Devetnaesti vek je period u kojem London doživljava eksplozivan razvoj. To je period transformacije engleskog društva iz ruralnog u urbano, velikih demografskih promena i migracija. Kako navodi Harold Perkin (Harold Perkin), poĉetkom devetnaestog veka ĉetiri od pet Britanaca živelo je u ruralnom okruženju, da bi se do kraja veka ta razmera preokrenula, a do kraja vladavine kraljice Viktorije preko 16 procenata ukupne populacije Velike Britanije živeće upravo u Londonu. Urbana ekspanzija i nagli razvoj sa sobom donose niz problema, kao što su loša higijena, bolest i smrad, prenaseljenost i beskućništvo, kriminal i siromaštvo. Urbani razvoj izaziva ambivalentne reakcije: s jedne strane, javlja se nostalgija za ruralnim kao oliĉenjem harmonije s prirodom, nevinosti izgubljene u gradu i ugroženih tradicionalnih vrednosti; s druge strane, grad je dokaz nezadrživog civilizacijskog napretka , a vera u napredak jedna je od kljuĉnih osobina viktorijanskog perioda. Debra Nord (Deborah Nord) primećuje još i to da je u tradiciji Bildungsromana metropola prikazana kao sredina u koju junak dolazi da kuša i zadovoljstva i boli, da bi se potom vratio u bezbedno okrilje provincije.
Dvadesetih godina devetnaestog veka nastaje urbani identitet Londona . Pored toga što dominira urbanom mapom Velike Britanije, London postaje i jedan od dominantnih motiva u književnosti. Već poĉetkom veka, on privlaĉi pažnju romantiĉarskih pesnika, koji beleže neke od ranijih promena urbanog okruženja i najavljuju motive koji se potom susreću i u viktorijanskoj književnosti: prostitutke i prosjaci, pejzaž utonuo u senke i obavijen maglom, mutni kovitlac Temze. No, ovakvi mraĉni motivi nisu bez izuzetaka. U Vordsvortovom sonetu „Na Vestminsterskom mostu“, London se odeva lepotom jutra, a njegova veliĉanstvenost ne uspeva da dirne jedino potpuno zatupele. Ponositi ton Vordsvortovih stihova do polovine veka gotovo potpuno će utihnuti, a Donald Olsen (Donald Olsen) i Debra Nord slažu se da razlog za to treba tražiti u istorijskim i društvenim okolnostima. Poĉetak veka je vreme ratnih trijumfa i nacionalnog ponosa nakon pobede nad Napoleonom kod Vaterloa 1815. godine. Osim toga, problemi gradskog života koji dolaze s razvojem još uvek se nisu otrgli kontroli. Dvadesetih i tridesetih godina, naroĉito nakon velikih epidemija kolere, nastupa promena u doživljaju Londona; ponos prelazi u sram, a London od simbola bogatstva i zdravlja postaje simbol bede, bolesti i tmine
Dvadesetih godina devetnaestog veka nastaje urbani identitet Londona . Pored toga što dominira urbanom mapom Velike Britanije, London postaje i jedan od dominantnih motiva u književnosti. Već poĉetkom veka, on privlaĉi pažnju romantiĉarskih pesnika, koji beleže neke od ranijih promena urbanog okruženja i najavljuju motive koji se potom susreću i u viktorijanskoj književnosti: prostitutke i prosjaci, pejzaž utonuo u senke i obavijen maglom, mutni kovitlac Temze. No, ovakvi mraĉni motivi nisu bez izuzetaka. U Vordsvortovom sonetu „Na Vestminsterskom mostu“, London se odeva lepotom jutra, a njegova veliĉanstvenost ne uspeva da dirne jedino potpuno zatupele. Ponositi ton Vordsvortovih stihova do polovine veka gotovo potpuno će utihnuti, a Donald Olsen (Donald Olsen) i Debra Nord slažu se da razlog za to treba tražiti u istorijskim i društvenim okolnostima. Poĉetak veka je vreme ratnih trijumfa i nacionalnog ponosa nakon pobede nad Napoleonom kod Vaterloa 1815. godine. Osim toga, problemi gradskog života koji dolaze s razvojem još uvek se nisu otrgli kontroli. Dvadesetih i tridesetih godina, naroĉito nakon velikih epidemija kolere, nastupa promena u doživljaju Londona; ponos prelazi u sram, a London od simbola bogatstva i zdravlja postaje simbol bede, bolesti i tmine
Većina nefikcionalnih tekstova iz devetnaestog veka koji se bave londonskim životom bave se životom siromašnih klasa. Pored Engelsovog teksta Položaj radničke klase u Engleskoj (The Condition of the Working Class in England, 1845), tekstovi Henrija Mejhjuja (Henry Mayhew), Džordţža Simsa (George Sims) i Ĉarlsa Buta (Charles Booth) takođe beleže uslove u kojima žive londonski siromašni i svedoĉe o znaĉaju novinske reportaže kao beleške o gradskom životu. No, najvažniji hroniĉar londonskog života jeste Ĉarls Dikens, a Dikensov London postao je gotovo sinoniman viktorijanskom Londonu.
Dikensov London
Dikensov prvi zapis o Londonu nije prozno delo, već zbirka novinskih ĉlanaka pod naslovom Bozove crtice o svakodnevnom životu i svakodnevnim ljudima (Sketches by Boz, Illustrative of Every-Day Life and Every-Day People, 1836). Iako pisana tradicija crtica i beležaka o urbanom viktorijanskom životu postoji i pre njega, Dikens suštinski oblikuje kasnije fikcionalne i nefikcionalne predstave Londona, u kojima se neizostavno pojavljuje dikensovski pakleni koloplet prljavih prolaza, kriminalnih jazbina i musave sirotinje. Nema sumnje da i savremena percepcija viktorijanskog Londona pre svega poĉiva na Dikensovoj viziji, što se, između ostalog, oĉituje i bogatim intertekstualnim vezama između Dikensa i neoviktorijanskih autora. Ipak, Džulijan Volfriz istiĉe kako ne treba izgubiti iz vida da je dikensovski London pre svega fikcija, „tekstualni fenomen koji zahteva ĉitanje, transkripciju i prevod“ . Uostalom, još je Oskar Vajld upozoravao da umetnost oblikuje percepciju stvarnosti, pa ljudi vide londonsku maglu ne zato što je ima, već zato što su ih umetnici i pesnici tome poduĉili.
