Eiffel Tower, Paris, France (photo by Michael Behymer)
LABUD
Viktoru Igou
Menja se Pariz, al’ se u mojoj seti ništa
Pomaklo nije! Sve mi u alegoriji leži,
predgrađa stara, nove palate, gradilišta,
i svaki dragi spomen od stene mi je teži.
Berton Pajk, Grad u književnosti
"Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.
Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:
„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“
Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:
„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“
"Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje." (izvor)
Na oči svih generacija nestaju duše sela, gradova, zemalja: proces je to nezaobilazan, proces metamorfozea u krugu postojanja, deo sopstvenog života i onog oko nas, koga je Ovidije maestralno opisao u istoimenom delu, živopisno sveže, bez ulepšavanja kojoj je većina pisaca pribegavala. U knjizi Pet gradova, posvećenoj turskim gradovima - Ankari, Erzurumu, Konju, Bursi i Istanbulu, pisac Ahmet Hamdi Tanpinar , opisujući promene , zapisao je: " uobičajeno je da se tokom istorije grad transformiše svakih tristo do četiristo godina". Tako je bilo nekada. Metamorfoze u 20. veku se ubrzavaju. Kao i tokom istorije one ne podrazumevaju samo" fizičke " promene, već one koje se dešavaju u unutrašnjem životu određenog vremena.
“O, bože”, pomisli, “kakvo naporno zanimanje sam odabrao! Iz dana u dan na putu. Obavljati posao na ovaj način daleko je napornije nego raditi od kuće, i povrh svega toga tu je i to prokletstvo putovanja, briga da se stigne na presedanje vozova, loša i neredovna ishrana, uvek kontaktiranje sa različitim ljudima, tako da nikad ne možeš nekoga da upoznaš ili se sprijateljiš s njim. Nek’ ide sve dođavola!”
Kafkin lik Gregor fantastičan je primer " očudovištavanja ". Gregor pokušava da povrati samo trunku svoje izgubljene čovečnosti ali je na kraju potpuno gubi. Kafkina priča opisuje iščašenog i prilično izopačenog modernog čoveka i vreme. Ona je obespokojavajuća i upozoravajuća kao fotografije koje slede u odnosu na one sa početka.
......
Ovo je možda najrelevantije zaveštanje Kafkine priče. Ono nas opominje da u svetu kojim dominira kapital, teror je toliko uobičajen da se gotovo može kriti na otvorenom. I pošto je već tako, sposoban je da stanje u kojem se nalazi čovek dovede do nečega neizrecivog." ( Metamorfoza Franca Kafke ili o banalnosti terora u svetu kojim dominira kapital, Aleksander Bilet, I,II )
Uobičajene slike Pariskih medija
Kultura terora
U osnovi kulture terora je trka.
Moderno društvo je nestrpljivo, ono žuri, brza, ide ispred ne ostavljajući dovoljno prostora ljudima od strpljenja jer u prirodi je društva da ne oprašta ne delanje u vaspostavljanju poretka. I zato se novinama povinuje većina, po cenu gubljenja vlastitog rezona i savesti a da toga često nije ni svesna.
Korak sa modernim vremenom nije jednostavno uklapanje u tokove, ono je mnogo dramatičnije jer brzina promena stvara pometnju. U ovovremenoj pometnji izbrisane su mnoge razlike, razlike među polovima, među starosnim granicama i kada ta pometnja poprimi masovni karakter postaje zarazna.
Teror podmlađivanja
Podmlađivanje u prvi plan stavlja isto . Ustanovljuju se pravila, moderni klišei, u proporcijiama tela. Postavljeni jedni pored drugih pojedini likovi deluju kao klonovi, ali ne poput savršenih, skladnih antičkih skulptura jer u pitanju nije modelovanje kamena već resetovanje živih ljudi plastičnim operacijama koje neke osobe pretvaraju u savršene lutke, a druge u groteskne figure. Telo je fizički iskorigovano, um je ostao isti, što i nije važno jer, telo je postalo kapital, "prečica do sna" savršenih proporcija.
