Eros nemogućeg

“Ljudi su jaki dok brane veliku ideju; postaju bespomoćni kad idu protiv nje” Sigmund Freud

Jasna Tkalec

       Eros nemogućeg je definicija duhovnih stremljenja XX veka, koju je tako postavio lider ruskog simbolizma Vjećeslav Ivanov. 21 Pod tim naslovom napisao je 1992. Aleksandar Etkind, danas profesor na Camridgeu, istoriju psihoanalize i pedologije, nauke o detetu, u Rusiji i u Sovjetskom Savezu. Etkind se naravno, u duhu vremena kad je knjiga pisana, ruga erosu nemogućeg i težnji da se stvori novi čovek i – novo dete. Ipak naučno skrupulozan, on otkriva sve korene ideje koja je dovela do velikih tragedija, ali i do nešto sreće u traganju za nemogućim, kako se danas čini, koje je obieležio XX vek. Ono je vuklo korene još iz XIX veka i daleko ranije.

     Misao da novo društvo mora izgraditi novi čovek nije bila nikakva novina ni u nauci ni u umetnosti. Neki su njeno ovaploćenje pripisivali Nietzscheu i njegovom nadčoveku nastalom u doba nesretne veze s Nemicom ruskog porekla Lou Salome. Kada ju je Nietzsche upoznao u Italiji, Lou (pravo ime Ljelja) Salome imala je dvadeset godina, odlikovala se neobičnom lepotom i umnošću, kao i potpunom nezavisnošću u idejama i ponašanju. U Švajcarskoj je studirala filozofiju, jer joj to u Rusiji, gde je rođena kao sedmo dete generala i tajnog savetnika Nikolaja II, nije bilo moguće. Lou Salome rodila se 1861., već u doba Aleksandra II, kojeg njen otac nije cenio. Otac je uskoro umro. Aleksandra II ubili su narodnovoljci u sedmom pokušaju atentata, a Lou su poslali u Evropu na nauke. I otac i majka Lou Salome bili su baltički Nemci3 protestantske vere, a ipak Lou nikad nije porekla svoju “rusku krv”, koju uostalom nije posedovala.4 U Italiji se u Lou Salome zaljubljuju istovremeno Nietzsche, već teško bolestan i njegov prijatelj Paul Ree5 , Jevrejin, lekar i filozof. Upoznala ih je Malwida von Meysenburg, Hercenova poznanica i jedna od prvih feministkinja u Evropi.Već se u spisima Meysenburgove oseća želja i traganje za “novim čovekom”, koje je u to vreme ulazilo u intelektualnu modu. Lou Salome je vrlo mlada, ali vrlo odlučna u vlastitim stavovima u odnosu kako na nauku tako i na drugi pol. Paul Ree bio je vrlo osetljiv i sasvim nepraktičan čovek. Nitzsche je gubio vid i sluh i patio od napadaja teške glavobolje.6 Sam je sebe u pismima nazivao polu-luđakom. Lou Salome postaje prisna prijateljica i jednog i drugog, druži se i putuje s obojicom, mada odbija njihovu ljubav i svaki fizički kontakt. Mlada Lou ostaviće neizbrisive tragove u stvaralaštvu ove dvojice izuzetnih ljudi, čiji će se životi završiti tragično. Paul Ree prestao se baviti filozofijom, otišao da radi kao seoski lekar, pročuo se gotovo kao svetac, jer nije uzimao honorare i čak je materijalno pomagao svoje bolesnike. Umreće u nerasvetljenom incidentu u Alpama, za koji se sumnjalo da se radilo o samoubistvu. Nietzsche će nakon raskida s Lou, duboko ojađen, napisati čuveno delo: “I tako je govorio Zaratustra”. Očajan zbog Lou Salome, koja ga je odbila kao prosca i napustila kao prijatelja, našao je spas u pisanju. Nietzscheova glupa i skandalozna sestra Elizabetta, koja će nedugo posle toga sklopiti brak s nacionalistom i antisemitom Foersterom, neće to nikada oprostiti Lou.7 Bolestan i gotovo slep Nietzsche je izložen na milost nemilost svoje rodbine. Nakon zadnjih gotovo nedostižnih uzleta svog čudesnog uma, ovaj će se zauvek pomračiti. Autor Zaratustre završiće život u ludnici. “Tako je govorio Zaratustra” je knjiga nastala u takvom emocionalnom usijanju, da uspeva još danas opeći duh. Ništa zajedničkog nema taj uzvišeni proizvod Nietzscheovog umnog života sa trivijalnim tumačenjem nadčoveka, koji su mu pripisivali nacisti - otelovljenje niskosti, prostaštva i vulgarnosti.

      Čovek nije cilj, već most koji vodi k cilju, nadčoveku – pisao je Nitzsche. ”Šta je majmun u odnosu na čoveka? Ruglo i bolestan stid. To isto treba da bude čovek za nadčoveka: predmet podsmeha i bolestan stid.”8 Nadčovek je smisao zemlje, a čovek samo prljava bujica. Samo more može da primi prljavu bujicu,a da se ne uprlja…Lou Salome je o tome napisala: ”Kad Nietzsche ne siluje svoju dušu, kad slobodno istražuje svoje želje, postaje jasno u kakvim je mukama živeo, čuje se vapaj za izbavljenjem od samog sebe…U potpunom očajanju on traži u samom sebi i izvan sebe spasonosni ideal, suprotan svom unutrašnjem biću.”9 Nadčovek ili novi čovek - ideja nije bila samo Nietzscheova izmišljotina. O njoj su govorili i pisali mnogi i na neki način i ona je kćer prosvetiteljstva. Novi vek znanja i prosvećenosti treba stvoriti novi život. A ko će stvoriti novi život, ako ne novi ljudi? Svedoci smo, kako je taj vek sramno promašio. Istorija je omanula. Ne istorija – nego ljudi, jer su oni tvorci istorije. ”Prljava bujica” čoveka, kako je kazao Nietzsche, dok su velike ideje večne kao more - kojeg nije moguće isprljati. Tu bi istinu trebao da dokaže ovaj tek započeti vek. “Qui vivra, verra”10.