Kod drugih viktorijanskih romansijera, kao što su Tekeri ( Villiam Makepeace) ili Trollope (Anthony) , London je prvenstveno u službi klasne kategorizacije junaka. Smeštanjem na određene adrese, likovima se pripisuje određeni klasni polođaj koji je buržoaskom ĉitalaštvu bio oĉigledan, budući da se raspon tih adresa kretao u okviru prepoznatljivih buržoaskih kvartova, gde odabir ulice ukazuje na nijanse u statusu i bogatstvu. Nasuprot tome, Dikens ambijent svojih romana izmešta u manje poznate delove Londona, sve do granica respektabilnog buržoaskog sveta i iza njih, oslanjajući se pri tome na iskustvo beleške o uliĉnom životu. Ipak, treba istaći da prepoznatljiv dikensovski reporterski stil, ĉesto imitiran u književnim i žurnalistiĉkim tekstovima drugih viktorijanskih autora, Londonu pristupa iz perspektive buržoaskog autsajdera. Iako Dikens ismeva buržoaski snobizam, a prikazi bede i siromaštva, kriminala, bolesti i nemorala ukazuju na društvene nejednakosti i nepravde, oni ujedno doprinose uĉvršćivanju buržoaske hegemonije i produbljuju jaz između respektabilnosti buržoazije i fiziĉke i moralne nazadnosti nižih klasa. Senzacionalistiĉki jezik koji Dikensovi imitatori koriste ukazuje na doživljaj siromašnih ulica kao jedva prohodne divljine, pa pisci „prodiru“ u „jazbine“ kroz „moĉvare“ koje tamo zatiĉu, ili padaju u tamošnji „ambis“. Siromašni London prikazan je kao urbana džungla, dok autor teksta zauzima poziciju urbanog istraživaĉa, racionalnog etnografa i pustolova koji otkriva detalje iz života stanovnika te haotiĉne „terra incognita“ . Na takve urbane ekspedicije autor ĉesto ide u pratnji predstavnika vlasti, ili se prerušava u cilju boljeg pristupa predmetu izuĉavanja. Iako se u drugoj polovini devetnaestog veka u opisima izleta u siromašno podzemlje prepoznaju i napori da se pronađu rešenja za uoĉene društvene probleme , takve predstave pre svega zadovoljavaju voajeristiĉku glad za skandalom i naglašavaju kontrast između upitne ljudskosti nižih klasa, ĉije bedne živote posmatraĉ beleži sa bezbedne distance, i višeg društvenog miljea kome se vraća nakon izleta u urbanu divljinu siromašniih.
Ovi i kasniji zapisi mahom tvore portret Londona kao grada podeljenog duž paralelnih prostornih i klasnih linija demarkacije. Ta podela odražava orijentalistiĉku konceptualnu podelu sveta na razvijeni Zapad i primitivni, ali egzotiĉni Istok, koja će sve više uzeti maha kako vek odmiĉe, a kod pojedinih autora Vest End i Ist End ĉak su zamišljeni kao dva razliĉita urbana entiteta . Tek kod Ĉarlsa Buta nalazimo kompleksniju urbanu topografiju koja ne sledi prostu podelu na istoĉni i zapadni London, već nudi iznijansiranu analizu društvenih i klasnih odnosa, u kojoj određene društvene grupe naseljavaju određene kvartove, u skladu sa svojim delatnostima . Po prvi put, siromaštvo se pripisuje nepovoljnim društvenim faktorima, a ne, kao ranije, lenjosti ili drugim karakternim manama.
Pored horizontalnog pregleda kakav nalazimo kod Buta, u tekstovima se izdvaja i vertikalna podela na ugledni nivo londonskog života i njegovo kriminalno podzemlje. Uz to, postoji shvatanje o odvojenim sferama javnog i privatnog, ĉija transgresija vodi marginalizaciji ili kriminalizaciji. U pomenutim tekstovima, recimo, klasna obeležja određenog kraja tumaĉe se na osnovu stepena pridržavanja pretpostavljene podele na javno i privatno. Ulica u kojoj se deca igraju ili žene svađaju van granica doma, pa i naizgled nevaţžni detalji poput otvorenih vrata i prozora, dovoljni su kao signal da nije u pitanju ulica u kojoj žive pristojni građani .
Istoričarka Džudit Volkovic, koja u studiji pod naslovom The City of Dreadful Delight (Grad strahotnog užitka) nudi detaljan pregled istorijskih i kulturnih okolnosti u poznoviktorijanskom Londonu, naroĉito se osvrće na uĉešće žene u urbanom životu i urbanom prostoru. Ona se pre svega bavi seksualnim aspektima kulturnih naracija koje oblikuju prisustvo žene na ulici, polazeći od sluĉaja koji je obeležio pretposlednju deceniju devetnaestog veka u Londonu: serije ubistava koja je poĉinio Džek Trbosek. Ona koristi Trbosekov sluĉaj i reakcije na njega kao ilustraciju poznoviktorijanskih shvatanja o gradu i seksualnosti. Vezu između Trboseka i grada, smatra ona, izražava i instalacija koja mu je posvećena u muzeju Madam Tiso . Budući da identitet ubice nikada nije utvrđen, muzej, koji se diĉi realistiĉnošću svojih eksponata, ljudsku figuru ubice zamenio je replikom mesta ubistva. Posetilac ulazi u mraĉnu uliĉicu u kojoj je temperatura veštaĉki snižena da doĉara hladnu i maglovitu londonsku noć. Umesto Trboseka, izložene su voštane figure njegovih žrtava, a ubica je metonimijski predstavljen, lokalitetom na kome su ubistva poĉinjena, jezovitim batom koraka i senkom koja se udaljava, ali i voštanim figurama iskasapljenih tela žrtava.
