недеља, 05. август 2018.

Pokoljenja jednog grada, Jacques Derrida,( Grad 2)






U Pokoljenjima jednog Grada Derida obrađuje temu grada Praga. Svoje izlaganje upotpunjuje citatima iz književnosti, naravno Kafkinih.

KAFKA  


Kafkin muzej 

Veliko slovo K ispred ulaza u muzeja, u maloj kući ispod Praškog zamka,  napravljeno je od čelika.  Unutrašnjost je tamna. Prvo, na šta posetioci naiđu su fotografije, pisma i drugi dokumenti. U drugom delu,  nalaze se Kafkae priče u umetničkim instalacijeama. Do "Procesa", čuvenog romana o narealnom svetu birokratije, prolazi se  hodnikom punim manžetnih ormara.

Pre 1989. godine u Pragu je bilo  gotovo beznadežno pronaći tragove Franca Kafke. Kafei u kojima su on i njegovi prijatelji čitali nisu oglašavani, nije bilo nikakvih posebnih  znakova koji bi ukazivali da je to grad u kom je živeo ovaj čuveni književnik. Česima je oduvek izgledalo čudno što je Kafka pisao svoja dela isključivo na nemačkom jeziku. Tek seu posle 1980-tih godina stigli predlozi da se neki delovi grada označe njegovim imenom. Tako je mali trg u Starom gradu nazvan po njemu, podignut mu je spomenik, ogromna umetnička instalacija, otvoren je muzej, 
označena je porodična kuća, ulični prodavci su počeli da prodaju majice sa njegovim imenom, razne suvenire,   hoteli su nazvani njegovim imenom, umetničke galerije, i sl. Kafku je oživeo postsocijalistički Prag. 
.


 

                                    


JACQUES DERRIDA 

P R A H A

Šta je to prag nekog grada? Vrata, zidovi, administrativna granica, prirodna zaštita, granica carinske stanice? Je li dovoljno reći prag kako bi se iskazao identitet nekog grada? I kako preneti tu figuru praga iz prostora u istoriju? Katkada se grad i sam nahodi na pragu, ne samo u figuri praga nego na pragu nove figure, još nevidljive konfiguracije koju grad tek mora sebi dati, to jest ne dopusti da mu je nametne zakon nekoga drugoga. Šta je to zakon nekoga drugoga? Zakon nekoga drugoga ovde može da bude zakon tuđina, novog političkog gospodara, ali može biti i zakon neke druge logike koja nema veze sa samim gradom, ukoliko grad uopšte ima logiku i vlastitu logiku, neke druge političke, vojničke, policijske, ekonomske i turističke logike koja razbija autonomni ideal grada kako bi mu unakazila vlastiti plan.

 


Na tragu tih nevinih refleksija – pod nevinim refleksijama razumem pre svega nekompetentne, nekompetentne i preliminarne – na pragovima ovog praga, na pragu uvodnog slova za Prag – koji se odaziva na ime Praha – podsetiću na nekoliko delova iz dela pisca koji, kao ugledan Pražanin, nije pisao ni na češkom ni na francuskom i koji postavlja prvi problem, babilonski problem, koji strukturu toga grada povezuje sa istorijom u, ako ne čak, ponege, s hiperboličkom konkurencijom više jezika, od kojih čak svi nisu evropski. A ko može tvrditi da se odgovornost, zadaće i činovi memorije što nam ih dodeljuje neki grad urezuju – danas, sutra, jučer – u nemi kamen, a ne u žamor idioma što ga obuzimaju?

U svojim Beleškama, zacelo 1922., dakle neposredno nakon Velikog rata i u periodu lomnog rađanja Čehoslovačke – sve se opet ponavlja, i novo rađanje također je krhko – Kafka piše, misleći možda na svoju parabolu Istraživanja jednog psa:

