Butejkova metoda lečenja disanjem ( 1 deo )

1. DUBOKO DISANJE JE BOLEST


Kombinovanjem modernih koncepata naučne misli, onih eksperimentalne fiziologije i biohemije, doktor Konstantin Pavlovič Butejko je doneo svetu važnu poruku – da su mnoge hronične bolesti uzrokovane preteranim disanjem, ili drugom rečju, hiperventilacijom. Bolesni ljudi dišu dublje nego zdravi, a ako se disanje svede na normalu, bolesnik se oporavi. Najbrži efekt učinka Butejkove metode disanja vidljiv je kod bolesnih od bronhijalne astme. Već od prvog dana primene ove metode astmatičari mogu bez lekova zaustaviti i sprečiti većinu napada astme. U roku od nedelju dana njima se smanjuje problem sa kratkoćom daha, lakše se kreću i mogu se popeti stepenicama bez poteškoća.

Kako se rodila ova ideja?

Sumnja u prednost dubokog disanja rodila se u Butejku 1948. godine. On je tada bio student na Prvom medicinskom institutu u Moskvi, gde je dobio zadatak da sluša pluća pacijenta. Butejko je stavio stetoskop pacijentu na prsa i ponavljao, kao što mu je rečeno: "Udahni duboko... Duboko diši..." I odjednom, nakon dve-tri minute, pacijent je pao na pod kao pokošen, disanje mu je stalo, a puls mu u žurbi nisu ni izmerili. Činilo se da je umro. Butejko je plašljivo povikao ka hodniku: "Sestro, pozovite hitno pomoć, umire mi pacijent!" No, iskusna starija sestra mirno je rekla: "Ne brinite se, on će ubrzo doći k sebi – to mu je zbog dubokog disanja ". Zaista, pacijent je ubrzo otvorio oči i pitao zbog čega mu se to dogodilo.

Butejko nije mogao da shvati zašto se pacijent onesvestio i zatražio je pomoć od svojih profesora. Ali niko mu nije mogao dati jasno objašnjenje. Pomislio je: "Duboko disanje ne može biti štetno. Treniramo disanje, posebno učimo duboko disati da bismo dobili više kisika. Ali, ako dve-tri minute dubokog disanja dovode osobu u nesvest, zašto, zapravo, učimo da duboko dišemo?"
Tražeći odgovor na to pitanje, on je počeo da pažljivo prati bolesnike i primetio je da, što je gore bilo njihovo stanje, to su dublje i češće disali. Kod teško obolelih pacijenata, koji su ležali u krevetu, grudni koš se tako intenzivno nadimao kao da  će da eksplodira.

Stotine sati proveo je pored kreveta obolelih proučavajući njihovo disanje. Tako je otkrio da disanje pacijenata koji umiru postaje sve dublje i dublje. Uskoro je po disanju mogao da predvidi koliko je dana ili sati života pacijentu ostalo. On je također zapazio da je disanje zdravih osoba bilo neprimetno – nevidljivo i nečujano, kao da ne dišu.

Nakon diplomiranja, počeo je da radi kao samostalan lekar. No, u medicinu se ubrzo razočarao: činilo se da je on sam bio ozbiljno bolestan – imao je maligni oblik hipertenzije (visokog krvnog tlaka), povezanu s hroničnom upalom bubrega, a kao drugo, sva medicinska literatura koju je izučavao tvrdila je da za njegovu bolest nema leka, da mu je od života još samo malo ostalo. Osećao se sve lošije.
I tako jednom, u oktobru 1952. godine, za vreme njegove noćne smene na klinici, skrenuo je pažnju na svoje disanje – ono je bilo duboko i često, kao što je bilo i kod pacijenata koji umiru. Tada mu se javila ideja: "Šta će se dogoditi ako sam pokušam disati manje, kao što dišu zdravi ljudi?"
Sa svakim udisajem je pokušao zadržati svoja prsa da se ne nadimlju tako snažno, kako bi u pluća dolazio manje zraka.
Doslovno za samo nekoliko minuta primetio je da mu glavobolja i bol u predelu bubrega nestaju, a u celom telu se pojavljuje ugodan osećaj toplote. Dakle, osnovni simptomi njegove bolesti su nestali.
Ponovno je duboko udahnuo: bol i lupanje srca su se vratili. Tada je shvatio da je otkrio uzrok svoje bolesti!
U to vreme on je već mogao i teoretski da potkrepi tu ideju. Poznato je bilo da duboko disanje uklanja ugljen dioksid iz organizma, što dovodi, između ostalog, do sužavanja krvnih sudova (vazokonstrikcija) i smanjenja dotoka kisika u organizam.
Celu noć Butejko nije spavao, nego je testirao svoju ideju na bolesnima. On je zahtevao od astmatičara i bolesnika s anginom da uzimaju manje zraka pri disanju. Napadi bolesti odmah su prestajali. Kad bi ponovo počeli duboko disati, napadaji bi se vratili. Do jutra je Butejko već bio uveren da će ovo otkriće bitno unaprediti medicinu.

