Denacifikacija 2- Nemačka

  

    Predaja preostalih vojnih vlasti označila je gašenje bivše nemačke države. Istoričari su 8. maj 1945. odredili kao datum kada je nacistička Nemačka prestala da postoji. Iz ugla prava bezuslovna predaja je potvrđena 5 juna Berlinskom deklaracijom kojom su vrhovni komandanti četiri savezničke sile, kao jedini nosioci državne moći, preuzeli "vrhovn vlast" : kontrolu nad vladom, ali i svim ostalim pravnim ovlastima države u celini. Državnu vlast je vršilo Saveznički kontrolno veće do njegove de facto suspenzije 1948. godine. Nakon toga, kako su rasli hladnoratovski antagonizmi, iste institucije su u velikoj meri poništene sporovima između zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza. Opštim ugovorom iz 1955. zapadni saveznici priznali su puni suverenitet Zapadne Nemačke, a 3 oktobra 1990 izvršeno je ujedinjene ove dve Nemačke.

      Nemačka nema ustav u klasičnom smislu reči već"Osnovni zakon"( nemački : Grundgesetz ) koji je donešen u Bonu 8. maja 1949., a stupio na snagu 23. maja nakon što su ga 12. maja odobrili zapadni saveznici. Bio je to privremeni zakon koji je trebao da vredi do ponovnog ujedinjenja Nemačke. Međutim, kada je došlo do ujedinjenja 1990. godine, Osnovni zakon je zadržan kao konačni ustav ujedinjene Nemačke.

                                                                             

  Denacifikacija je termin skovan za potrebe obnove posleratne Nemačke ( vidi)  Osnovni cilj je bio  identifikacija zločinaca i njihovo kažnjavanje  i  sprečavanje ponovne pojave nacista- nacizma.

       Denacifikacija je preneta i na one evropske zemlje koje su bile pod snažnom nacističkom ili fašističkom strankom.  Ratni zarobljenici koji su držani u pritvoru u savezničkim zemljama takođe su bili podvrgnuti kvalifikacijama denacifikacije pre nego što su vraćeni u svoje zemlje. Denacifikacija je praktikovana i u mnogim zemljama koje su bile pod nemačkom okupacijom, uključujući Belgiju, Norvešku, Grčku ( u pojedinim izvorima navodi se i Jugoslavija ).

   O denacifikaciji postoje brojni izvori sa preciznim podacima stoga nema potrebe da se isti prenose ili prepričavaju. ( osim vikipedije na engl. vidi npr. izvor ) Bitnije je izvući  ono najbitnije, suštinske manjkavosti i, još važnije,  ustanovljenje nekih negativnih praksi koje su usvojene i nakon okončanja a koje umnogome sliče praksama nacističke Nemačke.                                                          

PROCES DENACIFIKACIJE 

- odnos pobednika prema pobeđenima- 

      Denacifikacija se brzo pokazala manjkavom. Saveznici se nisu se protivili planovima zapadnonemačkog kancelara Konrada Adenauera da je okonča. Adenauerova namera bila je da prebaci vladinu politiku na reparacije i kompenzacije za žrtve nacističke vladavine ( Wiedergutmachung ), navodeći da su glavni krivci procesuirani. Godine 1951. donešeno je nekoliko zakona, kojima je pravno okončana denacifikacija. Državnim službenicima je bilo dozvoljeno da ponovo zauzmu poslove u državnoj službi, sa izuzetkom ljudi koji su raspoređeni u grupu I (glavni prestupnici) i II (prestupnici) tokom procesa revizije denacifikacije.

      Danas se većina kritičara slaže da je od samog početka previše stvari pošlo naopako sa   komplikovanom serijom vojnih sudova kako bi se povratilo poverenje u demokratsku vlast i, u tom slučaju, u principe zakona. 

