Sukobi koje su pokrenuli ovi regionalni saveznici nisu bili od koristi iranskom rukovodstvu. Među mnogim gubicima koje je Iran pretrpeo je julsko ubistvo Ismaila Haniyeha, Hamasovog političkog vođe, u pansionu vlade u Teheranu – direktan dokaz o obima do koje su izraelske obaveštajne službe prodrle u iranske sigurnosne snage – podjednako šteta nanesena Hezbolahu eliminacijom većine njegovih viših vođa, uključujući i njegovog visokog vođe Hasana Namida. Iznad svega Izrael je izveo najveće vazdušne napade koje je ikada pokrenuo protiv Irana, navodno oslabivši protivvazdusnu odbranu zemlje, a Islamska Republika je svedočila brzom padu svog dugogodišnjeg bliskog partnera, režima Bashara al-Assada u Siriji.
U Velikoj strategiji Irana: Politička istorija,Vali Nasr istražuje međunarodnu državnost koja je tokom mnogih decenija dovela Iran do njegovog trenutnog nesigurnog položaja. Nasr, naučni veteran Irana i Bliskog istoka, tvrdi da strateška vizija režima proizilazi manje na revolucionarnoj nameri širenja islamističke ideologije više na konceptu nacionalne sigurnosti ukorenjenoj u regionalnim rivalstvima, iranskom istorijskom iskustvu i poznatim antiimperijalnim i antikolonijalnim strujama s kraja dvadesetog stoleća. “Islam ostaje jezik iranske politike”, piše Nasr, opisujući versku osnovu države kao način da Iran “realizuje političke i ekonomske interese kod kuće i definiše nacionalne interese u inostranstvu”. Ali, dodaje, “ti su ciljevi sada sekularne prirode”.
Ova informativna i korisna knjiga bazirana na Nasrovom pomnom praćenju glavnih iranskih izvora, predstavlja potencijalnu prekretnicu za Islamsku Republiku. Sada kada je američki predsednik Donald Trump odlučan da oživi kampanju "maksimalnog pritiska" svoje prve administracije, iranski 85-godišnji vrhovni vođa, ajatolah Ali Khamenei, suočava se s dilemom: kapitulirati pred Washingtonom, što bi donelo ublažavanje sankcija, ali i zahtevalo daleko restriktivniji nuklearni sporazum i i drastično ograničenje iranske nuklearne orijentacije, ili uporno vođenje stare vanjske politike koje potencijalno vodi katastrofalnim - izraelski i američki udarima. Prošlog oktobra, jedan od Khameneijevih viših savetnika je ustvrdio da bi, ako Izrael napadne iranska nuklearna mesta, vrhovni vođa mogao preispitati svoje ranije dekrete o zabrani razvoja i upotrebe oružja za masovno uništenje. U pokušaju da shvati kako će Iran reagovati, za Zapad će biti jednako važno da napusti zastarele načine gledanja na režim u Teheranu i da identifikuje prave izvore njegovog ponašanja i pogleda, od kojih mnogi leže u prošlosti.
KARBALA COMPLEX
Godine 2001., elitni iranski Korpus islamske revolucionarne garde IRGC) je u jednoj od svojih službenih istorija ustvrdio da će osmogodišnji rat koji je zemlja vodila protiv Iraka Sadama Huseina 1980-ih uticati na „svako pitanje unutrašnje i vanjske politike Islamske Republike Iran najmanje u narednih nekoliko decenija“. To je vizija koju je Hamenei u više navrata podcrtao, uključujući i tok 2022. Zapadni analitičari su često umanjivali značaj iransko-iračkog rata, delom zato što je završio u zastoju, a delom zato što su Sjedinjene Države i mnogi njihovi saveznici, pošto su podržali Sadamovu baasističku diktaturu, sramotno obrnuli i 15 godina kasnije svrgnuli ss vlasti. Sa svoje strane, prognani iranski opozicionari ne vide nikakvu korist u hvaljenju herojskog prkosa Islamske Republike pred licem njenog tiranskog suseda.
Nasr vraća rat na njegovo pravo mesto kao odlučujući događaj postrevolucionarnog Irana. On tvrdi da je ovaj užasan, dugotrajan, iscrpljujući sukob – čak milion ljudi je ubijeno na obe strane – iznedrio stratešku kulturu koja je vodila ponašanje Irana tokom većeg dela naredne tri i po decenije, uključujući i sadašnje doba. On opisuje tu kulturu kao ukorenjenu u viziji koja spaja “strahove iz okruženja i prevelike ambicije” – kombinacija koja je dovela do toga da Teheran koristi proxy snage i klijente širom Bliskog istoka, kao i asimetrična sredstva, za napad na bolje opremljene neprijatelje kao što su Izrael i Sjedinjene Države.
