понедељак, 13. март 2017.

Lečenje Šopenhauerom, Irvin Jalom




IRVIN D. JALOM


"....Mnoge dobre knjige usmeravale su me u pisanju. Najviše dugujem odličnoj biografiji Šopenhauer i divlje godine filozofije Rudigera Safranskog [R. Safranski, Schopenhauer and the Wild Years of Philosophy, Harvard University Press, 1989], kome sam zahvalan za nesebične savete tokom našeg dugog razgovora u jednom berlinskom kafeu. Ideja biblioterapije - lečenja čitanjem celokupnog korpusa filozofije - potiče iz odlične knjige Brajana Magija Ispovesti jednog filozofa [B. Magee, Confessions of a Philosopher, New York: Modern Library, 1999]. Ostali...."

Ovo je odlomak iz predgovora Knjige " Lečenje Šopenhauerom "  koju sam autor opisuje kao " čudan amalgam fikcije, psihobiografije i psihoterapijske pedagogije. "  Autor knjige, psihoterapeut Irvin D. Jalom razvija  fabulu kroz dve celine: prva je priča o psihoterapeutu Džulijusu Hercfeldu kome je dijagnosticiran rak nakon čega donosi odluku da nastavi seanse sa grupom starih  pacijenata  u koju uvodi   Filipa Slejta, nekadašnjeg pacijenta koji je nakon neuspešnih terapija okrenuo Šopenhaurovskom delu kao izvoru samopomoći; druga je Šopenhauerov život i delo takođe pod izoštrenom psihološkom lupom.  Ta  odvojenost delova je formalna obzirom da se Šopenhaurov duh upliče u terapiju a samim tim i živote članova grupe  i samog psihoterapeuta Džulijusa.


Mada nam ne nedostaje literatura o Šopenhaueru smatrala sam da je neprocenjivo iskustvo  pročitati izdvojeni romansirani psihološki lik  ovog izuzetnog filozofa, jer autor procene je ipak vrsni  psihijatar, čija je fascinacija Šopenhauerovom ličnošću produkt ozbiljnog izučavanja obimne stručne literature.

Ono što je mene posebno privuklo ovom romanu je njegov odnos  ne samo prema filozofiji i psihologiji, več čitavoj pisanoj tradiciji. Ili , da citiram Brebanovića, "  književni tekst zbilja, uvek iznova, na raznim stranama postaje paradigma svih drugih vrsta tekstova, ali i ostalih oblika kulturne proizvodnje, pa i sveta samog." Ili, da se podsetimo one "izvrnute" misli Oscara Wilde'a da " život imitira tvorevine umetnosti, te da stoga tekstovi ne učestvuju samo u konstrukciji drugih tekstova, već i u organizovanju našeg vlastitog iskustva.
Čitajući Irvinov tekst susrećemo tragove od Platonove Gozbe do Šopenhauera. Reklo bi se sve priče su jednom ispisane, likovi su isti, životi, okolnosti, sudbine, razlike su arhitekstualne.

 Ceo roman možete lako naći  na internetu.


4.

1787 - Genije:
Olujni početak i pogrešan start



Pogrešan start (ili kako Artur Šopenhauer umalo nije postao Englez)
- Arturrr,Arturrr, Arturrr. Hajnrih Florio Šopenhauer grebao je jezikom svaki slog. Artur - dobro ime, odlično ime za buduću glavu velike trgovačke kuće Šopenhauer.

        Bila je 1787, a njegova mlada žena Johana bejaše u drugom mesecu trudnoće kada je doneo odluku: ako bude imao sina, zvaće se Artur. Kao časnom čoveku, ništa mu nije bilo preče od dužnosti. Onako kako su njegovi preci preneli na njega upravljanje velikom trgovačkom kućom Šopenhauer, i on
će ga tako preneti sinu. Bila su to pogibeljna vremena, ali je Hajnrih verovao da će njegov još nerođeni sin povesti firmu u devetnaesti vek. Artur je predstavljalo savršeno ime za tu poziciju: jednako se piše na svim glavnim evropskim jezicima, otmeno klizi kroz sve državne granice i, najvažnije od svega, englesko je.

      Vekovima  su Hajnrihovi preci vodili posao s velikom marljivošću i uspehom. Njegov deda je jednom ugostio rusku caricu Katarinu Veliku; da bi joj priuštio sav komfor, naredio je da se u gostinskim odajama podovi poliju konjakom a onda upale kako bi bile suve i aromatične. Oca je posetio pruski
kralj Fridrih, koji ga je satima bezuspešno ubeđivao da kompaniju premesti iz Gdanjska u Prusku. A sada je vodstvo velike trgovačke kuće predato Hajnrihu, uverenom da će jedan Šopenhauer koji nosi ime Artur povesti firmu u briljantnu budućnost.

        Kuća Šopenhauer, koja je trgovala žitom, drvetom i kafom, dugo je bila jedna od vodećih firmi u Gdanjsku, otmenom hanzeatskom gradu sa višegodišnjom dominacijom u trgovini na Baltiku. No, dolazila su teška vremena za taj veliki slobodni grad. S Pruskom koja je pretila na zapadu i Rusijom na istoku, sa oslabljenom Poljskom, nemoćnom da Gdanjsku i dalje garantuje suverenitet, Hajnrih Šopenhauer nije sumnjao da su se dani slobode i trgovačke stabilnosti bližili kraju. Čitavu Evropu su potresali politički i finansijski nemiri - izuzetak je bila Engleska. Ona je bila stena. Ona je bila
budućnost. Firma i porodica Šopenhauer u Engleskoj će naći sigurnu luku. Ne, više od sigurne luke, prosperiraće ukoliko njen budući naslednik bude rođen kao Englez i ponese englesko ime. Herr Arturrr Šopenhauer, ne - Mister Arturrr Šopenhauer - engleski podanik na čelu firme: to je bila ulaznica za budućnost.

       Ne obazirući se otuda na proteste svoje bremenite, veoma mlade žene, koja je zatražila umirujuće prisustvo svoje majke kada bude rađala prvo dete, krenuo je, vukući je sa sobom, na dug put do Engleske. Mlada Johana je bila prestravljena, ali je morala da se potčini neumoljivoj volji svog muža. Međutim, čim su se u Londonu smestili, njen razdragani duh se povratio, te je svojim šarmom uskoro osvojila londonsko društvo. U putnom dnevniku zapisala je da su joj novi dragi engleski prijatelji pružili spokojnu sigurnost i da je veoma brzo postala centar velike pažnje.

        Previše pažnje i previše ljubavi za tvrdog Hajnriha, čija se anksiozna ljubomora, izgleda, ubrzo pretvorila u paniku. Gušeći se i osećajući da ga napetost u grudima razdire, morao je nešto da preduzme. I tako je, okrenuvši kurs, tokom jedne o najsurovijih zima tog veka naglo napustio London
odvlačeći pobunjenu ženu, sada već gotovo u šestom mesecu trudnoći nazad u Gdanjsk. Godinama kasnije, Johana je opisala kako s osećala kad je bila istrgnuta iz Londona: „Niko mi nije pomogao, morala sam sama da pobedim tugu. Taj čovek me je vukao kroz pola Evrope da bi savladao svoju
anksioznost.”
        To, tada, bio je olujni početak genijeve inkubacije: brak bez ljubavi, uplašena, pobunjena žena, napeti, ljubomorni otac, dva mučna putovanja kroz zavejanu Evropu.


6.

Mama i tata
Šopenhauer - Zu Hause

          Kakav je čovek bio Hajnrih Šopenhauer? Težak, strog, inhibiran, nepopustljiv, ponosan. Priča kaže da je 1783, pet godina pre Arturovog rođenja, u vreme kad je Gdanjsk bio pod pruskom opsadom i oskudevalo se u hrani za ljude i stoku, porodica Šopenhauer bila primorana da u svoju kuću na selu primi jednog neprijateljskog generala. Zauzvrat, pruski oficir je Hajnrihu ponudio da mu obezbedi hranu za konje. Šta je Hajnrih odgovorio? „Gospodine, moja konjušnica je dobro snabdevena, a kad zalihe nestanu, konje ću ubiti.”

       A Arturova majka, Johana? Romantična, ljupka, maštovita, poletna, koketna. Iako je čitav Gdanjsk te 1787. sklapanje braka Hajnriha i Johane smatrao sjajnim događajem, ispostavilo se da je to bio tragičan spoj. Johanina porodica Trojzener bila je skromnog porekla i dugo je na otmene Šopenhauere
gledala sa strahopoštovanjem. Kada je Hajnrih u svojoj trideset osmoj došao da prosi sedamnaestogodišnju Johanu, Trojzenerovi su bili ushićeni, a Johana se povinovala izboru svojih roditelja.
      Da li je Johana svoj brak smatrala greškom? Pročitajmo ono što je godinama kasnije napisala kao upozorenje drugim mladim ženama pred kojima je odluka o udaji: „Sjaj, položaj i titula imaju preteranu moć zavođenja srca mladih devojaka, mame ih da zategnu bračni čvor... pogrešan korak zbog kojeg moraju da trpe najtežu kaznu do kraja svojih života.”

      „Trpe najtežu kaznu do kraja svojih života” - jake reči Arturove majke. U dnevnicima je priznala da je pre Hajnrihove prosidbe imala mladalačku ljubav, koju je sudbina od nje otrgla, i da je bila u stanju rezigniranosti kada je prihvatila bračnu ponudu Hajnriha Šopenhauera. Da li je imala izbora?
Najverovatnije ne. Ovaj konvencionalni brak tipičan za osamnaesti vek ugovorila je njena porodica zbog imovine i statusa. Da li je tu bilo ljubavi? Između Hajnriha i Johane Šopenhauer to pitanje se nije postavljalo. Nikad. Kasnije, u svojim memoarima, napisala je: „Nisam se pretvarala da ga žarko
volim više nego što je on to tražio.” Niti je u njihovom domu bilo obilja ljubavi za druge - ni za mladog Artura Šopenhauera, niti za njegovu mlađu sestru Adelu, rođenu devet godina kasnije.

       Ljubav između roditelja rađa ljubav prema deci. Povremeno čujemo priče o roditeljima čija velika uzajamna ljubav potroši svu raspoloživu ljubav u kući, ostavljajući samo mrvice za decu. Ali ekonomski model sa sumom nula ljubavi ima malo smisla. Izgleda da je tačno suprotno: što više volimo, to više na decu, na svakoga, reagujemo s ljubavlju.

         Arturovo detinjstvo lišeno ljubavi imalo je ozbiljne posledice po njegovu budućnost. Deca uskraćena za vezu materinske ljubavi ne uspevaju da razviju bazično poverenje neophodno da bi volela sebe, verovala da će ih drugi voleti, ili volela što su živa. Kao odrasli, postaju otuđeni, povlače se u sebe i često provode život u neprijateljskim odnosima s drugima. Takav je bio psihološki
pejzaž koji će naposletku formirati Arturov pogled na svet.


8.

Srećni dani ranog detinjstva

           Johana je u svom dnevniku, nakon Arturovog rođenja u februaru 1788, napisala da kao i sve mlade majke uživa igrajući se sa svojom „novom lutkom”. Ali nove lutke ubrzo postaju stare, te se Johana za nekoliko meseci zasitila svoje igračke i prepustila dosadi i izolaciji u Gdanjsku. U njoj se javljalo nešto novo - neki nejasan osećaj da nije predodređena za materinstvo i da je očekuje drugačija budućnost. Posebno teško su joj padala leta na seoskom imanju Šopenhauerovih. Hajnrih joj se, u društvu sveštenika, pridruživao vikendom, a ostatak vremena je provodila sama sa Arturom i poslugom. Budući žestoko ljubomoran, Hajnrih je svojoj ženi branio da prima susede ili da iz bilo kog razloga napušta kuću.
     
Kad je Arturu bilo pet godina, porodica se suočila s velikim stresom. Pruska je anektirala Gdanjsk i, neposredno pred dolazak pruskih trupa pod komandom upravo onog generala kojeg je Hajnrih svojevremeno uvredio, čitava porodica je izbegla u Hamburg. Tamo, godine 1797, u stranom gradu, Johana je rodila drugo dete, Adelu, i osetila se sputanijom i očajnijom no ikad pre.
       
Hajnrih, Johana, Artur, Adela - otac, majka, sin, ćerka - njih četvoro, zajedno, a nepovezani.

       Za Hajnriha, Artur je bio čaura predodređena da se razvije u buduću glavu trgovačke kuće Šopenhauer. Bio je otac u tradiciji Šopenhauera: brinuo je o poslu, ne i o sinu, planirajući da se aktivira i preuzme očinske dužnosti kad ovaj prestane da bude dete.

       A supruga, šta je s njom planirao? Za porodicu Šopenhauer ona je bila nosilac semena i kolevka. Opasno vitalna, morala je biti kontrolisana, zaštićena i sputana.

       Johana? Kako se ona osećala? U zamci! Suprug i hranilac bio je njena životna greška, zlosretni tamničar, surovi crpitelj njene vitalnosti. A sin Artur? Nije li i on bio deo te zamke, nešto što je zapečatilo njen mrtvački kovčeg? Pošto je bila talentovana, u njoj je divljim tempom rasla žudnja da izrazi i ostvari sebe, a Artur će se ispostaviti kao žalosno neadekvatna naknada za njeno samo-poricanje.

     A mlada kćer? Adelu je Hajnrih malo primećivao, u porodičnoj drami bila joj je namenjena minorna uloga i sudbina da čitav život provede kao sekretarica Johane Šopenhauer.

        I tako, Šopenhauerovi su pošli svojim odvojenim putevima.

      Otac, pritisnut strepnjom i očajem, dovukao se do svoje smrti, šesnaest godina po Arturovom rođenju, tako što se popeo na gornji prozor za utovar robe u vlastitom magacinu i bacio u ledene vode Hamburškog kanala.
         Majka, Hajnrihovim skokom katapultirana iz bračne klopke, sa cipela je otresla hamburšku prašinu i kao vetar odletela u Vajmar, gde je ubrzo stvorila jedan od najživljih književnih salona u Nemačkoj. Tu je postala dragi prijatelj Geteu i drugim izuzetnim ljudima od pera, te napisala desetak romantičnih bestselera, većinu o ženama koje su primorane na neželjene brakove, ali odbijaju da podižu decu i stalno čeznu za ljubavlju.

       A mladi Artur? Artur Šopenhauer će izrasti u jednog od najmudrijih ljudi svih vremena, i jednog od najvećih očajnika i mrzitelja života, koji će u svojoj pedeset petoj napisati: Da možemo videti unapred, bilo bi trenutaka kad bi nam deca mogla izgledati kao nevini zatvorenici osuđeni ne na smrt, već na život, još isuviše nesvesni šta njihova kazna znači. Ipak, svi čeznemo da dostignemo duboku
starost... ono stanje života za koje se može reći „danas je loše, i svaki dan će biti gore, sve dok se ne dogodi ono najgore.”

10

Najsrećnije godine Arturovog života


       Kada je Artur napunio devet godina, njegov otac je odlučio da je došlo vreme da preuzme kontrolu nad obrazovanjem svog sina. Prvi korak se sastojao u tome da ga na dve godine smesti u kuću svog poslovnog partnera, Gregori de Blesimara, u Avru. Artur je tu trebalo da nauči francuski, otmene manire i, kako se Hajnrih izrazio, „postane načitan u knjigama sveta”.

       Prognan iz doma, odvojen od roditelja u devetoj godini? Koliko dece bi ovakav egzil smatralo katastrofičnim životnim događajem? Ipak, Artur je te dve godine kasnije opisao kao „ubedljivo najsrećniji deo svog detinjstva”.
      U Avru se dogodilo nešto važno: možda je jedino tada osećao da je negovan i da uživa u životu. Godinama je čuvao uspomenu na vedre Blesimarove, kod kojih je pronašao nešto što je ličilo na roditeljsku ljubav. Pisma koja je slao roditeljima bila su toliko puna hvale za njih, da je njegova
majka osetila obavezu da ga podseti na očeve vrline i širokogrudost. „Seti se da
ti je otac dozvolio da kupiš onu flautu od slonovače koja je koštala zlatnik.”

        Još jedan značajan događaj zbio se tokom boravka u Avru. Artur je stekao prijatelja, jednog od retkih u čitavom svom životu. Antim, Blesimarov sin, bio je njegov vršnjak. Dva dečaka su se u Avru zbližila i nakon Arturovog povratka u Hamburg razmenila nekoliko pisama.
     
        Godinama kasnije, kao dvadesetogodišnjaci, ponovo su se susreli i u nekoliko navrata zajedno izašli da bi potražili ljubavne avanture. Potom su im se putevi i interesovanja razdvojili. Antim je postao biznismen i nestao iz Arturovog života; trideset godina kasnije kratko su se dopisivali, i tom prilikom Artur mu je zatražio neki finansijski savet. Kada je Antim odgovorio ponudom
da upravlja njegovim deonicama uz izvesnu nadoknadu, Artur je naglo prekinuo komunikaciju. Do tada je već sumnjao u svakoga i nije verovao nikome. Antimovo pismo je odložio na stranu nakon što je na poleđini koverte nažvrljao jedan cinični Gracijanov aforizam (španski filozof kome se njegov otac veoma divio): „Uđi u tuđe poslove kako bi iz njih izašao sa sopstvenim.”

