- ceo roman u nastavcima na blogu Alea
“paper towns”
Autor romana " Gradovi na papiru" koristi ovu frazu da bi opisao Margo, jednu od glavnih ličnosti romana, kao ličnost “papirnatih” života. Ovaj naziv opisuje pojavu na Floridi – mesta ucrtanih na kartama koja u stvarnosti ne postoje. Većina njih je nekada bila predviđena za gradnju, ali je gradnja napuštena ili nikada nije niti započeta. “Paper towns” je i kartografski fenomen; kartografi bi u svoje karte umetali izmišljene gradove i mesta kao nekakvu vrstu copyrighta.
Agloe , New York je jedan od najpoznatijih američkih "gradova papira" u kom se skrivala Margou. U romanu se spominje nekoliko papirnatih gradova koje Kventin otkriva dok traži Margo.
“Moraš se izgubiti pre nego što se pronađeš”,
jedna je od poruka “Gradova na papiru”.
" Vratio sam se u LGLP i odvezao se do autoputa I-4, a onda se severoistočnim pravcem uputio do mesta po imenu Holly Meadows. Tri sam puta promašio dok ga konačno nisam pronašao. Celo područje sastojalo se od hrastova i zemlje rančera, pa se ni Holly Meadows – koji nije imao nikakva znaka na ulazu – nije izdvajao. Ali čim sam se odvezao nekoliko stotina metara po prašnjavom putu i prošao ulazne drvorede hrastova i palmi, video sam da je i ovo naselje napušteno kao i Grovepoint Acres. Glavni prašnjavi put polako se utopio u prašnjavom tlu. Više nije bilo puta koji sam mogao razaznati, ali dok sam pešice vrludao uokolo, naišao sam na nekoliko obojenih drvenih kolaca; pretpostavljao sam da su nekada označavali međe imanja. Nisam osetio ni video ništa sumnjivo, a ipak sam osećao kako me u prsima steže strah. Iako u prvi mah nisam znao zašto, ubrzo sam shvatio: kad su pripremali teren za gradnju, na kraju polja ostavili su jedan usamljeni hrast. A to kvrgavo stablo s debelim granama toliko je nalikovalo na ono pod kojim smo bili našli Roberta Joynera u Jefferson parku da sam bio gotovo siguran da je ona s druge strane debla.
____________________
" Zaputio sam se na zapad putem I-4 prema Kissimmeeju i tematskim parkovima. Prošao sam I-Drive, gde smo Margo i ja upali u SeaWorld, a zatim autoputem 27 nastavio prema Haines Cityju. Onde je bilo mnogo jezera, a gde god je u Floridi bilo jezera, oko njih su se jatili bogataši, pa to sigurno nije bilo mesto za pseudoviziju. Ali mrežna stranica koju sam pronašao, nudila je iscrpan opis te goleme parcele nečistih papira, zbog čega je niko nije uspeo iskoristiti za gradnju. Lako sam prepoznao plac jer su sva ostala naselja bila ograđena, dok je Quail Hollow bio tek plastična ploča zabijena u zemlju. Na malim plastičnim posterima pisalo je: NA PRODAJU, PRVORAZREDNA LOKACIJA, SJAJNA INVESTICIJA!
Za razliku od pseudovizija koje sam pre posetio, Quail Hollow je neko održavao. Kuće nisu bile izgrađene, ali parcele su bile obeležene merničkim kolčićima a trava sveže pokošena. Sve su ulice bile asfaltirane i postavljena je saobraćajna signalizacija. U centru naselja bilo je iskopano savršeno okruglo jezero, koje je iz nekog razloga posle isušeno. Dok sam mu se približavao svojim kombijem, mogao sam videti da je duboko koja tri metra, promera nekih stotinjak metara. Dnom kratera bila je povučena cev sve do centra, gde je bila čelično-aluminijska konstrukcija fontane, koja se uzdizala do nivoa očiju."
____________________________________________________
Zoran Novaković- Moja mala Evropa
WIDOKI WARSZAWY
POGLED NA VARŠAVU
(PRIČA KOJA SE ZAVRŠAVA REČJU: NOĆ)
Dan je televizija započela vešću: grad je oslobođen. Neprijatelj je srušen. (A i sve zgrade). Od grada nije ostalo ništa.
Pogrešno.
Treba reći: Ostalo je ništa.
Zar niko ne vidi da je to prilika za nešto potpuno novo, nezavisno od prošlosti.
