недеља, 21. октобар 2012.

CENZOROV NAJVEĆI TRIK




CENZOROV NAJVEĆI TRIK

Igor Štiks
Knjiga je napunjena puška u susedovoj kući. Spali je.
Vatrogasni kapetan Biti
Knjigu je moguće spaliti na više načina.
Rej Bredberi

Pedeset godina nerazumevanja
Rej Bredberi, autor čuvenog romana Farenhajt 451, i autor kome je odbor za dodelu Pulicerove nagrade odao posebno priznanje 2007. godine, nedavno se, 30. maja 2007, u časopisu LA Weekly požalio da ljudi nisu razumeli njegovu knjigu. Odbacio je opšte prihvaćeno mišljenje da Farenhajt 451 govori o državnoj cenzuri. Ne, tvrdi Bredberi, ona nije ni o cenzuri, ni o totalitarnim režimima kao ni o Mekartijevom lovu na veštice. To je knjiga o kobnom uticaju koji televizija ima na čitanje i knjige. Bredberi je napisao svoj popularni roman kao poklič protiv tihog i uspešnog masovnomedijskog uklanjanja knjiga iz svakodnevnog života velikog dela stanovništva. Ovaj problem ga je mučio još 1953. godine, mnogo pre objavljivanja Farenhajta 451. Dve godine ranije, u pismu Ričardu Matesonu, kolegi-piscu naučne fantastike, jadikuje zbog štetnog uticaja radija i televizije. ,,Radio je dao svoj doprinos tome da sve manje obraćamo pažnju na svet oko nas... Zbog brzog načina života, ljudi, uključujući i mene, više skoro da ne mogu da sednu na miru i da se ponovo prepuste romanu. Postali smo čitaoci kratkih priča, odnosno, još gore, BRZI čitaoci.“
Na nekoliko video-klipova na svojoj internet stranici, Bredberi objašnjava Farenhajt 451: ,,Nisam bio zabrinut zbog slobode. Brinuli su me ljudi, koje je televizija pretvorila u morone“; i još direktnije: ,,Nije reč o cenzuri. Reč je o zatupljujućem uticaju popularne kulture putem lokalnih TV-vesti i putem proliferacije džinovskih ekrana i bombardovanja ,,faktoidima“, površnim informacijama kojima smo neprestano izloženi“. Roman opisuje situaciju u kojoj, zanimljivo, država nije ta koja počinje kampanju protiv knjiga, već su to ljudi iz demokratskog društva u kojem su sve grupe manjine. Ideal sreće i socijalnog
mira zahtevao je zabranu i uništenje knjiga koje bi po svojoj prirodi mogle da izazovu kako unutrašnji, kako i konflikt među ljudima i među grupama. U Bredberijevoj anticipaciji dogmatske verzije savremene ,,političke korektnosti“ manjine se okreću protiv knjiga koje smatraju uvredljivim i nemoralnim. ,,Svet je pun ljudi koji trče naokolo sa upaljenim šibicama“, zapisao je Bredberi u Kodi, dodatku izdanju Farenhajta 451 iz 1979. godine. ,,Svakoj manjini se, bilo da su u pitanju baptisti ili unitaristi, Irci, Italijani, osamdesetogodišnjaci ili zen budisti, cionisti ili vernici Crkve adventista sedmog dana, liberalke ili republikanke, društvo Mattachine ili FourSquare Gospel, čini da ima slobodnu volju, pravo, dužnost da polije kerozin, kresne šibicu.“ Vatrogasni kapetan Biti, negativac u romanu, objašnjava Gaju Montagu, zabrinutom glavnom protagonisti, kako se to događa. ,,Što je društvo veće, to je više manjina. (…) Što je veće tvoje tržište … to teže možeš da kontrolišeš sporove.“ On potvrđuje Bredberijevu interpretaciju romana: ,,Uništavanje knjiga nije krenulo odozgo, od vlade. Nije bilo nikakve naredbe, nikakve objave; kao prvo, uopšte nije bilo nikakve cenzure, ne! Tehnologija, masovno iskorišćavanje i pritisak manjina su, hvala bogu, bili sasvim dovoljni.“ Vatrogasci su prekinuli sa gašenjem požara i pretvorili se u zvanične požarne brigadire, zadužene za spaljivanje knjiga. Socijalni mir je bio iznuđen i pomoću sveprisutne televizije i kontinuiranog toka njenih antiseptičkih programa.
Uprkos Bredberijevom tumačenju sopstvene knjige, čitaoci još uvek čitaju i čitaće Farenhajt 451 kao distopični portret totalitarnih režima; reč je, naime, o najpoznatijem romanu o cenzuri knjiga. U izvesnoj meri ostaje nejasno pitanje, zbog čega je Bredberijeva izražena namera da napiše kritiku tadašnjeg ,,društva spektakla“ bila uglavnom pogrešno shvaćena. U ovom eseju ću pokušati da pratim Bredberijeve polazišne razloge za pisanje knjige o iskasapljenim, utišanim i konačno uništenim knjigama, za šta su odgovorne vizuelne slike kojima su zasićena liberalno-demokratska društva, vođena pravilima globalnog slobodnog tržišta. A najpre ću, ukoliko mi dopustite, načiniti kratak osvrt na Istočnu Evropu, u kojoj je, godine kada je
umro Staljin, upravo objavljeni Farenhajt 451 trebalo da bude čitan (i verovatno su ga tako čitali barem državni cenzori koji su znali strane jezike) kao ne previše privlačan odjek njihovog sopstvenog društva.

