, treba biti objektivan.  Ovo je neophodno istaći jer je veliki  broj tekstova, studija,  prikrivao stvarno stanje u savezničkoj akciji denacifikacije  čime  je poprilično  zamagljena zapadnjačka politika. Ta vrsta izveštavanja odvija se po propagandnom principu da ljudi, koji čitaju, ne vide ono što jeste, već ono što neko želi da se vidi. 
     
 Preokret na svetskoj sceni

      Pre početka Drugog svetskog rata, ideja o Sjedinjenim Državama kao vodećoj globalnoj sili nije bila ambicija američkih političara.  Drugi svetski rat je iscrpeo do tada najsnažniju Britaniju.  Ona  je od najvećeg svetskog kreditora prešlo u najvećeg svetskog dužnika. Kada je završio Drugi svetski rat, Sjedinjene Države su bile u boljoj ekonomskoj situaciji od bilo koje druge zemlje na svetu. 
      Nova ekonomska moć Sjedinjenih Država došla je u fokus čak i pre završetka Drugog svetskog rata. Tokom konferencije održane u Bretton Woodsu, New Hampshire, od 1. do 22. jula 1944. godine, delegati iz 44 zemlje sastali su se kako bi razgovarali o posleratnom globalnom poretku i uspostavi novog međunarodnog monetarnog sistema. Teorija da će partnerstva izgrađena na trgovinskim i ekonomskim vezama pomoći da se obeshrabri izbijanje još jednog svetskog rata dovela je do izgradnje novog Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)i Svetske banke.
     I MMF i Svetska banka osnovani su u Washingtonu DC, a ove organizacije su imale za cilj da prate kretanje, da koriste sredstva među nacijama i da daju zajmove zemljama koje se suočavaju sa ekonomskim poteškoćama. Koliko god su Sjedinjene Države ulagale u obnovu ekonomskih tržišta kako bi promovisale vlastitu robu i sprečile izbijanje još jednog globalnog rata, Marshallov plan je služio kao kanal za širenje kapitalizma po zapadnoj Evropi, ometajući globalnu moć i uticaj Sovjetskog Saveza. Marshallov plan primenjen je  isključivo na Zapadnu Evropu, isključujući bilo kakvu meru saradnje sa sovjetskim blokaom. 
    Ulaganjem u obnovu zemalja razorenih u Drugom svetskom ratu, Sjedinjene Države su stvorile nova tržišta za izvoz američke robe. Ekonomskik procvat koji je usledio nakon Drugog svetskog rata ne samo da je promenio način na koji su Amerikanci svakodnevno živeli, već je i uspostavio Sjedinjene Države kao kulturnog lidera u inostranstvu i ekonomskog lidera među svim drugim nacijama.
    
    Nasuprot tome, istočna Evropa se jedva mogla oporaviti zbog demografske katastrofe iz rata. Istočna Nemačka je nasledila visoko specijalizovane industrijske oblasti, koje su sada bile odsečene i od svojih glavnih dobavljača posredničkih inputa i od njihovog najvećeg tržišta. Ono što je usledilo bio je egzodus kako kvalifikovane radne snage, tako i hiljada malih i srednjih preduzeća.(  vidi )  Kao alternativu, Sovjetski Savez je 1947. godine osmislio Molotovljev plan. Svim nacijama pod uticajem SSSR-a ili u savezu s njima ponuđena je finansijska pomoć. Podsećao je na Marshallov plan, ali samo za istočnu Evropu. Ova politika nije donela isti uspeh kao Marshallov plan, pa je istočna Evropa   zaostajala iza zapadne i centralne Evrope. 

                                        
Sa bodljikavom žicom između - Razgovor zvaničnika Zapadne i Istočne Nemačke 


  Odbrambena politika 
    -Korist od rata- 

 U strahu da će Nemačka ponovo podići glavu ad hoc je stvoren vojni savez  Zapadne unije (WU) takođe poznat kao Organizacija Briselskog sporazuma (BTO) između Francuske, Velike Britanije i zemalja Beneluksa.  
    Međutim ubrzo je Rusija locirana kao glavni neprijatelj. U govoru u Fultonu, Missouri , 1946. godine Čerčil je izjavio da se širom Evrope spustila antidemokratska „gvozdena zavesa“, „sve veći izazov i opasnost za hrišćansku civilizaciju“. Čerčilov govor bio je prvi put da je neko upotrebio tu danas uobičajenu frazu da opiše komunističku pretnju.( izvor) . 