      Artur i Antim su se poslednji put videli deset godina kasnije - bio je to čudan susret tokom kojeg su imali malo toga da razmene. Artur je starog prijatelja opisao kao „nepodnošljivog starca”, a u dnevniku zapisao da je „osećanje koje je pratilo susret dva prijatelja nakon čitave generacije pauze bilo ogromno razočaranje čitavim životom.”

        Još jedan događaj je obeležio Arturov boravak u Avru: iniciran je u smrt. Drugar sa kojim se igrao u Hamburgu, Gotfrid Janiš, umro je tokom tog perioda. Iako je delovao suzdržano i izjavio da o Gotfridu više nije mislio, očito da nikada nije uistinu zaboravio svog mrtvog druga, a ni šok od prvog
upoznavanja sa smrću; trideset godina kasnije, u dnevniku je opisao jedan san: „Nalazim se u nepoznatom selu, grupa ljudi stoji u polju, među njima je tanak, visok, odrasli muškarac za kog, ne znam kako, znam da je Gotfrid Janiš, i on mi želi dobrodošlicu.”

       Artur je bez teškoća protumačio ovaj san. U to vreme živeo je u Berlinu, usred epidemije kolere. Snevani prizor ponovnog susreta sa Gotfridom mogao je značiti samo jedno: upozorenje da je smrt blizu. Rešio je da joj umakne momentalnim napuštanjem Berlina. Izabrao je Frankfurt, u kom je živeo poslednjih trideset godina, najviše zbog toga što ga je smatrao bezbednim od kolere.

12

1799 - Artur upoznaje izbor i druge ovozemaljske strahote

        Kad se Artur vratio iz Avra, otac ga je upisao u privatnu školu namenjenu obrazovanju budućih trgovaca. Tamo je naučio ono što je dobar trgovac tog vremena trebalo da zna: da računa u različitim valutama, da piše poslovna pisma na svim glavnim evropskim jezicima, da proučava transportne rute,
trgovinske centre, poljoprivredne prinose i ostale podjednako zanimljive teme. No, Artur nije bio fasciniran; ovakvo znanje nije ga zanimalo, u školi nije sklopio bliska prijateljstva i svakim danom bio je sve zastrašeniji planom za budućnost koji mu je otac skrojio - sedam godina šegrtovanja kod lokalnog poslovnog magnata.

      Šta je Artur želeo? Ne život trgovca - gnušao se i na samu pomisao. Žudeo je za životom intelektualca. Iako se ni mnogima iz njegovog razreda nije dopadala ideja dugog šegrtovanja, Arturovi protesti išli su daleko dublje. Uprkos strogim ukorima roditelja - u pismu mu je majka naložila „sve te pisce neko vreme stavi na stranu... petnaest ti je godina a već si pročitao i proučio
najbolje nemačke, francuske, pa delom i engleske autore” - svoje celokupno raspoloživo slobodno vreme provodio je studirajući književnost i filozofiju.

        Arturovog oca Hajnriha uznemiravala su sinovljeva interesovanja. Od direktora škole dobio je informaciju da njegov sin gaji strast prema filozofiji, da je izuzetno prijemčiv za život intelektualca i da bi bilo dobro da se prebaci u gimnaziju gde bi se pripremao za univerzitet. Duboko u srcu, Hajnrih je mogao osetiti da je direktorov savet ispravan; nezasito čitanje i proučavanje svih dela iz
filozofije, istorije i književnosti u obimnoj biblioteci Šopenhauera bilo je više nego očito.

      Šta je Hajnrihu predstojalo? U pitanju je bio njegov naslednik, kao i budućnost čitave firme i njegova sinovljevska obaveza prema precima da očuva lozu Šopenhauera. Povrh toga, užasavala ga je ideja da se jedan muški Šopenhauer izdržava od ograničenih prihoda intelektualca.

        Prvo se bavio mišlju da posredstvom crkve sinu aranžira neku doživotnu rentu, ali troškovi su bili neprihvatljivi; posao je išao loše, a imao je i obavezu da garantuje finansijsku budućnost supruzi i ćerki.
        A onda se jedno rešenje, u izvesnom smislu dijabolično, postepeno počelo oblikovati u njegovom umu. Već neko vreme je odbijao Johanine molbe da krenu na jedno dugo putovanje po Evropi. Bejahu to teška vremena; međunarodna politička klima bila je nestabilna toliko da je ugrožavala bezbednost hanzeatskih gradova i zahtevala je njegovu konstantnu brigu o poslu. No, zbog zamora i čežnje da se otarasi tereta poslovne odgovornosti, njegov otpor prema Johaninoj želji je popuštao. Polako mu se u glavu uvrteo inspirativan plan kojim bi se postigla dva cilja: žena bi bila zadovoljna a dilema oko Arturove budućnosti razrešena.

       Odlučio je da petnaestogodišnjem sinu ponudi izbor. „Moraš da izabereš”, rekao mu je: „Ili da pratiš roditelje godinu dana na putu po Evropi ili da slediš karijeru intelektualca. Obećaj da ćeš onoga dana kad se vratimo započeti šegrtovanje, ili se odreci putovanja, ostani u Hamburgu i odmah se
prebaci na klasični obrazovni program koji će te pripremiti za akademski život.”

          Kako li je biti petnaestogodišnjak i suočiti se sa odlukom koja toliko menja život? Možda mu je uvek pedantni Hajnrih dao jedno egzistencijalno uputstvo. Možda je hteo da sina nauči da se alternative isključuju, da svako „da” podrazumeva neko „ne”. (I zaista, godinama kasnije, Artur je napisao: „Onaj koji bi da bude sve ne može biti ništa.”)

         Ili je sina izložio nagoveštaju ukusa odricanja - ukoliko nije u stanju da se odrekne zadovoljstva putovanja, kako će se odreći zemnih zadovoljstava i živeti život intelektualca u oskudici? Možda smo preterano blagonakloni prema Hajnrihu. Njegova ponuda je verovatno bila neiskrena pošto je znao da putovanje Artur neće, ne može, odbiti. Nijedan petnaestogodišnjak to ne bi učinio 1803. godine. U ono vreme takav put je predstavljao životnu priliku bez premca, koja se pruža samo privilegovanima.
Pre pojave fotografije, strana mesta su upoznavana jedino posredstvom skica, slika i štampanih vodiča (žanr koji će, igrom slučaja, Johana Šopenhauer kasnije briljantno eksploatisati).

       Da li se Artur osećao kao da prodaje dušu? Da li ga je odluka mučila? O ovome istorija ćuti. Znamo samo da je 1803, u svojoj petnaestoj, sa ocem, majkom i slugom krenuo na put dug petnaest meseci, po celoj zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji. Šestogodišnja sestra Adela ostavljena je kod jednog rođaka u  Hamburgu.

      Artur je u svojim dnevnicima s putovanja zabeležio brojne impresije, po zahtevu roditelja pisane na jeziku zemalja koje su obilazili. Imao je čudesan dar; u to vreme tečno je govorio nemački, francuski i engleski, a služio se italijanskim i španskim.

              Vremenom je ovladao desetinom modernih i starih jezika, i stekao običaj, što primećuju i posetioci njegove memorijalne biblioteke, da na marginama piše zabeleške na jeziku kojim je pisan tekst.

               Arturovi putnički dnevnici suptilno su predstavili interesovanja i crte koji su formirali čvrstu strukturu njegovog karaktera. Snažan podtekst u dnevnicima čini fascinacija strahotama u ljudskom rodu: istančano opisuje opčinjavajuće prizore gladnih prosjaka u Vestfaliji, masa koje panično beže od predstojećeg rata (uoči Napoleonovih pohoda), lopova, džeparoša i pijanih gomila u Londonu, bandi pljačkaša u Poatjeu, javne giljotine prikazane u Parizu, šest hiljada robova galiota izloženih kao u zoološkom vrtu u Tulonu, osuđenih da čitavog života budu vezani zajedničkim lancem u nasukanim rashodovanim brodovima, isuviše trošnim da bi ikad ponovo zaplovili. Opisao je i tvrđavu u Marselju, u kojoj je jednom boravio čovek sa gvozdenom maskom, i muzej Crne smrti, gde su pisma iz delova grada pod karantinom, pre nego što bi bila prosleđena dalje, umakana u bačve sa vrućim sirćetom. U Lionu je zabeležio prizor ljudi koji mirno šetaju po istim onim mestima na kojima su njihovi očevi i braća ubijani tokom Francuske revolucije.

        U internatu u Vimbldonu, u kojem je lord Nelson nekada bio engleski đak, usavršio je engleski i prisustvovao javnim egzekucijama i bičevanjima mornara, posećivao bolnice i azile i prolazio sam ogromnim prenaseljenim sirotinjskim četvrtima Londona.

      Kao mladić, Buda je živeo u očevoj palati, gde je svagdašnja ljudska kob bila od njega skrivana. Tek kad je prvi put izašao napolje, video je tri osnovne životne strahote: jednog bolesnog čoveka, jednog onemoćalog starca i jedno telo mrtvaca. Otkriće tragične i užasne prirode egzistencije Budu je vodilo odricanju od sveta i traganju za oslobođenjem od univerzalne patnje.

             I u slučaju Artura Šopenhauera rani prizori patnje imali su dubokog uticaja na njegov život i rad. Sličnost njegovih iskustava s Budinim ostavila je traga, i godinama kasnije, o tom putovanju je napisao: „U sedamnaestoj, još bez ikakve škole, bio sam obuzet bedom života, baš kao i Buda u svojoj mladosti, kada je video bolest, bol, starenje i smrt.”

       Nikada nije prošao kroz religioznu fazu; nije imao vere, ali je kao mlad imao volju da veruje, želju da pobegne od užasa potpuno neprimetne egzistencije. Da je verovao u postojanje Boga, njegov mladalački obilazak strahota evropske civilizacije stavio bi ga na teško iskušenje. Sa osamnaest je
napisao: „Ovaj svet je navodno napravio Bog? Ne, pre je to bio đavo!”


14


1807 - Kako je Artur
Šopenhauer umalo
postao trgovac


     Veliko putovanje porodice Šopenhauer okončalo se 1804, i šesnaestogodišnji Artur, teška srca, poštujući obećanje dato ocu, započeo je sedmogodišnje šegrtovanje kod senatora Jeniša, eminentnog hamburškog trgovca. Uklizavši u dvostruki život, ispunjavao je svakodnevne šegrtske zadatke, ali je svaki slobodni trenutak provodio tajno studirajući velike ideje u istoriji ljudske misli. Oca je, međutim, internalizovao u toj meri da ga je ovo ukradeno vreme ispunjavalo kajanjem.

     A onda, devet meseci kasnije, zbio se zastrašujući događaj koji je zauvek obeležio Arturov život. Hajnrih Šopenhauer je tada imao samo šezdeset pet godina, ali mu je zdravlje ubrzano propadalo: izgledao je žutičavo, umorno, depresivno i konfuzno, često nije uspevao da prepozna ni stare poznanike.   Dvadesetog aprila 1805, uprkos slabosti, nekako se dovukao do svog magacina,
popeo u potkrovlje ambara i bacio kroz prozor u kanal. Nekoliko sati kasnije, telo je pronađeno kako pluta ledenom vodom.

      Svako samoubistvo ostavlja tragove šoka, krivice i besa kod preživelih, i Artur je doživeo sva ta osećanja. Koliko je samo kompleksno bilo sve što je iskusio! Ljubav prema ocu rezultirala je dubokim bolom i gubitkom, a ljutnja - kasnije će često pominjati koliko je trpeo zbog očeve preterane krutosti - izazivala je grižu savesti. Izvanredna prilika da zadobije slobodu morala je pokrenuti mnogo krivice: Artur je znao da bi mu otac zauvek blokirao put da postane filozof. Ovo podseća na druga dva velika slobodnomisleća filozofa morala, Ničea i Sartra, koji su takođe rano izgubili očeve. Da li bi Niče postao Antihrist da njegov otac, luteranski sveštenik, nije umro kad je ovaj bio dete? A
Sartr u autobiografiji pominje koliko mu je olakšanje predstavljalo što nije morao da traži očevo odobrenje. Neki drugi, na primer Kjerkegor i Kafka, nisu imali tu sreću: čitavog života bili su pod pritiskom sudova svojih očeva.

        Iako opus Artura Šopenhauera pokriva enorman opseg ideja, tema, istorijskih i naučnih kurioziteta, pojmova i sentimenata, prisutno je tek nekoliko nežnih ličnih pasaža i svi se odnose na Hajnriha Šopenhauera. U jednom odlomku Artur se ponosi očevim časnim priznanjem da je u poslu bio radi zarade, i njegovu iskrenost poredi sa dvoličnošću mnogih kolega filozofa (posebno Hegela i Fihtea), koji su grabili za bogatstvom, moći i slavom, pretvarajući se pritom da rade za čovečanstvo.

        U šezdesetoj je planirao da svoje celokupno delo posveti uspomeni na oca. Pisao je i prerađivao posvetu koja na kraju nije ni objavljena. Jedna verzija je počinjala sa: „Plemeniti, izuzetni duh kojem dugujem sve što jesam i što postižem... ko god u mom radu pronađe imalo radosti, utehe, saveta, neka
začuje tvoje ime i zna: da Hajnrih Šopenhauer ne beše čovek kakav je bio, Artur Šopenhauer bi već hiljadu puta propao.”

      Snaga Arturove sinovljevske odanosti zbunjuje, s obzirom na odsustvo svake Hajnrihove otvorene naklonosti prema sinu. Pisma koja mu je upućivao bila su prožeta kritikom. Na primer: „Ples i jahanje ne mogu da izdržavaju trgovca čija će pisma neko imati da čita, te stoga treba da su dobro napisana. Povremeno nalazim da su velika slova u tvom rukopisu i dalje prave monstruoznosti.” Ili: „Nemoj da se pogrbiš, to izgleda strašno... da u gostionici ugledaš pogurenog čoveka, pomislio bi da je neki prerušeni krojač ili obućar.” U poslednjem pismu Hajnrih ga je savetovao: „Što se tiče uspravnog hodanja i sedenja, moj savet ti je da od svakoga s kim si zatražiš da te klepi kad god zaboraviš na ovu važnu stvar... Tako su postupala i prinčevska deca, smatrajući
da je bolje nakratko otrpeti bol, nego čitavog života izgledati neotesano.”

        Artur je bio sin svog oca, na njega je ličio ne samo fizički nego i temperamentom. Kad mu je bilo sedamnaest, majka mu je napisala: „Predobro mi je poznato koliko si malo mladalačke radosti imao, koliko veliku dispoziciju za melanholičnu zamišljenost si kao tegobni deo nasleđa dobio od oca.”
       Artur je takođe nasledio očev dubok osećaj integriteta, koji je odigrao odlučnu ulogu u dilemi sa kojom se suočio po njegovoj smrti: treba li da nastavi šegrtovanje iako je mrzeo svet trgovine? Naposletku, odlučio je da učini ono što bi učinio i njegov otac: da poštuje obećanje.

       O svojoj odluci napisao je: „Zadržao sam poziciju kod gazde trgovca, delom zato što mi je velika tuga slomila energiju duha, a delom jer bih imao grižu savesti ukoliko bih očevu odluku opozvao odmah po njegovoj smrti.”
   
        Ako se Artur posle očevog samoubistva osećao imobilisanim i vezanim dužnošću, njegova majka tome nije bila sklona. Brzinom vihora promenila je čitav život. U pismu sedamnaesto-godišnjem Arturu napisala je: „Tvoj karakter je potpuno drugačiji od mog: ti si po prirodi neodlučan, a ja sam isuviše brza, isuviše odvažna.” Nakon nekoliko meseci udovištva prodala je vilu Šopenhauera, likvidirala časni porodični posao i odselila se iz Hamburga. Arturu se pohvalila: „Uvek ću izabrati najuzbudljiviju opciju. Na primer, mesto boravka: umesto da se preselim u rodni grad gde su mi prijatelji i rođaci, kao što bi svaka druga žena na mom mestu učinila, izabrala sam Vajmar, koji mi je bio skoro nepoznat.”

       Zašto Vajmar? Johana je bila ambiciozna i žudela je da bude blizu epicentra nemačke kulture. Beskrajno sigurna u svoje socijalne sposobnosti, znala je da može nešto da postigne i, zaista, za nekoliko meseci stvorila je sebi jedan novi nesvakidašnji život: ustanovila je najživlji salon u Vajmaru i razvila blisko prijateljstvo sa Geteom i brojnim drugim vodećim piscima i umetnicima.
Uskoro je počela da gradi i karijeru, prvo kao uspešan autor putničkih vodiča, pišući hroniku porodične turneje Šopenhauerovih i jednog putovanja u južnu Francusku; zatim se, uz Geteovu podršku, okrenula fikciji i napisala seriju romantičnih romana. Bila je jedna od prvih istinski oslobođenih žena, a prva u Nemačkoj koja je pisanjem zarađivala za život. Tokom sledećih deset godina Johana Šopenhauer se proslavila kao romanopisac, postavši nešto kao Danijela Stil Nemačke devetnaestog veka, pa je narednih decenija Artur bio poznat samo kao „sin Johane Šopenhauer.” U poznim dvadesetim godinama devetnaestog veka objavljena su joj sabrana dela u dvadeset tomova.

       Iako istorija (u velikoj meri bazirana na Arturovom oštrom kritičkom stavu prema majci) Johanu uglavnom predstavlja kao narcističnu i nemarnu, bez sumnje ga je ona, i jedino ona, oslobodila ropstva i inicirala njegov put ka filozofiji. Sredstvo kojim je to izvela bilo je sudbonosno pismo napisano aprila 1807, dve godine po očevom samoubistvu.