Nepodnošljiva lakoća knjiga: Od samizdata do nevažnosti

Nekadašnji Sovjetski Savez se 1989. godine zajedno sa svojim istočnoevropskim satelitima oslobodio komunističkog režima, a time se okončala i ona posebna interakcija između državne cenzure i književnosti koja je trajala decenijama i čiji intenzitet je zavisio od menjanja političkih prilika, u smislu ,,otopljavanja“ i ,,zahlađivanja “. U središtu cenzorskog delovanja bio je nadzor nad nastajanjem, širenjem, uvoženjem i čitanjem knjiga koje su se navodno suprotstavljale zvaničnoj dogmi definisanoj kanonom uzornih dela. Rezultat toga je bio sistem kažnjavanja i nagrađivanja pisaca koji (ni)su poštovali pravila igre. Režim je jasno dao do znanja da će državni cenzori, iza kojih je stajao ogroman policijski aparat, budno nadzirati knjige i javno delovanje onih koji su ih pisali. Ukoliko bi se pisci pokazali kao politički subverzivni ili opasni, mogli su da se nađu u velikim problemima, koji su podrazumevali odlazak u zatvor, proterivanje, Gulag, pa čak i streljanje.
Kao odgovor na tu represiju razvio se alternativni sistem samizdata, odnosno tajnog objavljivanja i širenja zabranjenih knjiga. Pisati te knjige, učestvovati u njihovoj proizvodnji i širenju ili čak samo ih posedovati, predstavljalo je rizičan čin građanske hrabrosti i političkog suprotstavljanja. To je bilo moguće iz jednog jedinog jednostavnog razloga: knjige su u doba komunizma bile važne! U društvima koja se zasnivaju na jasno definisanim idejama ili (verskim) ubeđenjima, knjige obično imaju znatnu političku ulogu. U takvim režimima su neke knjige (ili, što je još kobnije, jedna jedina knjiga) veoma poštovane, dok druge, drugačije knjige predstavljaju pretnju u neprestanom ratu ideja.
Nakon annus mirabilisa1989, istočnoevropski pisci su se po prvi put u savremenoj istoriji svog regiona našli izbačeni iz svog tradicionalnog društvenog položaja. Pisci, ti ,,očevi naroda“, imali su izuzetno važnu ulogu u narodotvornom periodu. Uprkos drugačijoj ideološkoj konstelaciji, pisci su i u komunizmu nastavili da uživaju tu neobičnu privilegiju čuvenih ,,inženjera ljudskih duša“, bez obzira na to da li su bili lojalni režimu ili su bili disidenti. U turbulentnom i dugotrajnom prelasku u tržišni kapitalizam, pisci su ubrzo bili prinuđeni da se pomire sa činjenicom da se u okvirima liberalno-demokratskog sistema moraju istrajno boriti za svoj društveni i politički
položaj.
Endrju B. Vahtel, jedan od najpoznatijih američkih stručnjaka za Istočnu Evropu je veoma rečito opisao tu promenu u knjizi Remaining Relevant After Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe, 2006 godine (srpsko izdanje: Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma: uloga pisca u Istočnoj Evropi, Stubovi kulture, 2006.) Na izuzetno ubedljiv način je analizirao strategije koje su upotrebljavali pisci ne bi li ,,ostali relevantni “ ne samo kao književnici već i kao društvene i političke figure. Jednostavno rečeno, pisac koji je želeo da zadrži svoje čitaoce i da za svoje delo bude plaćen, u situaciji slobodnog tržišta bio je prinuđen da ponovo osmisli svoj književni kredo. U postkomunističkim društvima je postalo bolno jasno da su i ,,esteticizam“ i ,,antikomunistički otpor“ izgubili svoju privlačnost. Oba ranije popularna književna stila više nisu mogla da se isplate. Pisci su imali samo ograničene mogućnosti za to kako da ostanu na sceni i da pri tom zarade za život: politika, novinarstvo, međunarodna karijera ili šund literatura. Sa te tačke postaje jasno da su brojni pisci pokušali da izvuku što je moguće više iz simboličnog kapitala koji su stvorili u vreme komunizma. Po pravilu, pokušali su da zauzmu neupražnjene položaje u novom sistemu preraspodele moći. Zbog toga ne iznenađuje činjenica da su brojni pisci u postkomunizmu postali političari, neki čak i predsednici država ili vođe političkih stranaka, a često i desničarski ekstremisti. Drugi su zauzeli visoke uredničke položaje u nacionalnim novinama, pretvorili se u najprodavanije autore šund literature ili u međunarodno poznate književne zvezde, koje često na duhovit način zapadnim čitaocima uspešno prodaju priče o životu u doba komunizma.
Istočnoevropski pisci su tako ušli u svet u kojem su njihove zapadne kolege već dugo delovale. Nekada si bez problema znao da si u Istočnoj Evropi, duhovito nas podseća Vahtel u svojoj knjizi, kada nam ponudi originalnu definiciju regiona bez jasno određenih granica. ,,Istočna Evropa je onaj deo sveta u kojem je ozbiljna literatura zajedno sa onima koji je stvaraju, tradicionalno precenjena.“ Nažalost, danas više nije tako. Istočna Evropa se pridružila demokratskom svetu slobodne tržišne privrede, u kojem su knjige samo još jedan od proizvoda na tržištu, samo još jedan od brojnih medija za izražavanje kreativnosti i mišljenja. U tom kontekstu, knjige više nisu jedan od najvažnijih kanala društvene i političke komunikacije.