Nekoliko meseci nakon ovog otkrića Butejko je potpuno izlečen od svoje "neizlečive" bolesti. Nikave metode još nije postojalo, on je samo pokušavao disati što je manje moguće.
Laboratorij u šumi Butejko je otišao u naučne biblioteke i tamo proveo puno vremena u potrazi za odgovorom na pitanje: "Je li moguće da tako jednostavna ideja još uvek nije nikome pala na pamet?"
Ali njegova je potraga bila uzaludna – ispostavilo se da baš niko nikada, ni na trenutak nije pokušao smanjiti disanje.
Uspeo je da nađe samo izveštaje o brojnim eksperimentima, koji su potvrdili ispravnost njegovih ideja. Tada je odlučio da podeli svoja razmišljanja sa svojim nastavnicima, ali kod njih nije naišao na razumevanje.
Shvatio je da na tako neutemeljen način neće uveriti nikoga, i odlučio je da stvori eksperimentalni laboratorij. Morao je prvo da ima tačne podatke, obradi ih i sistematizuje, da napravi formule, i tek tada objaviti svoje otkriće.
Uskoro je sovjetska vlada izdala uredbu o razvoju sibirskog ogranka Akademije nauka. U blizini Novosibirska, na obalama reke Ob, počela je izgradnja naučnog centra – Akademskog gradića (Akademgorodok). Među borovima u šumi izrasli su naučno-istraživački instituti i univerziteti. Naučnici  iz Moskve, Lenjingrada i drugih gradova u zemlji rado su se preseljavali ovamo, jer su ovde postojale izvrsne mogućnosti za naučni rad.

Butejko se preselio u Akademgorodok i dobio mesto voditelja laboratorija na Institutu za eksperimentalnu biologiju i medicinu. Laboratorij je bio opremljen najsavremenijom
opremom za to vreme.

Godine 1959., istraženo je 200 ljudi, bolesnih i zdravih. Utvrđene su prve zakonitosti. 11. januara 1960. godine Butejko je govorio na stručnom veću svoga instituta o eksperimentima, o odnosu između dubine disanja (mehanička ventilacija), količine ugljen dioksida (CO2) u plućnim alveolama, suženju krvnih žila i bronhija i stanja pacijenta. Butejkov laboratorij je postojao 10 godina i u tom periodu u njegovim prostorijama urađeno je više od četrdeset naučnih radova, kao i pet teza. Dobijene su opširne informacije o najvažnijim funkcijama zdravog i bolesnog organizma, a zakoni fiziologije bili su tretirani matematički.
Prema službenim statistikama na dan 1. januara 1967. godine zaposleni u laboratoriji u potpunosti su izlečili više od 1.000 bolesnika s astmom, hipertenzijom i anginom.

Zašto je duboko disanje štetno?

Butejko objašnjava: "Dubina disanja – to je količina zraka koji ulazi u pluća i izlazi iz njih. Kod dubokog disanja ta količina je veća, kod plitkog je manja. Postoji pojam norme u fiziologiji.
Norma (standard ) – to je ono što osigurava zdravlje. Dakle, govorimo o normalnom krvnom  pritisku, normalnoj telesnoj temperaturi, normalnim količinama vitamina i minerala u organizmu, baš kao što moramo govoriti o normalnom disanju. Duboko disanje je odstupanje od norme, a to znači – bolest ".
Za razliku od uobičajenih mišljenja, duboko disanje ne povećava nivo kisika u krvi. Na nivou mora, hemoglobin u našoj krvi je već pri normalnom disanju zasićen kiseonikom  na 96 - 98%. To je utvrdio vodeći stručnjak u području disanja, britanski fiziolog John Holden u ranom 20. veku. U planinama, na nadmorskoj visini od 4000 metara, hemoglobina u našoj krvi zasićen je kiseonikom samo 50%. Dakle, ovde nadmorska visina našeg prebivanja, a ne dubina disanja igra ključnu ulogu.