Nema bivše arhitekture, ni bivših religija, ni bivše umetnosti, niti bivše ideologije. (A ni bivših ljudi).
Najzad pravi prostor za eksperiment. Za delovanje samosvojno, oslobođeno uzora i obaveza. Stvaralaštvo koje neće morati grčevito da traga za smislom. Neopterećeno pamćenjem i razumom.
Čulnost i jedino čulnost.
Oslobođeno ništa.
+++
Ko zna koliko sam se puta spuštao na komadić tepiha iza fotelje. I otvarao vratanca crvenog ormana, da bih uzeo tu knjigu. Jednu od onih koje su oblikovale moje detinjstvo. Canaletto, malarz Warszawy. Dobio ju je moj tata, na poklon od direktora jedne fabrike mašina. Desetine crteža oživljavale su mi osamnaesti vek u Varšavi. Bele fasade, čija svetlost dolazi iznutra, iz njih samih. Dimnjaci obavijeni penastim šlagom. Mlečni vodoskoci, preslice na vrhovima crkava. I stotine nijansi sive, najtoplije sive boje koju sam ikada video. Ispunjena svaka tačka na papiru. Precizno prenesena iz stvarnosti. A onda obučena u ljubav. Kad sam prvi put video fotografije Varšave, zbunio sam se. To nije bio isti grad. Zato sam zgrade sa fotografija počeo da oblačim u Canalettove crteže. I da zamišljam kako te crteže prenosim na ogromne čaršave, odlazim u Varšavu i presvlačim je. Zgradu po zgradu. Biały domek, Pałac Kazimierzowski, Kościόł Paulinόw. Ulicu po ulicu. Długa, Miodowa. Trg po trg, oblačim ih u tople kapute. Zrno po zrno, u poljupce. U osmehe. U dašak vetra koga stvaraju krila bubamare. U svetlost života.
WIDOKI WARSZAWY
POGLED NA VARŠAVU
(PRIČA KOJA SE ZAVRŠAVA REČJU: NOĆ)
Dan je televizija započela vešću: grad je oslobođen. Neprijatelj je srušen. (A i sve zgrade). Od grada nije ostalo ništa.
Pogrešno.
Treba reći: Ostalo je ništa.
Zar niko ne vidi da je to prilika za nešto potpuno novo, nezavisno od prošlosti.
Nema bivše arhitekture, ni bivših religija, ni bivše umetnosti, niti bivše ideologije. (A ni bivših ljudi).
Najzad pravi prostor za eksperiment. Za delovanje samosvojno, oslobođeno uzora i obaveza. Stvaralaštvo koje neće morati grčevito da traga za smislom. Neopterećeno pamćenjem i razumom.
Čulnost i jedino čulnost.
Oslobođeno ništa.
+++
Ko zna koliko sam se puta spuštao na komadić tepiha iza fotelje. I otvarao vratanca crvenog ormana, da bih uzeo tu knjigu. Jednu od onih koje su oblikovale moje detinjstvo. Canaletto, malarz Warszawy. Dobio ju je moj tata, na poklon od direktora jedne fabrike mašina. Desetine crteža oživljavale su mi osamnaesti vek u Varšavi. Bele fasade, čija svetlost dolazi iznutra, iz njih samih. Dimnjaci obavijeni penastim šlagom. Mlečni vodoskoci, preslice na vrhovima crkava. I stotine nijansi sive, najtoplije sive boje koju sam ikada video. Ispunjena svaka tačka na papiru. Precizno prenesena iz stvarnosti. A onda obučena u ljubav. Kad sam prvi put video fotografije Varšave, zbunio sam se. To nije bio isti grad. Zato sam zgrade sa fotografija počeo da oblačim u Canalettove crteže. I da zamišljam kako te crteže prenosim na ogromne čaršave, odlazim u Varšavu i presvlačim je. Zgradu po zgradu. Biały domek, Pałac Kazimierzowski, Kościόł Paulinόw. Ulicu po ulicu. Długa, Miodowa. Trg po trg, oblačim ih u tople kapute. Zrno po zrno, u poljupce. U osmehe. U dašak vetra koga stvaraju krila bubamare. U svetlost života.