Put bogočoveka

      A ideje o novom čoveku javljale su se kod mislilaca i pisaca, kod marksista i njihovih protivnika, kod simbolista, futurista, akmeista, ruskih, nemačkih, jevrejskih - ukratko po celoj Evropi. U različitim kontekstima one su odražavale određenu  intelektualnu klimu i vrlo intenzivan duhovni život, koji je rađao nadu, odavna zapaljenu mitom o Prometeju. No mit je statičan, a svet se menja. Sutra čovek više neće biti ono što je bio juče. I zato, onog časa kad postane ono što jest, već je drugi od onog što je bio. Uspostavlja se, da je samostvaranje čoveka ustvari njegova istorija.

      Među marksistima o ideji novoga čoveka pisali su Lenjinov prijatelj lekar i filozof Bogdanov 11, Gorki, Lunačarski, Majakovski. Na svoj su način u ovom raspoloženju stvarali mnogi pisci, pa i oni među Rusima koji nisu pripadali revolucionarnom već suprotnom krilu: tragačima za večnom istinom, misticima, “bogoiskateljima”…Hodasevič je govorio “o pokušaju da se život i stvaralaštvo sliju u jedno…kao istina simbolizma. Ta istina će ostati, jer ne pripada samo njemu. To je večna istina”. Iako su polazili sa različitih tačaka, napor i potraga predstavljali su jedan te isti duhovni polet.

      Ma s koliko se prezira i podsmeha danas odnosilo prema tim pokušajima, daleko je strašnije kad se odustane od nastojanja da se čovek i čovečanstvo uzvisi…Kad dođe do mirenja i s blatnom vodom ljudskog života i do opšte rezignacije, a ljudi usvoje bio-ekonomicističko “beskrilno” viđenje egzistencije, kako je ustvrdio Moni Ovadia 12, nastojeći je pretvoriti u trivijalnu mašinu za stvaranje i trošenje materijalnih dobara. I to samo za one one sretnije, rođene na ispravnoj strani strani sveta i s isprvnim statusom.

     No vratimo se novom čoveku, čije je ishodište mit o Prometeju,koji stvara novo, darujući mu vatru spoznaje. O tome je Lou Salome imala vlastite poglede, različite od svog kasnog učitelja Freuda, koji je napisao knjigu o "O nelagodnosti u kulturi”. Lou Salome je smatrala pogrešnim promatrati prirodu i kulturu kao suprotnosti: poput svetla i sene. Oni koji stvaraju ljudsku kulturu kao Prometeji, kao drugu realnost, u stvari su potpuno razvijeni narcisi. Narcis voli samoga sebe, ali zbog toga i čitav svet, koji u sebe upija. Zato za Salome narcisizam nije bolesno stanje u koje regredira nesretna i od života povređena ličnost, već pozitivno osećanje ljubavi prema samom sebi te “afektivna identifikacija sa svim postojećim”. Narcis se naime nije ogledao u ogledalu stvorenom ljudskom rukom,već u šumskom izvoru, u kom nije video samo odraz vlastitog lica već čudesno jedinstvo sebe s beskrajnim svetom prirode. Ruski filozof mistik Solovjev video je nadčoveka u Hristu i smatrao da je on to postao pobedivši smrt. Otelovljenje “duše sveta” nalazio je u Sofiji (mudrosti), mističnom liku večite ženstvenosti, svejedinstva i Bogočoveštva. Simbol je mudrosti sfinga, kod koje nije razdeljen muški i ženski princip…”Sve najbolje na ovom svetu - pisao je Solovjev – nastaje u za nas mračnoj oblasti nesvesnih procesa i odnosa”. Mnogo pre Freudovog definisanja mehanizma sublimacije Solovjev je, smatrajući erotiku težnjom za cjelovitošću i bogu-sličnom sveukupnošću ljudskog bića, napisao: ”Snaga tog duhovno-telesnog stvaralaštva samo je preobražaj ili okretanje unutra iste one stvaralačke snage koja, u prirodi, jer je okrenuta napolje, proizvodi ružnu beskonačnost fiziološkog razmnožavanja.”13

      U toj idealnoj celovitosti, o kojoj Solovjev govori ne samo savremenicima već i budućim generacijama, nestaje razlike ne samo između muškarca i žena, već između života i smrti. Mnogo pe Freudovog “otkrića” erosa i thantosa, nagona života i smrti (1920.), Solovjev citira Heraklita shvatajući ga u potpunosti: ”Dionis i Had su isto”.
      Apsolutna norma ljudske egzistencije je postizanje celovitosti, kako je to predskazao još Platon, kroz sjedinjenje suprotnosti. Za Solovjeva biće budućnosti je androgino, duhovno-telesno –bogo-čovečno. Ali – neočekivano i za samog Solovjeva – ispada da je njegova metafora polna ljubav, jer božanska sveopštost u njoj sjedinjuje muško i žensko, fizičko i duhovno, individualno i beskonačno. Filozof bogo-čovečnosti bio je uveren u doslovno, a ne poetsko ostvarenje bogo-čoveka na zemlji14.