Dragi Arture,

Ozbiljan i smiren ton tvog pisma od 28. marta, strujeći od tvog duha ka mom, prenuo me je i otkrio da si možda na putu da potpuno promašiš svoj poziv! Zato moram da učinim sve kako bih te spasla, sve što je u mojoj moći; ja znam šta znači živeti život kog ti se duša grozi i, ako je to moguće, ja ću te, dragi sine, poštedeti te bede. O dragi, dragi Arture, zašto je moj glas tako malo vredeo; ono što želiš sada, bila je u stvari moja najžarkija želja tada; koliko sam se samo upinjala da to ostvarim, uprkos svemu što se protiv mene govorilo... ukoliko ne želiš da budeš primljen u časni filistarski red, ja, mili Arture, uistinu ne želim da ti pravim bilo kakvu smetnju na tom putu; ti treba sam da tražiš svoj put i da ga biraš. Tek onda ću te savetovati i pomagati, onoliko koliko budem mogla. Prvo
pokušaj da se pomiriš sa sobom... zapamti da moraš izabrati studije koje obećavaju dobru platu, ne samo zato što je to jedini način da sebe izdržavaš; nikada nećeš biti dovoljno bogat da živiš samo od nasledstva. Ako praviš izbor, to mi reci, ali tu odluku moraš doneti sam... Ukoliko za to imaš snage i srčanosti, spremno ću ti pružiti ruku. Ali nemoj misliti da je život učenog čoveka od karijere prepun divota. Sad to vidim oko sebe, dragi Arture. To je zamoran, mučan život pun rada; samo je oduševljenje u radu ono što mu daje šarm. Tako se ne postaje bogat; ako si pisac, s mukom dolaziš do onoga što ti je potrebno da preživiš... Da bi živeo kao pisac, treba da si u stanju da stvoriš nešto izvrsno... sada, više nego ikad, potrebni su briljantni umovi. Arture, pažljivo razmisli i izaberi, a onda
ostani čvrst; nikada ne posustaj i sigurno ćeš postići svoj cilj. Izaberi ono što želiš... a ja te sa suzama u očima preklinjem: nemoj da se zavaravaš. Odnosi se prema sebi ozbiljno i iskreno. U pitanju je tvoja dobrobit, kao i moja sreća kad ostarim; jer samo ti i Adela možete, nadam se, biti zamena
za moju izgubljenu mladost. Ne bih podnela da znam da si nesrećan, naročito ako bih sebe krivila što sam dozvolila da te zbog moje prevelike popustljivosti zadesi ta velika nevolja. Vidiš, dragi Arture, da te veoma volim i da želim u svemu da ti pomognem. Nagradi me svojim poverenjem i, kad doneseš odluku, prihvatanjem mog saveta kako da je ostvariš. I ne povređuj me buntovništvom. Znaš da nisam zadrta. Umem da se povučem pred argumentima i nikada neću zahtevati od tebe nešto za
šta nemam dobre razloge...

Adieu, dragi Arture, žurim da ovo pošaljem, prsti me bole. Razmisli o svemu što ti poručujem i pišem, i brzo odgovori.

Tvoja majka,

J. Šopenhauer.

      U starosti, Artur je zabeležio: „Kad sam završio čitanje ovog pisma, suze su mi tekle potocima.” U uzvratnom pismu izabrao je oslobađanje od šegrtovanja, a Johana je odgovorila: „To što si odluku doneo tako brzo, protivno svom običaju, uznemirilo bi me u slučaju nekog drugog. Trebalo bi da me žurba plaši; kod tebe me smiruje, smatram je snagom tvoje najintimnije pokretačke želje.”

     Johana nije gubila vreme; obavestila je gazdu trgovca i stanodavca da Artur napušta Hamburg, organizovala selidbu i upisala ga u gimnaziju u Goti, pedeset kilometara od svoje kuće u Vajmaru.
Arturovi lanci bejahu pokidani.

16

Najvažnija
Šopenhauerova žena

        Daleko najznačajnija žena u Arturovom životu bila je njegova majka Johana, s kojom je imao bolan i ambivalentan odnos okončan kataklizmom. U Johaninom pismu koje ga je oslobodilo šegrtovanja bile su iskazane divljenja vredne majčinske emocije: briga, ljubav, nada u njega. Ali, one su bile uslovljene: naime, Artur je trebalo da ostane na prihvatljivoj distanci. Stoga mu je u tom
oslobađajućem pismu sugerisala da se iz Hamburga preseli u Gotu, a ne u njen dom u Vajmaru, udaljen pedeset kilometara.

      Sjaj toplih osećanja među njima koji je pratio Arturovu emancipaciju od sužanjstva brzo je iščileo zbog kratkoće njegovog boravka u preparandiji u Goti - posle samo šest meseci, devetnaestogodišnji Artur je izbačen jer je napisao pametnu ali brutalno ironičnu poemu o jednom od učitelja, te je izmolio majčinu dozvolu da se preseli kod nje i studije nastavi u Vajmaru.

      Johana nije bila oduševljena; zapravo, ideja da Artur živi s njom dovodila ju je do izbezumljenja. Tokom šestomesečnog boravka u Goti nekoliko puta je dolazio u kratke posete i svaka je za nju bila izvor velikih neprijatnosti. Pisma koja mu je slala nakon izbacivanja iz škole spadaju u najšokantnija koja je neka majka ikada napisala sinu.

... Poznata mi je tvoja narav... iritantan si i nepodnošljiv, i da živim s
tobom za mene je nešto najteže. Svi tvoji dobri kvaliteti pomračeni su
hipermudrijaštvom i otuda su jalov poklon svetu... svuda nalaziš greške
izuzev u sebi... time ozlojeđuješ sve u okolini - niko ne želi da bude
unapređen i prosvetljen na tako nasilan način, a najmanje od strane tako
beznačajne individue kakva si ti još uvek. Niko neće tolerisati kritike
osobe koja sama pokazuje toliko ličnih slabosti, a posebno taj
omalovažavajući stil što propovednim tonom proklamuje da je nešto
ovako i onako, bez imalo sumnje u mogućnost greške.

Da si manje takav kakav jesi - bio bi samo smešan, ali ovakav kakav si,
od svega najviše iritiraš... Mogao si, kao hiljade drugih učenika, da živiš i
studiraš u Goti... ali to nisi hteo i zato si izbačen... takav živi literarni
dnevnik kakav bi ti želeo da budeš dosadna je i mrska stvar, jer mu se
strane ne mogu preskakati niti se to đubre može zavrljačiti iza peći, kao
što se može neki štampani.

      Vremenom se Johana pomirila s činjenicom da ne može izbeći Arturov dolazak u Vajmar dok se ovaj priprema za univerzitet, ali mu je ponovo pisala, za slučaj da je nije dobro razumeo, i svoja strahovanja izrazila još slikovitijim  rečima.

Mislim da je najmudrije da ti otvoreno saopštim šta želim i osećam
povodom ove situacije, kako bismo se razumeli od početka. Da te veoma
volim, sigurna sam da nećeš posumnjati. To sam ti dokazala i dokazivaću
dok sam živa. Da bih bila srećna, neophodno mi je da znam da si i ti
srećan, ali da tome ne budem svedok. Uvek sam ti govorila da je s tobom
jako teško živeti... Što te više poznajem, ovo sve jače osećam.

Od tebe neću kriti: sve dok si to što jesi, radije ću da podnesem bilo
koju žrtvu nego da pristanem da budem blizu tebe... Ono što me odbija
nije nešto u tvom srcu; to je u tvom spoljašnjem, a ne u unutrašnjem biću.
To je u tvojim idejama, u tvom suđenju, tvojim navikama; ukratko, ne
slažemo se ni u čemu vezanom za spoljašnji svet.

Vidi, dragi Arture, svaki put kad si me posećivao, makar i na
nekoliko dana, bilo je burnih scena ni oko čega, i svaki put sam ponovo
slobodno disala čim bi otišao, jer tvoje prisustvo, žalbe na nešto što je
neminovno, tvoje namrgođeno lice, loš humor, bizarni stavovi koje
iznosiš... sve me to tišti i uznemirava, a tebi ne pomaže.

      Johanina dinamika je očigledna. Božijom milošću je utekla iz braka za koji se plašila da će biti njen večiti zatvor. Opijenu slobodom, ushićivala ju je ideja da više nikada i nikome neće polagati računa. Živeće sopstveni život, viđaće se s kim poželi, prepuštati romantičnim vezama (ali nikada ponovo udati) i istražiti svoje nemale talente.

       Nije mogla da podnese pomisao da se zbog Artura odrekne slobode. Ne samo da je on kao osoba bio posebno težak i sklon kontroli, već je bio i sin njenog nekadašnjeg tamničara: živa inkarnacija mnogih Hajnrihovih neugodnih crta.

      A prisutno je bilo i pitanje novca; prvi put je isplivalo kad je devetnaestogodišnji Artur optužio majku da previše troši i da to ugrožava nasledstvo koje on treba da dobije čim napuni dvadeset jednu. Johana se razbesnela, naglasila da je dobro poznato kako na svojim salonskim okupljanjima služi samo sendviče - hleb i puter - a potom ga izribala što živi daleko iznad svojih mogućnosti idući na skupe večere i uzimajući časove jahanja. Na kraju su svađe oko novca eskalirale do neizdrživih razmera.

       Johanina osećanja prema Arturu i materinstvu reflektuju se u njenim romanima: tipična heroina tragično gubi pravu ljubav, zatim se prepušta nekom ekonomski racionalnom braku bez ljubavi, pokatkad nasilničkom, no u aktu prkosa i samopotvrđivanja odbija da podiže decu.

               Artur nikome nije poveravao svoja osećanja, a majka je kasnije uništila sva njegova pisma. No, neke tendencije kao da su očigledne. Veza između Artura i majke bila je intenzivna, a bol zbog njenog rastakanja progonio ga je čitavog života. Johana je bila nesvakidašnja majka - živahna, otvorena, lepa, slobodoumna, prosvećena, načitana. Svakako da su ona i Artur razgovarali o njegovoj zaokupljenosti modernom i antičkom književnosti. Moguće je čak da je petnaestogodišnji Artur doneo onu značajnu odluku da krene na dugo putovanje, umesto da se priprema za univerzitet, zato što je želeo da bude u njenoj blizini.
        Tek nakon očeve smrti promenio se ton u njihovom odnosu. Arturove nade da će u majčinom srcu zameniti oca mora da je skrhala njena nagla odluka da ga ostavi u Hamburgu i preseli se u Vajmar. Ako su te nade i bile oživljene kad ga je oslobodila obećanja datog pokojnom ocu, ponovo su slomljene onda kada ga je poslala u Gotu, uprkos daleko boljim mogućnostima za obrazovanje koje je pružao Vajmar. Možda se, kao što je majka sugerisala, Artur namerno potrudio da bude izbačen iz Gote. Ukoliko su mu postupci bili motivisani željama da joj se pridruži, svakako ga je obeshrabrila njena nespremnost da ga  primi u svoj novi dom, kao i prisustvo drugih muškaraca u njenom životu.
   
       Arturovo osećanje krivice zbog očevog samoubistva potiče kako od radovanja zadobijenoj slobodi, tako i od straha da je njegovu smrt možda ubrzao svojom nezainteresovanošću za svet trgovine. Nije prošlo dugo vremena, a krivica se transformisala u žestoku odbranu očevog dobrog imena i surovu kritiku majčinog ponašanja prema svom mužu.
Godinama kasnije, napisao je:

Poznajem žene. One brak vide samo kao instituciju za izdržavanje. Moj
bi otac, teško obolevši, završio napušten da nije bilo nežnog milosrđa
jednog odanog sluge koji ga je negovao i brinuo o svemu neophodnom.
Majka je priređivala zabave dok je otac ležao usamljen; majka se
zabavljala dok je on bolno patio. To je ljubav žene!

       Kada je stigao u Vajmar da bi se uz pomoć privatnog učitelja pripremao za upis na univerzitet, nije mu bilo dopušteno da živi s majkom, već u zasebnom smeštaju koji mu je ona našla. Tu ga je čekalo njeno pismo, sa surovo jasno izloženim pravilima i granicama njihovog odnosa.

     Upamti sada na kojoj osnovi želim da budem zajedno s tobom: tvoj dom
je u tvojim odajama, a u mojim si gost... koji se ne meša ni u kakve
domaće stvari. Svakog dana ćeš dolaziti u jedan sat i ostajati do tri, posle
toga te neću viđati osim kad imam salon, koji možeš da posećuješ ukoliko
želiš; tada takođe možeš da večeraš u mojoj kući pod uslovom da se
uzdržavaš od zamornih rasprava koje me ljute... Tokom dnevne posete
možeš da mi kažeš sve u vezi sa tobom što treba da znam, dok ćeš ostatak
vremena morati sam da vodiš računa o sebi. Ne mogu ti dozvoliti da se
zabavljaš na moj račun. Toliko o tome, sad znaš šta želim i nadam se da
na majčinsku brigu i ljubav nećeš uzvratiti suprotstavljanjem.


        Tokom dvogodišnjeg boravka u Vajmaru Artur je ove uslove poštovao i ostajao striktno posmatrač na majčinim večernjim okupljanjima, nijednom se ne upustivši u razgovor sa velikim Geteom. Zadivljujućom brzinom je ovladao grčkim, latinskim, klasičnim naukama i filozofijom, i u dvadeset prvoj godini bio primljen na univerzitet u Getingenu. Istovremeno, dobio je u nasledstvo
dvadeset hiljada talira, što je značilo skroman, ali dovoljan prihod do kraja života. Kao što je njegov otac predvideo, to nasledstvo će mu biti preko potrebno - Artur nikada neće zaraditi ni paru od poziva intelektualca.

      Kako je vreme prolazilo, oca je video kao anđela a majku kao đavola. Verovao je da su očeva ljubomora i sumnje u majčinu vernost bili valjano utemeljeni i brinuo je da ona neće poštovati uspomenu na njega. Od nje je, u očevo ime, zahtevao da živi tihim, povučenim životom. Žestoko je napadao sve koje je smatrao majčinim udvaračima, sudeći o njima kao o nižim stvorenjima,
„masovno proizvedenim”, nedostojnim da zamene njegovog oca.

      Artur je studirao na univerzitetima u Getingenu i Berlinu, a potom doktorirao filozofiju na univerzitetu u Jeni. Kratko je živeo u Berlinu, ali je ubrzo pobegao pred ratom protiv Napoleona i vratio se u Vajmar da živi s majkom. Uskoro su izbili isti oni domaći sukobi: ne samo da je prekorevao majku što rasipa novac koji je namenio za negu njegove bake već ju je optuživao za nedoličnu vezu s bliskim prijateljem Milerom Gerstenberkom. Bio je u toj meri neprijateljski nastrojen prema Gerstenberku da je Johana bila prinuđena da ga viđa samo kada je Artur odsustvovao iz kuće.

            Tokom ovog perioda došlo je do jednog često citiranog razgovora, kada je majci dao kopiju doktorske disertacije, briljantne rasprave o principima uzročnosti s naslovom O četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga.

Bacivši pogled na naslovnu stranu, Johana je primetila: „Četvorostruki koren? To je, bez sumnje, nešto apotekarsko?”

Artur: „To je nešto što će se čitati i kad tvojih knjiga jedva bude bilo.”

Johana: „Naravno, jer će čitav tiraž tvojih i dalje biti u prodavnicama.”

       Artur je bio beskompromisan u pogledu naslova, ne vodeći, računa o tržišnoj prođi. O četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga bilo je prikladnije nasloviti sa Teorija eksplanacije. Bez obzira na to, dve stotina godina kasnije, ona se i dalje štampa. Nema mnogo disertacija koje mogu pretendovati na takvu popularnost.

      Oštre rasprave o novcu i Johaninim vezama s muškarcima nastavile su se sve dok ona nije izgubila strpljenje. Obznanila je da zbog Artura nikad neće prekinuti prijateljstvo s Gerstenberkom niti s bilo kim drugim. Naredila mu je da se iseli, pozvala Gerstenberka da zauzme njegove ispražnjene sobe i napisala sledeće kobno pismo.

Vrata koja si juče tako bučno zalupio, posle nedoličnog ponašanja prema
majci, od sada su zauvek zatvorena između tebe i mene. Odlazim na selo
i neću se vratiti sve dok ne čujem da si otišao... Ne znaš kakvo je majčino
srce - što nežnije voli, to bolnije oseća svaki udar ruke koju je nekad
volela... Sam si se otcepio od mene: tvoje nepoverenje, kritikovanje mog
života, izbora prijatelja, nesuvislo ponašanje prema meni, preziranje mog
pola, nespremnost da doprineseš mom zadovoljstvu, tvoja pohlepa - ovo i
još mnogo toga čini te opasnim po mene...

Da sam ja mrtva i da si ostao sa ocem, da li bi se usudio da njemu držiš
pridike? Probao da kontrolišeš njegov život, njegova prijateljstva? Da li
sam niža od njega? Da li je on učinio više za tebe nego ja? Voleo te više
nego ja? Moja dužnost prema tebi je okončana. Idi svojim putem, ja s
tobom nemam više ništa... Ostavi svoju adresu, ali mi nemoj pisati, od
sada niti ću čitati tvoja pisma, niti i na jedno odgovoriti... Znači, ovo je
kraj... Isuviše si me povredio. Živi i budi srećan koliko možeš.


I to je bio kraj. Johana je živela još dvadeset pet godina, ali majka i sin se više nikada nisu sreli.