U poznoviktorijanskom periodu metaforiĉkim predstavama Londona dominira motiv mraĉnog i zavodljivog lavirinta (Walkowitz 1992: 17) koji izražava seksualnu pretnju što se krije u poroĉnom srcu velegrada. Neposredan izvor takvih slika Džudit Volkovic pronalazi u tabloidnim reportažama o deĉjoj prostituciji, objavljenim u nastavcima pod zajedniĉkim naslovom „The Maiden Tribute of Modern Babylon“ 1885. godine (svega nekoliko godina pre Trboseka). Autor reportaža V. T. Stid (Stead) London prikazuje kao lavirint u ĉijem središtu ĉeka pohotni Minotaur, a tu će sliku potom koristiti i drugi. Identitet Minotaura, u zavisnosti od autora, pripisuje se ili višim klasama ogrezlim u greh i perverziju, ili ženi, po prirodi sklonoj posrnuću. Izražen melodramski karakter ovih reportaža nagoveštava da je slika Londona sadržana u njima takođe fikcija. Ipak, i takva fiktivna tvorevina jasno ukazuje na viktorijanska shvatanja o seksualnim implikacijama prisustva žene u javnom prostoru. Slika lavirinta u kulturnim predstavama grada nije ograniĉena samo na London, pri ĉemu asocijacija između grada, žene i lavirinta povezuje haotiĉnost urbane sredine sa slikom majĉine utrobe, ali i sa ženskim kao oliĉenjem nepoznatog i nespoznatljivog.
Pomenuti novinski tekstovi ilustruju viktorijanski diskurs o Londonu kao mestu iz kojeg opasnost po žensku vrlinu, ali i žensko telo u vrlo konkretnom smislu, vreba na svakom ćošku. Treba naglasiti i to da je izvor pretnje pre svega ugledni gospodin, a ne predstavnik nekog drugog društvenog sloja . Tom diskursu je suprotstavljen diskurs o ženi kao izvoru opasnosti, oliĉen u figuri prostitutke. Ženino prisustvo u javnom prostoru stoga najbolje ilustruje već opisanu viktorijansku podelu na sveticu i bludnicu, a žena koja stupa iz navodno zaštićene sfere doma na londonsku ulicu prinuđena je da pronađe putanju u prostoru opisanom tim pojmovnim okvirima. Ona svojom pojavom i kretanjem mora da dokaže svoj ugled i time odvrati neželjenu mušku pažnju. Sliĉna shvatanja i danas opstaju: pitanja da li žrtve doprinose zlostavljanju odećom, ponašanjem, ili odabirom putanje kretanja ostaju prisutna u diskursu o silovanju i zlostavljanju. Pored neželjenog seksualnog kontakta, žena na ulici privlaĉila je i pažnju policije, naroĉito za vreme masovnih racija protiv prostitutki sredinom veka. Džudit Volkovic navodi ĉitav niz primera u kojima su žene morale ĉuvarima reda da dokazuju svoj ugled.
Budući da društveni i pre svega komercijalni razvoj nosi sa sobom masovnije žensko prisustvo na ulici, i to bez pratnje, postaje sve teže sa sigurnošću odrediti razliku između ugledne i posrnule žene, pa te dve kategorije postaju sve manje jasno razgraniĉene. Samo prisustvo na ulici prestaje da bude pouzdan znak lakog morala, pa umesto toga žene privlaĉe neželjenu pažnju određenim izgledom: upadljivom odećom, šminkom ili ispijenim izgledom koji možda ukazuje na veneriĉnu bolest. Pored toga, javljaju se glasovi, poput Vilijama Aktona, koji prostituciju tumaĉe samo kao prolaznu pojavu u životu žene – što znaĉi da se prostitutka može vratiti pristojnom, društveno prihvatljivom životu, zasnovati porodicu i potomstvu preneti klicu poroka i iskvarenosti, ako ne i stvarne bolesti. Time strah od zaraze dobija novu dimenziju: da naizgled ugledna nevesta možda krije bludnu prošlost . Pored toga, Elizabet Vilson (Elizabeth Wilson) primećuje da podela na sigurnost koju pruža dom i opasnost koja vreba na ulici prikriva realnu seksualnu pretnju koju po žensku poslugu predstavlja glava kuće . Služavka koju bi gospodar „upropastio“ bila bi izbaĉena iz (navodno sigurnog) domaćeg okruženja na ulicu, gde bi ĉesto završila upravo kao prostitutka. U periodu burnog komercijalnog razvoja, prostitutka je metafora urbane komodifikacije društva . Ona ĉini integralni deo urbanog pejzaža, o ĉemu svedoĉi i asocijativna veza između reke i prostitutke, kakvu nalazimo kod Dikensa, ali i drugih. Reka je, kao i prostitutka, izvor zaraze, prljavštine i smrti. Ta ideja potiĉe od doživljaja prostitutke kao posude u koju se sliva višak semene teĉnosti; ona je „semeni slivnik“ (Corbin 1987: 211), a njeno telo je izvor smrada i najava raspadanja koje dolazi sa smrću. Postoji, dakle i asocijativna veza između tela prostitutke i leša. Ona je živi leš, otelovljeni sifilis, prepoznatljivo lice zaraženog, obolelog grada . Prostitutkino telo predstavlja i graniĉni prostor koji spaja razdvojene društvene grupe: muškarca i ženu, razliĉite klase, u javnom prostoru u kojem inaĉe ne bi došlo do takvog kontakta. Iz tog razloga, ona predstavlja izvor zaraze u fiziĉkom, ali i simboliĉkom smislu. Još kod Blejka, primećuje Debra Nord, prostitutka i zaraza koju prenosi predstavljaju simboliĉke spone koje povezuju više i niže klase, život i smrt, nevestu i bludnicu