    Već krajem marta 1949. godine   počeli  održavati tajni sastanci američkih, kanadskih, britanskih zvaničnika koji su doveli do potpisivanja Severnoatlantskog ugovora 4. aprila 1949 u Washingtonu. Decembra 1950.  stvoren je  NATO kome se pridružila WU. WU je kasnije institucionalizovana kao Zapadnoevropska unija 1947. i 1955. godine, sa širokim socio-ekonomskim ovlašćenjima. Pripajanjem NATO-u i osnivanjem Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (april 1948), Organizacije za  Severnoatlantskog pakta ( april 1949), Saveta Evrope ( maj 1949), Evropske zajednice za ugalj i čelik ( 1951) Zapadna Unija je lišena većeg dela svojih ovlašćenja ali i dela svoje suverenosti . 

                               
Slučaji TNT baruta koji su isporučeni iz Sjedinjenih Država u skladu sa Zakonom o Lend-Leaseu iz 1941. godine bili su naslagani u tunelu iskopanom iz čvrste stene 100 stopa ispod zemlje u zapadnoj Engleskoj. Lend-Lease je dao predsedniku vlast da prenosi oružje, municiju i bilo koji drugi ratni materijal bilo kojoj zemlji čiju odbranu smatra vitalnom za nacionalnu sigurnost Sjedinjenih Država

   Istovremeno sa demilitarizacijom i deindustrijalizacijom Nemačke započela je trka u naoružanju. 
Troškovi za najnovija poboljšanja u naoružanju enormno su porasli, u ratnu industriju uključeni su i bivši nacisti kao " stručnjaci sa iskustvom koji su mogli pomocći Americi i saveznicima u odbrani nacionalnih interesa "!
     I pre drugog rata procvetao je novi biznis koji  će odtrediti sudbinu velikog broja država. Raskid sa Rusijom širom je otvorio vrata. 
                                                               

 
    1934. godine izašla  je knjiga pod naslovom "Trgovci smrti". Odjek je bio neverovatan.  Javnost je još bila  pod šokom od brojki žrtava prvog rata. Ova knjiga je bila ( i ostala ) divan primer  onoga što je Rothbard nazvao "starom desnicom" u svom najboljem obliku. Knjiga ne samo da je obilovala  argumentima  protiv ratne mašinerije; ona je  pružila blistavu istoriju ratnog profiterstva, dovoljno autoritativnu za dalja naučna proučavanje. Još je interesantnije da je  koautor knjige bio  osnivač Human Events, konzervativnog nedeljnika. Dakle, knjiga nije bila produkt levice ( kako su je neki hteli prikazati)  već objektivan apel  protiv profiterstva, napad  na one koji koriste vlast da profitiraju na račun tuđih života i imovine.
     Te iste godine tada još relativno mirnodopski raspoložen  Aamerički Senat za municiju raspravljao je o vezama politike ( političara)  i vojne industrije :  

" Senatski komitet za municiju sastao se po prvi put u prostoriji za okupljanje u poslovnoj zgradi Senata kako bi istražio da li su proizvođači oružja neopravdano uticali na odluku SAD da uđu u Prvi svetski rat 1917. godine. Za predsedavanje sedmočlanom specijalnom komisijom, demokratska većina u Senatu izabrala je senatora Geralda Nyea, republikanca iz Severne Dakote. Nye je obećao  “kada se istraga Senata završi, videćemo da rat i priprema za rat nisu pitanje nacionalne časti i nacionalne odbrane, već pitanje profita za nekolicinu.....” 

Geopolitički i ekonomski prioriteti
       a ne demokratija -suverenitet 

Današnje stanje u Evropi vuče korene iz tog perioda. Zato se iz današnje perspektive postavlja pitanje da li su prve posleratne godine obnovile i " stvorile"  novu uspešnu postratovsku Nemačku - Evropu ili su pokrenule  Evropsku katastrofu čiji smo svedoci? Preciznije rečeno da li su Nemačka i Evropa politički okupirane.  
         Prethodno postavljenom pitanju prethodi jedno drugo : treba li nam jedna dobra revizija evropske istorije?  Koje su to okolnosti unutar Evrope i sveta uopšte dovele do pojave Trećeg rajha;  da li su ubrzni i ishitreni postratovski politički potezi, kojima je evropski narod bio i još je izložen od strane američke vlasti,  ništa manje Britanije koja je najsnažnije podržavala, pripemili teren današnjoj  neprihvatljivoj zapadnjacčkoj politici i iz kojih razloga ?  Odgovor je u podnaslovu .. 