Ispada da je duboko disanje besmisleno, jer ono ne dovodi dodatnu količinu kiseonika u telo. No, duboko disanje ima još jednu funkciju – uklanja ugljen  dioksid iz organizma. Također je poznata činjenica: duboko disanje izvodi ugljen dioksid iz organizma i smanjuje njegov sadržaj u plućima, krvi i tkivu. Šta to znači? Odavno je poznato da je ugljen dioksid – sedativ. Ako postoji nedostatak te tvari u telu, nervne stanice (ćelije) se nadražuju. Zato smanjenje ugljen dioksida uzrokuje uznemirenost, povišenu razdražljivost, nemogućnost koncentracije, nesanicu. Duboko dišuća se osoba oseća loše, ide neurologu, psihijatru i drugim stručnjacima, ali ni jedan od njih ne može ništa da mu otkrije, niko ne razumi šta se događa.

Kada se količina ugljen dioksida u organizmu smanjuje, acido-bazna ravnoteža (pH) u našoj unutrašnjosti naginje ka alkalnoj strani, jer se ugljen dioksid otapa u vodi – to je kiselina, ugljen dioksid. Delovanje fermenata (enzima) i vitamina u takvoj sredini se menja, neki od njih su aktivniji od drugih. Rezultat toga je još jedna posledica dubokog disanja, a to je poremećaj metabolizma.
Ako se sadržaj ugljen dioksida dodatno smanjuje, predstoji paraliza metabolizma i na kraju – smrt. Ovaj eksperiment je izvedo 1907. godine fiziolog Yandell Henderson. On je spojio psa na respirator, dajući mu da duboko diše. Kao rezultat toga, životinja je uginula u grčevima.

Svaka osoba i svaka životinja u stanju mirovanju, kada nema mišićne aktivnosti kojom se proizvodi dodatni ugljen dioksid, može biti ubijena dubokim disanjem. Duboko disanje je opasno upravo zato što smanjuje količinu ugljen dioksida u organizmu. Ako količina ugljen dioksida naglo opada, to uzrokuje metabolički paralizu i smrt. A ako se ono malo i postupno smanjuje? To ne uzrokuje neposredno kobne posledice, ali dovodi do poremećaja imunološkog sistema .

Osobe s dubokim disanjem imaju loš imunitet, slabu otpornost na infekcije, često se prehlade, imaju upalu sinusa, hroničnu anginu, artritis, reumu i tako dalje. Narušavanje metabolizma pretvara imunološke reakcije u alergijske. Pacijent razvija preteranu osetljivost na određene faktore u okruženju; tu su oticanje, vrećice ispod očiju, svrbež, osip, suzenje očiju, curenje iz nosa, začepljenje nosa i astma.
Ugljen dioksid igra vodeću ulogu u: proizvodnji hormona i njihovoj fiziološkoj aktivnosti; u raspodeli natrija i kalcija unutar i izvan stanica, te u procesima povezivanja kalcija i gvožđa belančevinama. Ako se smanjuje sadržaj ugljen dioksida, menja se mineralni, elektrolitski sastav krvi, kako bi se otklonio poremećaj acido-bazne ravnoteže. Tu je i direktna zavisnost između koncentracije ugljen dioksida u krvi i intenzitetu rada probavne žlezde, pankreasa, jetre i drugih probavnih organa.

Fiziologija ima veliku količinu podataka koji pokazuju da je ugljen dioksid glavni regulator u gotovo svim metaboličkim procesima.  Zato duboko disanje, koje dovodi do smanjenja sadržaja ugljen dioksida u organizmu, dovodi do tako velikog broja poremećaja.

Test dubokog disanja

Pre početka izučavanja Butejkove metode, izvodi se proba dubokog disanja. Ovaj test omogućuje pacijentu da se uveri u povezanost svoje bolesti s dubokim disanjem.
Treba sesti na stolicu i duboko disati. Ozbiljno bolesnome je obično dovoljno duboko udahnuti 5-10 puta kako bi shvatio povezanost bolesti i dubokog disanja.

Ako postoje simptomi već pre početka testa, kao što su gušenje, bol u prsima, kašalj, glavobolja, svrbež, i tako dalje, od pacijenta se prvo traži da smanji disanje, kako bi se ovi simptomi smanjili ili nestali, što se obično događa za oko 5 minuta. Tada se od pacijenta traži da produbi dah dva-tri
puta, nakon čega bi se simptomi ponovno pojavili.