Sadamu je Iranska revolucija 1979. predstavljala priliku. Gledajući svrgavanje iranskog šaha Mohameda Reze Pahlavija, kojeg su podržavale SAD, i diplomatsku krizu koja je pokrenuta kada su sledbenici novog lidera zemlje, ajatolaha Ruholaha Homeinija, zauzeli američku ambasadu u Teheranu i uzeli više od 50 Arapa za taoce, irački vođa je video priliku da preotme iransku teritoriju,arapsku manjinu osloboditi od Perzijskog jarma i zadavi novonastalu teokratiju koja je pozivala iračke šiite da zbace njegovu vlastitu vladu kojom dominiraju suniti.
Ali invazija koju je Sadam pokrenuo u septembru 1980. imala je neželjeni efekat jačanja novog iranskog klerikalnog režima. Irancima je trebalo manje od dve godine da povrate teritoriju koju su izgubili u početnom iračkom napadu i odbace neprijatelja preko Shatt al Araba, rečne granice između dve zemlje. Do ovog trenutka, Homeini je preduzeo čistku od liberala i levičara; zamenio je vojsku koju je nasledio od šaha novom militantnom silom, IRGC; i nalazio se na prezirnoj – i, za milione muslimana širom šireg islamskog sveta, inspirativnoj – udaljenosti i od Sovjetskog Saveza i od Sjedinjenih Država. Kada je pakistanski novinar zamolio ajatolaha da objasni prednosti revolucije, on je odgovorio: "Sada se sve odluke donose u Teheranu."
U strahu da će se Homeinijev radikalizam pokazati zaraznim, Zapad, sovjetski blok i veći deo arapskog sveta okuplja se oko Sadama. Francuska mu je prodala borbene avione Mirage, Reganova administracija mu je dala američke obaveštajne podatke, a Sovjeti su isporučili tenkove i projektile. Od Saudijske Arabije dobio je milijarde dolara kredita i obroka za svoje trupe. Podložan gotovo vodonepropusnom međunarodnom embargu na oružje, Iran je bio prisiljen da se oslanja uglavnom na samodovoljnost, verski žar i patriotizam.
Intervjuišući veterane rata u Iranu pre dve decenije, saznao sam koliko je moćan bio ovaj žar. Čuo sam da su tinejdžeri pripadnici dobrovoljačke Basij milicije stavljali losion nakon brijanja pre samoubilačke misije kako bi mirisali dobro za svog tvorca. Mlade žene su namerno birale muževe među vojnicima koji su bili smrtno otrovani iračkim hemijskim oružjem, koje je razvijeno uz pomoć materijala i prekursora dvostruke namene koje su isporučivale kompanije iz Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država. Bivši borci s kojima sam razgovarao u centralnom iranskom gradu Isfahanu ponekad bi zastali usred rečenice, slabo kašljajući, crvenih lica i stezanja u grudima dok ih je gas koji su udisali pre više od decenije polako uništavao.
U leto 1982. godine, ono što je režim nazvao "svetom odbranom" postalo je ofanzivna kampanja kada su iranske snage prešle Shatt al Arab. Na kraju, gotovo decenija rata protiv znatno bolje snabdevenog neprijatelja koštala je Iran i do pola miliona života, iako nisu uspele srušiti Sadama ili trajno osvojiti bilo koju iračku teritoriju. Novi ciljevi rata, tvrdi rukovodstvo, bili su da se zbriše Izrael i inspiriše narod uglavnom sunitskih zalivskih monarhija da ustane protiv svojih vladara koje podržava Zapad. Popularan slogan među iranskim dobrovoljcima bio je: “Put do Jerusalema vodi kroz Karbalu”, centralni irački grad koji sadrži poštovana šiitska svetilišta.