     Znano je da nisu svi istoričari prijemčivi za šire sagledavanja uzroka određenih istorijskih događanja. Istina ipak ispliva na površinu. Vek iza nas najsmrtonosniji je u ljudskoj istoriji. Nemačka je iza sebe ostavila više od 75 miliona žrtava,

ALI  ...nemački genocid je neuporediv sa onim iza... 

Od  pada Trećeg rajha do danas milioni su poginuli u tzv malim ratovima, skoro četvrt miliona kao rezultat američkih vojnih intervencija i  što je zastrašujuće Amerika nastavlja dalje sa svojom politikom i pohodima ili, preciznije ovu ulogu je preuzela finansijska  oligarhija, nova svetska vlada u senci ( Black Rock i Vanquard).

8 коментара:

Анониман је рекао...

Evropska unija je, ušavši u potpunu zavisnost od SAD, slobodu izgubila, možda i zauvek.Ili će se zapadna hegemonija nastaviti ili će je svet okončati ali Rusija se ne sme ostaviti sama. Radi se o stvaranju novog globalnog poretka koji je, napisala si, krenuo ka totalitarizmu.
Svako ko je i površno upoznat sa ekonomijom zna da su međunarodne i međuvladine organizacije uključene u globalno upravljanje i međunarodni ekonomski razvoj. Pandemija je pokazala da je svetska zdravstvena organizacija instrument globalne politike. Ubrzano stvaranje tih institucija na jednopolarnoj osnovi, protiv Istoka, pokazalo je da globalizacija predstavlja politički izbor. Onav ne funkcioniše sama po sebi, već kroz ekonomsko-finansijske politike. I tu si u pravu Amerika je agresivno krenula sa kapitalom da bi stigli do carstva ekonomskih oligarfija, multinacionalnih korporacija, korporativističke kolonizacije, upravljanja svetskim novcem, tehnologijom i tržištima, delujući samo na osnovu profita, ne vodeći računa o ljudskim, nacionalnim i lokalnim interesima. Stotine stotine miliona ljudi imaju prihod ispod 2 dolara na dan- u ime demokratije, mira, slobode.
XXX

Анониман је рекао...

Drugi svetski rat je svakako prekretnica. Милановић, наш најпознатији економиста је мишљења да иза другог рата није
билa велика неједнакост, види je тек са падом Берлинског зида. Наравно, до економског успона није дошло одмах али да није било Марсаловог плана ситуација би била катастрофална, посебно да се прихватио план тог јеврејског луђака. Американци су добро проценили. Капитализам је победио све друге алтернативе, економска моћ се спаја са политичком моћи.
Размишљања…на ову тему cy помало језивa визија будућег европског века.
Ј.Б.

Анониман је рекао...



Meni se čini da ovome trendu propasti Evrope i sveta nema leka, da to jednostavno više ne zavisi od nas ovakvih kakvi smo, to jest da ćemo mi sopstvenu propast sprovoditi dobrovoljno, ako to nismo već počeli!
Pesnik u prolazu

Анониман је рекао...

Rusija se koancno opredelila. Evroazijstvo je preovladalo od postsovjetskog perioda. Pojavila se ideja pre, među ruskim emigrantima 20-ih godina kao reakcija na raspad slovenofilskih iluzija i očekivanja nakon završetka Prvog svetskog rata, Evroazijci su odustali od ideje stvaranja zajedničke slovenske civilizacije, u čijem je centru trebala da bude Rusija, iznoseći ideju Evroazije kao posebnog civilizacijskog prostora, koji se delimično podudarao sa granicama nekadašnjeg Ruskog carstva i SSSR-a. Ključnu ulogu u popularizaciji odigrala su dela Leva Gumiljova koja su stvorila uslove za pozitivnu percepciju evroazijstva i prihvatanje tih ideja od strane intelektualnih i političkih elita u postsovjetskoj eri. Bivši predsednik Kazahstana, NursultanNazarbajev, prvi je put 1994. godine izrazio ideju o potrebi stvaranja Evroazijske unije, do čije će realizacije proteći skoro 20 godina, prolazeći kroz različite faze, od Evroazijske ekonomske zajednice, preko Carinske unije, do zajedničkog ekonomskog prostora do čijeg je otelotvorenja došlo stvaranjem Evroazijskog saveza, 2014. godine.
XXX

Анониман је рекао...