“Naš grad neprestance se izgrađuje. Ali ne zato da se proširi, on je dovoljan našim potrebama, njegove granice odavna nisu izmenjene, kao da se nekako svi boje širenja, pa se radije povlače u sebe, trgovi i parkovi popunjavaju se zdanjima, stare kuće se nadograđuju, ali ta novogradnja uopšte nije bitan deo večne građevinske aktivnosti. To je, uslovno rečeno, učvršćivanje postojećeg. To doduše ne znači da se nekad gradilo nesolidnije i da zato mi sada moramo ispravljati stare greške. U nas očito i dalje vlada stanovita nemarnost – ko će razlučiti površnost od preozbiljnog nemira – ali u izgradnji to se najmanje vidi. Naša je zemlja bogata kamenolomima, gotovo sve se gradi od kamena, koristi se čak i mramor, i ono što ljudi zapostave u gradnji nadoknađuje se čvrstoćom i trajnošću materijala. Način gradnje jednako se provlači kroz sva razdoblja. Isti zakoni vrede od davnina, a činjenica da se ti zakoni, shodno našem nacionalnom duhu, vazda strogo ne provode, konstanta je i vredi za stare i nove gradnje”.



 


       Potom Kafka, na temu “ruševina” i naziva jednog “hotela” – to navodim kao nagoveštaj pitanja o turizmu, o čemu kasnije – ispisuje dugu meditaciju koju sada neću navoditi u elosti. Ipak, vratiću se na babilonsku temu vremena grada u izgradnji, koju Kafka obrađuje u raznim tekstovima, dnevnim beleškama, pričama ili parabolama, gde se figura Praga čini središnjim motivom. Posredi je posebno Gradski grb i Kineski zid. U tim je tekstovima jedna od glavnih tema urbanistički projekat koji angažuje pokoljenja, odnosno stvaranje posebnog habitata od strane pokoljenja ljudi u otvorenoj, isprekidanoj i beskrajnoj istoriji: gradnja kule babilonske čija nedovršenost – a zapravo zapuštanje, odustajanje – ne ostavlja nasleđe katastrofe ili ruševine neuspeha, otprilike onako kao što se to događa s nekom pojavom koja se da objasniti uobičajenim racionalnim shemama.

     Iz ovoga bismo mogli izvući prvu lekciju: moramo na neki način voditi računa o budućem vremenu i pokoljenjima građana, zato što je to možda kategorički imperativ svakog respektabilnog i odgovornog urbanističkog projekta. Svaka gradnja koja želi totaliziovati, upisati u sadašnjost, zasićene i nepromenljive, urbane ili arhitektonske strukture, ne primenjujući onu fleksibilnu gramatiku koja je kadra uvesti nove sintakse, nove harmonične razvoje, nove integracije koje nisu u neskladu  s prvotnim celinama, bila bi ravna nasilju, nepravdi, moralnoj povredi što razara dušu i telo grada, integritet imena grada. Pritom razlikujem nepotpunost od nedovršenosti. Nepotpunost – a ne nedovršenost radova zbog nestručnosti ili nesposobnosti – i nezasićenost urbanog prostora morala bi postati zlatnim pravilom svakog projekta današnje urbane restauracije ili restrukturacije. Ta nezasićenost ne znači da ćemo ostavljati netaknute ili neuređene prostore. Treba graditi tako da nove funkcionalne i estetske kombinacije mogu beskrajno obogaćivati konzervirajući, zasnivati štiteći, čuvati nasleđe na životu ne svodeći grad na muzej ili spomeničko groblje, što grad vazda u sebe uključuje, ali što on nikad neće biti.


 



Da vidimo što kaže Kafka:

“Samo se u gradu može nešto videti. Sve što se natisnulo iza okna moga vagona bilo je groblje ili nešto tome slično, tek stvari što niču na truplima, a grad se od toga razlikuje svojom životnošću…” 

(Pismo Maxu Brodu, 26.6.1922).

A u Kineskom zidu navodi: “Neki je učenjak objavio knjigu nastojeći dokazati da se kula babilonska nije srušila zbog uzroka koji se obično navode ili da, u najmanju ruku, razlozi tome nisu oni što ih uglavnom znamo”.

A znamo kako završava Gradski grb, koji je zapravo grb grada Praga:

“Tako je isteklo vreme prvom pokoljenju, ali za nijedno od sledećih nije bilo drukčije, samo je neprestano rasla umetnička veština, a s njome i strast za ratovanjem. Uz to se dogodilo da je već drugo ili treće pokoljenje uvidelo besmislenost izgradnje kule do samog neba, ali već su bili previše međusobno povezani da bi napustili grad. Sve priče i pesme nastale u tom gradu, ispunjene su čežnjom za jednim proročanskim danom kad će divovska šaka zdrobiti grad s pet kratkih uzastopnih udaraca. Zato grad i ima šaku u grbu”.