________________________________________________
HANS CHRISTIAN GIK OGSAA RUNDT I KØBENHAVNS GADES
(Kratka istorija neprilagođenosti)
(šetam kroz velegradsku vrevu, bulevarom H. C. Andersens)
(LEPIM FLASTER PREKO USTA)
(Uvo služi za primanje zvukova iz okoline, a kako se primaju zvuci iz sopstvenosti?)
(Naime, da li je neophodno da ti vibraciju iz sebe pošalješ izvan sebe, to jest da izgovoriš svoju misao da bi je čuo?)
(Nije li to i jedini razlog govorenja - da bi čovek čuo svoju misao?)
(Pogrešno je tumačenje da čovek govori da bi ga drugi čuli. Jer, drugi su se tu našli slučajno i čuju ga slučajno, a on sam za tim nema potrebe.)
(Kada bi umeo da čuje sebe bez posredovanja kroz okolinu, onda ne bi imao potrebe da govori. Tada bi zaista bio samostalan, dakle slobodan.)
(Govorenje je izraz neslobode.)
(skrećem prema ulicama Strøget)
(SKIDAM NAOČARE)
(Vidim zgrade omekšanih obrisa. Lica bez bora. Drveće kao na dečjim crtežima. Rasplinuto ulično svetlo. Hodam ulicama podvodnog grada. Ne opažam zluradost na ivicama usana, ni zavodničke iskrice u očima prolaznika. Pojedinosti sveta drugih ne odvlače mi misli.)
(Kad skinem naočare, zagledam se u sebe.)
(idem pored kanala, ulicom Nyhavn, zaustavljam se pred brojem 18)
(PIŠEM PO ZIDU)
Bol me boli
Već od početka, počeo je da počinje.
A zatim se nastavio u nastavcima.
S vremena na vreme me povremeno obuzima.
I tada traje neprestano bez prestanka.
Oduži se. Dugo.
A kad ga nema strašno strahujem (o, ti nadmeni čitaoče! Zar zaista veruješ
Jer znam da će se ponoviti. da je tvoj bol uzvišeniji od moga, samo zato
što bi ti umeo bolje da ga opišeš?
Opet ! zar zbilja misliš da reči nešto znače u svemu tome. )
još uvek stojim pred brojem 18).
(onaj koji je živeo u ovoj kući sigurno bi me razumeo)
REJMOND ČENDLER
" Iako deluje kao proizvod savremenog doba, previše sklonog analizi svega, odnos grada i mentaliteta, pogotovo odnos nevidljivh granica unutar grada i mentaliteta njegovih posvađanih stanovnika nije nov za književnost. Ova komplikovana, gotovo eluzivna tema, najsnažnije je obrađena u sad već kultnim delima Rejmonda Čendlera.
Čendler je naravno najviše poznat po svojim „hardboiled“ krimi romanima, čiji je prosede najelokventnije objasnio u eseju „Simple Act of Murder“. Njegovi romani, prave otklon od viktroijanskog detektiva buržuja,ekscentrika kojima je bavljenje ubistvima hobi, a sama ubistva eksces u inače uređenjenom društvu – kako kaže „vratio je ubistvo onim ljudima koji ga počine sa nekim razlogom, ne samo da proizvedu leš“.
Grad ima značajno mesto u Čendlerovoj prozi. Paul Auster ( po mišljenju autora ovih redova precenjen i pretenciozan autor, ali autor koji razume “pisanje grada” ) navodi da je ”Los Anđeles Rejmonda Čendlera stvorio novi način da se piše o Americi i da Amerika posle toga više nije bila ista.”
Los Anđeles kod Čendelra je pre svega “svetli noir”, grad je prepun neona,vibrantan , zastakljen, a opet iz njega izbijaju štuko reljefi sa zgrada koji mu daju gotsku i zlokobnu atmosferu. Na jednom mestu cela Kalifornija je upoređena sa tržnim centrom. Ovakva scenografija ubedljiv je kontrast mračnim likovima, korumpiranim političarima, propalim policajcima i ostaloj galeriji nesrećnika koji su Čendlerovi protagonisti.
Takođe, veštačka priroda grada – grad kao nasilna intervencija u prostor i prirodu nije promakla Čendleru. Na pločniku često izviru bube svojstvene pustinjskom predelu – jedna od njih postaje amajlija Filipu Marlou. “Svuda je ornamentalno drveće, ne Kalifornijsko. Uvezene stvari. Kao da je neko pokušao da prevuče atlantsku obalu preko planina” – kaže se na jednom mestu. Tenzije između prirode i ljudskih napora da se organizuje urbano naselje, stalno su prisutne kod Čendlera.