Kada pacijent počne disati dublje, njegov puls se ubrzava. Prema tome, broj otkucaja srca u toku ovog testa treba meriti. Ako se puls previše ubrzava, više od 30%, ili ako puls postaje slab, končast, morate odmah prestati sa testom dubokog disanja kako bi se sprečio gubitak svesti. Nesvestica se može dogoditi i ako test dubokog disanja traje predugo, više od dve-tri minute.

Mogući ishodi

Pozitivni: stanje se pogoršava s produbljivanjem disanja.

Negativni: stanje se poboljšava sa produbljivanjem disanja
(ovakav rezultat u povijesti prakse Butejkove metoda nikada
nije primećen).

Specifični: duboko disanje uzrokuje kod bolesnika specifične
simptome njegove bolesti, poput napada astme kod
astmatičara, bol u prsima kod bolesnika s anginom pektoris, i
tako dalje.

Nespecifični: pojava simptoma koji nisu tipični za bolesti
pacijenta. Na primer, kod astmatičara nastaju ne samo
gušenje, nego i vrtoglavica, bol u prsima ili drugi znakovi
suženja krvnih sudova. To znači da ta osoba rizikuje zbog
dubokog disanja da dobije ne samo oštećenje pluća, nego i
oštećenje krvnih sudova, moždani ili srčani infarkt.

Test dubokog disanja pokazuje najbolje rezultate ako se primenjuje u peridu pogoršanja bolesti, ali ne maksimalnoga pogoršanja. Test ne treba provoditi ako je pacijent neposredno pre toga uzeo lekove bronhodilatatore ili vazodilatatore.

Test ne treba raditi ako je pacijent nedavno dobio lekove bronhodilatatore ili vazodilatatore.

Svesna kontrola disanja

Ako pacijent ima hladne ruke i noge, ili ako mu je nos suviše hladan na studeni, da bi ih utoplio, potrebno je da smanji smanjiti disanje. Tako se proširuju krvni sudovi, cirkulacija krvi se poboljšava i dobija se osećaj toplote u telu.

Ako se pacijent trese od uzbuđenja ili gneva, potrebno je da uspori disanje za minutu ili dve – i odmah će se smiriti.
Ako oboleli pre spavanja duboko diše, to može da uzrokuje nesanicu, a ako disanje uspori – brzo će da zaspe.

Čak i oticanje lica i vrećice ispod očiju nestaju gotovo odmah sa smanjenjem dubine disanja. Bol različite prirode se smanjuje smanjenjem disanje. Obično to radimo automatski kada se pojavi bol, stiskamo zube i pokušavamo da ne dišemo.
Dakle, postoji mogućnost delovanja na naše telo kroz svesnu kontrolu disanja. Zašto? Zato što je disanje najvažnija funkcija u telu. Promena disanja u roku od 30-40 sekundi utiče na gotovo ceo organizam, na sve njegove organe i sisteme.

2. KAKO ODREDITI DUBINU DISANJA?


Niko i ne pomišlja da podiže ili spušta telesnu temperaturu bolesnika ili krvni pritisak bez prethodnog merenja i pitanja o uzrocima njihove povišene ili snižene vrednosti. S disanjem stoji ovako: postoje deseci vrsta vežbi disanja, kroz koje pacijent pokušava da utiče na disanje, bez ikakve predstave o
stvarnom stanju disanja.

Nauka počinje tamo gde počinje merenje. Normalizovati disanje – znači načiniti najvažniji korak ka zdravlju. Ali kako možemo da znamo gde završava norma i počinje bolest? To je važno pitanje.

Kada su u sibirskom laboratoriju ispitivali ove stvari, tamo je bilo mnogo opreme, i to najbolje opreme na svetu. No, u praksi, lekari i pacijenti retko kad imaju takvu opremu pri ruci. Zato su fiziolozi i matematičari dobili zadatak da pronađu način da se utvrdi količinau ugljen dioksida u plućnim alveolama bez upotrebe složene opreme. Matematičkom obradom statističkih istraživanja nađen je rezultat koji su nazvali "kontrolna pauza."

Da bismo proverili kontrolnu pauzu, potrebno je sesti i nakon prirodnog izdisaja stisnuti nosnice sa dva prsta i zabeležiti vreme. Nakon što ostanete bez zraka, potrebno je otvoriti nosnice, a zatim ponovo zabeležiti vreme.