 


Drugim rečima, ljudsku zajednicu pokoljenja što žive i podižu grad, što trajno žive u okrilju grada, što ga de-re-konstruišu, omogućava paradoksalno odustajanje od apsolutne kule, od totalnog grada koji dodiruje nebo; to je prihvatanje onoga što bi neki logičar možda nazvao aksiom nepotpunosti. Grad je celina koja mora ostati nedovršena, koja mora zadržati nezasićenu strukturu, koja mora biti otvorena prema vlastitoj transformaciji, proširenjima koja što je manje moguće iskrivljuju ili dislociraju sjećanje na njegovo nasleđe. Grad mora ostati otvoren prema onome što zna. A on zna da ne zna šta će tek biti. To respektovanje ne-znanja treba upisati, kao temu, u nauku i u arhitektonsku i urbanističku kompetenciju. U protivnom, sve bi se svelo na primenu programa, totaliziranje, zasićenje, zašivanje, gušenje. I to bez ikakve odgovorne odluke. Jer odvijanje nekog programa ili ostvarivanje nekog “projekta” nije nikada odgovorna odluka. Hoću time reći da odgovorna odluka, u konačnici, nije nikad na naučnicima i stručnjacima, urbanistima i arhitektima, još manje na stručnjacima za ekonomiju, turizam, komunikacije. Čak i ako je njihova stručnost nužno potrebna, ona je posve nedovoljna kad je reč o odgovornostima i odlukama o kojima govorim. Ti stručnjaci, kao građani ili stanovnici, mogu također  učestvovati u donošenju određenih ne-naučnih ili ne-tehničkih odluka (koje nisu ni političke, ni vojne, ni ekonomske, ni vjerske, ni kulturne, ni turističke, pa čak bih rekao – iako bi to moglo sablazniti – da nisu ni u kakvoj vezi s društvenom funkcionalnošću stanovanja. To ne znači da ne moramo i te kako voditi računa o tim funkcijama i tim primenama da bismo ih uvrstili u budžet, ali krajnja svrha grada i odluka o njemu nije u tome).
Valéry je govorio da Pariz misli nas a ne mi njega, čak i pre nego što smo formulisali plan da ga mislimo. Mi bismo i danas morali misliti mesto u kojem živimo. Baš tako. To nije lako. Teško je misliti mesto, celinu mesta, identitet mesta neke nužno diskontinuisane gradnje, gde je tokom istorije  neobičan zajednički ugovor povezivao – i povezivaće – pokoljenja graditelja. Njih nedovršenost nije obeshrabrila nego, naprotiv, obavezala, zadužila, disciplinisala, učinila odgovornijima nego ikad za sudbinu grada, kao da je odustajanje od totalizacije izvor zajednice.





    Misliti grad mukotrpno je iz nekoliko razloga. Mukotrpno je zato što je zapravo oduvek bilo nemoguće misliti opštu bit grada – odnosno ono što bi se u njemu moralo svesti na neku prezentnost njegova postojanja, na neku sadašnju reprezentaciju ili neku prezentabilnost (grad je sećanje i obećanje koje se nikad ne brka s celinom onoga što je prezentno vidljivo, prezentabilno, izgrađeno, nastanjivo) – i ono što se ne da sažeti ili podrediti, singularna bit svakog grada. Mukotrpno je također i zato što je vazda bilo riskantno misliti bit one vrste grada što ga nazivamo glavnim gradom, i singularnu bit svakog glavnog grada. Pitanja šta je grad? i šta je glavni grad? dobivaju danas setan ili eshatološki prizvuk, jer, prema implicitnoj hipotezi što izvire iz tih razmišljanja, grad, metropola i polis nisu više moćne i zadane celine, topološke jedinice habitata, delovanja komunikacije, strategije, trgovine, jednom rečju društvenosti i ljudske politike, politike koja mora promeniti ime kada grad kao polis ili akropolis nije više shodno onome što se naziva res publica. No to da počinje “epoha post-grada” ne znači da treba zaboraviti grad.