Cenzorov najveći trik

Po mom mišljenju, izvorno nerazumevanje Bredberijevog dela je doprinelo eroziji kritičkog i subverzivnog potencijala knjige Farenhajt 451. Opisivanje, prodavanje i tumačenje te knjige pre svega kao knjige o cenzuri, u značajnoj meri je umanjilo moć polemičke argumentacije romana protiv obezvređivanja knjiga koje u demokratskim društvima prouzrokuju masovni mediji. U vreme objavljivanja Farenhajta 451 američki i zapadnoevropski čitaoci su imali lak zadatak, da prepoznaju savremene prakse cenzurisanja sa one strane čelične zavese, odnosno, nešto ređe, u Mekartijevom antikomunističkom lovu na veštice. Takvo, u krajnjoj konsekvenci veoma ograničeno čitanje, onemogućilo je širu raspravu o ,,mnogim načinima da se spali knjiga“ i različitim vrstama cenzure, ne samo onima koje su sprovodili država, cenzori i policija. Rasprava bi se možda dotakla pitanja mnogo prefinjenijih oblika cenzure koje su razvili imperativ uvećanja profita i njegovi režiseri u izdavačkoj delatnosti.
Više nije bitno šta pišeš, već da li ono što pišeš možeš da prodaš. Pisati izvan onoga što se danas čini primerenim za objavljivanje, tj. pisati izvan onoga što barem minimalno mora opravdati uložena sredstva. I, uprkos svemu tome, čak i knjiga koja je objavljena i na taj način između hiljadu drugih prepuštena tržištu, ima tek malo garancija da će opstati. Veliki broj novih knjiga ubrzo nakon što su objavljene nestaju bez traga. Za te knjige je jedina nada da će se pojaviti u bazama podataka velikih on-line knjižara i možda završiti na policima posećenijih istraživačkih biblioteka. Međutim, i one najprodavanije knjige kojima uspe da dođu do većeg broja čitalaca, po pravilu objavljuju veliki izdavački konglomerati. One najpre moraju da se probiju kroz uredničke sektore, čiji je zadatak da ne izgube novac, i onda kroz marketinške sektore, čiji zadatak je da ga stvaraju.
Sa izuzetkom takozvanih ,,odmetničkih država“ i Kine, cenzura knjiga je u preostalom delu sveta, u doba nakon kraja hladnog rata postala mnogo manje primetna. Cenzore je veoma teško naći; vlade poriču bilo kakav nadzor nad knjigama, dok izdavačka industrija tvrdi da je apolitična. Čini se, da je cirkulacija ideja prepuštena na milost i nemilost tržištu i navodnom ,,slobodnom izboru“ čitaoca. Međutim, uprkos svemu tome, ostajem skeptičan prema slici pisca pred belim listom hartije i prema iluziji, da pisac može da slobodno izrazi svoju bezgraničnu, čistu i originalnu kreativnost, ne da bi na njega uticale svakodnevne navike života i smrti knjiga