Ako posle merenja kontrolne pauze ne bude dubokog udaha, pauza je izmerena ispravno.
Kontrolna pauza omogućava da se odredi koliko je disanje bolesnog čoveka dublje nego zdravog. Kod osoba s dubokim disanjem kontrolna pauza je uvek kratka. Ako je kraća od 10 sekundi, to je vrlo težak bolesnik. Što je pauza kraća, to je zdravlje lošije: tri, dve, jedna sekunda i onda – smrt. No, to se može i izbeći: manji, sve manji i manji udah, nivo ugljen dioksida raste i kontrolna pauza se povećava.
Neophodno je tokom vežbe disanja meriti kontrolnu pauzu. Ako raste, to znači da se disanje smanjuje i zdravlje poboljšava.
To je prikazano u tablici "Kriteriji za ventilaciju pluća". Ova tablica je rezultat brojnih merenja kod zdravih ispitanika i kod pacijenata u procesu oporavka. U meri u kojoj se smanjuje disanje, povećava se nivo ugljeno dioksida u plućnim alveolama, sadržaj kiseonika povećava se u tkivu i više ne dišemo
duboko.
Tokom normalnog disanja kontrolna pauza traje 60 sekundi.
Prema Butejku 6,5% ugljičnog dioksida (CO2) u plućnim alveolama je fiziološka norma. Praksa pokazuje da odgovarajući nivo CO2 osigurava zdravlje.
Ako je kontrolna pauza kod nekoga samo 15 sekundi, to znači da je to stalno, danju i noću, udiše četiri puta više zraka nego što je normalno.

Kriteriji za ventilaciju pluća

Stepen dubine disanja u tablici podeljen je u šest nivoa. Što je niži nivo, slabije je zdravlje. Ovu tablicu  koristi stotina lekara i ona nikada nikoga nije izneverila. Stotine hiljada ljudi su pomoću nje testirani.
Ne zaboravite: kontrolnom pauzom ne treniramo disanje i ne lečimo, njome samo merimo dubinu disanja i stanje zdravlja.

Kontrolna pauza traje samo do prvog osećaja nedostatka zraka, i tokom tog razdoblja lako se izdrži bez disanja. Ako zadržite dah duže i još neko vreme ne dišete uz pomoć snage volje, to se naziva "namerna pauza".

Zbir vremena kontrolne i namerne pauze čine maksimalnu pauzu. Maksimalna pauza se meri, u pravilu, samo za specijalne namene, kao što je utvrđivanje koliko je jaka volja osobe (osobe s jakom voljom postižu bolje rezultate Butejkovom metodom). Ova pauza se također meri tokom fizičkog
vežbanja.
Ponekad se maksimalne pauze koristi nekoliko puta uzastopno, ako želite brzo smanjiti disanje, na primer, da se zaustavi nagli teški napadaj bolesti. Kod nekih bolesti (visok krvni pritisak, osetljivost na unutarnja krvarenja i slično) se ne preporučuje merenje maksimalne pauze.

Važno! Nakon merenja kontrolne i maksimalne pauze treba disati samo kroz nos kako bi se izbegli duboki udisaji.


3. UZROCI "BOLESTI CIVILIZACIJE"


Svi glavni liekari sada priznaju da je medicina zašla u ćorsokak: mnoge raširene bolesti našeg vremena su neizlečive. "Astma je neizlečiva," – govore pacijentu u lice. Smatra se da su praktično neizlečive: hipertenzija, angina pektoris i alergija. Čak i hronični rinitis i dalje se ne može
izlečiti.
Još je "otac medicine" Hipokrat rekao da ako je uzrok bolesti nepoznat, nemoguće je odrediti ispravan tretman. Cela istorija medicine pokazuje da je bio u pravu. Dok Louis Pasteur nije otkrio da su mnoge bolesti uzrokovane bakterijama, infekcija je kosila živote mladih i starih. Pasteur je predložio cepljenja oslabljenim uzročnicima bolesti. Kasnije su bili otkriveni antibiotici, što je potisnulo infekciju, a kao rezultat toga je produžen ljudski život. A onda se odjednom naglo počeo povećati broj hroničnih bolesti srca i krvnih sudova, pluća i bronhija, endokrinog sustava i
metabolizma. Postoje mnogi lekovi koji privremeno otklanjaju simptome tih bolesti, ali ni jedan od njih nije u mogućnosti da ih izleči u potpunosti.

Također je primećeno da, što je viši nivo civilizacije, što je veći stepen materijalnog blagostanja društva, više su zastupljene ove hronične bolesti. Zbog toga su ih nazvali "bolesti civilizacije".
I tako je ispalo da su "bolesti civilizacije", direktno ili indirektno povezane s dubokim disanjem.