    To mesto što nosi vlastito ime i u kojem sada živimo, koje danas moramo projektovati kao mesto u budućnosti što je određuje bit njegovog pamćenja, to je mesto natopljeno nepreglednom istorijom što se nataložila na njegovim zidovima, spomenicima i ulicama, istoriju koja će tek nastupiti, jer još ne znamo kako da se prema njoj odredimo; to je mesto u kojem boravimo, ako boravimo, drukčije nego u kući, muzeju, spomeniku, hramu, tvornici, središtu za telefonske , vazdušne veze, središtu kulturne ili turističke zabave. Prag sve to obuhvata, ali njegovo se ime ne svodi ni na jedan njegov deo. U njemu živimo, ali ne onako kako bismo živeli u nekom boravištu, kući, stanu, hotelu.

 


    Postoji grad. I mi u njemu. Živimo ili kroz njega prolazimo. Danas je to glavni grad. Njegovo ime svi znamo i niko ga ne osporava. To je Praha ili Prag. Pravno gledajući, jednog bi se dana mogao osporiti njegov identitet nacionalne ili međunarodno-političke, uzmimo češko-slovačke, ili kulturne, uzmimo evropske ili srednjoevropske – prestonice. No činjenicu da je reč o gradu koji se naziva Prag niko razuman ne bi mogao osporiti. Taj je grad kao pravna osoba ili junak iz romana, to je persona iz pozorišne, dramske, tragične ili komične fikcije, i sve ono što persona označava kao maska ispod koje identitet glumca ili lika može ostati nedokučiv, kao na krabuljnom plesu ili proslavi. Što se skriva iza toga lika koji se nije izmenio tokom svoje isprekidane istorijei, koji je doživeo period gotičke ili barokne arhitekture, rušenje geta, rađanje Čehoslovačke, nemački i sovjetski protektorat, praško proleće, normalizaciju i ovu revoluciju koja teče?

     Da li je to isti grad? Odgovora li njegovo ime istom gradu? Kako odgovoriti nekom gradu? Kako odgovarati za neki grad?

   Pokušaću nešto reći o odgovoru i odgovornosti kada je reč o gradu. Svi mi, ovako ili onako, jače ili slabije, osećamo nekakvu odgovornost u odnosu na Prag, a to znači dužnosti i prava. Zašto odgovornost? I ko je to mi? Stanovnici Praga? Odgovor je afirmativan: donekle. Ili Česi, to jest pripadnici ili naslednici jednog naroda ili teritorija? Također. Čehoslovaci, građani države kojoj opet preti secesija? Također. Znate i sami da je ta distinkcija danas posve apstraktna. Nadalje, građani Srednje Evrope i bivše Austro-Ugarske? Također. Židovi i čuvari sećanja na geto koji je srušen u vrlo zamršenim okolnostima? Također. Jesu li to Nemci, jer je nemački ovde bio povlašten jezik? I oni također. Evropljani? Također. Ko je za štoa odgovoran i na kojem jeziku? Navodim tu babilonsku prispodobu zato što je u početnom periodu izgradnje i u bitnim slojevima svojih graditeljskih struktura Prag pripadao jednoj te istoj državi i zato što su konkurencije koji su udarile pečat njegovom liku bile raznorodnog nacionalnog, jezičkog i verskog predznaka. Upravo o Pragu govori Kafka kada u Gradskom grbu na početku izriče određenu hiperbolu, spominje preteranost ili neumerenost, čak i kada je reč o tumačima. Kao i danas, bilo ih je previše:

Da, možda je red bio prevelik, previše se mislilo na miljokaze, tumače, radnički smeštaj i spojne putove, kao da pred sobom imaju vekove za slobodnu gradnju…Takve su misli slabile radnu sposobnost pa se više brinulo  za gradnju radničkog naselja negoli za kulu. Svaka skupina zemljaka htela je imati najlepšu gradsku četvrt, zbog toga je dolazilo do razmirica koje su prerastale u krvave sukobe.”
 