na slobodnom tržištu. Piščev list hartije nikada nije toliko beo. Takođe, zadržavam pravo na sumnju u to da svako književno delo može da bez deformacija prođe Prokrustovu postelju savremenog izdavaštva i da na kraju dopre do jednako nedužnih čitalaca. Sa druge strane, ne mogu a da se ne divim raširenosti opšteg utiska da je cenzura prognana iz našeg života. Cenzorov najveći trik, da parafraziram poznatu izreku o đavolu, jeste da nas uveri u svoje nepostojanje (u svetu knjiga)!
U nekim drugim svetovima, na primer, na televiziji, radiju, filmu i internetu, cenzori uopšte ne skrivaju svoje prisustvo. Njihov posao je da kontrolišu vizuelne medije koji imaju očiglednu socijalnu, političku i pedagošku važnost. Kada je u pitanju obrazovanje, za sve nas, čitaoce i pisce, važno je da budemo svesni činjenice da su pre mnogo godina nacionalni parlamenti raspravljali o Loliti Vladimira Nabokova, jer su se poslanici plašili lošeg uticaja tog romana. Danas on ne bi dobio ni oznaku ,,R-3“, odnosno ,,čitati pod nadzorom roditelja“. Da ne bude nesporazuma: ne tvrdim, da su knjige nevažne. Suprotno tome, čini mi se da govorim o nečemu što je očigledno, ukoliko kažem da danas knjige jednostavno nisu dovoljno subverzivne, da bi mogle da ugroze edukovanje budućih članova navodno neideološkog društva zrelog kapitalizma.
Za knjige ostaje tek malo utehe kada se pretvore u samo još jedan od brojnih prodajnih artikala namenjenih masovnoj potrošnji. Čak i kad neke knjige otvoreno ustaju protiv činjenice da su knjige postale društveno i politički nevažni proizvod, to je tek nešto više od udaranja o plišane zidove svog sopstvenog zatvora: knjige ne mogu pobeći od svoje današnje sudbine da su samo tržišna roba. Kapitalističko tržište očigledno nagrađuje sve što se može prodati, čak i ukoliko je reč o podrugljivoj kritici njega samog. Veoma poznata knjiga Naomi Klajn, No Logo, postala je čak bestseler, logotip onih koji se suprotstavljaju svetu logotipa. Iako sa gorčinom, ipak je potrebno priznati da knjige imaju važnu političku težinu samo onda, kada nisu deo palete proizvoda
koji se mogu prodati, tj. onda kada kruže iz ruke u ruku, bez copyrighta i ISBN-a, bez honorara i dozvola za štampanje, samo onda, kada se u tajnosti štampaju u kakvom podrumu. Samo, i u tome je ironija, u društvima koja poštuju pisanu reč i kao takve se plaše, pa im se knjige koje su izvan njihovog ideološkog ili verskog kanona čine vrednima cenzure i uništavanja.

