Ah te reči, reči

U pozno doba noći,
dok sam snom šarala,
a beše san živ, pun mirisa
bilja s nizbrdica
sa kojih smo strčali,
i uličica sporednih,
gde se skrivasmo,
i uglova u kojima se gurasmo,
ja i ti,
ti i ja,
jedna mala,
zdepasta,
kao breskva
više roskasta,
reč me probudi.



Skočih da je na belinu
papira ispišem i..
videh da je jutro,
po satu što se i on razbuđen
tromo prikaza,
i vreme, koje škrto pokaza,
spotače me.
A htedoh da te za tu reč
upitam.
Poznaš li je,
družiš li se sa njom,
što je ne šalješ
u vočci, travci,
bilo kojoj boji,
ili bez boje,
providnoj?


I htedoh,
kad sam već ustala,
da te pitam,
jutrom,
a tebi s večeri:
čini li se tebi,
pričinjava li,
da smo noćas
bili na domak te
reči bez cenzure,
u polusnu,
slučajno,
omaškom?



Na javi sam ti
poslala dve.
U snu se njine obline
pretočiše
u jednu,
procvalu breskvu
malu,
zdepastu,
na tvojim usnama.
Sa njih
me ona mamila,
iz kreveta izvukla.


I kada bi hteo
da je lagano ispustiš
na moju vrelinu,
da žeđ ugasiš
sokovima njenim,
usne oslobodiš,
a ja u san da ponovo sletim,
tamo gde stadoh,
da nastavim.



Jutro jeste,
već odmaklo od šest.
Još nije kasno,
ni probuđen dan,
kod tebe sumrak,
negde, tu između
dana i noći,
kad se i lisica osmeli
da prođe ispred kolibe,
a mesec ko balon
spusti,
da ga dotakneš,
i raspršiš...


...Izreci,
jednu kratku,
malu,
zdepastu,
mogu i dve,
da zaskoče
ko dva vranca, crna,
u zrak,
ržući,
zvuk da pretoče
u muziku između
sna,
reči,
polusna,
breskvi, listova
i jave.


Ah te reči, reči
što kraće, to slađe.