       Ta preteranost, ta mnoštvenost idioma, tumača i nacija, ti neprekidni ratovi, navode nas na pomisao da je bit grada negde drugde, odnosno da se ona ne poklapa s biti kule. Odustavši od gradnje kule, od najviše pobude za neviđenom kulom, od podizanja građevine do neba, neka se zajednica nakon nekoliko pokoljenja oblikuje u odricanju. Donosi se odluka o očuvanju grada umesto nemoguće kule. Ta odgovorna odluka donosi se u ime budućnosti. Odustaje se od sveobuhvatnog projekta kule, odbacuje zamisao o kuli, kada prevlada spoznaja da je važnija otvorenost obećanja i dakle budućnost. Za urbano planiranje nastupa katastrofa vazda kada se svi problemi žele iscrpno razrešiti u vremenu jednog pokoljenja i kada se ne da vremena i prostora budućim pokoljenjima, njihovom ostavljanju u nasleđe, zato što “oni-koji-znaju” (ceux-qui-savent), arhitekti i urbanisti, misle da znaju unapred šta će biti sutra, pa etičko-političku odgovornost podređuju  naučno-tehničkom programiranju. Na to aludira Kafka kad u Gradskom grbu objašnjava kako je trebalo odustati, srećom, od svođenja budućnosti na period jednog pokoljenja koje bi prisvojilo sveukupno poznavanje projekta i imena, jer su u Bibliji Semovi potomci želeli podići Babilonsku kulu s vrhom do neba “da sebi pribave ime”. Jahve ih je u tome sprečio, “pobrkavši govor svima u onom kraju” (Babel znači zbrka). Evo što kaže Kafka:

To su naime obrazlagali ovako: bit celog pothvata jest zamisao da se sagradi kula koja dopire do neba. Uz takvu zamisao sve je drugo bilo sporedno. Misao, shvaćena u svoj svojoj veličini, ne može se nikad zatrti. Dok god bude ljudi, postojaće vruća želja da se kula završi. U tom pogledu ne treba se brinuti za budućnost – baš naprotiv, ljudsko znanje sve je veće, graditeljsko je umeće uznapredovalo i još će se usavršavati, posao za koji nam je potrebna godina dana, moći će se za sto godina obaviti možda za pola godine, i to bolje i trajnije. Čemu se onda mučiti do iznemoglosti. To bi samo onda imalo smisla kad bi postojala nada da će se kula izgraditi za vreme jednog pokoljenja. Ali to se nije moglo očekivati ni na koji način. Pre bi se moglo pomisliti da će sledeće pokoljenje sa svojim usavršenim znanjem smatrati rad prethodne lošim, pa će srušiti ono što je sagrađeno da bi sve počelo iznova. Takve su misle slabile radnu sposobnost pa se više brinulo za gradnju radničkog naselja negoli za kulu. Svaka skupina zemljaka htela je imati najlepšu gradsku četvrt, zbog toga je dolazilo do svađa koje su prerasle u krvave sukobe. Ti sukobi nisu više prestajali. Vođama su oni bili nov argument za to da kulu treba, u nedostatku potrebne koncentracije, graditi vrlo polagano ili, što bi još bilo bolje, tek nakon opšteg zaključenja mira. Ipak, vreme nisu provodili samo u borbama – u pauzama su ulepšavali grad, čime su, naravno, izazivali novu zavist i nove sukobe. Tako je isteklo vreme prvom pokoljenju, ali za nijedan od sledećih nije bilo drukčije, samo je neprestano rasla umetnička veština, a s njome i strast za ratovanjem. Uz to se dogodilo da je već drugo ili treće pokoljenje uvidelo besmislenost izgradnje kule do samog neba, ali već su bili previše međusobno povezani da bi napustili grad.” 





Kome, kojem sećanju i kojoj budućnosti, kojem pokoljenju i za koje pokoljenja odgovaramo kad preuzimamo odgovornost nekog grada?

      Moja hipoteza jest da nas odgovor na to pitanje obavezuje da donekle pomaknemo sam pojam odgovornosti. Svaki projekat koji se odnosi na sudbinu nekog grada, odnosno na ono što povezuje njegovo sećanje s njegovom sadašnjošću i budućnošću, iz bitnih razloga nadilazi mogućnost dovršenja i dimenziju jednog pokoljenja, čak jednog naroda ili jednog jezika. Vrieme implicira obećanje koje obavezuje ovdje više od jednog pokoljenja, i dakle više od jedne politike, štoviše nadilazi politiku kao takvu, u jednom trajanju čija se heterogenost, čak diskontinuitet, netotalizacija moraju prihvatiti kao zakon. Istorija grada Praga o tome rečito svedoči: prekidi, gotičko-barokni slojevi, talijansko-francusko-keltsko-germanski uticaji, duga razdoblja stagnacije, destrukcija geta, i sve što je od 18. veka stalo ili nestalo u sjaju bečke prestolnice.