Ipak, najveći konflikt odvija se unutar samog grada. Čendlerov Los Anđeles je nepovezana, amorfna celina, izgrađena do delova koji jedne druge ne razumeju i jedan na drugi ne liče. Ne radi se samo o tome da radnja teče od ogromnih vila na jednom kraju grada, preko mračnih ulica kojima krstare prostitutke, do prljavih i depresivnih samačkih hotela, pogodnih za svaku vrstu kriminala. (Ovde je važno naglasiti, da se u periodu koji Čendler opisuje, a i u kome je živeo grad nije bio povezen mrežom autoputeva, kao što je sad, a i Bunker Hill oblast nije bila sedište hipsteraja, joge i zdrave hrane kao što je sad).
Čendlerov uvid je dakle dublji od prostog ukazivanja na klasne razlike. Urbana struktura takođe odslkava kompleksne rasne i etničke odnose, kao i naaslage američke prošlosti – tako je “prljavi” južni deo, gde su naftaši uglavnom, nasilni delovim grada uglavnom afro-američki, a hispano uticaji su svuda. Uz to, svako malo iznikne plantaža, veliki gotski posed, mračan, strašan, reprezentativan za jug i njegovo teško nasleđe. Ovi delovi grada definišu svoje stanovnike isto koliko stanovnici definišu grad.
Čendlerov odgovor na dilemu segregacije i nesaznatljivosti urbanog diskursa je tipičan za kulturu kojoj pripada- junak, detektiv, urbani vitez je jedini koji postoji izvan ovih podela. Podjednako vičan žargonu makroa, naftaša, bivših, propalih policajaca, lokalnih kongresmena i njihovih korumpiranih donatora, on krstari gradom i jedini ga razume.
Mačistička slika noir detektiva jeste privlačna, ali je njeno značenje previše simplifikovano i zato danas deluje samo kao romantični eho prošlosti. Grad je još uvek podeljen i neko drugi će morati da ga sastavi."
Janko Kanja
izvor
____________________________________
Džef Dajer.
Smrt u Benaresu
Prvi deo : Džef u Veneciji.
......e, jer je po izlasku iz autobusa morao s torbama da se probija kroz prepunu stanicu po paklenoj vrućini. Sve je izgledalo kao italijanska verzija one lepljive, vrlo demorališuće umetničke instalacije po imenu Ovo vozilo ide unatrag. Tek kada se na Pjacale Roma ukrcao na vaporeto,1 znao je da je u Veneciji.
Zabavljalo ga je to što se svuda može stići brodom, iako se ispostavilo da vlada isti krkljanac kao u londonskom metrou usred špica. Ali razlika je bila u tome što je ovaj metro pućkao Velikim kanalom kroz čudesnu Veneciju u suton! Venecija okovana sumanutom vrućinom! Venecija, grad koji vas nikada ne razočara i nikada ne iznenadi, grad koji je uvek tačno onakav kakav treba da bude (samo vreliji), potpuno u skladu s prvim utiskom svakog turiste. Ne postoji prava Venecija. Prava Venecija je, i uvek je bila, ona Venecija s razglednica, fotografija i iz filmova. I to nije ništa novo. Svi to kažu, uključujući i Meri Makarti.
S tim što je ona otišla korak dalje napisavši da je s Venecijom muka u tome što je o njoj nemoguće reći nešto što već nije rečeno, uključujući i ovu izjavu. Pa ipak, uvek ostaje ono iznenađenje što takvo mesto zaista postoji, ne samo u knjigama i na slikama nego i u stvarnosti, sa svim venecijanskim obeležjima na gomili: kanalima, palatama, gondolijerima, vaporetima i svim ostalim. Grad podignut na vodi. Kako nepraktična ali prelepa ideja. Džef je pročitao nekoliko tekstova o nastanku grada, ali
i dalje mu sve to nije išlo u glavu. Možda je bolje misliti kako se grad samo stvorio takav kakav je, već gotov i star stotinama godina u trenutku nastanka.