Bredberijeva (ne)ispunjena proročanstva

,,Ušli smo u onaj period istorije, koji sam opisao u Farenhajtu pre pedeset godina“, čujemo i vidimo Reja Bredberija kako govori na svojoj internet stranici. Iako zaslužuje svo poštovanje za dalekovidu analizu moći televizije i masovnih medija, uprkos tome potrebno je zapitati se da li je osamdesetogodišnjak u pravu, kada samozadovoljno tvrdi da su se njegova proročanstva ispunila. Što se tiče današnjeg položaja knjiga, Bredberi barem u vezi toga nije u pravu. Knjige se još uvek naveliko objavljuju i čitaju. Izdavačka industrija je profitabilna, o čemu, sa pet miliona prodatih izvoda, najbolje svedoči upravo Farenhajt 451. Danas nije moguće nikoga prepoznati po mirisu kerozina koji prati palitelje knjiga; nema nikakvih vatrogasaca za koje je ,,kerozin samo parfem“, kao što kaže Gaj Montag u uvodnim pasusima Farenhajta 451. Međutim, u društvu u kojem živi Montag, knjige su zbog svoje opasne moći osuđene na večni holokaust. Predstavljajući haos i konflikt, knjige prete da ugroze raj. Pošto je uništavanje knjiga preduslov za sreću, društvo se bori protiv njih svim raspoloživim sredstvima. One mogu da promene baš sve! Jedna jedina rečenica iz zabranjene knjige – ,,Vreme je zaspalo na popodnevnom suncu“ – povela je Montaga u borbu protiv poretka koji je ranije predano branio. Kako samo laskav status imaju po Bredberiju knjige, u poređenju sa socijalnim i političkim značajem koji im se danas pripisuje! Nikakav režim nije spreman da zaposli vojsku posebno istreniranih cenzora i odgovarajućeg bezbedonosnog aparata za nadzor nad nastajanjem, širenjem i čitanjem knjiga, još manje za njihovo spaljivanje. Analiza finansijske opravdanosti bi pokazala da je takva ideja, jednostavno, smešna.
Međutim, Bredberi je verovatno u pravu kada tvrdi da društvo podređeno vizuelnim slikama, a posebno televiziji, ljude polako pretvara u ,,morone“, time što im nudi velike količine faktoida i time što za široku publiku i omladinu pojednostavlja književna dela. Na kraju krajeva, rat protiv knjiga je u Farenhajtu 451 počeo širenjem skraćenih knjiga (iz kojih su uklonjeni delovi koji
se smatraju nemoralnim!) i završio se slavljenjem one legendarne temperature na kojoj počinje da gori papir na kojem su napisane. U godinama koje su usledile nakon objavljivanja romana, Bredberi je naišao na brojne dokaze koji su potvrdili njegova predviđanja. U Kodi, na primer, govori o tome kako su urednici antologije namenjene srednjoškolskim čitaocima, uspeli da čak četiri stotine priča zbiju u jednu jedinu knjigu. ,,Svaki pridev koji nešto vredi, svaki glagol koji gane, svaka metafora što teži više od komarca – napolje! (…) Svaka priča, skraćena, izgladnela, cenzurisana, isisana i osakaćena, podsećala je na bilo koju drugu priču.“ Još jedan zahvalan dokaz je došao iz neočekivanog izvora; izvor je bio neočekivan zbog toga što se niko nije usudio da proveri da li je knjiga koja je kritikovala cenzuru i sama cenzurirana. Zapravo je Bredberijev izdavač 1967. godine objavio cenzurisanu varijantu Farenhajta 451, koja je bila namenjena distribuciji po školama: ,,skoro 75 delova“, uključujući i reči ,,đavo“ i ,,prokleto“ odjednom su nestali!
Sa druge strane, Bredberi se vara u pogledu još jedne stvari. ,,Manjine“ (za sada)
ne spaljuju knjige, uprkos tome što neprivlačni opis politički korektnog društva, ukoliko ga potisnemo do njegovih krajnjih teorijskih granica, navodi na pomisao da je odstranjivanje nečega uvredljivog bilo kome nužno, uključujući i uklanjanje čitavih stranica akumulisane političke nekorektnosti iz prošlosti. Različite grupe danas nisu u međusobnom konfliktu zbog sadržine knjiga samo zato što knjige kao tradicionalno omiljeni medij za širenje ideja ne predstavljaju ni najvažniji ni najpresudniji forum za savremene društvene i političke borbe. Međutim, ne zaboravimo na činjenicu da tamo gde određene društvene grupe žele da reinterpretiraju istoriju ne bi li ostvarile svoje političke ciljeve, i kada je istorija o kojoj je reč uglavnom zapisana na papiru, odnosno u knjigama, još može da bude mnogo vatre. Izgoreli i bombardovani zidovi sarajevske Narodne i univerzitetske biblioteke još uvek predstavljaju svežu opomenu. Paravojne jedinice bosanskih Srba, pod komandom Radovana Karadžića, minornog pesnika i velikog ratnog zločinca, avgusta 1992. godine su pretvorile biblioteku
zajedno sa njenih dva miliona knjiga u prah. To je bio pokušaj brisanja čvrstih dokaza o kulturnom nasleđu multietničke i multikonfesionalne Bosne i Hercegovine, uključujući i dokumenta koja su dokazivala njenu dugu tradiciju državnosti.