     Ostavljajući po strani kliše o duši ili o duhu grada, trebamo se ipak upitati kakva je naša odgovornost u odnosu na neki grad. Trebamo se upitati zašto je ta odgovornost doista odgovornost tek kada se čini protuslovnom, što dakle prividno znači da je niko ne može preuzeti. Tek tada ona priziva odluku ili niz odrešitih odluka. Moral i politiku grada. Odgovornost nije vezana samo uz činjenicu da je grad – vazda stariji od nas, ograničen, smrtan, ugrožen u celini svojega tela – nesigurno nasleđe koje nam je povereno i koje nam, zavisno o zakonitosti ustrojenog prostora, nemo diktira uputstva, propise, pa i zabrane. Ona je također vezana – i zato jest odgovornost, i zato nalaže odluke kojima nikakvo “znanje”, nikakva graditeljska ili urbanistička “kompetencija”, koliko god bila nužna, ne mogu biti jamac – uz neporecivu činjenicu da je to nasleđe predano naslednicima u obliku protuslovnog naloga: ja sam (sc. grad) jedan, ali sam tek prag samoga sebe; čuvajte me, spasite me, spasite poredak koji vam predajem, što znači de-re-konstruišite me, na pragu ste, proširite me, preoblikujte me, umnožite me, ne ostavljajte me na miru, upustite se u rizik dekonstrukcije. Ako me ostavite nedirnutim i jednim, izgubićete me. Morate me čuvati i u mene provaljivati, morate me spašavati i preoblikovati, izmeniti, da biste me spasili, morate me voleti i tlačiti, ali na posve poseban način. Zato morate poduzeti nemoguće, što znači da morate poštovati moje prošlo telo, moje godine, ali mi morate također uliti dovoljno života da ne postanem arhiv, biblioteka, muzej, hram, kula, središe upravnih ili političkih struktura, parlamentarni forum, hotel, trgovačka komora, investicionosredište,  železničko čvorište, banka podataka, berza, ili pak proizvodna i stambena košnica. Sve je to u meni, u mom dinamičkom telu, ali vi me ne smete svesti na to, nikad jedan grad nije bio, jedan grad nikad neće biti samo to.

    Taj diskurs koji pripisujem Pragu podseća donekle na negativnu i autoreferencijalnu teologiju: “O meni, gradu, nećete ništa reći, na meni nećete ništa poduzeti; meni ne priliči nikakav govor, ja sam nedostupan i transcendentan, što vas neizmerno obavezuje. Evo izazova: iz te moje želje ili provokacije nastojte izvući urbanistički propis ili arhitektonsku maksimu”.



    Govori grad? Pitaćete. Upravo sam rekao da nam grad izdaje proturečne naredbe koje su neme, pa zato i autoritarne. Naravno. Ali ta nemost je momenat jezika, i katkada je tako elokventna da je moramo prevoditi. Potrebni su nam tumači, “mnogi tumači”, kao što reče Kafka na početku Gradskog grba, iako ih kadšto ima i previše. Kafka je jadikovao: “Jezik je zvučni dah domovine. No… ja bolujem od teške astme jer ne znam ni češki ni hebrejski”.

      Da bismo našli kakav smisao ovom pitanju, dovoljno je razmisliti o povezanosti grada i jezika. Ta veza nije nimalo kontingentna i površna. Praški zidovi ne govore nemački ni slovački, ni Küchelböhmisch, taj češko-nemački dijalekat, ni Mauscheldeutsch, taj jidiš-nemački dijalekat, premda ti jezici u njima uporno i resko odjekuju, traže privilegije, postavljajući tako pitanje hegemonije. Te hegemonije Pražanima nije se lako odreći kad njihov grad investira, investira sebe, investiran je u nove projekcije. Današnja je konkurencija žestoka, ona nije samo političko-ekonomska, no ne može se ne odraziti na sudbinu samog grada. Da bismo se prisetili žestine babilonskog problema, korisno je proučiti Kafkine tekstove. Njegovi Gradski grb, Kineski zid i Beleške govore nemački, i to nemački koji čuva sećanje na destrukciju geta u XIX. veku, onaj asanacijski zahvat koji je navodno bio nužan i opšteprihvaćen:

“U nama nastavljaju živeti mračna skrovišta, misteriozni prolazi, blindirani prozori, prljava dvorišta, bučne krčme i dobro zatvoreni restorani. Idemo širokim stazama novih kvartova. No nesigurni su naši koraci i naši pogledi. U sebi još drhtimo kao u starim bednim uličicama. Naše srce još nije obavešteno o ovim asanacijskim radovima. Stari nezdravi židovski grad koji nosimo u sebi puno je stvarniji od novog i higijenskog grada koji nas okružuje.”

Svi ti tekstovi uporno govore o gradu koji se zvao Babel i u kojem prepoznajemo Prag.
Ta dvostruka prinuda danas se bolnije nego ikada oseća u telu Praga. Pojačana i opterećena svim aktualnim aporijama glavnog grada – i onoga što bismo nazvali “svešću o statusu glavnog grada” u državama-nacijama današnje Evrope (češka nacionalna priestonica? Prestonica Čehoslovačke?) – nalaže ta dvostruka naredba da se konzerviraju, restauriraju, održavaju heterogeni stratumi nasleđa (gotika Male Strane, Hradčana i starog grada, brojna barokna zdanja), ali ujedno i da konzervacija i restauracija ne postanu samo sebi svrhom. Ograničenje na imperativ restauracije, kolikogod bilo neophodno i vitalno, izopačuje bit grada i brka je s muzejom ili hramom, umetničkim sećanjem ili verskim iskustvom – što ta bit nesumnjivo uključuje, ali se ne svodi na to. U odnosu na istorijsko sećanje grad ne sme postati crkva (nepomičan hram, mesto verskog kulta gde niko ne živi niti se kreće i gde se dela mogu držati pre nego što dospeju u muzej), mrtav arhiv, groblje ili dokumentacija u kamenu.




Jaroslav Róna, Kafka



Konkurs za spomenik Kafki raspisan je 2000. godine, u okviru projekta Prag - evropska prestonica kulture. Spomenik je napravljen u bronzi,a visok je 375 cm i težak 800 kg. Postavljen 2003. godine, u turističkom centru grada, na granici starog hrišćanskog gradskog jezgra i srednjovekovnog jevrejskog geta. Autor je poznati češki umetnik Jaroslav Rona

Spomenik je izazvao je različite reakcije. Na upit kakvom se vodio idejom prilikom stvaranja, skulptor je odgovorio :" Došao sam do zaključka da Staute treba da odražava određenu unutrašnju podelu Kafke. Zato sam se odlučio za dve figure, jednu u drugoj ( zapravo Kafka sedi na ramenima krupng bezglavog tela u muškom odelu) kako bih najasnije okarakterisao njihov odnos, to jest Kafkinu raspolućenost. Ključ za ovo sam našao u opisu novele o borbi. ( Mladić koji jašući na ramenima jednog poznanika, kao na konju, obilazi imaginarne krajeve pojavljuje se u Kafkinoj kratkoj priči Opis jednog snimka)
Rona je istakao da mesto, gde je spomenik postavljen, između sinagoge i katoličke crkve, ima poseban značaj. To je mesto gde je Kafka obično šetao svaki dan, jer je živeo na suprotnoj strani ulice.

                                                              David Černý, Franc Kafka

SUmetnička instalacija, džinovska glava Franca Kafke, je smeštena u centru Praga, nedaleko od zgrade u kojoj je radio kao činovnik u osiguravajućem društvu. Delo je čuvenog češkog umetnika Davida Černog čija je zamisao da Kafkina glava posmatra Gradsku skupštinu.

- To je tako da biste se setili Kafke kad god ste u potpunosti frustrirani nekompetencijom državnih službenika – rekao je Černi.

Skulptura teška 45 tona,visoka 11 metara, okružena je staklenim plohama koje zajednički roptiraju neprestano  transformišući glavu, kao i junak u Kafkinom “Preobražaju”.









                                                  Grad u književnosti, Barton Pajk. (I deo )

Нема коментара:

Постави коментар