Revolucionari duha

        Nietzsche nije samo praotac nadčoveka nego i moderne. Svakodnevnica je za marginalne grupe uvek puna problema, a početkom dvadesetog veka nesigurnost je postala obeležje čitavih društvenih zajednica. Predosećaj katastrofe odražavao se na polju srca i uma: u stvaralaštvu i promišljanju. Kreativni impuls za otkrivanjem druge realnosti u cilju usavršavanja života objedinjavao je napore ljudi vrlo različitih nazora. Iako su ih razdvajali nepremostivi ponori u shvatanjima, zajednička im je bila hitna potreba novog tumačenja života, koji se mora u korenu promeniti. Moderna je ulazila u novi XX vek na različite nečine u različitim zemljama i sredinama i u različitim oblastima života. Ipak, priznavali to ili ne, sve ih ponovo vraćalo Nietzscheu jer je on prvi najsnažnije formulisao tada ljudima neizerno važan problem: tumačenje svakodnevnog života. Tako su se doskorašnji dekadenti pretvorili u ničeance, anarhiste, revolucionare duha. Nietzsche je prvi pokazao kako čoveka pokreće ono čega on nije svestan, što je veće i jače od njega. Individualno i kolektivno nesvesno zauzelo je u svetu nekadašnje mesto boga. Samo se nadčovek mogao s tim nositi. Smisliti nadčoveka nije još rešilo problem. Trebalo je stvarati novog čoveka pomoću preoblikovanja ljudske prirode. Filozofija, psihologija i sociologija moderne postale su oblasti nove nauke, nastale u revolucijama i u novoj umetnosti. Jedna od novih nauka bila je i psihoanaliza. Čovek je plastičan materijal, koji je pogodan za oblikovanje. Od njegovih prirodnih svojstava mnogo je važnija njegova uronjenost u kulturu. Čovek se formira pomoću ciljano usmerenih uticaja sredine, društva i nauke. Zavisno od razočarenja u mogućnosti poboljšanja života, pogledi će se preusmeriti s čoveka na decu, s kojom se, budući da ih konzervativni život nije još iskvario i da su vrlo prijemčiva, može krenuti ispočetka. Nauka o deci ili pedologija kao i njena starija sestra pedagogija, koje se veoma razvijaju, održavale su nova stremljenja epohe.

Deca mesečeve svetlosti

      Rusku modernu ili kako je teoretičari književnosti nazivaju Srebrni vek započeli su već spomenuti Vjećeslav Ivanov te Vasilij Rozanov Andrej Beli. Oni su se istovremeno, a neki još i ranije, na svoj vlastiti, ruski način bavili problemima, koji su se našli u zenici oka zapadne kulture početkom dvadesetog veka. Na Zapadu njihov je genijalni analitičar bio Sigmund Freud, neumoran istraživač nesvesnog u životu. Pokret psihoanalize sa svojim različitim pravcima, prepirkama, otkrićima i protagonistima razmahao se zapadnom Evropom u prvim devenijama XX veka. Ruski mislioci išli su drugim putem, da bi se suočili s istim problemima i da bi ih mučile iste “sablazni”. Bio je to određeni pokušaj prefolmulisanja realnosti. Pre no filozofski sistem simbolizam je u Rusiji za njegove pripadnike bio način života i mišljenja. Stvarajući svoje mitove o Sofiji Vladimira Solovjeva, o Dionisu Vjaćeslava Ivanova, o Divnoj neznankii Aleksandra Bloka ili Nedodirki Sologuba simbolisti su kreirali drugu realnost, koja se nalazila iza otrcanih formi poznate egzistencije. Za Ivanova su tvrdili da je seksualizirao Nietzschea, Berđajev je napisao da je kod Mereškovskog ničeanstvo poprimilo oblik polnog orgijanja, a neki su išli čak dotle te su ustvrdili kako su u ruskom mističnom viđenju Platonove ideje dobile maltene seksualni karakter.

     Prvi koji je pred široku publiku postavio pol kao intelektualni problem bio je Rozanov. I ma da su tog mislioca i pisca boljševici naročito mrzeli, a Trocki izgrdio najoštrijim izrazima, to je ipak u Rusiji bio čin gotovo bez presedana.15 A Rozanov je pisao: “Veza pola s bogom veća je nego veza uma sa bogom, čak veća nego veza svesti s bogom” . Izvan pola nema u čoveku ničeg bitnog. ”Čak kad i zamislimo nešto tobože “duhovno” i protupolno, sve je to polno, samo vrlo zamršeno i zamaskirano, da mu se ne vidi lice”16 nastavljao je. Izlaz iz ove sveprisutne i svepodređujuće polnosti Rozanov je video ne kao Solovjev u mističnom sjedinjenju svega postojećeg, već u porodičnom životu i braku. Pojmovi kao libido ili sublimacija, kojima se baratalo u zapadnoj Evropi, Rozanovu nisu bili poznati. Kako je bio oženjen bivšom ljubavnicom Dostojevskog, koja je navodno izmučila velikog pisca, a i on se s njom mnogo napatio te posle nje nije mogao sklopiti crkveni brak s ženom, koja mu je odgovarala, idealizovao je domaći život. Da li je Rozanovljevo banalno rešenje velikih životnih problema i zagonetki prirode proizlazilo iz njegove lične drame? Život je za Rozanova bio “čist” jedino u braku i porodici, a život bez njih smatrao je za protuprirodan. Ljudi koji žive izvan braka ostvaruju neku svoju ne samo seksualnu već iskonsku izopačenost. Za Rozanova su sodomisti, mladići-devojke, deca mesečeve svetlosti, samo različiti nazivi za homoseksualnost. Ipak, muški i ženski princip, kaže Rozanov, nisu alternativni, oni se mogu nalaziti u istom čoveku u bilo kojoj proporciji. Rozanov ipak odbacuje princip dvo-polnosti i zato se odmah baca na izvitoperenost, kako sam kaže, odnosno na “naslage sodomije”, koje nalazi kod Tolstoja, Dostojevskog, u Bibliji, u Talmudu, u pravoslavlju, kao i u romanu Černiševskog: “Šta da se radi”. Tvrdi da su sodomisti drugačiji ljudi: imaju drugačije oči, osmeh i stisak ruke. No uprkos ovako poraznoj formulaciji Rozanov dolazi do iznenađujućih zaključaka. Sodomisti su stvaraoci kulture, jer ne moraju da se troše u polnoj aktivnosti. Zato, dok se polna energija običnih smrtnika iscrpljuje u porodici, kultura je u svojim vrhunskim uzorima prožeta sodomskim, protuprirodnim i antiobiteljskim duhom. Rozanov je za to naveo niz primera: Platona, Rafaela, Tolstoja, pa čak i Hrista. Ljudi mesečeve svetlosti neprijateljski su raspoloženi prema polu. Normalan brak i rađanje dece kod njih izaziva isto gađenje, koje kod “običnih” ljudi izaziva sodomski (homoseksualni) čin. Smatra da su kroz ljudsku istoriju sve ideje askeze, preporoda ili jednakosti, te jednakosti polova plod “dece mesečeva svetla”. Mada je Rozanov antipod Freuda, on je progovorio o Freudovom libidu na drugačiji način. Rozanov je blizak Freudu i u pitanju, koje jednako važno obojici: o uzajamnom odnosu seksualnosti i kulture. Kod obojice je prevladalo mišljenje da kod ljudi jako realiziranih u seksualnosti nedostaje energije za umetničko stvaralaštvo. Freud je o Leonardu Da Vinciju pisao kao o čoveku “…veoma reducurane seksualnosti, jer ga je stremljenje ka uzvišenom uzdiglo iznad opšteljudskih potreba.”17. D. H. Lawrence 18 poznat po svojim erotskim romanima19 cenio je Rozanova i ovako o njemu pisao: ”Kad bi Tolstoj video današnju Rusiju, sasvim bi se izbezumio. A Rozanov se ne bi iznenadio. Njemu je bilo jasno, da je ovo neizbežno.”