Poslednji dani Ljudi-knjiga

Poslednje stranice Farenhajta 451 opisuju nuklearno uništenje srećnog društva, a 1953. godine to je bio prilično moguć scenario. Na svu sreću, to ostaje jedna od neostvarenih prognoza romana. Montag i ,,Ljudi-knjige“ kojima se pridružio, napuštaju redove podzemnog pokreta otpora u nameri da daju svoj doprinos izgradnji boljeg društva. Međutim, dopustite mi da se vratim trenutku koji je prethodio početku nuklearnog rata, trenutku kojim Fransoa Trifo završava svoju filmsku adaptaciju (1966) ovog romana. U njemu nastupa grupa hrabrih pojedinaca, koji su shvatili da je jedini mogući otpor ponuditi ljudski mozak kao najbezbedniju, iako nepouzdanu pomoć pisanoj reči. A sada, molim, nemojte zamišljati strahote nuklearnog rata kao poslednji stadijum društva koje mrzi knjige, već njegovu demokratizaciju. Vatrogasci ponovo gase vatru i knjige se opet slobodno objavljuju i čitaju. Zamislimo taj dugo iščekivani trenutak slobode, i onda se zapitajmo šta bi se dogodilo sa tim hrabrim ženama i muškarcima, koji su se pod strahovladom ancien régima pretvorili u žive knjige. Šta bi učinili onda kada bi njihova sposobnost da izbegnu cenzuru i da sačuvaju knjige učeći njihov sadržaj napamet, iznenada postala beskorisna?
Za početak bi nekako morali da zarade za život, iako teško mogu da zamislim da bi se dobro osećali u novom tranzicijskom društvu. Navikli su na podzemlje, borbu protiv dve stvari istovremeno: protiv represivnog režima i nesavršenstva ljudskog pamćenja. Bili su ljudi sa misijom, jedina garancija da do promene može doći. Sada ne mogu da shvate silne razmere promenjenih okolnosti. Nakon što su bili nagrađeni za svoju hrabrost, nakon toga što su bili veličani neposredno nakon promene, nakon
toga što su na televiziji i radiju ponosno recitovali čitave stranice iz Šekspira (nedavno objavljenog u knjižnom izdanju, kojem su oni pomogli da se ponovo vrati u život!), publika ih se polako zasitila. Ljudi-knjige sada progovaraju za medije tek retko i čak i tada zamorno pravednički i sa neizbežnom gorčinom. Pošto je njihovo pamćenje narušilo prolaženje vremena i pošto su ih skoro svi zaboravili, Ljudi-knjige su prinuđeni da shvate da jedini preostao prostor, rezervisan za njihovo neobično, ali i beskorisno znanje, jesu arene putujućih cirkusa. U tom drevnom skladištu svega što je staro, odbačeno, neupotrebljivo, ali istovremeno i neobično simpatično, Ljudi-knjige barem mogu da zabavljaju publiku i zarade za skroman život – ,,otvorite bilo koju stranicu Džojsovog Uliksa, i reći ću vam šta piše od vrha nadole i obrnuto!“ Mogu da ih zamislim, kako se poput nomada sele iz mesta u mesto, reklamirani kao Putujuća atrakcija Ljudji-knjige!, zabavan preostatak groznih starih vremena cenzure, koja je (veruje se) zauvek nestala.

prevela sa engleskog: Ana Ristović

 
                                           ARHIVA ~ KNJIŽEVNOST
                                    E ~ literatura                                      

Нема коментара:

Постави коментар