U stvari, put je vodio kroz Liban, gde se Hezbolah, šiitska milicija koju je Iran osnovao 1982. godine, borila protiv izraelske okupatorske vojske i izvodila ogromne napade na američke i francuske trupe. Put je prolazio kroz Meku, gde su saudijske vlasti 1987. godine ugušile demonstracije iranskih hodočasnika. U sukobu je poginulo oko 400 ljudi, uključujući više od 200 iranskih hodočasnika. Akbar Hashemi Rafsanjani, predsednik iranskog parlamenta i Homeinijev najbliži pouzdanik u to vreme, odgovorio je pozivom vernicima da “iskorene saudijske vladare” i “uklone kolosalno i dragoceno bogatstvo koje pripada islamskom svetu... iz kontrole kriminalaca”. I dugo nakon formalnog okončanja neprijateljstava između Irana i Iraka, put do Jerusalima vodio je preko Buenos Airesa, gde su argentinske vlasti i međunarodni istražitelji optužili Iran da je organizovao bombaške napade na izraelsku ambasadu 1992. i na jevrejski kulturni centar dve godine kasnije.
U julu 1988. godine, američki ratni brod oborio je iranski avion Iran Air 655 iznad Perzijskog zaliva, ubivši svih 290 ljudi u njemu. Sjedinjene Države, koje su pokušavale da obuzdaju iranske vazdušne snage, tvrdile su da su pogrešno identifikovale letelicu kao borbeni avion F-14 Tomcat. (Predsednik Ronald Reagan je izrazio žaljenje zbog greške, iako bez izvinjenja.) Obaranje leta 655 slomilo je Homeinijevu odlučnost. Svoje kasnije prihvatanje prekida vatre uz posredovanje UN uporedio je sa ispijanjem otrova. Umro je 1989. godine, a nasledio ga je njegov štićenik, Khamenei, koji je od tada, prema Nasrovim rečima, "visio nad iranskom politikom".
Poznat po svojoj upornosti i lukavosti, Khamenei je bio čovek od uverenja, a njegova mržnja prema Sjedinjenim Državama se duboko osećala. “Amerika je kao pas”, naveo je Nasr njegove reči na jednom sastanku iranskog Veća za nacionalnu sigurnost; “Ako se povučete, baciće se na vas, ali ako se bacite na njega, ustuknut će.” Od odluke predsednika Jimmyja Cartera da primi šaha u Sjedinjene Države nakon njegovog svrgavanja 1979. – događaja koji je pokrenuo preuzimanje američke ambasade – do uključivanja Irana od strane predsednika Georgea W. Busha u njegov govor o “osovini zla” 2002., do Trumpovog jednostranog povlačenja, 2018. godine, s nuklearnim sporazumom koji je potpisao 2018. Uvođenjem novih sankcija, vrhovni vođa se mogao pozvati na mnogo dokaza koji bi potkrepili njegovu tvrdnju da Sjedinjene Države dugo traže promenu režima u Iranu.
SOLEIMANIJEV LABIRINT
Međutim, do prvih godina ovog stoleća, izgledi za mir i američke investicije bili su privlačni pragmatičnijim iranskim političarima, posebno Rafsanjaniju, koji je bio predsednik 1990-ih i za kojeg se pričalo da je, uz pristalice među klerikalnim establišmentom, ostvario „veliku pogodbu“ sa „Velikim Sotonom“ – Sjedinjenim Državama. Nasledio ga je Mohammad Khatami, umereni političar koji je otvorenije nastojao poboljšati odnose s Washingtonom. Oslanjajući se na intervjue sa Khatamijem, Nasr izveštava da je Khatamiju vrhovni vođa savetovao da ne šalje pismo, koje je 2003. godine Khameneiju pokazao a koje je sastavio Bushu i u kojem je nudio rešavanje svih nerešenih nesuglasica sa Sjedinjenim Državama. "Amerika će vas izneveriti i protumačiće pismo kao slabost", upozorio je Khameneni. Khatami ga je ipak poslao, ali Bush nije odgovorio, a iranski predsednik je bio primoran da prizna da se pokazalo da je vrhovni vođa bio u pravu.
Po Khameneijevom mišljenju, ono što je važno je dugoročna politika. Težnja za idealima je važnija od njihovog postizanja, neuspesi će se uvek pokazati kao privremeni, a za pobedu će možda trebati generacije. Koliko god da je bio skup i neuverljiv, iransko-irački rat je naučio Iran kako da zaobiđe sankcije Zapada korištenjem lažnih kompanija i posrednika. Rat je takođe dao IRGC-u mogućnost za privatna preduzeća, predviđajući ekonomsku dominaciju, posebno u energetici i infrastrukturi, koju danas uživaju kompanije povezane sa korpusom. To je također dalo režimu, ili barem njegovim najideološkijim, posvećenim delovima, veru u njegovu otpornost i sposobnost Irana da se oporavi od neuspeha.