     U praksi je denacifikacija naišla na brojne prepreke. Prvo, program je zahtevao ogromnu birokratiju kojom saveznici nisu bili dobro opremljeni. Samo u američkoj zoni okupacije, oko 10 miliona Nemaca predalo je upitnike; pregled svakog od njih je trajao, a teško je bilo pronaći dovoljno kvalifikovanog osoblja  sa poznavanjem nemačkog jezika koji bi vodili tribunale.  Neki od Nemaca za koje je utvrđeno da mogu da vode sudove nisu bili voljni da izriču oštre kazne svojim sunarodnicima, posebno onim optuženima koji su dobili izjave pod zakletvom koje potvrđuju njihovo antinacističko ponašanje. Ove izjave pod zakletvom,  tzv. Persilschein, ili potvrde o čistoći , često su se mogle dobiti od lokalnih sveštenika i povremeno su se kupovale.

                                        

Potvrda o oslobađajućem svedočenju  iz 1948. iz Wattenscheida u Britanskoj zoni.Za Nemca je dobijena potvrda značila da ima čistu političku prošlost. 

     Uprkos stavu saveznika da "sve ratne zločince izvedu pred lice pravde i brzo kažnjavaju... zbrišu nacističku stranku, Nacistički zakoni, organizacije i institucije" denacifikacija se provodila na sve blaži način, mnogi nacisti zadržali su pozicije moći. Kao što su pokazala neka istraživanja javnog mnenja, velika većina Nemaca u to vreme smatrala je da su glavni optuženi nacisti krivi i da se s njima pošteno i pravedno postupa. Ali glasna manjina optužila je nirnberške sudije za sudsku jednostranost. Pobeđenim su sudili pobednici bez Nemaca, pa čak ni neutralnih predstavnika u koroni pravde, a "ratni zločini" koje su počinili saveznici ostali su potpuno bez pažnje.

Većina nacista — agenti Gestapoa, pomoćnici SS-a i SA, članovi partije i vladini zvaničnici, kao i nemački građani koji su prihvatili partijsku retoriku — izbledili su u relativnoj opskurnosti i uspeli su stvoriti nove lažne identitete i napraviti čistu pauzu sa svojom prošlošću.

   Potpomogla im je tišina unutar porodica i unutar politike koja je trajala decenijama. Kada je došlo do posleratnih suđenja nacistima, uglavnom su  ignorisani niži funkcioneri. Najvažniji cilj je bio da se osude  istaknuti članovi režima. Između 1945. i 1958. godine, samo 6.093 bivših nacista osuđena su da su počinili zločin — kap u moru kada se setimo da je 1945. godine nacistička partija imala osam miliona članova. Uprkos velikom broju ljudi zahvaćenih nacizmom pre i tokom Drugog svetskog rata, većina nas danas može imenovati samo šačicu nacista, gotovo uvek one koji su činili deo Hitlerovog užeg kruga."

Među nastavnicima, advokatima i državnim službenicima  procenat nezahvaćenih je bio daleko veći. Bez  njih se nakon rata ne bi mogle izvoditi  te delatnosti. Godine 1952. 60% državnih službenika u Bavarskoj bili su bivši nacisti. 

    U neko doba  vlasti su proglasile opštu amnestiju (za, recimo, pojedince čija je jedina zvanična politička pripadnost bila Hitlerjugend u njihovim tinejdžerskim godinama) zbog čega su mladi simpatizeri nacista ostali nekažnjeni.  

Godine 1965. Albert Norden je objavio Braunbuch (Brown Book... bilo je i prethodnih) u kojem je identifikovano 1.800 bivših nacista na visokim zapadnonjemačkim položajima: 15 ministara i državnih sekretara (ovo su mlađi ministri), 100 admirala i generala,  828 sudija i drugih službenika u pravosuđu,  245  službenika u Ministarstvu vanjskih poslova,  297 visokih službenika za provođenje zakona. Između ostalog nekažnjavanje je,  u velikoj meri uticalo na  obaveštajnu službu za vanjske poslove (BND) koju je osnovao čovek vrlo upitne kompetencije - Reinhard Gehlen - i u kojoj su bili bivši Gestapo, SS, ratni zločinci. 

Adolf Heusinger je bio načelnik Generalštaba Wehrmachta koji je na kraju postao predsedavajući Vojnog komiteta NATO-a.   Kancelar Adenauer,  pristojan građanin, imao je naciste u svom kabinetu - pre svega dr. Hansa Globkea. Nešto kasnije, 1966. godine, kartu sa članom Nacističke partije, Kurt Georg Kiesinger je postao kancelar. 