       U poznim godinama, sećajući se svojih roditelja, Šopenhauer je napisao:

Većina muškaraca sebi dozvoli da ih zavede lepo lice... priroda podstiče
žene da u jednom trenutku pokažu sav svoj sjaj... i da naprave
„senzaciju”... ali priroda skriva mnoga zla [koje žene] donose, kao što su
beskrajni troškovi, briga za decu, zadrtost, svojeglavost, starenje i
ružnoća posle nekog broja godina, prevara, rogovi, hirovi, namćorenja,
napadi histerije, pakao, i đavo sam. Zbog toga brak nazivam dugom
napravljenim u mladosti, koji se otplaćuje u starosti.








20

 Nagoveštaji pesimizma

Ali, šta je sa odnosom mladog Artura Šopenhauera i njegovih roditelja? Arturova priroda primarno je bila određena Johanom i Hajnrihom, njegovim tvorcima i modelatorima; najzad, oni su bili odrasli.

            No Arturov udeo se ipak ne može zanemariti: bilo je nečeg primalnog, ugrađenog, tvrdog u njegovom temperamentu što je, još dok je bio dete, budilo određene reakcije kod Johane i drugih. Po pravilu nije uspevao da izmami nežne, velikodušne i radosne odgovore; upravo suprotno, gotovo svi su na njega reagovali kritički i odbrambeno.

             Možda je taj obrazac bio uspostavljen tokom Johanine burne trudnoće, ili je genetsko nasleđe odigralo glavnu ulogu u njegovom razvoju. Loza Šopenhauera obilovala je znacima psiholoških poremećaja. Godinama pre nego što je izvršio samoubistvo, Arturov otac je bio hronično depresivan, anksiozan, krut, hladan i nesposoban da uživa u životu. Očeva majka imala je nasilnu i nestabilnu prirodu i na kraju je završila u azilu. Od tri očeva brata, jedan je rođen ozbiljno retardiran, a drugi je, prema jednom biografu, umro u trideset četvrtoj „polulud usled razularenog ponašanja, u nekom budžaku, sastajalištu razvratnika.”

        Arturova ličnost, formirana u ranom uzrastu, ostala je upadljivo postojana tokom čitavog života. Pisma koja je kao adolescent dobijao od roditelja puna su pasaža koji ukazuju na njihovu sve veću zabrinutost zbog nezainteresovanosti koju je ispoljavao prema društvenim konvencijama. Na primer, majka mu je pisala: „...iako malo marim za strogu etikeciju, ipak manje volim grubu, samozadovoljnu prirodu i postupke... A ti imaš ne beznačajnu sklonost ka tome.” Otac je napisao: „Samo želim da naučiš da budeš prijatniji prema drugima.”

              U putničkom dnevniku vidi se kakav će čovek postati. Tu, u tinejdžerskim godinama, pokazuje starmalu sposobnost da se distancira i sagleda stvari iz kosmičke perspektive. Opisujući portret jednog holandskog admirala, kaže: „Pored slike stajali su simboli njegove životne priče: mač,
pehar, počasna ogrlica kojom se kitio, i najzad, tane, čineći sve ovo beskorisnim za njega.”

               Kao zreo filozof, ponosio se svojom sposobnošću da zauzme objektivan stav ili, kako je to formulisao, „da svet gleda sa pogrešne strane teleskopa”. Sklonost da svet posmatra odozgo prisutna je već u njegovim ranim zapažanjima o planinarenju. U šesnaestoj je napisao, „Smatram da pogled koji se pruža sa visoke planine neverovatno doprinosi širenju ideja... svi mali objekti iščezavaju, a samo ono veliko zadržava oblik.”

             Ovde nailazimo na snažan nagoveštaj odraslog Šopenhauera. Nastaviće da razvija kosmičku perspektivu koja mu je kao zrelom filozofu omogućavala da svet doživljava sa velike distance - ne samo fizičke i konceptualne, već i vremenske. U ranom dobu intuitivno je razumeo perspektivu Spinozinog „sub specie aeternitatis”, kada se svet i događaji u njemu sagledavaju iz tačke večnosti. Ljudska sudbina, zaključio je, najbolje se razume ne ako si deo, već ako si odeljen od nje. Kao adolescent proročki je pisao o svojoj budućoj golemoj izolaciji.

Filozofija je staza u visokoj planini... izolovana, sve pustija što se više
penjemo. Ko god da je sledi, ne treba da se plaši već da ostavi sve iza
sebe i sigurno prti svoj put kroz zimske smetove... Uskoro će ugledati
svet pod sobom; peščane plaže i kaljuge nestaju iz vidokruga, neravne
tačke se poravnavaju, uznemirujući zvuci više ne dopiru do ušiju, a
otkriva se njegova zaokruženost. Čovek sam je uvek na čistom svežem
planinskom vazduhu i posmatra sunce, dok je sve pod njim i dalje zastrto
crnilom noći.

        Ali još nešto ga je motivisalo, pored visina koje su ga vukle; nešto ga je guralo odozdo. Još dve crte takođe su vidne u mladom Arturu: duboka mizantropija udružena sa surovim pesimizmom. Ako je i bilo nečeg u tim visinama, udaljenim vidikovcima i kosmičkoj perspektivi, što ga je mamilo, isto
tako bilo je očito da ga je blizina drugih odbijala. Jednog dana, pošto je sišao sa planinskog vrha odakle je posmatrao kristalno jasan izlazak sunca, ponovo ušavši u ljudski svet, u krčmu u podnožju, zabeležio je: „Ušli smo u sobu gde su sluge bančile... Bilo je nepodnošljivo: njihova životinjska toplota zračila je vrelim žarom.”

      Njegov putnički dnevnik je pun prezrivih, podrugljivih opservacija o drugima. O protestantskoj službi je napisao: „Od kreštavog pevanja gomile zabolele su me uši, a jedan koji je neprekidno meketao širom otvorenih usta naterao me je na smeh.” O jevrejskoj službi: „Zbog dva dečaka koja su mi stajala blizu izgubio sam prisebnost, jer su s ustima razjapljenim u ruladi i zabačene glave izgledali kao da sve vreme na mene viču.” Grupa engleskih aristokrata „izgledala je poput maskiranih seoskih razvratnika.” Engleski kralj je „jedan naočit starac, ali kraljica je ružna i bez ikakvog držanja.” Austrijski car i carica „nose izrazito skromnu odeću. On je izmožden čovek, čije bi upadljivo glupo lice moglo navesti na pomisao da je krojač a ne car.” Drugar iz škole, koji je uočio Arturovu sklonost ka mizantropiji, pisao mu je u Englesku: „Žao mi je što je boravak u Engleskoj na tebe uticao tako da zamrziš čitavu tu naciju.”

      Podsmešljivi, drski mladić razviće se u ogorčenog, besnog čoveka koji ima običaj da sve ljude naziva „dvonošcima” i saglasiće se sa Tomom iz Kempena, da „kad god izađem među ljude, vratim se kao manje human”.

              Da li su ga ove crte omele u postizanju cilja da postane „jasno oko sveta”? Mladi Artur je ovaj problem anticipirao i ostavio podsetnik svom starijem ja: „Osiguraj da tvoji objektivni sudovi u najvećoj meri ne budu maskirani subjektivni”. Ipak, kao što ćemo videti, uprkos odlučnosti, uprkos
samodisciplini, često nije bio u stanju da posluša ovaj izvrstan mladalački savet.

22

Žene, strast, seks

        Posle majke, sledeća najprisutnija žena u Arturovom životu bila je džangrizava švalja po imenu Karolina Marke. Neki biografski prikazi Šopenhauera propuštaju da istaknu njihov sukob jednog podneva 1823, na mračnom stepeništu ispred njegovog stana u Berlinu, kada je njemu bilo trideset pet, a Karolini četrdeset pet godina.

       Tog dana kod Karoline Marke, koja je živela u susednom stanu, bile su tri gošće. Razdražen njihovim bučnim čavrljanjem, Artur je naglo otvorio vrata, optužio četiri žene da mu ugrožavaju privatnost, s obzirom da je predvorje u kom su stajale i razgovarale tehnički predstavljalo deo njegovog stana, te im strogo naložio da odu. Kad je Karolina to odbila, Artur ju je, uz udarce i viku,
izgurao iz predvorja i niz stepenice. A kada se drsko iz inata ponovo popela, opet ju je oterao, ovoga puta silovitije.

       Karolina ga je tužila, tvrdeći da je bila gurnuta niz stepenice i da je zadobila tešku povredu koja je za posledicu imala tremor i delimičnu paralizu. Artura je sudski proces uplašio: znao je da nije izgledno da će s profesijom intelektualca ikada zarađivati i uvek je pomno čuvao kapital nasleđen od oca. Od trenutka kad mu je taj novac postao ugrožen, bio je, po rečima svog izdavača, kao „pas na lancu”.

     Ubeđen da je Karolina Marke oportuni simulant, na sudu se borio svom snagom koristeći sve raspoložive pravne lekove. Mučni sudski proces potrajao je narednih šest godina, nakon čega je donesena presuda protiv njega i naloženu mu da joj isplaćuje šezdeset talira godišnje, sve dok posledice povrede traju. (U to doba, plata za kućnu poslugu ili kuvara iznosila je dvadeset talira godišnje, uz hranu i smeštaj.) Arturovo predviđanje da će njena drhtavica lukavo potrajati sve dok novac bude pristizao ispostavilo se kao tačno; plaćao joj je sve do njene smrti, dvadeset šest godina kasnije. Kada je primio kopiju njene umrlice, preko nje je nažvrljao: „Obit anis, abit onus” (Starica umire, teret je skinut).

       A druge žene u Arturovom životu? Nikada se nije ženio, ali je bio daleko od čednosti: u prvoj polovini života bio je seksualno veoma aktivan, možda čak i opsednut seksom. Kad je u doba Arturovog šegrtovanja iz Avra u Hamburg doputovao Antim, prijatelj iz detinjstva, dvojica mladića su večeri provodila tragajući za ljubavnim avanturama, uvek sa ženama iz nižih socijalnih slojeva -
služavkama, glumicama, horistkinjama. Ukoliko im potraga ne bi uspela, noć bi završavali tešeći se u zagrljaju „profesionalnih kurvi”.

     Artur, kome su nedostajali takt, šarm i joie de vivre, bio je nevešt zavodnik, pa su mu Antimovi saveti bili preko potrebni. To što je mnogo puta bio odbijen na kraju je učinilo da seksualnu želju poveže s poniženjem. Nije podnosio da njime vlada seksualna opsesija i narednih godina je imao mnogo toga da kaže o degradaciji koju donosi utapanje u animalni život. Ne da nije želeo žene; tu je bio jasan: „Veoma su mi se dopadale - samo da su one mene htele.”

      Najtužnija od ljubavnih priča u Šopenhauerovoj hronici odigrala se u njegovoj četrdeset trećoj, kada je pokušao da zavede Floru Vajs, lepo devojče od sedamnaest godina. Jedne noći na brodskoj zabavi prišao joj je držeći grozd u ruci i saopštio da ga ona privlači i da namerava da sa njenim roditeljima i razgovara o braku. Nešto kasnije, Florin otac, iznenađen Arturovom prosidbom,
odgovorio je: „Ta još je dete.” Naposletku je pristao da ona sama donese odluku. Čitav taj posao završio se tako što je Flora svima jasno stavila do znanja da Šopenhauera ne podnosi iz dna duše.

      Decenijama kasnije, nećaka joj je postavljala pitanja o susretu sa čuvenim filozofom i u dnevnik je zapisala da je tetka kazala: „Oh, ostavi me na miru sa tim starim Šopenhauerom.” Pošto ova nije odustajala, Flora Vajs je ispričala o grozdu koji joj je Artur poklonio, i rekla: „Ali vidiš, ja to grožđe nisam htela. Bila sam revoltirana što ga je matori Šopenhauer dotakao. I pustila sam da isklizne, sasvim polako, u vodu iza mojih leđa.”

     Nema dokaza da je Artur ikada imao ljubavnu vezu sa nekom ženom koju je poštovao. Primivši pismo u kome je izveštava o „dve ljubavne veze bez ljubavi”, sestra Adela mu je u jednoj od malobrojnih razmena informacija o njegovom privatnom životu odgovorila: „Daj Bože da potpuno ne izgubiš sposobnost da poštuješ žene petljajući se sa običnim i najnižim slojevima pripadnica našeg pola, i neka te Nebo jednog dana odvede do one prema kojoj ćeš osećati nešto dublje od ove zaslepljenosti.”

     Sa trideset i tri, Artur je ušao u nepostojanu desetogodišnju vezu sa mladom horistkinjom iz Berlina, Karolinom Rihter-Medon, koja je često održavala paralelne veze sa više muškaraca. Arturu taj aranžman nije smetao i rekao je: „U kratkom periodu svog cvetanja za ženu je neprirodno da se ograniči na jednog muškarca; od nje se očekuje da za jednog sačuva ono što taj ne može da iskoristi, a što drugi od nje žele.” Takođe se protivio monogamiji kod muškaraca: „Muškarci u jednom trenutku imaju previše, a dugoročno premalo... polovinu života bludniče, a polovinu nose rogove.”

      Kada se preselio iz Berlina u Frankfurt, Karolini je ponudio da je povede sa sobom, ali bez njenog vanbračnog sina, za koga je tvrdio da nije njegov. Karolina je odbila da napusti dete i, nakon kratke korespondencije, ta veza se zauvek završila. No uprkos tome, Artur je gotovo trideset godina kasnije, kada mu je bila sedamdeset jedna, u svoj testament dodao odredbu da Karolini Rihter-Medon ostavlja pet hiljada talira.

      Iako je često nipodaštavao žene i čitavu instituciju braka, ipak se kolebao po pitanju ženidbe. Sebe je upozoravao refleksijama: „Svi veliki pesnici bili su u nesrećnim brakovima, a nijedan veliki filozof nije se ženio: Demokrit, Dekart, Platon, Spinoza, Lajbnic i Kant. Jedini izuzetak bio je Sokrat - i za to je morao da plati, pošto mu je žena bila goropadna Ksantipa... mnoge muškarce iskušava
spoljni izgled žena, koji prikriva njihove poroke. Ožene se mladi i plaćaju visoku cenu kad ostare, jer im žene postaju histerične i tvrdoglave.”

       Kako je stario, postepeno je gubio nadu da će se oženiti i u četrdesetoj je od te ideje potpuno odustao. Ženiti se u poznim godinama, rekao je, isto je kao preći tri četvrtine puta peške, a onda se odlučiti na kupovinu skupe karte za čitavo putovanje.

     Najpomnije je filozofski istraživao sve najfundamentalnije životne teme, a seksualna strast, ono što su njegovi prethodnici u filozofiji izbegavali, nije bila izuzetak.

       Tu diskusiju započeo je neobičnom izjavom o moći i sveprisutnosti seksualnog poriva.

Pored ljubavi prema životu, to [seks] se ovde ispostavlja kao najsnažniji i
najaktivniji od svih motiva, te neprestano zaokuplja polovinu snaga i
misli mlađeg dela čovečanstva. On je krajnji cilj gotovo svih ljudskih
nastojanja. Njegov uticaj na najvažnije poslove je nepovoljan, svaki čas
prekida najozbiljnija zanimanja, a katkad na neko vreme zbuni i najveće
umove. [...] Seks je zapravo nevidljivi smisao svake akcije i ponašanja, i
odasvud proviruje uprkos onolikim velovima koji su preko njega
prebačeni. Uzrok je ratu, cilj i svrha mira... neiscrpan izvor duhovitosti,
ključ svih aluzija, značenje svih tajanstvenih nagoveštaja, svih
neizgovorenih ponuda i svih ukradenih pogleda; meditacija mladih a
često i starih, neprekidna pomisao poročnih i, čak protiv njihove volje,
ono čime je stalno okupirana mašta čednih.


      Krajnji cilj gotovo svih ljudskih nastojanja? Nevidljivi smisao svake akcije i ponašanja? Uzrok rata, cilj i svrha mira? Čemu ovoliko prenaglašavanje? Koliko on ovde zaključuje iz vlastite seksualne preokupacije? Ili je hiperbola naprosto način da čitaočevu pažnju prikuje za ono što će
uslediti?

Uzmemo li ovo u obzir, moramo uzviknuti: čemu sva ta buka i prašina?!
Čemu sav taj pritisak, pometnja, mučenje i napor? Reč je samo o tome da
svaki Džek nađe svoju Džil. Zašto bi takva jedna tričarija igrala ovako
važnu ulogu i neprekidno unosila nemir i smutnju u čovekov život?

        Arturov odgovor na sopstveno pitanje anticipira mnogo toga što će uslediti u oblastima evolucione psihologije i psihoanalize. On tvrdi da ono što nas uistinu vodi nije naša potreba, već potreba naše vrste. „Pravo dovršenje celokupne ljubavne priče, mada su umešane strane toga nesvesne, jeste mogućnost da se rodi jedno određeno dete”, nastavlja on. „Otuda, to što čoveka
vodi zapravo je instinkt usmeren na ono što je najbolje za vrstu, dok on zamišlja da naprosto traga za vrhuncima vlastitog zadovoljstva.”

     Veoma detaljno razmatra principe koji upravljaju izborom seksualnog partnera („volimo ono što nam nedostaje”), ali više puta naglašava da izbor pravi genije vrste. „Čoveka drži u vlasti duh njegove vrste, vlada njime, i on više ne pripada sebi... zbog čega, na kraju, ne sledi svoje interese, već interes neke treće osobe koja tek treba da stupi u egzistenciju.”