Zaštitne reakcije protiv hiperventilacije

Disajni sistem živih bića počeo se razvijati kada u okruženju još nije bilo slobodnog molekularnoga kisika. Metabolizam živih bića na našoj planeti odvijao se tada u atmosferi, koja je sadržavala mnogo ugljen dioksida. Disajni sistem regulisao je izlučivanje ugljen dioksida i ostalih kiselih proizvoda živih organizama, kako bi se održala kiselo-bazna ravnoteža. Ova najstarija funkcija očuvala se i razvila kod današnjih životinja i ljudi. Do danas je održavanje određenog nivoa  ugljen dioksida u stanicama najvažnija konstanta organizma.

Sva živa bića na Zemlji su izgrađena uz učešće ugljen dioksida. Biljke "jedu" ugljen dioksid iz zraka i oslobađaju kiseonik. Dakle, pre svega pod uticajem sunčeve energije, nastaju: trava, drveće, lišće, voće, žitarice, i tako dalje.
Životinje jedu biljke. A šta jedemo mi? I biljke i životinje. Dakle, u konačnici, mi također izgrađujemo svoje telo od ugljikovog dioksida i vode.
Kako se život na Zemlji sve više razvijao, biljke i životinje počele su da apsorbuju više ugljen dioksida nego što su ga proizvodili vulkani i gejziri. Ogromne rezerve ugljen dioksida u atmosferi postupno su pojedene od živih bića, a njihovi ostaci ugljika iz zraka prešli su u tlo gde se pojavljuju u
vidu treseta, ugljena i nafte. Zrak postaje sve više molekularni kiseonik. Samo u "novije" geološkog doba, pre nekoliko stotina miliona godina, u metabolizmu živih bića razvio se novi dodatak – kiseonični (aerobni) proces: živa bića počela su koristiti kiseonik iz zraka za svoj život.
Zanimljivo je da ljudski zametak ponavlja u svom razvoju istorija života na Zemlji. Embrij u svojoj krvi sadrži 1,5 puta više ugljen dioksida i 4 puta manje kiseonika nego što je to u
krvi odraslog čoveka.
Danas zrak sadrži oko 0,03% ugljen dioksida i oko 20% kiseonika. Ali za život ljudskih i životinjskih stanica još uvek je potrebno oko 7% ugljen dioksida. To jest, zrak je postao neprikladan za postojanje naših stanica. Međutim, život se prilagođava. Kada se Zemljina atmosfera počela menjati, preci današnjih ljudi i životinja počeli su stvarati svoju vlastitu autonomnu atmosferu u plućima.
Naša krv se dodiruje sa zrakom u našim plućnim alveolama. Normalno, u plućnim alveolama je oko 6,5% ugljen dioksida i manje kiseonika nego u atmosferskom zraku. Takav sadržaj ugljen dioksida osigurava normalan metabolizam u stanicama.

Svrha sistema za disanje je održavanje normalnoge nivoa kiseonika i ugljen dioksida u stanicama i tkivima. Sistem bronhija i pluća, srca i krvnih sudova, osiguravaju stabilnost procesa.
Normalno disanje se odvija lako, obično ga i ne primetimo, baš kao što ne primetimo ni rad organa: srca, jetre ili bubrega, ako rade ispravno.

U toku evolucije, kada je ugljen dioksid iz zraka počeo nestajati, živa bića su bila prisiljena razviti sistem zaštite kako bi sprečila prekomerni odliv ugljen dioksida iz tela. Najbrža obrambena reakcija je sužavanje kanala kojima se izvodi ugljen dioksid. Da bi zaštitili naša tkiva i stanice od
njegovog preteranog gubitka  grče nam se glatki mišići i stiskaju bronhije, krvni sudovi i žučni kanal.
Sledeća reakcija je pad krvnog pritiska. Nakon dva-tri minuta dubokog disanja pacijent se može onesvestiti. Nesvestica je obično uzrokovana suženjem krvnih žila, odnosno naglim padom krvnog pritiska. Svrha ove reakcije je smanjenje dotoka krvi u tkiva.