Bilo je gotovo veče kada se iskrcao s vaporeta na stanici Salute, nadomak hotela (pet minuta hoda odatle, kako su mu rekli), ali ispostavilo se da hotel uopšte nije blizu, ili bar da ga je, ako je stvarno tu negde, nemoguće pronaći. Da nije bilo vrućine, teških torbi i neprestanog i sve jačeg pritiska u bešici, bila bi to prijatna šetnja, ali su vrućina i torbe ubile svako zadovoljstvo i pretvorile šetnju u iznurujuće pešačenje na četrdeset stepeni. U pokušajima da se snađe u lavirintu prolaza, poprečnih kanala, mostova i malih trgova koji su izgledali isto, pet minuta hoda pretvorilo se u dvadeset. Hotel, kada se Džef konačno obreo ispred njega, uopšte nije bio tamo gde je trebalo da bude, a opet je bio upravo tamo gde treba da bude. Dok je Džef tražio pasoš, recepcioner je primetio da je „mnogo vrućo, strašno vrućo“, i poslao potrčka, koji se vratio noseći na bleštavom srebrnom poslužavniku čašu vode, tako hladne da su ga zubi zaboleli.
Laknulo mu je kad je napokon ušao u svoju debelo precenjenu sobu (rezervisao ju je i platio časopis Kalčer). Nalazila se na najvišem spratu i imala je relativno lep pogled, ne na zaliv ili Veliki kanal, nego na krovove zgrada sličnih toj u kojoj se nalazio. Olakšanje je predstavljao i minimalistički enterijer svojstven butik hotelima– bela posteljina i svetla drvenarija – sušta suprotnost kinđurenju u rokoko stilu u većini venecijanskih hotela. Kakvo olakšanje! Bila je to jedna od onih fraza koje su mu se stalno vrzmale po glavi, fraza koje bi u muzici bile teme ili motivi što neprestano promiču kroz simfoniju, blede i nestaju na duže vreme, ali se na kraju uvek vrate.
izvor
Svake zime Brodski je putovao u Veneciju i tamo provodio pravoslavne Božiće. Lutao je Venecijom u kojoj se voda u kanalima ljeskala mutno i zeleno i o ovim danima napisao i esejističku prozu, možda najlepši esej ikada Veneciji posvećen, "Vodeni žig". Pošto je preminuo u Njujorku, telo Brodskog preneli su na venecijansko groblje "San Mikele". Po želji pesnika.
HANS CHRISTIAN GIK OGSAA RUNDT I KØBENHAVNS GADES
(Kratka istorija neprilagođenosti)
(šetam kroz velegradsku vrevu, bulevarom H. C. Andersens)
(LEPIM FLASTER PREKO USTA)
(Uvo služi za primanje zvukova iz okoline, a kako se primaju zvuci iz sopstvenosti?)
(Naime, da li je neophodno da ti vibraciju iz sebe pošalješ izvan sebe, to jest da izgovoriš svoju misao da bi je čuo?)
(Nije li to i jedini razlog govorenja - da bi čovek čuo svoju misao?)
(Pogrešno je tumačenje da čovek govori da bi ga drugi čuli. Jer, drugi su se tu našli slučajno i čuju ga slučajno, a on sam za tim nema potrebe.)
(Kada bi umeo da čuje sebe bez posredovanja kroz okolinu, onda ne bi imao potrebe da govori. Tada bi zaista bio samostalan, dakle slobodan.)
(Govorenje je izraz neslobode.)
(skrećem prema ulicama Strøget)
(SKIDAM NAOČARE)
(Vidim zgrade omekšanih obrisa. Lica bez bora. Drveće kao na dečjim crtežima. Rasplinuto ulično svetlo. Hodam ulicama podvodnog grada. Ne opažam zluradost na ivicama usana, ni zavodničke iskrice u očima prolaznika. Pojedinosti sveta drugih ne odvlače mi misli.)
(Kad skinem naočare, zagledam se u sebe.)
(idem pored kanala, ulicom Nyhavn, zaustavljam se pred brojem 18)
(PIŠEM PO ZIDU)
Bol me boli
Već od početka, počeo je da počinje.
A zatim se nastavio u nastavcima.
S vremena na vreme me povremeno obuzima.
I tada traje neprestano bez prestanka.
Oduži se. Dugo.
A kad ga nema strašno strahujem (o, ti nadmeni čitaoče! Zar zaista veruješ
Jer znam da će se ponoviti. da je tvoj bol uzvišeniji od moga, samo zato
što bi ti umeo bolje da ga opišeš?
Opet ! zar zbilja misliš da reči nešto znače u svemu tome. )
još uvek stojim pred brojem 18).
