Mada sam naumio da prikažem kako se osvaja moderna država i kako se ona brani, ne može se reći da ova knjiga treba da bude imitacija Makijavelijevog Vladaoca; pa, i kad bi bila moderna imitacija, sasvim malo je makijavelijevska. Vremena na koja se odnose argumenti, primeri, mišljenja i moral Vladaoca bila su vremena tako velike dekadencije opštih i ličnih sloboda, građanskog dostojanstva i ljudskog poštovanja, da bi uzimati kao uzor to čuveno Makijavelijevo delo kada se raspravlja o nekim najznačajnijim problemima moderne Evrope značilo vređati čitaoca, slobodnog čoveka.
Politička istorija ovih poslednjih deset godina nije istorija primene Versajskog ugovora, niti ekonomskih posledica rata, ni zalaganja vlada da se osigura mir u Evropi, već je to borba između branilaca principa slobode i demokratije, odnosno parlamentarne države i njenih protivnika. Stavovi partija nisu drugo do politički aspekti te borbe i treba ih posmatrati samo s te tačke gledišta ako hoćemo da shvatimo značnje mnogih događaja poslednjih godina i predvidimo razvoj aktuelne unutrašnje situacije pojedinih evropskih država.
Gotovo u svim zemljama, pored partija koje se deklarišu kao branioci parlamentarne države i pobornici unutrašnje političke ravnoteže, tj. liberalne i demokratske (to su svi konzervativci, od liberala desničara do socijalista levičara), postoje partije koje bi problem države prenele na revolucionarni teren. To su partije ekstremnih desničara i ekstremnih levičara, „katilinci“, tj. fašisti i komunisti. Desni katilinci plaše se rizika nereda: okrivljuju vladu zbog slabosti, nesposobnosti i neodgovornosti, smatraju da je potrebna gvozdena državna organizacija i stroga kontrola celokupnog političkog, socijalnog i ekonomskog života. Oni su idolopoklonici države, pristalice državnog apsolutizma. U centralizovanoj, autoritarnoj, antiliberalnoj i antidemokratskoj državi nalaze jedinu garanciju reda i slobode, jedinu odbranu od komunističke opasnosti. „Sve u državi, ništa van države, ništa protiv države“, potvrđuje Musolini. Zagovornici levice ciljaju na osvajanje države da bi zaveli diktaturu proleterijata. „Gde je sloboda, nema države“, govorio je Lenjin.
Primeri Musolinija i Lenjina uveliko utiču na aspekte i razvoje borbe između pobornika desnice i levice i branilaca liberalne i demokratske države. To su, nema sumnje, taktika fašista i taktika komunista ali je neophodno uočiti, što se toga tiče, da ni katilinci, ni branioci države ni do danas nisu dokazali da znaju na čemu se zasnivaju i jedna i druga taktika, da li među njima postoji kakva analogija i koje su njihove posebne karakteristike. Taktika koju je sledio Bela Kun nema ničeg zajedničkog sa boljševičkom. Kapov revolucionarni pokušaj nije drugo do vojnička pobuna. Primo de Rivera i Pilsudski su državni udar shvatili i izveli po pravilima tradicionalne taktike koja nema nikakvu sličnost s fašističkom. Bela Kun bi mogao da izgleda moderniji taktičar, tehnički bolji i stoga opasniji od ostale trojice, ali u postavljanju problema osvajanja države i on pokazuje da ne zna da postoji ne samo moderna ustanička taktika, nego i moderna tehnika državnog udara. Bela Kun veruje da oponaša Trockog, a ne primećuje da je ostao pri pravilima koja je Marks postavio na primeru Pariske komune 1871. Kap se zavarava da će protiv Vajmarske skupštine ponoviti udar od 18. brimera.[12] Primo de Rivera i Pilsudski zamišljaju da je dovoljno srušiti oružjem ustavnu vladu da bi zavladali modernom državom.
Jasno je da ni katilinci ni vlade nisu postavili sebi pitanje da li postoji moderna tehnika državnog udara i koja su njena osnovna pravila. Na revolucionarnu taktiku katilinaca vlade nastavljaju da se suprotstavljaju defanzivnom taktikom koja pokazuje totalno nepoznavanje osnovnih principa veštine osvajanja i odbrane moderne države. Samo je Bauer, kancelar Rajha, marta 1920. dokazao da je shvatio kako je za odbranu države neophodno poznavati veštinu njenog osvajanja.
Protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja kancelar Bauer, čovek osrednjih kvaliteta, odgojen u marksističkoj školi, ali u suštini konzervativac kao svaki dobar Nemac srednje klase, nije oklevao da upotrebi oružje generalnog štajka: on je bio prvi koji je u odbrani države primenio osnovno pravilo komunističke taktike. Veština odbrane moderne države regulisana je istim pravilima koja regulišu veštinu osvajanja: eto, to je ono što se može nazvati Bauerovom formulom. Naravno, koncepcija poštenog kancelara Bauera nije ista kao Fušeova. Bauerova formula podrazumeva osudu klasičnih policijskih sistema kojima vlade pribegavaju u bilo kojoj prilici i protiv bilo koje opasnosti, ne praveći razliku između nereda u predgrađu i pobune u kasarni, između štrajka i revolucije, između parlamentarne zavere i barikade. Čuvena je apologija kojom je Fuše branio svoje sisteme, tvrdeći da je u stanju da provocira, predupredi i uguši nered bilo kakve vrste. Ali čemu bi služili danas Fušeovi sistemi protiv taktike komunista ili fašista?
Zanimljivo je konstatovati povodom toga da taktika koju je sledila vlada Rajha da bi obuzdala i ugušila hitlerovsku pobunu nije ništa drugo nego jednostavna i čista primena klasičnih sistema policije. Politika vlade Rajha prema Hitleru opravdava se u Nemačkoj time da Bauer protiv Hitlera nije isto što i Bauer protiv Kapa. Sigurno da postoji ogromna razlika između Hitlerove i Kapove taktike ali najbolji sudija aktuelne nemačke situacije je Bauer. Njegova formula se pokazuje svakim danom sve više kao jedina kadra da odmeri nesposobnost taktike koju vlada sprovodi u odbrani Rajha od bilo koje opasnosti.
Postoji li Hitlerovska opasnost? – pitaju se branioci Rajha i zaključuju da postoji samo jedna jedina opasnost u Nemačkoj i Evropi i da je to opasnost od komunista. Bauer bi mogao da prigovori vladi Rajha što protiv komunističke ospasnosti sledi istu taktiku koju je primenila protiv hitlerovske pobune, onu koja se sastoji u primeni klasičnih policijskih sistema. Ovde se vraćamo na Bauerovu formulu. Da bi se država odbranila od revolucionarnog prevrata fašista ili komunista, potrebno je primeniti odbrambenu taktiku zasnovanu na istim principima koji regulišu taktiku fašista i komunista. Protiv Trockog, drugim rečima, treba suprotstaviti Trockog, ne dakako Kerenskog, odnosno policijski sistem. Kerenski nije drugo nego demokratičan i liberalan Fuše sa ponekom marksističkom idejom, Fuše a la Valdek-Ruso i a la Milran[13] 1899. Ne treba zaboraviti da je Kerenski i danas na vlasti u Nemačkoj: Hitleru je neophodno suprotstaviti Hitlera. Da bi se odbranilo od komunista i fašista potrebno je boriti se na samom njihovom terenu. Taktika koju bi 18. brimera primenio Bauer protiv Bonaparte bila bi da ga napadne na samom njegovom terenu: on bi upotrebio sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva i primorao Bonapartu da ostane na terenu parlamentarnog postupka koji je odabrao Sjejes[14] za izvođenje državnog udara. Bonapartinoj taktici Bauer bi suprotstavio taktiku Bonaparte.