    U toku prvog kruga procesa postojale su velike razlike između podeljenih zona Nemačke. Do 1948. godine, kada je denacifikacija povučena, osim oko 30.000 starijih nacista, Amerikanci su procesuirali skoro milion Nemaca, od kojih je preko 600.000 kažnjeno. U britanskoj zoni istraženo je samo oko dva miliona, od kojih je 350.000 isključeno sa odgovornih pozicija. 

Između 1946. i 1949. godine tri zone su počele da se spajaju. Prvo su se britanska i američka zona spojile u poludržavu poznatu kao Bizonija, a pridružili su im se i Francuzi u Trizoniji.

  

     Krajem 1960-ih godina započeli su  studentski protesti '68, ( pod firmom fundamentalna liberalizacija društva )  gde je prva posleratna generacija počela svojim roditeljima postavljati neka vrlo naglašena pitanja poput „Kako ste to mogli učiniti?“. Tada su neke stvari  bile pokrenuti te neki i taj period ubrajaju u un utrapnju denacifikaciju.  Mnogi bivši nacisti su razotkriveni i ljudi su javno demonstrirali protiv, na primer, protiv bivših NS sudija na važnim državnim funkcijama. Ovi protesti su i sami uključivali dosta ekstremističkih ideja, iznedrili su neke terorističke organizacije ali  glavne ideje nisu našle pogodno tlo te su utihnule i ideje i organizacije.  

    EKONOMIJA I POLITIKA
      -dekomunizacija-  

    Prvi ekonomski planovi u vezi posleratne Nemačke otkrijvaju ne baš sjajnu ulogu Amerike i nekih saveznika.

    Kada je završio rat, Evropa je ležala u ruševinama: gradovi su razbijeni; ekonomije su bile devastirane; narod se suočio sa glađu. Uz sve postojala je zabrinutost SAD-a oko širenja komunizma.

     Pre implementacije Marshallovog plana 1948. godine, ministar financija Sjedinjenih Država Henry Morgenthau Jr. predložio je potpuno drugačiji plan za rešavanje posleratne Nemačke. Ovaj predlog – nazvan Morgenthauov plan – nastojao je osakatiti Nemačku, posebno ukidanje nemačke teške industrije kako bi se sprečilo da zemlja vodi rat u budućnosti. Iako je Morgenthauov plan imao izvestan uticaj ( dobio je zeleno svetlo od Ruzvelta i Vinstona Čerčila u septembru 1944. na drugoj Konferenciji u Kvebeku) predlog na kraju nije usvojen. Shvatajući da ekonomski jaka Nemačka može da bude sastavni deo evropskog oporavka saveznici su se odlučili za Marshallov plan koji je trebao podstaći ekonomski oporavak zapadne Evrope pružanjem finansijske pomoći.Za Sjedinjene Države, Marshallov plan je bio pun pogodan jer je obezbedio tržišta za američku robu, stvorio pouzdane trgovinske partnere i osigurao tampon zonu prema Rusiji.

    Mislilo se da bi usvajanje Morgenthauovog plana  pogodovalo širenju komunizma zbog slabe ekonomije. Ne iznenađuje da je 'sporazum sa Sovjetskim Savezom [u vezi s Morgenthauovim planom] prilično lako postignut. Morgenthauov plan je planirao podelu Nemačke na severnu i južnu polovinu i međunarodnu zonu. Sive zone bile bi pripojene Francuskoj, Poljskoj i Sovjetskom Savezu.

                          

Daleko je interesantnija politička pozadina ovog plana. Kao najuticajniji Židov u američkoj administraciji, Morgenthau je pokušao  izvršiti pritisak na Roosevelta i Ministarstvo rata.  Postao je glavni zagovornik teškog mira za Nemačku. On je video veliku opasnost u onome što je smatrao a mekim mirom koji je po njemu ignorisao najvažniji deo posleratnih politika prema Nemačkoj, naime kako sprečiti Nemce da opet prete svetu ratom. Duboko zabrinut, ali u isto vreme svestan jaza između Kreatora politike odeljena o Nemačkoj i predsednika, Morgenthau je izneo svoje stavove, za koje je verovao da su bliži predsednicima.  Naložio je osoblju Ministarstva financija da napišu nacrt dokumenta s pojedinostima o politici Ministarstva financija u vezi nemačkog pitanja. 