Još jedna uobiĉajena metafora u kulturnim predstavama Londona jeste London kao pozornica; kako kaže Piter Akrojd (Peter Ackroyd), London je stanište spektakla . Veza između pozorišta i urbanih pojava oĉita je ne samo u viktorijanskoj eri, već i u ranijim periodima: šesnaesti vek, zlatno doba engleske drame, takođe je bio period burnih društvenih, demografskih i ekonomskih promena . U devetnaestom veku, metafora pozornice izražava doživljaj gradskog prostora kao izvora zabave (u gradu se nikada ne zna koga ili šta ćete videti ili stresti), ali i prostora koji zahteva da se uĉesnici u njemu pridržavaju određenih zadatih uloga. Pored toga, ona podrazumeva distancu između posmatraĉa i izvedbe , ukazujući na sve veću otuđenost urbanog života, na koju ukazuju i neke druge slike u predstavama grada. Metafora pozornice prisutna je i u prethodno navedenim đurnalistiĉkim izvorima, kao scena na kojoj se prikazuju ekstremi ljudske egzistencije i grĉevita borba za opstanak . Ovu metaforu nalazimo i kod Sare Voters, pre svega u romanu Usne od somota.
Na gradskoj pozornici pored već pomenute prostitutke javlja se ĉitav niz prepoznatljivih urbanih likova, kao što su kicoš, flaner ili krajem veka Nova žena, koja veću slobodu životnih izbora dokazuje većom slobodom kretanja po gradu ili stanovanjem van okrilja nuklearne porodice koju ĉine muž, žena i deca. Ovi likovi izražavaju klasna i društvena previranja; prelaženjem prostornih granica oni dovode u pitanje postojanje ĉvrstih društvenih i klasnih razgraniĉenja. Na primer, dendi, koji potiĉe iz više klase i većih je materijalnih mogućnosti, ima svoj pandan u kicošu . Ta jeftinija kopija iz nižih klasa ilustruje sve veću društvenu mobilnost, ali i performativnu prirodu identiteta kojim pojedinac uĉestvuje, nastupa, u javnom prostoru. Ovi likovi pokazuju jedan od kljuĉnih aspekata gradskog života: nagoveštaj ugrožavanja ustaljenog poretka, podrivanje hijerarhije i subverziju, pa Elizabet Vilson zato ĉita gradsku sredinu kao oliĉenje duha karnevala . Ona zakljuĉuje da grad nije strahotan samo zbog bolesti ili kriminala što u njemu vrebaju, već da najveću opasnost predstavljaju „sablasti senzualnosti, demokratije i revolucije“ . U gradu ono što je zabranjeno postaje moguće , pa je osnovno iskušenje kojim grad mami mogućnost prisvajanja prethodno nedozvoljene slobode.
Kraj veka donosi nove promene u izgledu urbanog londonskog prostora. Sve veća fiziĉka mobilnost koju donosi razvoj javnog prevoza podrazumeva i sve veću klasnu mobilnost i promene u demografskoj strukturi pojedinih kvartova, uz komercijalni i infrastrukturni razvoj, pojavu stambenih zgrada koje postepeno istiskuju pojedinaĉne kuće i sve veću popularnost ţivota u predgrađu, prvenstveno među radniĉkom klasom, ali i sve veću polarizaciju istoĉnog i zapadnog Londona . Krajem devetnaestog veka, u nagoveštajima modernizma, književni portet Londona u delima autora poput Džordža Gisinga i Henrija Džejmsa sve više postaje slika grada u fragmentima koji se teško ĉita , metafora sve dubljeg beznađa i posustajanja viktorijanske vere u napredak.
Naroĉit prostorno-vremenski motiv u knjievnim predstavama Londona jeste bombardovanje u Drugom svetskom ratu, ili takozvani Blic iz 1940-1941. (od nem. Blitzkrieg, što je naziv za nemaĉku strategiju kratkih, munjevitih vojnih ofanziva). Lorens Filips (Phillips) Blic vidi kao događaj koji je presudno uticao na poimanje Londona i deo istorijskog obrasca razaranja i obnavljanja. Filips navodi primere iz novije istorije Londona, ali se tom obrascu svakako može dodati i raniji primer velikog požara iz 1666. Filips ukazuje na to da ovi obrasci dovode do kontrasta između starog i novog, istorije grada koja se iskazuje u vekovima i inovacija koje svako obnavljanje donosi, a ta će tema u znatnoj meri oblikovati posleratnu britansku književnost . Suština blickriga jeste zastrašivanje neprijatelja, što je oĉito i u književnim odgovorima na njega, u kojima dominiraju slike uništenja, a ponovo se susreće i predstava Londona kao ĉudovišnog organizma. Druga slika koja se javlja u ovom periodu jeste London kao ranjena zver koji podnosi udare neprijatelja, hrabri vojnik i saveznik u odbrani zemlje, oliĉenje borbe za slobodu, nacionalnog ponosa i otpora . Treba istaći i naizgled neoĉekivanu erotsku dimenziju tekstova koji se bave temom bombardovanja, u kojima se opasnost koja vreba iz vazduha stapa s rizicima nedozvoljenih seksualnih veza, pa je razumljivo zašto skrivanje i razotkrivanje spadaju u važnije teme. Književne obrade Blica takože teže da kritiĉki sagledaju propagandistiĉke predstave o Blicu kao periodu solidarnosti i bratske borbe . U posleratnoj književnosti se ujedno javljaju prve obrade tema koje će ostati znaĉajne sve do danas, kao što su pitanja imigracije, gentrifikacije i multikulturalnosti.