Aktuelne prilike u Evropi pružaju mnogo verovatnoće za ostvarenje ambicija pobornika i desnice i levice. Nedostatak mera, usvojenih i predviđenih od strane vlada za osujećenje eventualnog revolucionarnog pokušaja, toliko je veliki da se opasnost od državnog udara može smatrati mogućom u mnogim državama Evrope. Posebna priroda moderne države, kompleksnost i osetljivost njenih funkcija, ozbiljnost političkih, socijalnih i ekonomskih problema koje treba da reši, geometrijski uvećavaju njene slabosti i uznemirenost naroda i gomilaju teškoće koje treba prebroditi da bi se osigurala njena odbrana. Moderna država je više no što se veruje izložena revolucionarnim opasnostima: vlade ne umeju da je odbrane. I nema koristi od saznanja da vlade ne znaju da je odbrane a da i katilinci, sa svoje strane, u mnogim slučajevima, dokazuju nepoznavanje osnovnih elemenata moderne tehnike državnog udara. I mada je tačno da katilinci do danas nisu uspeli da u mnogim prilikama iskoriste povoljne okolnosti za preuzimanje vlasti, to ne znači da opasnost ne postoji.
Javno mnjenje u liberalnim i demokratskim državama napravilo je grešku što nije brinulo o mogućem državnom udaru. Takva eventualnost, u aktuelnim uslovima Evrope, ne treba da se prenebregne ni u jednoj državi. Primo de Rivera ili Pilsudski sigurno ne bi imali nikakvih šansi za uspeh u nekoj slobodnoj i organizovanoj državi i, da upotrebim izraz iz osamnaestog veka, a veoma modernog značenja, u državi policé.[15] Argument je veoma tačan, ali odveć jednostavan i previše engleski. Jer niko ne kaže da opasnost od državnog udara treba obavezno da se zove Primo de Rivera ili Pilsudski. Koji se dakle problem postavlja vladama, svim vladama Evrope?
Političari Evrope pripadaju uglavnom Kandidovoj porodici: njihov liberalni i demokratski optimizam ih spasava od svake sumnje i svake brige. Ali ima i onih koji se ne povode za opštim predrasudama i obdareni modernijim senzibilitetom počinju da shvataju da klasični policijski sistemi nisu dovoljni ga garantuju bezbednost države. Za vreme ankete koju sam nedavno objavio o situaciji u Nemačkoj, gde je polemika o unutrašnjoj odbrani Rajha danas življa nego ikada, imao sam prilike da čujem kako mnogi ponavljaju Štrezemanovo mišljenje o Hitleru: „Taktika koju je sledio Ciceron protiv Kataline ne bi dala nikakav rezultat protiv Hitlera“. Jasno je da je Štrezeman[16] postavljao problem odbrane Rajha na drugačijim prinicipima od onih na kojima je počivala nemačka državna tradicija. On se izjašnjavao protiv taktike koja je i sad dominantna koncepcija odbrane države u najvećem delu Evrope, tj. taktike zasnovane na policijskom sistemu, kojom je Ciceron savladao Katilininu zaveru.
Imaću prilike docnije, povodom aktuelne situacije u Nemačkoj, da se vratim na Štrezemanov stav prema Kapovom[17] revolucionarnom pokušaju u Berlinu 1920. kao i Karovom i Hitlerovom u Minhenu 1923. Nesigurnost i slabost koje je iskazao Štrezeman u tim okolnostima verno pokazuju suprotnosti što uznemiravaju savest nemačkog naroda pred opasnošću od državnog udara. U Vajmarskoj-Nemačkoj problem države više nije isključivo problem vlasti, to je i problem slobode. Ako su sistemi policije nedovoljni da garantuju odbranu Rajha prvi eventualnom pokušaju komunista ili Hitlera, koje mere može i treba da primeni vlada a da ne izloži opasnosti slobodu nemačkog naroda? Štrezeman je u govoru održanom 23. avgusta 1923. na sastanku industrijalaca izjavio da se ne bi dvoumio da primeni diktatorske mere ako bi to situacija zahtevala. Ali zar između policijskih sistema i diktatorskih mera nema drugih sredstava za garantovanje odbrane Rajha? U tim granicama se postavlja nemačko pitanje; i u tim istim granicama se postavlja, u gotovo čitavoj Evropi, problem odbrane države.