   Morgentauov plan je predviđao dva događaja. Prvi je da bi 40% nemačkog stanovništva jednostavno umrlo jer agrarna ekonomija ne bi mogla da izdrži tako gustu populaciju kao u industrijalizovanoj zemlji. Drugi je da bi se Nemačka decenijama koje dolaze pretvorila u propalu državu u srcu Evrope. više o detaljima plana ( 31 str)

   Ovi okrutni dokazi pokazuju da bi saveznici namerno doneli glad i bolesti velikom broju civila, dok bi milione Nemaca osudili na ropski rad u susednim zemljama i svesno slali predane Ruse da budu vraćeni kući na sigurno pogubljenje.

 Rođenje Morgentauovog plana je samo po sebi zanimljivo. Pretpostavka je da je autor plana Hari Dekster Vajt. Vajt je bio izuzetan ekonomista i Morgentauov najbliži pomoćnik za koga se kasnije tvrdilo da je bio agent NKVD-a. Drugim rečima, NKVD i Josif Staljin su bili ko-autori Morgentauovog plana. 

 Morgentauov plan je odmah procurio u štampu preko — iznenađenje! — velikog prijatelja Sovjetskog Saveza, novinara Dru Pirsona. Jozef Gebels, glavni propagandista nacističke Nemačke, odmah je iskoristio priliku da kaže da saveznici nameravaju da pretvore Nemačku u „ogromnu njivu krompira“. 

PACOVSKI    KANALI 

Nacisti - Vatikan- CIA 

objavljeni dokumenti CIA ..

Odluka od oslobođenju ( i prebacivanju nacista) 

Dokument CIA 

Broj dokumenta (FOIA) /ESDN (CREST): 

 CIA-RDP90-00845R000100170004-5 

 Ovo izdanje CAIB-a fokusira se na fašističke veze, posebno na ulogu SAD u pomoći stotinama, možda hiljadama, istaknutih nacista da izbjegnu odmazdu na kraju Drugog svetskog rata .

 CIA (prvobitno OSS) i američka vojska, zajedno s Vatikanom, bile su instrumenti u eksfiltraciji ratnih zločinaca ne samo u Latinsku Ameriku, već i u Sjedinjene Države. Dok Reganova administracija pokušava da prepiše istoriju, vredi pažljivo ispitati ratne i posleratne mahinacije ekstremne desnice.

 Predsednik odlazi u Bitburg tvrdeći da je vreme za oprost i zaborav, dok u stvarnosti on samo sklapa grubi politički dogovor sa reakcionarnom zapadnonemačkom vladom o odobravanju Ratova zvezda dajući svoje oprost SS-u. 

Skrivanje ratnih zločinaca 

Kao što pokazujemo na stranicama ovog izdanja, ratni zločinci poput Josefa Mengelea, Waltera Rauffa i Klausa Barbiea nisu jednostavno nestali na kraju rata ili se graciozno povukli. Većina njih provela je nekoliko godina u direktnom zaposlenju u američkim obaveštajnim agencijama i, kada je to bilo potrebno, osnovano u Latinskoj Americi ili SAD-u.  

Planirali su  i izveli državni udar 1980. u Boliviji, na primer,  imali su visoka mesta u Pinochetovoj vladi u Čileu. I oni su glavne ličnosti u međunarodnoj trgovini oružjem i drogom, kao i prometu za koji SAD pokušavaju da okrive socijalističke zemlje. 

Stotine nacista je postavljeno u naučnim institucijama u ovoj zemlji. Ironično, sada se čini da su Ratovi zvezda samo produžetak nacističkih ratnih istraživanja raketa. Veći deo američkog svemirskog programa dizajnirali su oni. Kada je Ured za specijalne istrage Ministarstva pravde saznao da je naučnik odgovoran za putovanje Apolo-1 I na Mesec, Arthur LH Rudolph, bio ratni zločinac koji je do smrti eksploatisao robove u svojoj nacističkoj fabrici raketa, bilo mu je dopušteno da dobrovoljno napusti SAD, bez krivičnog gonjenja i bez javne objave sve dok nije bezbedno hakovan u Zapadnoj Nemačkoj. Rudolph je bio samo jedan od hiljada fašističkih naučnika, doktora, tehničara, i, pre svega, obaveštajnih operativaca. 