Eros i logos
            To predrevolucionarno vreme najbolje je okarakterizirao Hodasevič: ”Živeli smo na nekoliko nivoa istovremeno. Na kraju krajeva bili smo teško upleteni u zajedničku mrežu ljubavi i mtržnji, književnih i ličnih. Svi su morali biti potpuno opsednuti”.20 Kolaju prče među biografima Andreja Belog, Brjusova i Baljmonta o njihovim međusobnim trouglovima. U tom opštem haosu bremenitom revolucijom, nakon propasti one prve 1905. i u nesigurnog očekivanja drugog prevrata, sve se izmešalo: Dionizijeva tragika boga koji se neprekidno rađa, s duhom muzike i domaće tradicije sekti Hrista, koje su se odavale ritualnom orgijanju. Istovremeno nisu nestali ni radikalni snovi o “novom čoveku”, čoveku budućnosti. Andrej Beli otvoreno postavlja pitanje novog čoveka, koji će izvršiti “preobražaj sveta”. Za to je potreban duhovni, kao i fiziološki preporod čoveka. A to će se dogoditi teurgijom – činom momentalne preobrazbe, a ne svetskim procesima. Predmet teurgijskih stremljenja Andreja Belog zvala se Nina Petrovska i bila je žena vlasnika izdavačke kuće “Grifon”. Beli je sebe video kao Orfeja, koji spasšava Euridiku iz mračnog Hada, jer je bleda i izmučena Petrovska patila od neurastenije. Sve se završilo vrlo prizemno i mnogo gore no što je to želeo sam Beli: u strasti, kajanju, zajedničkom grehu i uzajamnom mučenju. Stvar se još pogoršala, kad se umešao psihoterapeut-amater, prijatelj Belog - Valerij Brjusov. Trostruka je romansa trajala godinu dana, a zatim je Nina pucala na Brjusova za vreme jednog predavanja Andreja Belog. Tu je nešto izmenjenu scenu opisao Pasternak u “Doktoru Živagu”. Taurgija, mistični akt jednog trenutka, dugo pripreman u intimi pojedinca, trebao je da namah izmeni ljudsku prirodu. Taj put mističnog preobražaja nije stran ruskoj literaturu. Susreće se čak i u sovjetskoj književnosti Ilje Erenburga, u “Majstoru i Margariti” 21 , a Bulgakov mu se najviše narugao u “Psećem srcu”. Čini se da su ovi mistični pokušaji najčešće završavali u seksualnoj raspuštenosti i bludu. Teško je zaključiti dokle su išle te seanse. Nastao je nerazmrsiv čvor, u naporu da se stvori univerzalni mit, po rečima Andreja Belog: ”Nešto kao znak jednakosti između Hrista i Dioniza, Majke božje i svake žene koja rađa, Device i menada, ljubavi i erotizma, Platona i grčke ljubavi, teurgije i filozofije, Solovjeva i Rozanova.”22

     Stan Vj. Ivanova u kuli na Tavričevskom prospektu u Peterburgu23 postao je poprište ovih orgija za koje je teško reći da li su bile manje-više nevino plesanje ili istinsko seksualno iživljavanje. Znalo se da je Ivanovu važnije od polnosti bilo “vladanje dušama” i da je ostavljao naročito jak utisak na žene. Mereškovski 24, koji je posećivao Tauričevsku kulu, je bio oženjen poznatom pesnikinjom Zinaidom Hipius, a Blok kćerkom hemičara Mendeljejeva. Svi su oni bili poštovaoci Vjećeslava Ivanova. Ovaj je pak postao vesnik dionizijskog, propagandista nove religije boga koji strada i ponovo se rađa. Na Tauričeskom prospektu mogli su se sresti svi: pesnici i revolucionari, marksisti i ničeanci, bogoiskatelji i bogograditelji. Nakon revolucije 1917. njihovi su se putevi dijametralno razišli: neki su postali narodni komesari, kao Lunačarski, neki slavni emigranti kao idealistički filozof religije Berđajev, neki, kao Hlebnikov i Blok, nisu ni doživeli novu stvarnost. No svi su oni znali šta rade i neki su se kasnije kajali.

Vjećeslav Ivanov je pevao 1919 godine:


Da, mi smo zapalili požar,
I ako ćemo pravo, u svemu,
Zle slutnje nas lagale nisu,
Srce naše goreće u njemu.