Kad duboko disanje postaje hronično, naš organizam počinje povećavati proizvodnju holesterola, bez obzira na dijetu.
Povećana proizvodnja kolesterola je također obrambena reakcija. Nivo holesterola ne raste bez razloga: holesterol je biološki izolator, on štiti stanične membrane, vlakna neraca, zidove krvnih sudova od raznih štetnih uticaja svoje okoline i štiti tkiva od prekomernog gubitka ugljen dioksida.
Butejkovo laboratorijsko osoblje pozvalo je 25 pacijenata s visokim krvnim pritiskom, anginom pektoris i visokim holesterolom.
Otkazali su im vegetarijansku prehranu i sve lekove. Počeli su im smanjivati disanje. Nivo ugljen dioksida počela je da raste, a holesterola u krvi da opada. Uloga holesterola postala je jasna
i sve beskrajne rasprave o tome je li holesterol štetan ili koristan, postale su besmislene: pri dubokom disanju holesterol je povišen i nikakvi lekovi niti terapije ne mogu da ga snize.

Također, skleroze krvnih sudova, bronhija i tkiva su zaštitna reakcija na hronične hiperventilacije. Skleroza je zbijanje tkiva, čvrsta zaštita stanica od toksičnog okoliša, to je njena biološka
uloga.
Ako je taj proces teško vidljiv u krvnim sudovima , možemo ga lako videti u plućima, posebno kod dece s hroničnom upalom pluća, astmom ili hroničnim bronhitisom: kod njih se pojavljuje skleroza pluća. Ali ako disanje smanje na normalu, pluća se čiste i skleroza nestaje. Na rendgenskom snimku
napravljenom šest meseci kasnije, jasno je da skleroze više nema. Nestala je jer više nije bila neophodna za organizam.
Kod bolesnika s dubokim disanjem i visokim holesterolom se često pojavljuju naslage holesterola na koži, osobito na kapcima, u obliku belih ili žućkastih mrlja. Obično se ta mesta uklanjaju operacijom, jer sama od sebe nikad ne nestaju, samo rastu. Ali ako se smanji disanje, onda ta mesta nestaju nakon dve-tri nedelje. Možemo promatrati kako se naslage holesterola u koži otapaju i može se pretpostaviti da se to događa u krvnim sudovima.

Kod prekomernog gubitak ugljen dioksida povećva se proizvodnja sekreta iz sluznica – pojavljuju se otekline ili curenje iz nosa, pojavljuje se sluz u plućima. Sluz u plućima astmatičara i plućnih bolesnika je korisna: ona štiti pluća od gubitka ugljen dioksida. Obično pacijentu govore: "Kašlji,
očistiti pluća!" No, kašalj povređuje plućne alveole i bronhije i dodatno produbljuje disanje, stimulira proizvodnju sluzi i pospešuje napade bolesti. Kad disanje smanjujemo, sluz nestaje i bez kašljanja za jedan dan i više se ne pojavljuje zato što je bez dubokog disanja organizam više ne treba.
Zaštitne reakcije organizma u nekom trenutku prelaze svoju normu i postaju preterane, pretvaraju se u patološke reakcije povreda, stvarajući odgovarajuće simptome i sledeće linkove u lancu patološkog procesa.

Duboko disanje kao uzrok izgladnjivanja kiseonikom

Suženje bronhija i krvnih sudova  smanjuje dotok kiseonika do tkiva i uzrokuje  gladovanje kiseonikom. Što je dublje disanje, to manje kiseonika dolazi u tkiva mozga, srca i bubrega zbog suženja kanala dotoka.
Priroda se pokazala suviše ekonomičnom, bilo bi bolje da imamo odvojene bronhije za kiseonik i zaugljen dioksid.  Priroda nije mogla da predvidi savremene promene u okolišu. Osim toga, smanjenje ugljen dioksida u krvi povećava povezanost kiseonika s hemoglobinom i sprečava prenos kiseonika iz krvi u stanice tela. Ovaj zakon fiziologije otkrio je krajem 19. veka ruski naučnik Bronislaw Verigo i gotovo istovremeno danski fiziolog Christian Bohr (otac poznatog fizičara Nielsa Bohra). Zato je u svetu ovaj zakon postao poznat kao "Bohr efekat". On objašnjava drugi razlog zašto
duboko disanje ne popravlja, nego pogoršava dotok kisika u telo.