MENGELE 

Tajna istorija ol'Arnerica's First Central Intelligent Agency 

(Berkeley: Univ. of Calif. Press , 1972), str 363; FH Cookridge, Gehlen: 

Špijun stoleća (New York: Random House, 1971), str. 132-135

 Odobreno za puštanje 2010/06/03: preko Argentine, u Paragvaju.'

 To je godina kada se i sam Mengele pojavio u Argentini, preselivši se u Paragvaj dve godine kasnije. Godine 1981. Bulletin of Atomic Scientists je otkrio da je Mengeleov ekvivalent u Japanu, dr. Shiro Ishii, kao i njegovi asistenti, dobili imunitet od Sjedinjenih Država u zamenu za ekskluzivni pristup njihovim istraživanjima u hemijskom i bakteriološkom ratu. I to uprkos činjenici da su Amerikanci bili među više od 3.000 ratnih zarobljenika i civila ubijenih tokom tretmana kao ljudski zamorci. Sovjetsko suđenje za ratne zločine 1949., zasnovano na ovim eksperimentima, u to vreme su Sjedinjene Države osudile kao običnu vežbu propagande." 

Taj beg i imunitet Mengelea su organizovale Sjedinjene Države, poput Schreiberovih i mnogih drugih, izgledaće verovatnije kada proučimo neverovatne posleratne karijere Barbie, Schwend i Rauffa. Ali pre nego to učinimo, moramo se osvrnuti na načine na koje se Mengeleova posleratna karijera preklapala sa karijerom ovih drugih SS ubica, za koje sada znamo da su imali koristi od američke zaštite. 

Uprkos  člancima i TV emisijama o Mengeleu, "anđelu smrti" u Auschwitzu, manje se pouzdano zna o njegovim posleratnim aktivnostima od bilo kog sličnog ratnog zločinca." Osim njegovog produženog boravka u Paragvaju, gde je dobio državljanstvo 1957. i kojem mu je oduzeto 1979., malo je dokumentovano. 

.....

 Prema Stevensonu, Mengele je radio u ograničenoj vojnoj zoni Paragvaja s ratnim hrvatskim diktatorom Antom Pavelićem, čije su hrvatske katoličke veze nesumnjivo (kao što ćemo videti) odigrale središnju ulogu u begu Rauffa... 

Još jedan "doktor" iz logora U martu 1952., nakon što je kolumnista Drew Pearson otkrio Schreiberovo prisustvo u SAD-u, njegov kontinuirani rad za američku vojsku branio je general Ratnog zrakoplovstva Robert Eaton: „Doktora Schreibera je unajmilo ratno zrakoplovstvo zbog njegovog velikog iskustva u oblasti epidemiologije i vojne preventivne medicine, zajedno sa svojim posebnim poznavanjem javnog zdravlja i sanitarnih problema u određenim geografskim područjima. Vojni islednici su u julu 1945. istražili da je sprovodio eksperimente na svojim žrtvama sa vakcinom protiv kuge, po nalogu ozloglašenog masovnog ubice, Hajnriha Himlera. Neverovatno, Blome je oslobođen optužbi pred Nirnberškim tribunalom, iako su tužioci prikupili mnogo dokaza o njegovim aktivnostima. Samo dva meseca nakon oslobađajuće presude, kontaktirala su ga četvorica zaposlenika vojnog hemijskog korpusa u Camp Detrick-u radi razgovora o biološkom ratu. Blome je sarađivao i takođe je dobrovoljno dao imena drugih nemačkih stručnjaka za biološko ratovanje. U avgustu 1951. potpisao je ugovor o "Projektu 63" kao logorski doktor u evropskom komandnom obaveštajnom centru okupacionih snaga američke vojske u Oberusalu. Naknadni ugovorni dokument Ministarstva odbrane pokazuje sledeće' unos pod naslovom Kvalifikacije: "Profesor medicine [sic] sa naglaskom na istraživanje tuberkuloze i raka i biološkog ratovanja." Jedan od manje poznatih nacističkih doktora, Hubertus Strughold, član Luftwaffea, navodno je bio upoznat sa smrtonosnim eksperimentima u komori niskog pritiska na zatvorenicima koncentracionih logora. Iako nije poznato da li je u SAD došao kao deo Spajalice ili 63, radio je za američko ratno vazduhoplovstvo dugi niz godina i još uvek živi. Danas se u vazduhoplovnoj bazi Bruks u blizini San Antonija u Teksasu nalazi Hubertus Strughold Aeromedical Library, nazvana po čoveku koga rado nazivaju "ocem vazduhoplovne medicine"?   