      Verovali su da su “otvorili put misaonoj ekstazi, u kojoj je nestalo prepreke između nas i bezdana”. Eros je nadvladao logos. Berđajev je kasnije pisao da je to bila “Propast ruskih iluzija”: “U revoluciji koja se odigrala, “dionizijske orgije mračnog carstva mužika”, koje su pretile Rusiji, pretvorile su je, sa svim njenim vrednostima i dobrima, u ništavilo”. Vj. Ivanov napisao je 1919. ”Dioniz je u Rusiji opasan”. Naravno u mitu dvopolnog boga, koji strada i ponovo se rađa, boljševici nisu videli tu mračnu stranu. Oni su sad ne više naslućivali i zamišljali, nego stvarali novo i neviđeno, čvrsto uvereni da je to moguće, da je pred njima novi svet sa novim ljudima.

    U Rusiji su se tek 1990., nakon propasti najveće iluzije veka, setili Solovljevih reči: ”Grci su znali da je Had i Dioniz jedan bog, osećali su mističnu vezu smrti i rađanja”.

      Čak kod mnogo mirnijeg pisca Lava Tolstoja, koji nikad nije prihvatio rusku modernu, u jednoj varijanti Kreuzerove sonate, junak ubija đavola, a tek u drugoj ljubavnicu. No nije važno koga ubija: đavola ili dragu. Važno je da ljubav vodi smrti i da im je suština identična. Sablazan pola jeste sablazan smrti.

Neimari novog čoveka

       Nakon svetskog i građanskog rata u Rusiji je bilo srušeno sve što se trebalo i moglo srušiti. I dok je srca boljševika ispunjavala neslomljiva vera da će uspeti izaći na kraj sa stihijom, kao što su pobeđivali armije belih od Poljske do Vladivostoka i čeličnom se voljom uhvatili u koštac s zimom i glađu, koje je bilo teže savladati no bele generale, izmučenu inteligenciju po gradovima obuzimao je “užas praznine”. Novog čoveka još nije bilo. Trebalo ga je što pre oblikovati. A za taj posao nisu bile dovoljne agitpropovske formule, ni poeme Majakovskog, ni odluke partijskih kongresa. S druge strane rat i građanski rat ostavio je teške posledice ne na novim i još nestasalim, već na već postojećim generacijama. Uprkos izvesnoj izolaciji sovjetska Rusija ranih dvadesetih godina nije još bila odsečena od Evrope. Freudove ideje i psihoanaliza u Sovjetskom su Savezu ulaze uvelike u modu. Čini se da su ih pre prihvatili intelektualci nego sami lekari, koji su više no Freudu verovali vlastitim neurolozima. Brazda, koju je utisnuo u tlo nauke Pavlov,koji se ni u visokoj starosti nije dao smesti revolucijama, vodiće rusku neurologiju i psihijatriju vlastitim putem. Njene će vrhove predstavljati poznati u svetskim razmerama L.S.Vigotski i A.R. Lurija. To uopšte nije smetalo uspehu psihoanalize.

     Ona u ranim dvadesetim godinama postaje neka vrsta pomodarstva i, kako je još postojala privatna praksa, mnogi joj se podvrgavaju. Čini se da su prvenstveno studenti medicine, po rečima N. N. Traugota, poznatog sovjetskog fiziologa, bili oduševljeni Freudom. 25 No nisu se samo Freudom i psihoanalizom oduševljavali u centrima - Lenjingradu i Moskvi. I gradovi kao Rjazan ili Harkov i drugi doživeli su priličnu popularnost nove nauke, koja se u novoj zemlji širila zapanjujućom brzinom. Pogotovo zato što je njen poklonitelj i poštovalac bila tako istaknuta ličnost revolucije kao Lav Trocki. To će potrajati čitavu deceniju.

     Tragični pad Trockog označiće sunovrat ne samo psihoanalize i pedologije, već i mnogih njenih protagonista lekara-psihoanalitičara, koji su se nalazili na čelu naučnih  instituta i bili članovi evropskih psihoanalitičkih društava. Porazom “leve opozicije” i političkom propašću Trockog biće uništena i ova medicinska grana, koja je imala malo zajedničkog sa kolektivističkim idejama ruske revolucije. No početkom dvadesetih godina “prerada čoveka” izgledala je kao nova dimenzija revolucionarnog procesa. O tom je vremenu pisao autor “Čevengura” Andrej Platonov u tada neobjavljenom romanu ”Sretna Moskva”. 26

      Ono što se nije moglo postići promenom ekonomskih i političkih struktura sada je traženo putem psiholoških i pedagoških eksperimenata. Pored političkog zaštitnika Trockog, komesar za prosvetu Anatolij Lunačarski bio je odgovoran za izgradnju, odnosno “preradu” čoveka, čiji su aktivisti 27 bili poslanici Proletkulta i nameštenici Narobraza. “Novi pravac” podržavaće i Nikolaj Buharin i Nadežda Krupskaja.