Neverovatno! Pomenuli ste Gumiljova. Nisam sigurna da je poznat sirim krugovima ali jeste Putinu, haha...I ja sam kasno saznala za njega i to u fazi kada me ( zamislite preko youtube i fenomenalnih prica o Nemecima) zainteresovala istorija nomada. Stepe, odnosno stepske zemlje su bile sklone carskoj zastavi. Gumiljeva je ponela ( i Putina ) ideja evroazijska, nacionalizam i internacionalizam. Na stranu njegova ideja, ona me nije sokirala, jeste cinjenica da je on sin dvoje pesnika Nikolaja Gumiljeva i meni omiljene Ane Ahmatove. Otac mu je streljan a on je uhapsen i poslat u logor. Toliko puta sam citala njene stihove i nisam znala da je u Rekvijumu govorila o njemu ( a kao procitala biografiju ccc..). A eto, on je nastradao zbog nje, tako pisu. Podsetili ste me i ne mogu da ne napisem njegov stav o njoj. Smatrao ju je egoisticnom, to me uzasnulo jer ta je zena ipak mesecima cinila sve da ga izvuce iz logora. Ah, nisam ja merilo stvari, ne mogu biti objektivna, a ko zna da li je i on bio tek nasla sam da je napisao, pronasla sam pa da citiram Njezina pesnicka priroda cini je " strašno lijenom i egoističnom. . . za nju će moja smrt biti povod za neku nadgrobnu pjesmu: kako je jadna, izgubila je sina. Ništa više." Tumaci njegove licnosti smatraju da je on nju ustvari obozavao i bio prilicno ljubomoran. Ne bi me cudilo s obzirom na njen ljubavni zivot. Mozda objavim tekst o njemu, vredelo bi.
Pozdrav

Анониман је рекао...

Za razumeti je njegov stav. On je kao dete živeo sa bakom Anom Ivanovnom Gumilevom, prvo u Carskom Selu, zatim u provinciji Tver, na selu u porodičnom imanju Slepnevo. Kasnije su se baka i njen unuk preselili u grad Bezhetsk. 1929. godine, na kraju devet razreda škole, Lev Gumiljov je došao u Lenjingrad i nastanio se sa majkom u Domu fontana. Pesnici su malo odsutni od sveta, ne zamerite im.
Pesnik u prolazu

Анониман је рекао...

NACIZAM u Evropi nije incident, to je prirodno stanje evropskog coveka. Nacizam je naziv za odredjjeni period u kom se iskazaoevropski mentalitet tog tipa.. Pa vidimo ga danas u celoj Evropi!
Kako cemo ga nazvati danas- kada su sa druge strane Rusi, a ne Jevreji a ima istovetne oblike. I kako nazvati denacifikaciju koja ima delomicno iste oblike kao nacizam? Treba naci novu rec za opstu pojavu.

Анониман је рекао...

Da li je denacifikovana Deutschland????? Koje su sve zemlje iz druge dimenzije? Šta se uči na časovima geografije u Nemačkoj?
Gde je za njih Srbija, u kojoj dimenziji, na kojoj karti ACO ?

Deklasifikovani dokumenti.
Prema dokumentu koji nosi datum 13. jul 1992, nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel rekao je svom turskom kolegi Hikmetu Četinu, tokom posete Ankari, da će Nemačka podržati puno članstvo Turske u EU, koja se tada zvala Evropska zajednica. Kinkel je pokušao da uveri turskog kolegu kako su utisci da Zapadna Evropa ne želi Tursku u evropskom klubu pogrešni, i podvukao je da će Berlin podržati Ankaru u njenom cilju da postane punopravni član Evropske zajednice, navodi se u dokumentima. Međutim, tri dana kasnije, bivši kancelar Helmut Kol rekao je norveškoj premijerki Gro Harlem Bruntland, tokom posete Oslu, da je nemačka vlada pod velikim pritiskom Turske da podrži punopravno članstvo te države, ali da je on protiv toga, te da „Turska ne može postati član evropskog kluba jer pripada potpuno drugoj dimenziji“.

Такође, петог новембра 1992. године, Кол је рекао тадашњој премијерки Пољске Хани Сухотској да је „пуноправно чланство Турске у Европској заједници незамисливо из немачке перспективе“, наводи се у документима. Кол је партијским друговима рекао и да „није научио на часовима географије да Анадолија припада Европи“, стоји у документима.

Ј. Б.

Постави коментар