Aktuelno stanje u Evropi i politika vlada u odnosu na katilince ne mogu se razmatrati i procenjivati u Makijavelijevom duhu i metodu. Problem osvajanja i odbrane moderne države nije politički već tehnički problem. Povoljne okolnosti za državni udar nisu bezuslovno političke i socijalne prirode i ne zavise od opšte situacije u državi. Revolucionarna tehnika koju je pri preuzimanju vlasti primenio Trocki u Petrogradu oktobra 1917. dala bi iste rezultate da je bila primenjena u Švajcarskoj ili Holandiji. „Ili u Engleskoj“, dodavao je Trocki. Ove tvrdnje mogu da izgledaju proizvoljno i apsurdno samo onima koji revolucionardni problem posmatraju kao problem isključivo političke i socijalne prirode i pozivaju se, ocenjujući situaciju i činjenice našeg vremena, na primere prevaziđene revolucionarne tradicije, na Kromvela, na 18. brimer ili na Parisku komunu.
Leta 1920. u Varšavi, za vreme jedne od konferencija koje je diplomatski kor držao gotovo svakog dana u sedištu papinog poslanstva da bi se razmotrila situacija u Poljskoj koju je okupirala Crvena armija Trockog, a potresali su je i unutrašnji nemiri, imao sam priliku da čujem veoma živ dijalog, neku vrstu disertacije, veoma malo akademske, o prirodi i opasnostima revolucije, između engleskog ministra ser Horasa Rambolda i Monsinjora Ratija, potonjeg pape Pija XI, koji je tada bio apostolski nuncije u Varšavi. Retka prilika da se čuje kako budući papa podržava mišljenje Trockog o modernom revolucionarnog problemu, u kontradiktornosti s engleskim ministrom i pred diplomatskim predstavnicima najvažnijih nacija sveta. Ser Horas Rambold je izjavljivao da je nemir u celoj Poljskoj na vrhuncu i da bi mogao svakog momenta da se izrodi u fatalnu revoluciju, pa stoga diplomatski kor treba bez odlaganja da napusti Varšavu i skloni se u Poznanj. Monsinjor Rati je odgovorio da je nemir zaista veliki u celoj zemlji, ali da revolucija nije neminovna posledica nemira, i zbog toga je smatrao greškom napuštanje glavnog grada, utoliko pre što bi premeštanje diplomatskog kora u Poznanj moglo da se interpretira kao nepoverenje u poljsku vojsku i zaključio je da se on ne bi povlačio iz Varšave. U civilizovanoj zemlji, gde je državna organizacija jaka, dodavao je engleski ministar, opasnost od revolucije ne postoji, pošto se ona rađa samo iz nereda. Monsinjor Rati, koji je i ne primećujući branio mišljenje Trockog, istrajavao je u tvrđenju da je revolucija isto tako moguća i u civilizovanoj zemlji, jako organizovanoj i policé, poput Engleske, kao i u zemlji prepuštenoj anarhiji, kakva je u tom momentu bila Poljska pod pretnjama političkih frakcija i koju je napala neprijateljska vojska: „Oh, never“, uzviknuo je ser Horas Rambold, uznemiren i zaprepašćen ovom klevetom o mogućnosti revolucije u Engleskoj poput kraljice Viktorije kada joj je lord Melburn prvi put predočio mogućnost preomene ministarstva. O situaciji u kojoj se nalazila Poljska leta 1920. nepotrebno je nadugačko govoriti da bi se izložilo kako povoljne okolnosti za državni udar ne zavise od opštih uslova zemlje i nisu bezuslovno političke i socijalne prirode. Videće se da u Poljskoj, u tom momentu, nisu nedostajali ni ljudi, ni prilike: sve okolnosti koje je ser Horas Rambold smatrao povoljnim bile su na izgled na strani katilinaca. Zbog čega onda u Varšavi nije došlo ni do kakvog revolucionarnog pokušaja? I sam Lenjin se prevario oko situacije u Poljskoj. Interesantno je konstatovati da je aktuelni papa, Pije XI, o prirodi revolucije imao tada i ima verovatno i danas jasnije i modernije ideje od Lenjina. Stav Pija XI prema katilincima Evrope može sigurno bolje da razume Trocki, jedan od prvih tvoraca moderne tehnike državnog udara, nego li Šarl Moras,[18] Dode[19] ili svi oni za koje je revolucionarni problem samo problem isključivo političke i socijalne prirode.
Нема коментара:
Постави коментар