Konaĉno, u književnoj istoriji Londona treba pomenuti i vezu koja postoji između urbane sredine i kvir identiteta. Met Holbruk (Matt Houlbrook) tako vidi grad kao reprezentativni kvir prostor, mada se on usredsređuje na mušku kvir kulturu, a nastanak homoseksualca kao identitetske kategorije dovodi u vezu s razvojem urbane sredine, anonimnošću gradskog života i većom tolerancijom prema životnim stilovima koji se ne zasnivaju na patrijarhalnom porodiĉnom modelu. On taj spoj ĉita u lefevrovskom kljuĉu: grad je za njega prostor koji je proizveden, ali i koji proizvodi specifiĉne oblike želje i naĉine njenog zadovoljenja, te oblikuje društvene i prostorne konvencije potrebne komunikacije.
Holbruk pokazuje i kako kriminalizovanje homoseksualnosti vodi drugaĉijem tretmanu tela u javnom prostoru: kvir telo je javno telo. Kao takvo, ono može biti predmet kaznenih mera samo zbog svog prisustva u određenom urbanom prostoru (kao što je park ili klub poznat kao pohodište gej pojedinaca). Sliĉan je, kao što ćemo videti, položaj žene u urbanoj sredini, dok je veza između lezbejke i urbanog prostora teža za tumaĉenje. Ženska homoseksualnost kosi se sa patrijarhalnim doživljajem žene kao pasivnog seksualnog objekta, a budući da stupanjem u javni prostor svaka žena svoju vrlinu dovodi u pitanje, lezbejka istovremeno postaje nevidljiva (brisanjem lezbejske seksualne želje i stapanjem sa heteroseksualnom ženom) i vidljiva (postavši objekat muške heteroseksualne želje).
Kod drugih viktorijanskih romansijera, kao što su Tekeri ( Villiam Makepeace) ili Trollope (Anthony) , London je prvenstveno u službi klasne kategorizacije junaka. Smeštanjem na određene adrese, likovima se pripisuje određeni klasni polođaj koji je buržoaskom ĉitalaštvu bio oĉigledan, budući da se raspon tih adresa kretao u okviru prepoznatljivih buržoaskih kvartova, gde odabir ulice ukazuje na nijanse u statusu i bogatstvu. Nasuprot tome, Dikens ambijent svojih romana izmešta u manje poznate delove Londona, sve do granica respektabilnog buržoaskog sveta i iza njih, oslanjajući se pri tome na iskustvo beleške o uliĉnom životu. Ipak, treba istaći da prepoznatljiv dikensovski reporterski stil, ĉesto imitiran u književnim i žurnalistiĉkim tekstovima drugih viktorijanskih autora, Londonu pristupa iz perspektive buržoaskog autsajdera. Iako Dikens ismeva buržoaski snobizam, a prikazi bede i siromaštva, kriminala, bolesti i nemorala ukazuju na društvene nejednakosti i nepravde, oni ujedno doprinose uĉvršćivanju buržoaske hegemonije i produbljuju jaz između respektabilnosti buržoazije i fiziĉke i moralne nazadnosti nižih klasa. Senzacionalistiĉki jezik koji Dikensovi imitatori koriste ukazuje na doživljaj siromašnih ulica kao jedva prohodne divljine, pa pisci „prodiru“ u „jazbine“ kroz „moĉvare“ koje tamo zatiĉu, ili padaju u tamošnji „ambis“. Siromašni London prikazan je kao urbana džungla, dok autor teksta zauzima poziciju urbanog istraživaĉa, racionalnog etnografa i pustolova koji otkriva detalje iz života stanovnika te haotiĉne „terra incognita“ . Na takve urbane ekspedicije autor ĉesto ide u pratnji predstavnika vlasti, ili se prerušava u cilju boljeg pristupa predmetu izuĉavanja. Iako se u drugoj polovini devetnaestog veka u opisima izleta u siromašno podzemlje prepoznaju i napori da se pronađu rešenja za uoĉene društvene probleme , takve predstave pre svega zadovoljavaju voajeristiĉku glad za skandalom i naglašavaju kontrast između upitne ljudskosti nižih klasa, ĉije bedne živote posmatraĉ beleži sa bezbedne distance, i višeg društvenog miljea kome se vraća nakon izleta u urbanu divljinu siromašniih.
Ovi i kasniji zapisi mahom tvore portret Londona kao grada podeljenog duž paralelnih prostornih i klasnih linija demarkacije. Ta podela odražava orijentalistiĉku konceptualnu podelu sveta na razvijeni Zapad i primitivni, ali egzotiĉni Istok, koja će sve više uzeti maha kako vek odmiĉe, a kod pojedinih autora Vest End i Ist End ĉak su zamišljeni kao dva razliĉita urbana entiteta . Tek kod Ĉarlsa Buta nalazimo kompleksniju urbanu topografiju koja ne sledi prostu podelu na istoĉni i zapadni London, već nudi iznijansiranu analizu društvenih i klasnih odnosa, u kojoj određene društvene grupe naseljavaju određene kvartove, u skladu sa svojim delatnostima . Po prvi put, siromaštvo se pripisuje nepovoljnim društvenim faktorima, a ne, kao ranije, lenjosti ili drugim karakternim manama.