Ko je nosilac kulture terora? Pre svega sloj malograđana, bez obzira na godine, pol, zvanje, jer malograđanin je čovek koji želi da se predstavi vrednijim nego što jeste, predstavnik jednog socijalnog sloja, ali i ličnost koju karakteriše određena vrsta ponašanja.
" Malograđani ne nalaze svoje određeno mesto u društvu, oni lutaju tamo-amo kao plankton. Kako nemaju oslonac, u oblikovanju svoje sfere života malograđani na prostoru društvenog horizonta bivaju nošeni. "...
Osnovna odlika života malograđanstva je elitistička orijentacija, kao način ponašanja, kao i statusni simboli u vidu „stila prepoznatljivosti". (izvor )- napučene usne, steroidima nahranjeni mišići.
Moderno vreme zahteva brzinu. "Jedna od najupečatljivijih odlika savremenog doba jeste “teror instanta ” u svim aspektima života. On se prepoznanje ne samo u planetarnom fenomenu brze hrane, sveprisutnoj apologiji “seksa na brzaka”, u nestrpljivosti da se život po mogućstvu apsolvira u jednom gutljaju, već i u pragmatičnoj orijentaciji projekata instant obrazovanja, instant podmlađivanja, ili instant ugleda." ( izvor ) ..instant politike, terora političkih programa manjine, njenih ideja, akcija koje računaju na kratkotrajnost pamćenja birača.
"Kad država direktno nastupi kao intimna grupa koja stvara ( takvog) čoveka tada inkubatori postaju bojna polja, a državna teritorija, grobnica naroda, napisao je Peter Sloterdijk, (Im selben Boot, 1993.) dodajući da je ’Fašizam doista metafizika otpuštanja kočnica’.
I eto nas do raspuštenih pojedinaca, raspuštene države, i raspuštene mase kojom je lako manipulisati, ili, kako je to opisao Elijas Kanetiju ( Masa i moć ) do psihohisterije masa, gomile koja se urlajući konstituiše, kolektivno divlja, opsednuta- najčešće mitom, zavisna od rituala i ispunjena dubokim nepoverenjem prema klasičnoj logičnoj racionalnosti. Masa je uvek spremna da participira u hipnozi vođa.
Večito se postavlja pitanje : kako je moguć.... Hitler, Staljin. Danas je sasvium legalno pitanje kako je moguć državnik 20. i 21. veka koji je stajao iza bezumnih ratova nakon II sv.
Odgovor na pitanje kako je moguće pokrenuti masu, kako su moguće manipulacije, moguće je pronaći u mnoštvu tekstova na tu temu i to dobrih. Evo Kanetijevog jednostavnog a slikovitog prikaza okupljanja masa.
“Masa koja se odjednom stvori tamo gde pre nije bilo ničega zagonetna je i opšta pojava. Moguće je da na nekom mestu stoji nekolicina ljudi, pet, ili deset ili dvanaest, ne više. Ništa nije najavljeno, ništa se ne očekuje. Odjednom je sve crno od ljudi.“
Tamo gde je sve crno od ljudi nije ništa drugo do sabirno mesto probuđene mase u ekspanziji: ljudska bujica se nezaustavljivo širi, sa svih strana ljudi užurbano pristižu, i mada većina ne zna šta se uopšte dešava, svi nastoje da stignu tamo gde se nalazi većina: aktivirana mase nastoji da prigrli što više ljudi, ukoliko je moguće, da mobiliše, i u sebe usisa, celokupan narod. (Media Terran, Novi Sad, 2010, str.14.)
Kultura terora podrazumeva masu i to u određenoj kompleksnoj društvenoj strukturi u kojoj se pojedinci lako regrutuju maskirajući se iza vodećih ideja vremena. Istovremeno su društveni sistem i njegove ideje izraz te iste volje mase. U rađanju i održavanju kulture terora jedno uzrokuje drugo.
1. Grad u književnosti, Barton Pajk ( 1 deo)
Нема коментара:
Постави коментар