     Ne jednom, podvlači da je seksualna sila neodoljiva. „Jer on je pod uticajem impulsa sličnog instinktu insekata, koji ga primorava da svoje svrhe bezrezervno sledi, uprkos svim argumentima njegove razumske moći... Od toga ne može da odustane.” Razum ima malo veze s tim. Često želimo nekoga koga po savetu razuma treba da izbegavamo, ali glas razuma je nemoćan protiv sile
seksualne strasti. Citira latinskog dramatičara Terencija: „Onim što nije obdareno razumom ne može se razumski ni upravljati.”

      Često se kaže da su tri velike revolucije u oblasti misli ugrozile ideju antropocentričnosti. Prvo, Kopernik je pokazao da se Zemlja ne nalazi u središtu oko kog se okreću sva nebeska tela. Drugo, Darvin je pokazao da nismo glavni u lancu života, već da smo, kao i ostala stvorenja, evoluirali iz drugih oblika života. Treće, Frojd je pokazao da nismo gospodari u svojoj kući - da je veliki deo našeg ponašanja upravljan silama izvan naše svesti. Nema sumnje da je nepriznati saborac u toj revoluciji bio Artur Šopenhauer, koji je mnogo pre Frojdovog rođenja tvrdio da smo vođeni dubokim biološkim silama, a da sebe zavaravamo misleći da svesno biramo svoje aktivnosti.

25

Ježevi, genije i mizantropski
vodič za međuljudske odnose

Basna o ježevima, jedan od najpoznatijih pasaža iz Šopenhauerovih dela, ilustruje njegov ledeni pogled na ljudske odnose.

Jednog hladnog zimskog dana nekoliko ježeva zbilo se na gomilu kako bi
se uzajamno grejali i tako izbegli smrzavanje. Ali uskoro su osetili
uzajamno bockanje, što ih je nateralo da se ponovo odvoje. Kada ih je
potreba za toplotom opet okupila, ubodi su se ponovili: bacani su između
dva zla sve dok nisu otkrili pravo rastojanje sa kog su mogli da se
međusobno tolerišu. Tako isto potreba za društvom, potekla iz praznine i
monotonije njihovih života, ljude vuče jedne ka drugima, ali ih brojne
neprijatne i odbojne osobine opet razdvajaju.

Drugim rečima, blizinu treba tolerisati samo kada je to neophodno za preživljavanje, i izbegavati je kad god je to moguće. Većina savremenih psihoterapeuta bez oklevanja bi predložila terapiju onom ko ovako ekstremno zagovara izbegavanje drugih. Zapravo, psihoterapijska praksa se u najvećem
broju slučajeva i bavi takvim problematičnim interpersonalnim stavovima - ne samo društvenim izbegavanjem, već i neprilagođenim društvenim ponašanjem u svim njegovim bojama i nijansama kao što su autizam, socijalna fobija, shizoidna ličnost, antisocijalna ličnost, narcistička ličnost, nesposobnost da se voli, samouveličavanje, povlačenje u sebe.

Da li bi se Šopenhauer s ovim složio? Da li je svoja osećanja prema drugima smatrao neprilagođenim? Teško. Ovi stavovi su bili toliko bliski njegovoj suštini, tako duboko ukorenjeni da ih nikada nije smatrao smetnjom. Naprotiv, na svoju mizantropiju i izolaciju gledao je kao na vrlinu. Zapazimo, na primer, kodu u paraboli o ježevima: „Ipak, ko god raspolaže velikom količinom sopstvene unutrašnje toplote radije će se držati podalje od društva kako bi izbegao davanje ili primanje brige i nerviranja.”

Verovao je da onaj ko ima unutrašnju snagu ili vrlinu neće tražiti od drugih potporu ma koje vrste; takav čovek dovoljan je sam sebi. Ova teza, čvrsto povezana sa njegovom nepokolebljivom verom u sopstvenu genijalnost, čitavog života mu je služila kao racionalizacija za izbegavanje bliskosti. Često
je izjavljivao da mu pozicija u „najvišoj klasi ljudskog roda” nameće imperativ da ne traći talente na isprazno društveno opštenje, već da ih stavi u službu čovečanstva. „Moj intelekt”, pisao je, „pripada ne meni, nego svetu.”

Mnogo šta od onoga što je napisao o svojoj superiornoj inteligenciji rečeno je prejako; mogli bismo ga smatrati grandomanom da nije činjenice da je ta samoprocena intelektualnih sposobnosti bila tačna. Kad se jednom posvetio učenju, njegovi izuzetni intelektualni darovi postali su evidentni. Učitelji koji su ga pripremali za univerzitet bili su zaprepašćeni brzinom njegovog napredovanja.

Gete, jedini čovek u devetnaestom sveku koga je smatrao sebi intelektualno ravnim, u jednom trenutku je počeo da poštuje Arturov um. Mladića je upadljivo ignorisao u Johaninim salonima u vreme kada se ovaj spremao za studije. Kasnije, kada ga je Johana zamolila da napiše preporuku za
Arturov upis na univerzitet, Gete je vešto zadržao svoje rezerve u poruci starom prijatelju, profesoru grčkog jezika: „Izgleda da je mladi Šopenhauer nekoliko puta menjao predmet svojih studija i interesovanja. Koliko je postigao i koliko je disciplinovan, sam ćeš prosuditi ako mu zbog prijateljstva sa mnom posvetiš trenutak svog vremena.”

Međutim, nekoliko godina kasnije, Gete je pročitao Arturovu doktorsku disertaciju i bio do te mere impresioniran tim dvadesetšestogodišnjakom, da ga je tokom njegovog narednog boravka u Vajmaru redovno po slugi pozivao na duge privatne razgovore. Gete je tražio nekoga ko bi kritički sagledao njegov dugotrajan rad na teoriji boja. Iako Šopenhauer nije ništa znao o toj temi, Gete je smatrao da ga retka prirodna inteligencija čini zaslužnim sagovornikom. I dobio je više nego što je očekivao.

Šopenhauer, isprva počastvovan, uživao je u Geteovom priznanju i pisao svom profesoru u Berlin: „Vaš prijatelj, naš veliki Gete, dobar je, vedar, prijatan: neka je zauvek slava njegovom imenu.” Međutim, nekoliko nedelja kasnije među njima se pojavila nesloga. Artur je smatrao da je Gete načinio neka zanimljiva zapažanja o vizuelnoj percepciji, ali i da se prevario u pojedinim vitalnim tačkama, te nije uspeo da proizvede celovitu teoriju boje. A onda se, napustivši vlastito pisanje, poduhvatio toga da razvije svoju teoriju boja, koja se u nekoliko krucijalnih momenata razlikovala od Geteove i koju je objavio 1816. Šopenhauerova arogancija upropastila je na kraju njihovo
prijateljstvo. Gete je u svom dnevniku opisao kako se taj odnos završio: „U mnogo čemu smo se slagali; međutim, naposletku se određeno razilaženje pokazalo neizbežnim, kao kada se dva prijatelja, koji jedan deo puta koračaju zajedno, oproste rukovanjem, jer jedan želi da ide u pravcu severa a drugi juga, i ubrzo zatim izgube jedan drugog iz vida.”

Artur je bio povređen i ljut što je napušten, ali je internalizovao Geteovo poštovanje prema njegovoj inteligenciji i do kraja života uvažavao Geteovo ime i citirao njegova dela.

Imao je mnogo toga da kaže o razlici između genijalnih i talentovanih. Pored komentara da čovek od talenta može da pogodi metu koja je drugima nedostižna, dok genije pogađa metu koju drugi ne vide, istakao je da se talentovani rađaju zbog potreba epohe i kadri su da te potrebe zadovolje, ali da
njihov rad ubrzo bledi i nestaje u sledećoj generaciji. (Da li je tu imao na umu majčina dela?) „No, genije osvetljava svoje doba kao kometa planetarne putanje... i ne može da se kreće maticom svoje kulture: on svoja dela, naprotiv, odašilje daleko ispred sebe.”

Otuda, jedan aspekt njegove parabole o ježevima jeste da čoveku istinske vrednosti, a posebno čoveku genija nije potrebna toplota drugih. Ali tu je još jedna, mračnija strana iste parabole: da su naši sapatnici neprijatni i odbojni i da ih zbog toga treba izbegavati. Ovo mizantropsko gledište može se naći posvuda u Šopenhauerovim spisima, inače prepunim prezira i sarkazma. Pogledajmo
samo početak ovog pasusa iz njegovog pronicljivog eseja „Učenje o tome kako smrt ne može razoriti našu istinsku prirodu”: „Ako bi nas jedan od mnogih koji bi hteli da znaju sve, a neće naučiti ništa, uzgred upitao o produžetku postojanja nakon smrti, najpogodniji i iznad svega najtačniji odgovor bi bio: ’Posle smrti bićeš ono što si bio pre rođenja’.”

Ovaj esej se nastavlja prodornom i fascinantnom analizom nemogućnosti dve vrste ništavila i u svojoj celini nudi razjašnjenja svima koji su ikada razmišljali o prirodi smrti. Ali zašto započeti bezrazložnom uvredom - „jedan od mnogih koji bi hteli da znaju sve, a neće naučiti ništa”? - Zašto uzvišene misli zagađivati sitnim vređanjem? Ovakvi disonantni sklopovi uobičajeni su u
Šopenhauerovim radovima. Kako uznemirava susret sa misliocem toliko obdarenim a tako društveno hendikepiranim, toliko vidovitim a tako zaslepljenim!

U svim svojim delima lamentira nad svakim trenutkom provedenim u druženju i razgovoru. „Bolje je”, kaže, „uopšte ne razgovarati nego voditi tako sterilne i dosadne razgovore kakvi su uobičajeni među dvonošcima.”

Žalio se na to da je čitavog života tragao za „istinskim ljudskim bićem”, a nije našao nikoga do „jadne nesrećnike, ograničene inteligencije, zlog srca i rđavog karaktera.” (Izuzetak je Gete, kojeg je uvek izričito pošteđivao ovakvih pogrda.)

U jednoj autobiografskoj crtici izjavljuje, „Gotovo svaki kontakt s judima je kontaminacija, oskrnavljenje. Spustili smo se u svet naseljen žalobnim stvorenjima, kojima ne pripadamo. Treba da cenimo i uvažavamo onu nekolicinu boljih; mi smo rođeni da poučimo ostale, ne da se mešamo s njima.”

Kad bismo se pažljivo pozabavili njegovim spisima, mogli bismo sastaviti jedan manifest mizantropije - pravila ponašanja prema kojima treba živeti. Zamislimo samo kako bi se Artur, držeći se pravila tog manifesta, osećao u nekoj terapijskoj grupi našeg doba!

■ „Ne reci prijatelju ništa što tvoj neprijatelj ne sme da zna.”

■ „Smatrajmo lične stvari tajnama i ostanimo potpuni stranci, čak i prema bliskim prijateljima... ako se okolnosti promene, njihovo znanje i najbezazlenijih sitnica o nama može oslabiti našu poziciju.”

■ „Ne prepuštati se ni ljubavi ni mržnji već predstavlja polovinu mudrosti sveta: ne reći ništa i ne verovati ničemu čini drugu polovinu.”

■ „Nepoverenje je majka sigurnosti” (francuska izreka, koju s odobravanjem citira).

■ „Zaboraviti u bilo kom trenutku rđave crte čovekovog karaktera isto je što i bacati teško zarađen novac. Moramo se čuvati glupe prisnosti i glupog prijateljstva.”

■ „Jedini način da postanemo superiorni u odnosima s drugima jeste da oni vide da smo od njih nezavisni.”

■ „Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.”

■ „Ako zaista imamo visoko mišljenje o nekoj osobi, od nje to treba kriti kao zločin.”

■ „Bolje je pustiti da ljudi budu to što jesu, nego ih smatrati za ono što nisu.”

■ „Nikada ne smemo ispoljiti bes i mržnju, osim u svojim postupcima... jedino su hladnokrvne životinje otrovne.”

■ „Ljubaznošću i prijatnošću možete druge učiniti popustljivim i predusretljivim: otuda je ljubaznost za ljudsku prirodu isto što je toplota za vosak.”

28 

Nema ruže bez trnja.
Ali ima mnogo trnova bez ruže.

Pesimizam kao način života

     Glavno Šopenhauerovo delo, Svet kao volja i predstava, koje je napisao u svojim dvadesetim godinama, objavljeno je 1818, a dodatni drugi tom 1844. To je spis zadivljujuće širine i dubine, u kome se iznose pronicljiva zapažanja o logici, etici, epistemologiji, percepciji, nauci, matematici, lepoti, umetnosti, poeziji, muzici, o potrebi za metafizikom i čovekovom odnosu prema drugima i
prema sebi. Ljudski usud je predstavljen u svojim najsumornijim aspektima: smrti, izolaciji, besmislu života i patnji inherentnoj egzistenciji. Mnogi intelektualci su ubeđeni da u Šopenhauerovom delu ima više dobrih ideja nego kod bilo kog drugog filozofa, izuzimajući jedino Platona.

     Šopenhauer je više puta izrazio želju i nadu da ga pamte po ovoj velikoj knjizi. Kasnije je objavio drugi značajan rad, filozofske eseje i aforizme u dva toma, naslovljene sa Parerga i paralipomena, što (prevedeno sa grčkog) znači „preostali i dopunski radovi”.

     U vreme Arturovog života psihoterapija još nije bila rođena, ali u njegovim rukopisima je mnogo toga što ima veze sa terapijom. Glavno delo mu počinje kritičkim osvrtom i nadovezivanjem na Kanta, koji je filozofiju revolucionisao uvidom da realnost ne percipiramo već je konstituišemo. Kant je shvatio da sve podatke koje dobijemo čulima naš nervni aparat filtrira i rekombinuje tako da formiramo sliku koju zovemo realnost, a koja je zapravo samo himera, fikcija potekla iz konceptualizacije i kategorizacije našeg uma. Čak su i uzrok i posledica, sled, kvantitet, prostor i vreme zapravo konceptualizacije, konstrukti, a ne entiteti „tamo napolju” u prirodi.

      Štaviše, mi ne možemo „videti” izvan svoje procesirane verzije tog spoljašnjeg; nemamo načina da saznamo šta je „stvarno” tamo, tj. šta je taj entitet koji egzistira nezavisno od naše čulne i intelektualne obrade. Taj izvorni entitet, koji je Kant nazvao Ding an sich (stvar po sebi), ostaće i mora zauvek ostati nesaznatljiv za nas.

     I mada se Šopenhauer saglasio da „stvar po sebi” nikada ne možemo saznati, verovao je da joj se možemo više približiti nego što je to Kant smatrao. Po njegovom mišljenju, Kant je prevideo glavni izvor raspoloživih informacija o opaženom svetu (svetu fenomena): naša vlastita tela! Tela su materijalni objekti; ona egzistiraju u vremenu i prostoru. A svi mi imamo izuzetno bogato
znanje o svojim telima - znanje koje ne potiče od perceptivnog i pojmovnog aparata, već direktno znanje koje dolazi iznutra, znanje koje potiče iz osećanja.

      Spoznaju koju dobijamo od tela ne uspevamo da konceptualizujemo i saopštimo jer nam je glavnina unutrašnjeg života neprozirna. Nju potiskujemo i ne dopuštamo joj da prodre u svest, pošto bi nam poznavanje naše dublje prirode (okrutnosti, straha, zavisti, seksualne požude, nasilnosti, sebičnosti) uzrokovalo više poremećaja no što bismo mogli podneti.

      Zvuči poznato? Zvuči kao ona stara frojdijanska priča - nesvesno, primitivni procesi, id, potiskivanje, samozavaravanje. Zar to nisu oni vitalni zameci, primordijalni koreni psihoanalitičkog poduhvata? Imajmo na umu da je Arturovo glavno delo objavljeno četrdeset godina pre Frojdovog rođenja. Sredinom devetnaestog veka, u doba kad su Frojd i Niče bili školarci, Šopenhauer je bio najčitaniji nemački filozof.

      Kako razumemo te nesvesne sile? Kako ih posredujemo drugima? Iako se ne mogu konceptualizovati, moguće ih je iskusiti i, prema njegovom mišljenju, saopštiti direktno, bez reči, kroz umetnost. Otuda je umetnosti, naročito muzici, posvećivao više pažnje nego bilo koji filozof.

    A seks? Nije ostavljao nedoumicu u pogledu svog uverenja da seksualna osećanja igraju krucijalnu ulogu u ljudskom ponašanju. Bio je i ovde, ponovo, neustrašivi pionir: nijedan filozof pre njega nije imao tu pronicljivost (ili  hrabrost) da obradi plodonosni uticaj seksualnosti na naš unutrašnji život.


     Religija? Šopenhauer je bio prvi veliki filozof koji će svoju misao izgraditi na ateističkim temeljima. Otvoreno i žestoko poricao je natprirodno tvrdeći, nasuprot tome, da u potpunosti živimo u prostoru i vremenu, te da su svi imaterijalni predmeti lažni i nepotrebni konstrukti. Mada su mnogi drugi, Hobs, Hjum, čak i Kant, možda imali agnostičke sklonosti, nijedan se nije usudio da bude eksplicitan u pogledu svog neverovanja. Oni su, pre svega, finansijski zavisili od država i univerziteta koji su ih zapošljavali, što ih je onemogućavalo da ispolje bilo kakva antireligiozna raspoloženja. Artur nikada nije bio zaposlen, niti mu je to bilo potrebno, i bio je slobodan da piše šta god
želi. Iz istog razloga je Spinoza, vek i po ranije, odbio ponude za visoke položaje na univerzitetu i nastavio da glača sočiva.