Možda najznačajnije od svega je to što je rat pretvorio Iran u tehnološku autarkiju sposobnu da proizvede sofisticirane bombe kojima su pored puteva, koje su šiitske milicije koje podržavaju Iran, koristile da ubiju stotine američkih vojnika nakon američke invazije na Irak 2003. godine, zatim dronove i balističke rakete koje je Iran ispalio na Izrael,, i naravno program na rubu da Iran svrsta u država s nuklearnim oružjem. Sadamov napad na Iran inspirisao je i stratešku doktrinu Teherana o „odbrani od napred“, koju je formalno usvojio 2003. Ono što iranski rivali i protivnici vide kao agresiju koja seje haos kroz sektaštvo i prljave trikove je, po mišljenju režima samo odbrambeni pokušaj da se neutralizuju pretnje zemlji pre nego što stignu do njihovih granica.
Islamska Republika je učvrstila moć svojih šiitskih saveznika u Iraku na račun sunitskih frakcija (uključujući fanove Islamske države ili ISIS-a), podredila je libanonsko političko telo Hezbolahu i poslala hiljade IRGC-a i stranih boraca – uglavnom avganistanskih šiita – da pomognu u borbi protiv pobunjenika Assada. Veći deo druge decenije ovog stoleća, ove napore je nadgledao čovek koji je postao vodeći eksponent odbrane napred: iranski general Kasem Sulejmani.
U svojim ranim dvadesetim na početku iransko-iračkog rata, Sulejmani se pridružio IRGC-u i preduzeo akte sabotaže unutar Iraka. Brzo je napredovao i 1998. godine dobio je komandu nad snagama Quds IRGC-a – njegovom „Jerusalemskom“ brigadom, kako korpus nazivaju ovu brigadu za operacije u inostranstvu. On također nije bio nefleksibilan ideolog, a nakon napada 11. septembra, dao je obaveštajne podatke Sjedinjenim Državama koji su im pomogli da sruše njihovog zajedničkog neprijatelja u Afganistanu, Talibane. Ali Sulejmani nije gajio iluzije o bilo kakvoj „velikoj pogodbi“. On je uporedio odnos Vašingtona i Irana sa odnosom “vuka i ovce”. Niti je bio impresioniran kvalitetom sirijskih snaga s kojima je morao raditi kada je upravljao vojnom intervencijom Irana u toj zemlji. “Sirijska vojska je beskorisna!” rekao je jednom iračkom političaru, prema profilu Sulejmanija u New Yorkeru koji se pojavio 2013. godine: "Dajte mi jednu brigadu Basija i mogao bih da osvojim celu zemlju."
Bez obzira na to, Sulejmanijeva dostignuća su bila značajna. On je 2015. lično uverio i ruskog predsednika Vladimira Putina i lidera Hezbolaha Nasralaha da intervenišu u sirijskom sukobu, u procesu koji je omogućio Asadovom režimu da preživi skoro deceniju. Iste godine je također orkestrirao ponovno osvajanje, od strane iračkih i IRGC snaga, važnog iračkog grada Tikrita od Islamske države. Kombinovao je hrabrost gladijatora, lukavstvo špijunskog gospodara i vlast vicekralja. Bivši visoki irački zvaničnik opisao je Sulejmanija kao "mudrog, zastrašujuće inteligentnog stratega". U jednom od mnogih razotkrivajućih citata koje Nasr navodi, on izveštava da je Sulejmani rekao Khameneiju: “Stavili smo pilulu u Assadova usta, ali čim se okrenemo, on ispljune pilulu.”
Kako bi očuvala duh iransko-iračkog rata, Islamska Republika je izgradila muzeje “svete odbrane” širom zemlje i nastojala promovisati vrednosti žara i samopožrtvovanja koje su bile tako centralne u to doba kroz filmove, video igre i popularnu muziku. Ali ti napori su uglavnom bili neuspešni. 60 posto Iranaca koji su mlađi od 30 godina ne sećaju se borbi. Mnogi od njih, suočeni s ekonomskom izolacijom i narušavanjem izgleda kod kuće, ljuti su što režim preusmerava milijarde dolara na „os otpora“, koju naziva svojom mrežom zastupnika i partnera. Kad god Iran doživi jedan od svojih periodičnih grčeva nemira, kao što se dogodilo krajem 2022. nakon smrti mlade Iranke Mahse Amini u policijskom pritvoru, demonstranti kritikuju iranske prekomorske veze.