(onaj koji je živeo u ovoj kući sigurno bi me razumeo)
____________________________________
REJMOND ČENDLER
" Iako deluje kao proizvod savremenog doba, previše sklonog analizi svega, odnos grada i mentaliteta, pogotovo odnos nevidljivh granica unutar grada i mentaliteta njegovih posvađanih stanovnika nije nov za književnost. Ova komplikovana, gotovo eluzivna tema, najsnažnije je obrađena u sad već kultnim delima Rejmonda Čendlera.
Čendler je naravno najviše poznat po svojim „hardboiled“ krimi romanima, čiji je prosede najelokventnije objasnio u eseju „Simple Act of Murder“. Njegovi romani, prave otklon od viktroijanskog detektiva buržuja,ekscentrika kojima je bavljenje ubistvima hobi, a sama ubistva eksces u inače uređenjenom društvu – kako kaže „vratio je ubistvo onim ljudima koji ga počine sa nekim razlogom, ne samo da proizvedu leš“.
Grad ima značajno mesto u Čendlerovoj prozi. Paul Auster ( po mišljenju autora ovih redova precenjen i pretenciozan autor, ali autor koji razume “pisanje grada” ) navodi da je ”Los Anđeles Rejmonda Čendlera stvorio novi način da se piše o Americi i da Amerika posle toga više nije bila ista.”
Los Anđeles kod Čendelra je pre svega “svetli noir”, grad je prepun neona,vibrantan , zastakljen, a opet iz njega izbijaju štuko reljefi sa zgrada koji mu daju gotsku i zlokobnu atmosferu. Na jednom mestu cela Kalifornija je upoređena sa tržnim centrom. Ovakva scenografija ubedljiv je kontrast mračnim likovima, korumpiranim političarima, propalim policajcima i ostaloj galeriji nesrećnika koji su Čendlerovi protagonisti.
Takođe, veštačka priroda grada – grad kao nasilna intervencija u prostor i prirodu nije promakla Čendleru. Na pločniku često izviru bube svojstvene pustinjskom predelu – jedna od njih postaje amajlija Filipu Marlou. “Svuda je ornamentalno drveće, ne Kalifornijsko. Uvezene stvari. Kao da je neko pokušao da prevuče atlantsku obalu preko planina” – kaže se na jednom mestu. Tenzije između prirode i ljudskih napora da se organizuje urbano naselje, stalno su prisutne kod Čendlera.
Ipak, najveći konflikt odvija se unutar samog grada. Čendlerov Los Anđeles je nepovezana, amorfna celina, izgrađena do delova koji jedne druge ne razumeju i jedan na drugi ne liče. Ne radi se samo o tome da radnja teče od ogromnih vila na jednom kraju grada, preko mračnih ulica kojima krstare prostitutke, do prljavih i depresivnih samačkih hotela, pogodnih za svaku vrstu kriminala. (Ovde je važno naglasiti, da se u periodu koji Čendler opisuje, a i u kome je živeo grad nije bio povezen mrežom autoputeva, kao što je sad, a i Bunker Hill oblast nije bila sedište hipsteraja, joge i zdrave hrane kao što je sad).
Čendlerov uvid je dakle dublji od prostog ukazivanja na klasne razlike. Urbana struktura takođe odslkava kompleksne rasne i etničke odnose, kao i naaslage američke prošlosti – tako je “prljavi” južni deo, gde su naftaši uglavnom, nasilni delovim grada uglavnom afro-američki, a hispano uticaji su svuda. Uz to, svako malo iznikne plantaža, veliki gotski posed, mračan, strašan, reprezentativan za jug i njegovo teško nasleđe. Ovi delovi grada definišu svoje stanovnike isto koliko stanovnici definišu grad.
Čendlerov odgovor na dilemu segregacije i nesaznatljivosti urbanog diskursa je tipičan za kulturu kojoj pripada- junak, detektiv, urbani vitez je jedini koji postoji izvan ovih podela. Podjednako vičan žargonu makroa, naftaša, bivših, propalih policajaca, lokalnih kongresmena i njihovih korumpiranih donatora, on krstari gradom i jedini ga razume.
Mačistička slika noir detektiva jeste privlačna, ali je njeno značenje previše simplifikovano i zato danas deluje samo kao romantični eho prošlosti. Grad je još uvek podeljen i neko drugi će morati da ga sastavi."
Janko Kanja
izvor
____________________________________
Džef Dajer.