Pored horizontalnog pregleda kakav nalazimo kod Buta, u tekstovima se izdvaja i vertikalna podela na ugledni nivo londonskog života i njegovo kriminalno podzemlje. Uz to, postoji shvatanje o odvojenim sferama javnog i privatnog, ĉija transgresija vodi marginalizaciji ili kriminalizaciji. U pomenutim tekstovima, recimo, klasna obeležja određenog kraja tumaĉe se na osnovu stepena pridržavanja pretpostavljene podele na javno i privatno. Ulica u kojoj se deca igraju ili žene svađaju van granica doma, pa i naizgled nevaţžni detalji poput otvorenih vrata i prozora, dovoljni su kao signal da nije u pitanju ulica u kojoj žive pristojni građani .
Istoričarka Džudit Volkovic, koja u studiji pod naslovom The City of Dreadful Delight (Grad strahotnog užitka) nudi detaljan pregled istorijskih i kulturnih okolnosti u poznoviktorijanskom Londonu, naroĉito se osvrće na uĉešće žene u urbanom životu i urbanom prostoru. Ona se pre svega bavi seksualnim aspektima kulturnih naracija koje oblikuju prisustvo žene na ulici, polazeći od sluĉaja koji je obeležio pretposlednju deceniju devetnaestog veka u Londonu: serije ubistava koja je poĉinio Džek Trbosek. Ona koristi Trbosekov sluĉaj i reakcije na njega kao ilustraciju poznoviktorijanskih shvatanja o gradu i seksualnosti. Vezu između Trboseka i grada, smatra ona, izražava i instalacija koja mu je posvećena u muzeju Madam Tiso . Budući da identitet ubice nikada nije utvrđen, muzej, koji se diĉi realistiĉnošću svojih eksponata, ljudsku figuru ubice zamenio je replikom mesta ubistva. Posetilac ulazi u mraĉnu uliĉicu u kojoj je temperatura veštaĉki snižena da doĉara hladnu i maglovitu londonsku noć. Umesto Trboseka, izložene su voštane figure njegovih žrtava, a ubica je metonimijski predstavljen, lokalitetom na kome su ubistva poĉinjena, jezovitim batom koraka i senkom koja se udaljava, ali i voštanim figurama iskasapljenih tela žrtava.
U poznoviktorijanskom periodu metaforiĉkim predstavama Londona dominira motiv mraĉnog i zavodljivog lavirinta (Walkowitz 1992: 17) koji izražava seksualnu pretnju što se krije u poroĉnom srcu velegrada. Neposredan izvor takvih slika Džudit Volkovic pronalazi u tabloidnim reportažama o deĉjoj prostituciji, objavljenim u nastavcima pod zajedniĉkim naslovom „The Maiden Tribute of Modern Babylon“ 1885. godine (svega nekoliko godina pre Trboseka). Autor reportaža V. T. Stid (Stead) London prikazuje kao lavirint u ĉijem središtu ĉeka pohotni Minotaur, a tu će sliku potom koristiti i drugi. Identitet Minotaura, u zavisnosti od autora, pripisuje se ili višim klasama ogrezlim u greh i perverziju, ili ženi, po prirodi sklonoj posrnuću. Izražen melodramski karakter ovih reportaža nagoveštava da je slika Londona sadržana u njima takođe fikcija. Ipak, i takva fiktivna tvorevina jasno ukazuje na viktorijanska shvatanja o seksualnim implikacijama prisustva žene u javnom prostoru. Slika lavirinta u kulturnim predstavama grada nije ograniĉena samo na London, pri ĉemu asocijacija između grada, žene i lavirinta povezuje haotiĉnost urbane sredine sa slikom majĉine utrobe, ali i sa ženskim kao oliĉenjem nepoznatog i nespoznatljivog.
Pomenuti novinski tekstovi ilustruju viktorijanski diskurs o Londonu kao mestu iz kojeg opasnost po žensku vrlinu, ali i žensko telo u vrlo konkretnom smislu, vreba na svakom ćošku. Treba naglasiti i to da je izvor pretnje pre svega ugledni gospodin, a ne predstavnik nekog drugog društvenog sloja . Tom diskursu je suprotstavljen diskurs o ženi kao izvoru opasnosti, oliĉen u figuri prostitutke. Ženino prisustvo u javnom prostoru stoga najbolje ilustruje već opisanu viktorijansku podelu na sveticu i bludnicu, a žena koja stupa iz navodno zaštićene sfere doma na londonsku ulicu prinuđena je da pronađe putanju u prostoru opisanom tim pojmovnim okvirima. Ona svojom pojavom i kretanjem mora da dokaže svoj ugled i time odvrati neželjenu mušku pažnju. Sliĉna shvatanja i danas opstaju: pitanja da li žrtve doprinose zlostavljanju odećom, ponašanjem, ili odabirom putanje kretanja ostaju prisutna u diskursu o silovanju i zlostavljanju. Pored neželjenog seksualnog kontakta, žena na ulici privlaĉila je i pažnju policije, naroĉito za vreme masovnih racija protiv prostitutki sredinom veka. Džudit Volkovic navodi ĉitav niz primera u kojima su žene morale ĉuvarima reda da dokazuju svoj ugled.