    A kakve zaključke je Šopenhauer izvukao iz svog unutrašnjeg znanja o telu? To da je u nama, i u celoj prirodi, neumoljiva, nezasita, primalna životna sila koju je nazvao voljom. „Gde god se u životu osvrnuli”, napisao je, „vidimo težnju koja predstavlja srž ili ’po-sebi’ svega što postoji.” Šta je patnja? „Ometanje te težnje preprekom na putu između volje i njenog cilja.” Šta je sreća, blaženstvo? To je „postizanje cilja”.

     Želimo, želimo, želimo, želimo. Na svaku potrebu koju osvestimo dolazi deset onih što čekaju u krilima nesvesnog. Volja nas vuče nemilosrdno, jer čim se neka potreba jednom zadovolji, uskoro je zamenjuje druga, a zatim sledeća, i sledeća, sve do kraja života.

      Šopenhauer ponekad, da bi opisao dilemu ljudske egzistencije, evocira mitove o Iksionovom točku ili o Tantalu. Iksion je bio kralj nelojalan Zevsu i za kaznu vezan o vatreni točak koji se beskonačno okretao. Tantal, koji se usudio da Zevsu prkosi, za oholost je kažnjen večitim iskušavanjem bez zadovoljenja. Šopenhauer je smatrao da se ljudski život beskrajno vrti oko ose potreba koje prati zasićenje. A da li nas sitost čini zadovoljnim? Avaj, samo nakratko. Gotovo
odmah javlja se dosada, te smo iznova stavljeni u pokret, ovoga puta da bismo pobegli od njenih strahota.

Rad, briga, kuluk i nevolja dosuđeni su, nema sumnje, gotovo svakom
dok postoji. No, kada bi se sve želje ispunile čim se jave, kako bi ljudi
zaposlili svoje živote i potrošili vreme? Pretpostavimo da se ljudska rasa
preseli u Utopiju, gde sve raste samo od sebe i s neba padaju pečene ševe;
gde svako odmah nalazi svoju draganu i nema teškoća da je zadrži: tada
bi ljudi umirali od dosade ili se vešali; ili bi se tukli, hvatali za guše i
ubijali jedni druge i tako sebi nanosili više patnje nego što im je priroda
sada dodelila.

      A šta je najstrašnije u samoj dosadi? Zašto žurimo da je razvejemo? Zato što je to stanje u kojem ništa ne odvraća pažnju, koje vrlo brzo otkriva neugodne bazične istine o postojanju - našu beznačajnost, našu besmislenu egzistenciju, neumitno napredovanje u pravcu propadanja i smrti.

     Dakle, šta je ljudski život do beskrajan ciklus želje, zadovoljenja, dosade i nove želje? Važi li to za sve oblike života? Za ljude utoliko gore, kaže Šopenhauer, jer se sa porastom inteligencije intenzivira i patnja.

     Pa, da li je iko ikada srećan? Da li iko ikada može da bude srećan? Artur misli da ne može.

Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka
nečemu za šta smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj, a kada to
učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez
jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan; jer
njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek
iščezava, a sada je i to gotovo.


   Život, koji se sastoji od neizbežne tragične nizbrdice, nije samo brutalan već i sasvim nepredvidljiv.

Mi smo kao jaganjci zaigrani na polju, koje kasapin posmatra i bira jedno
po jedno; u svojim dobrim danima ne znamo kakvu nam nesreću sudbina
baš u tom trenutku sprema - bolest, progon, siromaštvo, sakaćenje,
slepilo, ludilo i smrt.

     Da li su Šopenhauerovi pesimistički zaključci o ljudskoj sudbini bili do te mere nepodnošljivi da je potonuo u očajanje? Ili je bilo obrnuto? Da li je to što je bio nesrećan uzrokovalo da ljudski život smatra tužnom rabotom, za koju bi najbolje bilo da do nje nikada nije ni došlo? Svestan ove zagonetke, Artur nas (a i sebe) često podseća kako emocija ima snagu da pomrači i iskrivi spoznaju da čitav svet pokazuje veselo lice onda kada imamo razloga da se radujemo, a mračno i sumorno kad nas pritisne tuga.



31

Čak i bez posebnog povoda,
ja sam u stanju stalne strepnje
zbog čega vidim i tražim opasnosti
i tamo gde ih nema; to mi beskrajno
uveličava najsitniju brigu i maksimalno
otežava zajedništvo s ljudima

Kako je Artur živeo

     Po sticanju doktorata, Artur je boravio u Berlinu, nakratko u Drezdenu, Minhenu i Manhajmu, a zatim je, bežeći pred epidemijom kolere, poslednjih trideset godina života proveo u Frankfurtu koji - izuzimajući jednodnevna putovanja - više nije napuštao. Bez plaćenog posla, živeo je u iznajmljenim
sobama, lišen doma, ognjišta, žene, porodice, intimnih prijateljstava. Nije imao društveni krug u kom se kretao, bliska poznanstva, niti osećanje pripadnosti zajednici - čak je često bio predmet lokalnih šala. Sve do pred sam kraj života nije imao slušaoce ni čitaoce, niti prihode od pisanja. Pošto je održavao odnose sa vrlo malo ljudi, njegovu oskudnu korespondenciju čine primarno poslovna
pisma.

    Uprkos nedostatku prijatelja, o njegovom privatnom životu znamo ipak više nego o životu većine filozofa jer je bio zapanjujuće ličan u svojim filozofskim spisima. Na primer, početnim pasusima uvoda u svoje glavno delo, Svet kao volja i predstava, daje personalnu notu neuobičajenu za jednu
filozofsku raspravu. Čistoća i jasnoća njegove proze odmah čini očiglednom želju da sa čitaocem komunicira lično. Najpre ga upućuje kako da čita tu knjigu, s molbom da je pročita dva puta - i da to učini s mnogo strpljenja. Zatim mu sugeriše da se prvo upozna s njegovom prethodnom knjigom, O četvorostrukom korenu stava dovoljnog razloga, koja služi kao uvod ovoj, i uverava ga da će mu biti zahvalan na tom savetu. Zatim kaže da će mu još korisnije biti ukoliko se uputi u veličanstveno delo Kanta i božanskog Platona. Ali navodi i da je kod Kanta otkrio ozbiljne greške, o kojima raspravlja u dodatku (koji takođe treba prethodno proučiti) i, zatim, da su oni koji poznaju Upanišade najpripremljeniji da shvate njegovu knjigu. A na samom kraju (s pravom) primećuje da čitalac mora da je sve ljući i nestrpljiviji zbog ovih zahteva koji su drski, neskromni i traže mnogo vremena. Kako je čudno da je najličniji od svih filozofskih autora živeo tako bezlično.

     Pored ovakvih obraćanja umetnutih u dela, Šopenhauer otkriva mnogo od svoje intime u autobiografskom dokumentu s grčkim naslovom, Eιζεαυτον (O sebi), rukopisu zaodenutom velom misterije i kontroverzi, čija se neobična storija odvija ovako:

     Pozno u životu, oko Artura se formirao mali krug entuzijasta, ili „jevanđelista”, koje je tolerisao ali ih nije poštovao niti voleo. Ovi poznanici su ga često slušali kako pominje O sebi, autobiografski dnevnik u koji je prethodnih trideset godina beležio opservacije lične prirode. Međutim, nakon
njegove smrti, desilo se nešto čudno: rukopis O sebi nije se nigde mogao pronaći. Posle uzaludne potrage, Šopenhauerovi sledbenici su se o nestalom dokumentu raspitivali kod Vilhelma Gvinera, izvršioca Šopenhauerovog testamenta. On ih je informisao da O sebi više ne postoji: postupio je po
Šopenhauerovim instrukcijama i rukopis spalio čim je ovaj umro.

     No ubrzo zatim, taj isti Vilhelm Gviner je napisao prvu Šopenhauerovu biografiju, a dotični jevanđelisti su tvrdili da prepoznaju delove spisa O sebi, bilo kao direktne citate bilo kao parafraze. Da li je Gviner napravio kopiju rukopisa pre nego što ga je spalio? Ili ga uopšte nije spalio, već zadržao kako bi ga iskoristio za tu biografiju? Kontroverza je besnela decenijama, a na kraju je
jedan drugi Šopenhauerov učenik rekonstruisao dokument na osnovu Gvinerove knjige i ostalih Šopenhauerovih rukopisa, te objavio Eιζεαυτον od četrdeset sedam strana na kraju četvorotomne Nachlass (Rukopisne zaostavštine). Čitati o sebi predstavlja neobično iskustvo pošto svaki paragraf prati izlaganje njegovog zamršenog porekla, često duže od samog teksta.

     Zbog čega Artur Šopenhauer nikada nije dobio posao? Priča o njegovoj samoubilačkoj strategiji za osvajanje pozicije na univerzitetu jedna je od onih bizarnih anegdota koje nalazimo u svakoj Šopenhauerovoj biografiji. Kad je imao trideset dve godine (1820) prvi put mu je ponuđena profesura, naime, jedan privremen i veoma slabo plaćen posao predavača filozofije (Privatdozent)
na univerzitetu u Berlinu. A on je, ništa manje, odmah i namerno svoje časove (kurs pod nazivom „Suština sveta”) zakazao u isto vreme kada je predavanja držao i Georg Vilhelm Hegel, šef odeljenja i najčuveniji filozof tog doba?

     Dve stotine radoznalih studenata guralo se na Hegelovo predavanje, a samo je pet došlo da čuje Šopenhauera koji se, prema sopstvenim rečima, nalazio u osvetničkoj misiji oslobađanja postkantovske filozofije od praznih paradoksa i od savremenog, izvitoperenog i opskurnog filozofskog jezika. Nije bila tajna da su Šopenhauerove mete bili Hegel i njegov prethodnik Fihte
(filozof koji je život započeo kao guščar i prepešačio čitavu Evropu kako bi se susreo s Kantom). Razume se, mladog Šopenhauera ovo nije omililo ni Hegelu ni drugim profesorima, i pošto se narednog semestra nijedan student nije pojavio na Šopenhauerovom kursu, njegova kratka i nesmotrena akademska karijera bila je okončana: nikada više nije držao javna predavanja.

      Za svojih trideset godina u Frankfurtu, sve do smrti 1860, Šopenhauer se držao određenog dnevnog rasporeda, gotovo identičnog Kantovoj dnevnoj rutini. Dan bi započinjao sa tri sata pisanja, posle čega bi sat ili dva svirao flautu. Svakodnevno je plivao u hladnoj Majni; to je retko preskakao čak i usred zime. Uvek je ručavao u istom klubu, Englischer Hof, odeven u frak i belu kravatu, kostim koji je bio u modi u njegovoj mladosti, a potpuno promašen u Frankfurtu sredinom devetnaestog veka. Klub su pohodili radoznalci, željni da sretnu filozofa-osobenjaka i džangrizavca.

       Obilje je anegdota o Šopenhaueru iz kluba Englischer Hof o njegovom enormnom apetitu (često bi jeo za dvojicu, a kada bi to neko prokomentarisao, odgovorio je da takođe i misli za dvojicu), plaćanju duplog obroka kako ne bi imao suseda za stolom, osornoj ali oštroumnoj komunikaciji, izlivima ćudljivosti, crnoj listi osoba sa kojima je odbijao da govori, sklonosti da diskutuje o nedoličnim i šokantnim temama, na primer da pohvali novo naučno otkriće koje omogućava da se izbegne venerična infekcija tako što se posle seksualnog odnosa penis umoči u blagi rastvor praška za izbeljivanje.

      Iako je uživao u ozbiljnim razgovorima, retko bi pronalazio društvo za trpezom koje bi smatrao vrednim svog vremena. U jednom periodu je imao običaj da, pre nego što sedne za sto, na njega stavi zlatnik i na odlasku ga pokupi. Oficir koji je često ručavao za istim stolom nekom prilikom ga je pitao šta je cilj ove izvedbe. Šopenhauer je odgovorio da će zlatnik pokloniti siromašnima onoga dana kad bude čuo da oficiri vode ozbiljan razgovor koji se ne vrti isključivo oko konja, pasa ili žena. Za obrokom bi svog pudla Atmana oslovljavao sa „vi, gospodine”, a ako bi se Atman rdavo ponašao, obraćao mu se  sa „ti, čoveče!”

      Ispričane su mnoge anegdote o njegovom britkom humoru. Jednom mu je neki gost postavio pitanje na koje je naprosto odgovorio: „Ne znam”. Taj mladić je prokomentarisao: „Vidi, vidi, a ja sam mislio da vi, veliki mudrac, sve znate!” Šopenhauer je uzvratio: „Ne, znanje je ograničeno, samo je glupost neograničena!” Pitanja koja su mu upućivana od strane žena ili o ženama, odnosno braku, po pravilu su kod njega izazivala jetke reakcije. Jednom je bio prisiljen da trpi društvo vrlo pričljive dame, koja je do detalja opisivala svoj nesrećni brak. Strpljivo ju je saslušao, a kad ga je upitala da li je razume, odgovorio je, „Ne, ali razumem vašeg muža.”

U jednom drugom razgovoru upitan je da li bi se oženio.

„Nemam nameru da se ženim jer bi mi to samo donelo brige.”

„A zašto bi to bilo tako?”

„Bio bih ljubomoran jer bi me žena varala.”

„Zbog čega ste u to tako sigurni?”

„Jer bih to zaslužio.”

„A zašto?”

„Jer sam se oženio.”

      Oštru reč uputio je i na adresu doktora, primećujući da imaju dve vrste rukopisa: jedan jedva čitljiv za recepte i drugi, jasan i normalan za račune.

    Pisac koji je pedesetosmogodišnjeg Šopenhauera viđao za ručkom 1846. opisao ga je ovako:

Dobro građen... uvek dobro odeven, mada demode... srednje visine,
kratke srebrnaste kose... živih i izuzetno inteligentnih plavih očiju posutih
pegicama... odaje introvertnu i, kad govori, gotovo baroknu prirodu, a
svakodnevno proizvodi priličnu količinu materijala za jeftinu satiru...
društva za stolom. Otuda je taj često komično razljućeni, a u suštini
bezopasni i dobroćudno džangrizavi gost za trpezom postao predmet šala
beznačajnih ljudi koji su ga redovno - mada, istina, ne zlonamerno -
izvrgavali podsmehu.

      Posle ručka bi se zaputio u dugu šetnju, često vodeći glasan monolog ili konverzaciju s psom, što je izazivalo zadirkivanje dece. Večeri je provodio u sobi, čitajući i ne primajući posetioce. Nema podataka da je bio u romantičnim vezama tokom godina provedenih u Frankfurtu, a 1831, u četrdeset trećoj, stavio je među beleške O sebi: „Neizvesnost življenja bez posla i s malim prihodom može se podneti samo u celibatu”.

     Nakon prekida odnosa s majkom, u njegovoj trideset prvoj godini, više se nikada nisu sreli, ali su dvanaest godina kasnije, 1813, zapodenuli sporadičnu poslovnu prepisku koja je trajala sve do njene smrti 1831. godine. Jednom, kada se razboleo, uputila mu je poruku lične prirode, što je bilo neuobičajeno: „Dva meseca provesti u sobi ne videvši nikog živog, to nije dobro, sine, i žalosti me.
Čovek ne može i ne sme toliko da se izoluje.”

Artur i njegova sestra Adela povremeno su razmenjivali pisma, u kojima
je ona neprestano nastojala da mu se približi nudeći uvek podršku koju za sebe
nije tražila. No, on je svaki put uzmicao. Adela, koja se nikada nije udala, živela
je u dubokoj depresiji. Kada joj je saopštio da se seli iz Berlina kako bi izbegao
koleru, odgovorila je da bi ona volela da se zarazi i time stavi tačku na svoju
bedu. Ali, Artur se još više izmakao, apsolutno odbijajući da bude uvučen u njen
život i njenu depresiju. Otkako je napustio dom, imali su samo jedan kratak i
neuspešan susret, 1840, a devet godina kasnije Adela je umrla.

      Novac mu je bio stalni izvor brige tokom čitavog života. Majka je Adeli ostavila mali posed, no od njega posle Adeline smrti ništa nije ostalo. Uzalud je nastojao da nađe posao kao prevodilac, a do pred kraj života knjige mu se nisu prodavale niti su bile prikazivane u štampi. Ukratko, živeo je bez ikakvog komfora i nagrada koje je njegova kultura smatrala nužnim za postizanje balansa, pa i za preživljavanje. Kako je uspevao da izdrži? Koju cenu je plaćao? Ovo su, kao što ćemo videti, bile tajne koje je poverio spisu O sebi.

33

Patnja, bes, istrajavanje
        Da je Artur Šopenhauer danas živ, da li bi bio kandidat za psihoterapiju? Svakako! Imao je brojne simptome. U spisu O sebi, žali se na prirodu koja ga je obdarila dispozicijom za anksioznost, te „sumnjičavost, senzitivnost, žestinu i ponos u meri koja se teško da uskladiti sa smirenošću filozofa.”