Smrt u Benaresu
Prvi deo : Džef u Veneciji.
......e, jer je po izlasku iz autobusa morao s torbama da se probija kroz prepunu stanicu po paklenoj vrućini. Sve je izgledalo kao italijanska verzija one lepljive, vrlo demorališuće umetničke instalacije po imenu Ovo vozilo ide unatrag. Tek kada se na Pjacale Roma ukrcao na vaporeto,1 znao je da je u Veneciji.
Zabavljalo ga je to što se svuda može stići brodom, iako se ispostavilo da vlada isti krkljanac kao u londonskom metrou usred špica. Ali razlika je bila u tome što je ovaj metro pućkao Velikim kanalom kroz čudesnu Veneciju u suton! Venecija okovana sumanutom vrućinom! Venecija, grad koji vas nikada ne razočara i nikada ne iznenadi, grad koji je uvek tačno onakav kakav treba da bude (samo vreliji), potpuno u skladu s prvim utiskom svakog turiste. Ne postoji prava Venecija. Prava Venecija je, i uvek je bila, ona Venecija s razglednica, fotografija i iz filmova. I to nije ništa novo. Svi to kažu, uključujući i Meri Makarti.
S tim što je ona otišla korak dalje napisavši da je s Venecijom muka u tome što je o njoj nemoguće reći nešto što već nije rečeno, uključujući i ovu izjavu. Pa ipak, uvek ostaje ono iznenađenje što takvo mesto zaista postoji, ne samo u knjigama i na slikama nego i u stvarnosti, sa svim venecijanskim obeležjima na gomili: kanalima, palatama, gondolijerima, vaporetima i svim ostalim. Grad podignut na vodi. Kako nepraktična ali prelepa ideja. Džef je pročitao nekoliko tekstova o nastanku grada, ali
i dalje mu sve to nije išlo u glavu. Možda je bolje misliti kako se grad samo stvorio takav kakav je, već gotov i star stotinama godina u trenutku nastanka.
Bilo je gotovo veče kada se iskrcao s vaporeta na stanici Salute, nadomak hotela (pet minuta hoda odatle, kako su mu rekli), ali ispostavilo se da hotel uopšte nije blizu, ili bar da ga je, ako je stvarno tu negde, nemoguće pronaći. Da nije bilo vrućine, teških torbi i neprestanog i sve jačeg pritiska u bešici, bila bi to prijatna šetnja, ali su vrućina i torbe ubile svako zadovoljstvo i pretvorile šetnju u iznurujuće pešačenje na četrdeset stepeni. U pokušajima da se snađe u lavirintu prolaza, poprečnih kanala, mostova i malih trgova koji su izgledali isto, pet minuta hoda pretvorilo se u dvadeset. Hotel, kada se Džef konačno obreo ispred njega, uopšte nije bio tamo gde je trebalo da bude, a opet je bio upravo tamo gde treba da bude. Dok je Džef tražio pasoš, recepcioner je primetio da je „mnogo vrućo, strašno vrućo“, i poslao potrčka, koji se vratio noseći na bleštavom srebrnom poslužavniku čašu vode, tako hladne da su ga zubi zaboleli.
Laknulo mu je kad je napokon ušao u svoju debelo precenjenu sobu (rezervisao ju je i platio časopis Kalčer). Nalazila se na najvišem spratu i imala je relativno lep pogled, ne na zaliv ili Veliki kanal, nego na krovove zgrada sličnih toj u kojoj se nalazio. Olakšanje je predstavljao i minimalistički enterijer svojstven butik hotelima– bela posteljina i svetla drvenarija – sušta suprotnost kinđurenju u rokoko stilu u većini venecijanskih hotela. Kakvo olakšanje! Bila je to jedna od onih fraza koje su mu se stalno vrzmale po glavi, fraza koje bi u muzici bile teme ili motivi što neprestano promiču kroz simfoniju, blede i nestaju na duže vreme, ali se na kraju uvek vrate.
izvor
Svake zime Brodski je putovao u Veneciju i tamo provodio pravoslavne Božiće. Lutao je Venecijom u kojoj se voda u kanalima ljeskala mutno i zeleno i o ovim danima napisao i esejističku prozu, možda najlepši esej ikada Veneciji posvećen, "Vodeni žig". Pošto je preminuo u Njujorku, telo Brodskog preneli su na venecijansko groblje "San Mikele". Po želji pesnika.
Нема коментара:
Постави коментар