Revolucija i mlada generacija

      Bilo je to vreme kad se zapanjujuće naglo razvijala nova nauka, pedologija i neviđenom brzinom nicala udruženja i instituti iz medicinsko-pedagoške oblasti, koji su se njom bavili. Prvih postrevolucionarnih godina nastaje u Petrogradu ogromna klinička naučna ustanova nazvana Psihoneurološka akademija, sa dečjim istraživačkim institutom. Na čelu ustanove nalazi se dr Behterev, a dečjim odsekom rukovodi Tatjana Rozental. Rozentalova je kao i Jungova intimna prijateljica i Freudova učenica Sabina Špilrajn, bila ruska Jevrejka. I Tatjana Rozental i Sabina Špilrajn studirale su medicinu i specijalizirala psihijatriju u Švajcarskoj. Navodno je tada Rozentalova uzviknula: ”Kakva harmonija nastaje kad se spoje Freudove i Marksove ideje!” No u životu te dve ženae harmonije nije bilo. Tatjana Rozental izvršila je samoubistvo 1921. godine, a Sabinu su Špilrajn, koja se 1924. vratila u Sovjetski Savez, Nemci streljali 1942. sa dve odrasle kćeri, kad su zauzeli Rostov na Donu. Sabina Špilrajn, Jungova prijateljica i saradnica, održavala je u Švajcarskoj i Beču, pre konačnog prekida, vrlo složene veze između Junga i Freuda, objavila značajne radove koji su se odnosili na dečiju psihu , a po nekim mišljenjima čak pre Freuda otkrila nagon smrti. U Rostovu je Špilrajnova živela povučeno, radeći kao školski psiholog, pošto joj je umro muž, također lekar, a u Staljinovim čistkama nestao brat, koji je do hapšenja rukovodio važnom naučnom psihijatrijskom ustanovom u Moskvi. Isak Špilrajn – brat - bio je na čelu Instituta za psihotehniku, glavni urednik časopisa “Psihotehnika” i sazivao kongrese međunarodnog značaja. U Moskvi je 1931. postojalo 500 organizovanih psihotehničara, a na kongresu 1932. planirano je da kroz njihova savetovališta prođe 3 miliona ljudi. U toku je bilo i stvaranje visokoškolske psihotehničke ustanove. No 1934. čitav je sistem ustanova uništen: odlukom Sovnarkoma časopis je ugašen, zatvoreno 30 naučnih  institucija, a u prvom mesecu 1935. doktor Špilrajn je uhapšen zbog učešća u trockističkoj opoziciji. Osuđen na 10 godina robije: nestao je u Sibiru. N. Osipov, jedan od pionira psihoanalize u Rusiji, početkom dvadesetih emigrirao je u Prag, gde se do smrti 1934. bavio lekarskom praksom na bazi psihoanalize i pročuo se u medicinskim krugovima. Međutim i u samom “opasnom” Sovjetskom Savezu bilo je sasvim neverovatnih sudbina, koji su uspevale izbeći svim Scilama i Haribdama političkih bura i ostajati na vrhu vala i u najopasnijim godinama. Jedna takva ličnost bila je Oto Jurjevič Šmit, poznati polarni istraživač i vođa ekspedicija na Severni pol, potpredsednik Akademije nauka, član kolegija Narobraza, Narkomfina, Gosplana i Glavne statističke uprave. Počeo je karijeru kao direktor Gosizdata, centralnog izdavačkog preduzeća, koje je u njegovo vreme objavilo celokupnu psihološku i psihoanalitičku literaturu, dotad postojeću u Evropi. Od 1924-1941. bio je glavni urednik Velike Sovjetske Enciklopedije, mesto vrlo osetljivo, budući da je ova donosila biografije živih, ali i pokojnih 28 boljševičkih vođa. Ivan Dimitrijevič Jermakov(1875. – 1942.) bio je predsednik ruskog psihoanalitičkog društva i 1921. osnivač psihoanalitičkog dečijeg doma – laboratorije, u kojem će, osim dece drugih istaknutih boljševika, biti smešten i mlađi Staljinov sin.

Stanislav Teofilovič Šacki(1878. – 1934.) štićenik Nadežde Krupske imao je veoma zanimljiv život. On je još 1906. u Moskvi organizovao društvo “Settelment” financsirano od bogatih trgovaca, eksperimentalnu medicinsko-odgojnu koloniju, koja je objedinjavala mrežu dečijih klubova. U svakom je klubu bilo petnaestak dece, a klubovi su bili organizovani kao male samoupravne republike. Monarhističke novine “Stara Moskva” zgranuo je ovaj eksperiment, te su pisale: ”Čiji je đavolski um smislio da se od dece prave budući fanatici-revolucionari tako što će se kod njih od malih nogu negovati parlamentarne navike?” Inspekcija, koja je smesta upućena na lice mesta, utvrdila je da ustanove imaju solidan komfor, ali da se deca odgajaju pogrešno. Deca su se s odraslima rukovala i razgovarala na ravnoj nozi, a za rešavanje svih pitanja sazivala su zborove, na kojima su birala predsednika i sekretara. Stanislav Šacki 1919. organiziovao je Prvi eksperimentalni centar za narodno obrazovanje, baziran na samoupravljanju. Lenjin ga je pohvalio: ”Eto, to je prava stvar, a ne brbljanje!” I Šacki je predsedavao Ruskim psihoanalitičkim društvom. Uspeo je umreti u vlastitoj postelji. Pavel Petrovič Blonski po formaciji je bio filozof, koji se bavio Plotinom. Blonski piše o svom neslaganju s tradicionalnom pedagogijom. Kao mladić ismevao je nakaznosti gimnazijskog odgoja, da bi kasnije zaključio da on nije samo smešan, već i odvratan. Smatrao je da je do revolucije pedagogija bila “vrlo razvijen sistem odgoja tupog i nemoralnog čoveka”. Blonski se 1919. sa revolucionarnom strašću baca na “rušenje prokletog odgoja”. Izlaz vidi u radnoj školi. Kasnije je smatrao da je ovakav projekt bio ostvarljiv samo u “besklasnom društvu”. U Narkomprosu je radio na izradi školskih programa, koji će biti provođeni u život s najvećim teškoćama. Blonski se potom okreće novoj nauci o detetu – pedologiji, a 1935. napisaće vrlo zanimljivu knjigu: ”Pregled dečje seksualnosti”, zasnovanu na dijalogu s psihoanalitičarima.29