Svoje simptome opisuje živopisnim jezikom:

      Od oca sam nasledio napetost koju proklinjem i sa kojom se rvem svom
snagom volje... Kao mladića, mučile su me umišljene bolesti... Dok sam
studirao u Berlinu, činilo mi se da sam oboleo od sušice... Progonio me je
strah da ću morati da služim vojsku... Iz Napulja sam pobegao plašeći se
malih boginja, a iz Berlina u strahu od kolere... U Veroni me je spopala
ideja da sam ušmrknuo otrovni burmut... U Manhajmu me je obuzelo
neopisivo osećanje strepnje bez ikakvog spoljašnjeg uzroka... Godinama
me je opsedao strah da ću biti krivično gonjen... Noću bih, kad začujem
neku buku, skakao iz kreveta i grabio mač i pištolje, uvek napunjene...
Večito sam u stanju strepnje, što me nagoni da tražim opasnosti i gde ih
nema; to mi uvećava i najmanju muku i maksimalno otežava odnose s
ljudima.

     Da bi obuzdao sumnjičavost i hronični strah, upražnjavao je mnoštvo mera predostrožnosti i rituala; krio je zlatnike i vrednosne papire u starim pismima i na drugim tajnim mestima za slučaj opasnosti, čuvao lične beleške pod lažnim naslovima kako bi zbunio njuškala, bio sitničavo pedantan; tražio je da ga uvek uslužuje isti činovnik u banci, nikome nije dozvoljavao da dodirne
njegovu statuu Bude.

      Imao je prejak seksualni nagon da bi ga zadovoljio, i već se kao mladić žalio da ga kontrolišu animalističke strasti. U trideset šestoj, čudan tok bolesti ga je čitavu godinu držao zarobljenog u sobi. Jedan lekar i istoričar medicine sugerisao je 1906. da je ta bolest bila sifilis, zasnivajući dijagnozu samo na vrsti prepisanih lekova i povezujući to sa Šopenhauerovom neuobičajeno velikom
seksualnom aktivnošću.

       Artur je čeznuo da se oslobodi stege seksualnosti. Uživao je u momentima spokoja, kada je bio u stanju da svet posmatra s mirom uprkos žudnji koja je mučila njegovo telesno ja. Seksualnu strast je poredio sa dnevnim svetlom koje zaklanja zvezde. Kako je stario, radovao se njenom opadanju i
smirenju koje mu je to donosilo.

     Pošto mu je najdublja pasija bila rad, njegov najjači i najpostojaniji strah odnosio se na mogućnost da izgubi finansijska sredstva koja su mu obezbedivala život intelektualca. Čak i u poznim godinama blagosiljao je uspomenu na oca čijom je zaslugom takav život mogao sebi da priušti. Trošio je
mnogo vremena i energije na čuvanje novca i razmišljanje o investicijama. Otuda, uznemirilo bi ga svako previranje koje je pretilo njegovim ulaganjima, i postao je politički ultrakonzervativan. Prestravila ga je pobuna koja je 1848. prohujala Nemačkom i ostatkom Evrope. Kada su vojnici ušli u njegovu zgradu kako bi iz pogodnog položaja osuli paljbu po buntovnoj svetini na ulici, ponudio im je pozorišni dvogled da bi preciznije gađali. U testamentu, dvanaest godina kasnije, gotovo celokupno imanje ostavio je humanitarnoj fondaciji namenjenoj pruskim vojnim invalidima koji su taj ustanak gušili.

       Njegova strepnjom motivisana poslovna pisma često su obilovala ljutnjom i pretnjama. Kada je bankar zadužen da brine o novcu porodice Šopenhauer, pretrpevši finansijski krah, ponudio svojim klijentima samo mali deo njihovih investicija kako bi izbegao bankrotstvo, Šopenhauer mu je zapretio tako drakonskim pravnim posledicama da mu je bankar vratio 70 procenata njegovog novca, dok je ostalima (uključujući Šopenhauerovu majku i sestru) isplatio čak manje nego što je prvobitno ponudio. Pogrdna pisma izdavaču na kraju su dovela do trajnog prekida njihovog odnosa. Izdavač je napisao: „Ubuduće više neću primati Vaša pisma, koja zbog svoje božanske grubosti i
neotesanosti pre priliče kočijašu nego filozofu... Nadam se jedino da se neće obistiniti moje bojazni da štampanjem Vaših dela samo traćim papir.”

     Šopenhauerov bes postao je legendaran: bes prema finansijerima koji su upravljali njegovim ulaganjima, izdavačima koji nisu uspevali da prodaju njegove knjige, budalama koje su pokušavale da ga uvuku u razgovor, dvonošcima koji su smatrali da su mu ravni, onima koji su kašljali na
koncertima i štampi koja ga je ignorisala. Ali pravi bes, bes do belog usijanja, koji nas i dalje zapanjuje svojom žestinom i koji ga je učinio parijom njegove intelektualne zajednice, bio je bes prema savremenim misliocima, naročito prema dvojici vodećih umova filozofije devetnaestog veka: Fihteu i Hegelu.

      U knjizi objavljenoj dvadeset godina posle Hegelove smrti (umro je od kolere tokom epidemije u Berlinu), nazvao ga je „opštim mestom, ispraznim,
odvratnim, odbojnim, neznalačkim šarlatanom, koji je sa nenadmašnom
drskošću sklopio sistem ludih besmislica, a njih su unajmljeni sledbenici po
inostranstvu rastrubili kao besmrtnu mudrost.”

      Šopenhauera su mnogo koštali ovakvi neodmereni izlivi na račun drugih filozofa. Godine 1837. dobio je prvu nagradu za esej o slobodi volje na takmičenju koje je sponzorisalo Norveško kraljevsko obrazovno društvo. Detinjasto ushićen zbog nagrade (to mu je bilo prvo priznanje), veoma je iritirao
Norveški savet u Frankfurtu nestrpljivim i bučnim potraživanjem svoje medalje. Sledeće godine, esej o osnovama moralnosti s kojim je učestvovao na takmičenju sponzorisanom od strane Danskog kraljevskog obrazovnog društva doživeo je drugačiju sudbinu. Iako je rad izvrsno ocenjen i bio jedini prijavljeni, žiri je odbio da ga nagradi zbog neumerenih komentara o Hegelu. Sudije su
obrazložile: „Ne možemo ćutke preći preko činjenice da se o nekoliko izvanrednih filozofa modernog doba govori tako nedolično, što izaziva ozbiljnu i opravdanu ljutnju.”

     Tokom narednih godina mnogi su se slagali sa Šopenhauerovim mišljenjem da je Hegelova proza nepotrebno opskurna. Njega je uistinu toliko teško čitati da po odeljenjima za filozofiju kruži jedna stara šala: najmučnije i najstrašnije filozofsko pitanje nije „da li život ima smisao?” ili „šta je svest”,
već „ko će predavati Hegela ove godine?” Ipak, po nivou intenziteta besa, Šopenhauer se izdvaja od svih drugih kritičara.

     Što je njegov rad bivao zapostavljeniji, on je postajao oštriji, a to je, opet, uzrokovalo dalje ignorisanje i kod mnogih ga činilo predmetom poruge. Ipak, uprkos anksioznosti i usamljenosti, Šopenhauer je preživljavao i uspevao da pokaže sve spoljašnje znake lične samodovoljnosti, i istrajavao je u radu, ostajući do kraja života plodan mislilac. Nikada nije izgubio veru u sebe.
Poredio se sa mladim hrastom koji izgleda obično i ni po čemu se ne razlikuje od drugih biljaka. „Ali, ostavite li ga samog, on neće umreti. Doći će vreme i doneće one koji će znati da ga cene.” Predvideo je da će njegov genije na kraju imati velikog uticaja na buduće generacije mislilaca. I bio je u pravu - sve se  zbilo upravo tako.

35

Autoterapija


      Više no išta drugo, autobiografski spis O sebi je blistavi kompendijum strategija
autoterapije koje su Šopenhaueru pomogle da psihički ne potone. Iako su neke
od njih, smišljene u naletima anksioznosti u tri ujutru i odmah u zoru odbačene,
bile efemerne i neefikasne, ostale su se pokazale kao izdržljivi bedemi podrške.
Među njima, najmoćnije je bilo njegovo nepokolebljivo životno uverenje u
sopstvenu genijalnost:

      Čak i u mladosti, kod sebe sam zapazio da, dok su drugi težili da
poseduju nešto spolja, nisam morao da se okrećem nečemu takvom jer
sam u sebi nosio blago beskrajno vrednije od svih eksternih poseda;
najvažnije je bilo da se ono poveća, za šta su primarne uslove
predstavljali mentalni razvoj i potpuna nezavisnost...
Suprotno prirodi i čovekovim pravima, morao sam da razvoju vlastitog
blagostanja uskratim svoje moći, kako bi ih posvetio služenju ljudskoj
vrsti. Moj intelekt nije pripadao meni, već svetu.


      Govorio je da ga teret genijalnosti čini još zabrinutijim i napetijim nego što je to po genetskom ustrojstvu već bio. Kao prvo, senzibilnost genija čini da oni osećaju više bola i strepnje. U stvari, Šopenhauer je ubedio sebe da postoji direktna veza između anksioznosti i inteligencije. Geniji, prema tome, ne samo da imaju obavezu da svoj dar koriste za potrebe čovečanstva već su stvoreni tako da sebe potpuno posvete ispunjenju sopstvene misije, primorani da se odreknu brojnih zadovoljstava (porodice, prijatelja, doma, zgrtanja bogatstva)  dostupnih drugim ljudima.

     Neprekidno je sebe umirivao izgovarajući mantre o vlastitoj genijalnosti: „Moj život je herojski i ne može se meriti standardima filistara, trgovčića ili običnog sveta... Otuda ne smem biti zlovoljan kad uvidim koliko se lišavam onoga što je deo nečijeg normalnog načina života... i zato me ne može
iznenaditi ako moj lični život izgleda nepovezano i bez ikakvog plana.” Šopenhauerova vera u vlastiti genij poslužila je i kao trajni osećaj životnog smisla: sve vreme sebe je smatrao misionarom istine za ljudsku vrstu.

     Demon koji ga je najviše proganjao bila je samoća i postao je stručnjak za odbrane od nje. Među njima, najvrednija je bila ubeđenost da je gospodar svoje sudbine - da je samoću izabrao sam, a ne ona njega. Izjavio je da je u mladosti bio sklon društvenosti, ali zatim: „Postepeno sam naučio da cenim samoću, sistematski postajao nedruštven i odlučio da se potpuno posvetim sebi do kraja
ovog prolaznog života.” Često se podsećao: „Ne živim na svom rodnom tlu, niti među bićima koja su mi ravna.”

     Odbrane od usamljenosti bile su, dakle, snažne i duboke: dobrovoljno ju je izabrao, druga bića nisu zavređivala njegovo društvo, životna misija kao genija nalagala mu je izolaciju, život genija mora biti „monodrama” i privatnost mora služiti samo jednoj svrsi: podsticanju intelektualnog života (dakle, „što je lični život manji, to je bezbedniji, i otuda bolji”).

     Bilo je dana kad je stenjao pod teretom izolacije. „Tokom čitavog života osećao sam se strašno usamljeno i uvek sam uzdisao iz dubine duše, ’da mi je sada neko ljudsko biće’, ali avaj. Ostao sam usamljen, no iskreno i pošteno mogu reći da to nije moja greška, jer nisam izbegavao ni odbio nikoga ko je bio zaista ljudsko biće.”

      Pored toga, govorio je, i nije bio istinski sam pošto je - i evo druge moćne strategije autoterapije - imao vlastiti krug bliskih prijatelja: najveće mislioce sveta.

      Samo jedan takav bio mu je savremenik - Gete - a većina drugih poticala je iz antike, prevashodno stoici, koje je često citirao. Gotovo na svakoj strani O sebi roje se aforizmi velikih umova koji potkrepljuju njegova ubeđenja. Neki od  tipičnih primera su:

Intelektu najviše pomaže ono što jednom zasvagda kida bolne veze koje naše srce drže u klopci. - Ovidije

Ko god traži mir i spokoj treba da se kloni žena, tog stalnog izvora nevolja i rasprave. - Petrarka

Nemoguće je ne biti savršeno srećan ako potpuno zavisimo od sebe i u sebi posedujemo sve što zovemo svojim. - Ciceron

      Jedna tehnika koju koriste neki voditelji terapija ili grupa za lični razvoj jeste vežba „ko sam ja?”; članovi napišu sedam odgovora na pitanje „ko sam?”, svaki na posebnoj kartici, a potom ih poređaju prema važnosti. Zatim se od njih traži da ih jednu po jednu okreću, počinjući od najperifernije, i da razmisle o tome šta bi bilo kad bi se tog odgovora odrekli (to jest, prestali da se poistovećuju s njim), sve dok ne stignu do atributa njihovog najunutrašnjijeg sopstva.

      I Šopenhauer je na analogan način isprobavao i odbacivao različite atribute sopstva sve dok nije stigao do onoga što je smatrao suštinskim ja.

Ponekad, osećao sam se nesrećnim zato što sam sebe smatrao nekim
drugim nego što sam bio, i onda sam sebe osuđivao na jad i bedu te druge
osobe. Na primer, smatrao sam da sam predavač koji ne postaje profesor i
čija predavanja niko ne sluša; ili neko o kome loše govori ovaj filistar ili
onaj skandalmajstor; ili da sam ljubavnik kog ne sluša devojka u koju je
zaljubljen; ili pacijent bolešću vezan za kuću; ili bilo koja druga osoba
pogođena sličnim nevoljama. Ja nisam ništa od ovoga; sve ovo je
materijal od kog je načinjen kaput koji sam nakratko nosio i onda ga
odbacio kako bih ga zamenio drugim.

Ali, onda, ko sam ja? Ja sam čovek koji je napisao Svet kao volja i predstava, delo u kome pružam rešenje velikog problema egzistencije, koje će možda učiniti zastarelim sva prethodna rešenja... Ja sam taj čovek, koga ništa ne može poremetiti u nekoliko preostalih godina koliko će još  disati.

     Strategiju utehe, koja se na ovo nadovezuje, činilo je ubeđenje da će pre ili kasnije, verovatno nakon smrti, njegovo delo postati poznato i drastično promeniti tok filozofskog istraživanja. Ovo mišljenje počeo je da izražava vrlo rano, a vera u konačni uspeh nikada nije oslabila. U ovom pogledu bio je sličan Ničeu i Kjerkegoru, dvojici drugih nezavisnih i nepriznatih mislilaca koji su do
kraja (i s pravom) bili ubeđeni u svoju posthumnu slavu.

     Zazirao je od svake natprirodne utehe, prigrlivši samo onu koja je zasnovana na naturalističkom pogledu na svet. Na primer, verovao je da je u osnovi bola pogrešna pretpostavka da su mnoge od kriznih situacija slučajne i da se, prema tome, mogu izbeći. Daleko je bolje shvatiti istinu: da su bol i
patnja neminovni, neizbežni i suštinski za život - „da od slučaja zavisi samo forma u kojoj se manifestuju, i da naša trenutna patnja popunjava mesto... koje bi, da nje nema, zauzela neka druga patnja. Ako ovakva refleksija postane životno ubeđenje, ona može doneti visok nivo stoičke smirenosti.”

     Podsticao nas je da živimo i doživljavamo život sada, a ne da živimo za „nadu” u neko buduće dobro. Dve generacije kasnije, Niče će preuzeti ovaj apel. Nadu će smatrati našom najvećom mučiteljkom i ismevati Platona, Sokrata i hrišćanstvo jer nam skreću pažnju sa jedinog života koji imamo na neki budući iluzorni svet.

39
I mada neki ne mogu da olabave
vlastite lance, ipak mogu da oslobode
svoje prijatelje.

Slava, napokon

      Šopenhauer je malo toga toliko ocrnio kao žudnju za slavom. A ipak, koliko je samo za njom žudeo!
     Slava ima važnu ulogu u njegovom poslednjem delu, Parerga i paralipomena, dvotomnoj kompilaciji uzgrednih zapažanja, eseja, aforizama, dovršenoj 1851, devet godina pre njegove smrti. Sa dubokim osećanjem ispunjenja i olakšanja, završivši knjigu izjavio je: „Obrisaću pero i reći: ’ostatak je tišina’.”

     No, bilo je teško naći izdavača: nijedan od prethodnih nije želeo da ima posla sa Šopenhauerom, jer su izgubili suviše novca na druge njegove knjige koje nisu čitane. Čak i opus magnum, Svet kao volja i predstava, prodat je u samo nekoliko primeraka i ispraćen jednim jedinim bezbojnim prikazom. Napokon, 1853, jedan od lojalnih „jevanđelista” ubedio je nekog berlinskog knjižara da se Parerga i paralipomena štampa u 750 primeraka, od kojih je Šopenhauer dobio deset, ali ne i tantijeme.

   Prvi tom knjige sadrži efektan triplet eseja na temu kako steći i zadržati osećanje lične vrednosti. Prvi esej, „Šta je čovek”, opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira osećanjem unutrašnjeg bogatstva. Ovakav prilaz obezbeđuje nam samopoštovanje i omogućava da prevaziđemo temeljnu
prazninu i dosadu života, zbog kojih se neprestano posvećujemo seksualnim osvajanjima, putovanjima i igrama na sreću.

    Drugi esej, „Šta čovek ima”, secira jednu od glavnih tehnika za kompenzovanje unutrašnjeg siromaštva: beskonačno gomilanje poseda, što na kraju dovodi do toga da postanemo posed svojih poseda.