čitati dalje iz izvornog dokumenta..

__________________________________________________

Tragom jedne priče 

TIME 

Nakon Drugog svjetskog rata, većina 'običnih nacista' vratila se u mračne živote. Svet mora saznati njihove priče pre nego što bude prekasno

  Godine 2011. jedan tapetar u Amsterdamu pronašao je snop dokumenata prekrivenih svastikom unutar jastuka fotelje koju je popravljao. Dokumenti su pripadali Robertu Griesingeru, advokatu iz Štutgarta koji je bio član SS-a koji je radio za Rajh u Pragu koji su okupirali nacisti. Jana, češka vlasnica fotelje, kupila je stolicu dok je bila studentica u Pragu 1960-ih. Kao profesionalnog istoričara  Drugog svetskog rata, koga je slučajno poznavala Janina ćerka, zamoljen  sam  da istražim misteriju skrivenih papira. Odmah sam krenuo da otkrijem nešto više o ovom esesovskom službeniku, koji se nije pominjao ni u jednoj knjizi o okupiranom Pragu niti bilo gde na internetu. Rezultati su postali moja nova knjiga SS oficirska fotelja. 

     Moja potraga za Griesingerom trajala je pet godina. Vodilo bi me u nemačke pokrajinske gradove u kojima je studirao i radio i u arhive i biblioteke širom Evrope i Amerike. Rano sam otkrio da Griesinger nije toliko Nemac kao što sam mislio i da je njegov otac, rođen u New Orleansu, došao iz porodice koja je posedovala porobljene ljude u Luizijani. Griesinger je odrastao u konzervativnoj vojnoj porodici, koja je – što je bilo tipično za to vreme i mesto – okrivljavala Jevreje za početak Velikog rata. Nije bilo neizbežno da će se Griesinger okrenuti nacizmu, ali je zapanjujuće koliko se brzo na njega prilagodio. Kao mladi pravni službenik koji je želeo da uspostavi karijeru u neviđenom političkom pejzažu, Griesinger početkom 1933. nije čak ni bio član nacističke partije, ali se u roku od godinu dana pridružio nizu nacističkih organizacija, uključujući SS, 

   Kasnije sam uspeo da uđem u trag njegovim kćerima, pa čak i pročitam dnevnik njegove majke. Njegova priča ponudila je jeziv podsetnik na to kako su obični ljudi, a ne čudovišta, stvorili nacistički režim i njegove gnusne zločine. Vraćanje teksture i delovanja jednom takvom počinitelju omogućava Griesingeru da zameni hiljade anonimnih običnih nacista čija je široko rasprostranjena krivica izazvala pustoš u nebrojenim životima i čije biografije, do sada, nikada nisu ugledale svetlo dana. 

    Toliko drugih priča poput njegove nikada nije stavljeno na papir i, s obzirom na rapidno opadajući broj ljudi koji se još uvek mogu setiti ličnih elemenata ovih pojedinaca, čovek se pita hoće li ikada biti napisane. 

Daniel Lee je autor knjige The SS Officer's Armchair: Uncovering the Hidden Life of a Naci 

                                                      

Denacifikacija 1- Okupacija teritorije 

Vreme denacifikacija 3 -

Posleratna Nemačka- umesto demilitarizacije centar vojne mašinerije