     Članovi ruskog psihoanalitičkog društva, osim istaknutih lekara, bili su najzanimljiviji ljudi mlade sovjetske republike. Među njima bio je A.G. Garbačevski istoričar kulture, čija je žena, kćer slavnog zoologa A. S. Svercova, svojim uspomenama pisala o intenzivnim vezama članova tog društva, u koje su se ubrajali i poznati umetnici. Društvu je pripadao i Mihalij Bulgakov, što ne čudi, jer je po struci bio lekar, ali su se u članove ubrajali i Kandinski i Robert Falk. Njegov će najistaknutiji član postati Adolf Zatkind, neuropatolog i osnivač nove nauke, pedologije. Ogledna ustanova pedologije bio je već spomenuta dečiji eksperimentalni dom, u kom se odgajao i mali Vaska Staljin, a jedna od njegovih rukovoditeljica bila je Vera Šmit, žena polarnog istraživača Šmita, po struci pedagog, koja će o iskustvu te dečije ustanove u naučnim  časopisima objaviti niz članaka. No kao i druge psihoanalitičke ustanove i ovaj dom neće preživeti nadolazeće olovne godine. Zanimljivo je da su ga zatvorili sami njegovi tvorci. Uprkos sjanim rezultatima i mnogim diskusijama, koje su o ovom eksperimentu vođene, neshvatljivo je zašto je naglo zatvorena izvrsna dečija škola. Jasno da su se oko te prvoklasno opremljene ustanove s vrlo stručnim osobljem počele ispredati čudne i neugodne priče. Deca (visokih partijskih funkcionera), koja su je pohađala, sjajno su napredovala u poređenju s ostalom moskovskom decom. Ipak ispada da su se u nečem razlikovala od ostalih malih Moskovljana: više su i sasvim otvoreno onanisala…Sudbinu eksperimentalnog dečijeg doma nešto kasnije podelilo je niz Instituta za psihoanlizu, a potom je zaboravljena i pedologija. Zadatak stvaranja novog čoveka iščupan je iz ruku lekara, psihologa i psihoanalitičara i poveren čeličnoj ruci partije i škole. No 1927. godine Moskovsko i Rjazansko psihoanalitičko društvo još su aktivno radili. Jedan od njegovih funkcionera, Vulf, ostao je u Berlinu nakon službenog puta, što nije smetalo Veri Šmit da ujesen te godine otputuje na Kongres psihoanalitičara u Insburuk. Vulf je do 1933. radio u Berlinu, a po dolasku nacista otišao je u Palestinu. Mark Ejtington, jedan od poznatih psihoanalitičara poreklom iz Rusije, koji se u Berlinu bavio ovom strukom i najtešnje sarađivao sa Freudom, kasnije je emigrirao u Palestinu i postao s Vulfom osnivač psihoanalize u Izraelu. Čini se da je celi život bio tajno vezan za Sovjetski Savez, gde mu je živeo brat Naum.30

U najgore vreme

       1936. Moskvu je posetio njujorčanin doktor Lerman i susreo se s Verom Šmit. Ona je izjavila da psihoanaliza u SSSR-u još uvek postoji, a dve godine kasnije -1938., I. Perepel je objavio članak u kom poziva zapadne kolege da se zauzmu za psihoanalitičare u Sovjetskom Savezu, koji su se našli na udaru režima. Slušajte revoluciju “Slušajte revoluciju” pozivao je 1918. Aleksandar Blok. Dužnost inteligencije je da “vidi ono što je zamišljeno…Šta je zamišljeno? Prerada svega. Da se sredi tako da sve bude novo: da naš lažljiv, dosadan, ružan život postane pravedan, čist, veseo i divan život 31.” Za socijalni supstrat iz koga su se regrutirali pedagozi bilo je karakteristično oduševljeno prihvatanje revolucije. No problem se pojavio kad se nije više radilo o prihvatanju revolucije, već nove vlasti.U kasnijim dvadesetim godinama, kad su se počela pojavljivati tragična izvitoperavanja, na njihovu sreću ni Blok ni Lenjin nisu više bili živi. Majakovski se ubio, a pre toga, nakon Jesenjinovog samoubistva zemlju je već bila zahvatila suicidalna epidemija. Nije lako doživjeti ostvarenje vlastitih ideala, pogotovo ne u sredini u kojoj je njihovo realiziranje zbog zaostalosti i iz niza razloga, nemoguće. No uprkos teškim činjenicama života gvozdena je volja ostala nepokolebljiva: eksperiment je potrajao još punih šest decenija. Da li je on bio samo ono što za njega danas tvrde: nakazan i slobodoubilački režim, koji je pogubio milione ili pak neuspeo uzlet do visina nedostupnih današnjem čoveku, pokazaće istorija. Novi čovek i novo dete zasad su skinuti s dnevnog reda. Bolje je povlavati starim dobro poznatim ljudskim strastima, kad se iste i onako ne mogu prevazići, a njihovim zadovoljavanjem može se zaraditi velik novac. Prerada čoveka i preudešavanje ljudskog života izišli su iz mode. Oduševljenje dečjom psihom ostalo je negde na raspućima prošlih ideja i vekova. Ipak život ne vara: dok bude ljudi biće i pokušaja da se on učini vrednijim i boljim. Samo iz mrtvog zrna rađa se novi klas i ljudi će dok ih bude nastojati lepše urediti vlastiti život. A on uvek počinje detinjstvom, dečijim ustanovama, obrazovanjem, školom. Pa ukoliko vlast nije zainteresovana, kako tvrdi Moni Ovadija, za stvaranje kroz obrazovni sistem kritičkog uma, koji će se potom obarati na nju, mladi ljudi koji kroz te institucije neminovno prolaze, moraju biti zainteresovani za njihovu promenu. Novi ljudi nastajali su i u starim institucijama i oveštalim društvima. Tim pre treba da se mladi pobune protiv institucija koje ne odgovaraju njihovim potrebama i služe aparatu države i moći, a ne srcu i umu mlade generacije. Ukoliko se ne mogu izmeniti ni roditelji, ni zemlja, ni prilike u kojima je mladi čovek rođen, može se izmeniti škola, tvrdi italijanski pedagolog Chiesa. Ona treba da bude u funkciji potreba mladih, a ne postojećeg svetskog poretka. Odustati od stremljenja za neostvarljivom, od juriša na nebo, od erosa nemogućeg znači unapred se odreći zvezdane veličine ljudskog života i pomiriti se s “prljavom vodom” trivijalne egzistencije. Mladi ljudi teško da to mogu prihvatiti, a starija generacija ne bi im smela uskratiti nove horizonte ni napor i borbu za njih.Upoređujući sudbinu psihoanalize sa sudbinom marksističkih ideja jasno je koliko je taj transnacionalni prodor bio težak i s kakvim se sve pogubnim deformacijama susretao. Istorija ideja, kao i istorija nauke, ne završava se smrću. Ona je kao dionizijski bog, što stradava i ponovo se rađa iz vlastite propasti. Veliko more istine upiće u sebe prljave bujice poraza, a nove generacije probiće neizgažene, nove puteve ka nedokučivom.