Budući da društveni i pre svega komercijalni razvoj nosi sa sobom masovnije žensko prisustvo na ulici, i to bez pratnje, postaje sve teže sa sigurnošću odrediti razliku između ugledne i posrnule žene, pa te dve kategorije postaju sve manje jasno razgraniĉene. Samo prisustvo na ulici prestaje da bude pouzdan znak lakog morala, pa umesto toga žene privlaĉe neželjenu pažnju određenim izgledom: upadljivom odećom, šminkom ili ispijenim izgledom koji možda ukazuje na veneriĉnu bolest. Pored toga, javljaju se glasovi, poput Vilijama Aktona, koji prostituciju tumaĉe samo kao prolaznu pojavu u životu žene – što znaĉi da se prostitutka može vratiti pristojnom, društveno prihvatljivom životu, zasnovati porodicu i potomstvu preneti klicu poroka i iskvarenosti, ako ne i stvarne bolesti. Time strah od zaraze dobija novu dimenziju: da naizgled ugledna nevesta možda krije bludnu prošlost . Pored toga, Elizabet Vilson (Elizabeth Wilson) primećuje da podela na sigurnost koju pruža dom i opasnost koja vreba na ulici prikriva realnu seksualnu pretnju koju po žensku poslugu predstavlja glava kuće . Služavka koju bi gospodar „upropastio“ bila bi izbaĉena iz (navodno sigurnog) domaćeg okruženja na ulicu, gde bi ĉesto završila upravo kao prostitutka. U periodu burnog komercijalnog razvoja, prostitutka je metafora urbane komodifikacije društva . Ona ĉini integralni deo urbanog pejzaža, o ĉemu svedoĉi i asocijativna veza između reke i prostitutke, kakvu nalazimo kod Dikensa, ali i drugih. Reka je, kao i prostitutka, izvor zaraze, prljavštine i smrti. Ta ideja potiĉe od doživljaja prostitutke kao posude u koju se sliva višak semene teĉnosti; ona je „semeni slivnik“ (Corbin 1987: 211), a njeno telo je izvor smrada i najava raspadanja koje dolazi sa smrću. Postoji, dakle i asocijativna veza između tela prostitutke i leša. Ona je živi leš, otelovljeni sifilis, prepoznatljivo lice zaraženog, obolelog grada . Prostitutkino telo predstavlja i graniĉni prostor koji spaja razdvojene društvene grupe: muškarca i ženu, razliĉite klase, u javnom prostoru u kojem inaĉe ne bi došlo do takvog kontakta. Iz tog razloga, ona predstavlja izvor zaraze u fiziĉkom, ali i simboliĉkom smislu. Još kod Blejka, primećuje Debra Nord, prostitutka i zaraza koju prenosi predstavljaju simboliĉke spone koje povezuju više i niže klase, život i smrt, nevestu i bludnicu
Još jedna uobiĉajena metafora u kulturnim predstavama Londona jeste London kao pozornica; kako kaže Piter Akrojd (Peter Ackroyd), London je stanište spektakla . Veza između pozorišta i urbanih pojava oĉita je ne samo u viktorijanskoj eri, već i u ranijim periodima: šesnaesti vek, zlatno doba engleske drame, takođe je bio period burnih društvenih, demografskih i ekonomskih promena . U devetnaestom veku, metafora pozornice izražava doživljaj gradskog prostora kao izvora zabave (u gradu se nikada ne zna koga ili šta ćete videti ili stresti), ali i prostora koji zahteva da se uĉesnici u njemu pridržavaju određenih zadatih uloga. Pored toga, ona podrazumeva distancu između posmatraĉa i izvedbe , ukazujući na sve veću otuđenost urbanog života, na koju ukazuju i neke druge slike u predstavama grada. Metafora pozornice prisutna je i u prethodno navedenim đurnalistiĉkim izvorima, kao scena na kojoj se prikazuju ekstremi ljudske egzistencije i grĉevita borba za opstanak . Ovu metaforu nalazimo i kod Sare Voters, pre svega u romanu Usne od somota.
Na gradskoj pozornici pored već pomenute prostitutke javlja se ĉitav niz prepoznatljivih urbanih likova, kao što su kicoš, flaner ili krajem veka Nova žena, koja veću slobodu životnih izbora dokazuje većom slobodom kretanja po gradu ili stanovanjem van okrilja nuklearne porodice koju ĉine muž, žena i deca. Ovi likovi izražavaju klasna i društvena previranja; prelaženjem prostornih granica oni dovode u pitanje postojanje ĉvrstih društvenih i klasnih razgraniĉenja. Na primer, dendi, koji potiĉe iz više klase i većih je materijalnih mogućnosti, ima svoj pandan u kicošu . Ta jeftinija kopija iz nižih klasa ilustruje sve veću društvenu mobilnost, ali i performativnu prirodu identiteta kojim pojedinac uĉestvuje, nastupa, u javnom prostoru. Ovi likovi pokazuju jedan od kljuĉnih aspekata gradskog života: nagoveštaj ugrožavanja ustaljenog poretka, podrivanje hijerarhije i subverziju, pa Elizabet Vilson zato ĉita gradsku sredinu kao oliĉenje duha karnevala . Ona zakljuĉuje da grad nije strahotan samo zbog bolesti ili kriminala što u njemu vrebaju, već da najveću opasnost predstavljaju „sablasti senzualnosti, demokratije i revolucije“ . U gradu ono što je zabranjeno postaje moguće , pa je osnovno iskušenje kojim grad mami mogućnost prisvajanja prethodno nedozvoljene slobode.
Kraj veka donosi nove promene u izgledu urbanog londonskog prostora. Sve veća fiziĉka mobilnost koju donosi razvoj javnog prevoza podrazumeva i sve veću klasnu mobilnost i promene u demografskoj strukturi pojedinih kvartova, uz komercijalni i infrastrukturni razvoj, pojavu stambenih zgrada koje postepeno istiskuju pojedinaĉne kuće i sve veću popularnost ţivota u predgrađu, prvenstveno među radniĉkom klasom, ali i sve veću polarizaciju istoĉnog i zapadnog Londona . Krajem devetnaestog veka, u nagoveštajima modernizma, književni portet Londona u delima autora poput Džordža Gisinga i Henrija Džejmsa sve više postaje slika grada u fragmentima koji se teško ĉita , metafora sve dubljeg beznađa i posustajanja viktorijanske vere u napredak.