Nedavni video klip koji je naveliko kružio na iranskim društvenim mrežama prikazuje iransku školu za dečake u kom direktor viče: "Smrt Izraelu!", na što njegovi učenici odgovaraju: "Smrt Palestini!" Godine 2022. Mir Hossein Mousavi, koji je bio premijer 1980-ih, okrenuo se protiv Khameneija 2009. nakon spornih izbora i od tada je u kućnom pritvoru, požalio se da Islamska Republika podržava Asadov „režim ubijanja dece“ i podstiče nasilje u celom regionu. Kao dokaz onoga što je nazvao "zlobnošću ovog pogrešnog puta", naveo je "milione izbeglica i stotine hiljada mrtvih u Siriji, ocrnjivanje Hezbolahovog imena, sektaške i etničke ratove u Jemenu, spremnost arapskih država da se udruže s Izraelom kako bi se suprostavile Asadu."
NUKLEARNI ČVOR
U svetlu nedavnih pogrešnih koraka Irana i teških udaraca koje je Izrael zadao njegovom regionalnom prestižu, primamljivo je smatrati Sulejmanijevo ubistvo 2020. američkim dronom majstorskim potezom Trumpa, koji ga je odobrio pred kraj svog prvog mandata. Da je Sulejmani još uvek bio živ i mogao uticati na događaje, manje je verovatno da bi Hezbolah pokrenuo svoj nepromišljeni napad na Izrael nakon Hamasovih zločina 7. oktobra – odluke koja je dovela ne samo do besne izraelske odmazde koja je koštala života Nasralaha i mnogih njegovih visokih komandanata, već je i poremetila dotok oružja i novca iz Irana. I Iran možda ne bi dopustio da Assad tako lako padne prošlog decembra, što je bio težak udarac za Khameneija: visoki komandant IRGC-a je jednom opisao Siriju kao „ključ za regiju; ono što gubimo gubitkom Sirije premašuje ono što imamo na kocki u Iraku, Libanu i Jemenu“.
Ne postoji direktan način da se Iran oporavi od neuspeha prošle godine. „Danas, čak i da Islamska Republika odluči da odustane od napredne odbrane, to ne bi bilo lako učiniti“, piše Nasr — a to je bilo pre Assadovog pada u decembru. Nuklearna dilema čini poziciju Teherana još težom , jer ga verovatno prisiljava na bezglavo sukobljavanje s Trumpovom Belom kućom. I za razliku od godina nakon iransko-iračkog rata, kada je Iran imao prednost relativno mladog vodstva, Khamenei i njegov najuži krug postali su gerontokratija, a nova generacija je sve nestrpljivija prema klerikalnoj vlasti.
Ali možda još nije kraj. Uz svu iscrpljenost i krhkost Islamske Republike, te spremnost miliona Iranaca da izađu na ulice i izraze svoj prezir prema njoj, ljudi žestoko štite svoju zemlju, a vanjski napadi ih zbližavaju. Povećanje neizvesnosti je pitanje iranske sukcesije. Čini se da je Khameneijev izbor da ga sledi kao vrhovnog vođu njegov drugi sin Mojtaba, koji ima 56 godina i kojeg Nasr opisuje kao njegovog “glavnog savetnika”. U nedavnom intervjuu, Abbas Palizdar, bliski saradnik Mojtabe, osvrnuo se na raširenu korupciju u “vladajućim krugovima” Islamske Republike i izrazio uverenje da će, ukoliko Mojtaba preuzme dužnost od njegovog oca, ne samo “slomiti vrat korumpiranima” već i povećati društvene slobode i osloboditi političke zatvorenike. To bi ga stavilo u istu kategoriju reformatora kao i saudijskog i prestolonaslednika Mohammed bin Salman.
Pa ipak, Mojtaba je proveo iransko-irački rat služeći u bataljonu IRGC-a koji je bio poznat po svojoj ideološkoj čistoći i, prema Nasrovim rečima, on želi da “ovekoveči strategije otpora i napredne odbrane rođene tokom rata”. Takođe nije pokazao nikakve znake da je manje posvećen nuklearnom programu od njegovog oca. Ako Mojtaba zaista postane vrhovni vođa, ne samo da će se Islamska Republika približiti da postane nasledna monarhija, već bi odbrana napred mogla dobiti drugi vetar.
izvor : Foreign Affairs, Review essay
Нема коментара:
Постави коментар