Smanjenje kiseonika u tkivu dovodi do smanjena kiseonika u venskoj krvi. Nedostatak kiseonika, kako je to utvrđeno, proširuje krvne sudove i bronhije. Zato se kod ljudi s dubokim disanjem arterije
sužavaju, a vene proširuju. Stručnjaci opažaju proširene venske sudove u mrežnici oka kod
osoba s visokim krvnim pritiskom. Sad je jasno zašto se to događa. Svi venski sudovi u organizmu se šire, uključujući i one u nosu, i to začepljuje nos. Kod osoba s dubokim disanjem začepljenje nosa se događa kao pokušaj organizma da se zaštiti od dubokog disanja.
Iz istog razloga šire se venski sudovi u jednjaku, što može dovesti do krvarenja. Ista stvar se događa s venama u rektumu i takva osoba ima hemoroide. Vene u nogama također se proširuju i postaju upaljene, a to stanje se naziva proširenje vena.
Da bi zaštitio tkiva od gladovanja kiseonikom, organizam povećava krvni pritisak, jer tako ubrzava protok krvi. Visoki krvni pritisak ne pada s neba da nas ubije, naprotiv, to je samo pokušaj
organizma da poboljša stanje. Ako se nedostatak kiseonika u tkivu povećava, niski krvni pritisak u određenom trenutku postaje visok. Međutim, svi znakovi ostaju isti: ista glavobolja, isto lupanje srca, ista bol u prsima, nesanica je ista, isti grčevi, i tako dalje. Ako astmatičar ima prenizak ili previsok krvni pritisak, njegova astma nestaje i njegov krvni  pritisak se vraća na normalu kad normalizira disanje. Niski i visoki krvni pritisak nisu odvojene i nezavisne jedna od druge bolesti, to su simmptomi jedne i iste bolesti na raznim stepenicima razvitka.

Začarani krug


Kad smanjenje kiseonika u tkivu dosegne određen nivo, to aktivira respiratorni centar, koji se nalazi u našem mozgu, i disanje postaje dublje. No, duboko disanje uklanja ugljen dioksid, poboljšava sužavanje krvnih sudova i bronhija, povećava nedostatak kiseonika u tkivima. Kao rezultat toga
disanje postaje dublje i nedostatak kiseonika se povećava. Stvara se začarani krug i duboko disanje postaje hronično.
Pacijent oseća nedostatak zraka. On udiše četiri puta više od norme. Ima vrlo otežano disanje. No u moždanom tkivu mu nedostaje kiseonika i on se oseća sve lošije. Uvek su mu govorili da diše duboko i davali lekove koji poboljšavaju disanje.
Zato, a to se posebno dobro vidi kod astmatičara, kada osećaju nedostatak zraka, oni pokušavaju disati dublje. Ali ako kažete astmatičarima da trebaju učiniti suprotno, oni počinju smanjivati disanje i odmah osete olakšanje.
Osim toga, uzbuđivanje nervnog sistema  uzrokovano smanjenjem nivoa ugljen dioksida  također stimuliše disajni centar. Tako se formira drugi začarani krug: što se neko više uzbuđuje, to dublje diše, a što dublje diše, više se uzbuđuje.
Nervni sistem  postaje izuzetno osetljiv na vanjske uti caje, a to remeti metabolizam i dovodi do nedostatka kiseonika u nervima . U načelu, duboko disanje uvek deluje u prvom redu nanervni sistem.

Butejkova teorija ukratko


1. Duboko disanje (hiperventilacija) je štetno, jer prekomerno
uklanja  ugljen dioksid (CO2) i tako izaziva nedostatak ugljikove
kiseline u organizmu.

2. Duboko disanje narušava acidobaznu ravnotežu (pH) u
organizmu. Kako bi se ona kompenzirala, menja se
metabolizam. To zatim uzrokuje poremećaje imuniteta i
osetljivost na alergijske reakcije.

3. Nedostatak ugljikove kiseline dovodi do poboljšanja
povezivanja hemoglobina s kiseonikom, što rezultira otežanim
prelazom kiseonika iz krvi u tkiva. Dakle, dublje disanje znači
manje kiseonika u stanicama mozga, srca i bubrega.

4. Radi zaštite od prekomernog gubitka razine CO2,
organizam sužava kanale koji dovode CO2: sužava bronhije,
čepi nos, grči glatke mišiće. Cilj je da se u organizmu poveća
količina holesterola i sluzi. Ako to nije dovoljno za zaštitu
radova, razvija se skleroza krvnih sudova i tkiva.

5. Nedostatak kiseonika u tkivu mozga uzrokovan dubokim
disanjem, povećava se sužavanjem bronhija i krvnih  sudova.
Dakle, što dublje dišemo, tim više osećamo nedostatak zraka
i sve dublje dišemo. Stvara se začarani krug bolesti povezan s
dubokim disanjem i to postaje hronično.

Maša Antonissen-Kotousova
prevod sa ruskog : Ivo Kobaš
izvor