Naroĉit prostorno-vremenski motiv u knjievnim predstavama Londona jeste bombardovanje u Drugom svetskom ratu, ili takozvani Blic iz 1940-1941. (od nem. Blitzkrieg, što je naziv za nemaĉku strategiju kratkih, munjevitih vojnih ofanziva). Lorens Filips (Phillips) Blic vidi kao događaj koji je presudno uticao na poimanje Londona i deo istorijskog obrasca razaranja i obnavljanja. Filips navodi primere iz novije istorije Londona, ali se tom obrascu svakako može dodati i raniji primer velikog požara iz 1666. Filips ukazuje na to da ovi obrasci dovode do kontrasta između starog i novog, istorije grada koja se iskazuje u vekovima i inovacija koje svako obnavljanje donosi, a ta će tema u znatnoj meri oblikovati posleratnu britansku književnost . Suština blickriga jeste zastrašivanje neprijatelja, što je oĉito i u književnim odgovorima na njega, u kojima dominiraju slike uništenja, a ponovo se susreće i predstava Londona kao ĉudovišnog organizma. Druga slika koja se javlja u ovom periodu jeste London kao ranjena zver koji podnosi udare neprijatelja, hrabri vojnik i saveznik u odbrani zemlje, oliĉenje borbe za slobodu, nacionalnog ponosa i otpora . Treba istaći i naizgled neoĉekivanu erotsku dimenziju tekstova koji se bave temom bombardovanja, u kojima se opasnost koja vreba iz vazduha stapa s rizicima nedozvoljenih seksualnih veza, pa je razumljivo zašto skrivanje i razotkrivanje spadaju u važnije teme. Književne obrade Blica takože teže da kritiĉki sagledaju propagandistiĉke predstave o Blicu kao periodu solidarnosti i bratske borbe . U posleratnoj književnosti se ujedno javljaju prve obrade tema koje će ostati znaĉajne sve do danas, kao što su pitanja imigracije, gentrifikacije i multikulturalnosti.
Temza
Konaĉno, u književnoj istoriji Londona treba pomenuti i vezu koja postoji između urbane sredine i kvir identiteta. Met Holbruk (Matt Houlbrook) tako vidi grad kao reprezentativni kvir prostor, mada se on usredsređuje na mušku kvir kulturu, a nastanak homoseksualca kao identitetske kategorije dovodi u vezu s razvojem urbane sredine, anonimnošću gradskog života i većom tolerancijom prema životnim stilovima koji se ne zasnivaju na patrijarhalnom porodiĉnom modelu. On taj spoj ĉita u lefevrovskom kljuĉu: grad je za njega prostor koji je proizveden, ali i koji proizvodi specifiĉne oblike želje i naĉine njenog zadovoljenja, te oblikuje društvene i prostorne konvencije potrebne komunikacije.
Holbruk pokazuje i kako kriminalizovanje homoseksualnosti vodi drugaĉijem tretmanu tela u javnom prostoru: kvir telo je javno telo. Kao takvo, ono može biti predmet kaznenih mera samo zbog svog prisustva u određenom urbanom prostoru (kao što je park ili klub poznat kao pohodište gej pojedinaca). Sliĉan je, kao što ćemo videti, položaj žene u urbanoj sredini, dok je veza između lezbejke i urbanog prostora teža za tumaĉenje. Ženska homoseksualnost kosi se sa patrijarhalnim doživljajem žene kao pasivnog seksualnog objekta, a budući da stupanjem u javni prostor svaka žena svoju vrlinu dovodi u pitanje, lezbejka istovremeno postaje nevidljiva (brisanjem lezbejske seksualne želje i stapanjem sa heteroseksualnom ženom) i vidljiva (postavši objekat muške heteroseksualne želje).
Dikens, Oliver Twist
______________________
"Premda je Oliverova pažnja bila dovoljno zaokupljena, jer je pazio da ne izgubi iz vida svog vodiča, ipak nije mogao a da ponekad letimično ne pogleda na jednu i drugu stranu puta kojim su prolazili. Nikada nije video prljavijeg i očajnijeg mesta. Ulica je bila vrlo uska i blatna, a zrak presićen odurnim smradom. Bilo je tu mnoštvo dućančića, ali jedina roba kao da su bile gomile dece koja su i u to doba noći kroz vrata gmizala unutra i van. Činilo se da su na tom pustom mestu samo krčme dobro uspevale, a u njima su
irske propalice (kao što su posvuda propalice obično Irci) zametale ljute kavge. Po skrovitim stazama i puteljcima što su se ovde-onde odvajali od glavne ceste, mogle su se razabirati male hrpice kuća, gde su se oljoskane žene i pijani muškarci valjali u blatu, a
iz mnogih veža često su oprezno izlazili veliki momci sumnjiva izgleda, spremajući se, kako se po svemu činilo, na pothvate koji nisu nimalo blagonamerni i nedužni. "
________________________
Valter Benjamin navodi sledeće utiske Fridriha Engelsa:
"Takav jedan grad kao što je London, po kome se može ići satima a da se ne dođe ni do poĉetka kraja, da se ne naiđe ni na najmanji znak koji bi podsećao na blizinu sela, predstavlja nešto osobito; ova kolosalna centralizacija, ovo nagomilavanje dva i po miliona ljudi na jednom mestu, ustostruĉilo je snagu tih dva i po miliona... Ali će se tek kasnije otkriti koliko je žrtava sve to koštalo. (...) Londonci [su] morali žrtvovati sve što je najbolje u ljudskoj prirodi da bi stvorili sva ta ĉuda civilizacije kojima njihov grad kipti, [a mnoge su] latentne sposobnosti ostale u njima inertne i prigušene... već i sama ona uliĉna gungula ima u sebi neĉeg odvratnog, neĉeg protiv ĉega se buni ljudska priroda. (Engels, citirano u Benjamin 1974: 188-189)
Нема коментара:
Постави коментар