____________________________

21 Vjaćeslav Ivanov:Po zvezdam, Peterburg 1909.

3 Majka Lou Salome bila je iz Dankinske.

4 Kao ni Katerina Velika, koja je kao i Lou Salome imala buran ljubavni i seksualni život.

5 Paul Ree je autor knjige o moralnoj filozofiji, u kojoj je dokazivao kako su etički principi svodivi na praktičnu korist, racionalizam i darvinizam.

6 Nietzsche je bio sin vrlo konzervativnog pastora. Odrekao se pruskog državljanstva i živio kao apolida. Iako se smatralo da su Nietzscheove zdravstvene smetnje prouzrokovane veneričnom bolešću, čini se da je istina bila sasvim drugačija: Nietzsche nije ostvario fizički kontakt sa ženama, a psihičko je oboljenje bilo nasledno. I otac Nietzschea je poludeo.

7 Elisabeta se udala za 1885. Foerstera, aktivistu nacionalističkog pokreta, čuvenog po sramnoj peticiji Bismarku da se Jevrejima ne dozvoli useljavanje u Nemačku i zabrani rad u državnoj službi. Nakon toga emigrirao je u Paragvaj, gde je svojim postupcima izazvao pobunu urođenika te se ubio. Elisabetta Foerster Neitzsche vratila se u Nemačku i doprinela rasističkom tumačenju Neitzscheovih spisa. Sam Nietzsche nazivao je svoju sestru “onom antisemitskom guskom”. Do duboke starosi progonila je Lou Salome.

 8 F.Nietzsche;“Tako je govorio Zaratustra“

9 Lou Salome: Fridrih Nietzsche v svijih proizvedenih. U „Severnij vesnik“ 1886.
10 Frncuska poslovica. “Ko bude živeo, videće”

11 Bogdanov je bio psihijatar.

12 Moni Ovaia je pozorišnio  umetnik iz italije, koji piše i izvodi pozorišne nomade na judišu. Autor je više knjiga, a učestvovao je  u niz naučnih TV emisija o školi i kulturi.

13 Solovjev: “Smisl ljubvi”

14 Nije samo Solovjev pisao o bogo-čoveku. I Blokova “Prekrasna neznanka” mističan je lik ne samo večne ženstvenosti, već i božanske tajne života…A sa sasvim drugih pozicija o Bogočoveku pevao je i Oskar Davičo.

15 Rozanov je opisan u i sovjetskoj književnosti. Vjerovatno je to lik Besonova iz “Hoda po mukama” Alekseja Tolstoja, gde je ovaj prikazan kao podlac i bludnik.

16 Rozanov:”Ljudi lunovo sveta.Metafizika hristianstva.”Sankt-Peterburg, 1913.

17 Freud; Leonardo Da Vinci.

18 D.H. Lawrence je engleski pisac prve polovine dvadesetog veka.

19 Ljubavnik lady Chetterly D.H. Lawrence napisao je u Firenci 1928.

20 Hodasevič:Izabranaja proza, New York 1982.

21 Ivan Bezdomni, lice iz Bulgakovljevog romana “Majstor i Margarita”.

22 S. Averincev: Predislovje u knjizi Vj. Ivanova: “Stihotvorenja i poemi”

23 Tavričevski = Krimski prospekt, avenija u kojoj se nalazila čuvena “kula”, stan Vj. Ivanova

24 Mereškovski pisac biografie Petra Velikog i čuvene biografie Leonarda Da Vinci, koju je cienio Freud.

25 Natalija Nikolajevna, koja je radila u pedološkom odeljenju Lenjingradskog instituta oa 1926-1927. tvrdila je : “sve sami afekti,poremećaji i kompleksi. Bez Freuda nigde opstati ne možeš”. Među studentima postojala je čak i rugalica

”Živeo u Lenjingradu student mlad
Živeo po Freudu iznosio jad;
Išao tramvajem – izgubio platu”

26 A. Platonov se na svoj način izrugivao ideji novog čoveka:”Postalo nekako dosadno da se stalno bude stari prirodni čovek. Čamotinja neka legla na dušu”. A. Platonov: Sčastljivaja Moskva.”Novij mir” 1991.

27 Funkcioneri Narodnog komesarijata za obrazovanje.

28 Mnogi od “pokojnih” vođa nestali su u atentatima i čistkama i pisati o njima bilo je krajnje osetljivo. Kasnije enciklopedijske publikacije jednostavno su ih izostavljale.

29 P.P.Blonski “Očrti detskoj seksualnosti. Izabranie pedagogičeskie i psihologičeskie sočinjenja.”

30 Nauam Ejtington bio je visoki funkcioner NKVD-a. Sumnjičili su ga za niz diverzija u zapadnoj Evropi. Pripisivano mu je organizovanje ubistvo sina Lava Trockog, Lava Sedova, u pariškoj bolnici 1938. kao i ubistvo Trockog u Meksiku 1940. Pričalo se da je upravo Naum Ejtington bio ljubavnik Karidad Merkader, matere mladog Ramona Merkadera, koji je ubio Trockog cepinom. Ejtington je odlikovan od Staljina, ali je po njegovoj smrti 1953. kao suaradnik Berije osuđen na 13 godina robije. Pošto je odslužio svoje vratio se u Moskvu i smrt dočekao kao urednik preduzeća“Međunarodna knjiga”.

31 A. Blok:” Inteligencija i revolucija. Sobranije sočinenij, sv.6. Moskva 1962.