     U trećem eseju, „Šta čovek predstavlja”, najjasnije su izraženi njegovi pogledi na slavu. Samouvažavanje ili unutrašnja vrednost čine suštinski produkt, dok je slava nešto sekundarno, puka senka vrednosti. „Ne slava, već ono čime je merimo predstavlja pravu vrednost... najveća čovekova sreća nije da potomstvo zna nešto o njemu, već da on sam razvije misli koje zaslužuju pažnju i očuvanje kroz vekove.” Samopoštovanje zasnovano na unutrašnjoj vrednosti vodi ličnoj autonomiji koja nam se ne može oduzeti jer je u našoj moći, dok slava to nikada nije.

    Znao je da nije lako odstraniti želju za slavom; to je uporedio sa „vađenjem nekog tvrdog bolnog trna iz vlastitog mesa” i slagao se sa Tacitom, koji je napisao: „Žeđ za slavom je ono poslednje što mudar čovek uspeva da odbaci.” On sam nije bio kadar da to učini. Spisi su mu natopljeni gorčinom
zbog odsustva uspeha. Redovno je u novinama i časopisima tražio bilo kakav pomen sebe i svog rada. Kad god je bio na putu, taj zadatak je poveravao Juliusu Frauenštetu, svom najvernijem jevanđelisti. I mada nije prestajao da se ljuti što je ignorisan, na kraju se pomirio s tim da za života slavu neće upoznati. U kasnijim uvodnim rečima za svoje knjige eksplicitno se obraćao budućim
generacijama koje će ga otkriti.

    A onda se desilo nezamislivo - Parerga i paralipomena, upravo knjiga u kojoj je opisao ludost jurenja za slavom, učinila ga je poznatim. U tom poslednjem delu umekšao je svoj pesimizam, zaustavio bujicu jadikovki i ponudio mudre savete kako živeti. Iako nikada nije napustio uverenje da život ne predstavlja drugo do „buđavu opnu na površini zemlje” i „beskorisnu remetilačku epizodu u blaženom počinku ništavila”, ovde se opredelio za pragmatičniji pristup. Izjavio je da nemamo izbora do da budemo osuđeni na postojanje, pa otuda moramo nastojati da živimo sa što manje bola. (Na sreću je uvek gledao kao na negativno stanje - odsustvo patnje - i cenio Aristotelovu maksimu „Razboriti teže ne zadovoljstvu, već življenju bez bola”.)

   Saglasno ovome, Parerga i paralipomena nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno, kako zadržati skepsu i racionalnost, kako zaobići utešiteljske natprirodne sedative, kako imati dobro mišljenje o sebi, ne unositi se previše i izbeći vezivanje za ono što se može izgubiti. Iako „svako mora da igra u velikoj lutkarskoj predstavi života i da oseti žice koje ga pokreću”, postoji ipak uteha u
zadržavanju uzvišene perspektive filozofa, iz koje, sa aspekta večnosti, ništa nije uistinu važno - sve prolazi.

     Parerga i paralipomena uvodi jedan novi ton. Iako je i dalje naglašena tragična i žalobna patnja egzistencije, dodata je dimenzija povezivanja - to da
smo neumitno povezani jedni s drugima u zajedništvu naše patnje. U jednom
upečatljivom pasažu, veliki mizantrop izlaže mekši, popustljiviji stav o
dvonošcima:

Zaista bi pravo obraćanje među ljudima, umesto sa „gospodine” trebalo
da bude... moj sapatniče. Koliko god čudno zvučalo, to je u skladu sa
činjenicama, baca najispravnije svetlo na drugog čoveka, podseća nas na
ono najvažnije - toleranciju, strpljenje, trpeljivost, i ljubav prema
bližnjima, koji su svima potrebni i koje, prema tome, svako od nas duguje
drugima.

    Nekoliko rečenica kasnije, navodi misao koja može dobro da posluži kao uvodni pasus u neki savremeni udžbenik psihoterapije.

     Treba da smo popustljivi prema svakoj ljudskoj gluposti, slabosti i
poroku, imajući na umu da su pred nama sopstvene slabosti, gluposti i
poroci. Jer, to su samo neuspesi ljudske vrste kojoj i mi pripadamo, prema
tome, skriveni su i u nama. Ne treba prezirati druge zbog poroka samo
zato što kod nas nisu vidljivi u određenom trenutku.

     Parerga i paralipomena je postigla veliki uspeh, generišući nekoliko kompilacija izabranih odeljaka koji su separatno objavljeni pod popularnijim nazivima (Aforizmi o praktičnoj mudrosti, Saveti i maksime, Mudrost života, Šopenhauerove misli o životu, Umetnost pisanja, Religija: jedan dijalog). Šopenhauerove reči ubrzo su se našle na usnama čitave učene nemačke publike. Čak u susednoj Danskoj, Kjerkegor je u svom dnevniku 1854. zapisao da su „svi književni brbljivci, novinari i autorčići počeli da se bave Š.”

   Napokon su se u štampi pojavile pohvale. Velika Britanija, umalo Arturova domovina, prva ga je počastvovala senzacionalnim prikazom celokupnog njegovog dela (pod nazivom „Ikonoklazma u nemačkoj filozofiji”) u prestižnoj Vestminsterskoj reviji. Nedugo zatim, taj prikaz je preveden i bio
veoma čitan u Nemačkoj. Slični tekstovi ubrzo su se pojavili u Francuskoj i Italiji, a Šopenhauerov život se dramatično promenio.

     Radoznali posetioci su pohrlili u Englischer Hof ne bi li videli filozofa dok ruča. Rihard Vagner mu je poslao originalni libreto Nibelunškog prstena sa posvetom. Njegov rad je postao predmet univerzitetskih predavanja, učena društva nudila su mu članstvo, poštom su stizala pisma hvale, u knjižarama su se ponovo pojavile prethodne knjige, sugrađani su ga pozdravljali dok je šetao,
a u prodavnicama kućnih ljubimaca bila je velika potražnja za pudlama sličnim Šopenhauerovoj.

     Njegovo ushićenje i oduševljenje bejahu veoma očiti. Napisao je, „Ako se mačka pomazi, ona prede; isto tako, neizbežno, kada je čovek pohvaljen, slatki zanos i oduševljenje reflektuju se na njegovom licu”, i izrazio nadu da će „jutarnje sunce moje slave pozlatiti svojim prvim zracima veče mog života i raspršiti njegovu tamu.” Kada je slavna vajarka Elizabet Nej došla na četiri nedelje u Frankfurt da načini njegovu bistu, Artur se pohvalio: „Po čitav dan kod mene radi. Kad dođem kući, zajedno pijemo kafu, zajedno sedimo na sofi, i ja se osećam kao da sam u braku.”

   Još od svog najboljeg perioda - one dve godine koje je kao dete proveo u Avru sa porodicom Blesimar - Artur nije sa toliko nežnosti i zadovoljstva govorio o domaćem životu.

41

Mogu podneti pomisao da će moje
telo vrlo brzo izjesti crvi, ali se sav
naježim na ideju da će mi filozofiju grickati
profesori filozofije.

Smrt dolazi Arturu Šopenhaueru

      Šopenhauer se sa umiranjem suočio onako kako se suočavao sa svim stvarima tokom života - ekstremno lucidno. Nijednom ne trepnuvši dok je gledao smrti u oči, nijednom ne posegnuvši za sedativom verovanja u natprirodno, ostao je odan razumu do samog kraja. Govorio je da smrt prvi put otkrivamo intelektom: posmatramo smrt drugih i, po analogiji, shvatamo da ona mora doći i po nas. I
putem intelekta stižemo do očiglednog zaključka da je smrt prekid svesnosti i ireverzibilno poništavanje sopstva.

     Dva su načina da se sa njom suočimo, govorio je: racionalni put, i put iluzije i religije koji nudi nadu u postojanost svesti i udoban zagrobni život. Otud je činjenica smrti i strah od nje začetnik dubokih misli i majka kako filozofije, tako i religije.

      Šopenhauer je čitav život proveo boreći se sa sveprisustvom smrti. U svojoj prvoj knjizi, napisanoj kad mu je bilo dvadeset godina, izjavio je: „Život našeg tela samo je konstantno sprečavanje umiranja i stalno odlaganje smrti... Svaki naš udah odbija smrt koja stalno preti, otuda se svakog sekunda rvemo s njom.”
 
     Kako ju je opisao? Rad mu obiluje metaforama o suočavanju sa smrću: mi smo ovce razigrane na pašnjaku, a ona kasapin koji ćudljivo jednu po jednu bira za klanje; ili smo kao mala deca u pozorištu, nestrpljiva da predstava počne i, na sreću, ne znamo šta će nam se desiti; ili smo mornari koji energično provlače brodove kroz stene i vrtloge, sve vreme nepogrešivo ploveći ka velikom katastrofalnom potonuću koje nas čeka na kraju.

Njegovi opisi životnog ciklusa uvek oslikavaju neumoljivo beznadežno putovanje:

     Kakva razlika između našeg početka i našeg kraja! Ono prvo provodimo
u mahnitosti želje i ekstazi čulnog zadovoljstva; drugo, u destrukciji svih
organa i odvratnom vonju leševa. Put od rođenja do smrti uvek je
nizbrdica blaženstva i uživanja u životu; zanosne sanjarije detinjstva,
bezbrižna mladost, tegobno zrelo doba, slabašna i često jadna starost,
tortura njenih bolesti, i konačno, agonija smrti. Zar sve ovo ne izgleda
upravo kao da je egzistencija pogrešan korak čije posledice postepeno
postaju sve očiglednije.

    Da li se Šopenhauer plašio sopstvene smrti? U poslednjim godinama vrlo se spokojno izražavao o umiranju. Odakle ta smirenost? Ako je strah od smrti u svemu prisutan, ako nas progoni čitavog života, ako je smrt tako zastrašujuća da se bezbroj religija pojavilo ne bi li je obuzdalo, kako je izolovani i ovozemaljski Šopenhauer ugušio tu muku u sebi?

    Metode su mu se zasnivale na intelektualnoj analizi izvora strepnje pred smrću. Da li nas smrt užasava zato što je strana i nepoznata? Ako je to tako, onda nam je daleko bliskija nego što se generalno smatra. Ne samo da svakodnevno osećamo njen ukus, dok spavamo ili u stanjima nesvesnosti, već smo i prošli kroz večnost nebića pre no što smo nastali.

     Da li se užasavamo smrti zato što je zla? (Setimo se samo jezive ikonografije kojom je uobičajeno predstavljamo.) I ovde podvlači da grešimo: „Apsurdno je neegzistenciju smatrati zlom: svako zlo, kao i dobro, pretpostavlja egzistenciju i svest... Izgubiti nešto što ne možemo doživeti kao gubitak
očigledno nije zlo.” Od nas traži da imamo na umu da je život patnja, da je sam po sebi zlo. I pošto je tako, kako onda gubitak nekog zla može biti zlo? Na smrt, kaže, treba gledati kao na blagoslov, oslobođenje od neumitne teskobe dvonožne egzistencije: „Treba da je dočekamo kao željeni i srećni događaj, a ne, kako je obično slučaj, sa strahom i drhtanjem.” Životu se treba narugati jer prekida naše blistavo nepostojanje, i u tom kontekstu, postavlja kontroverznu tvrdnju: „Da zakucamo na grobove i upitamo mrtve da li bi želeli da ponovo ustanu, odmahnuli bi glavama.” Citira i slična zapažanja kod Platona, Sokrata i Voltera.

     Pored racionalnih argumenata, Šopenhauer nudi i jedan koji je na granici mističkog: flertuje (ali se ne ženi) sa izvesnim oblikom besmrtnosti. Prema njegovom shvatanju, naša unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje, stvari-po-sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija; kada se naš beznačajni život završi, pridružujemo se
iskonskoj životnoj sili izvan vremena.

     Ideja pridruženja toj životnoj sili izgleda da je donela olakšanje Šopenhaueru i mnogim njegovim čitaocima (na primer, Tomasu Manu i njegovom fiktivnom protagonisti, Tomasu Budenbroku), ali pošto ne uključuje kontinuirano lično ja, na mnoge deluje kao hladna uteha. (Čak je i uteha koju
doživljava Tomas Budenbrok kratkotrajna i iščezava posle nekoliko strana.) Dijalog koji je Šopenhauer uspostavio između dva grčka filozofa otvara pitanje koliko je utehe zaista izvukao iz svojih uverenja. Filalet nastoji da ubedi Trasimaha (okorelog skeptika) da smrt ne nosi ništa užasno jer je suština individue nerazoriva. Obojica navode tako lucidne i jake argumente da čitalac
ne može biti siguran kakvo je autorovo raspoloženje. Na kraju, skeptik Trasimah ostaje neubeđen i data mu je završna reč:

   Filalet: „Kad kažeš ja, ja, ja hoću da postojim, ne govoriš ti sam. To kaže
sve, apsolutno sve što poseduje i najmanji tračak svesti. Poklik je to ne
individue, već same egzistencije... Upoznaš li samo temeljito šta jesi i šta
tvoja egzistencija uistinu jeste, naime, univerzalna volja za životom,
čitavo to pitanje će ti izgledati detinjasto i vrlo smešno.”


Trasimah: „Ti sam si detinjast i vrlo smešan, kao i svi filozofi, i ako se
čovek mojih godina upusti u razgovor od četvrt sata sa takvom budalom,
to je samo zato što ga zabavlja i popunjava mu vreme. Čekaju me važnija
posla i zato - doviđenja.

    Šopenhauer je raspolagao još jednom metodom da strepnju pred smrću drži na distanci: nje je najmanje tamo gde je samoostvarenje najveće. Ukoliko se njegova pozicija zasnovana na univerzalnom jednom nekome učini anemičnom, ova poslednja odbrana nesumnjivo je robustnija. Kliničari koji rade sa umirućima primećuju da je strah od smrti jači kod onih koji misle da su imali
neispunjen život. Osećaj ispunjenja, „da su do kraja živeli”, kako je to Niče formulisao, umanjuje ovaj strah.

    A Šopenhauer? Da li je on živeo ispravno i smisleno? Ispunio svoju misiju? U to nimalo nije sumnjao. Pogledajmo završnu belešku u njegovom dnevniku:

Uvek sam se nadao lakoj smrti, jer ko god je čitavog života bio sam
sudiće bolje od drugih o tom usamljeničkom poslu. Umesto da odem
među budaletine i lakrdijaše koji spadaju u jadne primerke ljudskih
dvonožaca, ja ću završiti srećno, svestan da se vraćam mestu odakle sam
krenuo... i da sam ispunio svoju misiju.

     A isto raspoloženje - ponos što je pratio sopstvenu kreativnu putanju - izražena je i u kratkim stihovima, autorskom finalu, u zaključnim redovima poslednje knjige:

Iscrpljen, evo, sad na kraju puta
S lovorom teškim za umorno čelo
Zadovoljan, ipak, motrim svoje delo
Ne mareć nimalo šta će drugi reći.


     Kada mu je objavljena Parerga i paralipomena, njegov završni rad, izjavio je: „Duboko sam srećan što sam dočekao rođenje svog poslednjeg deteta. Osećam se kao da mi je teret koji sam nosio od svoje dvadeset četvrte godine skinut sa ramena. Niko ne može ni da zamisli šta to znači.”

    Ujutru dvadeset prvog septembra 1860, domaćica mu je pripremila doručak, pospremila kuhinju, otvorila prozore i izašla da obavlja druge poslove. Šopenhauer je ostao sam; već se bio okupao hladnom vodom, seo na sofu u prostranoj, jednostavno nameštenoj dnevnoj sobi i počeo da čita. Na podu, duž sofe, bila je prostrta crna medveđa koža na kojoj je sedeo voljeni pudl Atman. Tačno iznad visio je veliki uljani portret Getea, a nekoliko portreta pasa, Šekspira, Klaudija, te dagerotipija s njegovim likom pokrivalo je ostale zidove. Na pisaćem stolu stajalo je Kantovo poprsje. U jednom uglu, na stočiću, nalazila se bista Kristofera Vilanda, filozofa koji je mladog Šopenhauera ohrabrio da studira filozofiju, a u drugom obožavana pozlaćena statua Bude.

      Nešto kasnije, u sobu je ušao njegov lekar, koji ga je redovno obilazio, i zatekao kako leži na leđima, u dnu sofe. „Infarkt pluća” (pulmonalna embolija) bezbolno ga je zbrisao sa ovoga sveta. Lice mu nije bilo izobličeno i nije bilo znakova samrtničke agonije. Sahrana po kišnom danu beše neprijatnija od većine drugih zbog zadaha raspadajućeg tela u maloj zatvorenoj kapeli. Deset godina ranije, Šopenhauer je ostavio eksplicitno uputstvo da njegovo telo ne bude odmah zakopano, već da se u mrtvačnici drži najmanje pet dana, sve dok ne počne da truli - možda je to bio poslednji gest mizantropije ili pak strah od prividne smrti. U kapeli je ubrzo postalo tako zagušljivo a vazduh toliko
neprijatan, da je nekolicina okupljenih morala da je napusti u toku dugog pompeznog govora izvršioca testamenta, Vilhelma Gvinera, započetog sledećim rečima:


Ovaj čovek koji je proveo život među nama, 
a uprkos tome ostao stranac, provocira nesvakidašnja osećanja. 
Ovde ne stoji niko ko mu je pripadao po krvnoj vezi; 
izolovan je umro, kao što je i živeo.


      Šopenhauerova grobnica pokrivena je teškom pločom od belgijskog granita. U testamentu je zahtevao da na njoj piše samo ime - „dalje ništa, ni datum, ni godina, ni slovo više.”

Čovek pod tom skromnom pločom želeo je da njegovo delo govori za njega.





1 коментар: